Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'сабора'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 111 results

  1. Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј, у Недељу светих Отаца Првог васељенског сабора, 31. Маја 2020. Лета Господњег са почетком од 9ч богослужи у београдском храму Преображења Господњег на Пашином брду.
  2. Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. Катихета Бранислав Илић: Радујте се Свети Оци, похвале Никејске! Спомен Светих 318. Отаца Првог Васељенског Сабора Свети владика Николај: Еванђеље о молитви Господа Спаситеља за нас Преподобни Јустин ћелијски: Беседа у недељу Светих Отаца првог Васељенског Сабора Презвитер Велимир Врућинић: Беседа у недељу Светих Отаца Првог Васељенског Сабора Протођакон Радомир Перчевић: Свјатих Отцев лик... Радио Беседа: Недеља Светих Отаца првог Васељенског Сабора Свети Теофан затворник: Мисли за сваки дан - Недеља Светих Отаца Првог Васељенског Сабора Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуш(т)ан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она – и Хришћанству је крај. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Под председавањем Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја, ванредни Црквени сабор Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци, 29. фебруара 2020. године, донео је следећу одлуку: 1. Српска Православна Црква у Северној, Средњој и Јужној Америци ради уклањања неспоразума поново потврђује своје нераздељиво и несумњиво унутарње јединство и наглашава да је била и остала канонски и јерархијски саставни део аутокефалне Српске Православне Цркве, са седиштем у Београду, Србија. 2. Ванредни Црквени сабор усваја одлуку Светог Архијерејског Синода Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“. 3. Све кораке по питању Устава оставити Епископском савету и Светом Архијерејском Синоду на решавање и, када се постигне усаглашена верзија, исту доставити Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. 4. О овој одлуци Црквеног сабора известити све црквено-школске општине и све црквене јединице на подручју Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци. Извор: Епархија источноамеричка View full Странице
  4. Под председавањем Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја, ванредни Црквени сабор Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци, 29. фебруара 2020. године, донео је следећу одлуку: 1. Српска Православна Црква у Северној, Средњој и Јужној Америци ради уклањања неспоразума поново потврђује своје нераздељиво и несумњиво унутарње јединство и наглашава да је била и остала канонски и јерархијски саставни део аутокефалне Српске Православне Цркве, са седиштем у Београду, Србија. 2. Ванредни Црквени сабор усваја одлуку Светог Архијерејског Синода Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“. 3. Све кораке по питању Устава оставити Епископском савету и Светом Архијерејском Синоду на решавање и, када се постигне усаглашена верзија, исту доставити Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. 4. О овој одлуци Црквеног сабора известити све црквено-школске општине и све црквене јединице на подручју Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци. Извор: Епархија источноамеричка
  5. ПОРУКА СВЕТОВАСИЛИЈЕВСКОГ САБОРА У НИКШИЋУ 21. ДЕЦЕМБРА 2019. ГОДИНЕ Звучни запис беседе Честитајући Вам, браћо, наступајуће божићне и новогодишње празнике, поздрављамо Вас ангелским ријечима мира и љубави: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Одслуживши Свету Литургију и причестивши се Тијелом и Крвљу Бога Љубави, благословом Светог Василија Острошког, обраћамо Вам се поруком овог Световасилијевског сабора. Поводом Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, чији би тачнији назив био: Закон против Православља у Црној Гори, који Влада Црне Горе, ради остварења неразумних идеолошких и политичких циљева, покушава да ових дана једнострано наметне како би озаконила дискриминацију Митрополије Црногорско-Приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, да би припремила отимање наших храмова и гробова и извршила пљачку наше црквене имовине, да би нашој Цркви укинула правни статус стицан у славној историји од 800 година и да би, на крају, понизила и погазила нашу слободу и нашу вјеру, МИ – православни епископи, свештеници и вјерници, који смо истовремено и грађани Црне Горе – најодлучније стојимо у одбрани своје вјере и слободе, у одбрани својих неотуђивих грађанских права. Лична слобода вјере, коју остварујемо у Цркви, у заједници са другима, треба да је светиња и за државу. Остваривање вјерске слободе и практиковање вјерских права представља саму суштину људске слободе и људских права: то је тако, јер вјерска слобода чини саму суштину личности. Црква је кроз историју Црне Горе била народна и државотворна, јер је она стварала и уобличила традиционални идентитет нашег народа и државе. Ако хоћемо да опстанемо у свом идентитету, онда и данас по сваку цијену морамо да одбранимо нашу Православну Цркву. То данас значи „За Крст Частни и слободу златну!“. Крст Часни је Крст Христовог распећа. Без те части, без учешћа у Христовој жртви, и без наше Цркве — не би било више истинске Црне Горе и Црногораца. Подсјећамо: дужност државе је да свакоме јемчи мир, права, правду и правну сигурност. Дужност државе је да јемчи слободу, која је наше природно право, да штити имовину, а не да је отима. Држава треба да производи услове за добар живот, а не да производи конфликте и повампирује старе подјеле на темељу којих влада. Држава треба да се противи дискриминацији и да штити вјерске слободе и права свих, да не атакује на простор душе и храма у којима обитава Бог. Данас у Црној Гори власт хоће на мјесто Бога да постави себе и партијску државу – и зато пориче Бога и гази наша права, па тиме и наша слобода губи своје утемељење и смисао. Данас у Црној Гори држава не допушта уставом загарантовану слободу вјере, нарочито Православној Цркви – Митрополији црногорској која је родила Црну Гору, јер хоће да религију и Цркву функционализује у сврху своје идеологије, стварајући своју ”аутокефалну Цркву” у духу лењинизма и стаљинизма. Секуларна држава насљедница безбожног титоистичког система, чини нешто што ни тај систем није урадио: законско отимање храмова и имовине Цркве представља гажење повеља средњовјековних и каснијих владара, до Црнојевића и Николе Петровића, као и бројних завјештања појединаца и братстава кроз вјекове. Одбијајући такву улогу и истрајавајући на слободи и праву на самоодређење Црква се излаже опасности да је таква држава не признаје. Али, није необично да је истрајавање на слободи и идентитету везано за излагање опасностима и притисцима. Ми ћемо истрајати у нашој праведној борби против дискриминације, као што то чинимо годинама: стално нудимо дијалог, предлажемо законска рјешења, организујемо научне скупове и објављујемо стручне књиге у области вјерских права и слобода. Очекујемо од институција Европске Уније да оне не игноришу чињеницу да власт у Црној Гори крши одредбе Лисабонског уговора (чл. 17) по којима држава признаје идентитет црквама и вјерским заједницама и са њима одржава отворен, транспарентан и редован дијалог. То је и став Венецијанске комисије о овом Предлогу закона на који се власт формално позива. Заснивати Закон на историјској лажи, као да је наводно Црногорска митрополија — Црква, укинута нестанком Краљевине Црне Горе (1918) значи игнорисање одлуке Светог Синода Краљевине Црне Горе (16. децембар 1918) којим је ова Митрополија, прва од некадашњих епископија од Турака укинуте Пећке Патријаршије (1766) обновила јединство Пећке Патријаршије, што је потврђено и од Васељенске Патријаршије (1922). Сви храмови и сва црквена имовина Црне Горе тим уједињењем остали су својина саме Митрополије и њених јединица све до данашњег дана. Сматрати да је та имовина предата неком другом, равно је безумној тврдњи да је Црна Гора, поставши чланица Уједињених нација, престала да постоји, изгубивши себе и своје историјско наслеђе! Закон о слободи вјероисповијести, који је у процедури, крши сва темељна начела и стандарде демократског и цивилизованог законодавства у овој области: Начело слободе вјероисповиједања је битно угрожено прије свега најављеним отимањем храмова и црквене имовине. Начело неутралности државе је исмијано већ тиме што је питање Цркве постало ствар програма владајуће партије. Начело једнаког правног третмана, које у реалности већ одавно не постоји, сада треба да се озакони на штету Православне Цркве. Право на самоодређење се не поштује него се Цркви испостављају политички диктати. А држава је дужна да ова начела поштује и штити у њиховом изворном значењу, да их заиста јемчи а не да их употребљава у дискриминаторске сврхе. Имамо свако право да као слободни људи и грађани захтијевамо: – безусловно законско или уговорно признање и уважавање постојања вишевјековног историјског континуитета и правног субјективитета Митрополије Црногорско-Приморске и Епархија Будимљанско-Никшићке, Захумско-Херцеговачке и Милешевске и свих црквених правних лица у складу са канонским правом; – закључивање уговора са Владом ЦГ којим би се, равноправно и под суштински истовјетним условима који су садржани у уговорима које је Влада закључила са другим црквама и вјерским заједницама, регулисала питања од заједничког интереса; – доношење закона о реституцији и праведној надокнади бесправно одузете црквене имовине и одустајање од новог отимања имовине црквама и вјерским заједницама; – на Уставу и међународним стандардима засновано законско регулисање и поштовање аутономије цркава и вјерских заједница. Све ово захтијевамо не као привилегије за себе него као опште право за све цркве и вјерске заједнице. Да оправдамо себе пред Богом, Светим Василијем и историјом, пред прецима и потомцима, понављамо завјет Тројичинданског сабора и понављамо да ћемо чувати, обнављати и бранити све наше светиње. Од вјековних безбројних повеља и завјештања Цркви и проклетстава онима који те повеље и завјештања погазе, наводимо само одломак из Завјештања овдје присутног Светог Василија, слава му и милост. ”То све приложих и дадох цркви… за своју душу, све предадох на руке вишњег Бога и Светој Богородици… И ко би се усудио да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима и свим његовим имањем да га Господ Бог порази и распе, изненада и вавијек. Да му траг и оџак погине вавијек. Амин, амин,амин.” Христос се роди! Ваистину се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Портал ИН4С преноси уживо Велики црквено-народни сабор у Никшићу. На посебном линку, који ћемо објавити када почне пренос, можете пратити уживо Световасилијевски сабор.
  7. У братској љубави и миру позивамо све православне вјернике и све људе добре воље, којима је на срцу правда Божија и људска, да се сјутра окупимо на Световасилијевски сабор пред Саборним црквом Светог Василија Острошког Чудотворца у Никшићу. Због великог броја оних који ће се сјутра окупити у Никшићу, дужни смо, у пастирској бризи за спасење душа и очување освештаног вјековног црквеног поретка, обратити се јавности са пар напомена. Будући да ће се сјутра служити Света Литургија, треба да се зна да смо сви позвани да се сјутра помолимо Богу пред моштима Његовога вјернога слуге Светог Василија Острошког, али да се сјутра могу причестити само они који су крштени у Православној Цркви, који се труде на путу Божијем и који посте овај Божићни пост, који је у току. Такође, напомињући да су на Сабор добродошли сви који желе да се помоле и заузму јасан став ради одбране светиња Божијих и умножења братске љубави, благодарећи свим политичким и другим организацијама и појединцима који су изразили забринутост и спремност да учествују на Сабору, подсјећамо да Црквени Сабор није мјесто ни за какве идеолошке, политичке или националне симболе или пароле – нека се током Сабора вијоре само црквени барјаци и литије и нека се чују само молитве и ријечи уздања у Бога, које ће најбоље показати нашу одлучност да светиње бранимо и одбранимо уз помоћ Божију у миру и братској љубави. Црква окупља, а не разједињује, и то све вјерне без разлике. Како каже Апостол Павле: ”Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.” Црква је по својој природи Сабор – Сабор Бога и људи, Сабор људи међу собом, Сабор Неба и Земље и она то треба и да остане, а никада да постане слушкиња било које државе, нације или идеологије. Само ако је таква – она је слободна. Стави ли се у службу било којег пролазног земаљског идеала, ма какав да је – губи своју јеванђелску снагу и издаје вјерност Богу живоме и своју мисију спасења човјека и свијета. Иако запањени свим неистинама, увредама и застрашивањима којима се ових дана служе многи, па и највиши државни функционери – не треба да се смућујемо. Све се дешава по ријечи Господњoj: ”Ако мене гонише и Вас ће гонити… Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла.” Бог није никад био у сили, него је увијек и свугдје Бог у правди. Само то ћемо на Сабору и да тражимо – правду Божију и правду људску за нашу Цркву, за наше светиње, за наше храмове, манастире и гробове предака. Сјутра будимо сви заједно у молитви против безакоња и одлучно за одбрану светиње, братско помирење и исцјељење братомржње која трује Црну Гору, заогрнути вјером, надом и љубављу шаљући јасну поруку да је једини прави пут – пут богољубља и братољубља. ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ и ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Страшне и преломне 1914/15. годину, када се сав гњев европске „културе“ сручио на плећи и на срце српскога народа, пријетећи да нас збрише са лица земље и нас , и државу и све оно што је вјековима улагано и баштињено, како рече савременик тих ужасних догађаја, пјесник и бард епске поезије, хаџи Радован Бећировић: “Пошто Балкан вас тама притиште и српско се угаси огњиште сви Словени изгубише наду што робују Бечу и западу Србин не шће ни тада да клоне пред силама што га тако гоне но поносно стао и пријети сили која про Европе лети.. .“ Осим војничког јунаштва и невиђене људске жртве и подвига, Срби су у тим данима и на друге начине бранили себе и своје. Склањајући светиње и бјежећи са њима на сигурно, дом светог оца нашег Василија Острошког, манастир Острог је, осим свом домаћину, пружио уточиште још двојици српских светитеља- Светом Стефану Немањићу, Првовјенчаном краљу, а потоњем Симону монаху и светом Арсенију Сремцу, архиепископу српском, насљеднику светог Саве. Државни календар Краљевине Црне Горе из 1918. год, у чланку који подписује архимадрит Леонтије Нинковић, а који је написан у Паризу 1917. године, говори о посјети два светитеља: „Према томе, светитељ је и у овом великом и страшном рату, у најтежим и најмучнијим данима по цијело човјечанство, а нарочито по српски род, примио у госте, код себе, под свој кров, два српска великана- светитеља Св. Стефана Немањића, Првовјенчаног краља српског, који је почивао у Лаври Студеничкој. Браћа Србијанци, евакуишући Србију, пренијели су га у мјесецу новембру 1915. године у манастир Острог и предали га на аманет Св. Василију Краљу и народу црногорском, да подијели судбину са острошким Чудотворцем. Тако исто и св. Арсенија, другога архиепископа српскога, који је почивао у манастиру Косијереву, који су Аустријанци до темеља порушили 5. августа 1914. године. Св. Краљ Првовјенчани примљен је свечано у Острогу и смјештен на десну страну пред олтар у цркви Св. Тројице, а његов архиепископ, Св. Арсеније, који је донесен у Острог у децембру исте године , смјештен је у поменуту цркву, на лијеву страну, према Св. Краљу. Митрополит Краљевине Србије, полазећи са Цетиња за Скадар, при крају децембра 1915. године, упутио је званичну наредбу архимандриту студеничком Серафиму Балтићу, који се са братством и још 18 свештеника из Србије, налазио у Острогу, да се повинује наредбама црногорске црквене власти и да све наредбе, које буду издане за св. Василија и за Св. Краља.“ Мошти Светог Краља су у Острогу биле све до априла 1919. године, о чему свједочи захтјев за повраћај моштију из марта 1919, године који шаље Конзисторија никшићка архимандриту Серафиму: „Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Димитрије брзојавља: саопштите архимандриту Серафиму у Острогу, Врховна команда наредила је пренос моштију Св. Краља и помоћ која је на путу нужна. Конзисторија је по односној ствари, споразумно са мјесним властима, извијестила Команду Зетско-дивизијске Области, ради превоза и других потреба, кад се добије обавјештење извијестићемо вас. У потпису : члан Конзисторије- Мил. Михаиловић“ У вези са истом темом, али априла 1919. године постоји акт који каже:“ По унутрашњем предмету Конзисторија је мишљења да се пренос моштију св. Првовјенчаног Краља обави у неђељу 27. тек. мјесеца и то из Острога у Никшић са аутомобилом који би то јутро рано имало поћи и повратити се истог дана до три сата послије подне. Овдашње свештенство и грађанство имало би поћи до изван вароши и св. мошти допратити до у саборну цркву, гдје би мошти остале до у понеђељак у 8 сати…“ Исте 1919. године и мошти св. Арсенија одлазе из Острога, али 4. јуна. О том догађају, такође, постоји акт у Архиви који каже: „Канцеларија Никшићка актом број 439 од 4. јуна ове године навела је: да су војници на дан 30. маја ове године однијели мошти Св. Арсенија из манастира Острога и смјестили у манастир Ждребаоник, од када су 1865. године пренешене у манастир Косијерево, а одатле приликом капитулације Црне Горе у манастир Острог.“ Проблем је настао зато што се у гужви није чекало на званично одобрење, али након свих објашњења доноси се рјешење по коме: Да мошти Св. Арсенија остану сада у манастиру Ждребаоник. Конзисторији Никшићкој препоручује се да се о њима тамо стара и чува их. Решење се ставља Конзисторији Никшићкој на поступак“ Боравећи заједно, по Промислу Божјем, у светињи Острошкој, саборно рјешавајући судбину цјелокупног српског народа у његовим мукама и страдању и заложивши се молитвено пред Престолом Божјим, три српска светитеља избавила су народ српски, па су након тога и сами могли повратити својим кућама. Архимандрит Л. Нинковић у тим тешким данима записа молитву која важи и за то вријеме, и за ово наше, и за свако будуће: „ Свети Василије Велики Чудотворче, Свети Краљу Српски Стефане Првовјенчане и Свети Арсеније Архиепископе Српски, услишите молбу нашу и молите се Господу Богу да помилује и спасе род српски.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Борба за веру из својих извора објављује званично писмо Светог Архијерејског Синода (потписао председник: патријарх српски Иринеј) епископима у САД којим се поништавају одлуке у јуну одржаног Црквено-народног сабора, без учешћа епископа канадског Митрофана и буеносајреског Кирила, па тиме и "Устав српских православних епархија у САД". Архијерејима се налаже да сазову нови, ванредни Црквено-народни сабор који би донео одлуке у складу са претходним решењима Св. Арх. Сабора и документе које ће у коначној инстанци усвојити Св. Арх. Сабор. О суштини ове одлуке Синода писано је и раније, али се сада она појављује у аутентичном облику, истина не путем званичних црквених гласила.
  10. Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Слава храма Саборa српских светитеља на Карабурми прослављена је 15. септембра 2019. године светом Литургијом којом је началствовао Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Саслуживали су архимандрит Филимон из манастира Каоне, протонамесник Милутин Илић, јереји Драган Кирић и Љубиша Јовановић, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакони Драган Танасијевић и Немања Ристић, као и чтечеви Милош Шарић и Милош Стаменковић у молитвеном присуству старешине храма протојереја-ставрофора Живадина Протића, братства храма и благочестивог народа престонице. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Део беседе преподобног Јустина Поповића изговорене 1973. године, у манастиру Ћелије код Ваљева, на дан празновања Сабора српских светитеља: Душа често заспала у гресима. А око нас, изнад нас бруји благовест Господа Христа: „Хајдете, све је готово”. Царство небеско је сишло на земљу, јер је Бог сишао на земљу. Господ Христос је постао човек и, гле, Царство небеско спустило се на земљу. А ви људи, ви спавате мртвим сном греха! Дивни светитељи наши – од Светога Саве до данашњега дана – сви се они одазваше позиву Господа Христа: „Хајдете, Царство небеско је готово, дошло је, уђите у њега”. И дивни светитељи српски уђоше у њега да би и нас, све Србе, повели у то чудесно, у то беспрекидно славље Господње. И сви наши светитељи сведоче да је заиста Господ дошао у овај свет, дошао је да човека васкрсне из свих његових грехова, васкрсне из свих његових смрти. Јер сваки грех је мала смрт, сваки грех је мали гроб. Светитељи српски, васкрсавајући себе из свих својих грехова, побеђујући све грехе и све страсти, очистили су себе и служили Господу и стекли живот вечни још на земљи, стекли истину вечну, правду вечну и то дали српскоме роду, отворили Царство небеско за српски род и народ. Сетите се светога кнеза, великога цара Лазара на Косову. Шта је урадио? Он се определио за Царство небеско и цео народ са њим, сав српски народ – причестивши се, испунивши себе Господом Христом – пошао је на велику голготску жртву косовску и положио живот свој за Царство небеско, за истину вечну, за правду вечну, за живот вечни. То су нам дали наши велики свети цареви и краљеви. Одазвали се Господу Христу. А ми Срби данашњи, шта ми данас радимо? Ми поступамо ко оне рђаве слуге Божје. Ми прогонимо из душа својих и са земље своје светитеље своје. Ко се данас држи Светога Саве, ко се данас држи светитеља српских? Гле, и ово је њихова задужбина, светог краља Драгутина и све српске велике обитељи, сви велики манастири су нам од тих великих светитеља Божјих остали. Ради чега? Да ми у њима, вођени српским светитељима, и сами стекнемо Царство небеско, јер Црква Божја на земљи јесте Царство небеско. Нека би Благи Господ, преко српских светитеља, покајао српски народ, у целини га покајао да нађе свој пут у Царство небеско. А наћи ће га идући за свим својим светитељима, ако слуша њихове наредбе, њихове заповести, јер за све њих, браћо моја, важила је једна велика и света истина: свето Еванђеље Христово. Они су живели по једноме правилу: све за Христа, Христа ни за шта! И ми, ако хоћемо да будемо достојни Срби, достојни потомци тако славних и вечних Срба, онда да одбацимо у себи сваки грех, да пригрлимо Еванђеље Господа Христа и спасавамо себе од свакога греха, вођени и руковођени дивним светитељима српским, на челу са Светим Савом. Амин. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  13. Темеље новоподигнутог храма, који је реплика цркве Светог Јована Канео на Охридском језеру, пре шест година је осветио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Црква се налази у манастирском комплексу Светог владике Николаја Охридског и Жичког у Соко Граду. Од ње се пружа поглед на цркву Светог владике Николаја, Дом владике Николаја и Дом патријарха Павла. Цркву је живописао академски сликар и вајар Владимир Спасојевић. Задужбинари велелепне цркве су угледни Шапчани: Радослав Веселиновић, власник компаније „Галеб“, са супругом Весном, децом Слободаном, Јанком, Наташом, Александром и Јеленом, унучадима Стефаном, Игором, Ником, Ланом, Максимом, Страхињом и Луком, и пријатељима: др Милошем Ранковићем, анестезиологом, и његовом супругом др Зором и синовима др Немањом и др Стефаном - они су одлучили да саграде и дарују цркву Сабора српских светитеља Српској Православној Цркви и српском роду. Иначе, Охридска црква Светог Јована Канео била је мила и владици Николају, тадашњем Епископу охридском, тамошњем народу, као и његовом синовцу епископу Јовану (Велимировићу), који је пре епископа Лаврентија био на трону Епархије шабачке. Архитекта Предраг Ристић учествовао је у самом почетку градње храма. Чин освећења цркве обавио је у недељу 8. септембра 2019. године Епископ шабачки г. Лаврентије. У наставку је служена света Литургија. Саслуживали су архимандрити Нифонт (манастир Богородице Тројеручице у Богоштици) и Филимон (манастир Каона); протојереји-ставрофори Мирко Вилотић, архијерејски заменик; др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; универзитетски др Драгомир Сандо, директор Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке; Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; старешина цркве у Линцу протојереј-ставрофор Драган Мићић, протојереј-ставрофор Велизар Живановић; протонамесник Никола Милошевић из Богатића, парох мајурски Александар Арсеновић, јереј Михаило Рапајић, протођакон Стеван Рапајић, ђакони Никола и Јован Јанчић и чтец г. Ђорђе Мијајловић. Крупањски хор Света Три Јерарха, вођен диригентском руком Горана Андрића, допринео је својим велелепним пјенијем торжественој Литургији. После свете Литургије епископ Лаврентије је осветио и преломио славски колач, а потом се обратио верном народу: „На данашњи дан желим да се одужим мислима и молитвама, и срцем свима, онима који су целу протеклу годину били с нама у овој светој обитељи, решавали све њене проблеме, бдили над њом као над својом рођеном кућом и улагали у њу као у свој сопствени дом. Не зна се ко је више волео и ко више воли своју Цркву, али, међу нама су највише били и интересовање за ову светињу исказала два велика Србина: Мишко Ранковић и Раде Веселиновић. Црква их је више интересовала и више су живели о небу него о хлебу. Желим да истакнем њихов пример какав би требало да буде сваки Србин у очима своје Цркве." На предлог Епископа шабачког Лаврентија, Свети Архијерејски Синод је донео одлуку о додели ордена Светог краља Милутина задужбинарима нове цркве на Соко Граду господи Радету Веселиновићу и Милошу Ранковићу. Одлуку о високим одликовањима Српске Православне Цркве потписао је Патријарх српски г. Иринеј. После торжествене Литургије и ломљења славског колача обратио се протојереј-ставрофор Стојадин Павловић: „Ваше Преосвештенсво, имамо незаслужену част да Вам у име Његове Светости Патријарха г. Иринеја, који из оправданих разлога није данас физички с нама, али молитвено јесте, честитамо 30 година на трону Епархије шабачке. Радујемо се и што је данас стигла и ова честитка с неба које је своје парче спустило овде, у Соко Град, подно њега, у манастир који сте Ви створили као образац задужбинарства и показали свима нама како се у пракси постаје задужбинар. Сабор српских светитеља, коме је посвећен овај храм, издвојио је Вашом заслугом на нашим просторима Светог владику Николаја кога сте нам Ви донели из Америке. Претходно сте нам доносили штампана дела Светог владике Николаја које сте са својим блиским сарадницима учинили доступним најширој читалачкој публици, у време док сте били епископ у Немачкој. Овај новоподигнути и освећени храм је такође дошао са владиком Николајем из Охрида, својом архитектуром, Светог Јована Канеа, и зато је овде, Свети владика Николај приближен нама више него другима. Дугујемо Вам, Преосвећени Владико, неизмерну захвалност." Затим је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић прочитао одлуку Светог Архијерејског Синода о додели високог признања Српске Православне Цркве задужбинарима из Шапца за исказано добротољубље према Епархији шабачкој, нарочито показаном приликом изградње цркве Сабора српских светитеља. Епископ Лаврентије је уручио орден Светог краља Милутина господи Радославу Веселиновићу и Милошу Ранковићу, а верни народ са свештенством узвикивао је: Достојан!. Богомоља је предата на коришћење Епархији шабачкој, а текст повеље која се чува као сведочанство о времену и учесницима градње и дану освећења прочитао је протојереј-ставрофор Мирко Вилотић. После чина уручења високих црквених признања, своју захвалност у име обојице ктитора исказао је г. Веселиновић, који је недавно је започео изградњу цркве у родном селу Церовцу код Шапца, чије је темеље освештао владика Лаврентије. На предлог задужбинара, са благословом епископа Лаврентија, грамате су уручене господи Миливоју Пуцаревићу из Шапца, Драгољубу Милутиновићи из Варне, фрескописцу цркве Сабора српских светитеља г. Владимиру Спасојевићу и г. Ђукићу из Штитара. За трпезом љубави обратио се и др Милош Ранковић. Освећењу цркве Сабора српских светитеља присуствовали су верни из Републике Србије, као и из Републике Српске, српског расејања, свештенство и монаштво Епархије шабачке, представници локалних власти, историчар Сретен Цветојевић, директор Ризнице српске духовности Миле Пајић, уметник који је својим акварелима украсио Дом патријарха Павла, чланови Друштва пријатеља манастира Соко, многобројни сарадници, личности јавног и културног живота. О свему се старао архијерејски намесник азбуковачки протојереј-ставрофор Драган Секулић са братијом свештеницима, настојатељем манастира Светог Николаја Српског јерејем Немањом Станојевићем и архијерејским намесником посавско-тамнавским протојерејем Зораном Ристивојевићем. За чин освећења, недељу дана су манастир украшавале и цео комплекс уређивале вредне руке жена из Љубовије, као и запослени у компанији Галеб груп. Трпеза љубави је приређена за шест стотина званица у неколико манастирских сала. Извор: Инфо служба СПЦ
  14. П О Р У К А ТРОЈИЧИНДАНСКОГ САБОРА АРХИЈЕРЕЈА, СВЕШТЕНСТВА, МОНАШТВА И ВЈЕРНОГ НАРОДА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ, ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ, ЕПАРХИЈЕ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ и ЕПАРХИЈЕ МИЛЕШЕВСКЕ У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА, БОГА ЉУБАВИ! Ми, архијереји, свештеници, монаси, монахиње, вјерници, чланови више од 600 Црквених општина и Црквених одбора и свих црквених установа у Црној Гори, по својој савјести и хришћанској одговорности пред Богом и историјом, дужни смо да свеукупној јавности, домаћој и иностраној, укажемо да Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је 16. маја 2019.г. утврдила Влада Црне Горе, није ништа друго до акт који је првенствено уперен против Митрополије Црногорско-Приморске и Епархија Будимљанско-Никшићке, Захумско-Херцеговачке и Милешевске, које имају своју осмовјековну канонску јурисдикцију на простору на коме се данас налази Црна Гора. Предлог закона је припремљен једнострано, искључиво од представника Владе Црне Горе, коме није претходио истински, јавни, транспарентни и стални дијалог представника државне власти са представницима наше Цркве и других вјерских заједница. Прекршене су и бројне одредбе обавезујуће, прописане процедуре. Црква и вјерске заједнице су биле дискриминисане од почетка нетранспарентне и закулисне припреме веома лошег Нацрта до утврђивања још горег Предлога закона. И поред више захтјева, представницима наше Цркве није омогућено учешће у Радној групи за израду закона. До данас није познато ко су чланови Радне групе и да ли она уопште постоји. Ни у једној фази овог поступка нисмо имали право на учешће, што представља преседан своје врсте. Представници и најодговорнији носиоци државне власти у Црној Гори и не крију да је ово, заправо, закон против Српске Православне Цркве, Митрополије, епархија, митрополита, епископа, свештенства, монаштва и вјерног народа од којих је више од 95% држављана Црне Горе. Закон, дакле, није у функцији цивилизованог и правно утемељеног регулисања права на слободу вјероисповијести и правног положаја Цркве и вјерских заједница већ искључиво против Цркве и елементарних права и слобода православних свештеника и вјерника које им припада и по Божјем и по људском праву. Право на слободу вјероисповијести или увјерења је, судећи по тим изјавама, само средство да се остварују идеолошки и политички циљеви. И то све да би се, са позиција јавне власти, кршио Устав Црне Горе и на бруталан и насилан начин, како је најављено са најважнијих државних адреса, стварала лажна црквена организација као ”државна вјерска заједница” у секуларној држави у којој су цркве и вјерске заједнице одвојене од државе. Више је него јасно да се Предлогом закона припрема отимање храмова и пљачка црквене имовине и то са злокобним и несагледивим последицама. Међутим, постоје и друга питања која дубоко вријеђају достојанство почев од тога да се Црква и вјерске заједнице на прикривен начин заправо приказују као криминалне организације. Ствар је доведена до апсурда, јер се Црква која је вјековима са својим народом и добротворима градила, чувала и обнављала Светиње служећи у њима Свете службе Божје, оптужује да је наводно ”незаконито стекла право својине над православним храмовима и црквеним земљиштем” из времена Краљевине Црне Горе. И умјесто да као и све друге државе у Европи, државна власт у Црној Гори изврши реституцију и обештећење за имовину која је од Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице, одузела комунистичка власт, данас се припрема одузимање Светиња и пљачке црквене имовине од стране секуларне државне власти. Умјесто уважавања и остваривања сарадње ради општег добра и напретка заједнице, послије толиких вјекова постојања, државна власт настоји да укине раније стечене и признате статусе правних лица традиционалних цркава и вјерских заједница, тј. да изврши њихову ликвидацију у правном смислу, како би се оне поново оснивале и евидентирале. Постоје десетине других примјера који непобитно свједоче антивјерски карактер Предлога закона и најављују антицрквене активности државне власти. Истина, у Предлогу закона нема одредбе по којој се забрањује Хришћанство! Али, то се, сходно духу овог акта и циљевима које власт жели њиме да постигне, заправо подразумијева и само по себи намеће као забрана! Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори је до сада предузео бројне активности како би се надлежним органима и релевантним међународним субјектима аргументовано указало на све проблематичне и неодрживе одредбе Предлога закона, али и на озбиљне проблеме које би наведени закон произвео. Наша Црква не тражи никакве привилегије, нити било какве забране него само и једино поштовање права на слободу вјере и имовину свих, па и Православне Цркве и њених вјерника и то у сопственој држави коју су стварали и за коју су гинули њихови преци са црногорским митрополитима на челу. Предлог закона, у значајном броју његових одредби, представља сушту супротност свему што јесу слобода вјере, толеранција и дијалог у њиховом савременом и свевременом изразу, који воде ка нормативном регулисању правног положаја цркава и вјерских заједница. Право на слободу вјероисповијести у његовом индивидуалном и колективном аспекту мора бити свуда у истом обиму и изразу. Црна Гора, у том погледу, не може и не смије да представља изузетак. Црној Гори јесте потребан нови Закон у овој области, али закон који ће бити припремљен са пажњом, у атмосфери дијалога и уважавања, од представника Владе, Цркве, вјерских заједница, експерата и заинтересованих лица, а не супротно као што је било и 2015. и 2019. године. Нови закон мора да буде у функцији сваке вјере и свих вјера заједно, свакога вјерника појединачно и свих заједно, а не против једне вјере, Православне Цркве, њених епископа, свештеника, монаха, монахиња и вјерника – како је већ у јавности препознат Предлог закона. Неопходно је да онако како Бог заповиједа и како људски закони уређују, а то није у супротности једно са другим, отвори јавни и институционални дијалог Владе са црквама и вјерским заједницама како би се приступило припреми новог Предлога закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједница по мјери Божије и истинске људске правде, уз поштовање свих људи, вјера и различитости. Влада Црне Горе има обавезу да припреми Закон који ће обезбиједити равноправност и једнакост и који ће добровољно бити поштован и примјењиван од свих заједно и од свакога појединачно. Само на тај начин, Црна Гора може да буде сигурна да је кућа свих њених грађана, а посебно вјерника као најбројније популације црногорског друштва. У супротном и на начин на који је то предвиђено Предлогом закона продубљују се подјеле у ионако подијељеном црногорском друштву и без икакве потребе иницирају, подстичу и распирују братоубилаштво и сукоби на вјерској и етничкој основи. Ми смо дужни да свједочимо Христа Распетога и Васкрслога свима и у свако вријеме, али смо дужни да чувамо достојанство, идентитет и Светиње Цркве којој припадамо и којој су кроз сву историју Црне Горе припадали и наши преци. Нека Света и Живоначална Тројица, Бог Љубави, излије своју богату милост и поврати разум и спокој међу све вјернике и људе добре воље да, по ријечима Патријарха Павла, будемо и останемо људи. Из тих разлога, захтијевамо од Владе Црне Горе да из даље процедуре у разумном року повуче Предлог закона и припреми нови који ће бити у сагласности са достојанством Црне Горе и међународним стандардима о слободи вјероисповијести. Уколико Влада то што скорије не учини ми ћемо још одлучније саборно иступити у одбрани својих Светиња и законских права. Данас се пред Саборним Храмом Христовог Васкрсења завјетујемо и заклињемо да ћемо чувати, обнављати и бранити своје Светиње, ћивоте наших Светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака! Тако нам Бог Љубави, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки помогли! АМИН! АМИН! АМИН! у Подгорици, уочи Тројичиндана 2019. АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ ЕПИСКОП БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКИ ЈОАНИКИЈЕ ЕПИСКОП МИЛЕШЕВСКИ АТАНАСИЈЕ ЕПИСКОП ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ ДИМИТРИЈЕ ЕПИСКОП ДИОКЛИЈСКИ МЕТОДИЈЕ ЕПИСКОП УМИРОВЉЕНИ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ АТАНАСИЈЕ са свим свештенством, монаштвом и вјерним народом Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у манастиру Жичи и Београду од 9. до 18. маја 2019. године Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 9. маја у манастиру Жичи, првом седишту аутокефалне Српске Цркве, а 800-годишњицу те аутокефалије, пуне црквене самосталности, великог дара Божјег и великог дела Светога Саве, прослављамо ове године. После свете саборне архијерејске Литургије и призива Светога Духа у храму манастира Жиче одржане су, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прве саборске седнице у самом манастиру, 9. и 10. маја, да би Сабор наставио са радом у Патријашијском двору у Београду од 11. маја до завршетка овогодишњег заседања. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа западноевропског г. Луке. На почетку прве саборске седнице Његова Светост Патријарх је присутним епископима упутио, по устаљеној пракси, приступну поздравну реч, у којој је указао на суштинска питања живота и мисије Српске Православне Цркве у савременом свету, препуном, с једне стране, великих духовних изазова и искушења, а са друге стране и отворених могућности за рад на духовној обнови нашег народа. Већ на самом почетку свога рада Сабор је изузетну пажњу посветио богослужбеном прослављању и духовно-културном обележавању великог јубилеја, осамстогодишњице стицања аутекефалног статуса наше Цркве (1219 - 2019), како на нивоу читаве Цркве у манастиру Жичи и у Београду, у октобру, тако и по свим њеним епархијама. Поводом великог јубилеја, 800-годишњице аутокефалије наше Цркве, у саборској дискусији о начину стицања исте изнесен је једнодушан став свих присутних архијереја о апсолутно канонском карактеру светосавске аутокефалије. Ваља истаћи да ће прослава бити настављена и током читаве идуће, 2020. године, а одлучено је и да се те исте године молитвено и свечано обележи још један значајан јубилеј – стогодишњица уједињења покрајинских Цркава у једну јединствену Српску Православну Цркву и васпостављањa њеног статуса аутокефалне Патријаршије. На позив Сабора, Патријаршију су посетили председник Републике Србије г. Александар Вучић и председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. После заседања, у свечаној дворани за пријеме, Сабор је са дужном пажњом саслушао излагања двојице српских лидера о стању и проблемима нашег народа у Србији и Републици Српској, али и шире, као и о напорима и неравноправној борби са моћницима за очување Косова и Метохије у саставу Србије и о подршци и свеобухватној помоћи државе Србије нашем народу да опстане на најсветијој српској земљи, Косову и Метохији, и, паралелно, о братској сарадњи државних органа, образовних и културних установа и свих осталих носилаца јавне одговорности у Србији и у Републици Српској, на добро нашег народа с обе стране Дрине и на његово опште добро, ма где да живи. Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, са извештајем о свим досадашњим радовима, извршеним уз велику помоћ државе и прилозима побожног народа, нарочито о постављању мозаикâ од стране руских уметника, и најавом свечаног великог освећења Храма следеће године. Као и сваке године, Сабор се позабавио и питањима црквене просвете и стварањем услова за нормално функционисање Патријаршијске библиотеке и Музеја и Архива Српске Православне Цркве. Изабран је нови вршилац дужности ректора Богословије Светог Арсенија Сремца у Карловцима, протојереј мр Јован Милановић. Расправљало се и о сарадњи Цркве са надлежним органима Србије у процесу ревитализације Сремских Карловаца и стварања условâ за његову нову - у ствари стару - улогу важне духовне, културне и образовне кошнице српског народа. Измењен је датум празновања светог Пајсија, патријарха пећког: уместо 2/15. октобра његов спомен ће се вршити 3/16. октобра на основу новооткривеног записа на његовим светим моштима. Са жалошћу је констатовано деловање разних расколника и секташа. Саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и добротворне фондације „Човекољубље” и других фондација и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду. Извршена је арондација појединих епархија тако што је Епархија бањалучка уступила један број црквених општина, односно парохија, Епархији бихаћко-петровачкој, а Епархија зворничко-тузланска Епархији дабробосанској. Сабор је једногласно доделио орден Светог Саве првог степена др Димитрију (Тракателису), донедавно архиепископу америчком у јурисдикцији Цариградске Патријаршије, за његову љубав и доброчинства учињена епархијама наше Цркве у Америци. Размотрено је и стање наше Цркве у такозваном региону, односно у државама створеним на развалинама бивше Југославије, при чему је констатовано да су анимозност и дискриминација у односу на нашу Цркву присутне, у већој или мањој мери, готово свуда - у Хрватској, Босни и Херцеговини, Северној Македонији, а нарочито у Црној Гори, где је недавно потврђен антиевропски и антицивилизацијски предлог закона о Црквама и верским заједницама. Тим нацртом закона се специјално и намерно дискриминишу Епархије црногорско-приморска и будимљанско-никшићка, а предвиђа се чак и отимање светих храмова и њихово проглашавање за власништво државе (!). Таква решења укидају неотуђиво право грађанина на слободу вероисповести и савести и представљају директно мешање у унутрашње црквене послове. Ту су и покушаји насилног одузимања светињâ у корист канонски и реално непостојеће „Црногорске Православне Цркве” и претње да ће бити срушене поједине богомоље (црква на планини Румији и крстионица на Превлаци). Наравно, свуда - и у Црној Гори, и у Хрватској, и другде - има не мало часних појединаца и читавих заједница и организација које се залажу за правду и слободу свих. Тешко је и стање наше аутономне Охридске Архиепископије у Северној Македонији, где тренутно нема директног прогона архиепископа Јована, епископâ, клирикâ, монахâ и верникâ, али им стално над главом виси Дамоклов мач новог судског гоњења. Упркос томе, наша Црква је и даље, као и до сада, за дијалог са тамошњом Црквом која већ деценијама пребива у расколу и за решење проблема на аутентично канонској основи. Поводом јавних ставова за обавезну вакцинацију деце или против ње, Сабор сматра да треба уважити разлоге научне медицине, али и бојазан родитељâ од њеног примања. Највећи проблем Православне Цркве данас јесте црквени раскол у Украјини и промашени покушај Цариградске Патријаршије да тај проблем реши „преко колена”, на своју руку, без дијалога са канонском Црквом у Украјини и са Руском Православном Црквом као целином и без свеправославног саветовања. С тим у вези, Сабор остаје при свом досадашњем ставу: наша Црква не признаје новоустановљену парацрквену структуру у Украјини, на чијем челу су грађани Денисенко и Думенко, а налази се у литургијском и канонском општењу само и искључиво са канонском Украјинском Православном Црквом, на чијем челу се налази Његово Блаженство митрополит Онуфрије, и са свим осталим канонским Православним Црквама. Сабор по ко зна који пут изражава своју запрепашћеност и огорченост услед неканонских упада епископâ и свештеникâ Румунске Православне Цркве у епархије Српске Православне Цркве у Источној Србији. Односи са Римокатоличком Црквом и са Црквама Реформације у Србији, као и са Исламском заједницом Србије, традиционално су добри и коректни, што се, нажалост, не може рећи за односе са одређеним круговима Римокатоличке Цркве у Хрватској и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини. Чланови Светог Архијерејског Синода у новом сазиву су митрополит дабробосански Хризостом и епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид. Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице
  16. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у манастиру Жичи и Београду од 9. до 18. маја 2019. године Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 9. маја у манастиру Жичи, првом седишту аутокефалне Српске Цркве, а 800-годишњицу те аутокефалије, пуне црквене самосталности, великог дара Божјег и великог дела Светога Саве, прослављамо ове године. После свете саборне архијерејске Литургије и призива Светога Духа у храму манастира Жиче одржане су, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прве саборске седнице у самом манастиру, 9. и 10. маја, да би Сабор наставио са радом у Патријашијском двору у Београду од 11. маја до завршетка овогодишњег заседања. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа западноевропског г. Луке. На почетку прве саборске седнице Његова Светост Патријарх је присутним епископима упутио, по устаљеној пракси, приступну поздравну реч, у којој је указао на суштинска питања живота и мисије Српске Православне Цркве у савременом свету, препуном, с једне стране, великих духовних изазова и искушења, а са друге стране и отворених могућности за рад на духовној обнови нашег народа. Већ на самом почетку свога рада Сабор је изузетну пажњу посветио богослужбеном прослављању и духовно-културном обележавању великог јубилеја, осамстогодишњице стицања аутекефалног статуса наше Цркве (1219 - 2019), како на нивоу читаве Цркве у манастиру Жичи и у Београду, у октобру, тако и по свим њеним епархијама. Поводом великог јубилеја, 800-годишњице аутокефалије наше Цркве, у саборској дискусији о начину стицања исте изнесен је једнодушан став свих присутних архијереја о апсолутно канонском карактеру светосавске аутокефалије. Ваља истаћи да ће прослава бити настављена и током читаве идуће, 2020. године, а одлучено је и да се те исте године молитвено и свечано обележи још један значајан јубилеј – стогодишњица уједињења покрајинских Цркава у једну јединствену Српску Православну Цркву и васпостављањa њеног статуса аутокефалне Патријаршије. На позив Сабора, Патријаршију су посетили председник Републике Србије г. Александар Вучић и председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. После заседања, у свечаној дворани за пријеме, Сабор је са дужном пажњом саслушао излагања двојице српских лидера о стању и проблемима нашег народа у Србији и Републици Српској, али и шире, као и о напорима и неравноправној борби са моћницима за очување Косова и Метохије у саставу Србије и о подршци и свеобухватној помоћи државе Србије нашем народу да опстане на најсветијој српској земљи, Косову и Метохији, и, паралелно, о братској сарадњи државних органа, образовних и културних установа и свих осталих носилаца јавне одговорности у Србији и у Републици Српској, на добро нашег народа с обе стране Дрине и на његово опште добро, ма где да живи. Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, са извештајем о свим досадашњим радовима, извршеним уз велику помоћ државе и прилозима побожног народа, нарочито о постављању мозаикâ од стране руских уметника, и најавом свечаног великог освећења Храма следеће године. Као и сваке године, Сабор се позабавио и питањима црквене просвете и стварањем услова за нормално функционисање Патријаршијске библиотеке и Музеја и Архива Српске Православне Цркве. Изабран је нови вршилац дужности ректора Богословије Светог Арсенија Сремца у Карловцима, протојереј мр Јован Милановић. Расправљало се и о сарадњи Цркве са надлежним органима Србије у процесу ревитализације Сремских Карловаца и стварања условâ за његову нову - у ствари стару - улогу важне духовне, културне и образовне кошнице српског народа. Измењен је датум празновања светог Пајсија, патријарха пећког: уместо 2/15. октобра његов спомен ће се вршити 3/16. октобра на основу новооткривеног записа на његовим светим моштима. Са жалошћу је констатовано деловање разних расколника и секташа. Саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и добротворне фондације „Човекољубље” и других фондација и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду. Извршена је арондација појединих епархија тако што је Епархија бањалучка уступила један број црквених општина, односно парохија, Епархији бихаћко-петровачкој, а Епархија зворничко-тузланска Епархији дабробосанској. Сабор је једногласно доделио орден Светог Саве првог степена др Димитрију (Тракателису), донедавно архиепископу америчком у јурисдикцији Цариградске Патријаршије, за његову љубав и доброчинства учињена епархијама наше Цркве у Америци. Размотрено је и стање наше Цркве у такозваном региону, односно у државама створеним на развалинама бивше Југославије, при чему је констатовано да су анимозност и дискриминација у односу на нашу Цркву присутне, у већој или мањој мери, готово свуда - у Хрватској, Босни и Херцеговини, Северној Македонији, а нарочито у Црној Гори, где је недавно потврђен антиевропски и антицивилизацијски предлог закона о Црквама и верским заједницама. Тим нацртом закона се специјално и намерно дискриминишу Епархије црногорско-приморска и будимљанско-никшићка, а предвиђа се чак и отимање светих храмова и њихово проглашавање за власништво државе (!). Таква решења укидају неотуђиво право грађанина на слободу вероисповести и савести и представљају директно мешање у унутрашње црквене послове. Ту су и покушаји насилног одузимања светињâ у корист канонски и реално непостојеће „Црногорске Православне Цркве” и претње да ће бити срушене поједине богомоље (црква на планини Румији и крстионица на Превлаци). Наравно, свуда - и у Црној Гори, и у Хрватској, и другде - има не мало часних појединаца и читавих заједница и организација које се залажу за правду и слободу свих. Тешко је и стање наше аутономне Охридске Архиепископије у Северној Македонији, где тренутно нема директног прогона архиепископа Јована, епископâ, клирикâ, монахâ и верникâ, али им стално над главом виси Дамоклов мач новог судског гоњења. Упркос томе, наша Црква је и даље, као и до сада, за дијалог са тамошњом Црквом која већ деценијама пребива у расколу и за решење проблема на аутентично канонској основи. Поводом јавних ставова за обавезну вакцинацију деце или против ње, Сабор сматра да треба уважити разлоге научне медицине, али и бојазан родитељâ од њеног примања. Највећи проблем Православне Цркве данас јесте црквени раскол у Украјини и промашени покушај Цариградске Патријаршије да тај проблем реши „преко колена”, на своју руку, без дијалога са канонском Црквом у Украјини и са Руском Православном Црквом као целином и без свеправославног саветовања. С тим у вези, Сабор остаје при свом досадашњем ставу: наша Црква не признаје новоустановљену парацрквену структуру у Украјини, на чијем челу су грађани Денисенко и Думенко, а налази се у литургијском и канонском општењу само и искључиво са канонском Украјинском Православном Црквом, на чијем челу се налази Његово Блаженство митрополит Онуфрије, и са свим осталим канонским Православним Црквама. Сабор по ко зна који пут изражава своју запрепашћеност и огорченост услед неканонских упада епископâ и свештеникâ Румунске Православне Цркве у епархије Српске Православне Цркве у Источној Србији. Односи са Римокатоличком Црквом и са Црквама Реформације у Србији, као и са Исламском заједницом Србије, традиционално су добри и коректни, што се, нажалост, не може рећи за односе са одређеним круговима Римокатоличке Цркве у Хрватској и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини. Чланови Светог Архијерејског Синода у новом сазиву су митрополит дабробосански Хризостом и епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид. Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
  17. Обележавајући осамстоту годишњицу аутокефалије наше помесне Цркве и са дубоком одговорношћу пред Богом, светим патријарсима, архиепископима и епископима који су се вековима са својим свештенством, монаштвом и верним народом држали Завета светога Кнеза Лазара и чували Косово и Метохију у духовном памћењу као нашу свету и заветну земљу, борећи се за очување наших светиња и слободу народа, Свети Архијерејски Сабор још једном понавља свој једногласан и недвосмислен став, изречен на прошлогодишњим заседањима у мају и новембру. Косово и Метохија представља саставни део суверене територије Републике Србије и као такво је дефинисано у Уставу Србије и у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН. Суверенитет и територијални интегритет Србије, укључујући Косово и Метохију, без обзира на незаконито проглашену такозвану косовску државу, признаје огромна већина човечанства, укључујући Русију и Кину и пет земаља Европске уније, ОЕБС, УНЕСКО и друге важне међународне организације. Зато је за Свети Архијерејски Сабор наше Цркве неприхватљиво било каква измена статуса Косова и Метохије, која води или признању Косова као независне државе или било којој варијанти територијалне поделе, без које није могуће разграничење. Таква решења довела би неизбежно до исељавања већине преосталог српског народа, који живи у већински албанским срединама Косова и Метохије, и до несагледиве штете за нашу духовну и културну баштину. Као архијереји Српске Православне Цркве износимо овај став, не као политички став већ, пре свега, као одговоран пастирски и историјски став, који произилази из вековне борбе наше Цркве да очува опстанак верног српског народа и светиња на вековним огњиштима и воље огромне већине нашег народа. Овај став никако не значи подржавање идеје такозваног замрзнутог конфликта већ представља позив свим политичким чиниоцима на наставак дијалога, без притиска и уцена у контексту решавања питања заштите људских права народа, слободе живота и рада Српске Православне Цркве, институционалне и безбедносне заштите наших светиња, омогућавања несметаног повратка расељених и слободног приступа имовини свима онима којима је она бесправно одузета или узурпирана. Подржавамо, стога, свесрдно сваки одговоран дијалог који треба да допринесе владавини права и закона и помирењу између свих народа који живе на простору Косова и Метохије као јужне покрајине Србије. Извор: Српска Православна Црква
  18. Обележавајући осамстоту годишњицу аутокефалије наше помесне Цркве и са дубоком одговорношћу пред Богом, светим патријарсима, архиепископима и епископима који су се вековима са својим свештенством, монаштвом и верним народом држали Завета светога Кнеза Лазара и чували Косово и Метохију у духовном памћењу као нашу свету и заветну земљу, борећи се за очување наших светиња и слободу народа, Свети Архијерејски Сабор још једном понавља свој једногласан и недвосмислен став, изречен на прошлогодишњим заседањима у мају и новембру. Косово и Метохија представља саставни део суверене територије Републике Србије и као такво је дефинисано у Уставу Србије и у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН. Суверенитет и територијални интегритет Србије, укључујући Косово и Метохију, без обзира на незаконито проглашену такозвану косовску државу, признаје огромна већина човечанства, укључујући Русију и Кину и пет земаља Европске уније, ОЕБС, УНЕСКО и друге важне међународне организације. Зато је за Свети Архијерејски Сабор наше Цркве неприхватљиво било каква измена статуса Косова и Метохије, која води или признању Косова као независне државе или било којој варијанти територијалне поделе, без које није могуће разграничење. Таква решења довела би неизбежно до исељавања већине преосталог српског народа, који живи у већински албанским срединама Косова и Метохије, и до несагледиве штете за нашу духовну и културну баштину. Као архијереји Српске Православне Цркве износимо овај став, не као политички став већ, пре свега, као одговоран пастирски и историјски став, који произилази из вековне борбе наше Цркве да очува опстанак верног српског народа и светиња на вековним огњиштима и воље огромне већине нашег народа. Овај став никако не значи подржавање идеје такозваног замрзнутог конфликта већ представља позив свим политичким чиниоцима на наставак дијалога, без притиска и уцена у контексту решавања питања заштите људских права народа, слободе живота и рада Српске Православне Цркве, институционалне и безбедносне заштите наших светиња, омогућавања несметаног повратка расељених и слободног приступа имовини свима онима којима је она бесправно одузета или узурпирана. Подржавамо, стога, свесрдно сваки одговоран дијалог који треба да допринесе владавини права и закона и помирењу између свих народа који живе на простору Косова и Метохије као јужне покрајине Србије. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. У својој вишемесечној полемици са Епископом бачким Иринејем, Владика Максим је изнео мноштво проблематичних ставова. Они управо кулминирају његовим последњим одговором Епископу Иринеју, који је припремио и објавио на самом почетку овогодишњег рада Св Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са својим сарадницима, желећи да управо овим одговором, управо он, Владика Максим, стави „благословену тачку“ на ту полемику, како је и назвао тај свој одговор.[1] Да ли Владика Максим прихвата расколнике у Америци, противно препоруци СА Сабора и Синода СПЦ? У својој вишемесечној полемици са Епископом бачким Иринејем, Владика Максим је изнео мноштво проблематичних ставова. Они управо кулминирају његовим последњим одговором Епископу Иринеју, који је припремио и објавио на самом почетку овогодишњег рада Св Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са својим сарадницима, желећи да управо овим одговором, управо он, Владика Максим, стави „благословену тачку“ на ту полемику, како је и назвао тај свој одговор.[1] Подсећања ради, полемика је покренута Саопштењем Владике Максима још 16. марта[2] којим је прозвао Епископа бачког идентификујући га као неку групу смутљиваца «портпарола» од којих долазе «чудновати ставови». То Саопштење је садржавало и друге необичне елементе о чему је већ довољно било речи.[3] Након тога уследио је ред реплика од стране Епископа Максима на сасвим оправдане и одмерене реакције Епископа Иринеја, али без конкретних одговора на постављена му важна питања. Уследиоло је и неколико интервјуа (један пре и два после Саопштења) Епископа Максима у којима је фигурираро читав низ проблематичних и/или нејасних ставова.[4] Али на жалост, сведочили смо и изношењу доказаних неистина и «преправљању» текстова од стране Епископа Максима, о чему је такође било доста речи.[5] Чињеница стоји да је званични став Српске Православне Цркве по питању Украјинске кризе сасвим јасно и благовремено изнет у јавност Саборским Саопштењем од 12. новембра 2018 г.[6] Тај став је додатно прецизиран након небивалог акта потписивања такозваног томоса о аутокефалности украјинских непокајаних расклоника 5. и 6. јануара 2019.г од стране цариградског Патријарха. У ту сврху, а због новонасталих околности у којима је било потребно јасно се определити у погледу (не)саслуживања са расклоничким групацијама, Синод Српске Православне Цркве 13. марта издаје препоруку уздржања од саслуживања са (1) расколничким клирицима, и (2) са оним лицима која са расколницима «саслужују или ступају у општење», и све то у складу са кононским начелом које говори да ко ступа у општење са неким ко је изван општења и сам бива изван општења.[7] Дакле став наше Цркве је био сасвим јасан. Он није препоручивао било какав прекид општења са «осталим Православним Црквама» него са расколницима и са појединцима који својим деловањем иступају из благодатног крила канонске Цркве и присједињују се расколницима. Упркос томе, Епископ Максим одлучује да само неколико дана након изношења препоруке Синода прозове Епископа бачког и сврста га у ред неких апстрактних смутљиваца (портпарола), иако је Епископ бачки изнео свој «лични став» који је потпуно у складу са самом препоруком Синода и претходним ставом СА Сабора СПЦ. У том своме обраћању Епископ Максим је позвао целокупно стадо поверене му Епархије да и даље општи са «онима са којима смо до сада били у општењу», без опаске на уздржање од општења са оним лицима која се присаједињују расколницима као што је то СА Синод препоручио, па и Епископ бачки сугерисао у своме личном ставу. А да би оправдао тај свој позив, који је у супротности са препоруком Синода, Епископ Максим замагљује речи СА Синода и речи Епископа бачког, па уместо да помиње препоруку о уклањању од општења са појединцима (лицима) који «саслужују или ступају у општење» са расколницима, како и Синод и Епископ бачки то дефинишу, он измишља да «портпароли» «негде тврде а негде сугеришу, да Српска Црква тобоже препоручује да се клонимо општења са … осталим Православним Црквама». Затим Владика Максим свом жестином напада тога «сламнатог човечуљка» (straw man) којега је сам креирао, док се у процесу пројављује као чувар евхаристијског јединства. А „портпарол“ бачки, па и цели Свети Архијерејски Сабор, Синод и сам Патријарх, испадају као група неозбиљних људи који не разумеју значај „евхаристијске заједнице“ у истој мери у којој то разуме Владика Максим! Укратко речено, сасвим јасан став, и сасвим јасну позицију СПЦ у односу на украјинску кризу, Епископ Максим је својим „самосталним“ деловањем успео да преокрене у стање унутрашње полемике у оквиру СПЦ. Од јединственог и јасног става дошли смо до расправе само захваљујући упорности Епископа Максима. Раније сам писао (и то документовао) да у свету ово ствара слику по којој у СПЦ постоји унутрашњи раздор по питању Украјине, што се потом користи у пропагандне сврхе и сврхе притиска на јерархију других помесних Цркава да признају расколнике као закониту Цркву, а самим тим да прихвате и новофанарску еклисиологију.[8] Јер ове две ствари, признање, макар и делимично, украјинских расколника и прихватање новофанарске еклисиологије, долазе у пакету у коме томос игра улогу тројанског коња.[9] Својом последњом репликом Епископу бачком, Епископ Максим најјасније до сада износи своју позицију по питању украјинских расколника у Америци (и дијаспори уопште) а самим тим посредно и о тзв. украјинском томосу (тројанском коњу). Навешћу релевантне делове у целости. Епископ Максим каже: „…у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, … морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. …Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве. Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању.“ Најпре техникалије. Стварност на терену негира речи Епископа западноамеричког. Цркве које потпадају под Денисенков Кијевски Патријархат (у том смислу и у САД-у) и даље постоје, па и даље параеклисиолошки потпадају под Денисенкову управу. То тврди и сам Денисенко који и јесте шеф ових расколника. [10] Денисенко и даље оперише, или под заставом „Кијевскиог Патријархата“, или под заставом нове тзв. „Православне Цркве Украјине“. Зависи како се узме. Они се „еклисиолшки“ шизофрено сматрају као патријархат (интерно), а као митрополија (екстерно). Преотете Цркве у Украјини су рутински правно регистроване под Денисенков „Кијевски Патријархат“ а не под „ПЦУ“. А сада да пређемо на суштину. По горе наведеном цитату изгледа као да Епископ Максим износи став по којем он прихвата дејство украјинског томоса. Јер захваљујући томосу све парохије дијаспоре треба да уђу у састав цариградске Патријаршије. Захваљујући управо томосу, а не било чему другом, а свакако не по некој волшебној сили по којој прелазе из „еклисиолошки непостојећих“ у „еклисиолошки постојеће“, како воле да кажу он и његов протеже др. Александар Милојков. Поставља се питање, када је и на који начин наша Црква одлучила да прихвати томос или у најмању руку дејство или овај ефекат Вартоломејевог томоса? Или је то Епископ западноамерички самостално одлучио да након што ове расколничке парохије уђу у цариградски Патријархат „по духу томоса“ све ће бити ОК што се тиче саслуживања са њима? Или ће епископ западноамерички рећи да је кроз ово „појашњење“ он само „описивао“ дејство томоса, да није рекао да га прихвата, а да при томе, претпостављам, неће рећи ни да томос у потпуности одбацује? Ово последње сматрам на основу чињенице да већ неколико месеци он избегава јасно да одговори на ова питања. Само у првој реплици Еп Иринеј му је поставио тачно 12 повезаних питања везаних за овај моменат. Ни на једно није одговорио. Зашто сам рекао да је томос тројански коњ фанарске новоеклисиологије? Зато што кроз признање ефеката томоса признаје се целокупан његов садржај. А његов садржај има многе проблематичне елементе. На првом месту томос изражава неприкосновеност власти цариградског Патријарха над свима, па чак и над предстојатељима помесних цркава (укључујући и нашег свјатјејшег Патријарха Иринеја!) јер се у томосу тврди да је цариградски Патријарх глава свим Црквама! Друго, томос изражава став да је целокупна дијаспора потчињена Фанару. Треће, томос уводи терминологију мајка-ћерка Црква по први пут у историји када је реч о додели аутокефалије (раније је нова аутокефална Црква увек постајала сестра Црква). Четврто, томос редефинише сам појам аутокефалије, претварајући аутокефалију у нешто што сам у једном од својих текстова назвао кованицом алокефалија. Оно што је додељено украјинцима није аутокефалија. Пето, прихватањем томоса прихвата се „право“ цариградског Патријарха, да „мења историју“ нешто што по речима митрополита Калиста Вера који цитира Аристотела „ни Бог не може“ (алузија на Вартоломејево укидање одлуке од пре 300 година). Шесто признаје се право цариградског Патријарха да мења јурисдикцијске границе других Цркава, уставе, епископство, да отима делове, да смењује митрополите, као што је обавестио митрополита Онуфрија да више није митрополит Кијевски). И још много тога. Према томе, томос је тројански коњ, јер бисмо и кроз најмање признање једног његовог дела изгубили сваки аргумент којим би покушали да се одбранимо и да не прихватамо све његове друге елементе. У целини, томос значи апсолутни еклисиолошки крах, пад гори од онога пре скоро хиљаду година. Епископ Максим нам управо сугерише пут којим бисмо на мала врата унели тројанског коња „у двориште“, кроз прихватање расколника у дијаспори који би ушли у цариградску јурисдикцију „по духу томоса“. А ми у канонском јединству са канонским јурисдикцијама, како нас ноншаланто подсећа Епископ западноамерички. Када узмемо у обзир све што се до сада десило и све што је Епископ Максим до сада јавно изрекао добијамо један веома чудну ситуацију. Његово деловање изазвало је полемику коју је он могао лако да отклони уз пар јасно изнетих ставова и неколико одговора на јасно постављена питања. Међутим, Владика Максим бира други пут. Он бира да не одговори ни на једно суштинско питање, а при томе наставља да полемише све до своје „благословене тачке“. Имали смо прилику сви да видимо да Владика непрестано и упорно понавља неофанарску терминологију у погледу доделе аутокефалије „држави“ а не Цркви![11] Ту је још његово негирање каноничности доделе аутокефалије нашој Цркви (односно држави, како он каже!). Његово документовано фалсификовање текстова (додавање наводника) првенствено преко сајта теологија.нет (али и на другим местима) и несувисла објашњења потпуно неприхватљивих ставова о „неканонском поступку цариградског Патријарха“ из времена Св Саве, који је „заобишао“ канонског епископа српских земаља (Хоматијана).[12] О томе да су и избор и хиротонија Св Саве били не сасвим канонски, али прихватљиви „по икономији“! Ту су и његове вишеструко доказане неистините тврдње да је исправљао своју неофанарску титулацију на документима критског Сабора. Да Епископски савет у Америци није донео одлуку коју је донео, како смо видели из докумената које је навео Епископ бачки. Даље. Владика Максим има и веома чудно виђење свеукупне ситуације у Украјини. Оно што се дешава у Украјини, где проваљују, пљачкају и спаљују храмове, туку и прогањају свештенике и вернике, приводе их на саслушања, депортују и одузимају држављанство (случај Епископа Гедеона) и сличне до неба вапијуће грозне појаве, Владика Максим сагледава кроз неку своју призму. Он каже „садашње превирање у Украјини је један привремени проблем“…и онда нам износи своје, како каже, „мањинско“ мишљење[13] (обавезно види фусноту)…да канонска Црква у Украјини, на све ово што се тамо дешава „не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.“ Ми сви добро знамо из историје да су римокатолици у једном периоду огњем и мачем „на другачији начин“ уводили људе „у благодатни простор Цркве“. Али то до сада нисмо имали у Православној Цркви. Овакво деловање Епископа Максима нанело је вишеструку штету нашој Цркви. Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у нашем друштву. Када један Епископ делује на овакав начин, он не наноси штету само своме угледу, као Епископа, као професора и човека, него наноси штету Цркви у целини и сваком њеном члану понаособ. Неминовно је да ће људи позивајући се на овакво деловање, генерализовати и говорити «Ето! Сви су такви!». Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у свету. Прво, шаље лажну слику подељености у клиру по суштински важним питањима, као што је ово. А питање се не тиче само Украјине него целе Православне Цркве. И то је данас вероватно најважније питање (ако код некога још постоје двоумљење). Друго, зато што овакво јавно и полемичко неслагање око значења јасно изречених речи из става Сабора и Синода, шаље искривљену слику непрофесионализма и беспоретка у администрацији наше Цркве. Наравно, да то не значи забрану мишљења и размишљања, али је познато како се другачија (и издвојена) мишљења износе без стварања раздора. Овакво деловање одвукло је пажњу са других важних тема и питања која чекају решење. На првом месту рад на превазилажењу (у истини!) расцепа који је изазвао Патријарх Вартоломеј својим деловањем, ако је то још икако могуће, или алтернативно рад на томе да Црквена пуноћа изнесе свој јасан суд о овим поступцима. А затим горућа питања везана за нашу унутрашњу мисију, црквену просвету, нови устав, као и сва остала редовна и текућа питања. Овакво деловање угрозило је чак и наше односе са Цариградом. Будући да Цариград добија «сигнале» који нису истински став наше Цркве (као на пример став Епископа Максима да ми саслужујемо са онима међу њима који саслужују са расколницима) што ствара једну општу конфузију и неповерење у нашим међусобним односима. Наше колективно неподизање гласа, или слабо подизање гласа, против изјава које занемарују страдање наше браће и сестара, нанело је додатну бол нашој многострадалној украјинској браћи и сестрама. Њима, који од нас очекују утеху и подршку. И ова чињеница је у свему највећа мрља на свима нама јер говори о томе да још много имамо да порадимо да бисмо истински пребивали у хришћанској љубави. Надам се да ће Свети Архијерејски Сабор препознати опасност од оваквог деловања и да ће изнаћи начин да не остави никакав простор за било какво будуће слично деловање. Надам се да ће се пројавити јединство у Духу Светом најпре међу нама, у нашој помесној Цркви, а онда да ћемо, у оквиру наших могућности, моћи деловати и на ширем пољу, васпостављајући нарушено свеправославно јединство. Моја скромна молитва је свакако на то усмерена у ове светле дане пасхалног периода. чтец Ведран Гагић мај 2019 ПРИЛОГ I хронологија неких текстова о украјинској кризи, полемици коју је покренуо Еп Максим, и фанарској новоеклисиологији 12. новембар (СПЦ – Сабор) http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij 17. јануар (Еп Максим) https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ јануар (Дејан Мачковић) https://teologija.net/ukrajinska-drama/ фебруар (о. Дарко Р. Ђого) https://teologija.net/apologije-jedne-ideologije/ март (СПЦ – Синод) http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/lichni_stav_uz_stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini март (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0 март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli март (Еп Максим) http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/o_savesnim_pastirima_neodgovornim_portparolima март (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno април (Еп Максим) https://serborth.org/04052019.html април (Ведран Гагић) https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/ април (о. Зоран Ђуровић) април (Еп Максим) април (о. Зоран Ђуровић) април (Ведран Гагић) https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/#_ftn22 мај (Еп Иринеј) http://spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_vrlina_istinoljubivosti мај (Еп Давид) https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/ мај (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_pashalni_prelaz мај (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/pashalni_prelaz_u_verziji_episkopa_maksima мај (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka ПРИЛОГ II Хронологија мојих текстова о украјинској кризи и фанарској новоеклисиологији Сви наведени текстови се налазе на блогу на адреси: www.sozercanje.wordpress.com Чудне речи Цариградског Патријарха 11/09/2018 Нека Размишљања о Одлуци Синода ЦариградскеПатријаршије 13/10/2018 Денисенкова еклисиологија ЦариградскогПатријархата03/11/2018 Можда „аутокефална“, а сигурно зависна„црква“29/11/2018 Ко се за штапокајао?04/02/2019 Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму12/04/2019 Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару иНама23/04/2019 Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачкомИринеју08/05/2019 [1] http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka [2] http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0 [3] http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli [4] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ [5] http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“ https://tinyurl.com/y58yxosf [6]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij [7] http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini [8] Види нарочито мој текст: Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму https://tinyurl.com/y58yxosf [9] О опасностима новофанарске еклисиологије сам нашироко писао још од септембра прошле године па све до сада, у забелешкама на свом блогу, које сада неочекивано служе и мени као нека хронологија ове кризе (за списак ових текстова види прилог II, или директно, www.sozercanje.wordpress.com). У скорије време Владика Давид крушевачки je такође писао о овој тематици. Овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/08/episkop-krusevacki-david-razmisljanja-zapazanja-i-gnome-o-nekim-sadasnjim-i-ovdasnjim-crkveno-narodnim-temama-8/ и овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/ А да не помињем увек кристално јасне ставове Епископа Иринеја бачког од почетка кризе (видети у прилогу I све одговоре Епископа Иринеја Епископу Максиму по хронолошком реду). Иако ова тема изискује једну много дубљу и темељнију обраду, иако је веома важна, о њој није било много речи све док Епископ Максим није интензивирао своје јавно деловање по овим питањима. Тако да, на чудан начин, као Црква можда дугујемо захвалност Епископу Максиму што нам је скренуо пажњу на опасности неофанарске еклисиологије. [10] https://spzh.news/ru/news/61794-filaret-jesli-diaspora-upc-kp-ne-khochet-byty-s-fanarom-jeje-zastavity-nelyzya [11] Види мој текст: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама https://tinyurl.com/y4y3djy8 [12] Занимљиво је да ове ставове Епископ Максим износи само у верзијама свога „интервјуа“ под насловом „Ако ово буде крај знаћу да није љубав“ на српском језику, али не и на енглеском језику. То је само једна у низу „креативних обрада“ текстова Епископа Максима. Очигледно је да се ова тврдња, да је цариградски Патријарх на неканонски начин доделио аутокефалију нашој Цркви, не прима са симпатијама ни код браће Грка. Епископ Максим, рекло би се, указује им поштовање (не жели да повреди њихова осећања) па ту реченицу о „неканонском“ поступку цариградског Патријарха избацује у енглеском преводу свога интервјуа. Али зато је нама, Србима, оставља, на „знање и равнање“ као ново научно откриће о томе да смо неканонски добили аутокефалију!? Иначе ваља овде напоменути и то да „разговор“, то јест conversation (на енглеском), који је објављен као интервју под горњим насловом, код епископа Максима изгледа другачије на српском, а другачије на енглеском језику, у неким веома кључним и индикативним деловима. «Разговор» поприма другачије облике и садржај, зависно од тога на којем је језику, за коју публику је намењен, зависно од времена и околности у којима се објављује и преобјављује, у коју сврху и са којим циљем се употребљава. Могу се на пример видети верзије на сајту теологија.нет и на сајту publicorthodoxy (српски и енглески) и све три су различите, не само у погледу превода или због чињенице да су на publicorthodoxy објављени само делови, него на кључним местима различити. Види на пример, следећу фусноту. [13] Које, узгред, није наведено као „„мањинско“ мишљење“ на сајту publicorthodoxy јер је та платформа намењена спољашњој публици (изван СПЦ), па чак ни на српском језику на том сајту не стоји као у оригиналу „мањинско мишљење“. Тамо стоји „по мом скромном мишљењу“, а на енглеском „my hopes are” тј. „моја надања су“. По мом суду ово је у складу са оним што сам поменуо. Фанару иде на руку стварање слике сукоба већих размера у СПЦ. Ту је Владика Максим својим деловањем учинио допринос. Јер када би фанарској али и целокупној грчкој јавности (и шире где је потребно да се врше притисци на јерархију) било изнето да и сам Владика Максим тврди да је његово мишљење „мањинско“ у СПЦ ствар не би могла више медијски да се профилише као нека подела у СПЦ по украјинском питању. Зато, сматрам, Владика Максим пажљиво мења речи у енглеском преводу на сајту који је под контролом архона цариградске патријаршије (publicorthodoxy) да би сакрио чињеницу да је његово мишљење „мањинско“ View full Странице
  20. Your browser does not support the HTML5 video tag. Председник Србије Александар Вучић рекао је да је на Сабору СПЦ говорио отворено о свему и да је изнео своје бриге. Наставићемо да радимо у најбољем интересу Србије и на отварању нових фабрика и путева, поручио је Вучић. "Као што сам у последње време говорио релаксирано упркос великој бризи, говорио сам отоврено о свему ономе што тишти наш народ", рекао је Вучић после разговора са патријархом и владикама на Сабору СПЦ. Председник Вучић је рекао да је одговарао на питања и да је важно да разумемо различитости. "Говорили смо о односима Србије и РС, о нашим добрим односима, меморијалном центру у Јасеновцу и да у Србији дневно изгубимо 104 човека", истакао је Вучић. Вучић је рекао да му је један владика рекао да шта год уради биће крив. Према његовим речима, састанак је био важан, црква је важан друштвени чинилац а српка црква је помагала опстанак нашег народа. Пред нама је тежак период, изнео сам своје бриге, поручио је председник Србије. "Моје је да наставимо да се боримо и да поштујемо друге", рекао је Вучић. Патријарх: Вучић се јуначки бори Председник Вучић се јуначки бори за Србију, Косово и Метохију и све што је везано за српско име, рекао је патријарх Иринеј после седнице редовног годишњег заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Патријарх је истакао да је то не само његов лични став, већ и став Сабора наше цркве. Патријарх је такође рекао да је у разговору констатовано да је стање на КиМ врло тешко и да је веома неизвесно како ће се пронаћи решење за питање Косова и Метохије. Наша љубав према КиМ је велика, истакао је патријарх, али је ситуација налик на пословицу која каже: "Желим ти ћерко да те царев син узме, али други играју око куће...". "Борићемо се и нећемо посустати у одбрани Косова. Колико ћемо успети? Надамо се у Бога и историју и помоћ пријатеља да ћемо нешто успети. Колико - остаје да видимо, зависно од ситуације у свету и оних који подржавају нас и другу страну", рекао је патријарх новинарима. Битно је, каже, да имамо разумевање и оно што видимо то је да се наш председник јунаццки бори и за Србију и за КиМ и за све оно што је везано за српско име. "Не сумњамо у његове добре намере и труд који видимо", нагласио је патријарх. Истакао је да се диви енергији Вучића и да наш председник води јако тешке разговаре. "Дивим се и молим се Богу да му да снаге и мудрости да обави улогу председника државе на најбољи и најкориснији наццин", рекао је Иринеј и на питање да ли је то његов став, прецизирао да је то и његов и став Сабора СПЦ. "Два и по сата смо разговарали са нашим драгим председником о проблему нашег народа и цркве", рекао је патријарх. Највише пажње смо посветили смо, истицце патријарх, разговорима око КиМ и констатовали да је стање врло тешко на КиМ и да је, с обзиром на прилике, неизвесно врло како ће се наћи решење за питање КиМ. "Наш председник се јуначки бори и ја му се дивим, а бог нека му да снаге да улогу председника одигра на најбољи могући начин", поручио је патријарх Иринеј. Део заседања Сабора, у којем је, на позив патријарха, учествовао председник Србије, трајао је два и по сата. Разговорима у Патријаршији присуствовао је и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик.
  21. Да ли Владика Максим прихвата расколнике у Америци, противно препоруци СА Сабора и Синода СПЦ? У својој вишемесечној полемици са Епископом бачким Иринејем, Владика Максим је изнео мноштво проблематичних ставова. Они управо кулминирају његовим последњим одговором Епископу Иринеју, који је припремио и објавио на самом почетку овогодишњег рада Св Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са својим сарадницима, желећи да управо овим одговором, управо он, Владика Максим, стави „благословену тачку“ на ту полемику, како је и назвао тај свој одговор.[1] Подсећања ради, полемика је покренута Саопштењем Владике Максима још 16. марта[2] којим је прозвао Епископа бачког идентификујући га као неку групу смутљиваца «портпарола» од којих долазе «чудновати ставови». То Саопштење је садржавало и друге необичне елементе о чему је већ довољно било речи.[3] Након тога уследио је ред реплика од стране Епископа Максима на сасвим оправдане и одмерене реакције Епископа Иринеја, али без конкретних одговора на постављена му важна питања. Уследиоло је и неколико интервјуа (један пре и два после Саопштења) Епископа Максима у којима је фигурираро читав низ проблематичних и/или нејасних ставова.[4] Али на жалост, сведочили смо и изношењу доказаних неистина и «преправљању» текстова од стране Епископа Максима, о чему је такође било доста речи.[5] Чињеница стоји да је званични став Српске Православне Цркве по питању Украјинске кризе сасвим јасно и благовремено изнет у јавност Саборским Саопштењем од 12. новембра 2018 г.[6] Тај став је додатно прецизиран након небивалог акта потписивања такозваног томоса о аутокефалности украјинских непокајаних расклоника 5. и 6. јануара 2019.г од стране цариградског Патријарха. У ту сврху, а због новонасталих околности у којима је било потребно јасно се определити у погледу (не)саслуживања са расклоничким групацијама, Синод Српске Православне Цркве 13. марта издаје препоруку уздржања од саслуживања са (1) расколничким клирицима, и (2) са оним лицима која са расколницима «саслужују или ступају у општење», и све то у складу са кононским начелом које говори да ко ступа у општење са неким ко је изван општења и сам бива изван општења.[7] Дакле став наше Цркве је био сасвим јасан. Он није препоручивао било какав прекид општења са «осталим Православним Црквама» него са расколницима и са појединцима који својим деловањем иступају из благодатног крила канонске Цркве и присједињују се расколницима. Упркос томе, Епископ Максим одлучује да само неколико дана након изношења препоруке Синода прозове Епископа бачког и сврста га у ред неких апстрактних смутљиваца (портпарола), иако је Епископ бачки изнео свој «лични став» који је потпуно у складу са самом препоруком Синода и претходним ставом СА Сабора СПЦ. У том своме обраћању Епископ Максим је позвао целокупно стадо поверене му Епархије да и даље општи са «онима са којима смо до сада били у општењу», без опаске на уздржање од општења са оним лицима која се присаједињују расколницима као што је то СА Синод препоручио, па и Епископ бачки сугерисао у своме личном ставу. А да би оправдао тај свој позив, који је у супротности са препоруком Синода, Епископ Максим замагљује речи СА Синода и речи Епископа бачког, па уместо да помиње препоруку о уклањању од општења са појединцима (лицима) који «саслужују или ступају у општење» са расколницима, како и Синод и Епископ бачки то дефинишу, он измишља да «портпароли» «негде тврде а негде сугеришу, да Српска Црква тобоже препоручује да се клонимо општења са … осталим Православним Црквама». Затим Владика Максим свом жестином напада тога «сламнатог човечуљка» (straw man) којега је сам креирао, док се у процесу пројављује као чувар евхаристијског јединства. А „портпарол“ бачки, па и цели Свети Архијерејски Сабор, Синод и сам Патријарх, испадају као група неозбиљних људи који не разумеју значај „евхаристијске заједнице“ у истој мери у којој то разуме Владика Максим! Укратко речено, сасвим јасан став, и сасвим јасну позицију СПЦ у односу на украјинску кризу, Епископ Максим је својим „самосталним“ деловањем успео да преокрене у стање унутрашње полемике у оквиру СПЦ. Од јединственог и јасног става дошли смо до расправе само захваљујући упорности Епископа Максима. Раније сам писао (и то документовао) да у свету ово ствара слику по којој у СПЦ постоји унутрашњи раздор по питању Украјине, што се потом користи у пропагандне сврхе и сврхе притиска на јерархију других помесних Цркава да признају расколнике као закониту Цркву, а самим тим да прихвате и новофанарску еклисиологију.[8] Јер ове две ствари, признање, макар и делимично, украјинских расколника и прихватање новофанарске еклисиологије, долазе у пакету у коме томос игра улогу тројанског коња.[9] Својом последњом репликом Епископу бачком, Епископ Максим најјасније до сада износи своју позицију по питању украјинских расколника у Америци (и дијаспори уопште) а самим тим посредно и о тзв. украјинском томосу (тројанском коњу). Навешћу релевантне делове у целости. Епископ Максим каже: „…у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, … морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. …Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве. Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању.“ Најпре техникалије. Стварност на терену негира речи Епископа западноамеричког. Цркве које потпадају под Денисенков Кијевски Патријархат (у том смислу и у САД-у) и даље постоје, па и даље параеклисиолошки потпадају под Денисенкову управу. То тврди и сам Денисенко који и јесте шеф ових расколника. [10] Денисенко и даље оперише, или под заставом „Кијевскиог Патријархата“, или под заставом нове тзв. „Православне Цркве Украјине“. Зависи како се узме. Они се „еклисиолшки“ шизофрено сматрају као патријархат (интерно), а као митрополија (екстерно). Преотете Цркве у Украјини су рутински правно регистроване под Денисенков „Кијевски Патријархат“ а не под „ПЦУ“. А сада да пређемо на суштину. По горе наведеном цитату изгледа као да Епископ Максим износи став по којем он прихвата дејство украјинског томоса. Јер захваљујући томосу све парохије дијаспоре треба да уђу у састав цариградске Патријаршије. Захваљујући управо томосу, а не било чему другом, а свакако не по некој волшебној сили по којој прелазе из „еклисиолошки непостојећих“ у „еклисиолошки постојеће“, како воле да кажу он и његов протеже др. Александар Милојков. Поставља се питање, када је и на који начин наша Црква одлучила да прихвати томос или у најмању руку дејство или овај ефекат Вартоломејевог томоса? Или је то Епископ западноамерички самостално одлучио да након што ове расколничке парохије уђу у цариградски Патријархат „по духу томоса“ све ће бити ОК што се тиче саслуживања са њима? Или ће епископ западноамерички рећи да је кроз ово „појашњење“ он само „описивао“ дејство томоса, да није рекао да га прихвата, а да при томе, претпостављам, неће рећи ни да томос у потпуности одбацује? Ово последње сматрам на основу чињенице да већ неколико месеци он избегава јасно да одговори на ова питања. Само у првој реплици Еп Иринеј му је поставио тачно 12 повезаних питања везаних за овај моменат. Ни на једно није одговорио. Зашто сам рекао да је томос тројански коњ фанарске новоеклисиологије? Зато што кроз признање ефеката томоса признаје се целокупан његов садржај. А његов садржај има многе проблематичне елементе. На првом месту томос изражава неприкосновеност власти цариградског Патријарха над свима, па чак и над предстојатељима помесних цркава (укључујући и нашег свјатјејшег Патријарха Иринеја!) јер се у томосу тврди да је цариградски Патријарх глава свим Црквама! Друго, томос изражава став да је целокупна дијаспора потчињена Фанару. Треће, томос уводи терминологију мајка-ћерка Црква по први пут у историји када је реч о додели аутокефалије (раније је нова аутокефална Црква увек постајала сестра Црква). Четврто, томос редефинише сам појам аутокефалије, претварајући аутокефалију у нешто што сам у једном од својих текстова назвао кованицом алокефалија. Оно што је додељено украјинцима није аутокефалија. Пето, прихватањем томоса прихвата се „право“ цариградског Патријарха, да „мења историју“ нешто што по речима митрополита Калиста Вера који цитира Аристотела „ни Бог не може“ (алузија на Вартоломејево укидање одлуке од пре 300 година). Шесто признаје се право цариградског Патријарха да мења јурисдикцијске границе других Цркава, уставе, епископство, да отима делове, да смењује митрополите, као што је обавестио митрополита Онуфрија да више није митрополит Кијевски). И још много тога. Према томе, томос је тројански коњ, јер бисмо и кроз најмање признање једног његовог дела изгубили сваки аргумент којим би покушали да се одбранимо и да не прихватамо све његове друге елементе. У целини, томос значи апсолутни еклисиолошки крах, пад гори од онога пре скоро хиљаду година. Епископ Максим нам управо сугерише пут којим бисмо на мала врата унели тројанског коња „у двориште“, кроз прихватање расколника у дијаспори који би ушли у цариградску јурисдикцију „по духу томоса“. А ми у канонском јединству са канонским јурисдикцијама, како нас ноншаланто подсећа Епископ западноамерички. Када узмемо у обзир све што се до сада десило и све што је Епископ Максим до сада јавно изрекао добијамо један веома чудну ситуацију. Његово деловање изазвало је полемику коју је он могао лако да отклони уз пар јасно изнетих ставова и неколико одговора на јасно постављена питања. Међутим, Владика Максим бира други пут. Он бира да не одговори ни на једно суштинско питање, а при томе наставља да полемише све до своје „благословене тачке“. Имали смо прилику сви да видимо да Владика непрестано и упорно понавља неофанарску терминологију у погледу доделе аутокефалије „држави“ а не Цркви![11] Ту је још његово негирање каноничности доделе аутокефалије нашој Цркви (односно држави, како он каже!). Његово документовано фалсификовање текстова (додавање наводника) првенствено преко сајта теологија.нет (али и на другим местима) и несувисла објашњења потпуно неприхватљивих ставова о „неканонском поступку цариградског Патријарха“ из времена Св Саве, који је „заобишао“ канонског епископа српских земаља (Хоматијана).[12] О томе да су и избор и хиротонија Св Саве били не сасвим канонски, али прихватљиви „по икономији“! Ту су и његове вишеструко доказане неистините тврдње да је исправљао своју неофанарску титулацију на документима критског Сабора. Да Епископски савет у Америци није донео одлуку коју је донео, како смо видели из докумената које је навео Епископ бачки. Даље. Владика Максим има и веома чудно виђење свеукупне ситуације у Украјини. Оно што се дешава у Украјини, где проваљују, пљачкају и спаљују храмове, туку и прогањају свештенике и вернике, приводе их на саслушања, депортују и одузимају држављанство (случај Епископа Гедеона) и сличне до неба вапијуће грозне појаве, Владика Максим сагледава кроз неку своју призму. Он каже „садашње превирање у Украјини је један привремени проблем“…и онда нам износи своје, како каже, „мањинско“ мишљење[13] (обавезно види фусноту)…да канонска Црква у Украјини, на све ово што се тамо дешава „не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.“ Ми сви добро знамо из историје да су римокатолици у једном периоду огњем и мачем „на другачији начин“ уводили људе „у благодатни простор Цркве“. Али то до сада нисмо имали у Православној Цркви. Овакво деловање Епископа Максима нанело је вишеструку штету нашој Цркви. Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у нашем друштву. Када један Епископ делује на овакав начин, он не наноси штету само своме угледу, као Епископа, као професора и човека, него наноси штету Цркви у целини и сваком њеном члану понаособ. Неминовно је да ће људи позивајући се на овакво деловање, генерализовати и говорити «Ето! Сви су такви!». Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у свету. Прво, шаље лажну слику подељености у клиру по суштински важним питањима, као што је ово. А питање се не тиче само Украјине него целе Православне Цркве. И то је данас вероватно најважније питање (ако код некога још постоје двоумљење). Друго, зато што овакво јавно и полемичко неслагање око значења јасно изречених речи из става Сабора и Синода, шаље искривљену слику непрофесионализма и беспоретка у администрацији наше Цркве. Наравно, да то не значи забрану мишљења и размишљања, али је познато како се другачија (и издвојена) мишљења износе без стварања раздора. Овакво деловање одвукло је пажњу са других важних тема и питања која чекају решење. На првом месту рад на превазилажењу (у истини!) расцепа који је изазвао Патријарх Вартоломеј својим деловањем, ако је то још икако могуће, или алтернативно рад на томе да Црквена пуноћа изнесе свој јасан суд о овим поступцима. А затим горућа питања везана за нашу унутрашњу мисију, црквену просвету, нови устав, као и сва остала редовна и текућа питања. Овакво деловање угрозило је чак и наше односе са Цариградом. Будући да Цариград добија «сигнале» који нису истински став наше Цркве (као на пример став Епископа Максима да ми саслужујемо са онима међу њима који саслужују са расколницима) што ствара једну општу конфузију и неповерење у нашим међусобним односима. Наше колективно неподизање гласа, или слабо подизање гласа, против изјава које занемарују страдање наше браће и сестара, нанело је додатну бол нашој многострадалној украјинској браћи и сестрама. Њима, који од нас очекују утеху и подршку. И ова чињеница је у свему највећа мрља на свима нама јер говори о томе да још много имамо да порадимо да бисмо истински пребивали у хришћанској љубави. Надам се да ће Свети Архијерејски Сабор препознати опасност од оваквог деловања и да ће изнаћи начин да не остави никакав простор за било какво будуће слично деловање. Надам се да ће се пројавити јединство у Духу Светом најпре међу нама, у нашој помесној Цркви, а онда да ћемо, у оквиру наших могућности, моћи деловати и на ширем пољу, васпостављајући нарушено свеправославно јединство. Моја скромна молитва је свакако на то усмерена у ове светле дане пасхалног периода. чтец Ведран Гагић мај 2019 ПРИЛОГ I хронологија неких текстова о украјинској кризи, полемици коју је покренуо Еп Максим, и фанарској новоеклисиологији 12. новембар (СПЦ – Сабор) http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij 17. јануар (Еп Максим) https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ јануар (Дејан Мачковић) https://teologija.net/ukrajinska-drama/ фебруар (о. Дарко Р. Ђого) https://teologija.net/apologije-jedne-ideologije/ март (СПЦ – Синод) http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/lichni_stav_uz_stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini март (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0 март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli март (Еп Максим) http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/o_savesnim_pastirima_neodgovornim_portparolima март (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno април (Еп Максим) https://serborth.org/04052019.html април (Ведран Гагић) https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/ април (о. Зоран Ђуровић) април (Еп Максим) април (о. Зоран Ђуровић) април (Ведран Гагић) https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/#_ftn22 мај (Еп Иринеј) http://spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_vrlina_istinoljubivosti мај (Еп Давид) https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/ мај (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_pashalni_prelaz мај (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/pashalni_prelaz_u_verziji_episkopa_maksima мај (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka ПРИЛОГ II Хронологија мојих текстова о украјинској кризи и фанарској новоеклисиологији Сви наведени текстови се налазе на блогу на адреси: www.sozercanje.wordpress.com Чудне речи Цариградског Патријарха 11/09/2018 Нека Размишљања о Одлуци Синода ЦариградскеПатријаршије 13/10/2018 Денисенкова еклисиологија ЦариградскогПатријархата03/11/2018 Можда „аутокефална“, а сигурно зависна„црква“29/11/2018 Ко се за штапокајао?04/02/2019 Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму12/04/2019 Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару иНама23/04/2019 Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачкомИринеју08/05/2019 [1] http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka [2] http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0 [3] http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli [4] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ [5] http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“ https://tinyurl.com/y58yxosf [6]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij [7] http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini [8] Види нарочито мој текст: Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму https://tinyurl.com/y58yxosf [9] О опасностима новофанарске еклисиологије сам нашироко писао још од септембра прошле године па све до сада, у забелешкама на свом блогу, које сада неочекивано служе и мени као нека хронологија ове кризе (за списак ових текстова види прилог II, или директно, www.sozercanje.wordpress.com). У скорије време Владика Давид крушевачки je такође писао о овој тематици. Овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/08/episkop-krusevacki-david-razmisljanja-zapazanja-i-gnome-o-nekim-sadasnjim-i-ovdasnjim-crkveno-narodnim-temama-8/ и овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/ А да не помињем увек кристално јасне ставове Епископа Иринеја бачког од почетка кризе (видети у прилогу I све одговоре Епископа Иринеја Епископу Максиму по хронолошком реду). Иако ова тема изискује једну много дубљу и темељнију обраду, иако је веома важна, о њој није било много речи све док Епископ Максим није интензивирао своје јавно деловање по овим питањима. Тако да, на чудан начин, као Црква можда дугујемо захвалност Епископу Максиму што нам је скренуо пажњу на опасности неофанарске еклисиологије. [10] https://spzh.news/ru/news/61794-filaret-jesli-diaspora-upc-kp-ne-khochet-byty-s-fanarom-jeje-zastavity-nelyzya [11] Види мој текст: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама https://tinyurl.com/y4y3djy8 [12] Занимљиво је да ове ставове Епископ Максим износи само у верзијама свога „интервјуа“ под насловом „Ако ово буде крај знаћу да није љубав“ на српском језику, али не и на енглеском језику. То је само једна у низу „креативних обрада“ текстова Епископа Максима. Очигледно је да се ова тврдња, да је цариградски Патријарх на неканонски начин доделио аутокефалију нашој Цркви, не прима са симпатијама ни код браће Грка. Епископ Максим, рекло би се, указује им поштовање (не жели да повреди њихова осећања) па ту реченицу о „неканонском“ поступку цариградског Патријарха избацује у енглеском преводу свога интервјуа. Али зато је нама, Србима, оставља, на „знање и равнање“ као ново научно откриће о томе да смо неканонски добили аутокефалију!? Иначе ваља овде напоменути и то да „разговор“, то јест conversation (на енглеском), који је објављен као интервју под горњим насловом, код епископа Максима изгледа другачије на српском, а другачије на енглеском језику, у неким веома кључним и индикативним деловима. «Разговор» поприма другачије облике и садржај, зависно од тога на којем је језику, за коју публику је намењен, зависно од времена и околности у којима се објављује и преобјављује, у коју сврху и са којим циљем се употребљава. Могу се на пример видети верзије на сајту теологија.нет и на сајту publicorthodoxy (српски и енглески) и све три су различите, не само у погледу превода или због чињенице да су на publicorthodoxy објављени само делови, него на кључним местима различити. Види на пример, следећу фусноту. [13] Које, узгред, није наведено као „„мањинско“ мишљење“ на сајту publicorthodoxy јер је та платформа намењена спољашњој публици (изван СПЦ), па чак ни на српском језику на том сајту не стоји као у оригиналу „мањинско мишљење“. Тамо стоји „по мом скромном мишљењу“, а на енглеском „my hopes are” тј. „моја надања су“. По мом суду ово је у складу са оним што сам поменуо. Фанару иде на руку стварање слике сукоба већих размера у СПЦ. Ту је Владика Максим својим деловањем учинио допринос. Јер када би фанарској али и целокупној грчкој јавности (и шире где је потребно да се врше притисци на јерархију) било изнето да и сам Владика Максим тврди да је његово мишљење „мањинско“ у СПЦ ствар не би могла више медијски да се профилише као нека подела у СПЦ по украјинском питању. Зато, сматрам, Владика Максим пажљиво мења речи у енглеском преводу на сајту који је под контролом архона цариградске патријаршије (publicorthodoxy) да би сакрио чињеницу да је његово мишљење „мањинско“
  22. У Манастиру Жича данас је Саборном архијерејском Литургијом којом је началствовао Патријарх српски Иринеј почело редовно мајско заседање Светог архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. ТВ ХрамМајско заседање у Манастиру Жича У част јубилеја, 800 година аутокефалности СПЦ овогодишње заседање Светог архијерејског Сабора почело је у Манастиру Жича, првом седишту самосталне српске архиепископије.ТВ Храм Сабор је почео Светом архијерејском Литургијом и чином призива Светог Духа у Храму Вазнесења Христовог, након чега је у Епископском Двору одржана прва Саборска седница којом је председавао Свјатјејши Патријарх српски Иринеј. ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм / Инфо служба СПЦ Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве свечано је започео 9. маја 2019. године светом архијерејском Литургијом и чином Призива Светог Духа којима је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у храму Вазнесења Христовог у манастиру Жичи. Овогодишњи Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве отпочео је у манастиру Жичи Божанственом Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење Високопреосвећене господе Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована, Митрополитâ загребачко-љубљанског Порфирија и дабробосанског Хризостома, Преосвећене господе Епископâ жичког Јустина, сремског Василија, банатског Никанора, новограчаничко-средњoзападноамеричког Лонгина, канадског Митрофана, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, аустријско-швајцарског Андреја, бихаћко-петровачког Сергија, нишког Арсенија, аутралијско-новозеландског Силуана, буеносаиреског и јужно-централноамеричког Кирила, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, викарног моравичког Антонија, викарног мохачког Исихија и умировљеног канадског Георгија. Саслуживали су и игуман студенички архимандрит др Тихон (Ракићевић), протојереји-ставрофори Саво Јовић и Љубинко Костић, презвитер Филип Милуновић, као и протођакони Иван Гашић и Александар Грујовића. Молитвено су присуствовали бројни архијереји Свете Српске Православне Цркве. Посебан повод за сабрање Патријарха, архијереја, свештенства, монаштва и верног народа у Жичи је прослава 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Већ од раних јутарњих часова манастир Жича је отворених капија дочекивао драге госте који су стизали из свих крајева света. Свештенство и монаштво Епархије жичке, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, предвођени архимандритом Дамјаном (Цветковићем) и архимандритом Савом (Илићем), срдачно су дочекивали госте пред почетак литургијске прославе значајног јубилеја. Као што је то од апостолских времена обичај да се јединство пројављује кроз саборност, наша Света Црква је данас на светом месту манастира Жиче подсетила на средњовековне саборе који су се овде догађали и који су били припрема и потврда добијене аутокефалности. Верни народ са сабрао са свих страна да са својим пастирима и духовним оцима прослави оно што смо на дар добили од Господа и Светог Саве пре 800 година. Појање жичких сестара је учинило да богослужење буде још дивније, као што рече Свети владика Николај Жички у Небеској Литургији: ''херувими поју херувику''. Међу верним народом били су и генереални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, градоначелник Краљева г. Предраг Терзић, као и представници политичког и културног живота. Да догађај буде представљен широј јавности и овековечен за историјско сећање, потрудиле су се бројне телевизијске екипе, међу којима и вредна екипа црквене телевизије Храм. У обраћању присутнима, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин је између осталог рекао: -Ево нас данас у Светој Жичи да добијемо благослов наших предака за почетак рада Светог Архијерејског Сабора. Велики је благослов да имамо коме и за шта да се молимо. Господ нека дарује да чистог срца приступимо ономе што је пред нама. У октобру нас чека велика централна прослава јубилеја 800 година аутокефалности Српске Правсолавне Цркве. Нека нас Господ са Пресветом Богородицом и свима светима води у свему овоме до Царства небеског. Амин. Светом Причешћу је приступио велики број присутних, а потом је произнета молитва Призива Светог Духа за почетак рада Сабора. У поуци присутнима Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је истакао: -Ево нас у овоме светом храму да наставимо оно што је Свети Сава започео овде са нашим народом. Он је проповедао Јеванђеље и упутио поуку архијерејима да руководе Црквом Божјом која већ ево 800 година ходи међу осталим аутокефалним Црквама. Жича је, по речима Светог владике Николаја, ''стара српска прича''. У њој смо се сабрали да видимо шта смо све у претходној години успели да учинимо, да сагледамо присутне проблеме и уз помоћ Божју нађемо пут и решење. Наш народ треба да зна да смо сви ми живи храмови Божји, да је Господ отац свих нас, а ми браћа по Духу. Црква смо сви заједно који смо крштени у име Господа који је за нас страдао и васкрсао и са нама у Цркви пребива. Он испуњава речи упућене апостолима: да ће бити са нама све до свршетка века. Он нас се не одричи никада, јер је обећао да Цркву неће надвладати паклена врата. -Треба да имамо на уму да смо чланови Тела Христовог. Треба то да сведочимо својим животом. Имамо на кога да се угледамо. Велики је број светитеља Божјих из нашег рода. Позвани смо да ходимо њиховим путем. То је једини пут који води Животу, остали путељци воде у смрт. Овде отварамо наш Сабор, где пројављујемо своје јединство. Глас Божји – глас Цркве чује се на Сабору. Све одлуке треба да буду саборне. Нека нам Господ помогне да у конфузном времену у коме живимо нађемо прави пут, пут Христов. Једна од највећих мана нашег народа је неслога. Као бројчано мали народ, можемо опстати једино у слози и јединству, како је Владика Николај говорио: да нас Господ сложи, обожи и умножи. Нека је благослов ове светиње у којој се налазимо са свима вама у векове. Амин, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. У простору припрате манастира Жиче отпочео је радни део заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. После доручка који је послужен у манастирској трпезарији, архијереји су у манастирском конаку, који је сведок страдалне историје нашег народа током двадесетог века, отпочели са радном седницом. текст: протонамесник Александар Р. Јевтић
  23. Свети архијерејски Сабор Свете Пољске аутокефалне Православне Цркве упутио је свештенству, благочестивим монасима и монахињама и свим вернима своје помесне Цркве Васкршњу посланицу, коју су потписали, поред првојерарха ове Цркве митрополита варшавског и све Пољске Саве, пет архиепископа и четири епископа. Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...