Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'саво'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски! Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс вацеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодникâ Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињакâ, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије Светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостолâ који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештеног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут, светитеља Саве, био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са Архијерејским степеном. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински Архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног Архипастирског служења угледајући се на Пастироначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. Свети Сава у богослужењу цркве Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар) Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос моштију 6/19. маја. Будући да се празник Светог Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светог Саве, већ је само подразумевао појање службе оданију Богојављења. Са друге стране у Романовом типику записана је напомена да се служи служба оданију Богојављења уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светом Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Сва химнографија написана у част Светог саве велича његове животне подвиге, наглашавајући његову непоколебиву веру и еванђлску љубав коју је проповедао. У једној од стихира појемо да је сав био испуњен Божанском незалазном светлошћу којом га је Господ просветлио: Архијерејима правило, иноцима законодавац, правовернима учитељ правило управљачима, заповедању мерило, свештеницима светлост Божија, сечиво уста које сече све противничке пукове што на стадо ти насрћу јавио се јеси, преблажени оче наш, архијереју Саво, сад светлошћу божанственом сав испуњен Христу се моли усрдно за стадо своје. Примером својих благочестивих и христољубивих дела и светим животом, Свети Сава је нас, по речима једне богослужбене химне, узнео на небо: Глас еванђеља Христова чувши и њега најпре заволевши, богоносни оче наш Саво, чистим живљењем поживевши преузљубио јеси чеда своја, јер не о блискима само бринуо се јеси но и речима и делима на небо узводећи нас, душеспасене књиге оставивши нам, добродетељне законе, те љубављу сабравши се чеда твоја као свог те молимо: Не презри оне које заволео јеси, залоге имамо твоја обећања, ако се од нас и одвоји, пастиру добри, слобода у Господа и нада твоја преварили те нису. Врати дугове, једног по једног прихватај и приводи Христу молитвама својим. Завршавајући своју литургијску проповед на празник Светог Саве, преподобни Јустин ћелијски вапије: Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота
  2. Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс вацеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодникâ Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињакâ, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије Светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостолâ који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештеног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут, светитеља Саве, био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са Архијерејским степеном. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински Архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног Архипастирског служења угледајући се на Пастироначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. Свети Сава у богослужењу цркве Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар) Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос моштију 6/19. маја. Будући да се празник Светог Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светог Саве, већ је само подразумевао појање службе оданију Богојављења. Са друге стране у Романовом типику записана је напомена да се служи служба оданију Богојављења уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светом Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Сва химнографија написана у част Светог саве велича његове животне подвиге, наглашавајући његову непоколебиву веру и еванђлску љубав коју је проповедао. У једној од стихира појемо да је сав био испуњен Божанском незалазном светлошћу којом га је Господ просветлио: Архијерејима правило, иноцима законодавац, правовернима учитељ правило управљачима, заповедању мерило, свештеницима светлост Божија, сечиво уста које сече све противничке пукове што на стадо ти насрћу јавио се јеси, преблажени оче наш, архијереју Саво, сад светлошћу божанственом сав испуњен Христу се моли усрдно за стадо своје. Примером својих благочестивих и христољубивих дела и светим животом, Свети Сава је нас, по речима једне богослужбене химне, узнео на небо: Глас еванђеља Христова чувши и њега најпре заволевши, богоносни оче наш Саво, чистим живљењем поживевши преузљубио јеси чеда своја, јер не о блискима само бринуо се јеси но и речима и делима на небо узводећи нас, душеспасене књиге оставивши нам, добродетељне законе, те љубављу сабравши се чеда твоја као свог те молимо: Не презри оне које заволео јеси, залоге имамо твоја обећања, ако се од нас и одвоји, пастиру добри, слобода у Господа и нада твоја преварили те нису. Врати дугове, једног по једног прихватај и приводи Христу молитвама својим. Завршавајући своју литургијску проповед на празник Светог Саве, преподобни Јустин ћелијски вапије: Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота
  3. Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски! Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс вацеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодникâ Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињакâ, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије Светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостолâ који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештеног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут, светитеља Саве, био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са Архијерејским степеном. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински Архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног Архипастирског служења угледајући се на Пастироначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. Свети Сава у богослужењу цркве Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар) Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос моштију 6/19. маја. Будући да се празник Светог Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светог Саве, већ је само подразумевао појање службе оданију Богојављења. Са друге стране у Романовом типику записана је напомена да се служи служба оданију Богојављења уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светом Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Сва химнографија написана у част Светог саве велича његове животне подвиге, наглашавајући његову непоколебиву веру и еванђлску љубав коју је проповедао. У једној од стихира појемо да је сав био испуњен Божанском незалазном светлошћу којом га је Господ просветлио: Архијерејима правило, иноцима законодавац, правовернима учитељ правило управљачима, заповедању мерило, свештеницима светлост Божија, сечиво уста које сече све противничке пукове што на стадо ти насрћу јавио се јеси, преблажени оче наш, архијереју Саво, сад светлошћу божанственом сав испуњен Христу се моли усрдно за стадо своје. Примером својих благочестивих и христољубивих дела и светим животом, Свети Сава је нас, по речима једне богослужбене химне, узнео на небо: Глас еванђеља Христова чувши и њега најпре заволевши, богоносни оче наш Саво, чистим живљењем поживевши преузљубио јеси чеда своја, јер не о блискима само бринуо се јеси но и речима и делима на небо узводећи нас, душеспасене књиге оставивши нам, добродетељне законе, те љубављу сабравши се чеда твоја као свог те молимо: Не презри оне које заволео јеси, залоге имамо твоја обећања, ако се од нас и одвоји, пастиру добри, слобода у Господа и нада твоја преварили те нису. Врати дугове, једног по једног прихватај и приводи Христу молитвама својим. Завршавајући своју литургијску проповед на празник Светог Саве, преподобни Јустин ћелијски вапије: Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  4. Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић добитник Златног витеза на Деветом међународном фестивалу словенских и православних књижевника у Пјатигорску, Русија Под покровитељством Председника Руске Федерације г. Владимира Путина и Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, у руском граду Пјатигорску, од 15. до 18. октобра 2018. године, одржавао се Девети међународни фестивал словенских и православних књижевника „Златни витез“, једна од најпрестижнијих културно-уметничких манифестација у овој земљи, али и широм словенског и православног света. Међу позната имена писаца, историчара, доајена филмског и позоришног глумишта, убројао се један од лауреата за 2018. годину, протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода. Награда Златни витез, која је проти Саву уручена за књигу Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, још једно је у низу одликовања за велики допринос не само српској, већ и словенској, па и светској култури уопште. Изражавајући благодарност при добијању овог признања, прота Саво је рекао: „Велика радост ме обузима данас, не због самог награђивања, него због чињенице да се у свету још увек препознаје и цени духовно прегалаштво. Захваљујем г. Николају Петровичу Бурљајеву – председнику и оснивачу овог Фестивала, затим цењеном жирију, на челу са госпођом Јеленом Гусковом, као и г. Владимиру Крупину, председнику литерарног Фестивала који су ме одабрали и прибројали лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујем да тај низ нећу увећати само бројем. Драго ми је што су чланови жирија у сведочанствима о страдању Српског народа, обједињеним у студији Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, препознали једну малу кап која ће се, надам се, придружити великој реци која нас обавезује и подсећа да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења, и да се издиже изнад свих наших посртања, сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу“. Рекавши неколико речи о тренутној ситуацији и животу Срба на Косову и Метохији, овогодишњи лауреат је закључио: „Уздајући се у правду Божју, морамо бити њени носиоци и трудити се да у људима тражимо добро, свесни да смо на нашем овоземаљском путу по лику Бога створени да будемо ствараоци, и да увек будемо свесни да је наше спасење у рукама наших ближњих. Ова награда подстиче ме да и даље наставим да сведочим истину, свестан да идење тим путем води радости стваралаштва, радости која приближава Творцу, истовремено ме обавезујући да још преданије остварујем љубав према ближњем и свету у коме смо сви позвани да га својим животом обогаћујемо“. Извор: Српска Православна Црква
  5. Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић добитник Златног витеза на Деветом међународном фестивалу словенских и православних књижевника у Пјатигорску, Русија Под покровитељством Председника Руске Федерације г. Владимира Путина и Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, у руском граду Пјатигорску, од 15. до 18. октобра 2018. године, одржавао се Девети међународни фестивал словенских и православних књижевника „Златни витез“, једна од најпрестижнијих културно-уметничких манифестација у овој земљи, али и широм словенског и православног света. Међу позната имена писаца, историчара, доајена филмског и позоришног глумишта, убројао се један од лауреата за 2018. годину, протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода. Награда Златни витез, која је проти Саву уручена за књигу Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, још једно је у низу одликовања за велики допринос не само српској, већ и словенској, па и светској култури уопште. Изражавајући благодарност при добијању овог признања, прота Саво је рекао: „Велика радост ме обузима данас, не због самог награђивања, него због чињенице да се у свету још увек препознаје и цени духовно прегалаштво. Захваљујем г. Николају Петровичу Бурљајеву – председнику и оснивачу овог Фестивала, затим цењеном жирију, на челу са госпођом Јеленом Гусковом, као и г. Владимиру Крупину, председнику литерарног Фестивала који су ме одабрали и прибројали лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујем да тај низ нећу увећати само бројем. Драго ми је што су чланови жирија у сведочанствима о страдању Српског народа, обједињеним у студији Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, препознали једну малу кап која ће се, надам се, придружити великој реци која нас обавезује и подсећа да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења, и да се издиже изнад свих наших посртања, сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу“. Рекавши неколико речи о тренутној ситуацији и животу Срба на Косову и Метохији, овогодишњи лауреат је закључио: „Уздајући се у правду Божју, морамо бити њени носиоци и трудити се да у људима тражимо добро, свесни да смо на нашем овоземаљском путу по лику Бога створени да будемо ствараоци, и да увек будемо свесни да је наше спасење у рукама наших ближњих. Ова награда подстиче ме да и даље наставим да сведочим истину, свестан да идење тим путем води радости стваралаштва, радости која приближава Творцу, истовремено ме обавезујући да још преданије остварујем љубав према ближњем и свету у коме смо сви позвани да га својим животом обогаћујемо“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Присустне је поздравио генерални секретар Културно-просветне заједнице Београд г. Живорад Ајдачић нагласивши да је Златни беочуг признање за заокружене духовне вредности и достигнућа које континуирано повезују све оне који омогућавају успешнији духовни живот града Београда и Србије. -Како ова награда чини част лауреатима, тако и лауреати чине част овом великом признању за допринос у културном, духовном и историјском животу престоног Београда, пручио је г. Ајдачић. -Награде се додељуују у години када се навршило 100 година од завршетка великог и страшног Првог светског рата. Ове године навршило се и 150 година од убиства кнеза Михаила Обреновића, који је годину дана пре смрти примио кључеве града Београд од Али Риза паше, а на београдској тврђави се завијорила и српска застава. Такође, пре 150 година кнез Михаило Обреновић иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду, ове знамените установе која нам увек пружа гостопримство, казао је г. Ајдачић. Председник Културно-просветне заједнице Београда књижевник Милован Витезовић је подсетио на речи Васка Попе, великог српског песника, када је 1968. примао у Бечу Аустријску државну награду за европску књижевност: -Примам ову награду у првом реду као похвалу песништву мога народа и његовом језику... Песништво Срба од својих почетака до данас представља значајан органски незаобилазан део европске књижевности. Милован Витезовић је искористио свечаност уручења награде коју је створио Васко Попа и у име Културно-просветне заједнице Београд казао да ће великом песнику бити подигнут споменик на Теразијама са стиховима посвећеним престоном граду. -Додељујући Вам ова признања, исказујемо Вам неизмерну захвалност грађана што сте са нама чували и сачували српску културу и у немогућим условима, казао је г. Витезовић. Изванредни Златни беоучуг за животно дело додељено је протојереју-ставрофору др Саву Б. Јовићу и г. Милутину Дедићи, историчару, сликару и публицисти. Изванредни Златни беочуг припао је Историјском музеју Србије, Машинском факултету Универзитета у Београду и Афричком музеју у Београду. Добитници Златног беочуга за трајан допринос култури су: Ашхтен Атаљанц, балетска уметница; мр Светлана Бојчевић Цицовић, оперска уметница; проф. др Славица Гароња Рдованац, књижевница; проф др Димитрије Големовић, етномузиколог, композитор; КУД Димитрије Котуровић; Небојша Кундачина, драмски уметник; Драгољуб Којчић, издавач; мр Павле Медаковић, диригент; проф. др Предраг Марковић, историчар; Душица Милановић, новинарка књижевница; проф. Др Драган Никодијевић, теоретичар културе и уметности; Душко Новаковић, књижевник; Бранислав Обрадовић, продуцент, организатор; Рибља чорба, рок група; проф. др Дрган Симеуновић, политиколог и књижевник; Удружење музичара џеза, забавне и рок музике Србије и Шпиро Соломун, културни посленик. У име награђених пригодно слово је произнео протојереј-ставрофор др Саво Јовић, овогодишњи лауерат Изванредног Златног беочуга за животно дело: -Указана ми је велика част да у име свих награђених изразим захвалност Културно-просветној заједници Београда на додељивању нам овог престижног признања за трајни допринос култури нашег града. Верујем да и остали добитници деле моје осећање радости не због самог награђивања, већ због чињенице да се код нас још увек препознаје и цени прегалаштво које обогаћује целокупну заједницу. Пред вама су данас културни делатници, уметници, научници, руководиоци културних и научних установа, представљајући све оне који у њима истрајно раде и стварају. Благодарим цењеном жирију који нас је одабрао и прибројао лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујемо да тај низ нисмо увећали само бројем. -Надамо се да смо српској култури додали једно мало бреме које ће долазеће генерације обавезивати да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења и да се неупрљана издиже изнад свих наших посртања сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу. Као симбол затвореног и вечног, али и никад довршеног, беочуг нас подсећа да смо бића ограничена, али и позвана да из свог ограничења иступимо снагом духа, што су сви, који су своје таленте умножили, и учинили. У том смислу, награде су и опомена да смо на нашем овоземаљском путу, по лику Бога, створени да будемо ствараоци. Када човек испуњава то свето назначење свога посланства, онда зна да је бити и у подножју светионика, где се само назире светлост којој стреми, светлост дивних ликова из олтара наше културне историје, привилегија коју не сме изневерити. -Нема сумње да ће овогодишњи добитници предано наставити да раде и напредују, свако у својој области, јер су осетили радост стваралаштва која их приближава Творцу, истовремно сведочећи љубав према ближњем и свету, у ко-ме смо сви позвани да га својим животом обогатимо. Хвала вам. Годишња награда Културно-просветне заједнице Београда за припала је гђи Марији Бишоф, професору и књижевници, за допринос раду Културно-просветној заједници Београда, док су повеље за допринос култури Београда додељене г. Браниславу Баћовићу, привреднику и мецени културе, као о Уметничкој ливници „Јеремић“. Златни беочуг се додељује као годишња награда за трајни допринос култури Београда. Културно просветна заједница Београда од 1970. године додељује награду и признање Златни беочуг уметницима, ствараоцима, научницима, ансамблима, организацијама и установама за трајни допринос култури Београда. Награда Златни беочуг је признање које се додељује онима који омогућавају успешнији духовни живот града Београда, негују духовне вредности и вреднују научна и културна достигнућа. Награде, које се састоје од повеље и слике Саве Стојкова, уручили су председник жирија проф. др Зоран Аврамовић и Живорад Ајдачић, генерални секретар Културно просветне заједнице Србије. Творци ове награде су песник Васко Попа који је дао и име награди, Радомир Стевић Рас и Јевта Јевтовић. Данашњем свечаном уручењу награда Златни беочуг присуствовали су изасланици Председника Републике Србије, представници Владе Републике Србије, државни секретари и помоћници у министарствима Владе Србије, представници Народне скупштине Републике Србије, председници посланичких група, представници дипломатског кора, верских заједница, Српске академије наука и уметности, Града Београда, ректори и декани Универзитета и факултета у Београду, директори установа културе, просвете и науке, представници средстава јавног информисања и црквених медија: Информативне службе Српске Православне Цркве - главни и одговорни уредник протођакон Радомир Ракић; Радија Слово љубве, Информативне службе Епархије бачке. Свечаности су присуствовали протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Правослвне Цркве; протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, протођакон Игор Давидовић, представници Патријаршијске библиотеке, Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке, бројни пријатељи и сатрудници, директор новосадске Издавачке куће Православна реч г. Зоран Гутовић. Покровитељи манифестације су Скупштина Града, Министарство културе и информисања Републике Србије, Компанија Митеко, Организација ПИ, Организација за производњу фонограма Србије, Транспортшпед, Беотелепром, Саобраћајни институт ЦИП, Народно позориште. Програм су видили драмски уметници Биљана Ђуровић и Драган Коларевић. *** Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, рођен је на Савиндан 1954. године у Милином Селу, општина Лопаре, Босна и Херцеговина, где je завршио основну школу. Потом се уписао у петогодишњу Богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Када је био четврти разред од стране Војног одсека 1974 год. бива позван у војску (коју нису хтели да му одложе као што су то ученицима других школа чинили). Цео војни рок је одслужио у Шибенику. По повратку из војске завршио је Богословију 1976. године. Исте године је рукоположен у чин ђакона, потом презвитера и служио је у Епархији зворничко-тузланској. Дана 15. маја 1980. године, након непуне четири године свештеничке службе комунистички режим га хапси, а Окружи суд у Тузли суди, за вербални деликт, (чл. 133 КЗ СФРЈ) на шест година затвора. Ову казну је Врховни суд БиХ у Сарајеву смањио на пет година коју је одробијао у зеничком казамату. По изласку из казамата остао је у Епархији зворничко-тузланској до 1987. године када прелази у Панчево, Епархија банатска, из које 1996. на предлог тадашњег Патријарха српског Павла, а по одлуци Светог Архијерејског Синода долази у Београд, Архиепископија београдско-карловачка, и ради као службеник у Канцеларији Синода. Дипломирао је на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи са оценом одличан 10, са просечном оценом у току студија 9,33. Тренутно ради на месту главног секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и духовник је при цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану у Београду. До сада је објавио осам књига које су имале по неколико издања, а књиге Свети исповедник Варнава и Етнчко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији су преведене на енглески језик. Објавио је и шест верско-поучних књижица, као и многе чланке како у црквеним, тако и световним часописима. Држао је предавања у Србији и дијаспори и учествовао у радио и тв емисијама. Већ десет година припрема текст џепног календара, а 2012. године је именован, од стране Светог Архијерејског Синода, за главног урeдника часописа Црква. Објављене књиге (наводи се последње издање): Анђели звериње куће, Православна реч, Нови Сад, (2012), Записи из зеничке тамнице, Православна реч, Нови Сад, (2012), Кроз босански огањ, Православна реч, Нови Сад, (2012), Свитање у предвечерје, Православна реч, Нови Сад, (2012), Утамничена цркв, Православна реч, Нови Сад, (2012), Христов Светосавац Михајло Пупин, Правосл. реч, Нови Сад, (2012), Свети исповедник Варнава Епископ Хвостански, Прав. реч, Н. Сад, (2012), Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији,Православна реч, Нови Сад, (2012) Објављене верско-поучне књижице: Свети отац Николај, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Божић и божићи обичаји, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Свети великомученик Георгије, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Велики часни пост, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Васкрсење Господа Исуса Христа - Васкрс, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Свети Јован Крститељ, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (2000). Године 2012. Фондација „Младен Селак“ из Беогрaда доделила му је у Идвору, родном месту Михајла Пупина, медаљу која носи име овог великог научника за књигу Христов Светосавац Михајло Пупин. Зорица Зец Извор: Српска Православна Црква
  7. Златни беочуг за 2018. годину, који 47. пут додељује Културно-просветна заједница Београда, уручен је данас, 19. апила 2018. године, лауреатима на свечаности у Народном позоришту у Београду. Присустне је поздравио генерални секретар Културно-просветне заједнице Београд г. Живорад Ајдачић нагласивши да је Златни беочуг признање за заокружене духовне вредности и достигнућа које континуирано повезују све оне који омогућавају успешнији духовни живот града Београда и Србије. -Како ова награда чини част лауреатима, тако и лауреати чине част овом великом признању за допринос у културном, духовном и историјском животу престоног Београда, пручио је г. Ајдачић. -Награде се додељуују у години када се навршило 100 година од завршетка великог и страшног Првог светског рата. Ове године навршило се и 150 година од убиства кнеза Михаила Обреновића, који је годину дана пре смрти примио кључеве града Београд од Али Риза паше, а на београдској тврђави се завијорила и српска застава. Такође, пре 150 година кнез Михаило Обреновић иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду, ове знамените установе која нам увек пружа гостопримство, казао је г. Ајдачић. Председник Културно-просветне заједнице Београда књижевник Милован Витезовић је подсетио на речи Васка Попе, великог српског песника, када је 1968. примао у Бечу Аустријску државну награду за европску књижевност: -Примам ову награду у првом реду као похвалу песништву мога народа и његовом језику... Песништво Срба од својих почетака до данас представља значајан органски незаобилазан део европске књижевности. Милован Витезовић је искористио свечаност уручења награде коју је створио Васко Попа и у име Културно-просветне заједнице Београд казао да ће великом песнику бити подигнут споменик на Теразијама са стиховима посвећеним престоном граду. -Додељујући Вам ова признања, исказујемо Вам неизмерну захвалност грађана што сте са нама чували и сачували српску културу и у немогућим условима, казао је г. Витезовић. Изванредни Златни беоучуг за животно дело додељено је протојереју-ставрофору др Саву Б. Јовићу и г. Милутину Дедићи, историчару, сликару и публицисти. Изванредни Златни беочуг припао је Историјском музеју Србије, Машинском факултету Универзитета у Београду и Афричком музеју у Београду. Добитници Златног беочуга за трајан допринос култури су: Ашхтен Атаљанц, балетска уметница; мр Светлана Бојчевић Цицовић, оперска уметница; проф. др Славица Гароња Рдованац, књижевница; проф др Димитрије Големовић, етномузиколог, композитор; КУД Димитрије Котуровић; Небојша Кундачина, драмски уметник; Драгољуб Којчић, издавач; мр Павле Медаковић, диригент; проф. др Предраг Марковић, историчар; Душица Милановић, новинарка књижевница; проф. Др Драган Никодијевић, теоретичар културе и уметности; Душко Новаковић, књижевник; Бранислав Обрадовић, продуцент, организатор; Рибља чорба, рок група; проф. др Дрган Симеуновић, политиколог и књижевник; Удружење музичара џеза, забавне и рок музике Србије и Шпиро Соломун, културни посленик. У име награђених пригодно слово је произнео протојереј-ставрофор др Саво Јовић, овогодишњи лауерат Изванредног Златног беочуга за животно дело: -Указана ми је велика част да у име свих награђених изразим захвалност Културно-просветној заједници Београда на додељивању нам овог престижног признања за трајни допринос култури нашег града. Верујем да и остали добитници деле моје осећање радости не због самог награђивања, већ због чињенице да се код нас још увек препознаје и цени прегалаштво које обогаћује целокупну заједницу. Пред вама су данас културни делатници, уметници, научници, руководиоци културних и научних установа, представљајући све оне који у њима истрајно раде и стварају. Благодарим цењеном жирију који нас је одабрао и прибројао лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујемо да тај низ нисмо увећали само бројем. -Надамо се да смо српској култури додали једно мало бреме које ће долазеће генерације обавезивати да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења и да се неупрљана издиже изнад свих наших посртања сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу. Као симбол затвореног и вечног, али и никад довршеног, беочуг нас подсећа да смо бића ограничена, али и позвана да из свог ограничења иступимо снагом духа, што су сви, који су своје таленте умножили, и учинили. У том смислу, награде су и опомена да смо на нашем овоземаљском путу, по лику Бога, створени да будемо ствараоци. Када човек испуњава то свето назначење свога посланства, онда зна да је бити и у подножју светионика, где се само назире светлост којој стреми, светлост дивних ликова из олтара наше културне историје, привилегија коју не сме изневерити. -Нема сумње да ће овогодишњи добитници предано наставити да раде и напредују, свако у својој области, јер су осетили радост стваралаштва која их приближава Творцу, истовремно сведочећи љубав према ближњем и свету, у ко-ме смо сви позвани да га својим животом обогатимо. Хвала вам. Годишња награда Културно-просветне заједнице Београда за припала је гђи Марији Бишоф, професору и књижевници, за допринос раду Културно-просветној заједници Београда, док су повеље за допринос култури Београда додељене г. Браниславу Баћовићу, привреднику и мецени културе, као о Уметничкој ливници „Јеремић“. Златни беочуг се додељује као годишња награда за трајни допринос култури Београда. Културно просветна заједница Београда од 1970. године додељује награду и признање Златни беочуг уметницима, ствараоцима, научницима, ансамблима, организацијама и установама за трајни допринос култури Београда. Награда Златни беочуг је признање које се додељује онима који омогућавају успешнији духовни живот града Београда, негују духовне вредности и вреднују научна и културна достигнућа. Награде, које се састоје од повеље и слике Саве Стојкова, уручили су председник жирија проф. др Зоран Аврамовић и Живорад Ајдачић, генерални секретар Културно просветне заједнице Србије. Творци ове награде су песник Васко Попа који је дао и име награди, Радомир Стевић Рас и Јевта Јевтовић. Данашњем свечаном уручењу награда Златни беочуг присуствовали су изасланици Председника Републике Србије, представници Владе Републике Србије, државни секретари и помоћници у министарствима Владе Србије, представници Народне скупштине Републике Србије, председници посланичких група, представници дипломатског кора, верских заједница, Српске академије наука и уметности, Града Београда, ректори и декани Универзитета и факултета у Београду, директори установа културе, просвете и науке, представници средстава јавног информисања и црквених медија: Информативне службе Српске Православне Цркве - главни и одговорни уредник протођакон Радомир Ракић; Радија Слово љубве, Информативне службе Епархије бачке. Свечаности су присуствовали протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Правослвне Цркве; протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, протођакон Игор Давидовић, представници Патријаршијске библиотеке, Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке, бројни пријатељи и сатрудници, директор новосадске Издавачке куће Православна реч г. Зоран Гутовић. Покровитељи манифестације су Скупштина Града, Министарство културе и информисања Републике Србије, Компанија Митеко, Организација ПИ, Организација за производњу фонограма Србије, Транспортшпед, Беотелепром, Саобраћајни институт ЦИП, Народно позориште. Програм су видили драмски уметници Биљана Ђуровић и Драган Коларевић. *** Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, рођен је на Савиндан 1954. године у Милином Селу, општина Лопаре, Босна и Херцеговина, где je завршио основну школу. Потом се уписао у петогодишњу Богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Када је био четврти разред од стране Војног одсека 1974 год. бива позван у војску (коју нису хтели да му одложе као што су то ученицима других школа чинили). Цео војни рок је одслужио у Шибенику. По повратку из војске завршио је Богословију 1976. године. Исте године је рукоположен у чин ђакона, потом презвитера и служио је у Епархији зворничко-тузланској. Дана 15. маја 1980. године, након непуне четири године свештеничке службе комунистички режим га хапси, а Окружи суд у Тузли суди, за вербални деликт, (чл. 133 КЗ СФРЈ) на шест година затвора. Ову казну је Врховни суд БиХ у Сарајеву смањио на пет година коју је одробијао у зеничком казамату. По изласку из казамата остао је у Епархији зворничко-тузланској до 1987. године када прелази у Панчево, Епархија банатска, из које 1996. на предлог тадашњег Патријарха српског Павла, а по одлуци Светог Архијерејског Синода долази у Београд, Архиепископија београдско-карловачка, и ради као службеник у Канцеларији Синода. Дипломирао је на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи са оценом одличан 10, са просечном оценом у току студија 9,33. Тренутно ради на месту главног секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и духовник је при цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану у Београду. До сада је објавио осам књига које су имале по неколико издања, а књиге Свети исповедник Варнава и Етнчко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији су преведене на енглески језик. Објавио је и шест верско-поучних књижица, као и многе чланке како у црквеним, тако и световним часописима. Држао је предавања у Србији и дијаспори и учествовао у радио и тв емисијама. Већ десет година припрема текст џепног календара, а 2012. године је именован, од стране Светог Архијерејског Синода, за главног урeдника часописа Црква. Објављене књиге (наводи се последње издање): Анђели звериње куће, Православна реч, Нови Сад, (2012), Записи из зеничке тамнице, Православна реч, Нови Сад, (2012), Кроз босански огањ, Православна реч, Нови Сад, (2012), Свитање у предвечерје, Православна реч, Нови Сад, (2012), Утамничена цркв, Православна реч, Нови Сад, (2012), Христов Светосавац Михајло Пупин, Правосл. реч, Нови Сад, (2012), Свети исповедник Варнава Епископ Хвостански, Прав. реч, Н. Сад, (2012), Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији,Православна реч, Нови Сад, (2012) Објављене верско-поучне књижице: Свети отац Николај, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Божић и божићи обичаји, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Свети великомученик Георгије, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Велики часни пост, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Васкрсење Господа Исуса Христа - Васкрс, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Свети Јован Крститељ, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (2000). Године 2012. Фондација „Младен Селак“ из Беогрaда доделила му је у Идвору, родном месту Михајла Пупина, медаљу која носи име овог великог научника за књигу Христов Светосавац Михајло Пупин. Зорица Зец Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Поводом 70 година од хапшења Епископа хвостанског Варнаве (Настића), у свечаној сали Епархијског центра у Бијељини 21. децембра 2017. протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић одржао је предавање о просијавшем светитељу на тему Кроз огањ страдања у загрљај Христов. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  9. Најновијом књигом прота Саво Б. Јовић указује да је епска поезија израз народног стваралаштва и традиције који је неодвојив од хришћанске културе и црквености, као и да је Православно хришћанство формативни оквир српске културе и потврда њеног вековног трајања. После христијанизације у 7. веку, затим и успешне мисије Свете браће Кирила и Методија и њихових ученика петочисленика (у 9. и 10. веку), српски народ је ушао у период раних средњовековних држава. Међутим, све је то била припрема за ону епоху културног узлета светородне династије Немањића, коју су зацртали крајем 12. и почетком 13. века својим радом Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви) и његови синови Стефан Првовенчани (Св. Симон) и равноапостолни просветитељ нашег народа Св. Сава, први архиепископ српски. Поимање историје као сарадње са Божијом вољом, вишевековна култура задужбинарства и изградње велелепних споменика (цркава и манастира), затим појава Косовског завета кроз судар са исламским завојевачем Балканског полуострва помогао је Србима да време туркократије преброде као самосвестан и поносан народ. Суноврат племства на Косову „грдном судилишту“ није уништио елиту код Срба. Парадигма предводника поробљене нације, како је то ипак уметнички осетио историчар Стојан Новаковић (1842–1915) у своме заборављеном историјском роману, остали су „калуђер и хајдук“. Свештеномонах је и даље чувао снагу средњовековне писмености, а хајдук је носио жељу за променом социјално наметнутог лошег положаја. Али, и једног и другог повезивао је епос. По том епосу, песмама из различитих историјских циклуса, српски народ је препознаван као нација и пре времена националног препорода у Европи који је дошао са временом рационализма („рационалне илуминације“). Историјска успомена на „честите краљеве и цареве“, „Србље витезове“, јунаке Косовске вечере, Милоша Обилића, цара „Шћепана“, Светога Саву, „цара“ Немању и многе друге, има у себи много више од једне фактографске нагомиланости. Она је значила и лекцију етике за породичне заједнице и чланове братстава окупљених око огњишта, јер су то били они јунаци који су поштовали „часни крст“, били су то заветни синови народа који се бори за „слободу златну“, а таквих је било „помало“. Дакле, једна племенита мањина чији пример треба подражавати. Етичку снагу народне епске поезије препознали су, о њој говорили и писали, а неке од епских песама и преводили (од 18. до краја 19. века): Алберто Фортис, Адам Мицкиевич, Висарион Бјелински, Александар Пушкин, Никола Томазео, Јохан Волфганг Гете, Леополд Ранке, Валтер Скот, Џон Локхарт и многи други. У европској култури српска епска поезија је феномен који не заостаје за великим еповима и који има своју вредност. Цикличност и повезаност историјских догађаја, њихова слојевитост, није код Срба изнедрила комплетан еп, попут Илијаде или Одисеје, али значај националне епике, управо због једног моралног зрачења је немерљив. Један Бановић Страхиња и његов поступак праштања остављао је без текста представнике европског грађанског друштва почетком и средином 19. века. О њему се приповедало и писали су се књижевно-историјски трактати. Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић аутор је изванредне и надахнуте студије Јеванђељски мотиви у епским народним песмама коју је издала „Православна реч“. Аутор нам кроз редове пружа културно-историјско и ерминевтичко тумачење народних десетерачких песама из збирки Вука Стефановића Караџића, разоткривајући јеванђељске и хришћанске мотиве српске епске поезије. Ову студију је писао човек који се афирмисао у црквеном животу и по свом научном и публицистичком раду је одавно препознат као оригиналан стваралац. Такође, етичке поруке српске епске поезије разумева и преноси човек који је својом антејском припадношћу тик уз завичај највећег српског гусларског рапсода Филипа Вишњића, творца неких од најлепших и најјачих десетерачких стихова Вукових збирки. Студија проте Саве Б. Јовића о јеванђељским мотивима у српској епској поезији подељена је на дванаест поглавља у којој су обрађени мотиви о праштању, самарјанском милосрђу, крсној слави, покајању, вечној правди и чувању од греха, о храму као месту сабрања и молитве, затим мотиви Тајне Вечере и Евхаристије, као и човекољубивог односа према робовима и слугама, о задужбинарству, љубави према Богу и ближњем, светости и светитељима, вере у Христа и саборни значај Свете Литургије. Мањи део студије обухвата методички прилог који може да помогне наставницима у спровођењу наставних циљева и педагошкој употреби песама са хришћанским мотивима. Пишчево излагање није лишено културно-историјског контекста и једног временски хоризонталног приступа, али са друге стране, један богословски приступ омогућио му је да у епским песмама пронађе јасније видљиве или на први мах „сакривене“ јеванђељске и хришћанске мотиве око којих се свијало певање народних певача, много пута анонимних еода и рапсода, преносилаца народног генија. Јеванђељска, новозаветна потка мотива као што су крсна слава, задужбинарство, човекољубље према нижим друштвеним слојевима, не зависи строго од утицаја текста Новог Завета, колико од једног хришћанског и литургијског етоса кога је у српском народу кроз векове неговала Православна Црква. Ауторово упоређивање народне „славарице“ са богослужбеним текстом свештене Проскомидије показује колико је црквена култура обузимала стваралачки импулс не само гуслара, преноситеља народног памћења, него и обичне људе, баштинике и учеснике у тајни Косовског Завета и Свете Евхаристије, а који су живели стиховима: „Иако смо изгубили царство, душе наше губити немојмо!“ Ова књига ће остати сигуран приручник и путеводитељ свим љубитељима српске усмене историје, тј. епске поезије, која има педагошки, етички и философски значај, која у својим недрима крије мотиве карактеристичне за остварења светске књижевности. За проту Саву Б. Јовића српска епика јесте пре свега једна „Библија у стиховима“, препевано и препричано Свето Писмо, а које се у народну душу уврежило посредством плодотворног утицаја Православља. За богослове ће нарочито бити значајан онај део студије „Јеванђељски мотиви у епским народним песмама“ који приказује саборни значај Свете Литургије, показујући богословско разумевање и истанчани догматски православни дух народних певача. Студија протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића написана је не само рукама које су држале перо, него и рукама литурга који узноси Свете Дарове, али исто тако и рукама човека животног искуства који је више од нас разумео сужња Тодора оног епског јунака што је у ропству служио Крсну славу, а светитељ га избавио „од тамнице проклете“. мр Радован Пилиповић Извор: Српска Православна Црква
  10. Најновијом књигом прота Саво Б. Јовић указује да је епска поезија израз народног стваралаштва и традиције који је неодвојив од хришћанске културе и црквености, као и да је Православно хришћанство формативни оквир српске културе и потврда њеног вековног трајања. После христијанизације у 7. веку, затим и успешне мисије Свете браће Кирила и Методија и њихових ученика петочисленика (у 9. и 10. веку), српски народ је ушао у период раних средњовековних држава. Међутим, све је то била припрема за ону епоху културног узлета светородне династије Немањића, коју су зацртали крајем 12. и почетком 13. века својим радом Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви) и његови синови Стефан Првовенчани (Св. Симон) и равноапостолни просветитељ нашег народа Св. Сава, први архиепископ српски. Поимање историје као сарадње са Божијом вољом, вишевековна култура задужбинарства и изградње велелепних споменика (цркава и манастира), затим појава Косовског завета кроз судар са исламским завојевачем Балканског полуострва помогао је Србима да време туркократије преброде као самосвестан и поносан народ. Суноврат племства на Косову „грдном судилишту“ није уништио елиту код Срба. Парадигма предводника поробљене нације, како је то ипак уметнички осетио историчар Стојан Новаковић (1842–1915) у своме заборављеном историјском роману, остали су „калуђер и хајдук“. Свештеномонах је и даље чувао снагу средњовековне писмености, а хајдук је носио жељу за променом социјално наметнутог лошег положаја. Али, и једног и другог повезивао је епос. По том епосу, песмама из различитих историјских циклуса, српски народ је препознаван као нација и пре времена националног препорода у Европи који је дошао са временом рационализма („рационалне илуминације“). Историјска успомена на „честите краљеве и цареве“, „Србље витезове“, јунаке Косовске вечере, Милоша Обилића, цара „Шћепана“, Светога Саву, „цара“ Немању и многе друге, има у себи много више од једне фактографске нагомиланости. Она је значила и лекцију етике за породичне заједнице и чланове братстава окупљених око огњишта, јер су то били они јунаци који су поштовали „часни крст“, били су то заветни синови народа који се бори за „слободу златну“, а таквих је било „помало“. Дакле, једна племенита мањина чији пример треба подражавати. Етичку снагу народне епске поезије препознали су, о њој говорили и писали, а неке од епских песама и преводили (од 18. до краја 19. века): Алберто Фортис, Адам Мицкиевич, Висарион Бјелински, Александар Пушкин, Никола Томазео, Јохан Волфганг Гете, Леополд Ранке, Валтер Скот, Џон Локхарт и многи други. У европској култури српска епска поезија је феномен који не заостаје за великим еповима и који има своју вредност. Цикличност и повезаност историјских догађаја, њихова слојевитост, није код Срба изнедрила комплетан еп, попут Илијаде или Одисеје, али значај националне епике, управо због једног моралног зрачења је немерљив. Један Бановић Страхиња и његов поступак праштања остављао је без текста представнике европског грађанског друштва почетком и средином 19. века. О њему се приповедало и писали су се књижевно-историјски трактати. Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић аутор је изванредне и надахнуте студије Јеванђељски мотиви у епским народним песмама коју је издала „Православна реч“. Аутор нам кроз редове пружа културно-историјско и ерминевтичко тумачење народних десетерачких песама из збирки Вука Стефановића Караџића, разоткривајући јеванђељске и хришћанске мотиве српске епске поезије. Ову студију је писао човек који се афирмисао у црквеном животу и по свом научном и публицистичком раду је одавно препознат као оригиналан стваралац. Такође, етичке поруке српске епске поезије разумева и преноси човек који је својом антејском припадношћу тик уз завичај највећег српског гусларског рапсода Филипа Вишњића, творца неких од најлепших и најјачих десетерачких стихова Вукових збирки. Студија проте Саве Б. Јовића о јеванђељским мотивима у српској епској поезији подељена је на дванаест поглавља у којој су обрађени мотиви о праштању, самарјанском милосрђу, крсној слави, покајању, вечној правди и чувању од греха, о храму као месту сабрања и молитве, затим мотиви Тајне Вечере и Евхаристије, као и човекољубивог односа према робовима и слугама, о задужбинарству, љубави према Богу и ближњем, светости и светитељима, вере у Христа и саборни значај Свете Литургије. Мањи део студије обухвата методички прилог који може да помогне наставницима у спровођењу наставних циљева и педагошкој употреби песама са хришћанским мотивима. Пишчево излагање није лишено културно-историјског контекста и једног временски хоризонталног приступа, али са друге стране, један богословски приступ омогућио му је да у епским песмама пронађе јасније видљиве или на први мах „сакривене“ јеванђељске и хришћанске мотиве око којих се свијало певање народних певача, много пута анонимних еода и рапсода, преносилаца народног генија. Јеванђељска, новозаветна потка мотива као што су крсна слава, задужбинарство, човекољубље према нижим друштвеним слојевима, не зависи строго од утицаја текста Новог Завета, колико од једног хришћанског и литургијског етоса кога је у српском народу кроз векове неговала Православна Црква. Ауторово упоређивање народне „славарице“ са богослужбеним текстом свештене Проскомидије показује колико је црквена култура обузимала стваралачки импулс не само гуслара, преноситеља народног памћења, него и обичне људе, баштинике и учеснике у тајни Косовског Завета и Свете Евхаристије, а који су живели стиховима: „Иако смо изгубили царство, душе наше губити немојмо!“ Ова књига ће остати сигуран приручник и путеводитељ свим љубитељима српске усмене историје, тј. епске поезије, која има педагошки, етички и философски значај, која у својим недрима крије мотиве карактеристичне за остварења светске књижевности. За проту Саву Б. Јовића српска епика јесте пре свега једна „Библија у стиховима“, препевано и препричано Свето Писмо, а које се у народну душу уврежило посредством плодотворног утицаја Православља. За богослове ће нарочито бити значајан онај део студије „Јеванђељски мотиви у епским народним песмама“ који приказује саборни значај Свете Литургије, показујући богословско разумевање и истанчани догматски православни дух народних певача. Студија протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића написана је не само рукама које су држале перо, него и рукама литурга који узноси Свете Дарове, али исто тако и рукама човека животног искуства који је више од нас разумео сужња Тодора оног епског јунака што је у ропству служио Крсну славу, а светитељ га избавио „од тамнице проклете“. мр Радован Пилиповић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...