Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'само'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 63 results

  1. Ова тема је отворена са намером да се обавештавају форумаши, који желе да нађу свог животног сапутника, на молебанима које организује наша црква. Обавештаваћу вас о датумима молебана и окупљања када се служи акатист Блаженој Ксенији. И обавештавати вас о посећености. Лепо се обуците. Не очекујте чудо, да ћете се тај дан одмах скрасити већ причајте, размените контакте и оставите себи и тој особи неко време да се упознате. Свештеници ће разговарати са заизересованима у црквеној сали. После службе нам се обавезно придружите. Ако не нађете тај дан животног сапутника не одустајте већ наставите са доласцима. Ако се и у неком другом граду служи молебан, овде нас можете обавестити о томе.
  2. морала сам да отворим тему због дивног одговора @Лидија Миленковић на мом статусу... вероватно ћемо добити још исто тако добрих одговора...
  3. Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Док из привремених приштинских институција стижу најаве о неминовном уједињењу јужног и северног дела Митровице, представници Срба са Косова и Метохије и Срби са севера покрајине поручили су да неће дозволити анексију северног дела, као ни остварење циља албанских политичких представника да протерају Србе као што су то урадили из јужног дела града, где данас живи само једна српска породица – свештеник са супругом и четворо деце. Свештеник јереј Ненад Стојановић служи већ две и по године у цркви Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, где је пре рата 1999. године живело око 50.000 Срба. Црква посвећена првом српском архиепископу пре рата била је централна црква у Косовској Митровици, а у њу су, како каже јереј Стојановић, долазили верници из Митровице, Звечана и Лепосавића и била је једно од омиљених места за окупљање, дружење, ту су прослављани Васкрси и Божићи, у њој су се крштавали, венчавали и проживљавали и своје жалости и радости. – Око 50.000 Срба је живело у јужном делу Митровице и највише су се окупљали у цркви. Људи који су мојих година долазе и причају ми да се сећају да су овде долазили да се виђају, чак и са девојкама у црквено двориште – каже Стојановић. Наводи да је данас ситуација таква да у јужном делу нема Срба, никога сем њега, супруге и њихове деце. – Ми смо једини Срби овде, а на литургије углавном људи долазе из северног дела, таксијем, пешака. Некада буде 10, некада 20 верника, зависи од празника. Када је Свети Сава буде мало више људи, некада чак и до 100 – каже Стојановић. Додаје да мањи број верника долази када се дешавају неки проблеми у вези моста који раздваја северни од јужног дела Митровице. – Тада су људи уплашени и несигурни да долазе овде пешице и некада се деси да сем мене, попадије и моје деце не буде никога – рекао је Стојановић. Свештеник и његова породица навикли су се на услове у којима живе, а како наводи Стојановић, до сада нису имали проблема са Албанцима који их окружују. – Осећамо се сигурно, организовали смо живот, деца нам иду у школу у северном делу, ја радим у северном делу у школи где предајем веронауку. Навикли смо се на живот овде – наводи Стојановић и додаје да су ипак стално на опрезу и да пазе где се крећу, односно избегавају места у центру јужног дела Миторвице, где би можда могли да имају неких проблема. Како каже, не шетају много по граду, углавном су у дворишту, а у полицију која их чува, коју чине углавном Албанци, имају доста поверења. Деци, наводи Стојановић, недостаје то што немају више другара у комшилуку, као и попадији, која би волела да има неку комшиницу са којом би могла да се посећује. – За сада немамо прилике за то, привикавамо се на такав живот, а и моја свештеничка служба је таква, да служим овде у цркви, молимо се Богу и покажемо пример и другима да једног дана и они виде од нас, врате се на своја огњишта, да живе у свом граду – каже јереј. Са комшилуком имају коректне односе, једни другима кажу добар дан када се сретну, наводи Стојановић и истиче да немају посебне замерке на суживот са Албанцима, осим што сем дворишта мора да иде у цивилу, без мантије, што га је полиција и упозорила да је боље да ради, како у јужном делу града не би сви на први поглед могли да схвате да је свештеник. „Не бих отишао одавде“, каже Стојановић, који је и пореклом са Косова и Метохије, из Гњилана, и додаје да је осим тога што је са Космета разлог за његово остајање „светиња која треба да се очува, која треба да се обнови и која је остала од предака, да се сачува и оцува и преда потомцима“. Стојановић наводи да је та црква једна од ретких која је посвећена Светом Сави на Косову и Метохији и да се са изградњом те цркве почело 1896. године, али да је тих година градња често била прекидана због проблема са локалним Албанцима, који су, каже, тукли чак и свештенике. – Изградња цркве завршена је 1912. године, а 1921. године црква је и освећена. Од тада је у цркви служена литургија редовно, а сачувана је и 1999. године – испричао је Стојановић и додао да су 1999. свештеници остали да живе ту и када се српска војска повукла са КиМ и када је отишао српски народ. Каже, цркву је чувао Кфор, тачније Французи, али 2004. године, Албанци су цркву запалили и она је готово потпуно изгорела. – Црква је потпуно изгорела, мермер који је био на поду и подно грејање, галерија, иконостас све је изгорело. Под је на пуно места напукао од топлоте, јер су Албанци овде убацили гуме од аутомобила које су онда запалили. Била је цела црна од чађи – прича Стојановић и додаје да је након тога његов претходник у цркви у јужном делу Митровице, који је први након 2004. године служио у тој цркви, почео и са обновом цркве 2015. године. За време погрома 2004. године и православно гробље у јужном делу града оскрнављено је и поломљено, данас још увек није сређено и обновљено, споменици су и даље порушени, а Стојановић каже да на то гробље одлазе два пута годишње и то за задушнице. – Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Искуство живота у Христу, које су стекли старци Псково-печерске обитељи, њихове поуке и савети за живот представљају златни фонд руске духовности. Показатељ тога је непресушни поток људских душа у манастир, са жељом да од стараца добије ту ватрену веру, или савет, да исправи животни пут, реши неке сумње. Старци су прозрели савременог човека, знали су његове немоћи и страсти, болне тачке и слаба места, и зато су нам њихове поуке и њихови савети толико важни. Предлажемо вашој пажњи поуке псково-печерских стараца, које су праћене архивским фотографијама. Изреке стараца Алипија (Воронова), Јована (Крестјанкина), Натанаила (Поспелова) чине први део публикације, док у другом делу читаоци могу да пронађу изреке стараца Симеона (Желнина), Серафима (Розенберга), Михаила (Питкевича), Агапија (Агапова), Саве (Остапенко) и др.
  5. Отац Бранко је на почетку емисије разјаснио недоумицу која је протеклих дана осванула на друштвеним мрежама, када је отац Бранко на позив једног парохијана да освешта кромпир, који је, наводно, на себи имао знак крста, схвативши то као шалу шаљиво и одговорио “Ео трчим“. “Наша вјера је много озбиљнија и Бог се не открива на овакве начине“- поручује отац Бранко. У наставку емисије отац Бранко тумачио је Свето Јеванђеље на 29. недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле. Звучни запис емисије Говорећи о Божићном посту отац Бранко каже да је Пост период очишћења душе и тијела, вријеме кад се треба сјетити својих гријехова и исповиједити их парохијским свештеницима или духовницима. “У току поста потребно нам је помирење са ближњима са којима смо у завади, али помирење за цио живот, не само за период поста. Господу не треба форма. Он тражи срце наше, да ми од срца желимо да се помиримо са братом својим“-каже отац Бранко. Сребрни олтар за цркву у Барију, у којој се чувају мошти Светог Николаја мирликијског чудотворца, као и сребрни оквир за његову икону даривао је српски краљ Урош овој Цркви, што говори о великом поштовању према Светом Николи српског народа и Светородне лозе Немањића, нагласио је отац Бранко говорећи о празнику Светог Николе. Отац Бранко је одговарао и на питање слушалаца о томе да ли православни хришћани треба да користе друштвене мреже, посебно фејсбук. “Ми управљмо фејсбуком а не он нама. Није штетно користити фејсбук, само треба да бирамо садржаје које тамо тражимо“- каже отац Бранко. Извор: Радио Светигора
  6. Светом архијерејском литургијом, празничном Литијом и благосиљањем славског колача, у Корнету у Љешанској нахији је данас торжествено прослављен празник Светог Мардарија Љешанско-либертвилског. Светом службом у светитељевом родном селу, у сеоској цркви посвећеној Светом великомученику Георгију началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске и уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да је светост својство живога Бога, као и да је човјек биће призвано да задобије ту Божанску светост. Звучни запис беседе „Зато је и сам Господ рекао: Будите свети, као што је свет Отац ваш који је на небесима. Човјек је, иначе, створен по лику и по подобију Божјем, он је слика и прилика живога Бога. Слика је оно што је уграђено у човјека, а прилика је оно на шта је човјек призван – да се уподоби, да сједини са Богом. И у том смислу човјек је призван да узраста у мјеру раста висине Христове, да постане свети, као што је свет Отац на небесима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да мјесто које роди свеца остаје запамћено и у људском и у Божјем памћењу. „Таква мјеста памти и Бог, а не само људи. Једно од таквих мјеста јесте управо Корнет, гдје смо се сабрали око ове древне светиње. Ово је мјесто које је рађало часне и честите људе, капетане и народне вође, рађало и митрополите… Али, оно постаје најпознатије управо по томе што је родило и свеца – Светога Мардарија корнетско-либертвилскога, свеамериканскога, свеправославнога светитеља Цркве Божје“, казао је Владика Амфилохије. Говорећи о детаљима из житија Светог Мардарија, о његовој жељи из дјетињства да постане монах, о његовом путу од Корнета, преко Цетиња, Котора, Трста, Београда, Студенице, Москве, Кишињева и Петрограда, Владика је подсјетио да се Свети Мардарије прочуо по Русији као велики бесједник. „Упознао се са ондашњим најугледнијим људима Русије, све до цара и царске породице. Када је била анексија Босне и Херцеговине долазио је у Сарајево да брани свој народ, па је ту био и затворен. Поново је долазио кад је започео Први свјетски рат и стигао до Ниша. Желио је да иде са српском војском. Међутим, и митрополит Димитрије и краљ Петар Карађорђевић су му рекли да се врати и заврши школовање. И он се поново вратио у Русију“, подсјетио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је нагласио да је Светог Мардарија уочи бољшевичке револуције Свети синод по Божјем надахнућу Руске цркве упутио у Америку. „Тамо гдје је био потоњи исповједник, први Патријарх обновљене Руске патријаршије Тихон, да иде тамо да буде духовни вођа Срба, који су тамо били већ почели да масовно долазе. Тамо је остао и тамо је чак изабран за епископа. Међутим, није прихватио да буде рукоположен за епископа јер је очекивао да ће то да учини Српска црква, као што се то и догодило 1925. године“, рекао је он. Он је подсјетио да је Свети Мардарије изабран за првог нашег епископа у Чикагу. „Све што је имао и добио, уложио је да купи земљу, тамо гдје се сада налази један од најдивнијих духовних центара Паравославне цркве у Америци. Ту је онда подигао ону цркву Светога Саве у рускоме стилу, гдје се и упокојио 1935. године. Имао је и виђење како иде према манастиру и како га дочекује огромна маса народа. Није се то догодило док је био жив, јер онда тамо није било још толико народа. И кад се то догодило? Догодило се ево прије годину дана, када је била његова канонизација“, казао је Митрополит Амфилохије. Закључио је да се тако остварила његова дјетиња жеља. „И од малога Ивана родио се велики Мардарије, велики светитељ Цркве Божије, један од најдивнијих украса, не само Корнета и Љешанске нахије него и велике Америке. Читавог свог живота жртвовао се за правду Божју, за истинску вјеру и за служење Христу Богу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Литургијском сабрању у Корнету присуствовали су и у њему молитвено учествовали и ђаци другог разреда Богословије Светог Петра Цетињског на челу са својим разредним старјешином професором Александром Вујовићем. Овај разред цетињских богословаца Светог Мардарија слави као своју Крсну славу, па је Митрополит Амфилохије њихов славски колач након Литургије благословио и преломио на темељима светитељеве родне куће. По Митрополитовом благослову, на тим темељима ће ускоро почети градња храма посвећеног Светом Мардарију, са олтаром који ће се налазити на мјесту гдје се налазило кућно огњиште. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Зоран Ђуровић: „Мало је само кад бију“ - Миодраг М. Петровић Карао сам Петровића како Бог Драги заповеда, али му није било доста. Као да се примио на авинице! Шта ти је генетика! Човек узе да напише: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића (Проширен састав).[1] Тај текст је скоро идентичан са претходним, само што је додао од реченице: Нека се не мисли да мрзим римокатолике. Наравно да нам је јасно да не мрзи католике и филопаписте:))). По очекивању, ништа није одговорио на моје приговоре, као што ни борбаши за неверу нису објавили мој текст. Нити су пак дали линк ка истом, да се случајно неко не саблазни какве глупости црно на бело пише МП. Његова племенитост је остала на ad hominem аргументима јер за боље не зна. Такође се није извинио, како обећа: Њега треба оставити да се тетура у самодоказивању пошто ни сведочанство основне школе нема. А уколико га има, треба да га објави. У том случају ћу му се извинити. Нисам имао илузија да ће се извинити – иако сам објавио сведочанство – познајем тај ментални склоп. Настављајући у познатом стилу, пише: изјавивши лаж о томе да у Сопоћанима, односно у монографији В. Ђурића, наводно, не постоји фреска Немањиног сабора против јеретика, прибегао је новим лажима, написавши: „Та књига ми је поцепана на два дела (не што мрзим ћирилицу, него од употребе) и други део (који не прегледам) ми је био под гомилом других књига. Мрзело ме да тражим и тај део и због лењости сада Петровић може да ми се смеје“. Замислите, књига му је „поцепана од употребе“, а други део исте књиге „не пргледа“ иако се представља као „иконописац“! Такве језуитске подметачине су за малу децу. Наука не трпи лажи, а његова „наука“ је сва проткана лажима. Таквима је Спаситељ упутио речи: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините ... кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јн 8, 44). Страна му је заповест апостола Павла: „Не лажите један другога...“ (Кол 3, 9). Као такав, нападно се намће да буде учитељ другима, у корист римокатолика, а на штету православља, у карактеристичном језуитском стилу. Признао је једну само своју лаж, написавши: „Овде је Петровић у праву“. Као што је ћутао око сертификата да имам ОШ (Кафка би ми позавидео на тако нечему), тако ће и сада „јуначки“ ћутати. Ваљда нико нормалан неће помислити да сам сада узео да цепам књиге (или да сам у фото шопу урадио сертификат), урадих неколико речитих фотографија, па се МП обијају о главу речи које је изнео на име мог оца, јер зна да канони кажњавају клеветника казном која је предвиђена оном која би се наложила човеку који је оптужен. Ерго: Дакле, раскупусана књига, а онда имамо и фотку са мном и истом у рукама, један селфи и благослов за часног МП! Исту фотографишем и пред компјутером, где је текст МП, па се види датум. То ја урадих као они кад траже откуп за неку особу па се фоткају са новинама. Ја их не купујем, али имам макину: То није једина моја раскупусана књига. Имам их мноштво. Овде прилажем: 1) Синајске иконе, 2) Теофан Грк од Алпатова и 3) Монографију Панселиноса. Није да су ми само уметничке књиге раскупусане, него и теолошке. Тако ми је у јадном стању Милаш, о Кирилу и Методију. Милаш је најцењенији мој аутор од старијих писаца, иако се некад у нечему разилазимо, и кога сам понео са собом 2002 за Рим. Види се да је књига читана више пута. Он ми је посебно драг што је за разлику од МП имао здрав приступ канонском предању. Допуштао је и увођење жењених владика без сазивања васељенског сабора. Одбио је сулуди Орос из 1756 који је налагао прекрштавање католика. Признавао је валидност католичког крштења, они нису за њега били, као за МП нехришћани. Није се примио на Агиоритову новотарију о икономији, ствар која никад није постојала у Цркви, и по којој би се издала вера зарад неког снисхођења. А у догматима нема снисхођења, нема трговине. Тако би по Никодиму Агиориту ми примали у Цркву и на причешће особе које нису крштене, да их не би саблазнили! То је мени лудило мозга и никад чујено учење у Цркви Христовој. Потпуно православно умује Никодим Милаш: „Толико је већ довољно било, да се њихово крштење правилним призна, јер учење православне цркве увјек је било и јест, да је свако крштење добро и ваљано, које је обављено у име св. Тројице, ма ко био онај, који га је обавио. Онај, који крсти није него оруђе, којим се Христос служи, да добије у своје царство човека. Ово оруђе само извршује чин, али од Бога благодат долази. Са овога само полазишта црква је могла да призна и признала је крштење такових јеретика, какви су били аријани и македоњани“ (Н. Милаш, Правила православне цркве са тумачењима, књ. 1, Нови Сад 1895, стр. 271-2). Износећи из своје ризнице оно што једино има, а то је мржња, МП пише: Он, као и други екуменисти, Христове речи „да сви једно буду“ (Јн 17, 21), тумаче како уче римокатолици. Међутим, смисао тих Христових речи није „зближавање и обнова јединства у вери међу свима верујућима у Свету Тројицу и Христа Богочовека“, како се покушало наметнути и најновијим „Предлогом Комисије за промену Устава СПЦ“. Јер у тако верујуће спадају римокатолици, протестанти и други хришћански јеретици. Поред „прсле“ СПЦ и Симеон Солунски назива католике Црквом. МП излуђују те ствари, јер у његов човекомрзачки мозак не може да уђе да су и неки други Богу мили. Он тврди да су све ове формуле само ствар уљудног опхођења са јеретицима. Када би то било тако, зашто он не би назвао Папу Светим Оцем и цунуо му руку, како је радио св. Марко Ефески? Не, он је православнији од Марка и српских епископа који љубе Папи руку! МП инсистира и на папоманским аспектима, које нико нормалан не може порицати, а ту је разлика између њега и мене, јер он нема критички отклон у вези својих промишљања, боље рећи тлапњи. Пише: Римски папа се не задовољава да у Цркви буде први само по части, него намеће да први буде и по власти, протежући ту власт и утицај на владајуће светом. Није без основа још за папу Николу I... речено: „Никола учини себе императором целога света“... А најдаље од свих отишао је папа Пије IX (1846-1878), изјавивши: „Предање сам ја“; папским декретом је обзнанио своју, и свих папа, непогрешивост; себе је изједначио са Христом, истакавши: „Ја сам пут, истина и живот“! Папство се јесте развијало, као и учења о власти патријараха, па је тако Александријски имао моћ у Египту врло сличну оној папиној на Западу. Но, није место да говоримо о примату. Питао бих Петровића да ми приведе ову лаж коју је ставио у уста папе Пија IX. Патолошки лажов мисли да сви наседају на његове фазоне. На ово се не би примио ни Влада Димитријевић. Враћа се МП на језуитско представљање Светог Методија у београдском римокатоличком храму. Зоран Ђуровић својим пилићарским умом то правда речима: „Католици су скинули анатему са Методија“. Када, како и зашто? – питајте несрећног Ђуровића. Историјска је чињеница да је папа Стефан VI (896-897) „предао анатеми и Методија и његову науку“, петнаестак година после Методијевог упокојења (885). Тај исти папа је наредио да његовог претходника, папу Бонифација VI (896), изваде, после девет месеци лежања у гробу, затим да га обуку у папске одоре и поставе на трон да би уследила гнусна пресуда: одсекли су му прст десне руке, осудили га и бацили у Тибар. Петровићева суманута теза је да су папе и католици анатемисали Кирила и Методија, и да су их се тек скоро сетили и рехабилитовали са циљем унијаћења наивних Трибала. Није историјска чињеница да је папа Стефан VI предао анатеми и Методија и његову науку. Реч је о спорном писму у коме папа штити Немце, а осуђује словенски језик у литургији. Веома је могуће да је Вихинг направио тај евентуални фалсификат. Документ у чију се аутентичност сумња (расплинули бисмо се када бисмо расправљали о овом писму), није историјска чињеница. Такође, овде немамо неку саборску пресуду Методију. Чак и да је овај морбидни папа анатемисао Методија, то не би имало никакве тежине, јер су се резултати битака за словенску службу мењали често. Али објаснити то, доктору који замењује личности, је немогућа мисија. Овде лупа да је Стефан ископао папу Бонифација VI, што је глупост, јер је реч о Папи Формозу († 4. април 896). Одсечена су му 3 прста десне руке са којима је благосиљао, а не један. Ето још једног показатеља да МП може бити научник само у артемита и чорбаша (Оболенски помену да су се богомили називали и торбашима). Замениш Коштуницу са Титом, то ти дође на исто. – О synodus horrenda сам писао на другом месту,[2] као и о незаблудивости папе,[3] али МП не чита те ствари па си дозвољава да препричава ловачке приче. Стефан је ископао Формоза који је био непријатељ сполетанаца, а пријатељ Германа. Реч је о странкама које су ратовале да би имале папу на својој страни. У овом проблематичном писму читамо: „Били смо врло изненађени чути да је Методије био посвећен лажном учењу, а не изграђивању, непријатељству, а не миру. И ако је тако, као што смо чули, у потпуности одбацујемо његово лажно учење. Анатема за презирање католичке вере да падне на главу онога ко га држи; Ти и твој народ, према суду св. Духа, да сте невини, само ако неприкосновено држите веру коју проповеда Римска црква. А божанске службе и св. тајне и литургијске обреде, које је исти Методије усудио се вршити на слованском језику, што је он обећао заклетвом над светим моштима блаженог Петра, да неће чинити, никако да се убудуће ико усуди да их врши, одбацујући тако његово прекршење заклетве“. Поред кондиционала (ако ствари стоје тако) у коме се јавља анатема, интересантан је детаљ помена заклетве над моштима, јер се прва служба на словенском извршила над Петровим моштима, док је папа Хадријан осветио словенске књиге у базилици Санта Марија Мађоре. Тако се чита у Житију Константиновом, гл. 17, што нам сугерише корелацију са овим „папиним“ писмом. Неко ту лаже, а ко, остављам вреднијима од мене да истраже. Понављам, потпуно је небитно које папе су биле на страни св. Браће, а које против. Зависило је од тренутка, а не неке предвековне језуитске завере, како би сугерисао весели Петровић (језуити тада нису ни постојали). У поткрепу своје теорије завере, вели: Није Стефан VI једини папа који је бацио анатему на Светог Методија, кога су не само немилосрдно прогањали, него и у тамници држали заточена скоро три године због исповедања православне вере и богослужења на „варварском језику“, тј. на словенском. Сплитски римокатолички сабор (1059) својом одлуком само потврђује раније анатеме бачене на Светог Методија, проглашавајући га јеретиком. И поред свега тога, данас га бестидно представљају као свог свеца. Како то схватити? Ватикан своју црквенодржавну идеологију спроводи углавном у складу са оном језуитском: „Циљ оправдава средство“. Зато нимало чудно није то што много примера има да исти папа познијом енцикликом негира нешто што је ранијом другачије одлучио. „Православни“ свештеник Зоран Ђуровић је стручњак да такве папе иконопише и у „свеце“ проглашава. Овај продавач магле олако прелази и преко својих изјава, јер хоће да назида своје пацијенте које назива православним верницима (Мт 23, 15: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и копно да бисте добили једног следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе), па избегава да им напомене како су православне папе анатемисале Методија, као и православни сабори. Јер, иако морбидан и никако за пример, исти папа Стефан је био православни папа. Његов претходник, Формоз, је требало да оцени валидност хиротоније Стефана I, константинопољског патријарха, кога је Фотије неканонски рукоположио за ђакона (овај није имао тада ни 18 година), и оценио је то рукоположење невалидним, као и његов претходник папа Стефан V, а сам Стефан I, је као осамнаестогодишњак постао, по свргавању Фотија, патријарх. Волео бих да нам „строго православни“ Петровић објасни како је канонски валидно било свргавање Фотија и уздизање Стефана. Ово је био век хаоса који је владао Црквом и где се није знало ко пије а ко плаћа. Петровић је мало више потегнуо, па ни не разликује протагонисте, а камо ли да разуме динамику ових процеса. Методије је био осуђен, иако не лично, на православном сабору у Сплиту још 925, на коме су учествовали и српски великаши. Православни Папа Јован X, приговара далматинским епископима ширење кривог учења неког Методија, односно литургије на словенском, јер ако припадају Риму, сакраменти се требају „обављати на латинском језику, а не туђем“. То се после кодификује у канону X: Ut nullum episcopus nostrae prouinciae audeat in quolibet gradu Sclauinica lingvia promouere; (poterit) tam(en) in clericatu et monachatu deo deseruire. Nec in sua ecclesia sinat eum missam facere; praeter si necessitatem sacerdotum haberet: per supplicationem a Romano pontifice licentiam ei sacerdotalis ministerii tribuat. Дакле, не може да се врши литургија на словенском, и за то се треба тражити посебан допуст од папе. Глагољаше нису могли рукополагати. Сплитски сабор 928 не расправља уопште о словенској литургији. Она пак опстаје и у следећем веку, јер се поново „сплићани“, односно Латини, боре против ње. Имамо у Томе Архиђакона записано да се држи сабор далматински (сплитски, крај 1059 или почетак 1060), где се забрањује „да се нико убудуће не усуђује да врши богослужење на словенском језику, него само на латинском и грчком, нити да се ико из тог реда унапреди на свештени степен. Јер су говорили да су готичка слова измишљена од неког јеретика Методија, који је много лажи против католичке вере написао, због чега је Божијим судом, веле, био наглом смрћу кажњен“. Овде је била чиста пропаганда за остваривање латинских циљева, а која се користила пучким незнањем ствари, као што и шарлатан Петровић ради са чорбашима, па се Методије повезује са аријанцем Улфилом. Нема благе везе, али је то исти шарлатански метод који је функционисао у то доба као и код Петровића. Видимо да он мења имена људима како му падне на памет. Док буде овог света, биће и шарлатана као ових сплићана и Петровића. Забрану словенског је потврдио папа Никола II (1061), као и после папа Александар II. Успут су опсесивно забрањивали жењење свештеника, као и ношење браде. Но, на овом сабору немамо канонску осуду Методија као јеретика. И то је потпуно небитно, јер су веселом Методију лепили анатеме или светачки статус како је ко хтео. Тако и Петровић анатемиса Методија на овом сабору, иако то не пише нигде у актима. Лупати или лагати, Петровићу је ласно. Наш чудни доктор не разуме ни ситуацију у којиј су се нашли најпре св. Браћа, тако да не може да разуме ни потоње историјске развоје. Браћа су послата из Византије у област (Велика Моравска) која је канонски припадала Салзбургу, а папа је имао претензије над њом. Кирило није био презвитер, док је Методије био игуман, али вероватно свештеник, јер је бесмислено слати у мисију људе који не могу да врше литургију. Фотије није могао послати епископа, јер би тиме нарушио каноне и упао на туђу територију, али се један презвитер могао провући. Ко зна са каквим документима. Знајући да папа жели ове области под својом директном јуриздикцијом, Браћа иду у Рим, иако је папа Никола већ био анатемисао Фотија. Тамо је папа Хадријан II рукоположио, после Кирилове смрти, Методија за Архиепископа. Претходно су, највероватније, рукоположени њихови ученици за презвитере, а не за епископе. Сам Кирило није био у добрим односима са Фотијем, кога је вероватно поразио у диспути око природе душе, као што је поразио патријарха Јована Граматика око икона. Питање је било банално, односило се на јуриздикцију. Када Немци узимају да суде Методија, он одговара, као прави папофил: „Ако бих знао, да је ово ваша област, овде не бих проходио, али то је област римске катедре св. Петра“. Он је био папски клирик. Тада су га рашчинили и пребили. Све у молитвама светих отаца. Шамарали и пљували. То је почетак 871. Био је 2 и по године отприлике у тамници. Папа Хадријан га је пустио низ воду. Тек са интервенцијом папе Јована VIII, ослобађају га. МП се не зауставља на папама, него тврди како су Браћа омражени и сада од католика: У Карловцу је постојао храм посвећен Ћирилу и Методију, који су подигли, још у време аустроугарске владавине, римокатолици који су били свесни свог порекла и своје „старе вере“ какву су и проповедали словенски просветитељи и равноапостоли. Усташе су тај храм за време Другог светског рата затвориле, да би после рата био срушен. За време Другог светског рата срушен је и храм посвећен Ћирилу и Методију на Вису (грађен 1923 – 1933). На другој пак страни, у Србији, од 1919. до 1941. године само у Београду саграђено је шест римокатоличких храмова. Православни Срби се нису светили због варварског хрватског пљачкања, рушења и паљења њихових храмова по Хрватској, Срему и другде. Не треба објашњавати о чему то говори. А плаћеник римокатолички, Зоран Ђуровић, све што ради, ради у њихову корист, лажући и себе и друге. Лаж му је срасла за срце и неконтролисано се множи. Немају католици ништа против Браће. Имају усташе против Срба. Ту Петровић замењује тезе. У току Другог светског рата подручје бихаћке епархије тешко је страдало од усташа, а православни храм Силаска Светога Духа на апостоле, у Бихаћу, био је први порушени храм у НДХ 1941. Католици немају ништа против Светог Духа, усташе имају против Срба. Глинска црква је била посвећена Рођењу Пресвете Богородице. Католици немају ништа против Марије, усташе имају против Срба. Као дете сам био тамо да гледам филмове, јер су подигли биоскоп. Да се затре спомен на злочин. Незналица ме пита: Када, како и зашто је скинута анатема са Методија? Видели смо да никад није официјално ни бачена анатема на Методија. Спомен св. Кирила и Методија под 9. март је унео кардинал Цезар Бароније у Римски Мартирологиј (Martyrologium Romanum ad novam kalendarii rationem et ecclesiasticae historiae veritatem restitutum... auctore Caesare Baronio Sorano. Venetiis, 1587, стр. 114-117). Они нису пали с Марса, тако да је поштовање постојало од пре, а везано је за мошти Кирилове у цркви св. Климента. Латинско поштовање имамо практично од саме смрти Константина Филозофа, Кирила великосхимника. Житија се пишу по смрти Методија. У словенском свету они имају култ јако брзо. Код католика се развија нарочито од XIX века, а везано је и за развој националних свести код словена. Грци су ту гори од католика јер они су први храм који су Бугари у Солуну подигли Браћи, по присједињењу града Грчкој краљевини, 1913 укинули. Тек 1957 Браћа улазе у Грчки календар. Вероватно су зли језуити и тамо роварили!:))) ПС. Чорбаши су објавили и текст: Мр Млађан Цуњак: Да ли на фрески „сабор немањин” у ариљу имамо приказане богумиле?,[4] не би ли тиме поткрепили МП-а. Ћорав посао, јер је Цуњак ово писао јако давно, не имајући у виду оно што ја мислим, и у сваком случају би било интересантно када бисмо се попричали о тој фресци. Цуњко, како га зовемо, је мој кућни пријатељ, био је мој парохијанин у Смедереву и наручио је био неколико слика од мене. Ишли смо на славе један другоме и овако се дружили. Били смо заједно на „поклоњење“ Папи. Он није историчар уметности, како га борбаши за неверу погрешно представљају него теолог и археолог. Радио је у Археолошком у Смедереву. Овај текст му је танак и сигурно је да би написао другачији када би прочитао оно што сам већ незналици Петровићу био аргументовао. Ава, Рим, 8.12.2018. [1] Проф. др Миодраг М. Петровић: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића (Проширен састав). Среда, 05 децембар 2018, http://borbazaveru.info/content/view/11211/1/. [2] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/44712-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80-1756/&page=154 За мржњу не требају разлози У уводном тексту сам образлагао како је орос Цг1756 мотивисан чистом мржом и никаквом теологијом. Показаћу следећим примером како исти механизам важи и у КЦ и никаква правила се тада не поштују. Мржња је јача од било ког канона. Папа Стефан VI, изабран маја (?) 896, устоличење између 26. априла и 11. јуна 896, † Рим, октобар 897. Изгледа да је био римског порекла. Наименован 891 за епископ Анањија од папе Формоза, можда против своје воље, јер то искључује из избора за епископа Рима. Пре него што је легитимни цар Арнулф Корушки могла да утиче на папску номинацију Стефана је поставила про-Сполетска странка, која је тада била доминантна у Граду. Иако испрва признаје Арнулфа царем, касније фаворизује Ламберта II. Наиме, папа Формоз, је рукоположио за владику Стефана, крунисао Арнулфа, а после и Ламберта, јер га је прогурала његова мајка Агелтруда. Она је Стефана и подсетила ко је газда у Риму. Зато Стефан иде за Ламбертом. Јануара 897, највероватније под притиском Ламберта и Агелтруде, Стефан врши процес, познат као сабор над лешом(synodus horrenda), над покојним папом Формозом, за светогрђе и издају, а према коме је сполетска породица гајила дубоко мржњу. Проглашен је кривим за низ злочина: попео на папски престо уз подршку про-германске партије, против које су били сполетанци; постављен за папу, иако је већ био епископ Порта; кршење заклетве који је дао папи Јовану VIII, да би му се укинула екскомуникација, да никада неће крочити у Рим. Формозово тело је ексхумирано, обучено у папске одежде и постављено на престо у Латеранској базилици да одговара на оптужбе. Једино прихватљиво објашњење за такав поступак може се наћи у германским правним поступцима, где је за процес потребно било присуство corpus delicti, у овом случају леша. Фердинанд Грегоровиус, немачки историчар из 19. века описује тај процес и вели о осуди мумије: „Синод је потписао акт о свргавању, проклео папу заувек и одредио да сви они којима је он дао свештеничко намештење, морају да се поново рукоположе. Одежде су здрали са мумије, одрубљили јој три прста десне руке са којима су Латини по обичају давали благослов, и уз варварске крике, избацили су тело из ауле; вукли су га по улицама, и међу крицима руље, бацили га у Тибар“. Кратак понтификат Стефанов је одређен овим синодом, као и присилним оставкама неколико бискупа које је рукоположио Формоз. Тај процес је изазвао неколико месеци касније народни револт у целом Риму, са повратком про-германске струје и таласом огорчења за освету око лудачког акта. Папа Стефан је заробљен, свргнут и затворен у Анђелску тврђаву, где је у октобру исте године 897 задављен. Његови посмртни остаци ће бити сахрањени у Светог Петра после 10 година. Ми смо склони да мислимо како се правила и канони поштују без обзира на ситуације. Овде видимо да Стефан наново рукополаже већ рукоположене, што је св. папа Григорије Велики изричито забранио. Нема понављања крштења и рукоположења. Стефан ово флагрантно крши. Све му се обило о главу. Но, мене не интересује Стефанова зла судбина, него факат да се јасна црквена одредба крши из чисте мржње. И то чини папа који је неканонски изабран, као и симониста Кирило 1756. [3] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/44684-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B0%D1%98-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%85%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-i/ [4] http://borbazaveru.info/content/view/11214/1/
  8. Као што је то уобичајено, да ове наше емисије почињемо тумачењем Светог Јеванђеља, које је тог недјељног јутра читано на светим богослужењима, тако је и отац Никола на почетку тумачио Свето Јеванђеље о исцјељењу згрчене жене, које се чита на 27. недјељу по празнику Педесетнице. Отац Никола је потом говорио о значају Божићног поста, који нас води у сусрет Христу. Потом је отац Никола говорио и о томе шта је то праобраз и зашто је Господ говорио у причама. Звучни запис емисије Отац Никола је говорио и о томе како се опоравити након посјета врачарима и гатарама, и побјећи из канџи наркоманије. Говорећи о духу овог времена, отац Никола каже да је у данашње вријеме гријех постао мода. Овом приликом отац Никола се осврнуо и на страдални живот нашег народа на Косову и Методији и њиховом ношењу крста. Одговоре на ова и још многа питања наше вјере наћи ћете ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  9. “Позвани смо да будемо царско свештенство“- рекао је, између осталог, отац Синиша тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на 23 недјељу по Духовима, у којој се на Светим богослужењима чита прича о гадаринском бјесомучнику. Звучни запис емисије Отац Синиша каже да до ђавоиманости највише долази због гријехова, како наших, тако и наследних, али и због одласка код врачара гдје се директно сусрећемо са демонским силама. Циљ нечастивог је да човјека потпуно уништи, подсјећа отац Синиша. Отац Синиша је говорио и о предстојећем празнику Светог великомученика Димитрија, кога ћемо прославити 8. новембра, испричавши и једно чудо Светог Димитрија које се догодило за вријеме рата у Босни. Одговарајући на питање слушаоца шта мисли о вјежбама јоге, отац Синиша каже нас она временом само дубље увлачи у лажне облике духовног живота. Да ли је хомосексуализам болест или гријех и може ли се сврстати у исти кош са наркоманијом, алкохолизмом и осталим болестима зависности? Зашто се породица назива “Малом црквом“?. Шта је подвиг, шта исповједништво а шта мучеништво?- питања су на која одговоре даје отац Синиша ако до краја одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  10. “Позвани смо да будемо царско свештенство“- рекао је, између осталог, отац Синиша тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на 23 недјељу по Духовима, у којој се на Светим богослужењима чита прича о гадаринском бјесомучнику. Звучни запис емисије Отац Синиша каже да до ђавоиманости највише долази због гријехова, како наших, тако и наследних, али и због одласка код врачара гдје се директно сусрећемо са демонским силама. Циљ нечастивог је да човјека потпуно уништи, подсјећа отац Синиша. Отац Синиша је говорио и о предстојећем празнику Светог великомученика Димитрија, кога ћемо прославити 8. новембра, испричавши и једно чудо Светог Димитрија које се догодило за вријеме рата у Босни. Одговарајући на питање слушаоца шта мисли о вјежбама јоге, отац Синиша каже нас она временом само дубље увлачи у лажне облике духовног живота. Да ли је хомосексуализам болест или гријех и може ли се сврстати у исти кош са наркоманијом, алкохолизмом и осталим болестима зависности? Зашто се породица назива “Малом црквом“?. Шта је подвиг, шта исповједништво а шта мучеништво?- питања су на која одговоре даје отац Синиша ако до краја одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. Рождество Пресвете Богородице – Мала Госпојина, прослављена је 21. септембра Светом Литургијом у Покровском Храму коју је служило више свештеника Покровске цркве и појање Мешовитог црквеног хора „Хаџи Рувим“, који Малу Госпојину слави као своју славу. Беседио је ђакон Милорад Петровић који је вернима честитао велики празник и поручио да само са Богородицом и свим светима можемо ући у Царство Небеско. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник. View full Странице
  12. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. -Долазак моштију Светога Арсенија - ново васкрсење манастира Косијерева- У манастиру Косијерево, гдје су јуче након 104 године по други пут из манастира Ждребаоник стигле мошти Светог Арсенија Сремца, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Рођење Пресвете Богородице, уз саслужење господе Епископа: банатског Никанора, будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Јоакима, нишког Арсенија и архимандрита Димитрија, изабраног Епископа захумско-херцеговачког, Свету архијерејску литургију. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Не толико давно изнео сам статистику колико је новца потрошено на СМСове којима се гласало за учеснике риалити шоуа. Било је ту различитих коментара и реакција, што сасвим нормално. Нисам осуђивао, само сам био веома тужан и разочаран чиме се људи разоноде и где троше свој тешко стечен новац. Данас видим море осуда због расипништва и почетка неког новог риалитија. Наводе шта је све купљено, направљено, колико пара је на то потрошено, ко све учествује, какви су то људи… Знаjу поприлично много података за неке који не гледају риалити шоу, зар не? Увек ми је било необично да они који највише критикују риалити шоуове знају сувише детаља о њима. Ја немам појма шта је то, ни ко су ти људи, јер ме није брига. Такви критички постови иду под руку Жељку Мировићу и осталима из полунагог племена, јер их ипак рекламирају. Истицање како је боље послати поруку за болесне, него гласати за Јацу Млекарицу је такође сувишно. Наравно да је боље, али баш људе брига. На крају крајева, ко жели да помогне сиромашнима, помоћи ће из личних уверења, а не да тера инат риалитију. И опет, Жељко је бизнисмен, не ради он то да би циљано деградирао друштво, он то ради да би, једноставно, зарадио паре. Зна шта људи воле, шта им је потребно да би се ошамутили и заборавили на сурову стварност, и то им и даје. Не оправдавам, ружичасти сносе кривицу, али они су плод средине у којој живимо. Први “Велики брат” није имао псовке, ни голотињу, нити су учесници испуњавали опсцене захтеве продукције. Јер тада опште стање друштва није било толико неморално и ненормално као данас. Све у свему – није риалити једини кривац због уништавања друштва. Уништено друштво је криво што такав програм постоји. Марко Радаковић Видовдан
  15. Не толико давно изнео сам статистику колико је новца потрошено на СМСове којима се гласало за учеснике риалити шоуа. Било је ту различитих коментара и реакција, што сасвим нормално. Нисам осуђивао, само сам био веома тужан и разочаран чиме се људи разоноде и где троше свој тешко стечен новац. Данас видим море осуда због расипништва и почетка неког новог риалитија. Наводе шта је све купљено, направљено, колико пара је на то потрошено, ко све учествује, какви су то људи… Знаjу поприлично много података за неке који не гледају риалити шоу, зар не? Увек ми је било необично да они који највише критикују риалити шоуове знају сувише детаља о њима. Ја немам појма шта је то, ни ко су ти људи, јер ме није брига. Такви критички постови иду под руку Жељку Мировићу и осталима из полунагог племена, јер их ипак рекламирају. Истицање како је боље послати поруку за болесне, него гласати за Јацу Млекарицу је такође сувишно. Наравно да је боље, али баш људе брига. На крају крајева, ко жели да помогне сиромашнима, помоћи ће из личних уверења, а не да тера инат риалитију. И опет, Жељко је бизнисмен, не ради он то да би циљано деградирао друштво, он то ради да би, једноставно, зарадио паре. Зна шта људи воле, шта им је потребно да би се ошамутили и заборавили на сурову стварност, и то им и даје. Не оправдавам, ружичасти сносе кривицу, али они су плод средине у којој живимо. Први “Велики брат” није имао псовке, ни голотињу, нити су учесници испуњавали опсцене захтеве продукције. Јер тада опште стање друштва није било толико неморално и ненормално као данас. Све у свему – није риалити једини кривац због уништавања друштва. Уништено друштво је криво што такав програм постоји. Марко Радаковић Видовдан View full Странице
  16. Међу многобројним признатим и угледним ствараоцима Владета Јеротић представљао је заиста ретку и необичну појаву. У њему су се складно и плодно прожимали душеван и религиозан човек, хришћанин и мислилац, психолог и теолог. Био је чврстог уверења, и доживљајног и сазнајног да, како у овом тако и у оном свету, само дела љубави остају и тиме се водио у свом животу и раду. Ова емисија посвећена је сећању на његов лик и изузетан допринос у просвећивању и крепљењу народа, уз коментаре његових блиских сарадника и пријатеља: митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, Александра Гајшека, Александре Нинковић-Ташић и проф. др Исидора Граорца. Нека у наручју Божје вечне љубави нађе покоја његова племенита душа! Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  17. На сам дан празника јутарње богослужење је почело у 8 часова. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског Господина Атанасија, новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија, свештеника и ђакона наше и других епархија Српске Православне Цркве од Америке до Аустралије. Црква је била препуна вјерног народа који се сабрао да заједничари у Тијелу и Крви Господњој на Славу Божију и на радост Небоземне Цркве. После прочитаног Светог Јеванђеља, надахнуто је бесједио Епископ Григорије који је још једном поучио вјерни народ како треба хришћански достојанствено живјети и радовати се. После заамвоне молитве освећено је грожђе и преломљен је славски колач испред храма, након чега је славље настављено трпезом љубави у хотелу Леотар. У вечерњим сатима Преображења Господњег улицама града Требиња кренула је свечана Литија у којој је учествовало више хиљада људи. Ове године као и многих предходних година својим присуством почаствовао нас је Његово Преосвешенство Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије, који је заједно са домаћином Епископом Григоријем и умировљеним Епископом Атанасијем те архимандритом Димитријем предводио овогодишњу свечану Литију. Од уважених гостију и ове године са нама је био Председник Републике Српске Господин Милорад Додик. На крају Литије пред мноштвом вјерног града Требиња Епископ Григорије је изговорио дирљиву опроштајну бесједу. Обичај одржавања ове литије, која је постала симбол нашег града, започели смо давне 1992. године. Ова литија нас је, као наставак свете литургије, водила и још увијек води на гору Преображења. Tако нас је ова континуирана Служба Богу преображавала, исцјељивала, одобровољавала, упућивала ка Господу, а потом и једне ка другима. Тако је Требиње – наш чудесни мали град – постао град преображења и преображаја, његове улице постале су улице преображењске, док је требињски саборни храм постао стуб и тврђава у коју је свако било када током дана могао ући да заблагодари Господу, да пусти уздах и сузу и да добије опроштај и мир. Једном ријечју – да се преобрази. Дјеца, одрасли људи, сви који би ушли у тај храм па и у овај град могли су, ако су хтјели, осјетити тај додир преображењске свјетлости. А онда се над нама, као на гори Тавору, уздигао нови храм, Херцеговачка Грачаница, проповиједајући својом љепотом, а у њему је свој смирај и коначни преображај нашао бесмртни пјесник. Наши су манастири од разваљених пећина постали лучезарна свјетила којима идући у сусрет бивамо тајанствено озарени. У међувремену, међу нас је с острошке горе сишао наш брат и отац Василије и пустио свакога од нас да га загрли и цјелива. И наша пустиња је процвјетала, наше ријеке постале су крстионице кроз које су струјале воде освећења и преображења. И ми смо се, мили Требињци, заједно с градом и црквама тихо и нечујно преображавали и постајали браћа, сестре и пријатељи. У долини у којој тече света ријека и рађају грожђе, смокве, нар и све остало лијепо и укусно, бивало је свакога новог Преображења све укусније и љепше. И зато људи из разних крајева желе да дођу на Преображење у Требиње, да се и сами преобразе, јер сви смо ми грешни и своја бића неријетко умјесто да преображавамо заправо изобличавамо. Увијек је било и увијек ће бити оних које је Преображење изобличавало али не зато што је тако хтио празник и преображени Исус – не, то је био увијек њихов избор и њихов рат против преображавања и поправљања. Сви ви који се сјећате разореног града, у коме бјеше све запустјело тих ратних година, вјерујем да ћете се сложити са мном да је овај град преображен. Али исто тако треба да имате на уму да преображавању нема краја и да смо још увијек на том путу, још смо у преображењским литијама и ходу ка бољем. Јер не треба никада да мислимо да је све апсолутно добро и да не може постати још боље. Зато стално идемо у сусрет Господу а Он нас пак усмјерава да идемо напријед, да се непрестано преображавамо, сусрећемо и волимо једни друге. Драги народе, а поготово моји Требињци, живећи 25 година у овој благородној и благословеној долини Требишњице, у овом – како му само име каже – жртвеном пољу Требињу, често сам био, као и многи од вас, загледан у камену планину над нама – у наш Леотар. И сада сам потпуно увјерен да је тај камени лав симбол нашега града и да није – сигуран сам – Дучић случајно поставио ове камене лавице између којих пролазимо свакога дана. Јер након толико година служења у Херцеговини и Требињу схватио сам да је човјеку настањеном овдје задатак да буде лав. Тај задатак постављају му Леотар изнад нас и наши Његош и Дучић међу нама, тај задатак му, на концу, постављају наши преци пострадали за слободу и крст. Стога ви, синови ових планина и поља, треба да се увијек и непрестано присјећате да сте позвани да будете храбри и непоколебљиви као лавови. А ја сам пак заувијек Богу благодаран што ми је допустио да столујем на трону који је установио највећи лав који је икада рођен међу Србима – Свети Сава. Благодаран сам на томе што сам прије готово 20 година уведен у трон на којем су столовали Свети Василије и Свети Петар новомученик и многи други. Посебно сам срећан што сам наслиједио правог духовног лава који не познаје страх, а каквом ми тек радошћу срце испуњава спознаја да долази један млади и дивни лав послије мене. Желио бих још да знате и то да сам одлуку да преузмем нову дужност донио сам , по благослову наше цркве и по својој слободној вољи. Када сам у двадесет и петој години оставио све и отишао у Острог, говорили су да сам вјероватно полудио. Ипак се испоставило да нисам, али када сам могао тада оставити све – није ми тешко ни у педесетој оставити част и власт и утицај који сам несумњиво стекао. Једноставно сам желио да се још једном у животу лишим власти и моћи, да направим мјеста другоме и бољем од себе и да, што је најбитније, одем тамо гдје је потреба и нужда већа и претежнија. Ако успијем у својој накани и учиним шта добро у новододијељеној епархији – биће то захваљујући Богу, а ако не успијем, биће то мој пропуст и кривица. У сваком случају, никада нећу моћи да будем несрећан и неиспуњен јер ће у мом срцу и овдје за мене увијек бити једина и света отаџбина Херцеговина. Драги Херцеговци и Херцеговке, браћо и сестре, само вас једно молим – не дајте Цркву и светињу ни за шта. Чувајте домове и породице, будите духовно лавови, никада не губите љубав и храброст и увијек се запитајте у чијем сте друштву и да ли сте достојни лавова које малоприје поменусмо. А што се мене пак тиче – мада је то у овом контексту најмање важно – ја, по природи ствари, никада не могу одавде сасвим отићи јер овдје су моји најмилији гробови и моји најмилији пријатељи. Физички могу бити одсутан, али не и духовно и све што будем могао помоћи, колико то буде у мојој моћи, помагаћу, увијек. На крају, желим још само да заблагодарим Богу ријечима: хвала ти, Боже, и опрости ми! И хвала вама, браћо и сестре, и опростите ми и ви. Својим непријатељима опраштам све увреде и клевете и не кунем их већ благосиљам. Останите у љубави Христовој и у љубави међусобној. На многаја љета и да благослов Божји буде с вама у све вијекове вијекова! Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  18. Преображење Господње - Слава града Требиња Празник Преображења Господњег у Требињу ове године прослављен је торжествено како и доликује величини овог празника. У навечерје празника, славе Саборног храма и града Требиња служено је празнично вечерње богослужење којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење свештеника и ђакона, а у присуству умировљеног Епископа Атанасија и новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија. На сам дан празника јутарње богослужење је почело у 8 часова. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског Господина Атанасија, новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија, свештеника и ђакона наше и других епархија Српске Православне Цркве од Америке до Аустралије. Црква је била препуна вјерног народа који се сабрао да заједничари у Тијелу и Крви Господњој на Славу Божију и на радост Небоземне Цркве. После прочитаног Светог Јеванђеља, надахнуто је бесједио Епископ Григорије који је још једном поучио вјерни народ како треба хришћански достојанствено живјети и радовати се. После заамвоне молитве освећено је грожђе и преломљен је славски колач испред храма, након чега је славље настављено трпезом љубави у хотелу Леотар. У вечерњим сатима Преображења Господњег улицама града Требиња кренула је свечана Литија у којој је учествовало више хиљада људи. Ове године као и многих предходних година својим присуством почаствовао нас је Његово Преосвешенство Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије, који је заједно са домаћином Епископом Григоријем и умировљеним Епископом Атанасијем те архимандритом Димитријем предводио овогодишњу свечану Литију. Од уважених гостију и ове године са нама је био Председник Републике Српске Господин Милорад Додик. На крају Литије пред мноштвом вјерног града Требиња Епископ Григорије је изговорио дирљиву опроштајну бесједу. Обичај одржавања ове литије, која је постала симбол нашег града, започели смо давне 1992. године. Ова литија нас је, као наставак свете литургије, водила и још увијек води на гору Преображења. Tако нас је ова континуирана Служба Богу преображавала, исцјељивала, одобровољавала, упућивала ка Господу, а потом и једне ка другима. Тако је Требиње – наш чудесни мали град – постао град преображења и преображаја, његове улице постале су улице преображењске, док је требињски саборни храм постао стуб и тврђава у коју је свако било када током дана могао ући да заблагодари Господу, да пусти уздах и сузу и да добије опроштај и мир. Једном ријечју – да се преобрази. Дјеца, одрасли људи, сви који би ушли у тај храм па и у овај град могли су, ако су хтјели, осјетити тај додир преображењске свјетлости. А онда се над нама, као на гори Тавору, уздигао нови храм, Херцеговачка Грачаница, проповиједајући својом љепотом, а у њему је свој смирај и коначни преображај нашао бесмртни пјесник. Наши су манастири од разваљених пећина постали лучезарна свјетила којима идући у сусрет бивамо тајанствено озарени. У међувремену, међу нас је с острошке горе сишао наш брат и отац Василије и пустио свакога од нас да га загрли и цјелива. И наша пустиња је процвјетала, наше ријеке постале су крстионице кроз које су струјале воде освећења и преображења. И ми смо се, мили Требињци, заједно с градом и црквама тихо и нечујно преображавали и постајали браћа, сестре и пријатељи. У долини у којој тече света ријека и рађају грожђе, смокве, нар и све остало лијепо и укусно, бивало је свакога новог Преображења све укусније и љепше. И зато људи из разних крајева желе да дођу на Преображење у Требиње, да се и сами преобразе, јер сви смо ми грешни и своја бића неријетко умјесто да преображавамо заправо изобличавамо. Увијек је било и увијек ће бити оних које је Преображење изобличавало али не зато што је тако хтио празник и преображени Исус – не, то је био увијек њихов избор и њихов рат против преображавања и поправљања. Сви ви који се сјећате разореног града, у коме бјеше све запустјело тих ратних година, вјерујем да ћете се сложити са мном да је овај град преображен. Али исто тако треба да имате на уму да преображавању нема краја и да смо још увијек на том путу, још смо у преображењским литијама и ходу ка бољем. Јер не треба никада да мислимо да је све апсолутно добро и да не може постати још боље. Зато стално идемо у сусрет Господу а Он нас пак усмјерава да идемо напријед, да се непрестано преображавамо, сусрећемо и волимо једни друге. Драги народе, а поготово моји Требињци, живећи 25 година у овој благородној и благословеној долини Требишњице, у овом – како му само име каже – жртвеном пољу Требињу, често сам био, као и многи од вас, загледан у камену планину над нама – у наш Леотар. И сада сам потпуно увјерен да је тај камени лав симбол нашега града и да није – сигуран сам – Дучић случајно поставио ове камене лавице између којих пролазимо свакога дана. Јер након толико година служења у Херцеговини и Требињу схватио сам да је човјеку настањеном овдје задатак да буде лав. Тај задатак постављају му Леотар изнад нас и наши Његош и Дучић међу нама, тај задатак му, на концу, постављају наши преци пострадали за слободу и крст. Стога ви, синови ових планина и поља, треба да се увијек и непрестано присјећате да сте позвани да будете храбри и непоколебљиви као лавови. А ја сам пак заувијек Богу благодаран што ми је допустио да столујем на трону који је установио највећи лав који је икада рођен међу Србима – Свети Сава. Благодаран сам на томе што сам прије готово 20 година уведен у трон на којем су столовали Свети Василије и Свети Петар новомученик и многи други. Посебно сам срећан што сам наслиједио правог духовног лава који не познаје страх, а каквом ми тек радошћу срце испуњава спознаја да долази један млади и дивни лав послије мене. Желио бих још да знате и то да сам одлуку да преузмем нову дужност донио сам , по благослову наше цркве и по својој слободној вољи. Када сам у двадесет и петој години оставио све и отишао у Острог, говорили су да сам вјероватно полудио. Ипак се испоставило да нисам, али када сам могао тада оставити све – није ми тешко ни у педесетој оставити част и власт и утицај који сам несумњиво стекао. Једноставно сам желио да се још једном у животу лишим власти и моћи, да направим мјеста другоме и бољем од себе и да, што је најбитније, одем тамо гдје је потреба и нужда већа и претежнија. Ако успијем у својој накани и учиним шта добро у новододијељеној епархији – биће то захваљујући Богу, а ако не успијем, биће то мој пропуст и кривица. У сваком случају, никада нећу моћи да будем несрећан и неиспуњен јер ће у мом срцу и овдје за мене увијек бити једина и света отаџбина Херцеговина. Драги Херцеговци и Херцеговке, браћо и сестре, само вас једно молим – не дајте Цркву и светињу ни за шта. Чувајте домове и породице, будите духовно лавови, никада не губите љубав и храброст и увијек се запитајте у чијем сте друштву и да ли сте достојни лавова које малоприје поменусмо. А што се мене пак тиче – мада је то у овом контексту најмање важно – ја, по природи ствари, никада не могу одавде сасвим отићи јер овдје су моји најмилији гробови и моји најмилији пријатељи. Физички могу бити одсутан, али не и духовно и све што будем могао помоћи, колико то буде у мојој моћи, помагаћу, увијек. На крају, желим још само да заблагодарим Богу ријечима: хвала ти, Боже, и опрости ми! И хвала вама, браћо и сестре, и опростите ми и ви. Својим непријатељима опраштам све увреде и клевете и не кунем их већ благосиљам. Останите у љубави Христовој и у љубави међусобној. На многаја љета и да благослов Божји буде с вама у све вијекове вијекова! Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  19. САБОРНОСТ ОБАВЕЗУЈЕ Црква има велику толеранцију према грешницима и покушава љубављу да их исправи а не да спроводи некакву дистанцирану строгост. Не могу се знати све дубине нечије душе и кад ће кога Бог навести на покајање и исправљање, па чак можда и на подвиге. Црква има и толеранцију према властима које је Бог дао народу према његовом тренутном стању. Црква је Богочовечански организам, али и институција. Да би се омогућило боље функционисање институције, улази се у сарадњу са властима, а ређе власт критикује. То Црква обично оставља политичкој сцени. Утолико се веома ретко дешава да Црква отворено позива вернике да дају подршку овој или оној политичкој опцији.
  20. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Методије је подсјетио да нас Господ учи да се никад не смије изједначавати гријех са грешником. „Он човјекољубивим и јеванђелским скалпелом прецизно одваја гријех од човјека,, од људске душе. Какав год човјек да је грешник, гријех не може да обухвати цјелокупнога човјека и његову боголикост. Учи нас Господ да грешника не треба лијечити тако што ћемо га убити, него тако што ћемо га спасити од његовога гријеха“, рекао је он. Нагласио је да нам Господ поручује и да у овом свијету имају двије перспективе. „Једна је фарисеја, који гледају спољашњим очима, само видљиве ствари. Друга је Божанска, тј. гледање Христовим очима. То је она перспектива која види оно што је претежније и важније у овоме свијету. А то је оно што је невидљиво. То је покајање, то је љубав, то је жртва“, казао је Епископ диоклијски. Владика Методије је рекао да нам Господ поручује да само љубав може спасити овај свијет. „И само нас љубав може сачувати од гријеха – љубав према Богу и љубав према ближњему“, казао је он. Рекао је да су Свете мученице Христина и Олимпијада клечале крај Христових ногу, цјеливале их, косом својом их отирале и мирисима помазивале. „Тако и наше матушке, које носе њихова имена, клече крај Христових ногу, цјеливају их, косом својом их отиру и мирисима помазују“, казао је Владика Методије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије рекао да монахиње Олимпијада и Христина годинама уграђују себе у добрску светињу. „И овај свети небоземни празник нас је данас овдје сабрао да прославимо име Гопсподње, да посвједочимо љубав према Господу и једних према другима. И вјековима се овај сабор наставља на овом мјесту. Ово је светиња старија и од цетињске обитељи“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је рекао да биолошка сабрања долазе и пролазе, а да духовна сабрања трају непрекидно. „Црква је прије свега васељенска и Божја, а онда призива све људе и све земаљске народе да проговоре овим једним, вјечним језиком – језиком Цркве Божије, језиком Христовим, да благосиљају Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога, да се Богом испуњавају и обједињују не само земаљским јединством заснованом на земаљскоме хљебу и на земаљској, билолошкој, тјелесној заједници, него на хљебу који је сишао с неба“, казао је он. Митрополит црногорско-приморски је пожелио“ да Бог благослови монахиње Олимпијаду и Христину. „Нека Бог благослови наше старице, наше мајке Олимпијаду и Христину, нека их укријепи да до последњег свога издисаја служе овдје овој светињи и да нас око ње сабирају“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. -Митрополит Амфилохије и Епископ Методије служили Литургију у манастиру Ћелија добрска код Цетиња- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија добрска код Цетиња. Архијереји су литургију служили поводом имендана сестринства ове светиње – игуманије Олимпијаде и монахиње Христине. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Методије је подсјетио да нас Господ учи да се никад не смије изједначавати гријех са грешником. „Он човјекољубивим и јеванђелским скалпелом прецизно одваја гријех од човјека,, од људске душе. Какав год човјек да је грешник, гријех не може да обухвати цјелокупнога човјека и његову боголикост. Учи нас Господ да грешника не треба лијечити тако што ћемо га убити, него тако што ћемо га спасити од његовога гријеха“, рекао је он. Нагласио је да нам Господ поручује и да у овом свијету имају двије перспективе. „Једна је фарисеја, који гледају спољашњим очима, само видљиве ствари. Друга је Божанска, тј. гледање Христовим очима. То је она перспектива која види оно што је претежније и важније у овоме свијету. А то је оно што је невидљиво. То је покајање, то је љубав, то је жртва“, казао је Епископ диоклијски. Владика Методије је рекао да нам Господ поручује да само љубав може спасити овај свијет. „И само нас љубав може сачувати од гријеха – љубав према Богу и љубав према ближњему“, казао је он. Рекао је да су Свете мученице Христина и Олимпијада клечале крај Христових ногу, цјеливале их, косом својом их отирале и мирисима помазивале. „Тако и наше матушке, које носе њихова имена, клече крај Христових ногу, цјеливају их, косом својом их отиру и мирисима помазују“, казао је Владика Методије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије рекао да монахиње Олимпијада и Христина годинама уграђују себе у добрску светињу. „И овај свети небоземни празник нас је данас овдје сабрао да прославимо име Гопсподње, да посвједочимо љубав према Господу и једних према другима. И вјековима се овај сабор наставља на овом мјесту. Ово је светиња старија и од цетињске обитељи“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је рекао да биолошка сабрања долазе и пролазе, а да духовна сабрања трају непрекидно. „Црква је прије свега васељенска и Божја, а онда призива све људе и све земаљске народе да проговоре овим једним, вјечним језиком – језиком Цркве Божије, језиком Христовим, да благосиљају Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога, да се Богом испуњавају и обједињују не само земаљским јединством заснованом на земаљскоме хљебу и на земаљској, билолошкој, тјелесној заједници, него на хљебу који је сишао с неба“, казао је он. Митрополит црногорско-приморски је пожелио“ да Бог благослови монахиње Олимпијаду и Христину. „Нека Бог благослови наше старице, наше мајке Олимпијаду и Христину, нека их укријепи да до последњег свога издисаја служе овдје овој светињи и да нас око ње сабирају“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Create New...