Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сабор'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 86 results

  1. По "обичају", "припрему" за мајско засиједање САСабора ради Блиц, у складу са уређивачком политиком дискриминације православља, баш на Ђурђевдан: Медији о предстојећем Сабору СПЦ и односима у Цркви На предстојећем Сабору СПЦ који се одржава 9. маја владика бачки Иринеј припрема жесток напад на епископа западноамеричког Максима, пише "Блиц", позивајући се на неимановане изворе. "Сукоб православља на релацији Цариград - Москва одразио се и на односе унутар СПЦ. За сада, епилог је да владика бачки Иринеј за предстојећи Сабор припрема свилен гајтан за епископа западноамеричког Максима", наводи београдски дневник. У протекла два месеца у животу СПЦ одиграла се, "грубо речено, до сада незабележена ситуација", пише "Блиц", наводећи да је у питању рат саопштењима између двојице владика, а да је то заправо "сукоб генерација и ставова око пресудно битних ствари за СПЦ и њене вернике". spc.rs Све је почело писмом Синода упућеном цариградском патријарху Вартоломеју у којем се, поред позива да се још једном преиспита одлука о давању аутокефалности Украјини, наводи, како пише "Блиц", "да ће СПЦ бити принуђена да свом свештенству препоручи да се клони служења не само са Украјинцима већ и са свима који са њима саслужују". "То практично значи да српско свештенство може да служи буквално само са Русима. Због своје немуштости састављено писмо је, не само у Цариграду и грчким круговима, доживљено као најава да се СПЦ придружила Руској цркви у прекиду општења са Цариградом", оцењује "Блиц". Лист подсећа да је на такво писмо епископ Максим реаговао наводима "да такав став изазива смутњу у дијаспори јер тамо су православни различитих националности, а да православна дијаспора покушава са муком у игри тронова између Цариграда и Москве да очува јединство". Београдски лист још наводи да владика Иринеј "жели пад владике Максима" и због њиховог сукоба од пре две године око Дарвинове теорије. (РТ Војводина) UEzk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvWm1FN01EQV8vZGNhZjEwNWI0MzQ1ODgxOWRhNTc4MDUzMDRiZTMyMTYuanBlZ5GTAs0C5ACBAAU (1).webp
  2. Књижевно друштво Раковица у сарадњи са Центром за културу и образовање Раковица расписује конкурс за девети Међународни сабор духовне поезије. Право учешчћа имају сви песници који пишу на српском језику. Учесници достављају по једну песму (до 32 стиха) под шифром. Избор најбољих радова извршиће стручни жири који ће прогласити резултате и рангирати их на: 1, 2. и 3. место). Најбољи песници биће награђени златницима са ликом Светог Саве. Жири ће одабрати и три песме за похвалу. Од најбољих радова биће објављен Зборник „ Међународни сабор духовне поезије, Раковица 2019. година“. Место и време одржавања Сабора: Порта манастира Раковице, Мала Госпоjина, 21. септембар 2019. године у 11 часова, или Центар за културу и образовање Раковица. Радове слати у штампаној форми или електронски: -у штампаној форми, (у три примерка, у посебној коверти послати решење шифре). Адреса: Књижевно друштво 11090 Раковица, Србија, Ул. Мишка Крањца 7, са назнаком: за Сабор. -у електонској форми, е-mail: kdrakovica@gmail.com Конкурс је отворен до 30. јуна 2019. године. Контак телефон: 063/8090243
  3. У оквиру прославе Светог Василија Острошкога кроз Никшић је данас прошла Световасилијевска литија традиционално предвођена са више архијереја Српске и других канонских православних цркава: Високопреосвећеном господом Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским и игуманом острошким г. Амфилохијем, Митрополитом тернопољским и кременецким Украјинске Православне цркве Московског патријархата Сергијем и Преосвећеном господом епископима: јуријевским и викаром Новгородске митрополије РПЦ Арсенијем, будимљанско-никшићким Јоаникијем, источно-америчким Иринејем, пакрачко-славонским Јованом, диоклијским Методијем, захумско-херцеговачким Димитријем и буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом. У молитвеном ходу кроз Никшић учествовало је више хиљада вјерника из разних крајева васељене, који су у литију кренули из Саборног храма Светог Василија Острошкога, задужбине руског цара Николаја II, гдје је јутрос Свету литургију поводом храмовне славе, служио Његово преосвештенство владика диоклијски г. Методије. Литија је прошла кроз центар града, заустављајући се на неколико мјеста како би се прочитало Јеванђеље и узносиле молитве Христу Господу. На градском тргу Преосвећени Епископ Јоаникије честитајући свима празник је казао да данас славимо Васкрсење Христово и прослављамо спомен Светога оца нашега Василија Острошкога. Владика је казао да је овај сабор Светог Василија Чудотворца, и у Острогу и у Никшићу, и у цијелом српском народу и православљу, знак Васкрсења Христовога: „И ви сви који сте се овдје сабрали носите то знамење на себи, и ми који сваке године овако прослављамо свенародно Светога оца нашег Василија Острошкога, нашега небескога заступника и покровитеља, само приносимо благодарност светитељу за његово пастирско служење докле је ходио по земљи и за бригу о људским душама, али иза његово вјечно пастирство које је задобио милошћу Божијом у Господу Христу.“ Нагласио је да Светом Василију приносимо најљепше дарове: вјеру, наду, љубав, истину, правду и молитву и то је оно што нам је он завјештао и оставио да се тиме украшавамо и Богу приближавамо у љубави, заједништву, међусобном разумијевању, праштању, доброти и свим врлинама. „Ова литија није само дар Богу и Његовој Цркви и Светом Василију од града Никшића, првенствено јесте, али јесте и од свих православних јер многи доносе дарове Светоме Василију и његовом ћивоту и овој литији“, казао је Преосвећени владика Јоаникије. Додао је да су данас овдје дарови од Московске патријаршије, из разапете Украјине која данас страда од безбожника, расколника, унијата, неонациста који отимају и скрнаве цркве: „Али слава Богу Украјинска православна црква на чијем је челу Блажењејши Митрополит Онуфрије иде оним путем којим је ишао и Свети Василије Острошки молећи се Богу, држећи се правде, истине Јеванђеља Божјега и тако се учвршћује и тако се прославља.“ Владика Јоаникије је поздравио све присутне архијереје, истичући да се много радујемо владикама из Русије и Украјине и подсјетио да је ту и владика јуријевски г. Арсеније, који доноси поздраве Митрополита Лава, а самим тим и благослов Патријарха руског г. Кирила. Поздравио је и Митрополита Амфилохија који је утемељио ову литију, заједно са тадашњим владиком херцеговачким Атанасијем, и присјетио се да је исто тада овако падала киша. На крају свог обраћања Преосвећени Епископ Јоаникије је истакао да је ово једно славље: манастир Острог, Саборна црква у Никшићу, литија, Мркоњић и Требиње, Завала, све се сабира у једно. Али, нагласио је да се слава Светога Василија Острошкога не заокружава територијално већ обухвата све српске земље, све Србе гдје год да живе, све православне и цијелу васељену: „И Свети Василије Острошки помаже православнима, и свим хришћанима, и свима онима који му се моле и приступају његовоме светоме ђивоту и његовом имену са страхом Божјим чистога срца. И зато се радујемо са свима, као што говори Свети апостол Павле, са свима светима. И света је ова литија и служба, јер је заправо предводи Свети Василије Острошки коме је Господ дао такву благодат. И Небеско његово заступништво нека буде са свима вама, са овим градом, са свим нашим домовима, породицама и са свима онима којима је милост и помоћ Божја потребна.“ Вјернима се обратио Епископ источно-амерички г. Иринеј који је истакао да смо се сабрали на овај дан како би подигли глас Богу на небесима, Богу Тројици да се захвалимо што нам је поклонио таквог једног светитеља као што је Свети Василије Острошки. „Ово је град великог краља црногорског Николе Првога и његове краљице Милене. Ово је град у коме су учествовали из императорског дома Романових у подизању ваше предивне цркве, епископије и такође предвиђени двор за краљевску породицу“, казао је владика Иринеј. Он је истакао да је Свети Василије у Острогу посадио један непоколебљиви цвијет који је толико миромирисан да се његов мирис осјећа широм васељене. „Широм свијета, кад год процвјета тај цвијет небеса се радују сваки пут када дођете да се поклоните њему и нетљеним моштима. Он је преко својих моштију и свог постојања свједок васкрсења јер он живи пошто Бог живи, и живи пошто је Христос васкрсао из мртвих и смрћу својом побједио смрт једном и заувјек. И ми данас само пролазимо кроз смрт и излазимо у свјетлости Његовог Васкрсења и та свјетлост се осјећа и прима са радошћу са тог новог Тавора – Острога који нам служи као извор нашег сопственог преображења“, казао је, између осталог, владика источно-амерички г. Иринеј. Истакао је владика да нам предстоји да и ми следујемо његов примјер и по ријечима великог учитеља православља из прошлог вијека протојереја Александра Шмемана, не смијемо себи дозволити да живимо између утопије и бјекства, него да живимо у садашњости и подигнемо са поносом главе своје, објаснивши да понос на грчком језику значи онај који са достојанством носи свој бол а то смо ми: „Зато циљ и сврха овог данашњег сабрања, празника, славља јесте управо то, да без изузетка, послушамо упутство Светог Серафима, Саровског чудотворца, да затворимо тјелесне очи своје и да окренемо главе своје ка срдашцима својим и спустимо ум свој у срцима својим, како бисмо могли запазити усред средине наших срца како мали пламен игра са радошћу, јер тај пламен је Исус Христос који је васкрсао из мртвих. И том датом моменту када уочите пламен у вашим срцима отворите ваша тјелесне очи јер у том моменту је прогледало једино важеће људско око – око срца“, поручио је Епископ источно-амерички г. Иринеј. Световасилијевском литијом, у којој је пронијет јастук Светог Василија Острошког, реликвија никшићког Саборног храма, завршена је вишедневна духовно-културна манифестација „Дани Светог Василија Острошког“ коју, у спомен нашег великог светитеља, већ двадесет година, организују Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић. Извор: Митрополита црногорско-приморска
  4. На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео је одлуку да, на основу члана 59. Устава Српске Православне Цркве, сазове Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве у његово редовно заседање. Свети Архијерејски Сабор свечано ће започети 9. маја 2019. године светом архијерејском Литургијом и чином Призива Светог Духа у храму Вазнесења Христовог у манастиру Жичи, где ће у поподневним часовима почети радни део заседања и исто продужити сутрадан, 10. маја. Заседање ће бити настављено 11. маја 2019. године у Патријаршијском двору у Београду.
  5. Редовно, годишње засједање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве започеће богослужењем 9. маја у манастиру Жича. Након свечаног дијела, главне сједнице радног дијела засједања биће одржане, како је то уобичајено, у Београду, у Патријаршијском двору. Манастир Жича изабран је у склопу обиљежавања осам вијекова аутокефалности, које почиње на јесен, јер га је за своје сједиште одредио први српски архиепископ Свети Сава, најмлађи син великог жупана Стефана Немање. Извор: РТРС
  6. ZASEDANJE NAJVAŽNIJEG CRKVENOG TELA: Sabor SPC počinje u Žiči, a ne u Peći DRUŠTVO 11.04.2019. 11:31h Razlog promene sedišta okupljanja nije politički, vladike će se okupiti u prvom sedištu srpske arhiepiskopije zbog jubileja - osam vekova autokefalije Prolećno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve ove godine neće početi u Pećkoj patrijaršiji, kako je bila tradicija do sada, ekskluzivno saznaje Kurir! Ove godine najveće i najvažnije crkveno telo počeće zasedanje u Žiči, a razlog te promene je jubilej - osam vekova autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, koji se obeležava u 2019. FOTO: PROFIMEDIA Kako objašnjava Kurirov izvor iz SPC, odluka da Sabor ne počne u Pećkoj patrijaršiji nema veze s politikom, a razlog je isključivo simboličan, s obzirom na to da je 1219. godine srpska crkva, odnosno žička arhiepiskopija, postala autokefalna. - Sabor će početi u manastiru Žiča zbog osam vekova autokefalije, Žiča je prvo sedište srpske arhiepiskopije. Još uvek se ne zna da li će nakon toga vladike otići u Pećku patrijaršiju, to će se znati do kraja meseca. To što Sabor ne počinje zasedanjem u Peći nema veze s politikom, to su spekulacije koje nemaju veze s realnošću - otkriva naš sagovornik. FOTO: NEBOJŠA MANDIĆ Prema njegovim rečima, Sabor SPC počinje 9. maja, a nakon sabranja u manastiru Žiča radni deo će biti nastavljen u Beogradu. - Ono što je sigurno jeste da će centralna proslava 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve biti održana početkom oktobra u manastiru Žiča, nakon čega će crkveni velikodostojnici otići u Pećku patrijaršiju, gde će biti nastvaljana manifestacija. Upravo da se pokaže da je sedište Žiča, ali i Pećka patrijaršija - priča izvor iz SPC. Naš sagovornik dodaje će vladike o dnevnom redu i temama o kojima će raspravljati saznati neposredno pred početak Sabora, a da je pitanje Kosova i Metohije svakako nezaobilazna tema, kao i jubilej, a biće reči i o unutrašnjim pitanjima, vaspitanju, prosveti... https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3234715/zasedanje-najvaznijeg-crkvenog-tela
  7. И ове године, како то традиција налаже, у манастиру Рмњу о Благовестима се сабрало свештенство и монаштво Епархије бихаћко-петровачке са гостима из више епархија. Свету архијерејску Литургију предводио је Високопресвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије уз саслужење Преосвећене господе Епископа далматинског Никодима и бихаћко-петровачког Сергија и свештенства и монаштва епархија Бихаћко-петровачке и Црногорско-приморске. Пре почетка Литургије мошти новообретеног свештеномученика Вукосава Куленвакуфског литијски су допраћене из Саборног храма Светих апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу до храма Светог Николаја Мирликијског у манастиру Рмњу. У току Литургије, по благослову надлежног архијереја Преосвећеног г. Сергија, Високопреосвећени Митрополит г. Порфирије рукоположио је студента теологије г. Немању Росића из Босанског Грахова у чин ђакона. Пошто је епископ Сергије поздравио госте захваливши им на доласку и подршци, митрополит Порфирије је изрекао надахнуту беседу о значају празника Благовести и подвига Светог Вукосава: -Својом вером Свештеномученик Куленвакуфски је одговорио на Божји позив као негда Свесвета Дјева. Одговоривши спасоносно, Свети Вукосав је задобио мученички лик и спасење своје душе. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  8. Одговарајући на писмени позив патријарха Антиохије и свега Истока Јована Десетог од 31.12 прошле године да се Свеправославно размотри црквено питање у Украјини, константинопољски и васељенски патријарх Вартоломеј одбио је ту могућност у данас публикованом писму. Као први разлог за неприхватање Свеправославног Сабора, патријарх Вартоломеј наводи неоправдани недолазак четири помесне цркве на Критски сабор. Сада не би имало смисла да се састанемо и сагласимо само око тога да смо у несагласју наводи патријарх Вартоломеј. Даље, он истиче да Васељенска црква није урадила у Украјини ништа што и кроз историју није радила, наиме самостално давање аутокефалног статуса цркви одређене области, када нису погодне могућности за Православни Сабор или саветовање са сестринским помесним црквама. А у Украјини је већина православних била без канонског признања и у стању раскола.
  9. Извор:http://www.patriarchia.ru/db/text/5382212.html Одговарајући на писмени позив патријарха Антиохије и свега Истока Јована Десетог од 31.12 прошле године да се Свеправославно размотри црквено питање у Украјини, константинопољски и васељенски патријарх Вартоломеј одбио је ту могућност у данас публикованом писму. Као први разлог за неприхватање Свеправославног Сабора, патријарх Вартоломеј наводи неоправдани недолазак четири помесне цркве на Критски сабор. Сада не би имало смисла да се састанемо и сагласимо само око тога да смо у несагласју наводи патријарх Вартоломеј. Даље, он истиче да Васељенска црква није урадила у Украјини ништа што и кроз историју није радила, наиме самостално давање аутокефалног статуса цркви одређене области, када нису погодне могућности за Православни Сабор или саветовање са сестринским помесним црквама. А у Украјини је већина православних била без канонског признања и у стању раскола. View full Странице
  10. Преосвећена господа Епископи канадски Митрофан и рашко-призренски Теодосије служили су 10. фебруара 2019. године свету Литургију у виндзорској Грачаници. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су игуман манастира Драганца архимандрит Иларион, који се налази у пратњи епископа Теодосија, дугогодишњи парох при виндзорској Грачаници у пензији протојереј-ставрофор Мирољуб Тодоровић, као и јереј Владимир Вранић, садашњи парох при виндзорској Грачаници. Српско певачко друштво Грачаница, под диригентским вођством др Ристе Урукала, као и увек беспрекорно је молитвено одговарало на светој Литургији у пратњи чланова хора сестринеске Црквено-школске општине Светог Димитрија. Остаће упамћено да су учитељи и студенти црквене школе при Грачаници свесрдно учинили посебан напор да се уприличи свечани дочек драгих гостију, као израз љубави и гостопримства. Током уласка, ученици црквене школе су у народним ношњама у свечаном шпалиру дочекали госте. Та слика ће остати забележена у историји парохије и представљаће огледало једног времена и пример будућим поколењима. Посебну радост чини и слика да су се махом сви присутни ученици причестили светим Тајнама и примили благослов из руку двојице Епископа. По завршетку свете Литургије, епископ Митрофан, као домаћин, пожелео је топлу добродошлицу драгим гостима епископу Теодосију и игуману Илариону. Затим се пригодном беседом обратио епископ Теодосије, упућујући благодарност најпре Богу за све, а овом приликом и домаћину епископу Митрофану на љубави коју показује за страдални народ на Косову и Метохији и на гостопримству током посете која је уприличена искључиво ради помоћи опстанка српског народа на страдалном Косову и Метохији. Сведочећи о ситуацији, епископ Теодосије је између осталог нагласио импресиван број од 120 монаха у 20 манастира на Косову и Метохији. -Монаси и монахиње, као и сви Срби који остају и опстају на тим просторима данас се уподољују мироносицама које су остале верне Господу Христу чак и на Крсту, али су после удостојене да буду први весници Васкрсења Господњег, поручио је владика Теодосије. У име виндзорске заједнице свештеник Владимир Вранић је пожелео топлу добродошлицу Епископима и у исто време изразио свесрдну благодарност на историјској посети и великом благослову. После свете Литургије уприличена је трпеза љубави у Српском центру за све присутне. Велики број благочестивих људи се одазвао позиву на својеврстан духовни сабор ради помоћи и подршке страдалном народу на Косову и Метохији. При уласку у Српски центар, епсикопе су радосно дочекала деца у свечаном шпалиру са погачом и сољу које су принели овогодишњи кумови на светосавској прослави ученици осмог разреда Ана Јелић и Марко Шпирић. При уласку хор СПД Грачаница је дочекао Епископе и певајући Оче наш молитвено предводио све присутне. По благослову трпезе, деца су још једном одушевила све присутне својом искреном добродошлицом, рецитацијама, хорским певањем, као и фолклорним играма. Кратак али садржајан програм, и овога пута је пажљиво припремљен трудом преданих учитеља и подједнако великом жртвом родитеља. Кратак, али садржајан програм, водио је г. Ђорђе Величковић, који је годинама несебично ангажован при виндзорској Грачаници, али ове године нарочито, на радост како парохијског свештеника тако и ученика, преузевши на себе и обавезу да предаје српски језик најстаријим студентима. Уследило је прво обраћање председника Црквено-школске општине Грачаница г. Владимира Прибојана, који је у име Управног одбора виндзорске Грачанице са своје стране пожелео срдачну и топлу добродошлицу епископима Митрофану и Теодосију, као и игуману Илариону, уједно поздравивши присутног председника Црквено-школске општине Светог Димитрија г. Горана Јамину и све присутне у Српском центру, изражавајући захвалност свима који су, за Виндзор, историјски догађај подржали и на било који начин допринели да се у веома кратком временском периоду, од само неколико дана, организује на жељеном нивоу. Затим се обратио и свештеник Владимир Вранић, који је са своје стране још једампут искористио прилику да поздрави епископе Митрофана и Теодосија и игумана Илариона и изрази благодарност виндзорске заједнице епископу Митрофану на очинској љубави коју без показује према њој, као и на непрестаним и архипастирским молитвама. -Нарочиту благодарност данас Вам изражавамо на овој прилици да примимо благослов Епископа свете земље српске, земље Немањићке, Светолазаревске, натопљене мученичком крвљу свих мученика и новомученика - Косова и Метохије. Благодаримо Вам, драги владико Теодосије, што сте данас овде са нама, а ми Вас дочекујемо као Епископа у коме се сабира читава историја, сав благослов и сва благодат свете земље српске. Сетите нас се и када будете међу светињама косовско-метохијским, рекао је, између осталог, свештеник Владимир Вранић. Као домаћин, епископ Митрофан је поздравио госте, епископа Теодосија и игумана Илариона, подсетивши на новозаветни пример Светог апостола Павла који је позивао браћу, нарочито једноверну браћу, да помажу једни друге. -Тако смо и ми данас позвани да се не уморимо да помажемо једни друге, а нарочито нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији, рекао је владика Митрофан. У наставку свог обраћања, владика Митрофан је објавио одлуку да јереју Владимиру Вранићу додељује звање протонамесника, што је својеврсно признање свеукупној заједници у којој служи свештеник Владимир Вранић. На крају је реч узео и епископ Теодосије, свесрдно благодарећи епископу Митрофану на братској љубави и топлом гостопримству. Владика Теодосије је изнео веома дирљиво сведочење о ситуацији на Косову и Метохији и страдању српског и неалбанског народа. Но, сву трагедију Владика Теодосије гледа кроз светло наде у Васкрсење, јачину Лазаревог завета и светост земље косовско-метохијске: -Светиње које се налазе на Косову и Метохију надилазе било које људско калкулисање и промишљање: у Дечанима леже мошти Светог Краља Стефана Дечанског. Ако Свети Краљ не жели да оде, како онда ми можемо и да помислимо да напустимо свету српску земљу? Манастири и цркве нису тек музеји или споменици, већ места где се и даље узноси непрестана молитва преко 120 монаха и великог броја свештеника. То је жива Црква и нема разлога да се то промени. Жива Црква и даље изњедрава новомученике. Тако је прошле године Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве унео у диптихе светих три нова света мученика: Светог Василија Пекара, Светог Григорија Пећког и Свету мученицу Босиљку из Пасјана. Посебно је потресно сведочење о мученици Босиљки, која је имала само 17 година када је отета од стране Арнаута и приморавана да се уда и одрекне своје вере. Иако дете, она је непоколебиво остала верна својој православној вери до ужасне смрти. А мајка њена скупљајући комаде детињег тела, кроз сузе је ипак певала у духу наше Цркве да се у свим приликама молитве песмом узносе, достојанствено говорећи да ако је она тако млада образ и веру сачувала, то ће онда и она као мајка њено достојанство да чува. -Богословија у Призрену која је била до темеља разрушена 2004. године у страшном погрому, данас је обновљена и има 50 младих ученика. Ако Бог да, то ће бити будући свештеници и посленици на њиви Господњој и најбољи амбасадори стања на Косову и Метохији, рекао је владика Теодосије, који и сам предаје у тој Богословији. Владика је навео да се на просторима Косова и Метохије стално рађају деца и да најскорија истраживања показују да је тамошњи српски живаљ знатно млађи од живља у другим деловима Србије. Све то улива наду за Васкрс свете српске земље. Заблагодаривши још једном владики Митрофану и свима присутнима на топлом дочеку и несебичним даровима у виду помоћи опстанка страдалног српског народа на Косову и Метохији. По прочитаној молитви, Епископи су посетили Музеј српског наслеђа, где су их гђе Јулка Влајић и Ана Дуби упознале са активностима музеја. Прелиминарно је договорено да се у догледно време организује изложба о манастирима и светињама Косова и Метохије. На крају, гости су, у пратњи председника Црквено-школске општине Грачаница г. Владимира Прибојана, посетили и непрофитни стамбени простор „Генерал Михаиловић“ при Грачаници. Посебну захвалност упућујемо Aleksandar Media NEWS-у, чијом је добротом и професионалношћу забележена и овековечена историјска посета. протонамесник Владимир Вранић Извор: Српска Православна Црква
  11. Свету Литургију на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља - Јовањдан, 20. јануара 2019. године, у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју Српске Православне Цркве у Москви служио је Преосвећени Епископ моравички г. Антоније уз саслужење свештенства Петропавловског храма. Саслуживало је братство Петропавловског храма: архимандрит Александар (Котов), протојереј Дмитриј Калашников, јереј Олег Вишински и ђакон Владислав Соколов. Одговарао је хор Петропавловског храма под руководством диригентице Људмиле Черкасове. После богослужења обављено је освећење славских колача и славског жита великог броја свечара - Срба који живе и раде у Москви. Извор: Српска Православна Црква
  12. -Сабор Светог Јована Крститеља прослављен у Пакрацу- Празник Сабора Светог Јована Крститеља – Јовањдан, крсна слава Његовог Преосвештенства Владике пакрачко-славонског г. Јована, молитвено је прослављен 20. јануара 2019. године у параклису Благовештења Пресвете Богородице, у капели Владичанског двора у Пакрацу. Са верним народом пакрачке парохије и гостима, свештеним клиром и монаштвом, уз саслужење јереја Драгослава Тополца, старешине храма Светог апостола Томе на Новом Бежанијском гробљу у Београду, надлежног пароха пакрачког протојереја-ставрофора Ђорђа Теодоровића и протођакона Милана Томашевића, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован. Поучавајући о прочитаним одељцима из Светог Писма, по благослову Преосвештеног Владике, окупљени народ пригодном беседом о животу и делима Светог Јована Претече поздравио је отац Драгослав. После причешћа светим Даровима у којима су удео узели скоро сви присутни, по свршетку свете Литургије, у славу Божју и част и спомен Светог Јована Крститеља – крсне славе владике Јована, у Владичанском двору освештани су славски колач и жито, а затим је за све присутне и госте уприличено послужење и славски ручак. Извор: Српска Православна Црква
  13. У недељу, 7/20. јануара 2019. године, на празник Сабора Светог Јована Крститеља, предстојатељ Цркве Божје у Загребу и Љубљани, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, прославио је своју крсну славу. Евхаристијским сабрањем началствовао је домаћин, митрополит Порфирије, уз саслужење Преосвећених Епископâ будимског и администратора темишварског г. Лукијана и бихаћко-петровачког г. Сергија и свештенства епархије будимске, темишварске и загребачко-љубљанске. Звучни запис беседе владике Лукијана Звучни запис беседе митрополита Порфирија Звучни запис беседе владике Сергија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владика будимски господин Лукијан поучио је верни народ Божји говорећи о самом празнику и великом угоднику Божјем Светом Јовану Крститељу. На крају свог обраћања, владика Лукијан је честитао домаћину митрополиту Порфирију славу, као и свим свечарима који прослављају свог заштитиника, и пожелео му да прославља Светог Јована Претечу на многаја и благаја љета. На крају свете Литургије, домаћин, митрополит Порфирије срдачно је захвалио епископима и драгим гостима на указаној братској љубави и части коју су учинили доласком на његову крсну славу, али и на великој духовној радости коју је доживела Црква у Загребу њиховом посетом и овим литургијским сабрањем. После свете Литургије, у свечаној сали Духовног центра у Загребу, за све госте приређена је свечана трпеза љубави. Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије благословио је славски колач и кољиво и том приликом честитао славу митрополиту Порфирију. Славском ручку присуствовавао је г. Милан Бандић, градоначелник Загреба; гђа Мира Николић, амбасадор Републике Србије; г. Анвар Азимов; амбасадор Руске федерације; г. Милорад Пуповац, председник Српског народног већа; и бројни други узваници, пријатељи и представници јавног, политичког и друштвеног живота Србије и Хрватске. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  14. У недељу, 7/20. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј прославио је своје Крсно име. Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Епископ крушевачки господин Давид, уз салужење господе епископа: нишког Арсенија, далматинског Никодима, осечкопољског и барањског Херувима, и Епископа домаћина, Иринеја новосадског и бачког и Исихија Епископа мохачког, као и високопреподобних архимандрита: Василија Костића и Прокопија Тајара из антиохијске Православне Цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- По прочитаном Еванђелском одељку, Преосвештени Епископ крушевачки господин Давид пригодном беседом обратио се Епископу Иринеју, као и свима присутнима и, између осталог истакао : Дух Свети нас уводи у Тајну спасења и Божјег присуства. Основа проповеди Господње јесте кајати се јер се приближило Цартво Господње, а то је уједно свеобухватна припрема за спасење сваког од нас. Наћи се у Царству Божјем, значи бити и наследник и становник Царства Божјег, бити у заједници са Богом. У славу Божју и у част Светог Јована Крститеља током свете Литургије појали су студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду, као и појци школе црквеног појања ,,Свети Јован Дамаскин", при Црквеној општини у Новом Саду. Светој Литургији присуствовао је и др Андрија Копиловић, жупник из Суботице у пензији. После свете Литургије, у древном дому епископа бачких, благословени су славски дарови – колач, жито и вино. Дарове је благословио, Епископ нишки Арсеније, упутивши потом најлепше молитвене жеље Епископу домаћину, поводом празника Његовог небеског молитвеника и заступника пред Господом, изразивши искрену благодарност Богу, Који је Епископа Иринеја и његове госте удостојио заједничког учешћа у празничној Евхаристијској радости. Извор: Епархија бачка
  15. Под председавањем Његове Светости патријарха-католикоса Илије II, Свети Архијерејски Сабор Грузијске Цркве одржаће заседање у седишту Патријаршије у четвртак 27. децембра 2018. г. Према изјави секретара у Патријаршији протојереја Михаила Ботковелија, ово ће бити друго заседање Сабора у овој години, и разматраће сва важна питања, па се не може избећи питање везано за Украјину, изјавио је отац Михаило. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је 4. децембра 2018. године, на Ваведење Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Трескавцу. Саслуживали су архимандрити Серафим (Кужић), Василије (Рожић), и Варнава (Дамјановић), јеромонах Данило (Иваниш), презвитер Чедо Ђурић и ђакон Немања Рељић. Са благословом епископа Сергија убудуће се, на Ваведење Пресвете Богородице, у неком од манастира одржавати сабор монаштва Епархије бихаћко-петровачке. Извор: Српска Православна Црква
  17. У манастиру Стањевићи у суботу, 1. децембра биће одржан сабор вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Сабор ће почети Светом архијерејском литургијом коју ће сјутра, са почетком у 9 часова, служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством. Овај догађај за Радио Светигору најавио је координатор Катихетског одбора наше Митрополије протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички, који је говорио и о раду катихетског одбора и самом значају вјеронауке. Звучни запис разговора
  18. Црква такође вреднује саборност као изражавање јединства различитих гласова. Ово се осликава у нашој теологији, где нам Света Тројица даје икону таквог јединства. Црква не само да толерише већ и подстиче различитости у култури, литургијској пракси и малим предањима која Цркву чине виталном и живом а не неком збирком архаичних и застарелих пракси. Црква спремно прихвата да се праксе у Африци могу разликовати од пракси у Америци и да опет све оне могу бити изрази истински аутентичног православља. Док је Црква и хијерархијска и саборна у деловању, ова два вида црквеног живота могу се на неки начин разумети као да су у сукобу један са другим. Равнотежа између одлука личности (јерарха) и одлука тела личности (сабора) допушта мудрости и једног и мудрости многих да имају утицаја. Оба су неопходна. Каква је импликација ове саборности? Јасно ми је да постоје различите примене зависно од прилике и контекста. У већем делу западног света, имамо различите врсте сабора и црквених тела која одлучују. Свакако се епископи сусрећу на саборима на локалном нивоу и у различитим архиепископијама. Ипак, све православне јурисдикције на западу имају нека тела која одлучују а која укључују не само епископе већ такође и представнике лаоса (мушкарце и жене) и свештенике (и ђаконе). Неко би требало да се позабави историјатом како се до овога дошло, али ја замишљам да је макар један аспект у томе била потреба за разноврсношћу мишљења и знања; јасно је да епископи у „граничним“ ситуацијама не могу да осветле све потребе народа и одговарајући лаици треба да буду укључени при одлучивању. Осим тога, постављало се зацело питање „власништва“ када лаици у свом зноју и сузама саграде црквене зграде током свог века и осећају (исправно или не) како имају права да кажу како се истим треба руководити. У разумевању саборности која се пројавила на Криту, Православна црква није Црква у којој свака група мора бити присутна да би била заступљена. Може се расправљати да ли мој епископ одражава моје гледиште када је на сабору са другим епископима. На њему је одговорност да размотри да ли су сва гледишта његове пастве на одговарајући начин заступљена и да он може бити прави заступник и оних најмањих гласова на сабору. Овај модел је Црква користила током миленијума и он је и надаље норма у доминантно православним земљама… али ја нисам више убеђена да он може добро делати у овом сложеном и разноврсном свету. Да ли се заиста може очекивати од јерарха да буде експерт у темама које се крећу од питања рођења и почетка живота, преко ограничења исхране до друштвене правде и сложене теологије… и много тога још? Може ли јерарх заиста очекивати да сâм може разумети сложеност питања која се истражују у научном, политичком, друштвеном и етичком гледишту неког проблема? Чак и на скупу такве врсте какав је био Сабор на Криту, где је можда била нека разноврсност животних погледа, мало је стручњака који нису били присутни црквени теолози а који би могли да осветле истинске проблеме који муче комплексан свет финансија, трговине, политике, науке или медицине, које све утичу значајно на Цркву и на која се сва, на један или други начин, упућује у документима Сабора. Може се тврдити како је много саборског посла обављено пре самог Сабора, тако да се од јерараха очекивало само да дају завршну ноту или минорне промене у текстовима. Ипак, тимовима који су писали је, такође, поново недостајала разноврсност на свим нивоима. Можда је неколицина млађих свештеника била укључена, али је било мало лаика, мало људи са образовањем које је изван теологије, мало разноликости у географском представљању и свакако без укључивања жена. Да ли овакве групе заиста могу да одразе аутентично православље? Како је раније примећено, православље се често изражава кроз разноврсност гласова; када су само одређени гласови за столом, порука која настане ће у већини случајева одразити само поменуте гласове. Сабор је формулисао Поруку која треба да буде послата свету, поруку која изражава љубав, мир и наду Православне цркве у свом писаном облику. Упркос томе, ту је такође и неписана порука која гласно говори свету изван Цркве. Та неписана порука Критског сабора гласи да Цркви није потребна разноврсност, да она не мора слушати многе различите гласове у процесу развоја позиција, да је њен израз ограничен на неколицину а не на многе. Ова порука селективног представљања одјекује на начине који су изнад онога што је била намера Сабора. Таква Црква живи у древном свету у коме су заиста најобразованији били ограничени искључиво на унутар црквене зидове. Но, ово више није случај у данашњем свету, а неспособност да се прихвати шире учествовање лаика је једнако древно и не тиче се данашњице. Позитивна порука Сабора јесте да је нова саборност поново уведена у живот Цркве. Ово је добар и позитиван развој, који је веома задоцнио. Како би овај Сабор на Криту био истински нови почетак… онда он мора отпочети укључивањем, разноврсношћу и отвореношћу. Предсаборска окупљања оних који су укључени у писање текстова за наредни Сабор морају укључити не само лаике већ и жене али такође и људе из различитих образовних и професионалних области који могу дати поуздано виђење данашње реалности у документима која ће Сабор разматрати. Ово мора бити нови почетак у правом смислу речи укључивањем и разноврсношћу као кључним карактеристикама. Извор: Gayle E. Woloschak, Faith, Science, Mystery, ур. епископ Максим (Васиљевић), Себастијан Прес, Западноамеричка епархија Српске Православне Цркве, 2018, 75-77. Превод: Андријана Младеновић
  19. Православна црква је одувек одражавала разноврсност. Уласком у Цркву сусрећемо се са иконама светитеља на свим зидовима – владарима и подвижницима, образованима и неуким, мушкарцима и женама, старима и младима; сва занимања су заступљена – теолози, исцелитељи, пастири, војници, кувари, сви. Црква је разнолика не само на сабору светих током миленијума већ такође кроз народ који учествује у животу Цркве у садашњем времену и ту можемо пронаћи сличан широк дијапазон узраста, позива, знања, искустава и перспектива како данас тако и у ма ком периоду Цркве. Црква чак цени разноликост гледишта. Значајно је да Црква прихвата не једну већ четири књиге Јеванђеља које су заједно уврштене у једну јеванђелску поруку, при чему се свака књига разликује не само у гледишту већ и у приказивању чињеница и прича. Све ово указује на идеју да се у Цркви похрањује разноврсност. Црква такође вреднује саборност као изражавање јединства различитих гласова. Ово се осликава у нашој теологији, где нам Света Тројица даје икону таквог јединства. Црква не само да толерише већ и подстиче различитости у култури, литургијској пракси и малим предањима која Цркву чине виталном и живом а не неком збирком архаичних и застарелих пракси. Црква спремно прихвата да се праксе у Африци могу разликовати од пракси у Америци и да опет све оне могу бити изрази истински аутентичног православља. Док је Црква и хијерархијска и саборна у деловању, ова два вида црквеног живота могу се на неки начин разумети као да су у сукобу један са другим. Равнотежа између одлука личности (јерарха) и одлука тела личности (сабора) допушта мудрости и једног и мудрости многих да имају утицаја. Оба су неопходна. Каква је импликација ове саборности? Јасно ми је да постоје различите примене зависно од прилике и контекста. У већем делу западног света, имамо различите врсте сабора и црквених тела која одлучују. Свакако се епископи сусрећу на саборима на локалном нивоу и у различитим архиепископијама. Ипак, све православне јурисдикције на западу имају нека тела која одлучују а која укључују не само епископе већ такође и представнике лаоса (мушкарце и жене) и свештенике (и ђаконе). Неко би требало да се позабави историјатом како се до овога дошло, али ја замишљам да је макар један аспект у томе била потреба за разноврсношћу мишљења и знања; јасно је да епископи у „граничним“ ситуацијама не могу да осветле све потребе народа и одговарајући лаици треба да буду укључени при одлучивању. Осим тога, постављало се зацело питање „власништва“ када лаици у свом зноју и сузама саграде црквене зграде током свог века и осећају (исправно или не) како имају права да кажу како се истим треба руководити. У разумевању саборности која се пројавила на Криту, Православна црква није Црква у којој свака група мора бити присутна да би била заступљена. Може се расправљати да ли мој епископ одражава моје гледиште када је на сабору са другим епископима. На њему је одговорност да размотри да ли су сва гледишта његове пастве на одговарајући начин заступљена и да он може бити прави заступник и оних најмањих гласова на сабору. Овај модел је Црква користила током миленијума и он је и надаље норма у доминантно православним земљама… али ја нисам више убеђена да он може добро делати у овом сложеном и разноврсном свету. Да ли се заиста може очекивати од јерарха да буде експерт у темама које се крећу од питања рођења и почетка живота, преко ограничења исхране до друштвене правде и сложене теологије… и много тога још? Може ли јерарх заиста очекивати да сâм може разумети сложеност питања која се истражују у научном, политичком, друштвеном и етичком гледишту неког проблема? Чак и на скупу такве врсте какав је био Сабор на Криту, где је можда била нека разноврсност животних погледа, мало је стручњака који нису били присутни црквени теолози а који би могли да осветле истинске проблеме који муче комплексан свет финансија, трговине, политике, науке или медицине, које све утичу значајно на Цркву и на која се сва, на један или други начин, упућује у документима Сабора. Може се тврдити како је много саборског посла обављено пре самог Сабора, тако да се од јерараха очекивало само да дају завршну ноту или минорне промене у текстовима. Ипак, тимовима који су писали је, такође, поново недостајала разноврсност на свим нивоима. Можда је неколицина млађих свештеника била укључена, али је било мало лаика, мало људи са образовањем које је изван теологије, мало разноликости у географском представљању и свакако без укључивања жена. Да ли овакве групе заиста могу да одразе аутентично православље? Како је раније примећено, православље се често изражава кроз разноврсност гласова; када су само одређени гласови за столом, порука која настане ће у већини случајева одразити само поменуте гласове. Сабор је формулисао Поруку која треба да буде послата свету, поруку која изражава љубав, мир и наду Православне цркве у свом писаном облику. Упркос томе, ту је такође и неписана порука која гласно говори свету изван Цркве. Та неписана порука Критског сабора гласи да Цркви није потребна разноврсност, да она не мора слушати многе различите гласове у процесу развоја позиција, да је њен израз ограничен на неколицину а не на многе. Ова порука селективног представљања одјекује на начине који су изнад онога што је била намера Сабора. Таква Црква живи у древном свету у коме су заиста најобразованији били ограничени искључиво на унутар црквене зидове. Но, ово више није случај у данашњем свету, а неспособност да се прихвати шире учествовање лаика је једнако древно и не тиче се данашњице. Позитивна порука Сабора јесте да је нова саборност поново уведена у живот Цркве. Ово је добар и позитиван развој, који је веома задоцнио. Како би овај Сабор на Криту био истински нови почетак… онда он мора отпочети укључивањем, разноврсношћу и отвореношћу. Предсаборска окупљања оних који су укључени у писање текстова за наредни Сабор морају укључити не само лаике већ и жене али такође и људе из различитих образовних и професионалних области који могу дати поуздано виђење данашње реалности у документима која ће Сабор разматрати. Ово мора бити нови почетак у правом смислу речи укључивањем и разноврсношћу као кључним карактеристикама. Извор: Gayle E. Woloschak, Faith, Science, Mystery, ур. епископ Максим (Васиљевић), Себастијан Прес, Западноамеричка епархија Српске Православне Цркве, 2018, 75-77. Превод: Андријана Младеновић View full Странице
  20. Тако отприлике изгледа и реакција црквeне јавности на вијест да је васељенски патријарх Вартоломеј, с њему оданим Синодом, одлучио да пређе Рубикон и поцијепа наш мали, до сада мирни и помало досадни православни космос. Примањем и прихватањем обе (донедавно међусобно непријатељске) верзије расколничке украјинске јерархије, те будућим плановима о давању аутокефалије њиховој уједињеној парасинагоги, скупљеној с коца и конопца, патријарх Вартоломеј, чврсто убијеђен да има папске прерогативе, изазвао је невиђену кризу и нашироко отворио врата расколу. Међутим, иако готово сви православни коментари на кризе почињу ријечима да је криза заправо добра ствар јер „крисис“ на грчком значи суд о нечему, суђење на основу ког ресетујемо приоритете и просуђујемо шта нам је заиста важно и битно, а шта не, овај пут криза не само да није добра, него је трагична. Она ће дефинитивно изазвати насиље, крвопролиће и смрт многих. У том смислу, злослутни позив Фанарског Синода да се уздржи од насиља и преузимања храмова је класично пилатовско прање руку пред руљом јер су необандеристичке (украјинска верзија усташтва) хорде и чете ионако већ дуже вријеме нападале православне вјернике, свештенство и храмове. Готово читав миленијум оштрина православне критике папства била је усмјерена ка папском јурисдикцијском примату и чињеници да је папство прије свега држава. Насурпот томе, нуђена је православна теорија саборности према којој „Патријарх не ради ништа без Сабора, а Сабор не ради ништа без сагласности Патријарха“ (према 34. апостолском правилу), а која није никада издржала суд историје. Наиме, већ од доба када је у Сирији писана канонска збирка, нама позната као Апостолска правила, Црква је била у загрљају државе, а потом и отворено ушла у постељу с њом. Посљедично, све црквене одлуке, саборност и једногласност, увијек су спровођене с државном војском и полицијом. Црквена управа, нажалост, никада није много марила да ли је то била Константинова војска која је у крви угушила Донатов раскол, или пак полиција која је тукла монофизите који нису хтјели да се причешћују код православних епископа, или турски аскери који су на камилама изнијели 9 товара злата и драгоцјености из Пећке Патријаршије 1766. године. Саборским оцима је битно само да су одлуке Сабора и Патријараха испоштоване. На једнак начин, ни патријарх Вартоломеј не брине много о томе колико ће дјеце остати без родитеља, и ко ће се вратити кући разбијене главе,или пак која ће наоружана група да реализује пушкама и силом његово „право“ да даје и одузима аутокефалије коме хоће и поништава одлуке „нижих“ инстанци – цркава. Да нису трагичне, фанарске папске претензије би биле комичне. Васељенски патријарх не може да схвати да никада не може бити православни папа не само јер му историја, бројност, углед и моћ то не дозвољавају, него првенствено јер је римокатоличка реалност далеко од наше православне. Папство је систем који је вијековима разрађиван, и који се истовремено борио са спољашњим непријатељима, али и с бројним унутрашњим слабостима: непотизмом, корупцијом, групашењима, национализмом, економским злоупотребама итд, све док није постепено дошао у данашњи функционални облик, казнено-правно јасно дефинисан, у коме Црква може да живи и напредује. У том смислу, сваки евентуални православни Папа, коме би узор био римски Папа, би био потпуни промашај и катастрофа, те последњи ексер у ковчегу историјских Православних црква јер нисмо нити духовно нити системски, а посебно не кадровски, спремни за такав вид црквене организације. Православна црква није у стању да се носи са проблемима које стварају локални епископи, а који се понашају као папе, управо због наведених недостатака и унутрашње контроле и ревизије, а камоли да имамо васељенског папу. Међутим, кад бисмо већ једног дана и морали да имамо православног папу, онда то свакако не само да не би био г. Вартоломеј, него ни било који цариградски патријарх, без обзира шта се фанариотима причињава да канони то говоре. Православни папа би морао да иза себе има православну државу, баш као што и римски папа има иза себе Државу Најсветијег престола Рима – колоквијано названу Ватикан. Управо због овог злосретног брака државе и Источне цркве, од кога се Западна црква спасила на свој начин, ми правослани нисмо могли да развијемо папство, у било ком облику. Зато смо, након истовремене пропасти три империје (Руске, Османске и Аустријске), били у потпуном расулу и слободном паду током стотину година, да бисмо ових дана дотакнули дно и коначно пали у раскол. Прво, скоро стотину година нисмо могли да сазовемо Сабор. Потом су Цариграђани организовали обичну патријаршијску конференцију у сеоској сали за приредбе ђачког дома на Криту, на којој епископи нису могли ни да говоре, а којој је као смоквин лист који прикрива срамоту дат назив „Сабор“. Поврх свега, након тог и таквог „Сабора“, на коме нисмо смјели да дотакнемо ни једно битно питање, попут рецимо аутокефалије, расули смо се у парампарчад и то кривицом Цариграда. Овим смо доказали сами себи и свој васељени да је због историјских околности нашег црквеног развоја и устројства православни црквени поредак и саборност немогуће одржати без конкретне подршке државне власти. Сада је свима јасније, а посебно теолозима, зашто је Ватикан морао да буде држава, или зашто папа има надјурисдикцијиски примат. Осим овога, из грчког понашања јасније нам је и како је изгледао раскол 1054. године. Тренутно једини реалан излаз из кризе јесте нови Свеправославни сабор, који би не само поништио последње одлуке Цариградске цркве, него се и јасно изјаснио о привилегијама и правима на које се позива Фанар, о којима нико 1000 година никад ништа није чуо, нити су икада коришћене. Но, све и да јесу постојале, а нису, сад је прилика да буду поништене, једнако како је на Фанару „повучена“ одлука из 1681. о јурисдикцијском давању Кијевске митрополије Московском патријарху – „јер су тад биле друге околности и јер је по икономији“. Нови Сабор би морао да се позабави табу темама – аутокефалије, права суђења и ревизија одлука, диптиха итд. Осим тога, најважнија одлука би морала да буде да се свргне цариградски патријарх Вартоломеј једнако како је, управо на Вартоломејеву иницијативу, свргнут јерусалмски патријарх Иринеј 2004. – због суштински сличних разлога, сарадње са страним службама противно интересима Цркве Божије. С једне стране, руска црквена дипломатија је по свему судећи остварила подршку међу бројним православним црквама, те одлуку о детронизацији не би било немогуће донијети, но, ипак, с друге стране, ситауција у односу на Јерусалимску кризу из 2004. је битно другачија јер за сада патријарх Вартоломеј ужива подршку свог Сабора архијереја, док Иринеј то није имао. Овде вриједи напоменути, да је управо патријарх Вартоломеј последњих неколико година, очигледно припремајући се за раскол, систематски кадровском политиком неутралисао и пензионисао све епископе и митрополите Цариградске патријаршије које је оцијенио као непоуздане, истовремено доводећи нову поставку себи лојалних људи. Тако су или сами дали оставке, или су мање-више под притиском пензионисани грчки митрополити у Британији, Шведској, Њемачкој итд. Последње кадровске промјене су биле управо љетос, пред сам почетак кризе, када је смијењен митрополит Швајцарске Јеремија и када су затегнути односи са америчким архиепископом Димитријем, који ће убрзо бити пензионисан и против своје воље. Његову богату и престижну катедру Америке највјероватније да ће добије митрополит француски Емануил, велики пријатељ Европске Комисије и других бриселских структура, као награду за успјешно маневрисање украјинском кризом. Толико о поштовању канона и предања од стране патријарха Вартоломеја. (Српска црква је, таква каква је, са свих својих хиљаду мана и проблема, ипак била толико свјесна предања и канона, да је „проблематичне“ епископе пенизионисала искључиво на њихов лични захтјев.) Дакле, управо због овог односа снага у Цариградском сабору архијереја, илузорно је очекивати било какав глас разума или отпора из фанарских буџака и сокака, иако ни сви Цариграђани нису некакав монолитни блок по овом питању, једнако као ни српски епископи, или украјински архијереји. У том смислу, да би одлука Свеправославног сабора имала смисла и била успјешна, она би требало да буде праћена подршком првенствено државних турских власти, што није немогуће обезбједити, не само из Москве, него чак и из Београда. Након што направи сличан проблем у Македонији или у Грузији, како је и најавио, политички кругови који сада подржавају патријарха Вартоломеја неће имати више користи од њега, па га лако могу пустити низ воду, као што су то урадили већ много пута са старим и бескорисним слугама. У сваком случају, Свеправославни сабор који би брзо донио конкретне одлуке је једино могуће рјешење. Српска православна црква би требало да буде иницијатор сазивања овог Сабора, првенствено због својих интереса јер ако се овај проблем развуче по америчком рецету на дуготрајни замрзнути конфликт једнаких фрустрација, у коме ће се две стране деценијама крвити и исцрпљивати, какав већ постоји на Кипру, Изралеу, Дејтону, Ираку, Либији итд, није нереално да очекујемо да ће ускоро српски монаси бране наше манастире од припадника Косовске, Црногорске или Босанске православне цркве, при чему ће нам стање Цркве у Македонији бити последња у низу брига. У таквим приликама није параноично нити немогуће замислити да наш самопроглашени псевдопапа из Истанбула Епархију рашко-призренску издвоји и додијели аутокефалној Цркви у „Сјеверној“ Македонији, или Албанској Архиепископији, јер се због бољих политичких односа с Албанцима те помјесне цркве могу ефикасније бринути о православним црквама и вјерницима на територији Косова. Овде не треба заборавити ни великодушну понуду предсједнице Хрватске Колинде изречену љетос Владимиру Путину да се Русима врате православни храмови у Хрватској које је направила руска имиграција након 1918, те друге креативне идеје које могу да се изроде у политичким плановима и штабовима обавјештајних служби. Но, осим ових практичних и политичких проблема око имовине и статуса које бисмо могли да имамо у блиској будућности, ако патријарх Вартоломеј, као самопроглашени псевдопапа, настави да дијели аутокефалије сваком пробисвијету који то од њега затражи, далеко опаснија је еклисиолошка релативизација и равнодушност према спасењу која ће да настане код хиљада вјерника када се пред обичним човјеком одједном понуди лепеза православних цркава. Не само да ће већина поштеног свијета на огорчене борбе око храмова и имовне, одмахивати руком и са подсмијехом – „опет се попови туку око новца!“ – него ће и новостворене цркве разноразним егзибицијама и снисхођењима привлачити вјернике у циљу свог омасовљења. Тако ће се тек малобројни питати гдје је заиста спасење, а још мање ће бити оних који ће са сигурношћу моћи да одговоре. Може се претпоставити да ће новостворена Вартоломејска православна „црква“ у Украјини врло брзо прихватити нови календар, бити проевропски оријентисана, изразито националистичка, антируски хистерична, вјероватно далеко попустљивија према људским слабостима у питањима морала и склонија „бриселским“ вриједностима итд, те као таква привући највећи број вјерника који вјери и Цркви прилазе као политичком покрету, а не лађи вјечног спасења. Припадност некој од Украјинских цркава биће углавном виђена као припадност некој од политичких партија, док ће се учествовање и присуство обредима посматрати и вредновати као гласање на изборима. У том смислу, ови потези Фанара нису добро виђени ни у Ватикану, јер се процјењује да ће значајан дио вјерника у новоформирану националистичку јединствену Украјинску цркву ући не само од Денисенкових расколника и из садашње канонске Православне цркве, него и значајним дијелом из Унијатске гркокатоличке цркве. Римокатоличка црква је имала негативна искуства са национално набијеним црквеним заједницама насталим у еуфорији јер је на сличан начин Унијатска црква у Румунији изгубила готово половину вјерника након оснивања националне Румунске православне патријаршије 1925. године. У оваквим околностима, Српска и Руска црква налазе у далеко незавиднијем положају него било која друга црква јер се једино наше канонске територије не налазе у оквиру једне државе, него у неколико различитих и често непријатељски расположених држава. У том смислу, Српска црква има посебан интерес да се овај проблем брзо и позитивно ријеши, да ли сазивањем Свеправославног сабора или пак позивом патријарху Вартоломеју да се покаје и одбаци зло које је створио, што је теоретски увијек могуће. Но, да ли је и реално? Што чиниш, чини брзо – ријечи су Господње.
  21. Једна легенда приповједа како су монаси по смрти једног угледног игумана у његовој монашкој ћелији пронашли комплетно епископско одјејање, све с митром и другим накитом, а поврх тих одежди, написану приступну епископску бесједу која је почињала с ријечима: „Овоме се нисам надао…“ Тако отприлике изгледа и реакција црквeне јавности на вијест да је васељенски патријарх Вартоломеј, с њему оданим Синодом, одлучио да пређе Рубикон и поцијепа наш мали, до сада мирни и помало досадни православни космос. Примањем и прихватањем обе (донедавно међусобно непријатељске) верзије расколничке украјинске јерархије, те будућим плановима о давању аутокефалије њиховој уједињеној парасинагоги, скупљеној с коца и конопца, патријарх Вартоломеј, чврсто убијеђен да има папске прерогативе, изазвао је невиђену кризу и нашироко отворио врата расколу. Међутим, иако готово сви православни коментари на кризе почињу ријечима да је криза заправо добра ствар јер „крисис“ на грчком значи суд о нечему, суђење на основу ког ресетујемо приоритете и просуђујемо шта нам је заиста важно и битно, а шта не, овај пут криза не само да није добра, него је трагична. Она ће дефинитивно изазвати насиље, крвопролиће и смрт многих. У том смислу, злослутни позив Фанарског Синода да се уздржи од насиља и преузимања храмова је класично пилатовско прање руку пред руљом јер су необандеристичке (украјинска верзија усташтва) хорде и чете ионако већ дуже вријеме нападале православне вјернике, свештенство и храмове. Готово читав миленијум оштрина православне критике папства била је усмјерена ка папском јурисдикцијском примату и чињеници да је папство прије свега држава. Насурпот томе, нуђена је православна теорија саборности према којој „Патријарх не ради ништа без Сабора, а Сабор не ради ништа без сагласности Патријарха“ (према 34. апостолском правилу), а која није никада издржала суд историје. Наиме, већ од доба када је у Сирији писана канонска збирка, нама позната као Апостолска правила, Црква је била у загрљају државе, а потом и отворено ушла у постељу с њом. Посљедично, све црквене одлуке, саборност и једногласност, увијек су спровођене с државном војском и полицијом. Црквена управа, нажалост, никада није много марила да ли је то била Константинова војска која је у крви угушила Донатов раскол, или пак полиција која је тукла монофизите који нису хтјели да се причешћују код православних епископа, или турски аскери који су на камилама изнијели 9 товара злата и драгоцјености из Пећке Патријаршије 1766. године. Саборским оцима је битно само да су одлуке Сабора и Патријараха испоштоване. На једнак начин, ни патријарх Вартоломеј не брине много о томе колико ће дјеце остати без родитеља, и ко ће се вратити кући разбијене главе,или пак која ће наоружана група да реализује пушкама и силом његово „право“ да даје и одузима аутокефалије коме хоће и поништава одлуке „нижих“ инстанци – цркава. Да нису трагичне, фанарске папске претензије би биле комичне. Васељенски патријарх не може да схвати да никада не може бити православни папа не само јер му историја, бројност, углед и моћ то не дозвољавају, него првенствено јер је римокатоличка реалност далеко од наше православне. Папство је систем који је вијековима разрађиван, и који се истовремено борио са спољашњим непријатељима, али и с бројним унутрашњим слабостима: непотизмом, корупцијом, групашењима, национализмом, економским злоупотребама итд, све док није постепено дошао у данашњи функционални облик, казнено-правно јасно дефинисан, у коме Црква може да живи и напредује. У том смислу, сваки евентуални православни Папа, коме би узор био римски Папа, би био потпуни промашај и катастрофа, те последњи ексер у ковчегу историјских Православних црква јер нисмо нити духовно нити системски, а посебно не кадровски, спремни за такав вид црквене организације. Православна црква није у стању да се носи са проблемима које стварају локални епископи, а који се понашају као папе, управо због наведених недостатака и унутрашње контроле и ревизије, а камоли да имамо васељенског папу. Међутим, кад бисмо већ једног дана и морали да имамо православног папу, онда то свакако не само да не би био г. Вартоломеј, него ни било који цариградски патријарх, без обзира шта се фанариотима причињава да канони то говоре. Православни папа би морао да иза себе има православну државу, баш као што и римски папа има иза себе Државу Најсветијег престола Рима – колоквијано названу Ватикан. Управо због овог злосретног брака државе и Источне цркве, од кога се Западна црква спасила на свој начин, ми правослани нисмо могли да развијемо папство, у било ком облику. Зато смо, након истовремене пропасти три империје (Руске, Османске и Аустријске), били у потпуном расулу и слободном паду током стотину година, да бисмо ових дана дотакнули дно и коначно пали у раскол. Прво, скоро стотину година нисмо могли да сазовемо Сабор. Потом су Цариграђани организовали обичну патријаршијску конференцију у сеоској сали за приредбе ђачког дома на Криту, на којој епископи нису могли ни да говоре, а којој је као смоквин лист који прикрива срамоту дат назив „Сабор“. Поврх свега, након тог и таквог „Сабора“, на коме нисмо смјели да дотакнемо ни једно битно питање, попут рецимо аутокефалије, расули смо се у парампарчад и то кривицом Цариграда. Овим смо доказали сами себи и свој васељени да је због историјских околности нашег црквеног развоја и устројства православни црквени поредак и саборност немогуће одржати без конкретне подршке државне власти. Сада је свима јасније, а посебно теолозима, зашто је Ватикан морао да буде држава, или зашто папа има надјурисдикцијиски примат. Осим овога, из грчког понашања јасније нам је и како је изгледао раскол 1054. године. Тренутно једини реалан излаз из кризе јесте нови Свеправославни сабор, који би не само поништио последње одлуке Цариградске цркве, него се и јасно изјаснио о привилегијама и правима на које се позива Фанар, о којима нико 1000 година никад ништа није чуо, нити су икада коришћене. Но, све и да јесу постојале, а нису, сад је прилика да буду поништене, једнако како је на Фанару „повучена“ одлука из 1681. о јурисдикцијском давању Кијевске митрополије Московском патријарху – „јер су тад биле друге околности и јер је по икономији“. Нови Сабор би морао да се позабави табу темама – аутокефалије, права суђења и ревизија одлука, диптиха итд. Осим тога, најважнија одлука би морала да буде да се свргне цариградски патријарх Вартоломеј једнако како је, управо на Вартоломејеву иницијативу, свргнут јерусалмски патријарх Иринеј 2004. – због суштински сличних разлога, сарадње са страним службама противно интересима Цркве Божије. С једне стране, руска црквена дипломатија је по свему судећи остварила подршку међу бројним православним црквама, те одлуку о детронизацији не би било немогуће донијети, но, ипак, с друге стране, ситауција у односу на Јерусалимску кризу из 2004. је битно другачија јер за сада патријарх Вартоломеј ужива подршку свог Сабора архијереја, док Иринеј то није имао. Овде вриједи напоменути, да је управо патријарх Вартоломеј последњих неколико година, очигледно припремајући се за раскол, систематски кадровском политиком неутралисао и пензионисао све епископе и митрополите Цариградске патријаршије које је оцијенио као непоуздане, истовремено доводећи нову поставку себи лојалних људи. Тако су или сами дали оставке, или су мање-више под притиском пензионисани грчки митрополити у Британији, Шведској, Њемачкој итд. Последње кадровске промјене су биле управо љетос, пред сам почетак кризе, када је смијењен митрополит Швајцарске Јеремија и када су затегнути односи са америчким архиепископом Димитријем, који ће убрзо бити пензионисан и против своје воље. Његову богату и престижну катедру Америке највјероватније да ће добије митрополит француски Емануил, велики пријатељ Европске Комисије и других бриселских структура, као награду за успјешно маневрисање украјинском кризом. Толико о поштовању канона и предања од стране патријарха Вартоломеја. (Српска црква је, таква каква је, са свих својих хиљаду мана и проблема, ипак била толико свјесна предања и канона, да је „проблематичне“ епископе пенизионисала искључиво на њихов лични захтјев.) Дакле, управо због овог односа снага у Цариградском сабору архијереја, илузорно је очекивати било какав глас разума или отпора из фанарских буџака и сокака, иако ни сви Цариграђани нису некакав монолитни блок по овом питању, једнако као ни српски епископи, или украјински архијереји. У том смислу, да би одлука Свеправославног сабора имала смисла и била успјешна, она би требало да буде праћена подршком првенствено државних турских власти, што није немогуће обезбједити, не само из Москве, него чак и из Београда. Након што направи сличан проблем у Македонији или у Грузији, како је и најавио, политички кругови који сада подржавају патријарха Вартоломеја неће имати више користи од њега, па га лако могу пустити низ воду, као што су то урадили већ много пута са старим и бескорисним слугама. У сваком случају, Свеправославни сабор који би брзо донио конкретне одлуке је једино могуће рјешење. Српска православна црква би требало да буде иницијатор сазивања овог Сабора, првенствено због својих интереса јер ако се овај проблем развуче по америчком рецету на дуготрајни замрзнути конфликт једнаких фрустрација, у коме ће се две стране деценијама крвити и исцрпљивати, какав већ постоји на Кипру, Изралеу, Дејтону, Ираку, Либији итд, није нереално да очекујемо да ће ускоро српски монаси бране наше манастире од припадника Косовске, Црногорске или Босанске православне цркве, при чему ће нам стање Цркве у Македонији бити последња у низу брига. У таквим приликама није параноично нити немогуће замислити да наш самопроглашени псевдопапа из Истанбула Епархију рашко-призренску издвоји и додијели аутокефалној Цркви у „Сјеверној“ Македонији, или Албанској Архиепископији, јер се због бољих политичких односа с Албанцима те помјесне цркве могу ефикасније бринути о православним црквама и вјерницима на територији Косова. Овде не треба заборавити ни великодушну понуду предсједнице Хрватске Колинде изречену љетос Владимиру Путину да се Русима врате православни храмови у Хрватској које је направила руска имиграција након 1918, те друге креативне идеје које могу да се изроде у политичким плановима и штабовима обавјештајних служби. Но, осим ових практичних и политичких проблема око имовине и статуса које бисмо могли да имамо у блиској будућности, ако патријарх Вартоломеј, као самопроглашени псевдопапа, настави да дијели аутокефалије сваком пробисвијету који то од њега затражи, далеко опаснија је еклисиолошка релативизација и равнодушност према спасењу која ће да настане код хиљада вјерника када се пред обичним човјеком одједном понуди лепеза православних цркава. Не само да ће већина поштеног свијета на огорчене борбе око храмова и имовне, одмахивати руком и са подсмијехом – „опет се попови туку око новца!“ – него ће и новостворене цркве разноразним егзибицијама и снисхођењима привлачити вјернике у циљу свог омасовљења. Тако ће се тек малобројни питати гдје је заиста спасење, а још мање ће бити оних који ће са сигурношћу моћи да одговоре. Може се претпоставити да ће новостворена Вартоломејска православна „црква“ у Украјини врло брзо прихватити нови календар, бити проевропски оријентисана, изразито националистичка, антируски хистерична, вјероватно далеко попустљивија према људским слабостима у питањима морала и склонија „бриселским“ вриједностима итд, те као таква привући највећи број вјерника који вјери и Цркви прилазе као политичком покрету, а не лађи вјечног спасења. Припадност некој од Украјинских цркава биће углавном виђена као припадност некој од политичких партија, док ће се учествовање и присуство обредима посматрати и вредновати као гласање на изборима. У том смислу, ови потези Фанара нису добро виђени ни у Ватикану, јер се процјењује да ће значајан дио вјерника у новоформирану националистичку јединствену Украјинску цркву ући не само од Денисенкових расколника и из садашње канонске Православне цркве, него и значајним дијелом из Унијатске гркокатоличке цркве. Римокатоличка црква је имала негативна искуства са национално набијеним црквеним заједницама насталим у еуфорији јер је на сличан начин Унијатска црква у Румунији изгубила готово половину вјерника након оснивања националне Румунске православне патријаршије 1925. године. У оваквим околностима, Српска и Руска црква налазе у далеко незавиднијем положају него било која друга црква јер се једино наше канонске територије не налазе у оквиру једне државе, него у неколико различитих и често непријатељски расположених држава. У том смислу, Српска црква има посебан интерес да се овај проблем брзо и позитивно ријеши, да ли сазивањем Свеправославног сабора или пак позивом патријарху Вартоломеју да се покаје и одбаци зло које је створио, што је теоретски увијек могуће. Но, да ли је и реално? Што чиниш, чини брзо – ријечи су Господње. View full Странице
  22. Васељенски патријарх Вартоломеј и папа Фрања договорили су да Црквени сабор на коме ће, као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, буде одржан 2025. године у Изнику, некадашњој Никеји. Сабор би, како се наводи, био одржан поводом 1.700 година Првог васељенског сабора. "То је будући корак ка постизању јединства цркава", сагласили су се недавно у Јерусалиму васељенски патријарх и папа који, како се наводи, одржавање овог Сабора оставаљају својим наследницима као завет. На првом васељенском сабору у Никеји (130 километара југоисточно од Цариграда), одржаном 325. године, како истиче патријарх, усвојен је текст "Вјерују" (Кредо), који је остао важећи до данас. Иначе, све васељенске саборе сазивали су византијски императори. Први је сазван од цара Константина Великог. На њему је било 318 учесника. Римског папу заступао је његов легат. Одлуке тог сабора признају и данас све хришћанске цркве. https://ecumenism.net/2014/05/bartholomew-and-francis-call-a-joint-synod-at-nicaea-in-2025.htm
  23. Сабор је започео Светом архијерејском литургијом, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ Жички Господин Јустин уз салужење Епископа, Будимљанско-никшићког Господина Јоаникија и Рашко-призренског Господина Теодосија, свештеника и свештеномонаха Епархија Рашко-призренске, Жичке и Будимљанско-никшићке. У својој беседи на литургији владика Јустин је говорио о значају литургијског сабрања у најстаријем храму у Србији, као и о празнику Срба светитеља на челу са Св. Симеоном Мироточивим, који се управо у њему определио за православну веру. На крају литургије владика Јоаникије је осветио и преломио славски колач, а у својој беседи је рекао, да верни народ Епархије Будимљанско-никшићке даје пуну подршку Епископу Теодосију у његовој борби да сачува светиње и народа на Косову и Метохији. После свете литургије и послужења за све присутне, одржан је културно-уметнички програм у порти Петрове цркве. Програм је започет поздравном беседом и благословом Епископа Теодосија.Након тога су у програму учествовали: Црквени хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, Културно-уметничко-друштво Моравац из Адрана и Културно-уметничка друштва Рас и Голија из Новог Пазара. У свом обраћању Владика Теодосије је подсетио на утемељиваче српске државе – Стевана Немању и остале наше родоначелнике, и то у храму у којем и јесте утемељена српска држава осам векова раније. Владика је нагласио да су они српском народу показали пут и задали вредности – „не земаљске и пролазне, већ вечне" и да мора да знамо да се због привремених вредносни не смемо лишавати "ове свете земље и светиња које су купљене небом и које су заливене крвљу и сузама наших мученика и светих. Зато смо ми данас овде у храму првоврховног Апостола,“ поручио је Владика Теодосије у Петропавловској цркви у Новом Пазару. Говорећи о снази и нади да ће српски народ преживети као народ Божији и Светосавски и да ћемо „бити достојни да ће наша деца имати на кога да се угледају“, Владика Теодосије је додао: „Имамо на чему да благодарима, иако често у мало броју сабирани знамо да сила Божја није у мноштву, ни у оном световном, него је сила Божја у нашој вери, нади и љубави да покажемо ко смо и шта ми данас представљамо у свету у којем живимо.“ Данашње сабрање Епископа са древних светосавских и немањићких простора веома је важно уочи великој јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, закључио је у свом обраћању Владика Теодосије. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  24. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског и Косовско-метохијског Господина Теодосија у недељу, 9. септембра 2018. године, у организацији Епархије Рашко-призренске и Српске православне црквене општине за Рашку област, одржан је у древној Петровој цркви у Расу Девети Немањин Светопетровско-дежевски сабор. Овај, сада већ традиционални сабор, који је 2010. године обновио Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, наставља да одржава дух древних саборовања код овог храма који представља символ вишевековне светосавске и немањићке црквене и државне традиције у нашем народу. Сабор је започео Светом архијерејском литургијом, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ Жички Господин Јустин уз салужење Епископа, Будимљанско-никшићког Господина Јоаникија и Рашко-призренског Господина Теодосија, свештеника и свештеномонаха Епархија Рашко-призренске, Жичке и Будимљанско-никшићке. У својој беседи на литургији владика Јустин је говорио о значају литургијског сабрања у најстаријем храму у Србији, као и о празнику Срба светитеља на челу са Св. Симеоном Мироточивим, који се управо у њему определио за православну веру. На крају литургије владика Јоаникије је осветио и преломио славски колач, а у својој беседи је рекао, да верни народ Епархије Будимљанско-никшићке даје пуну подршку Епископу Теодосију у његовој борби да сачува светиње и народа на Косову и Метохији. После свете литургије и послужења за све присутне, одржан је културно-уметнички програм у порти Петрове цркве. Програм је започет поздравном беседом и благословом Епископа Теодосија.Након тога су у програму учествовали: Црквени хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, Културно-уметничко-друштво Моравац из Адрана и Културно-уметничка друштва Рас и Голија из Новог Пазара. У свом обраћању Владика Теодосије је подсетио на утемељиваче српске државе – Стевана Немању и остале наше родоначелнике, и то у храму у којем и јесте утемељена српска држава осам векова раније. Владика је нагласио да су они српском народу показали пут и задали вредности – „не земаљске и пролазне, већ вечне" и да мора да знамо да се због привремених вредносни не смемо лишавати "ове свете земље и светиња које су купљене небом и које су заливене крвљу и сузама наших мученика и светих. Зато смо ми данас овде у храму првоврховног Апостола,“ поручио је Владика Теодосије у Петропавловској цркви у Новом Пазару. Говорећи о снази и нади да ће српски народ преживети као народ Божији и Светосавски и да ћемо „бити достојни да ће наша деца имати на кога да се угледају“, Владика Теодосије је додао: „Имамо на чему да благодарима, иако често у мало броју сабирани знамо да сила Божја није у мноштву, ни у оном световном, него је сила Божја у нашој вери, нади и љубави да покажемо ко смо и шта ми данас представљамо у свету у којем живимо.“ Данашње сабрање Епископа са древних светосавских и немањићких простора веома је важно уочи великој јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, закључио је у свом обраћању Владика Теодосије. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
×
×
  • Create New...