Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сами'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. У наставку доносимо ТРАНСКРИПТ ОБРАЋАЊА Епископа Рашко-призренског Теодосија: Ваше Преосвештенство, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, Долазећи са мученичког Косова и Метохије, „грдног судилишта“ на коме се по ко зна који пут у историји рода српског, пред лицем Божијим, као у огледалу показује и огледа наша православна и светосавска свест и савест, преносимо вам вапаје и молитве нашег малог стада, које у зебњи, али са вером у Христа чека пресуду која му се спрема од људи овога света. Богонадахнути ловћенски тајновидац, обесмртио је својим стиховима ову судбину Косова, певајући речима са којима су узрастала малена поколења Срба: „Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе…“ Ове речи тако болно и пророчки одјекују у нашим срцима и сада, док се спрема нова „ косовска вечера“ на којој је, као некада „глава Лазарева“, положено само биће наше православне хришћанске самосвести, које нам је својим молитвама, трудом и сузама Бог подарио преко Светог Саве, Првог Архиепископа Српског, ево баш уочи 800 – годишњице Аутокефалије наше Српске Православне Цркве. Вечерас смо се сабрали овде да говоримо о новом издању незаборавне књиге-сведочанства „Задужбине Косова и Метохије“ нашег драгог у Христу учитеља и живога сведока косовског и свесрпског страдања, умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Г. Атанасија. Али та књига још није исписана, јер смо, ето, доживели да се управо и у наше време исписују њени судбоносни редови, док се мрачни облаци поново надвијају над куполама наших немањићких светиња, које сијају као бисери у помрачини. Засигурно знамо да ова књига неће никада бити завршена, докле год је рода српскога светосавског и док год постоји самосвест хришћанска, коју је нашем народу Свети Сава оставио, запечаћену и уризничену управо у нашим светињама Косова, Метохије и Старога Раса. Добро знамо, оци и браћо, да Косово није само питање територије, а још мање политике и подела народних, које се данас партијама зову. Било би нам засигурно лакше да је то само тако. Косово је много више и изнад свега тога, и зато нам је толико важно, како нама који међу косовским житним пољима и метохијским виноградима живимо, приносећи хлеб и вино у наше Цркве да се Христом причестимо, тако и вама овде у равној и јуначкој Мачви која почива на благослову Светога Краља Драгутина. Авај, за неке је Косово у наше време само митологија, „рак-рана, канцер Србије“, или „рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви“, највећа невоља које треба да се решимо да бисмо ишли ка некој, њима само знаној „светлој и бољој будућности“. Али Косово је, опет кажем, много више од тога….. лакше би нам било, по речима песникиње, да се може пренети, истргнути из наших њедара, а да са тиме не изађе и душа нашег народа. Јер, нама хришћанима, није потребна никаква митологија, с обзиром да имамо Христа. Ране се залече с временом, али душа када се једном погуби, не може се више никад исцелити и вратити. Не, Косово је било и остало за нашу Цркву и њен верни народ огледало наше заједнице са Богом, наш образ пред Богом по коме нас Он и препознаје. То Косово нам нико не може одузети никаквом силом овога света, ако га се ми сами не одрекнемо. Зар нисмо, већ, толико прошли страдања и освајања, зар нисмо прошли и петвековно турско ропство, а, ето, опет смо се сачували као народ Божији, као жива Црква Христова. И заиста, рећи ће неко, границе су се мењале и мењаће се. Али они који данас желе да разграниче само биће нашег народа, да поделе душу Србинову на два дела, чине оно што досад нико у нашој историји није учинио. Моћници светски, са господарима српским и албанским, већ цртају нове границе које треба да, не само привремено „ разграниче два народа“, већ које ће једном за свагда преосталу децу Светог Саве осудити на нестајање, а наше светиње оставити као пусте споменике прошлости, или целе, или у рушевинеама. Немојмо се заваравати, није овде по среди само још једно од многих разграничења која дођу и прођу, а живот се наставља, већ се од нас овог пута очекује да сами себи одрубимо главу. Са одрицањем Косова, од нас ће се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне, који је вековима водио наш народ. И то се све догађа 800 година након чудесног дара који смо добили од Христа Господа, преко нашег Светог Саве и свих Светих из рода нашег. Много пута смо, у историји нашег рода, до сада пролазили толика бројна понижења и страдања, како због својих грехова, тако и на правди Божијој, али никада нисмо пристајали на то да себе духовно поништимо и изгубимо наш народ на Косову и Метохији. Разграничење „Срба и Албанаца“ зато није само питање политике или нечега у што Црква Христова не треба да се меша, већ ПОЧЕТАК ОДРИЦАЊА од онога што нас је кроз историју учинило оним што јесмо, и што су за нас чували и предали нам највећи синови нашег народа. Да ли ће наша земља и њен народ утопити себе својом руком и вољом у прокључали лонац у коме се све више губе обриси вере Христове и предања древних хришћанских народа, или ће остати да светле као „светило на гори“, као живо сведочанство оних идеала за које су наши преци живели, певали и умирали, видећемо, ето, и овог пута, баш на Косову? Зато је за нас, као Епископа, коме је као најмањем од свих поверено да, у овом времену, напаса мало стадо, управо на тим просторима, као и за целу нашу Српску Православну Цркву, ово питање важно, да не може постојати питање које би било важније. Оно је важно и за све вас овде сабране, и за све наше православне Србе расуте широм света, који као древни Израиљци „певају песме косовске“, на обалама европских река и далеких мора, сећајући се Косова, свога Јерусалима. „Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик. мој гркљану моме. ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме.“ Ове бесмртне стихове псалмопојца Давида (пс. 136.5) сећајући се Косова, поновио је у пламену страдања 1999. године Владика Атанасије, у спомен наших светих новомученика Харитона Косовца и Стефана Метохијца. Косово је наш Јерусалим и икона нерукотвореног небеског Јерусалима, и живеће онакво какво га знамо само док звоне звона пећаршијска, дечанска, грачаничка и љевишка, док наши свештеници, монаси и монахиње молитвом призивају верни народ и сабирају га око Хлеба Господњег – Христа Спаситеља. Без народа нема Цркве, јер Црква није грађевина од камена, не може се „преметнути“ негде далеко, већ живи само у Литургији у којој се сви заједно сабирамо у Христу. Зато ове светиње Косова и Метохије нису само духовна сабиралишта нашег народа са Косова Метохије и целог света. Оне су живи путокази који у мрачној ноћи данашњег света светле и указују пут, онај пут којим су ходили и Свети Сава и Свети Краљ Стефан Дечански, Пећки свети Архиепископи и Патријарси, бројни светитељи, мученици, новомученици и страдалници. Ако се тог пута држимо нећемо залутати, али ако допустимо да ти светилници угасну и народ ће нам се разићи и трајно ћемо изгубити себе. Косово и Метохија је наша свесрпска Ћеле-кула, саздана од камења освештаног молитвом, миомирисних моштију светитељских, молитвом окађених, која Косово чини оним што јесте, што је вековима било и треба да остане, док нас год има. Али данас, браћо и сестре, спрема се суд Светом Краљу Дечанском, царском Призрену, намученом Девичу, нашем народу у малом гету у Ораховцу, старицама монахињама у Ђаковици, исповедницима у Поморављу и широм Косова и Метохије, који последњих двадесет година бивају распети са Христом на крсту мучеништва – сведочећи веру своју Православну. Тај крст иако тежак и претежак, никада нисмо носили у очајању и тузи, већ смо га доживљавали као победоносни крст утехе и наде, расцветали крст на улазу храма Високих Дечана, који је за нас оно Дрво живота, преко кога се хранимо Христовим Телом и Крвљу. Али, о ужаса! Светим Патријарсима Пећким, Св. Јаоникију и Краљу Стефану Дечанском, са њиховим малим стадом, неће судити велики моћници белога света, већ треба да пресудимо МИ, сам кукавни народ српски; да као некада они који су викали „распни га распни“, разапнемо тај мали остатак нашег рода, који се сачувао на том „грдном судилишту“ и одстранимо га као „канцер“ са неке нове, нама туђе, Србије, коју нам нуде они који су изгубили сваки осећај и свест о своме имену и који у ово наше време „продају веру за вечеру“, као некада Јуда – Христа Спаситеља за 30 сребреника. „О проклета косовска вечеро…. О проклета земљо, пропала си! Име ти је страшно и опако… О Косово грдно судилиште“ подсећа нас опет Тајновидац Ловћенски. Не заборавимо, од СВИХ НАС се тражи и очекује да са древним безаконицима, на судилишту Пилатовом, вичемо „Распни га распни“ и да се одрекнемо онога за што су се оци наши мучили, живели и умирали. Ако тако, не дао Бог, одлучимо, и Бог ће нама пресудити, као некада Јерусалимљанима који се одрекоше вере у Живога Бога и заменише га вером у идоле и беху прогнани у ропство Вавилонско. Проплакаће опет пророк Јеремија на рушевинама наших светиња, на остацима наших гробаља, на напуштеним огњиштима, пољима и виноградима. „Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа! Велик међу народима, глава међу земљама потпаде под данак! Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свих који га љубљаху да га потеши; сви га пријатељи његови изневерише, посташе му непријатељи… Путеви сионски туже, јер нико не иде на празник; сва су врата његова пуста, свештеници његови уздишу, девојке су његове жалосне, и сам је јадан.“ (Плач Јеремијин 1.1-4) Али, биће, да ово није суд Косову, ни Светом Кнезу Лазару, ни Дечанском Краљу Мученику, већ нама јаднима и несрећнима, који себе гресима својим доведосмо у овакву невољу. Од нас се данас тражи да своју главу мора САМИ да положимо на камен као некад Јован на тањир Иродијадин, да би је Ирод одсекао, и угодио својим скверним дружбеницима. Ако то не схватимо сада, браћо и сестре, схватићемо тек када буде касно, али не за Косово, јер оно је већ на небесима овенчано славом Лазаревом, мученичком крвљу Краља Дечанскога, молитвеним сузама Девичког подвижника и молитвама Светих Патријараха Пећких, већ за нас и нашу децу, која треба да живе са таквим тешким и претешким бременом, носећи тај срамни жиг довека. Зато смо вечерас овде, не да говоримо о пролазним стварима овога света, коју политиком зовемо, јер царства овога света, славе и почасти, долазе и пролазе. Нити смо вечерас овде да прозивамо оне који „Опрости им Боже, не знају шта чине“ и за које се треба молити Богу да их просвети и уразуми, већ да као Јеремија заплачемо сви заједно и пред целим нашим народом још једном поновимо бесмртне речи Божије, које је изговорио пророк Јеремија: „Чудите се томе, небеса, и згрозите се и ужасните се! Вели Господ. Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде….. Зато покај се, Јерусалиме, да се не отргне душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи.“ (Jер 2.12-13; 6.8) Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  2. У Саборном храму Св. апостола Петра и Павла у Шапцу у навечерје празника Успенија Пресвете Богородице је с благословом Преосвећеног Епископа Шабачког г. Лаврентија, након Молебана за Косово и Метохију, који је служио Епископ рашко-призренски Теодосије, одржана промоција поновљеног издања монографије „Задужбине Косова и Метохије“. Пред пуном црквом о Косову и Метохији говорили су Епископ Теодосије, проф. др Мило Ломпар, проф. др Милош Ковић, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и протођакон Љубомир Ранковић. Повезана вест: У Шапцу одржана промоција књиге „Задужбине Косова и Метохије“ У наставку доносимо ТРАНСКРИПТ ОБРАЋАЊА Епископа Рашко-призренског Теодосија: Ваше Преосвештенство, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, Долазећи са мученичког Косова и Метохије, „грдног судилишта“ на коме се по ко зна који пут у историји рода српског, пред лицем Божијим, као у огледалу показује и огледа наша православна и светосавска свест и савест, преносимо вам вапаје и молитве нашег малог стада, које у зебњи, али са вером у Христа чека пресуду која му се спрема од људи овога света. Богонадахнути ловћенски тајновидац, обесмртио је својим стиховима ову судбину Косова, певајући речима са којима су узрастала малена поколења Срба: „Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе…“ Ове речи тако болно и пророчки одјекују у нашим срцима и сада, док се спрема нова „ косовска вечера“ на којој је, као некада „глава Лазарева“, положено само биће наше православне хришћанске самосвести, које нам је својим молитвама, трудом и сузама Бог подарио преко Светог Саве, Првог Архиепископа Српског, ево баш уочи 800 – годишњице Аутокефалије наше Српске Православне Цркве. Вечерас смо се сабрали овде да говоримо о новом издању незаборавне књиге-сведочанства „Задужбине Косова и Метохије“ нашег драгог у Христу учитеља и живога сведока косовског и свесрпског страдања, умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Г. Атанасија. Али та књига још није исписана, јер смо, ето, доживели да се управо и у наше време исписују њени судбоносни редови, док се мрачни облаци поново надвијају над куполама наших немањићких светиња, које сијају као бисери у помрачини. Засигурно знамо да ова књига неће никада бити завршена, докле год је рода српскога светосавског и док год постоји самосвест хришћанска, коју је нашем народу Свети Сава оставио, запечаћену и уризничену управо у нашим светињама Косова, Метохије и Старога Раса. Добро знамо, оци и браћо, да Косово није само питање територије, а још мање политике и подела народних, које се данас партијама зову. Било би нам засигурно лакше да је то само тако. Косово је много више и изнад свега тога, и зато нам је толико важно, како нама који међу косовским житним пољима и метохијским виноградима живимо, приносећи хлеб и вино у наше Цркве да се Христом причестимо, тако и вама овде у равној и јуначкој Мачви која почива на благослову Светога Краља Драгутина. Авај, за неке је Косово у наше време само митологија, „рак-рана, канцер Србије“, или „рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви“, највећа невоља које треба да се решимо да бисмо ишли ка некој, њима само знаној „светлој и бољој будућности“. Али Косово је, опет кажем, много више од тога….. лакше би нам било, по речима песникиње, да се може пренети, истргнути из наших њедара, а да са тиме не изађе и душа нашег народа. Јер, нама хришћанима, није потребна никаква митологија, с обзиром да имамо Христа. Ране се залече с временом, али душа када се једном погуби, не може се више никад исцелити и вратити. Не, Косово је било и остало за нашу Цркву и њен верни народ огледало наше заједнице са Богом, наш образ пред Богом по коме нас Он и препознаје. То Косово нам нико не може одузети никаквом силом овога света, ако га се ми сами не одрекнемо. Зар нисмо, већ, толико прошли страдања и освајања, зар нисмо прошли и петвековно турско ропство, а, ето, опет смо се сачували као народ Божији, као жива Црква Христова. И заиста, рећи ће неко, границе су се мењале и мењаће се. Али они који данас желе да разграниче само биће нашег народа, да поделе душу Србинову на два дела, чине оно што досад нико у нашој историји није учинио. Моћници светски, са господарима српским и албанским, већ цртају нове границе које треба да, не само привремено „ разграниче два народа“, већ које ће једном за свагда преосталу децу Светог Саве осудити на нестајање, а наше светиње оставити као пусте споменике прошлости, или целе, или у рушевинеама. Немојмо се заваравати, није овде по среди само још једно од многих разграничења која дођу и прођу, а живот се наставља, већ се од нас овог пута очекује да сами себи одрубимо главу. Са одрицањем Косова, од нас ће се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне, који је вековима водио наш народ. И то се све догађа 800 година након чудесног дара који смо добили од Христа Господа, преко нашег Светог Саве и свих Светих из рода нашег. Много пута смо, у историји нашег рода, до сада пролазили толика бројна понижења и страдања, како због својих грехова, тако и на правди Божијој, али никада нисмо пристајали на то да себе духовно поништимо и изгубимо наш народ на Косову и Метохији. Разграничење „Срба и Албанаца“ зато није само питање политике или нечега у што Црква Христова не треба да се меша, већ ПОЧЕТАК ОДРИЦАЊА од онога што нас је кроз историју учинило оним што јесмо, и што су за нас чували и предали нам највећи синови нашег народа. Да ли ће наша земља и њен народ утопити себе својом руком и вољом у прокључали лонац у коме се све више губе обриси вере Христове и предања древних хришћанских народа, или ће остати да светле као „светило на гори“, као живо сведочанство оних идеала за које су наши преци живели, певали и умирали, видећемо, ето, и овог пута, баш на Косову? Зато је за нас, као Епископа, коме је као најмањем од свих поверено да, у овом времену, напаса мало стадо, управо на тим просторима, као и за целу нашу Српску Православну Цркву, ово питање важно, да не може постојати питање које би било важније. Оно је важно и за све вас овде сабране, и за све наше православне Србе расуте широм света, који као древни Израиљци „певају песме косовске“, на обалама европских река и далеких мора, сећајући се Косова, свога Јерусалима. „Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик. мој гркљану моме. ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме.“ Ове бесмртне стихове псалмопојца Давида (пс. 136.5) сећајући се Косова, поновио је у пламену страдања 1999. године Владика Атанасије, у спомен наших светих новомученика Харитона Косовца и Стефана Метохијца. Косово је наш Јерусалим и икона нерукотвореног небеског Јерусалима, и живеће онакво какво га знамо само док звоне звона пећаршијска, дечанска, грачаничка и љевишка, док наши свештеници, монаси и монахиње молитвом призивају верни народ и сабирају га око Хлеба Господњег – Христа Спаситеља. Без народа нема Цркве, јер Црква није грађевина од камена, не може се „преметнути“ негде далеко, већ живи само у Литургији у којој се сви заједно сабирамо у Христу. Зато ове светиње Косова и Метохије нису само духовна сабиралишта нашег народа са Косова Метохије и целог света. Оне су живи путокази који у мрачној ноћи данашњег света светле и указују пут, онај пут којим су ходили и Свети Сава и Свети Краљ Стефан Дечански, Пећки свети Архиепископи и Патријарси, бројни светитељи, мученици, новомученици и страдалници. Ако се тог пута држимо нећемо залутати, али ако допустимо да ти светилници угасну и народ ће нам се разићи и трајно ћемо изгубити себе. Косово и Метохија је наша свесрпска Ћеле-кула, саздана од камења освештаног молитвом, миомирисних моштију светитељских, молитвом окађених, која Косово чини оним што јесте, што је вековима било и треба да остане, док нас год има. Али данас, браћо и сестре, спрема се суд Светом Краљу Дечанском, царском Призрену, намученом Девичу, нашем народу у малом гету у Ораховцу, старицама монахињама у Ђаковици, исповедницима у Поморављу и широм Косова и Метохије, који последњих двадесет година бивају распети са Христом на крсту мучеништва – сведочећи веру своју Православну. Тај крст иако тежак и претежак, никада нисмо носили у очајању и тузи, већ смо га доживљавали као победоносни крст утехе и наде, расцветали крст на улазу храма Високих Дечана, који је за нас оно Дрво живота, преко кога се хранимо Христовим Телом и Крвљу. Али, о ужаса! Светим Патријарсима Пећким, Св. Јаоникију и Краљу Стефану Дечанском, са њиховим малим стадом, неће судити велики моћници белога света, већ треба да пресудимо МИ, сам кукавни народ српски; да као некада они који су викали „распни га распни“, разапнемо тај мали остатак нашег рода, који се сачувао на том „грдном судилишту“ и одстранимо га као „канцер“ са неке нове, нама туђе, Србије, коју нам нуде они који су изгубили сваки осећај и свест о своме имену и који у ово наше време „продају веру за вечеру“, као некада Јуда – Христа Спаситеља за 30 сребреника. „О проклета косовска вечеро…. О проклета земљо, пропала си! Име ти је страшно и опако… О Косово грдно судилиште“ подсећа нас опет Тајновидац Ловћенски. Не заборавимо, од СВИХ НАС се тражи и очекује да са древним безаконицима, на судилишту Пилатовом, вичемо „Распни га распни“ и да се одрекнемо онога за што су се оци наши мучили, живели и умирали. Ако тако, не дао Бог, одлучимо, и Бог ће нама пресудити, као некада Јерусалимљанима који се одрекоше вере у Живога Бога и заменише га вером у идоле и беху прогнани у ропство Вавилонско. Проплакаће опет пророк Јеремија на рушевинама наших светиња, на остацима наших гробаља, на напуштеним огњиштима, пољима и виноградима. „Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа! Велик међу народима, глава међу земљама потпаде под данак! Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свих који га љубљаху да га потеши; сви га пријатељи његови изневерише, посташе му непријатељи… Путеви сионски туже, јер нико не иде на празник; сва су врата његова пуста, свештеници његови уздишу, девојке су његове жалосне, и сам је јадан.“ (Плач Јеремијин 1.1-4) Али, биће, да ово није суд Косову, ни Светом Кнезу Лазару, ни Дечанском Краљу Мученику, већ нама јаднима и несрећнима, који себе гресима својим доведосмо у овакву невољу. Од нас се данас тражи да своју главу мора САМИ да положимо на камен као некад Јован на тањир Иродијадин, да би је Ирод одсекао, и угодио својим скверним дружбеницима. Ако то не схватимо сада, браћо и сестре, схватићемо тек када буде касно, али не за Косово, јер оно је већ на небесима овенчано славом Лазаревом, мученичком крвљу Краља Дечанскога, молитвеним сузама Девичког подвижника и молитвама Светих Патријараха Пећких, већ за нас и нашу децу, која треба да живе са таквим тешким и претешким бременом, носећи тај срамни жиг довека. Зато смо вечерас овде, не да говоримо о пролазним стварима овога света, коју политиком зовемо, јер царства овога света, славе и почасти, долазе и пролазе. Нити смо вечерас овде да прозивамо оне који „Опрости им Боже, не знају шта чине“ и за које се треба молити Богу да их просвети и уразуми, већ да као Јеремија заплачемо сви заједно и пред целим нашим народом још једном поновимо бесмртне речи Божије, које је изговорио пророк Јеремија: „Чудите се томе, небеса, и згрозите се и ужасните се! Вели Господ. Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде….. Зато покај се, Јерусалиме, да се не отргне душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи.“ (Jер 2.12-13; 6.8) Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  3. Звучни запис беседе оца Драгана Након читања зачала из Светог Јеванђеља о. Драган је бесједећи сабранима рекао да се на Светој служби сабирамо да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. – То је смисао Божије службе, Божијег сабрања, да једним устима и једним срцем кличемо и говоримо Оче наш који си на небесима, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – казао је о. Драган објашњавајући прочитану јеванђељску причу о господару и његовом дужнику који опрашта дуг, док овај свом дужнику не опрашта много мањи дуг. Данашње Јеванђеље говори о праштању, казао је о. Драган и рекао да данас имамо много господара, али да у Царству Божијем има само један Господар. – Ми сви колико нас има дужни смо према том Господару. Јеванђељска ријеч нас данас овдје учи да треба да имамо срца, да имамо душу, да имамо милости једни према другима – казао је о. Драган. Сабрани, који су из разних крајева васељене дошли у острошку светињу на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотоврцу, великом Божијем угоднику, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог
  4. У 11.недјељу по Педесетници, 12. августа 2018. Љета Господњег, када наша Света Црква прославља преподобну мати Ангелину Српску, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. У присуству више стотина вјерника, Светом Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је протојереј-ставрофор Драган Станишић, подгорички парох уз саслужење бројног свештенства. Звучни запис беседе оца Драгана Након читања зачала из Светог Јеванђеља о. Драган је бесједећи сабранима рекао да се на Светој служби сабирамо да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. – То је смисао Божије службе, Божијег сабрања, да једним устима и једним срцем кличемо и говоримо Оче наш који си на небесима, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – казао је о. Драган објашњавајући прочитану јеванђељску причу о господару и његовом дужнику који опрашта дуг, док овај свом дужнику не опрашта много мањи дуг. Данашње Јеванђеље говори о праштању, казао је о. Драган и рекао да данас имамо много господара, али да у Царству Божијем има само један Господар. – Ми сви колико нас има дужни смо према том Господару. Јеванђељска ријеч нас данас овдје учи да треба да имамо срца, да имамо душу, да имамо милости једни према другима – казао је о. Драган. Сабрани, који су из разних крајева васељене дошли у острошку светињу на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотоврцу, великом Божијем угоднику, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог View full Странице
  5. "Новости" са куваром председника Србије: Шеф воли кад заљутим (ФОТО) Иван ЛОВРИЋ | 01. септембар 2017. 15:03http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:683610-Новости-са-куваром-председника-Србије-Шеф-воли-кад-заљутим-ФОТО "Новости" са Ивицом Крстићем (38), из Бојника, личним куваром председника Србије, који га је јавно похвалио у Лесковцу Фото П. Милошевић ОН једини може Александру Вучићу да "запржи" чорбу, да му "заљути", а да се он не наљути. Напротив, добија чак и пљесак за добру пљескавицу. Председник Србије изјавио је на отварању "Роштиљијаде" да је најбољи кувар у Председништву Ивица из Лесковца. И да је, по његовом мишљењу, без премца у свету. Није желео да каже његово презиме, а ми за "Новости" откривамо ко је тај који може да накриви куварску капу. Стижемо у вилу "Мир" да разговарамо са првом куварском варјачом Председништва и осталих репрезентативних објеката. Каже да се зове Ивица Крстић, да има 38 година и да већ четврту годину заредом кува за председника Вучића и оне које он угости у неким од државних објеката. Рођен је у Бојнику, кулинарство је учио од баке и мајке. Код куће је најчешће кувао качамак, паприкаше и пекао роштиљ. И у томе је уживао још од малих ногу. Касније се школовао за кувара, вежбао између шерпи по ресторанима, а 2010. године долази у Управу за заједничке послове републичких органа. Председник Вучић и кувар Крстић срели су се први пут 25. августа 2014. године. Вучић га је питао одакле долази, а он одговорио - из Лесковца, а после се "поправио" да је у ствари из Бојника. Вучић му је одговорио: - Што то човече не рече одмах, ја знам свако место у Србији, па и Бојник. На питање шта га је препоручило да буде први председников кувар, одговара да је то искључиво рад. Објашњава да воли интернационалну кухињу, али да председник као народни човек највише воли нашу националну, домаћу кухињу и да после доброг залогаја попије чашу домаћег вина. Конкретно, Крстић нам открива да председник највише воли да једе сарму, пуњене паприке, пасуљ, купус без меса, рибу и да залије чашом вина, црног или белог, у зависности које је јело у питању. Додаје да Вучић обожава љуто, и да су уз сваки оброк поред тањира љути сос или љута папричица, што би јужњаци рекли "џинка". Наш саговорник истиче да његов "гост" није захтеван, да има своје жеље, али да све генерално препушта особљу. Једино инсистира да на столу све буде на свом месту. Крстић закључује да председник поштује храну и ужива у томе да му на столу буде све по реду. Неки пут, воли да једе сам. Када је реч о домаћим гостима, Крстић истиче да они највише воле телетину испод сача, шпиковани бифтек, прасетину, јагњетину, добре салате и наравно роштиљ. Питамо га да ли је његов имењак Дачић највећи гурман. - Он воли месо: прасетину, јагњетину и роштиљ. Казује нам и чиме гости највише на крају воле да се засладе. Набраја нам тирамису, чизкејк, суву питу са орасима, палачинке у шатоу. Да више не мерачимо, питамо га шта он приватно највише воли да једе. Најпре нам каже да он свако јело које понуди гостима прво проба, а да му је лично најомиљенија пљескавица у лепињи са кајмаком и љутом папричицом. Код куће варјачу препушта супрузи, али се често и консултује. За наше читаоце, као специјалитет дана, препоручује мусаку од спанаћа, са бешамел сосом. Пријатно. "УБОЛИ" СМЕСУ ЗА ЋЕВАПЕ ПОСЛЕ ШЕСТ МЕСЕЦИ - ПРЕДСЕДНИК Вучић и ја смо готово шест месеци припремали смесу за ћевапе и пљескавице, док на крају нисмо "уболи" прави рецепт - прича нам Крстић. Каже да су "мало досољавали, мало биберили, мало мешали лук". Тако је на крају је испао специјалитет који и сада пржимо - каже Ивица. ДЕБИ ПРЕД АНГЕЛОМ КРСТИЋ нема неких нарочитих анегдота о гостима за које је кувао, али посебно памти када је угошћена немачка канцеларка Ангела Меркел. Било је планирано да ручак траје краће, али када је пробала наше специјалитете, остала је много дуже него што је то протокол предвиђао. - То је било моје ватрено крштење - открио нам је Ивица.
  6. Цитат из наслова сам "украо" од генерала Срете Малиновића. Он је ту мисао изрекао на ТВ Прва говорећи о свему што нам се дешавало последњих деценија... А повод је следећи. Како на свом Фејсбуку од јутрос обавештава Мухамед Јусуфспахић, специјалне јединице МУП-а Србије су изашле на терен и обезбеђују рушење џамије у Земун Пољу... ПОЗАДИНА Како је јуче јавила (непостојећа - још једна од особености овог "циркуса" од државе нам) агенција ТАНЈУГ у Земун Пољу су окупљени верници спречили рушење објекта, тј. будуће џамије која је требала да се изгради у овом београдском приградском насељу. Хоџа Емин Зејнулаху је тим поводом потврдио да је реч о нелегално грађеном објекту, али каже да је то питање слободе вере. Зејнулаху је рекао да је дошло до неразумевања између општинске власти и Исламске заједнице, али да мисли да ће се постићи договор. "Последња информација која је дошла до нас је да се полиција повлачи и да ћемо муфтија и ја бити позвани од стране надлежних на разговор у току следеће недеље да нађемо неко заједничко решење за овај објекат, за ове грађане, што ме веома радује", истиче Зејнулаху. Према његовим речима, реч је о објекту верско-просветног карактера који није комерцијалан. "Већ годинама желим да овај народ социјализујем, да буду равноправни грађани ове земље и да не живе једни поред других, већ једни са другима", рекао је Зејнулаху. Изградња објекта је почела пре четири године. "Оно што је сада спорно, што су хтели данас да руше је простор за жене. Физички се ми муслимани одвајамо када обављамо молитве, мушкарци од жена, и они су то хтели да руше. Ми смо предали за озакоњење, предали смо за легализацију. Ми смо у процесу легализације, као и цело ово насеље", објашњава Зејнулаху. Међутим, рано јутрос је полиција изашла на лице места и обезбеђује уклањање објекта. О томе сведоче фотографије и објаве на ФБ налогу председника Врховног сабора Исламске заједнице Србије Мухамеда Јусуфспахића. Е сад, оно што ме интересује је следеће: "РТС је у Градском секретаријату за инспекцијске послове сазнао да је решење за рушење издала Општина Земун, као и да ће се судбина објекта, како је најављено, решавати договорима од следеће недеље." То је јавио (непостојећи) ТАНЈУГ, односно РТС. Ако је тако, откуд јутрос демонстрација силе од стране државе? Као да нам није доста што се огрешисмо једни и други (и трећи) ономад када рушисмо, опет једни другима током рата у БиХ нарочито (и Хрватској) верске објекте. И једна и друга и трећа страна у том несрећном сукобу... По речима земуснког хоџе, чињеница је да је "објекат нелегално грађен, али каже да је то питање слободе вере." Колико сам схватио претходне четири године траје зидање. Дакле, питање је да ли су муслимански прваци у престоном граду, и шта, предузели у претходном периоду на плану евентуалног добијања дозволе и легализације објекта (као да је ово једини нелегални објекат у Србији). Тј., да ли је од почетка постојала претња рушењем зато што је нелегалан објекат (па каква год му намена била), односно да ли су знали да (евентуално) не постоји никаква шанса да се објекат озакони. Ако јесте тако, зашто се онда "на силу" инсистирало да се градња приводи крају и да дође баш данас уочи Рамазана (пост почиње у суботу) до оваквих сцена. Даље, питање за земунске општинске "прваке". Ако је објекат од самог почетка "ницања" био противзаконит; ако није постојала ни најмања шпанса да се он некако озакони, зашто се чекало толико времена, да буде буквално стављен под кров? Где је био инспекцијски надзор? Ако се није могло наћи било какво решење на релацији Исламска заједница Србије-Град Београд, или пак Република; дакле, ако од самог старта није било никакве шансе да џамија буде подигнута на том месту, зашто се чекало до сада, да се изазове револт муслимана, који су како видесмо јуче изашли да бране рушење, а јутрос су "склоњени" полицијском интервенцијом? Да ли је можда позадина свега сукоб две исламске заједнице у Србији, ове једне коју представља Мухамед Јусуфспахић и муфтија србијански Абдулах Нуман и друге, оличене у сада већ државном чиновнику, муфтији Муамеру Зукорлићу? Ако тако посматрамо, да ли је ово још једно "одмеравање снага" одлазећег и изабраног Председника, јер је први (ово је лични утисак) имао добре односе са Јусфспахићем, док је други опет, (Зукорлић) као (сада) државни чиновник, вероватно у бољим односима са изабраним Председником. (У то ме некако уверава и спречавање рушења такође нелегалног објекта у Новом Пазару иза којег "стоји" муфтија Зукорлић). Или је ово још једна представа, где ће се данас попут deus ex machina, (изненада) појавити изабрани Председник и "решити ствар". Како год "окренеш", не ваља нам ово ни једнима ни другима. Не толико због слике која ће бити "послата у свет", него због нас самих и наших односа. Волео бих да неко од муслимана који су упућени у проблематику, а за које знам да читају наш Форум, узме учешће у дискусији...
  7. Исповест хероја који је проглашен издајником-ОТАЏБИНА ИЗНАД СВЕГА. О рату у СФРЈ, о борби за Републику Српску. О политичкој врхушки Српске. О НАТО агресији на нашу земљу. О Слободану Милошевићу. О томе како га је актуелна власт прозвала НАТО генералом.... Генерал Срето Малиновић је ратни херој, одликован медаљом части. За ову земљу је током ратних година, али и ван њих, урадио много. Прво су га прогласили херојем, а потом издајником и НАТО генералом. Генерал је деведесетих година водио ратни дневник. Екипа емисије „Живот прича“ прва је која је, осим генералове породице, имала част да види тај дневник. Мајка прижељкивала да Срето буде поп, али он је постао пилот. Летео је посвећен оном чему се заклео – Отаџбина изнад свега. Са 31. годином је примио ескадрилу, био је један од најмлађих командира ескадриле. Са 37 година постаје командант пука. Први ратни лет му је био октобра 1991. године, у рату. Иако је на вежбама бацао много бомби, пуцао у мете на полигонима, ово је ипак било нешто друго – стварне мете, праве бомбе. Генерал је деведесетих година водио ратни дневник. Екипа емисије „Живот прича“ прва је која је, осим генералове породице, имала част да види тај дневник. Најчешће је летео са Жиком, пилотом Животом Ђурићем, који је био његово лево крило. Чували су један другом леђа. Kада је 1995. године била акција Олуја, генерал је чекао наређење да полети, да стане у одбрану свог народа. Али, наређења није било. Kрајина је издана и продата, нема генерал других речи за то што се тих година дешавало на подручју Хрватске. Много му је горчине остало због тога, јер је њему отаџбина изнад свега. Отаџбина се носи у срцу, а држава на леђима. У дневнику је написао: “За крст часни, име и слободу?! А заклетва, а народ!? Е, јадан ли је са нама! Народ који има овакву војску не мора да брине за своју будућност – он нема будућност! У шта смо се то претворили или смо увек били такви, само нисмо имали прилику да то покажемо? Нама непријатељ није потребан, довољни смо сами себи!“ „Надали смо се да ћемо са ескадрилама 98. кренути у борбу, што би било нормално, али су околности натерале наше вође на другачије одлуке. Kо је наредио повлачење војске и напуштање територије РСK? Није ваљда овај егзодус неки политички пројекат премештања народа у коме активно учествују наше вође? На овако прљав начин? Да сам главнокомандујући снагама, пуцао бих себи у главу од срамоте!” Политичари, написао је, одрађују посао на штету властитог народа. Kако другачије тумачити Радованово игнорисање властите војске и некакво кокетирање са Аркановцима и другим шлепер добровољцима. Нешто се ту не уклапа, а брука ће и овога пута пасти на војску и официре. Смрти се не боји. Смрт је, каже, трен. Треба се живота бојати, он носи муку и тешкоће. На дан бомбардовања 1999. године, генерал Малиновић се обратио својим пилотима чувеном беседом и речима “Србија нас зове, анђели моји челични”. У тој беседи постоји и један део који јавности није познат, а она је почела са: “Највећи син нашег народа и наша снајка водећи нас у боље сутра, данас су нас увалили у сукоб са највећом светском силом у историји ратовања. Kако су нас водили, тако су нас и довели. Нас ће прво разарати, плашите ли се? То што сви ћутите, схватићу да се не плашите. Да ли сам ја овде једини који се плаши? Није могуће да ја једини знам шта нас то овде чека. Развалиће нас! Ма, нека разваљују, имамо ми свој посао који треба да обавимо. Биће тешко, али како су нас до сада водили јуначки синови, имаћемо прилику да бар јуначки изгинемо! Паднем ли, има мој заменик, падне ли, има његов заменик. Оплакиваћемо се кад прође све!” За време бомбардовања, 98. Ловачко бомбардерски авијацијски пук је изгубио само једног пилота. То је био Живота Ђурић, лево крило генерала Малиновића. После беседе коју је изговорио пилотима, Генерал Малиновић је осетио да са Жиком посебно разговара. Kазао му је оно што је понавља милионе пута да чисте главе мора у авион. Жика је рекао – па матори ваљда знаш мене. Сине, зато ти то и говорим, јеси ти мене разумео сине, рекао је Малиновић. Ујутру 25. 3. 1999. кренули су у напад на команде кампове и касарне ОВK. Летело се у бришућем лету, брзином од 800 км на сат. Жика је код Глоговца уништио базу ОВK са две бомбе. Погођен је са земље. Док су чекали да се сви пилоти врате, Малиновић је знао да Жика више никад неће слетети. Нашли су га после пар дана. После свега што је генерал Малиновић урадио за ову земљу, доживео је да га прогласе за НАТО генерала. То што њега етикетирају као издајника, каже генерал, не пада му тешко, колико што такве речи упућују његовим војницима, јунацима и херојима. Kаже да је само радио свој посао и није дозвољавао никоме да га увуче у политичке фрустрације. Почетком 2000-тих година, почела су упозорења Малиновићу да се склони, да пази куда иде и слично. Kулминацију таквих етикета генерал доживљава 2009. године, када је био заменик команданта ратног ваздухопловства и када је унапређен у чин генерала. Kада су дошли да му честитају на постављењу, један је човек дошао и рекао му да је био “задужен да га скине”, односно да да зелено светло да генерал буде елиминисан, зато јер је претња и не би извршио наређење. Генерал га је питао: “Знаш ли шта је наређење?” Овај рече да не зна. А генерал му одговори да је задатак био да се “помлати народ испред Скупштине 5. октобра 2000. године” ТВ Прва
  8. Да ли ви уопште схватате, да ли бар на секунду можете себи представити, како вас je тешко волети, ако ви сами себе не волите? То је као да на себи носите дупли терет: љубав према вама и своју сопствену неувереност у себе. Осећање, као да главом покушавате да пробијете дебели зид: неуверености, страха и самоуништења. Искомплексирани, неуверени у себе људи, склони к жестокој самокритици… Некима од нас, посебно онима код којих је јако развијена емпатија и „синдром спасиоца“, изгледа, да су такви људи – најбољи објекти за нашу неистрошену љубав и нежност, и да се управо са њима се могу изградити дуги и стабилни односи, основани на благодарности и узајамној подршци. Но није увек тако…
  9. Пошто смо пршле недеље покренули тему "Како неправославни виде нас православне" хајде сада да направимо једну интро(ин)спекцију нас самих и да наведемо како то ми сами себе видимо. Које су нам врлине а које мане... 0203_cool Шта ви мислите ? klapklap
×
×
  • Create New...