Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сабор'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 77 results

  1. ризница богословља

    Духовни сабор у Виндзору

    Преосвећена господа Епископи канадски Митрофан и рашко-призренски Теодосије служили су 10. фебруара 2019. године свету Литургију у виндзорској Грачаници. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су игуман манастира Драганца архимандрит Иларион, који се налази у пратњи епископа Теодосија, дугогодишњи парох при виндзорској Грачаници у пензији протојереј-ставрофор Мирољуб Тодоровић, као и јереј Владимир Вранић, садашњи парох при виндзорској Грачаници. Српско певачко друштво Грачаница, под диригентским вођством др Ристе Урукала, као и увек беспрекорно је молитвено одговарало на светој Литургији у пратњи чланова хора сестринеске Црквено-школске општине Светог Димитрија. Остаће упамћено да су учитељи и студенти црквене школе при Грачаници свесрдно учинили посебан напор да се уприличи свечани дочек драгих гостију, као израз љубави и гостопримства. Током уласка, ученици црквене школе су у народним ношњама у свечаном шпалиру дочекали госте. Та слика ће остати забележена у историји парохије и представљаће огледало једног времена и пример будућим поколењима. Посебну радост чини и слика да су се махом сви присутни ученици причестили светим Тајнама и примили благослов из руку двојице Епископа. По завршетку свете Литургије, епископ Митрофан, као домаћин, пожелео је топлу добродошлицу драгим гостима епископу Теодосију и игуману Илариону. Затим се пригодном беседом обратио епископ Теодосије, упућујући благодарност најпре Богу за све, а овом приликом и домаћину епископу Митрофану на љубави коју показује за страдални народ на Косову и Метохији и на гостопримству током посете која је уприличена искључиво ради помоћи опстанка српског народа на страдалном Косову и Метохији. Сведочећи о ситуацији, епископ Теодосије је између осталог нагласио импресиван број од 120 монаха у 20 манастира на Косову и Метохији. -Монаси и монахиње, као и сви Срби који остају и опстају на тим просторима данас се уподољују мироносицама које су остале верне Господу Христу чак и на Крсту, али су после удостојене да буду први весници Васкрсења Господњег, поручио је владика Теодосије. У име виндзорске заједнице свештеник Владимир Вранић је пожелео топлу добродошлицу Епископима и у исто време изразио свесрдну благодарност на историјској посети и великом благослову. После свете Литургије уприличена је трпеза љубави у Српском центру за све присутне. Велики број благочестивих људи се одазвао позиву на својеврстан духовни сабор ради помоћи и подршке страдалном народу на Косову и Метохији. При уласку у Српски центар, епсикопе су радосно дочекала деца у свечаном шпалиру са погачом и сољу које су принели овогодишњи кумови на светосавској прослави ученици осмог разреда Ана Јелић и Марко Шпирић. При уласку хор СПД Грачаница је дочекао Епископе и певајући Оче наш молитвено предводио све присутне. По благослову трпезе, деца су још једном одушевила све присутне својом искреном добродошлицом, рецитацијама, хорским певањем, као и фолклорним играма. Кратак али садржајан програм, и овога пута је пажљиво припремљен трудом преданих учитеља и подједнако великом жртвом родитеља. Кратак, али садржајан програм, водио је г. Ђорђе Величковић, који је годинама несебично ангажован при виндзорској Грачаници, али ове године нарочито, на радост како парохијског свештеника тако и ученика, преузевши на себе и обавезу да предаје српски језик најстаријим студентима. Уследило је прво обраћање председника Црквено-школске општине Грачаница г. Владимира Прибојана, који је у име Управног одбора виндзорске Грачанице са своје стране пожелео срдачну и топлу добродошлицу епископима Митрофану и Теодосију, као и игуману Илариону, уједно поздравивши присутног председника Црквено-школске општине Светог Димитрија г. Горана Јамину и све присутне у Српском центру, изражавајући захвалност свима који су, за Виндзор, историјски догађај подржали и на било који начин допринели да се у веома кратком временском периоду, од само неколико дана, организује на жељеном нивоу. Затим се обратио и свештеник Владимир Вранић, који је са своје стране још једампут искористио прилику да поздрави епископе Митрофана и Теодосија и игумана Илариона и изрази благодарност виндзорске заједнице епископу Митрофану на очинској љубави коју без показује према њој, као и на непрестаним и архипастирским молитвама. -Нарочиту благодарност данас Вам изражавамо на овој прилици да примимо благослов Епископа свете земље српске, земље Немањићке, Светолазаревске, натопљене мученичком крвљу свих мученика и новомученика - Косова и Метохије. Благодаримо Вам, драги владико Теодосије, што сте данас овде са нама, а ми Вас дочекујемо као Епископа у коме се сабира читава историја, сав благослов и сва благодат свете земље српске. Сетите нас се и када будете међу светињама косовско-метохијским, рекао је, између осталог, свештеник Владимир Вранић. Као домаћин, епископ Митрофан је поздравио госте, епископа Теодосија и игумана Илариона, подсетивши на новозаветни пример Светог апостола Павла који је позивао браћу, нарочито једноверну браћу, да помажу једни друге. -Тако смо и ми данас позвани да се не уморимо да помажемо једни друге, а нарочито нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији, рекао је владика Митрофан. У наставку свог обраћања, владика Митрофан је објавио одлуку да јереју Владимиру Вранићу додељује звање протонамесника, што је својеврсно признање свеукупној заједници у којој служи свештеник Владимир Вранић. На крају је реч узео и епископ Теодосије, свесрдно благодарећи епископу Митрофану на братској љубави и топлом гостопримству. Владика Теодосије је изнео веома дирљиво сведочење о ситуацији на Косову и Метохији и страдању српског и неалбанског народа. Но, сву трагедију Владика Теодосије гледа кроз светло наде у Васкрсење, јачину Лазаревог завета и светост земље косовско-метохијске: -Светиње које се налазе на Косову и Метохију надилазе било које људско калкулисање и промишљање: у Дечанима леже мошти Светог Краља Стефана Дечанског. Ако Свети Краљ не жели да оде, како онда ми можемо и да помислимо да напустимо свету српску земљу? Манастири и цркве нису тек музеји или споменици, већ места где се и даље узноси непрестана молитва преко 120 монаха и великог броја свештеника. То је жива Црква и нема разлога да се то промени. Жива Црква и даље изњедрава новомученике. Тако је прошле године Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве унео у диптихе светих три нова света мученика: Светог Василија Пекара, Светог Григорија Пећког и Свету мученицу Босиљку из Пасјана. Посебно је потресно сведочење о мученици Босиљки, која је имала само 17 година када је отета од стране Арнаута и приморавана да се уда и одрекне своје вере. Иако дете, она је непоколебиво остала верна својој православној вери до ужасне смрти. А мајка њена скупљајући комаде детињег тела, кроз сузе је ипак певала у духу наше Цркве да се у свим приликама молитве песмом узносе, достојанствено говорећи да ако је она тако млада образ и веру сачувала, то ће онда и она као мајка њено достојанство да чува. -Богословија у Призрену која је била до темеља разрушена 2004. године у страшном погрому, данас је обновљена и има 50 младих ученика. Ако Бог да, то ће бити будући свештеници и посленици на њиви Господњој и најбољи амбасадори стања на Косову и Метохији, рекао је владика Теодосије, који и сам предаје у тој Богословији. Владика је навео да се на просторима Косова и Метохије стално рађају деца и да најскорија истраживања показују да је тамошњи српски живаљ знатно млађи од живља у другим деловима Србије. Све то улива наду за Васкрс свете српске земље. Заблагодаривши још једном владики Митрофану и свима присутнима на топлом дочеку и несебичним даровима у виду помоћи опстанка страдалног српског народа на Косову и Метохији. По прочитаној молитви, Епископи су посетили Музеј српског наслеђа, где су их гђе Јулка Влајић и Ана Дуби упознале са активностима музеја. Прелиминарно је договорено да се у догледно време организује изложба о манастирима и светињама Косова и Метохије. На крају, гости су, у пратњи председника Црквено-школске општине Грачаница г. Владимира Прибојана, посетили и непрофитни стамбени простор „Генерал Михаиловић“ при Грачаници. Посебну захвалност упућујемо Aleksandar Media NEWS-у, чијом је добротом и професионалношћу забележена и овековечена историјска посета. протонамесник Владимир Вранић Извор: Српска Православна Црква
  2. Свету Литургију на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља - Јовањдан, 20. јануара 2019. године, у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју Српске Православне Цркве у Москви служио је Преосвећени Епископ моравички г. Антоније уз саслужење свештенства Петропавловског храма. Саслуживало је братство Петропавловског храма: архимандрит Александар (Котов), протојереј Дмитриј Калашников, јереј Олег Вишински и ђакон Владислав Соколов. Одговарао је хор Петропавловског храма под руководством диригентице Људмиле Черкасове. После богослужења обављено је освећење славских колача и славског жита великог броја свечара - Срба који живе и раде у Москви. Извор: Српска Православна Црква
  3. -Сабор Светог Јована Крститеља прослављен у Пакрацу- Празник Сабора Светог Јована Крститеља – Јовањдан, крсна слава Његовог Преосвештенства Владике пакрачко-славонског г. Јована, молитвено је прослављен 20. јануара 2019. године у параклису Благовештења Пресвете Богородице, у капели Владичанског двора у Пакрацу. Са верним народом пакрачке парохије и гостима, свештеним клиром и монаштвом, уз саслужење јереја Драгослава Тополца, старешине храма Светог апостола Томе на Новом Бежанијском гробљу у Београду, надлежног пароха пакрачког протојереја-ставрофора Ђорђа Теодоровића и протођакона Милана Томашевића, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован. Поучавајући о прочитаним одељцима из Светог Писма, по благослову Преосвештеног Владике, окупљени народ пригодном беседом о животу и делима Светог Јована Претече поздравио је отац Драгослав. После причешћа светим Даровима у којима су удео узели скоро сви присутни, по свршетку свете Литургије, у славу Божју и част и спомен Светог Јована Крститеља – крсне славе владике Јована, у Владичанском двору освештани су славски колач и жито, а затим је за све присутне и госте уприличено послужење и славски ручак. Извор: Српска Православна Црква
  4. У недељу, 7/20. јануара 2019. године, на празник Сабора Светог Јована Крститеља, предстојатељ Цркве Божје у Загребу и Љубљани, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, прославио је своју крсну славу. Евхаристијским сабрањем началствовао је домаћин, митрополит Порфирије, уз саслужење Преосвећених Епископâ будимског и администратора темишварског г. Лукијана и бихаћко-петровачког г. Сергија и свештенства епархије будимске, темишварске и загребачко-љубљанске. Звучни запис беседе владике Лукијана Звучни запис беседе митрополита Порфирија Звучни запис беседе владике Сергија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владика будимски господин Лукијан поучио је верни народ Божји говорећи о самом празнику и великом угоднику Божјем Светом Јовану Крститељу. На крају свог обраћања, владика Лукијан је честитао домаћину митрополиту Порфирију славу, као и свим свечарима који прослављају свог заштитиника, и пожелео му да прославља Светог Јована Претечу на многаја и благаја љета. На крају свете Литургије, домаћин, митрополит Порфирије срдачно је захвалио епископима и драгим гостима на указаној братској љубави и части коју су учинили доласком на његову крсну славу, али и на великој духовној радости коју је доживела Црква у Загребу њиховом посетом и овим литургијским сабрањем. После свете Литургије, у свечаној сали Духовног центра у Загребу, за све госте приређена је свечана трпеза љубави. Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије благословио је славски колач и кољиво и том приликом честитао славу митрополиту Порфирију. Славском ручку присуствовавао је г. Милан Бандић, градоначелник Загреба; гђа Мира Николић, амбасадор Републике Србије; г. Анвар Азимов; амбасадор Руске федерације; г. Милорад Пуповац, председник Српског народног већа; и бројни други узваници, пријатељи и представници јавног, политичког и друштвеног живота Србије и Хрватске. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. У недељу, 7/20. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј прославио је своје Крсно име. Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Епископ крушевачки господин Давид, уз салужење господе епископа: нишког Арсенија, далматинског Никодима, осечкопољског и барањског Херувима, и Епископа домаћина, Иринеја новосадског и бачког и Исихија Епископа мохачког, као и високопреподобних архимандрита: Василија Костића и Прокопија Тајара из антиохијске Православне Цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- По прочитаном Еванђелском одељку, Преосвештени Епископ крушевачки господин Давид пригодном беседом обратио се Епископу Иринеју, као и свима присутнима и, између осталог истакао : Дух Свети нас уводи у Тајну спасења и Божјег присуства. Основа проповеди Господње јесте кајати се јер се приближило Цартво Господње, а то је уједно свеобухватна припрема за спасење сваког од нас. Наћи се у Царству Божјем, значи бити и наследник и становник Царства Божјег, бити у заједници са Богом. У славу Божју и у част Светог Јована Крститеља током свете Литургије појали су студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду, као и појци школе црквеног појања ,,Свети Јован Дамаскин", при Црквеној општини у Новом Саду. Светој Литургији присуствовао је и др Андрија Копиловић, жупник из Суботице у пензији. После свете Литургије, у древном дому епископа бачких, благословени су славски дарови – колач, жито и вино. Дарове је благословио, Епископ нишки Арсеније, упутивши потом најлепше молитвене жеље Епископу домаћину, поводом празника Његовог небеског молитвеника и заступника пред Господом, изразивши искрену благодарност Богу, Који је Епископа Иринеја и његове госте удостојио заједничког учешћа у празничној Евхаристијској радости. Извор: Епархија бачка
  6. Под председавањем Његове Светости патријарха-католикоса Илије II, Свети Архијерејски Сабор Грузијске Цркве одржаће заседање у седишту Патријаршије у четвртак 27. децембра 2018. г. Према изјави секретара у Патријаршији протојереја Михаила Ботковелија, ово ће бити друго заседање Сабора у овој години, и разматраће сва важна питања, па се не може избећи питање везано за Украјину, изјавио је отац Михаило. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је 4. децембра 2018. године, на Ваведење Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Трескавцу. Саслуживали су архимандрити Серафим (Кужић), Василије (Рожић), и Варнава (Дамјановић), јеромонах Данило (Иваниш), презвитер Чедо Ђурић и ђакон Немања Рељић. Са благословом епископа Сергија убудуће се, на Ваведење Пресвете Богородице, у неком од манастира одржавати сабор монаштва Епархије бихаћко-петровачке. Извор: Српска Православна Црква
  8. У манастиру Стањевићи у суботу, 1. децембра биће одржан сабор вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Сабор ће почети Светом архијерејском литургијом коју ће сјутра, са почетком у 9 часова, служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством. Овај догађај за Радио Светигору најавио је координатор Катихетског одбора наше Митрополије протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички, који је говорио и о раду катихетског одбора и самом значају вјеронауке. Звучни запис разговора
  9. Поуке.орг инфо

    Гејл Волошек: Разноврсност и Критски сабор

    Црква такође вреднује саборност као изражавање јединства различитих гласова. Ово се осликава у нашој теологији, где нам Света Тројица даје икону таквог јединства. Црква не само да толерише већ и подстиче различитости у култури, литургијској пракси и малим предањима која Цркву чине виталном и живом а не неком збирком архаичних и застарелих пракси. Црква спремно прихвата да се праксе у Африци могу разликовати од пракси у Америци и да опет све оне могу бити изрази истински аутентичног православља. Док је Црква и хијерархијска и саборна у деловању, ова два вида црквеног живота могу се на неки начин разумети као да су у сукобу један са другим. Равнотежа између одлука личности (јерарха) и одлука тела личности (сабора) допушта мудрости и једног и мудрости многих да имају утицаја. Оба су неопходна. Каква је импликација ове саборности? Јасно ми је да постоје различите примене зависно од прилике и контекста. У већем делу западног света, имамо различите врсте сабора и црквених тела која одлучују. Свакако се епископи сусрећу на саборима на локалном нивоу и у различитим архиепископијама. Ипак, све православне јурисдикције на западу имају нека тела која одлучују а која укључују не само епископе већ такође и представнике лаоса (мушкарце и жене) и свештенике (и ђаконе). Неко би требало да се позабави историјатом како се до овога дошло, али ја замишљам да је макар један аспект у томе била потреба за разноврсношћу мишљења и знања; јасно је да епископи у „граничним“ ситуацијама не могу да осветле све потребе народа и одговарајући лаици треба да буду укључени при одлучивању. Осим тога, постављало се зацело питање „власништва“ када лаици у свом зноју и сузама саграде црквене зграде током свог века и осећају (исправно или не) како имају права да кажу како се истим треба руководити. У разумевању саборности која се пројавила на Криту, Православна црква није Црква у којој свака група мора бити присутна да би била заступљена. Може се расправљати да ли мој епископ одражава моје гледиште када је на сабору са другим епископима. На њему је одговорност да размотри да ли су сва гледишта његове пастве на одговарајући начин заступљена и да он може бити прави заступник и оних најмањих гласова на сабору. Овај модел је Црква користила током миленијума и он је и надаље норма у доминантно православним земљама… али ја нисам више убеђена да он може добро делати у овом сложеном и разноврсном свету. Да ли се заиста може очекивати од јерарха да буде експерт у темама које се крећу од питања рођења и почетка живота, преко ограничења исхране до друштвене правде и сложене теологије… и много тога још? Може ли јерарх заиста очекивати да сâм може разумети сложеност питања која се истражују у научном, политичком, друштвеном и етичком гледишту неког проблема? Чак и на скупу такве врсте какав је био Сабор на Криту, где је можда била нека разноврсност животних погледа, мало је стручњака који нису били присутни црквени теолози а који би могли да осветле истинске проблеме који муче комплексан свет финансија, трговине, политике, науке или медицине, које све утичу значајно на Цркву и на која се сва, на један или други начин, упућује у документима Сабора. Може се тврдити како је много саборског посла обављено пре самог Сабора, тако да се од јерараха очекивало само да дају завршну ноту или минорне промене у текстовима. Ипак, тимовима који су писали је, такође, поново недостајала разноврсност на свим нивоима. Можда је неколицина млађих свештеника била укључена, али је било мало лаика, мало људи са образовањем које је изван теологије, мало разноликости у географском представљању и свакако без укључивања жена. Да ли овакве групе заиста могу да одразе аутентично православље? Како је раније примећено, православље се често изражава кроз разноврсност гласова; када су само одређени гласови за столом, порука која настане ће у већини случајева одразити само поменуте гласове. Сабор је формулисао Поруку која треба да буде послата свету, поруку која изражава љубав, мир и наду Православне цркве у свом писаном облику. Упркос томе, ту је такође и неписана порука која гласно говори свету изван Цркве. Та неписана порука Критског сабора гласи да Цркви није потребна разноврсност, да она не мора слушати многе различите гласове у процесу развоја позиција, да је њен израз ограничен на неколицину а не на многе. Ова порука селективног представљања одјекује на начине који су изнад онога што је била намера Сабора. Таква Црква живи у древном свету у коме су заиста најобразованији били ограничени искључиво на унутар црквене зидове. Но, ово више није случај у данашњем свету, а неспособност да се прихвати шире учествовање лаика је једнако древно и не тиче се данашњице. Позитивна порука Сабора јесте да је нова саборност поново уведена у живот Цркве. Ово је добар и позитиван развој, који је веома задоцнио. Како би овај Сабор на Криту био истински нови почетак… онда он мора отпочети укључивањем, разноврсношћу и отвореношћу. Предсаборска окупљања оних који су укључени у писање текстова за наредни Сабор морају укључити не само лаике већ и жене али такође и људе из различитих образовних и професионалних области који могу дати поуздано виђење данашње реалности у документима која ће Сабор разматрати. Ово мора бити нови почетак у правом смислу речи укључивањем и разноврсношћу као кључним карактеристикама. Извор: Gayle E. Woloschak, Faith, Science, Mystery, ур. епископ Максим (Васиљевић), Себастијан Прес, Западноамеричка епархија Српске Православне Цркве, 2018, 75-77. Превод: Андријана Младеновић
  10. Православна црква је одувек одражавала разноврсност. Уласком у Цркву сусрећемо се са иконама светитеља на свим зидовима – владарима и подвижницима, образованима и неуким, мушкарцима и женама, старима и младима; сва занимања су заступљена – теолози, исцелитељи, пастири, војници, кувари, сви. Црква је разнолика не само на сабору светих током миленијума већ такође кроз народ који учествује у животу Цркве у садашњем времену и ту можемо пронаћи сличан широк дијапазон узраста, позива, знања, искустава и перспектива како данас тако и у ма ком периоду Цркве. Црква чак цени разноликост гледишта. Значајно је да Црква прихвата не једну већ четири књиге Јеванђеља које су заједно уврштене у једну јеванђелску поруку, при чему се свака књига разликује не само у гледишту већ и у приказивању чињеница и прича. Све ово указује на идеју да се у Цркви похрањује разноврсност. Црква такође вреднује саборност као изражавање јединства различитих гласова. Ово се осликава у нашој теологији, где нам Света Тројица даје икону таквог јединства. Црква не само да толерише већ и подстиче различитости у култури, литургијској пракси и малим предањима која Цркву чине виталном и живом а не неком збирком архаичних и застарелих пракси. Црква спремно прихвата да се праксе у Африци могу разликовати од пракси у Америци и да опет све оне могу бити изрази истински аутентичног православља. Док је Црква и хијерархијска и саборна у деловању, ова два вида црквеног живота могу се на неки начин разумети као да су у сукобу један са другим. Равнотежа између одлука личности (јерарха) и одлука тела личности (сабора) допушта мудрости и једног и мудрости многих да имају утицаја. Оба су неопходна. Каква је импликација ове саборности? Јасно ми је да постоје различите примене зависно од прилике и контекста. У већем делу западног света, имамо различите врсте сабора и црквених тела која одлучују. Свакако се епископи сусрећу на саборима на локалном нивоу и у различитим архиепископијама. Ипак, све православне јурисдикције на западу имају нека тела која одлучују а која укључују не само епископе већ такође и представнике лаоса (мушкарце и жене) и свештенике (и ђаконе). Неко би требало да се позабави историјатом како се до овога дошло, али ја замишљам да је макар један аспект у томе била потреба за разноврсношћу мишљења и знања; јасно је да епископи у „граничним“ ситуацијама не могу да осветле све потребе народа и одговарајући лаици треба да буду укључени при одлучивању. Осим тога, постављало се зацело питање „власништва“ када лаици у свом зноју и сузама саграде црквене зграде током свог века и осећају (исправно или не) како имају права да кажу како се истим треба руководити. У разумевању саборности која се пројавила на Криту, Православна црква није Црква у којој свака група мора бити присутна да би била заступљена. Може се расправљати да ли мој епископ одражава моје гледиште када је на сабору са другим епископима. На њему је одговорност да размотри да ли су сва гледишта његове пастве на одговарајући начин заступљена и да он може бити прави заступник и оних најмањих гласова на сабору. Овај модел је Црква користила током миленијума и он је и надаље норма у доминантно православним земљама… али ја нисам више убеђена да он може добро делати у овом сложеном и разноврсном свету. Да ли се заиста може очекивати од јерарха да буде експерт у темама које се крећу од питања рођења и почетка живота, преко ограничења исхране до друштвене правде и сложене теологије… и много тога још? Може ли јерарх заиста очекивати да сâм може разумети сложеност питања која се истражују у научном, политичком, друштвеном и етичком гледишту неког проблема? Чак и на скупу такве врсте какав је био Сабор на Криту, где је можда била нека разноврсност животних погледа, мало је стручњака који нису били присутни црквени теолози а који би могли да осветле истинске проблеме који муче комплексан свет финансија, трговине, политике, науке или медицине, које све утичу значајно на Цркву и на која се сва, на један или други начин, упућује у документима Сабора. Може се тврдити како је много саборског посла обављено пре самог Сабора, тако да се од јерараха очекивало само да дају завршну ноту или минорне промене у текстовима. Ипак, тимовима који су писали је, такође, поново недостајала разноврсност на свим нивоима. Можда је неколицина млађих свештеника била укључена, али је било мало лаика, мало људи са образовањем које је изван теологије, мало разноликости у географском представљању и свакако без укључивања жена. Да ли овакве групе заиста могу да одразе аутентично православље? Како је раније примећено, православље се често изражава кроз разноврсност гласова; када су само одређени гласови за столом, порука која настане ће у већини случајева одразити само поменуте гласове. Сабор је формулисао Поруку која треба да буде послата свету, поруку која изражава љубав, мир и наду Православне цркве у свом писаном облику. Упркос томе, ту је такође и неписана порука која гласно говори свету изван Цркве. Та неписана порука Критског сабора гласи да Цркви није потребна разноврсност, да она не мора слушати многе различите гласове у процесу развоја позиција, да је њен израз ограничен на неколицину а не на многе. Ова порука селективног представљања одјекује на начине који су изнад онога што је била намера Сабора. Таква Црква живи у древном свету у коме су заиста најобразованији били ограничени искључиво на унутар црквене зидове. Но, ово више није случај у данашњем свету, а неспособност да се прихвати шире учествовање лаика је једнако древно и не тиче се данашњице. Позитивна порука Сабора јесте да је нова саборност поново уведена у живот Цркве. Ово је добар и позитиван развој, који је веома задоцнио. Како би овај Сабор на Криту био истински нови почетак… онда он мора отпочети укључивањем, разноврсношћу и отвореношћу. Предсаборска окупљања оних који су укључени у писање текстова за наредни Сабор морају укључити не само лаике већ и жене али такође и људе из различитих образовних и професионалних области који могу дати поуздано виђење данашње реалности у документима која ће Сабор разматрати. Ово мора бити нови почетак у правом смислу речи укључивањем и разноврсношћу као кључним карактеристикама. Извор: Gayle E. Woloschak, Faith, Science, Mystery, ур. епископ Максим (Васиљевић), Себастијан Прес, Западноамеричка епархија Српске Православне Цркве, 2018, 75-77. Превод: Андријана Младеновић View full Странице
  11. Једна легенда приповједа како су монаси по смрти једног угледног игумана у његовој монашкој ћелији пронашли комплетно епископско одјејање, све с митром и другим накитом, а поврх тих одежди, написану приступну епископску бесједу која је почињала с ријечима: „Овоме се нисам надао…“ Тако отприлике изгледа и реакција црквeне јавности на вијест да је васељенски патријарх Вартоломеј, с њему оданим Синодом, одлучио да пређе Рубикон и поцијепа наш мали, до сада мирни и помало досадни православни космос. Примањем и прихватањем обе (донедавно међусобно непријатељске) верзије расколничке украјинске јерархије, те будућим плановима о давању аутокефалије њиховој уједињеној парасинагоги, скупљеној с коца и конопца, патријарх Вартоломеј, чврсто убијеђен да има папске прерогативе, изазвао је невиђену кризу и нашироко отворио врата расколу. Међутим, иако готово сви православни коментари на кризе почињу ријечима да је криза заправо добра ствар јер „крисис“ на грчком значи суд о нечему, суђење на основу ког ресетујемо приоритете и просуђујемо шта нам је заиста важно и битно, а шта не, овај пут криза не само да није добра, него је трагична. Она ће дефинитивно изазвати насиље, крвопролиће и смрт многих. У том смислу, злослутни позив Фанарског Синода да се уздржи од насиља и преузимања храмова је класично пилатовско прање руку пред руљом јер су необандеристичке (украјинска верзија усташтва) хорде и чете ионако већ дуже вријеме нападале православне вјернике, свештенство и храмове. Готово читав миленијум оштрина православне критике папства била је усмјерена ка папском јурисдикцијском примату и чињеници да је папство прије свега држава. Насурпот томе, нуђена је православна теорија саборности према којој „Патријарх не ради ништа без Сабора, а Сабор не ради ништа без сагласности Патријарха“ (према 34. апостолском правилу), а која није никада издржала суд историје. Наиме, већ од доба када је у Сирији писана канонска збирка, нама позната као Апостолска правила, Црква је била у загрљају државе, а потом и отворено ушла у постељу с њом. Посљедично, све црквене одлуке, саборност и једногласност, увијек су спровођене с државном војском и полицијом. Црквена управа, нажалост, никада није много марила да ли је то била Константинова војска која је у крви угушила Донатов раскол, или пак полиција која је тукла монофизите који нису хтјели да се причешћују код православних епископа, или турски аскери који су на камилама изнијели 9 товара злата и драгоцјености из Пећке Патријаршије 1766. године. Саборским оцима је битно само да су одлуке Сабора и Патријараха испоштоване. На једнак начин, ни патријарх Вартоломеј не брине много о томе колико ће дјеце остати без родитеља, и ко ће се вратити кући разбијене главе,или пак која ће наоружана група да реализује пушкама и силом његово „право“ да даје и одузима аутокефалије коме хоће и поништава одлуке „нижих“ инстанци – цркава. Да нису трагичне, фанарске папске претензије би биле комичне. Васељенски патријарх не може да схвати да никада не може бити православни папа не само јер му историја, бројност, углед и моћ то не дозвољавају, него првенствено јер је римокатоличка реалност далеко од наше православне. Папство је систем који је вијековима разрађиван, и који се истовремено борио са спољашњим непријатељима, али и с бројним унутрашњим слабостима: непотизмом, корупцијом, групашењима, национализмом, економским злоупотребама итд, све док није постепено дошао у данашњи функционални облик, казнено-правно јасно дефинисан, у коме Црква може да живи и напредује. У том смислу, сваки евентуални православни Папа, коме би узор био римски Папа, би био потпуни промашај и катастрофа, те последњи ексер у ковчегу историјских Православних црква јер нисмо нити духовно нити системски, а посебно не кадровски, спремни за такав вид црквене организације. Православна црква није у стању да се носи са проблемима које стварају локални епископи, а који се понашају као папе, управо због наведених недостатака и унутрашње контроле и ревизије, а камоли да имамо васељенског папу. Међутим, кад бисмо већ једног дана и морали да имамо православног папу, онда то свакако не само да не би био г. Вартоломеј, него ни било који цариградски патријарх, без обзира шта се фанариотима причињава да канони то говоре. Православни папа би морао да иза себе има православну државу, баш као што и римски папа има иза себе Државу Најсветијег престола Рима – колоквијано названу Ватикан. Управо због овог злосретног брака државе и Источне цркве, од кога се Западна црква спасила на свој начин, ми правослани нисмо могли да развијемо папство, у било ком облику. Зато смо, након истовремене пропасти три империје (Руске, Османске и Аустријске), били у потпуном расулу и слободном паду током стотину година, да бисмо ових дана дотакнули дно и коначно пали у раскол. Прво, скоро стотину година нисмо могли да сазовемо Сабор. Потом су Цариграђани организовали обичну патријаршијску конференцију у сеоској сали за приредбе ђачког дома на Криту, на којој епископи нису могли ни да говоре, а којој је као смоквин лист који прикрива срамоту дат назив „Сабор“. Поврх свега, након тог и таквог „Сабора“, на коме нисмо смјели да дотакнемо ни једно битно питање, попут рецимо аутокефалије, расули смо се у парампарчад и то кривицом Цариграда. Овим смо доказали сами себи и свој васељени да је због историјских околности нашег црквеног развоја и устројства православни црквени поредак и саборност немогуће одржати без конкретне подршке државне власти. Сада је свима јасније, а посебно теолозима, зашто је Ватикан морао да буде држава, или зашто папа има надјурисдикцијиски примат. Осим овога, из грчког понашања јасније нам је и како је изгледао раскол 1054. године. Тренутно једини реалан излаз из кризе јесте нови Свеправославни сабор, који би не само поништио последње одлуке Цариградске цркве, него се и јасно изјаснио о привилегијама и правима на које се позива Фанар, о којима нико 1000 година никад ништа није чуо, нити су икада коришћене. Но, све и да јесу постојале, а нису, сад је прилика да буду поништене, једнако како је на Фанару „повучена“ одлука из 1681. о јурисдикцијском давању Кијевске митрополије Московском патријарху – „јер су тад биле друге околности и јер је по икономији“. Нови Сабор би морао да се позабави табу темама – аутокефалије, права суђења и ревизија одлука, диптиха итд. Осим тога, најважнија одлука би морала да буде да се свргне цариградски патријарх Вартоломеј једнако како је, управо на Вартоломејеву иницијативу, свргнут јерусалмски патријарх Иринеј 2004. – због суштински сличних разлога, сарадње са страним службама противно интересима Цркве Божије. С једне стране, руска црквена дипломатија је по свему судећи остварила подршку међу бројним православним црквама, те одлуку о детронизацији не би било немогуће донијети, но, ипак, с друге стране, ситауција у односу на Јерусалимску кризу из 2004. је битно другачија јер за сада патријарх Вартоломеј ужива подршку свог Сабора архијереја, док Иринеј то није имао. Овде вриједи напоменути, да је управо патријарх Вартоломеј последњих неколико година, очигледно припремајући се за раскол, систематски кадровском политиком неутралисао и пензионисао све епископе и митрополите Цариградске патријаршије које је оцијенио као непоуздане, истовремено доводећи нову поставку себи лојалних људи. Тако су или сами дали оставке, или су мање-више под притиском пензионисани грчки митрополити у Британији, Шведској, Њемачкој итд. Последње кадровске промјене су биле управо љетос, пред сам почетак кризе, када је смијењен митрополит Швајцарске Јеремија и када су затегнути односи са америчким архиепископом Димитријем, који ће убрзо бити пензионисан и против своје воље. Његову богату и престижну катедру Америке највјероватније да ће добије митрополит француски Емануил, велики пријатељ Европске Комисије и других бриселских структура, као награду за успјешно маневрисање украјинском кризом. Толико о поштовању канона и предања од стране патријарха Вартоломеја. (Српска црква је, таква каква је, са свих својих хиљаду мана и проблема, ипак била толико свјесна предања и канона, да је „проблематичне“ епископе пенизионисала искључиво на њихов лични захтјев.) Дакле, управо због овог односа снага у Цариградском сабору архијереја, илузорно је очекивати било какав глас разума или отпора из фанарских буџака и сокака, иако ни сви Цариграђани нису некакав монолитни блок по овом питању, једнако као ни српски епископи, или украјински архијереји. У том смислу, да би одлука Свеправославног сабора имала смисла и била успјешна, она би требало да буде праћена подршком првенствено државних турских власти, што није немогуће обезбједити, не само из Москве, него чак и из Београда. Након што направи сличан проблем у Македонији или у Грузији, како је и најавио, политички кругови који сада подржавају патријарха Вартоломеја неће имати више користи од њега, па га лако могу пустити низ воду, као што су то урадили већ много пута са старим и бескорисним слугама. У сваком случају, Свеправославни сабор који би брзо донио конкретне одлуке је једино могуће рјешење. Српска православна црква би требало да буде иницијатор сазивања овог Сабора, првенствено због својих интереса јер ако се овај проблем развуче по америчком рецету на дуготрајни замрзнути конфликт једнаких фрустрација, у коме ће се две стране деценијама крвити и исцрпљивати, какав већ постоји на Кипру, Изралеу, Дејтону, Ираку, Либији итд, није нереално да очекујемо да ће ускоро српски монаси бране наше манастире од припадника Косовске, Црногорске или Босанске православне цркве, при чему ће нам стање Цркве у Македонији бити последња у низу брига. У таквим приликама није параноично нити немогуће замислити да наш самопроглашени псевдопапа из Истанбула Епархију рашко-призренску издвоји и додијели аутокефалној Цркви у „Сјеверној“ Македонији, или Албанској Архиепископији, јер се због бољих политичких односа с Албанцима те помјесне цркве могу ефикасније бринути о православним црквама и вјерницима на територији Косова. Овде не треба заборавити ни великодушну понуду предсједнице Хрватске Колинде изречену љетос Владимиру Путину да се Русима врате православни храмови у Хрватској које је направила руска имиграција након 1918, те друге креативне идеје које могу да се изроде у политичким плановима и штабовима обавјештајних служби. Но, осим ових практичних и политичких проблема око имовине и статуса које бисмо могли да имамо у блиској будућности, ако патријарх Вартоломеј, као самопроглашени псевдопапа, настави да дијели аутокефалије сваком пробисвијету који то од њега затражи, далеко опаснија је еклисиолошка релативизација и равнодушност према спасењу која ће да настане код хиљада вјерника када се пред обичним човјеком одједном понуди лепеза православних цркава. Не само да ће већина поштеног свијета на огорчене борбе око храмова и имовне, одмахивати руком и са подсмијехом – „опет се попови туку око новца!“ – него ће и новостворене цркве разноразним егзибицијама и снисхођењима привлачити вјернике у циљу свог омасовљења. Тако ће се тек малобројни питати гдје је заиста спасење, а још мање ће бити оних који ће са сигурношћу моћи да одговоре. Може се претпоставити да ће новостворена Вартоломејска православна „црква“ у Украјини врло брзо прихватити нови календар, бити проевропски оријентисана, изразито националистичка, антируски хистерична, вјероватно далеко попустљивија према људским слабостима у питањима морала и склонија „бриселским“ вриједностима итд, те као таква привући највећи број вјерника који вјери и Цркви прилазе као политичком покрету, а не лађи вјечног спасења. Припадност некој од Украјинских цркава биће углавном виђена као припадност некој од политичких партија, док ће се учествовање и присуство обредима посматрати и вредновати као гласање на изборима. У том смислу, ови потези Фанара нису добро виђени ни у Ватикану, јер се процјењује да ће значајан дио вјерника у новоформирану националистичку јединствену Украјинску цркву ући не само од Денисенкових расколника и из садашње канонске Православне цркве, него и значајним дијелом из Унијатске гркокатоличке цркве. Римокатоличка црква је имала негативна искуства са национално набијеним црквеним заједницама насталим у еуфорији јер је на сличан начин Унијатска црква у Румунији изгубила готово половину вјерника након оснивања националне Румунске православне патријаршије 1925. године. У оваквим околностима, Српска и Руска црква налазе у далеко незавиднијем положају него било која друга црква јер се једино наше канонске територије не налазе у оквиру једне државе, него у неколико различитих и често непријатељски расположених држава. У том смислу, Српска црква има посебан интерес да се овај проблем брзо и позитивно ријеши, да ли сазивањем Свеправославног сабора или пак позивом патријарху Вартоломеју да се покаје и одбаци зло које је створио, што је теоретски увијек могуће. Но, да ли је и реално? Што чиниш, чини брзо – ријечи су Господње. View full Странице
  12. Тако отприлике изгледа и реакција црквeне јавности на вијест да је васељенски патријарх Вартоломеј, с њему оданим Синодом, одлучио да пређе Рубикон и поцијепа наш мали, до сада мирни и помало досадни православни космос. Примањем и прихватањем обе (донедавно међусобно непријатељске) верзије расколничке украјинске јерархије, те будућим плановима о давању аутокефалије њиховој уједињеној парасинагоги, скупљеној с коца и конопца, патријарх Вартоломеј, чврсто убијеђен да има папске прерогативе, изазвао је невиђену кризу и нашироко отворио врата расколу. Међутим, иако готово сви православни коментари на кризе почињу ријечима да је криза заправо добра ствар јер „крисис“ на грчком значи суд о нечему, суђење на основу ког ресетујемо приоритете и просуђујемо шта нам је заиста важно и битно, а шта не, овај пут криза не само да није добра, него је трагична. Она ће дефинитивно изазвати насиље, крвопролиће и смрт многих. У том смислу, злослутни позив Фанарског Синода да се уздржи од насиља и преузимања храмова је класично пилатовско прање руку пред руљом јер су необандеристичке (украјинска верзија усташтва) хорде и чете ионако већ дуже вријеме нападале православне вјернике, свештенство и храмове. Готово читав миленијум оштрина православне критике папства била је усмјерена ка папском јурисдикцијском примату и чињеници да је папство прије свега држава. Насурпот томе, нуђена је православна теорија саборности према којој „Патријарх не ради ништа без Сабора, а Сабор не ради ништа без сагласности Патријарха“ (према 34. апостолском правилу), а која није никада издржала суд историје. Наиме, већ од доба када је у Сирији писана канонска збирка, нама позната као Апостолска правила, Црква је била у загрљају државе, а потом и отворено ушла у постељу с њом. Посљедично, све црквене одлуке, саборност и једногласност, увијек су спровођене с државном војском и полицијом. Црквена управа, нажалост, никада није много марила да ли је то била Константинова војска која је у крви угушила Донатов раскол, или пак полиција која је тукла монофизите који нису хтјели да се причешћују код православних епископа, или турски аскери који су на камилама изнијели 9 товара злата и драгоцјености из Пећке Патријаршије 1766. године. Саборским оцима је битно само да су одлуке Сабора и Патријараха испоштоване. На једнак начин, ни патријарх Вартоломеј не брине много о томе колико ће дјеце остати без родитеља, и ко ће се вратити кући разбијене главе,или пак која ће наоружана група да реализује пушкама и силом његово „право“ да даје и одузима аутокефалије коме хоће и поништава одлуке „нижих“ инстанци – цркава. Да нису трагичне, фанарске папске претензије би биле комичне. Васељенски патријарх не може да схвати да никада не може бити православни папа не само јер му историја, бројност, углед и моћ то не дозвољавају, него првенствено јер је римокатоличка реалност далеко од наше православне. Папство је систем који је вијековима разрађиван, и који се истовремено борио са спољашњим непријатељима, али и с бројним унутрашњим слабостима: непотизмом, корупцијом, групашењима, национализмом, економским злоупотребама итд, све док није постепено дошао у данашњи функционални облик, казнено-правно јасно дефинисан, у коме Црква може да живи и напредује. У том смислу, сваки евентуални православни Папа, коме би узор био римски Папа, би био потпуни промашај и катастрофа, те последњи ексер у ковчегу историјских Православних црква јер нисмо нити духовно нити системски, а посебно не кадровски, спремни за такав вид црквене организације. Православна црква није у стању да се носи са проблемима које стварају локални епископи, а који се понашају као папе, управо због наведених недостатака и унутрашње контроле и ревизије, а камоли да имамо васељенског папу. Међутим, кад бисмо већ једног дана и морали да имамо православног папу, онда то свакако не само да не би био г. Вартоломеј, него ни било који цариградски патријарх, без обзира шта се фанариотима причињава да канони то говоре. Православни папа би морао да иза себе има православну државу, баш као што и римски папа има иза себе Државу Најсветијег престола Рима – колоквијано названу Ватикан. Управо због овог злосретног брака државе и Источне цркве, од кога се Западна црква спасила на свој начин, ми правослани нисмо могли да развијемо папство, у било ком облику. Зато смо, након истовремене пропасти три империје (Руске, Османске и Аустријске), били у потпуном расулу и слободном паду током стотину година, да бисмо ових дана дотакнули дно и коначно пали у раскол. Прво, скоро стотину година нисмо могли да сазовемо Сабор. Потом су Цариграђани организовали обичну патријаршијску конференцију у сеоској сали за приредбе ђачког дома на Криту, на којој епископи нису могли ни да говоре, а којој је као смоквин лист који прикрива срамоту дат назив „Сабор“. Поврх свега, након тог и таквог „Сабора“, на коме нисмо смјели да дотакнемо ни једно битно питање, попут рецимо аутокефалије, расули смо се у парампарчад и то кривицом Цариграда. Овим смо доказали сами себи и свој васељени да је због историјских околности нашег црквеног развоја и устројства православни црквени поредак и саборност немогуће одржати без конкретне подршке државне власти. Сада је свима јасније, а посебно теолозима, зашто је Ватикан морао да буде држава, или зашто папа има надјурисдикцијиски примат. Осим овога, из грчког понашања јасније нам је и како је изгледао раскол 1054. године. Тренутно једини реалан излаз из кризе јесте нови Свеправославни сабор, који би не само поништио последње одлуке Цариградске цркве, него се и јасно изјаснио о привилегијама и правима на које се позива Фанар, о којима нико 1000 година никад ништа није чуо, нити су икада коришћене. Но, све и да јесу постојале, а нису, сад је прилика да буду поништене, једнако како је на Фанару „повучена“ одлука из 1681. о јурисдикцијском давању Кијевске митрополије Московском патријарху – „јер су тад биле друге околности и јер је по икономији“. Нови Сабор би морао да се позабави табу темама – аутокефалије, права суђења и ревизија одлука, диптиха итд. Осим тога, најважнија одлука би морала да буде да се свргне цариградски патријарх Вартоломеј једнако како је, управо на Вартоломејеву иницијативу, свргнут јерусалмски патријарх Иринеј 2004. – због суштински сличних разлога, сарадње са страним службама противно интересима Цркве Божије. С једне стране, руска црквена дипломатија је по свему судећи остварила подршку међу бројним православним црквама, те одлуку о детронизацији не би било немогуће донијети, но, ипак, с друге стране, ситауција у односу на Јерусалимску кризу из 2004. је битно другачија јер за сада патријарх Вартоломеј ужива подршку свог Сабора архијереја, док Иринеј то није имао. Овде вриједи напоменути, да је управо патријарх Вартоломеј последњих неколико година, очигледно припремајући се за раскол, систематски кадровском политиком неутралисао и пензионисао све епископе и митрополите Цариградске патријаршије које је оцијенио као непоуздане, истовремено доводећи нову поставку себи лојалних људи. Тако су или сами дали оставке, или су мање-више под притиском пензионисани грчки митрополити у Британији, Шведској, Њемачкој итд. Последње кадровске промјене су биле управо љетос, пред сам почетак кризе, када је смијењен митрополит Швајцарске Јеремија и када су затегнути односи са америчким архиепископом Димитријем, који ће убрзо бити пензионисан и против своје воље. Његову богату и престижну катедру Америке највјероватније да ће добије митрополит француски Емануил, велики пријатељ Европске Комисије и других бриселских структура, као награду за успјешно маневрисање украјинском кризом. Толико о поштовању канона и предања од стране патријарха Вартоломеја. (Српска црква је, таква каква је, са свих својих хиљаду мана и проблема, ипак била толико свјесна предања и канона, да је „проблематичне“ епископе пенизионисала искључиво на њихов лични захтјев.) Дакле, управо због овог односа снага у Цариградском сабору архијереја, илузорно је очекивати било какав глас разума или отпора из фанарских буџака и сокака, иако ни сви Цариграђани нису некакав монолитни блок по овом питању, једнако као ни српски епископи, или украјински архијереји. У том смислу, да би одлука Свеправославног сабора имала смисла и била успјешна, она би требало да буде праћена подршком првенствено државних турских власти, што није немогуће обезбједити, не само из Москве, него чак и из Београда. Након што направи сличан проблем у Македонији или у Грузији, како је и најавио, политички кругови који сада подржавају патријарха Вартоломеја неће имати више користи од њега, па га лако могу пустити низ воду, као што су то урадили већ много пута са старим и бескорисним слугама. У сваком случају, Свеправославни сабор који би брзо донио конкретне одлуке је једино могуће рјешење. Српска православна црква би требало да буде иницијатор сазивања овог Сабора, првенствено због својих интереса јер ако се овај проблем развуче по америчком рецету на дуготрајни замрзнути конфликт једнаких фрустрација, у коме ће се две стране деценијама крвити и исцрпљивати, какав већ постоји на Кипру, Изралеу, Дејтону, Ираку, Либији итд, није нереално да очекујемо да ће ускоро српски монаси бране наше манастире од припадника Косовске, Црногорске или Босанске православне цркве, при чему ће нам стање Цркве у Македонији бити последња у низу брига. У таквим приликама није параноично нити немогуће замислити да наш самопроглашени псевдопапа из Истанбула Епархију рашко-призренску издвоји и додијели аутокефалној Цркви у „Сјеверној“ Македонији, или Албанској Архиепископији, јер се због бољих политичких односа с Албанцима те помјесне цркве могу ефикасније бринути о православним црквама и вјерницима на територији Косова. Овде не треба заборавити ни великодушну понуду предсједнице Хрватске Колинде изречену љетос Владимиру Путину да се Русима врате православни храмови у Хрватској које је направила руска имиграција након 1918, те друге креативне идеје које могу да се изроде у политичким плановима и штабовима обавјештајних служби. Но, осим ових практичних и политичких проблема око имовине и статуса које бисмо могли да имамо у блиској будућности, ако патријарх Вартоломеј, као самопроглашени псевдопапа, настави да дијели аутокефалије сваком пробисвијету који то од њега затражи, далеко опаснија је еклисиолошка релативизација и равнодушност према спасењу која ће да настане код хиљада вјерника када се пред обичним човјеком одједном понуди лепеза православних цркава. Не само да ће већина поштеног свијета на огорчене борбе око храмова и имовне, одмахивати руком и са подсмијехом – „опет се попови туку око новца!“ – него ће и новостворене цркве разноразним егзибицијама и снисхођењима привлачити вјернике у циљу свог омасовљења. Тако ће се тек малобројни питати гдје је заиста спасење, а још мање ће бити оних који ће са сигурношћу моћи да одговоре. Може се претпоставити да ће новостворена Вартоломејска православна „црква“ у Украјини врло брзо прихватити нови календар, бити проевропски оријентисана, изразито националистичка, антируски хистерична, вјероватно далеко попустљивија према људским слабостима у питањима морала и склонија „бриселским“ вриједностима итд, те као таква привући највећи број вјерника који вјери и Цркви прилазе као политичком покрету, а не лађи вјечног спасења. Припадност некој од Украјинских цркава биће углавном виђена као припадност некој од политичких партија, док ће се учествовање и присуство обредима посматрати и вредновати као гласање на изборима. У том смислу, ови потези Фанара нису добро виђени ни у Ватикану, јер се процјењује да ће значајан дио вјерника у новоформирану националистичку јединствену Украјинску цркву ући не само од Денисенкових расколника и из садашње канонске Православне цркве, него и значајним дијелом из Унијатске гркокатоличке цркве. Римокатоличка црква је имала негативна искуства са национално набијеним црквеним заједницама насталим у еуфорији јер је на сличан начин Унијатска црква у Румунији изгубила готово половину вјерника након оснивања националне Румунске православне патријаршије 1925. године. У оваквим околностима, Српска и Руска црква налазе у далеко незавиднијем положају него било која друга црква јер се једино наше канонске територије не налазе у оквиру једне државе, него у неколико различитих и често непријатељски расположених држава. У том смислу, Српска црква има посебан интерес да се овај проблем брзо и позитивно ријеши, да ли сазивањем Свеправославног сабора или пак позивом патријарху Вартоломеју да се покаје и одбаци зло које је створио, што је теоретски увијек могуће. Но, да ли је и реално? Што чиниш, чини брзо – ријечи су Господње.
  13. Васељенски патријарх Вартоломеј и папа Фрања договорили су да Црквени сабор на коме ће, као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, буде одржан 2025. године у Изнику, некадашњој Никеји. Сабор би, како се наводи, био одржан поводом 1.700 година Првог васељенског сабора. "То је будући корак ка постизању јединства цркава", сагласили су се недавно у Јерусалиму васељенски патријарх и папа који, како се наводи, одржавање овог Сабора оставаљају својим наследницима као завет. На првом васељенском сабору у Никеји (130 километара југоисточно од Цариграда), одржаном 325. године, како истиче патријарх, усвојен је текст "Вјерују" (Кредо), који је остао важећи до данас. Иначе, све васељенске саборе сазивали су византијски императори. Први је сазван од цара Константина Великог. На њему је било 318 учесника. Римског папу заступао је његов легат. Одлуке тог сабора признају и данас све хришћанске цркве. https://ecumenism.net/2014/05/bartholomew-and-francis-call-a-joint-synod-at-nicaea-in-2025.htm
  14. Сабор је започео Светом архијерејском литургијом, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ Жички Господин Јустин уз салужење Епископа, Будимљанско-никшићког Господина Јоаникија и Рашко-призренског Господина Теодосија, свештеника и свештеномонаха Епархија Рашко-призренске, Жичке и Будимљанско-никшићке. У својој беседи на литургији владика Јустин је говорио о значају литургијског сабрања у најстаријем храму у Србији, као и о празнику Срба светитеља на челу са Св. Симеоном Мироточивим, који се управо у њему определио за православну веру. На крају литургије владика Јоаникије је осветио и преломио славски колач, а у својој беседи је рекао, да верни народ Епархије Будимљанско-никшићке даје пуну подршку Епископу Теодосију у његовој борби да сачува светиње и народа на Косову и Метохији. После свете литургије и послужења за све присутне, одржан је културно-уметнички програм у порти Петрове цркве. Програм је започет поздравном беседом и благословом Епископа Теодосија.Након тога су у програму учествовали: Црквени хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, Културно-уметничко-друштво Моравац из Адрана и Културно-уметничка друштва Рас и Голија из Новог Пазара. У свом обраћању Владика Теодосије је подсетио на утемељиваче српске државе – Стевана Немању и остале наше родоначелнике, и то у храму у којем и јесте утемељена српска држава осам векова раније. Владика је нагласио да су они српском народу показали пут и задали вредности – „не земаљске и пролазне, већ вечне" и да мора да знамо да се због привремених вредносни не смемо лишавати "ове свете земље и светиња које су купљене небом и које су заливене крвљу и сузама наших мученика и светих. Зато смо ми данас овде у храму првоврховног Апостола,“ поручио је Владика Теодосије у Петропавловској цркви у Новом Пазару. Говорећи о снази и нади да ће српски народ преживети као народ Божији и Светосавски и да ћемо „бити достојни да ће наша деца имати на кога да се угледају“, Владика Теодосије је додао: „Имамо на чему да благодарима, иако често у мало броју сабирани знамо да сила Божја није у мноштву, ни у оном световном, него је сила Божја у нашој вери, нади и љубави да покажемо ко смо и шта ми данас представљамо у свету у којем живимо.“ Данашње сабрање Епископа са древних светосавских и немањићких простора веома је важно уочи великој јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, закључио је у свом обраћању Владика Теодосије. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  15. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског и Косовско-метохијског Господина Теодосија у недељу, 9. септембра 2018. године, у организацији Епархије Рашко-призренске и Српске православне црквене општине за Рашку област, одржан је у древној Петровој цркви у Расу Девети Немањин Светопетровско-дежевски сабор. Овај, сада већ традиционални сабор, који је 2010. године обновио Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, наставља да одржава дух древних саборовања код овог храма који представља символ вишевековне светосавске и немањићке црквене и државне традиције у нашем народу. Сабор је започео Светом архијерејском литургијом, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ Жички Господин Јустин уз салужење Епископа, Будимљанско-никшићког Господина Јоаникија и Рашко-призренског Господина Теодосија, свештеника и свештеномонаха Епархија Рашко-призренске, Жичке и Будимљанско-никшићке. У својој беседи на литургији владика Јустин је говорио о значају литургијског сабрања у најстаријем храму у Србији, као и о празнику Срба светитеља на челу са Св. Симеоном Мироточивим, који се управо у њему определио за православну веру. На крају литургије владика Јоаникије је осветио и преломио славски колач, а у својој беседи је рекао, да верни народ Епархије Будимљанско-никшићке даје пуну подршку Епископу Теодосију у његовој борби да сачува светиње и народа на Косову и Метохији. После свете литургије и послужења за све присутне, одржан је културно-уметнички програм у порти Петрове цркве. Програм је започет поздравном беседом и благословом Епископа Теодосија.Након тога су у програму учествовали: Црквени хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, Културно-уметничко-друштво Моравац из Адрана и Културно-уметничка друштва Рас и Голија из Новог Пазара. У свом обраћању Владика Теодосије је подсетио на утемељиваче српске државе – Стевана Немању и остале наше родоначелнике, и то у храму у којем и јесте утемељена српска држава осам векова раније. Владика је нагласио да су они српском народу показали пут и задали вредности – „не земаљске и пролазне, већ вечне" и да мора да знамо да се због привремених вредносни не смемо лишавати "ове свете земље и светиња које су купљене небом и које су заливене крвљу и сузама наших мученика и светих. Зато смо ми данас овде у храму првоврховног Апостола,“ поручио је Владика Теодосије у Петропавловској цркви у Новом Пазару. Говорећи о снази и нади да ће српски народ преживети као народ Божији и Светосавски и да ћемо „бити достојни да ће наша деца имати на кога да се угледају“, Владика Теодосије је додао: „Имамо на чему да благодарима, иако често у мало броју сабирани знамо да сила Божја није у мноштву, ни у оном световном, него је сила Божја у нашој вери, нади и љубави да покажемо ко смо и шта ми данас представљамо у свету у којем живимо.“ Данашње сабрање Епископа са древних светосавских и немањићких простора веома је важно уочи великој јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, закључио је у свом обраћању Владика Теодосије. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  16. ризница богословља

    Сабор Светих српских просветитеља и учитеља

    Свети Сава, први српски архиепископ, назван равноапостолним; Арсеније, наследник светога Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се „сличан Мојсију у кротости“ (Србљак); Никодим, подвизавао се у Светој Гори и био игуман Хиландарски, потом архиепископ „све српске и поморске земље“; Јоаникије, најпре архиепископ а од 1346 године патријарх, преминуо 1349 године; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376 године, и крунисао Лазара, потом се отказао престола патријаршијског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388 године; Макарије обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трапезарију при Пећском манастиру, и много урадио на унапређењу цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мустафе (Мехмеда) Соколовића, упокојио се 1574 године; Гаврило, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака исјазаван за велеиздају и обешен 1656 године. Уз ове још се помињу Евстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије (епископ Рашки), Кирило (патријарх), Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Светој Гори, но сви беху „раби блази и вјерни, добри же дјелателије винограда Господња“. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Овога дана спомињу се не сви српски светитељи уопште него само неколико архиепископа и патријараха, и то: Свети Сава, први српски архиепископ, назван равноапостолним; Арсеније, наследник светога Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се „сличан Мојсију у кротости“ (Србљак); Никодим, подвизавао се у Светој Гори и био игуман Хиландарски, потом архиепископ „све српске и поморске земље“; Јоаникије, најпре архиепископ а од 1346 године патријарх, преминуо 1349 године; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376 године, и крунисао Лазара, потом се отказао престола патријаршијског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388 године; Макарије обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трапезарију при Пећском манастиру, и много урадио на унапређењу цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мустафе (Мехмеда) Соколовића, упокојио се 1574 године; Гаврило, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака исјазаван за велеиздају и обешен 1656 године. Уз ове још се помињу Евстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије (епископ Рашки), Кирило (патријарх), Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Светој Гори, но сви беху „раби блази и вјерни, добри же дјелателије винограда Господња“. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  18. Зоран Ђуровић: VII Васељенски сабор, из I сесије, или Contra Bassianum Надам се да ће читање извода из ове сесије разбити у парампарчад перверзну теорију о ткз. „икономији“. Браон текст је превод или мој сажетак изворника, док у црном су моје глосе. Изворник је у (MANSI XII, 1010 - 1051). Примили смо писмо Хадријана, Најсветијег Папе древног Рима, преко његових легата, Петра, протојереја, и Петра, презвитера и игумана, који овде седе с нама. Да чујемо писмо, како је по поретку Сабора... Уведоше Василија Анкирског, Теодорa из Мире и Теодосија Аморејског. Василије вели да је размислио добро и представио сам се Kатоличкој Cркви, ја, последњи од ваших слугу. Свети патријарх Тарасије је рекао: Слава Богу: Он жели да сви људи спасу и дођу до познања истине (1 Тим 2: 4). Василије узе да чита: Црква канонски прописује да они који се обраћају са било које јереси у православну веру и предање Kатоличке Цркве, писано се одрекну своје јереси и исповеде веру православну. Зато и ја прилажем овај текст Папи Адријану и Тарасију, блаженом Патријарху, и Апостолским столицама: Александрија, Антиохија, као и свим православним епископима и архиепископима који су добили овлашћење од апостолске власти. Тражим помиловање од вас и због моје спорости, која је последица мог тешког незнања, лењости и неразумности мог ума. Васа је бар на крају укапирао да је лупетао и био глуп. Ја кад то кажем неким овде, они се вређају... Интересантан израз је спор. То су стари користили да неко не капира брзо, да није интелигентан. Имамо га и у Августина на много места, ево једног: Contra secundam Iuliani responsionem imperfectum opus - Liber VI, 9: multi ad intellegendum tardi et obtunsi. Чита исповедање претходних Светих Васељенских Сабора. Позива се на посредовање Богородице, светих сила небеска, и свих светих и поштујемо њихове свете реликвије (мошти), љуби их и поштује, верујући да ће постати учесник њихове светости. Иконоборци су одбијали и култ светаца. Исто тако поштује побожно и пригрљује иконе Исуса Христа, Богородице, анђела, апостола, пророка и мученика и свих светих, одбацује и ескомуницира сазвани из глупости и лудила ткз. Седми Сабор иконоборачки, који је лајао и вређао свете слике. За непријатеље хришћана, иконокласте, анатема! Који називају иконе идолима, анатема! Они који кажу да се хришћани обраћају сликама као божанству, анатема! Они који се усуђују да кажу да је Католичка Црква прихватила идоле, анатема! Они који кажу да је прављење слика изум демонске преваре, а не традиције наших светих Отаца, анатема! За приметити је да су иконоборци оптуживали православне да су новотарци (ништа ново под сунцем!), тврдећи да иконе нису из апостолског Предања. То је тачно, али иконе нису биле против апостолског предања, иако су се појавиле прво код карпократијана, али су брзо ушле у употребу у Цркви, мада са неким отпорима. Исти спораћи нас данас оптужују за новотарство кад узмемо да радимо нешто у складу са Предањем. Да ли да би спасио катедру, или што се искрено покајао, Василије се смучио самом себи и вели: Ово изјављујем свим срцем, душом и умом. Али ако на подстицај од ђавола – никада се не зна – драговољно или не, одступио од онога што сам сада потврдио, бићу изопштен од Оца и Сина и од Светог Духа, и одвојен од Католичке Цркве и од целог свештеничког реда. Тарасије: Сав овај свети скуп прославља и захваљује Богу за исповест коју си изнео Католичкој Цркви! Свети Сабор: Слава Богу која је ујединио оно што је било подељено! Уведен је и Теодор, епископа Мире Ликијске, који је такође тражио опрост и да се присаједини Католичкој Цркви. Тарасије: Драго је Христу, Господу и пријатељу људи, да прихватимо оне који се покају. Тарасије и за покајног Теодосија Аморејског рече да је овај показао срце дубоко болно и да достојан да буде прихваћен. Свети Сабор: То је достојно према светим канонима. Тарасије: Ако не постоји друга канонска сметња за њега, он је достојан. Теодосије је прочита своје исповедање, па је Сава, игуман Студијски, рекао: Према апостолским одредбама и Васељенским Саборима, достојан је да се прими. Тарасије: Они који су некада оптуживали православље постали су бранитељи истине! Да ли мислите да ови епископи могу да заузму своја места? Монаси: Како су шест светих Васељенских Сабора прихватали оне који су се обраћали из јереси, ми их такође прихваћамо. Сабор: И ми се слажемо. Јефтимије Сардички: Бог је срећно водио православне! Уведени су и други еп. иконоборци. Тарасије: Не знам безбожни мотив који вас је прошле године натерао да се тајно састанете, са намером да уклоните истину. Ако сте то учинили без размишљања, схватићете своје незнање. Али, ако сте то учинили из лажног разлога, изнесите га да га сви ми чујемо. Овај Свети Сабор, која има као свог савезника истину, која се не може победити, разбиће ваше интриге и контрадикције као и чворове неистине који немају никакву основе у истини. Лав Родоски: Грешио сам пред Богом и Црквом. Заправо, пали смо и немамо оправдања. Григорије Писинунтски је казао како исповеда и држи веру апостола и отаца. Тарасије: Који је разлог да сте сада исповедили истину? Ипатије и еп. са њим: Учење апостола и отаца. Лав: Иако смо недостојни и грешни, размотрили смо шта тврди вера и истина, глас закона, пророци, апостоли и оци и уверили да је то истина, да су свете и поштоване иконе у Цркви у складу са обичајем који се преноси од давнина од светих апостола. И зато смо послушали. Тарасије: Како то да ниси послуша до сада, а епископ си већ осам или девет година? Лав: Зато што је зло и лоше учење су трајали дуго и постали хронични, ми смо залутали због наших грехова и удаљили смо се од истине. Али се надамо да ће нас Бог спасити. Као што је агиоритски вирус заразио нејаке данас, јер предуго траје. Најсветији Патријарх Тарасије: Што више су страсти укорењене теже се могу излечити. Тако душа, која је у мраку јереси, тешко препознаје светлост православља. То се видело и у нашим дискусијама, када се канони и отачки текстови силују по матрици агиоритизма. Константин из Констанце: Нужно је да ви, као епископи, не будете лишени науке, него да будете других учитељи. Лав, преосвећени епископ Родоса: Да они који су били под Закону нису повећали грех, не би било потребе за благодаћу. Саборска документа ословљавају Лава са поштовањем иако је био иконоборац (мене крпе епитетима да сам фратар и јеретик, без да сам суђен), а такође приметити да је био у складу са суманутом тезом о „срећном греху“, која је у срцу свих ових наших једноумаца традиционалиста. Ни најмање не чуди да је био иконоборац јер му је мозак био коцкаст. Ипатије и епископи који су били са њим: Научили смо лоше учења од лоших учитеља. Тарасије: Пошто сте рекли да су лоша учења која долазе од лоших учитеља, Црква не признаје свештенике који долазе од лоших учитеља. Овим Тарасије покреће праву тему благодатности у јеретика. Јован, легат Антиохијски: Како требамо прихватати оне који долазе из јереси? Тражимо од Сабора да се књиге Отаца донесу, да их погледамо и испитамо како би дошли до сигурног начина пријема. У ствари, сада смо несигурни. Питање је озбиљно. Нема никаквих перверзних идеја о икономији, нити може овако или онако. Васијана, који тврди да би пустио некрштеног на причешће, једноставно би разапели коњима. И поред претходних саборских одлука, Оци су у недоумици, нису сигурни како их тумачити, јер нису имали Васијана да их поучи у јасне ко дан ствари! Константин, секретар патријаршије: Овде смо донели књиге канона светих апостола и Сабора, светог оца Василија и других светих отаца. Тарасије: Прво ћемо прочитати текст канонских одредби. Константин прочита канон 53 светих апостола: Ако презвитер не прихвата оног који се каје за грех, или га одбацују, нека буде рашчињен, јер растужује Христа, који је рекао: На небу је више радости за једног грешника који се покаје (Лк 15, 7). Сава и монаси: Ово је очигледно и прихваћено од свих: Црква прима сваког ко се каје. Тарасије: Да прочитамо и осми никејски канон: Што се тиче оних који себе називају катари, када улазе у Католичку и Апостолску цркву, чини се добро Сабору да, након што се на њих положе руке (χειροθετουμένους), могу остати (μένειν) у свештенству. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика саборне Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Теодор еп. из Катаније: Прочитана канонска одредба нема ништа против ове јереси. Тарасије: Међутим, то се односи на сваку јерес. Епифаније, ђакон из Катаније: Тај канон је проглашен у вези са катарима. Тарасије: А сада, како се морамо поставити према овој јерес који се појавила у наше доба? Јован, легат Апостолске Столице Истока: Јерес одваја сваког човека од Цркве. Сабор: То је очигледно. Монаси: Канон је рекао да се приме они на које су положене руке. Тарасије: Како треба да разумемо полагање руку? Монаси: Упутите нас, господине. Тарасије: Могуће је да се ово полагање руку односи на благослов, а не на рукоположење. Најславније судије рекоше: Ако не постоји друга препрека, морају се примити, према канону, на основу њиховог обраћења. Најсветији Патријарх Тарасије: Хајде да погледамо и друге каноне о другим јересима. Ово је глогов колац у груди лажнозване теорије икономије! Јеретицима је призната тајна свештенства! Наравно, не свима. Тарасије је био у праву, са чиме се и Милаш слаже (Правила православне цркве са тумачењима, књ. 1, Нови Сад 1895, стр. 201). Полагање руку није хиротонија којом би се катари постављали за свештенике и у њима, како веле по перверзној инономији, се активирало мртво свештенство, него, како вели св. Тарасије, добили су благослов (εὐλογία) да остану (μένειν) свештеницима! Ово је слично као и са после несторијанцима, који су у свештенству остајали уз писмено одрицање од јереси. Наиме, гл. μένω значи остати у ономе што јеси, остати на снази. Нигде се не вели да ће постати. Само човек који није стекао употребу разума (а има и таквих), неће да разуме зашто се овде инсистирало на томе да ли су кроз благослов остајали свештеницима или су били рукополагани. Примљени су без рукоположења јер су већ били свештеници. Овде се није трговало истином како би мислио Васијан и компанија, нити се расправљало о инономији за коју никад нису чули. Али кад неко не зна језик, онда може да свашта замишља... Питање је било болно, јер су многи били ради да виде иконоборце рашчињеним и спаљеним. Тарасије и његови се нису слагали са тиме. Први који му убацује клип у точкове је Теодор Катанијски: Прочитана канонска одредба нема ништа против ове јереси. Он би хтео да канон лимитира на новацијане, али му Тарасије запушава уста: ово се односи на сваку јерес. Бунтује и Епифаније, ђакон из Катаније: Тај канон је проглашен у вези са катарима. Ово ми звучи фамилијарно, јер и Васијан нон-стоп, када му се дочарава механизам по коме мисле Оци вели: То нема никакве везе са овим! Он би волео да му се нађе текст у коме св. Амброзије вели: Теорија Агиорита је погрешна! Па, не може, јер је Агиорит живео после, а Амброзијева и Тарасијева логика нема никакве везе са Агиоритовом. Овде се расправљало о реалним стварима а не фантазмагоријским формулама. Тарасије успоставља модел по коме ће се судити било којој јереси: А сада, како се морамо поставити према овој јерес који се појавила у наше доба? Јер, ако не би било правила, увела би се арбитрарност. Зато, да би примирио ове споре памећу, вели: Хајде да погледамо и друге каноне о другим јересима. Исти ђакон и секретар прочита трећи канон Ефеског Сабора: Клирици које су несторијанци разрешили због њиховог исправног мишљења, нека се врате (ἀπολαβεῖν) у клир. Православни клирици нису дужни да на било који начин подлежу отпалим епископима. Тарасије: Апсолутно јасан канон на тему који испитујемо. Прочитајте остале каноне. Гле, свејеретик Тарасије користи исту интерпретативну методу као и Ава римски! Наиме, ја сам био навео како Амброзије осуђује аријанску праксу прекрштавања католика, а Васијан ми вели да је то некоректно, јер је реч о стварно крштенима (православцима). Сада би се Васијан чудио Тарасију како може да каже баналну ствар, јер су ови православни свештеници! Али Тарасија интересује закон и правило, а не застава. Такође приметити да се користи ἀπολαβεῖν, да преузму поново свој степен свештенства, а не да га задобију или постану опет свештеници. И идентичан начин говора имамо и у случају свештеника рукоположених од јеретика! Тарасију све јасно, Васијану ништа! Наставља се са читањем Василија, канона из писама, о којима другде сам надугачко писао. Интересантан је извод из писма западњацима [писмо 263], где се говори о Јевстатију Севастијском, поученом од Арија, који се вратио у своју домовину, исповедио је веру Хермогену Кесаријском, који га је примио полагањем руку, а након његове смрти, отрчао је Јевсевију Костантинопољском, аријанцу који га је, из неког разлога, одбацио, па се овај вратио својим сународницима, поново се оправдао. Добио је случајно епископство, и отишао у Селевкију. У Константинопољу се поново вратио идејама јеретика. Свргнут је био у Мелетини, али га је Папа Либерије рехабилитовало преко сабора у Тијани, и овај се вратио на своје место. Затим је прочитано писмо нашег оца Василија Теренцију [99], у којем је исти отац обавестио о заједништву и прихватању Јевстатија обраћеног из јереса. Из Василија су навели више места где се он крстио и левом и десном на примање јеретика у претходни свештени степен, јер је такво било црквено правило. Он се није усудио да га мења, иако му се утроба превртала на потуљеног Јевстатија. Не само што је овај, по Василију, на превару био хиротонисан, него је био рехабилитован махинацијама од Папе и од сабора, а да је остао прикривени аријанац! Затим се са Трећег Васељенског Сабора чита против безбожних месалијанаца или евхита да они, и свештеници и лаици, у случају писаног одрицања остану у свештеном степену и у заједници са Црквом ако су били лаици. Опет је исти глагол, да остану а не да постану свештеници. Лаици остају а не постају хришћани. Чита се Кирило Александријски, који пише ђакону Максиму Антиохијском. Некада је Папа писао ђаконима... Чуо сам од најдражег монаха Павла да Ваша побожност одбија заједништво са владиком Јованом, због неких што у цркви Антиохије су имали или још увек имају идеје Несторија, али су се вероватно одаљили од њих. Неки су се покајали, али се стиде да признају грешку, јер су били заведени. Кад их видиш како трче правој вери, заборави на прошлост. Заправо, желимо да их видимо да негирају, а не да бране Несторија са безобзирношћу. Зато прихвамо у заједништво Јована, и опраштамо му чак, због старог правила, да се не дискутује превише пажљиво томе који се одрекао пређашњих позиција. Пуританизам ревнитеља без мозга је одбијен од Кирила. Јованово свештенство се прихвата на основу Предања. Осуђују се они који јуре „јеретике“ по улици. Од истог оца архимандриту Генадију: Владика Прокло је прихватио у заједницу епископа јерусалимског. Палестинска црква га није прихватила, јер је славољубље превладало, али ти не избегавај да уђеш у заједницу са Проклом. Свети Сабор је рекао: Да се сада прочитао из писма св. Атанасија Руфинијану, као што траже монаси. Руфинијан је питао о онима који су пали јер су били присиљени, а не да их је на то била завела лоша вера; када је прекинуто насиље, сабор је успоставио одредбу која важи за свако место: да се опрости онима који су пали и били на челу зла, ако су се покајали, али да више немају места у свештенству; онима који нису били јерерсијарси, него су били увучени на силу или због глупости, треба им опростити и чак их поново прихватити у клир, пре свега зато што су пружили убедљиву одбрану. Испоставило се само да су користили ситуацију за своју корист. Заправо, уверавали су нас да нису прошли на безбоштво и изабрали су да трпе уместо да изгубе људе. Веле, Арон, Мојсијев брат, је урадио лоше у пустињи и то је учинио зато што да су се људи вратили у Египат, остали би у идолопоклонству. Због тога је било неопходно опростити свештенству, онима који су били заведени и претрпели насиље. Ове одлуке су послате у писаној форми у Рим, а Римска црква их је прихватила. Такође вас обавештавам, уверени да ће ваша милост прихватити оно што је успостављено. Ови су поново прихваћени у клир, и нису били наново рукополагани. Иако у јереси и отпали од Цркве, благодат им је остала! Видиш да благодат остаје а не да одмах бежи како је мислио св. Кипријан. Зато је Василије говорио о трајању благодати у отпалих. Кад ће она ишчилети и да ли, питање је које се решава од случаја до случаја. Такође, ови нису ни исповедали православље нити су били у Цркви како је Васијан тврдио у случају Авксентија, али су све радње њихове биле валидене (крштење, причешће, рукоположење), мада нису помињали ниједног православног Патријарха или Митрополита. Дакле, нису били у званичној и канонској Цркви коју Васијан поистовећује са православним бирократско клерикалним телом. Тарасије је избегао био први пут, кад су монаси тражили да се чита ово писмо, мислећи да ће се можда заборавити, јер је знао са ким има посла: са васијанима! Зато су читана Василијева и Кирилова писма, јер се на основу њих може схватити и Атанасије. Но, васијани узимају да се противе Тарасију. Након читања, Сава и монаси који су били с њим, рекоше је: Ово није само глас Атанасија, него и претходних Сабора, јер је отац каже да су и Римљани и Грци прихватили, и утврђује се да они који они се обраћају из јереси прихватају на кајање, али нису примљени у свештенство. Најсветији Патријарх Тарасије: Отац каже да није дозвољено било ког јеретика који се обраћа примити, него лидере јереси, оне који истрајавају са страшћу, а са речима симулирају истину у присуству православних, док у уму смишљају зло. Да се још једном прочита писмо Оца Руфинијану. Одломак који се чита гласи: да се опрости онима који су пали и били на челу зла, ако су се покајали, али да више немају места у свештенству; онима који нису били јерерсијарси, него су били увучени на силу или због глупости, треба им опростити и чак их поново прихватити у клир, пре свега зато што су пружили убедљиву одбрану. Ништа ново под сунцем. Имам обичај да кажем једноумницима: Ја те крстим, а ти прдиш! И кад нацрташ оваквима, њима не допире до мозга. Продужетак. Монаси (васијани): Ево, како смо рекли раније, отац не прихвата у свештенство оне који се обраћају из јереси! Тарасије: Није тако као што мислите; Отац заправо поновно успоставља на свештенство оне који нису иницијатори јерес, него су били увучени или претрпели насиље. Само главешине и аутори јереси нису припуштени на свештенство, и то вели врло јасно и са великом прецизношћу. С друге стране, црква зна да је св. Атанасије пет пута победио, јер је неколико пута прогнан у Риму и присиљен да на понижавајући начин побегне од лидера аријанске јереси. Када се враћао и успевао да овлада црквама, непријатељи, који су мењали страну како ветар дува, придруживалису му се. Али када се повлачио, охрабљивали су се и враћали у своју јерес и прогањали добро. Ја зато верујем да се Отац односи на такве особе, рекавши да нису примљени у свештенство, јер су он и православци трпели насиље од њих. Сава: Отац није био злопамтило! Тарасије: Јасно! Није вратио никоме зло за зло. Због љубави према Богу и због мира Цркве, није могао да поседује доброту без памети, већ је прибегавао Божијем суду. Овај феномен смо видели безброј пута на форуму, где и поред јасних текстова васијани ратују. Васијан је узео да ми се подсмева позивајући се на монаштво и аскетизам Никодима као да је то гарант исправног резона, али овде видимо да су управо монаси били неразумни и да су били руковођени мржњом. Ја сам више човек интелектуалац као овај Тарасије. И зато излажем отачке текстове и дајем коментаре на њих. Монаси су се борили за иконе и омрзли иконоборце тако да сада нису могли да их виде да им ови поново буду владике! За њих, они су изгубили свештенство, јер се оно једанпут даје. Наводио сам да су се на Орос из 1756 Руси у 2 наврата позвали да би прекрштавали католике јер су претрпели насиља. Мржња, а не догматски разлози стоје иза тога. Такође, видимо да благодат свештенства остаје на овима који су били анатемисани, и да им се не враћа, него се посматрају као и сваки други грешници, па их покајање пере од греха апостасије. Ни јерерсијарси нису изгубили ту благодат, али се они не примају због тога што су били инспиратори, родоначелници зла. И Црква такве не припушта више свештенству, не што су изгубили благодат, него зато што су починили веће и жешће грехе против православних од ових једноставних јеретика из њихове дружбе. Монаси би хтели да су сви свргнути. И зато силују Атанасијев текст. Овде имамо одјек Кипријановог резоновања које је Црква одбацила као погрешно. Јеретик је изгубио све изласком из Цркве. А како су крштење и рукоположење Тајне које се не понављају, они се не могу наново рукоположити. Монаси: Отац прихвата увучене и који су претрпели насиље. Ови стога нека нам покажу да су се одвојили од истине јер су их завели или су претрпели насиље. Ипатије и епископи који су били са њим: Нисмо претрпели насиље и нисмо били увучени; ми смо се родили, образовали смо се и одрастали смо у овој јереси. Монаси васијани су хтели да, држећи се као пијан плота, кажу како се Атанасијев одговор односи на специфичан случај и да не може да буде правило, иако је он то експлицитно тврдио. Васијан је писао: „Св. Тарасије Цариградски није исповедао да постоје Тајне код јеретика, јер је он говорио о хиротонијама које су чинили јеретици пре њиховог рашчињења“. Овај текст негира његове тлапње. Као и тлапње монаха који нису хтели да прихвате иконоборце у чину. Јер, они су рекли: Ок., Атанасије прихвата ове који су били заведени и на силу одвучени у јерес, а ови ништа од тога нису имали, и на њих се не може применити Атанасијево правило. Зато Ипатије и друге владике реско све своде на огољену кост: ми смо се родили, образовали смо се и одрастали смо у овој јереси. Обрнувши кајгану на другу страну, Васијан се самоубио, јер: Св. Тарасије Цариградски је исповедао да постоје Тајне код јеретика, јер је он говорио о хиротонијама које су чинили јеретици после њиховог рашчињења, а Ипатије и други су ти епископи. Тарасије и Оци Сабора су рекли да јерес одваја људе од Цркве (схваћене као видљиве институције) и то нико није довео у питање, а монаси су то и покушали да искористе као правило, па зато нису хтели ове да прихвате, јер су они већ били друга или трећа генерација тих рашчињених јеретика. Хорор сценарио који се сада отвара пред Васијаном је следећи: Тврдио је да Тарасије не понавља рукоположење него да благодат свештенства постоји и у отпалих од Цркве, па је доста да се они покају, али да иста не постоји код анатемисаних или јеретика друге генерације, који нису рукоположени од православних нити пак од канонских свештеника који би били у Цркви. Дакле, пошто је признао да Тарасије не примењује „икономију“ него прима пале свештенике у њиховом чину као благодатне и праве (валидне) свештенике, следи да су и ови други, који би по Васијану били прави јеретици и нерукоположени, од Тарасија примљени на исти начин. Када би било трунке интелектуалног поштења у Васијана (показа га у случају Јевреја), направио би велику метанију и затражио опрост од Аве и захвалио му се на оволиком труду да га исправи и поучи православљу. Битно је да се ослободи агиоритизма и учи из Предања а не да своју памет учитава у исто. Теодор, побожни епископ Катаније, и други западни епископи: Канони светих отаца су изречени о новацијанској, енкратитској и аријанској јереси, у коју групу ћемо поставити главешине ове јереси? Тарасије: Манихејци, маркионити и они који бркају Христове, којима припадају јеретици Петар, Сенеа из Герапоља, а такође и Север не прихватају иконе. Епифаније, ђакон Катанијски: Ова нова јерес је мање или већа од претходних јереси? Тарасије: Зло је увек зло, нарочито у црквеним пословима. Грешити у доктриналним начелима, било малим или великим, исто је (и овде се руши перверзна Васијанова идеја о икономији која би се прилагођавала мањим или већим јересима). У оба случаја Божји закон је прекршен. Јован, легат Источне Столице: Ово јерес је најгора од свих јереси. Тарасије: Атанасије вели да се прихвате епископи ако не постоји неки други грех на њихов рачун. Јован је покушао да спречи примање иконобораца устврдивши да је то најгора могућа јерес. То је као када агиорити тврде да су католици гори јеретици од аријанаца иако исповедају Свету Тројицу! За Тарасија, јерес је јерес, одваја од званичне Цркве. Такође се потврђује оно што смо приметили, да јеретик остаје свештеник, а то што се неки од њих примају а други не зависило је од њихових моралних преступа, односно тежине понашања према православнима. За Тарасија не важи аргумент тешке јереси или најтеже, како би Јован реторички покушао да га претури, јер је јерес увек јерес као преступ Божијег закона. И ту нема квантификације. Али свима једнако остаје благодат свештенства коју су примили и чак и као рашчињени предали другима. Свети Сабор неће да верује на реч и тражи да се прочитају остали текстови. Константин, најпобожнији ђакон и секретар славне Патријаршије, прочита одлуке Халкидонског Сабора. Источњаци и епископи са њима су загаламили: Сви смо сагрешили, сви тражимо опроштај! Епископ Јовиналије се устао, прешао источњацима и повикао: Бог вас је добро водио, ви који сте се вратили у православље, добро сте дошли! Епископи Илирије: Сви смо грешили, сви тражимо опроштај! Сава: Ако се Светом Сабору чини исправним, да видимо да ли је хиротонија оних који су прихваћени од православних или од јеретика. Сабор: Потражите шта се односи рукоположење. Монах Антоније прочита из Црквене историје од Руфина, презвитера римског: Јевсевије, који је дошао у Александрију, среће скуп који се свађао на исту тему. Неки су рекли, да ради истинске вере, није дозвољено да се буде у заједници са онима који су примили Арија; други су хтели да се прихвате сви они који су се покајали и анатемисали Арија, тако да се мноштво људи не би изгубило. Не смемо - рекоше - тражити наше интересе, него добро многих, као што је и Христос учинио на крсту да би спасао човечанство. Не треба заправо само нама да објављујемо Небеско Царство, него и многим другима. Отац је прихватио покајаног сина који је живио у расулу; он ставља прстен на његов прст и облачи га, желећи да га учини учесником свештеничког достојанства. Ова последња одредба је наметнута на основу јеванђелског ауторитета. Наређују да се Астерије постави као тумач цркава на Истоку а Јевсевије у Западним. На овом сабору је додата и одлука о Светом Духу, јер су испливавали поново они који су га избацивали из молитве и хвале Богу. Просто невероватно делује да су људи (оци) из 8. века били просвећенији од наших талибана. Ови мрзитељи људског рода замишљају да је Јеванђеље дато само нама да бисмо се као вашке препирали о ситницама! Проповед о Царству је дата и аријанцима, иако не делимо никако њихову хулу на Сина. Прича о Блудном сину бива потврда да и са грехом, кад се неко покаје, има свештеничко достојанство. Тарасије и ови са њиме не прихватају чистунце који веле да је аријанска јерес уништила благодат. Чита се и из Црквене Историје Сократове, где је Фотин, еп. из Смирне, ученик Маркела Анкирског, тврдио да је Господ био прост човек. Сардички сабор, који је потврдио Никејску веру, и одбацо доктрину аномејаца, повратио је катедре Павлу и Атанасије и Маркелу Анкирском који се бранио рекавши да нису други схватили оно што је изложено у његовим књигама. Јер он је напустио оне који сматрају простим човеком Господа. Тарасије: Читали су се многи канонски, саборни и отачки текстови; научили су нас да прихватамо оне који се обраћају из јереса, осим ако у њима нема неке зле мотивације. Сабор: Добро си урадио, господине. Кроз писма сабора си нас научио да препознамо прихватање јеретика! О, када би Тарасије могао и Васијана да научи! Тарасије, да би зацементирао причу: Да се прочитано од св. Атанасија чита још једном! Сабор: Нека се прочита, према наређењу нашег Светог Оца. Тарасије, да не би испао неко коме треба да се понови 100 пута, каже ко захтева: Нека се прочита према поновном тражењу монаха. Стефан, монах и библиотекар, прочита опет писмо. Најсветији Патријарх Тарасије рече: Оно што смо раније рекли је у складу са мислима нашег Оца. Монаси: Ми смо раније рекли да ако Свети Васељенски Сабори примају некога, осим ако постоји нека друга сметња, то и ми прихватамо, недостојне слуге Ваша Светости. Алелуја! Још само Васијан да прихвати Тарасија и Васељенске Саборе... Петар, легат Папин рече да је Макарије збачен од шестог Сабора али му је Папа Бенедикт, дао четрдесет дана и сваки дан му је слао Бонифација, свог саветника да би га поучио из Светог Писма, али овај није желео да се промени. Урадио је све ово како би га убедио и могао да га прихвати. Сабор: Ако су испитани епископи били искрени, да заблагодаримо Богу и њима. Али ако су неискрени, Бог ће дати свој суд о њима, како га је дао за Арија, Несторија и сличне. Епископи бацише анатему на себе, говорећи: Нисмо нелојални; али ако не исповедамо у складу са Католичком Црквом, да смо проклети од Оца и Сина и од Светога Духа! Тарасије: Хајде да останемо на оном што је успостављено. Ово не важи за талибане. Они крену да бацају димне бомбе не би ли у хаосу се некоме причинило да причају нешто разумно. За њих не постоји нешто што је успостављено, што је темељ и о чему се више не дискутује. Не постоје аксиоми. Зато они блуде и измишљају глупости које ни пас с маслом не би могао појести. Петар, легат св. Папе: Како историчари кажу, свети Мелетије је рукоположен од стране Аријанаца, са амвона је после проповедао једносушни и није одбачен. Мелетије није рукоположен од аријанца који је био у цркви. То је одговор на Савин захтев од кога је ко био рукоположен. Да аријанац није имао свештенство, не би га могао предати другоме. Не би Мелетије могао постати владика тиме што је исповедио једносушност. Такође, није тачно да је био никејац него је био омиусијанац и одбио је да уђе у коалицију са Атанасијем. Овде су Западни напокон легли на руду и признали Мелетија, али је то компликована прича. Битан је факат да је рукоположен од „званичних“ аријанаца. Теодор Катанијски: Легат Апостолске столице је рекао истину. Тарасије: Сматрамо да се Оци апсолутно слажу. Али наш отац Атанасије је изложио одређену законску регулативу: у клирички ред се морају прихватити они који нису били учитељи јереси. Монаси: Ми прихватамо све што је успостављено од стране вашег светог Сабора! Овде се види како се успоставља начин размишљања. Један Атанасијев текст се претвара у правило, а то прихватају и монаси са формулом да прихватају то што стабилише свети Тарасијев сабор. Сабор: Надамо се да након Сабора нико се неће повратити на јерес, према анатеми коју су епископи у својим изјавама бацили на себе. Константин, еп. Констанце: Врло добро господине, да се донесу писане изјаве и Сабор ће онда судити по њима. Иконоборци: Имамо изјаве и даћемо их. Судије: У реду. Тарасије: У међувремену, прочитајмо шта је остало од овог нашег истраживања канона. Читање из Житија нашег светог оца Саве. На петом Васељенском Сабору анатемисани су Ориген, Теодор Мопсуестијски и неки други. Четири патријарха су присуствовали и пристали на ту осуду. Одлуке Сабора су послате у Јерусалим и сви епископи Палестине су их потврдили осим Александра из Абиле. Он је зато искључен из епископства а земљотрес га покопа у Константинопољу (Као што Бог удави у мору Кируларија који анатемиса Рим). Монаси из Нове Лавре су се одвојили. Патријарх Евстохије је покушавао да их поврати на различите начине. Током осам месеци их је упозоравао и молио их, и када нису хтели да се врате у заједницу са Католичком Црквом, помоћу Анастасија који је узео да води Нову Лавру, протерао их је. Тарасије: Ваља приметити да је током осам месеци Архиепископ наставио да их бодри и да има милости за њих, знајући да су они већ избачени били од Сабора (Ово је супротно Васијановим идејама)! Сада смо чули канонске одредбе, одлуке Сабора, текстове светих отаца, и сви су једногласно за поновно прикључење оних који долазе из јереси. Сабор: Тако је, осим ако не постоји нека друга канонска препрека. Тарасије: Сви се слажемо о њиховим поновним примањем? Сабор: Сви се слажемо. Монаси: И ми се слажемо. Према шест светих Васељенских Сабора прихватамо оне који су се обратили из јереси, под условом да нема неког другог разлога који би то спречио. Тарасије: Дакле, сви ми тако одлучујемо научени светим Оцима. Монаси: Ако су се неки монаси удаљили од овог светог Сабора, шта радити са њима? Тарасије: Убедићемо их према прочитаним канонима. Али зашто се нису појавили на Сабор? Сава: Не знам, али се они држе по страни. Јефтимије Сардички: Као што смо већ тражил, донесите књиге да видимо да ли морамо прихватити рукоположене од јертика. Читање из Руфинове Црквене историје: Македоније, који је стигао до епископства, најпре је појачао унутрашњи прогон. Акакије и Патрофило, након што су истерали Максима из Јерусалима, поставили су Кирила на његово место. Читање пете књиге Историје Теодора Чтеца: Диоскор, који је у супротности са канонским одредбама, из Александрије, додели епископски чин у Цариграду неком Анатолију. У том чињењу му је помогао Евтих. То се дешавало под конзулатом Протогена и Астерија. Тарасије: Шта кажете о Анатолију? Зар није био председник четвртог Васељенског Сабора? А био је рукоположен од безбожног Диоскора, у присуству и Евтиха. Прихватамо, дакле, и ми оне који су рукоположени од јеретика, као што је Анатолије прихваћен. И заиста је Божија реч да деца не умиру због својих отаца, него да сваки умире због свог греха (Јез 18, 1ss.); и рукоположење је од Бога. Пошто неки имају сумње око Анатолија, нека прочитају што се тиче њега. Тарасијева логика је идентична Августиновој па тврди да иако јеретик неког рукоположи, његово рукоположење је валидно јер је од Бога. Расправа која је била на Сабору сасвим руши резон Васијанов (да се храбро изразим па Васијану припишем моћ резоновања). Тарасије не каже да је рукоположење било валидно јер Диоскор, иако отворени јеретик монофизит још тада, није био рашчињен, и да је био канонски епископ. За све ове Оце је Диоскор био јеретик. Али, иако је физички рукоположио Анатолија, он га није рукоположио него је то Бог урадио. Овде немамо Васијанова суптилна (перверзна) вагања кад је Диоскор постао јеретик. Знам да Васијан ово не може да разуме, али је питање било шта са оним који је био рукоположен од јеретика. Није се улазило у питање да ли је Диоскор тада био канонски епископ. Васијановом логиком се руководе многи западни научници када покушавају да рехабилитују јеретике као што су били Несторије, Диоскор, Папа Хонорије... Не, овде имамо успостављање правила, као што видесмо Тарасијев поступак у случају Атанасијеве одлуке. Може да Васијан дуби на глави, да тврди како су Оци погрешили, јер се нису држали хронологије, али су они успоставили правило да је јеретичко (не свих јеретика) рукоположење валидно, јер није од јеретика (људи), него је од Бога. А јеретик је, да подсетим Васијана, по овом Сабору, ван канонске Цркве. Где овде читамо о перверзној теорији икономије? Нема је. Зашто? Зато што смо у 8. веку, а ту теорију је измислио Никодим Агиорит у 18. веку. Како рукоположење које Бог обавља није валидно, него је само празна форма? Ваљда је јасно колика је хула Васијанова... Читање из Житија нашег светог оца Саве. Прича је компликована, а своди се на то да Север Антиохијски, подржан од Императора, и добивши обећање од Јована Јерусалимског, који је узурпирао неканонски столицу, није био прихваћен у заједништво, као што је Јован одбио, из страха од Саве и монаха који су протестовали, да анатемише Четврти Васељенски Сабор. Тарасије: Чули смо заповести отаца. Шта онда треба да урадимо? Да ли треба да прихватимо оне који су рукоположени од јеретика? Сабор: Да, господине, чули смо и морамо их признати. Тарасије: Али већина оних који су били у Шестом Сабору, били рукоположени од Сергија, Пира, Петра и Павла, вођа јереси монотелита, а ови су са своје стране имали Константинопољску столицу. Од Петра, последњег од оних који су председавали овом столицом, до Шестог Сабора, нису прошло више од петнаест година. А они који су били архиепископи у наведеном времену, односно Тома, Јован и Константин, су рукоположени од стране јеретика и нису за ово осуђени као недостојни. Педесет година је трајала та јерес. Али су Оци Шестог Сабора ескомуницирали само ову четворицу, упркос томе што су хиротонију добили од њих. Сабор: Ово је јасно. Монаси: Да се то прочита писмо св. Василија свештеницима Никопоља. Тарасије: У реду. Из Василија: Не препознајем као епископа нити могу сматрати међу свештеницима Христовим оног који је дошао до тог достојанства преко нечисте руке како би растурио веру. Ово је мој суд. Сложићете се са мном, надам се. Пишем ове ствари, не зато што немају поверења у вас, него да неки не дозволе себи да уђу у заједништво са њима, кроз рукополагање од њих, а када после дође до мира, покушају да се уброје у свештенике. Монаси: Ево, отац одбацује јеретичко рукоположење! Кад се види ово, није за чудити се Васијановој тупости, јер су ови монаси све до сада потврђивали валидност јеретичког рукоположења, и једва су дочекали један текст за који су помислили да говори у њихову корист. О њиховом лицемерју да не говорим. Но, наставимо. Тарасије: Ја такође одбацујем оне који су су се рукоположили из разлога да униште веру, посебно зато што су постојали православни епископи од којих су могли да се рукоположе. Ово је Отац мислио. Сабор: Апсолутно исправан суд. Монаси: Написано на крају писма: а када после дође до мира, покушају да се уброје у свештенике. У ствари, чак и након мира, рукоположени нису прихватљиви у клир. Тарасије: Отац није рекао да они који желе да се придруже свештенству православних нису неприхватљиви, него да не трпе насиље. У ствари, то се не дешава без тешкоћа и препрека. Међутим, славни Отац, зато што је тада већи део епископа био православни, забранио је кандидатима цркве да иду да се рукоположу од аријанаца; ту нема оправдања. Међутим, наследници цркве после њега, не знајући за мишљење Оца, признали су оне који су рукоположени од јеретика, а који касније су се покајали, као што смо научили из онога што је прочитано. Оци се свуда слажу једни с другима; нема разлике. Одбијају Оцe они који не знају њихове намере и њихове циљеве. Монаси: Прихваћена решења су добра. Сабор: Сада да прочитају присутни епископи, који поново приступају Католичкој Цркви, своје изјаве. Резон монаха открива да су талибани. Они покушавају, као и Васијан, да се закаче за неку реч, а онда постају непријатељи Отаца јер не знају њихове намере и њихове циљеве. Њима, као ни Васијану, не иде у главу како јеретичко рукоположење може бити валидно. Кад чују од Августина и Тарасија, да је оно валидно јер је од Бога, а не од људи, окрену главу и са гађењем кажу: Јеретичко умовање које не прихвата Црква! Видели смо да Тарасије и Сабор прихватају као валидно рукоположење од јеретика. Наравно да нико не хвали јеретике за неке од грешака у вери, али како је рукоположење од Бога, онда се прихвата. Одбија се или «замрзава», односно се сматра ништавним ако постоје друге канонске запреке. Нема никакве лудачке идеје (богохулна икономија Агиорита) да њихово свештенство се активира тек по пријему у Католичку Цркву, јер смо видели да су њихова рукоположења, која су направили док су били у јереси, прихваћена као валидна. Овде су разматрана учења 7. Васељенског Сабора, без да се уплићемо у нека друга, која су поменута успут, а као супротна расуђивања овом Светом Сабору. Ако за неког православца овај став Никејског 2. Сабора није православан, или га налази у супротности са оним што је негде чуо, такав треба да се забрине за своју веру. Видели смо да су васијанци имали грдних проблема са Тарасијем, као што Васијан има са мном, али су ови барем легли на руду, док за Васијана не знам. Можда спада у групу оних монаха што су се удаљили од Сабора... Ово је Васељенска вера, ово је вера Отаца!
  19. ризница богословља

    Фото прича: Православни дечји сабор на Цетињу

    Како је дивно и красно кад браћа живе заједно! Светом архијерејском Литургијом 1. септембра 2018. године у Цетињском манастиру је почео је деветнаести Православни дечји сабор. Традиционално, после свете Литургије, деца су се сабрала да дружење овековече заједничком фотографијом. Затим је сабор свечано и званично отворен. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије обишао је презентације о помесним Православним Црквама које су припремили ученици веронауке. Деца су са својим наставницима и вероучитељима припремила богат програм. Посебно интересовање је привукла ликовна радионица такмичарског карактера у којој су могли да учествују сви учесници и посетиоци сабора, као и спортска надметања, у којима је учествовао највећи број деце. На крају, одржано је најпосећеније такмичење, квиз знања из веронауке. Победници такмичења су награђени, додељена је награда вероучитељу године, похваљени су сви они који су помогли у реализацији овог великог догађаја. Фото причу са Православног дечјег сабора погледајте на интернет странициМитрополије црногорско-приморске. Извор: Српска Православна Црква
  20. Како је дивно и красно кад браћа живе заједно! Светом архијерејском Литургијом 1. септембра 2018. године у Цетињском манастиру је почео је деветнаести Православни дечји сабор. Традиционално, после свете Литургије, деца су се сабрала да дружење овековече заједничком фотографијом. Затим је сабор свечано и званично отворен. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије обишао је презентације о помесним Православним Црквама које су припремили ученици веронауке. Деца су са својим наставницима и вероучитељима припремила богат програм. Посебно интересовање је привукла ликовна радионица такмичарског карактера у којој су могли да учествују сви учесници и посетиоци сабора, као и спортска надметања, у којима је учествовао највећи број деце. На крају, одржано је најпосећеније такмичење, квиз знања из веронауке. Победници такмичења су награђени, додељена је награда вероучитељу године, похваљени су сви они који су помогли у реализацији овог великог догађаја. Фото причу са Православног дечјег сабора погледајте на интернет странициМитрополије црногорско-приморске. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, између осталог, указао је на значај оваквих окупљања, истићући да је јако битно да се свештеници редовно састају, сарађују и размјењују искуства у оквиру Епархије. Митрополит је посебно истакао потребу да се у свим црквеним јединицама макар једном годишње организује сабор православне омладине. Послије веома занимљивог предавања, владика Амфилохије је одговарао на многобројна питања присутних, која су се највећим дијелом односила на актуелне теме везане за живот и мисију наше Православне цркве. Иначе Јужна и Централна Америка сјутра ће добити свог првог српског епархијског епископа. Епархија буеносајреско-јужноцентралноамеричка Српске православне цркве формирана је 26. маја 2011. године одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. За администратора новоформиране епархије постављен је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић) . У Буенос Ајресу сјутра, 2. септембра по одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Митрополит Амфилохије на Светој архијерејској литургији у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице обавиће устоличење изабраног Епископа буеносајреског и јужноамеричког г. Кирила. Више архијереја различитих јурисдикција, међу којима и Епископ диоклијски г. Методије, узеће учешће у чину устоличења. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У Буенос Ајресу данас у поподневним часовима одржан је сабор свештенства Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке. На сабору је Његово високопреовештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке одржао предавање клиру Епархије буеносајреске. Сабору је присуствовао и Његово преосвештенство изабрани Епископ буеносајреско и јужно-централноамерички г. Кирило. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, између осталог, указао је на значај оваквих окупљања, истићући да је јако битно да се свештеници редовно састају, сарађују и размјењују искуства у оквиру Епархије. Митрополит је посебно истакао потребу да се у свим црквеним јединицама макар једном годишње организује сабор православне омладине. Послије веома занимљивог предавања, владика Амфилохије је одговарао на многобројна питања присутних, која су се највећим дијелом односила на актуелне теме везане за живот и мисију наше Православне цркве. Иначе Јужна и Централна Америка сјутра ће добити свог првог српског епархијског епископа. Епархија буеносајреско-јужноцентралноамеричка Српске православне цркве формирана је 26. маја 2011. године одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. За администратора новоформиране епархије постављен је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић) . У Буенос Ајресу сјутра, 2. септембра по одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Митрополит Амфилохије на Светој архијерејској литургији у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице обавиће устоличење изабраног Епископа буеносајреског и јужноамеричког г. Кирила. Више архијереја различитих јурисдикција, међу којима и Епископ диоклијски г. Методије, узеће учешће у чину устоличења. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. ризница богословља

    Званично отворен деветнаести Православни дјечији сабор

    Након њеног обраћања, Сабор је поздравио господин Рајко Радусиновић, предсједник ЦО Цетиње. Господин Радусиновић је поздравио представника дипломатског кора Руске амбасаде Кирила Крижу; секретара Секретаријата за културу, спорт и младе пријестонице Цетиње, Станка Марковића; директорку ОШ „Његош“ са Цетиња, Новку Милошевић; директорку ОШ „Ловћенски партизански одред“ са Цетиња, Сандру Бјеговић; као и директорку ЈПУ „Загорка Ивановић“ са Цетиња, Сенку Вуксановић и све присутне, госте и учеснике Сабора. Предсједник Црквене општине Цетиња је најавио и поздравно слово Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија. Митрополит Амфилохије је уживо преко видео-бима у своје име и у име Владике Кирила и Владике Методија, из далеке Јужне Америке, поздравио све сабране: Поздрављамо из Храма Светога Саве из Буенос Аиреса, из Аргентине наш деветнаести Дјечји сабор на Цетињу са оним поздравом који је поздрав тога сабора „Како је дивно кад браћа живе заједно“! Наша дјецо, наша браћо који сте на Цетињу, ми који смо овдје у Аргентини, ја као Митрополит црногорско-приморски и двојица наших епископа: нови Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички Кирило и наш нови владика диоклијски Методије, поздрављамо вас са радошћу желећи да се наша дјеца заједнички радују овом дивном сабрању на Цетињу и да заједно са нашим владиком Јоаникијем прославимо Христа Господа и све свете Његове. У исто вријеме да заблогадаримо и цариградском Патријарху који је ових дана, мога имењака, са којим сам се сретао у своје вријеме на светом острву Патмосу, старца Амфилохија прибројао лику светих. Старац Амфилохије Макрис је велики светитељ савремене Цркве Божије а у исто вријеме и велики љубитељ дјеце не само на Патмосу него широм свијета. Нека би његов благослов почивао на нашој дјеци сабраној на Цетињу код ћивота Светог Петра Цетињскога, испод Ловћена Светога Петра Другога Ловћенскога Тајновидца и Светога оца нашега Јоаникија свештеномученика и са њим пострадалих свих свештеномученика и новомученика наше Цркве и народа. Благослов из Буенос Аиреса свима вама! Нека би Господ укријепио и вас и нас, да у љубави Божијој прослављамо и овај данашњи дан и да се сретамо и на овом сабору и да се сретамо, ако Бог да, и убудуће на Дјечјим саборима и свим другим саборима у престоном граду Цетињу. Амин, Боже дај! Након Митрополитовог поздрава, Владика Јоаникије се обратио прије свега дјеци, говорећи им о смислу школе и школовања. Нагласио је да, осим значаја стицања нових знања, школовање посједује и друге веома битне димензије, као што су дружење, стасавање у заједници, сазревање… Својим архијерејским благословом Преосвећени владика Јоаникије отворио је деветнаести Православни дјечији сабор. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Свечано отварање деветнаестог Православног дјечијег сабора започелa је Ана Петровић, представница вјеронауке са Цетиња, која се осврнула на значајне јубилеје којима је посвећен данашњи Сабор, као и на историјат Митрополије црногорско-приморске. Након њеног обраћања, Сабор је поздравио господин Рајко Радусиновић, предсједник ЦО Цетиње. Господин Радусиновић је поздравио представника дипломатског кора Руске амбасаде Кирила Крижу; секретара Секретаријата за културу, спорт и младе пријестонице Цетиње, Станка Марковића; директорку ОШ „Његош“ са Цетиња, Новку Милошевић; директорку ОШ „Ловћенски партизански одред“ са Цетиња, Сандру Бјеговић; као и директорку ЈПУ „Загорка Ивановић“ са Цетиња, Сенку Вуксановић и све присутне, госте и учеснике Сабора. Предсједник Црквене општине Цетиња је најавио и поздравно слово Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија. Митрополит Амфилохије је уживо преко видео-бима у своје име и у име Владике Кирила и Владике Методија, из далеке Јужне Америке, поздравио све сабране: Поздрављамо из Храма Светога Саве из Буенос Аиреса, из Аргентине наш деветнаести Дјечји сабор на Цетињу са оним поздравом који је поздрав тога сабора „Како је дивно кад браћа живе заједно“! Наша дјецо, наша браћо који сте на Цетињу, ми који смо овдје у Аргентини, ја као Митрополит црногорско-приморски и двојица наших епископа: нови Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички Кирило и наш нови владика диоклијски Методије, поздрављамо вас са радошћу желећи да се наша дјеца заједнички радују овом дивном сабрању на Цетињу и да заједно са нашим владиком Јоаникијем прославимо Христа Господа и све свете Његове. У исто вријеме да заблогадаримо и цариградском Патријарху који је ових дана, мога имењака, са којим сам се сретао у своје вријеме на светом острву Патмосу, старца Амфилохија прибројао лику светих. Старац Амфилохије Макрис је велики светитељ савремене Цркве Божије а у исто вријеме и велики љубитељ дјеце не само на Патмосу него широм свијета. Нека би његов благослов почивао на нашој дјеци сабраној на Цетињу код ћивота Светог Петра Цетињскога, испод Ловћена Светога Петра Другога Ловћенскога Тајновидца и Светога оца нашега Јоаникија свештеномученика и са њим пострадалих свих свештеномученика и новомученика наше Цркве и народа. Благослов из Буенос Аиреса свима вама! Нека би Господ укријепио и вас и нас, да у љубави Божијој прослављамо и овај данашњи дан и да се сретамо и на овом сабору и да се сретамо, ако Бог да, и убудуће на Дјечјим саборима и свим другим саборима у престоном граду Цетињу. Амин, Боже дај! Након Митрополитовог поздрава, Владика Јоаникије се обратио прије свега дјеци, говорећи им о смислу школе и школовања. Нагласио је да, осим значаја стицања нових знања, школовање посједује и друге веома битне димензије, као што су дружење, стасавање у заједници, сазревање… Својим архијерејским благословом Преосвећени владика Јоаникије отворио је деветнаести Православни дјечији сабор. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×