Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'руски'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 42 results

  1. На Регнум-у се појавио неки нејаки покушај у вези анализе става Српске православне цркве по питању односа Москве и Цариграда, односно Московског и Цариградског патријархата. Баш је ретка будалаштина. Очигледно да је чланак био наручен, у истом постоји једна основна идеја, а остало су одокативни наводи: привидна беспристрасност, квази-информисаност, позивања на неке изворе у РПЦ-у који се нечег сећају и мисле (то је чак стављено на почетак као “Анотација”) Основна идеја ове будалаштине је у следећем: српски Епископ Бачки Иринеј је непријатељ Руске Цркве на Балкану, није добар и лукав је, замислио је нешто лоше. Руски читалац који већином ништа не разуме по том питању, имаће на уму само ту мисао. Уз то је потпуно очигледно да је текст и стилски неписмен. Највероватније, ово је написано и преведено од стране неких Срба или помоћу Гуглтранслејта. А одговорни уредник није хтео да се бакће да би то изгледало слично руском. Аутор, Георгиј Матвијенко, изгледа не постоји- Највероватније то је испољавање неких унутрашњих тензија у различитим групацијама СПЦ-а и покушај вулгарне дискредитације опонента – сад је на мети владика Бачки Иринеј што је прикривено привидном брижношћу о благостању Руске Цркве. Што се тиче самог гласила Регнум-а, овај материјал није прикладан за њега, и може да прође само зато што је руска јавност неписмена по овом питању. Јеромонах Игњатије Шестаков Руски јеромонах Игњатије Шестаков: Провидан покушај дискредитације епископа Иринеја на руском порталу - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG На Регнум-у се појавио неки нејаки покушај у вези анализе става Српске православне цркве по питању односа Москве и Цариграда...
  2. Његово Преосвештенство Епископ рибински и даниловски г. Венијамин из Руске Православне Цркве који се налази у вишедневној посети Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој био је 24. октобра 2019. године гост Радио Светигоре. Звучни запис разговора -Везе Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве и наших народа су веома дубоке и оне просежу у прошлост и многа искушење кроз које су пролазиле наше Цркве су умногоме слична, посебно у периоду 20. века када је Црква прошла кроз тешка времена богоудступништва и богоборства кроз велика страдања, која, нека би дао Бог да се не понове никада, ни у Црној Гори и у Украјини, нити у било којем другом простору гдје живе православни. Надамо се да ће то тако бити по молитвама свих наших сестринских Православних Цркава, казао је владика Венијамин. Он је слушаоцима „Светигоре“ приближио Рибинску епархију која се налази у древној Јарославској области говорећи о животу те богоспасаване заједнице и подсетио је на многобројне светиње Рибинске епархије која има 90 парохија и пет манастира, које су нажалост малобројне због миграције становништва према великим центрима. Упркос томе редовна богослужења се врше и на удаљеним местима без обзира на број људи који у њима живе. Епархија успоставља многобројне контакте са организацијама које нису црквене и покреће многобројне пројекте. -Трудимо се да у својој епархији развијамо и социјалну дјелатност. Помажемо онима којима је потребно, колико је у нашим моћима, али наравно наша прва и основна дужност је да ширимо слово Божје и проповиједамо. Могу рећи да смо током ове посјете Црној Гори у том смислу наишли на многе светле примере, рекао је Владика. Епископ рибински и даниловски г. Венијамин је истакао да је посебну благодат осетио приликом посете манастиру Острог: -Посебан осећај лепоте и радости је и сусрет са новим саборним храмовима у Подгорици и Бару. Они су савремени, али у њима је тако лепо уткано предање наше хришћанске традиције и Цркве. Епископ је говорио о Светом Теодору Ушакову који је рођен у селу Бурнаково у Јарославској области, Рибинској епархији. Подсећајући да се честица моштију Светог праведног Теодора Ушакова чува у манастиру Михољској Превлаци, Владика је са радошћу поделио вијест да се ради на обнови храма у којем је тај угодник Божји крштен, а који је био поруган и порушен: -Живот Светог Теодора Ушакова је пример истинског служења својој отаџбини, народу, али и Богу и светим јеванђељским заповестима. Као најважније у односима руског и српског народа Владика је истакао веру православну која нас повезује и жељу да служимо Богу и љидима. И Руска Црква, као и Српска, током 20. века доживјела је велика страдања и прогоне, али реч учитеља Цркве Тертулијана да је крв мученика сјеме за нове хришћане, и у Русији се остварила: -Осећамо и доживљавамо ту реч, снажимо се подвигом новомученика који нам служе као примери и помажу у нашем савременом служењу. Све то посебно осећамо када обнављамо порушене храмове, а увек највише благослова имају обнове храмова у којима су служили Свети новомученици и исповедници Цркве. Извор: Радио Светигора
  3. Два од три војно-транспортна хеликоптера Ми-17В5, које је Србија купила од Русије, стигла су на батајнички војни аеродром, екслузивно сазнаје Спутњик. Нове летелице за РВ и ПВО Војске Србије допремљене су стратешким транспортним авионом „Антонов Ан-124 Руслан“ Ваздушно-космичких снага Русије. Нови хеликоптери стигли су из руског града Казања, где се налази један од највећих руских ваздухопловних завода — Казањски завод хеликоптера (КВЗ), који је произвођач свих хеликоптера Ми-8 и Ми-17 у наоружању Војске Србије. Извори Спутњика наводе да би у наредном периоду требало да стигну још један Ми-17В5 и још четири нова десантно-јуришна хеликоптера Ми-35М, које Србија набавља од Русије. Војска Србија на тај начин наставља озбиљан процес ревитализације своје флоте хеликоптера која четврт века, од 1991. до 2016. године, није добила ниједну нову летелицу, све до пре три године када је Русија испоручила Београду два хеликоптера Ми-17. Тај стручњак за руску авијацију додаје да су основно наоружање хеликоптера Ми-17В5 четири 20-цевна сачаста лансера Б-8В-20 који користе невођена ракетна зрна С-8, калибра 80 милиметара. Могу да носе и контејнер УПК-23-250 са двоцевним топом ГШ-23 калибра 23 милиметара са 250 граната и невођене авио-бомбе ФАБ-100. Према његовим речима, за заштиту хеликоптера набављени су и диспензери ИЦ мамаца. Поред тога, хеликоптери ће добити панцирне плоче које се могу поставити на хеликоптер. „Од три наручена хеликоптера један је прилагођен захтевима наших специјалних снага, па уместо већ стандардне утоварно-истоварне рампе има класична врата на задњем делу трупа. У борбеним условима са тим хеликоптером омогућен је десант 36 војника за свега 15 секунди!“, истиче Јокановић. Експерт наводи и да ће раније купљена два Ми-17В5 добити наоружање какво имају и нови хеликоптери. „У наредним годинама можемо очекивати наставак набавки хеликоптера тог типа, а с обзиром на могућности набављаће се од два до четири хеликоптера годишње. Треба очекивати да ће се набавити оптоелектронски систем за ометање, који ће пружити заштиту хеликоптера од ИЦ самонавођених ракета. У перспективи се очекује и интеграција домаћег наоружања, нешто попут онога што је ’Југоимпорт СДПР‘ већ извео на ирачким хеликоптерима Ми-17В5 и Ми-171Ш. Код нас ће се серијски производити ракетна зрна калибра 80 милиметара, што није безначајно, јер иста користе наши Ми-17 и Ми-35, као и МиГ-29, а извозни потенцијал је значајан“, објашњава Јокановић. Експерт наглашава да то не значи да се одустаје од обнављања старе, али доказано поуздане технике. „Ту у првом реду мислим на ремонт јединог преосталог хеликоптера Ми-17, који је војска преузела од МУП-а, а који је раније користила ескадрила Службе државне безбедности. Из непознатих разлога током ремонта 2010. године са тог хеликоптера су скинути оклоп и наоружање и његова улога је сведена на искључиво транспортну улогу. Сада ће се то променити, али оно што је још значајније јесу разговори који се воде са представницима ’Хеликоптера Русије‘ о могућности продужења века употребе за одређени број хеликоптера Ми-8Т.“ Иако стари хеликоптери Ми-8Т немају метео радар и другу софистицирану опрему, нити имају тако снажне моторе као нови Ми17В5, они још могу бити врло корисни и што је још важније — за њих РВиПВО има солидан сток резервних делова, нагласио је Јокановић. „Уколико би се постигао договор то би била значајна вест и за завод ’Мома Станојловић‘ из Батајнице, али и за завод ’Орао‘ из Бијељине“, закључио је експерт. https://rs.sputniknews.com/naoruzanje/201910161121023871-ekskluzivno-ruski-helikopteri-stigli-na-batajnicu/
  4. По благослову Његовог Преосвештенства Eпископа жичког Господина Јустина, а поводом прославе осам векова од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве, Саборна ужичка црква Светог великомученика Георгија је имала част да угости руски хор „Духовними“ из Санкт-Петербурга. Наиме, иницијатор доласка овог свештеничког хора је српско-руски клуб из Ужица чији су чланови г. Немања Спаловић и г. Владимир Димитријевић. Овај хор је основан 1971. године и броји двадесет пет чланова од којих су петнаест свештеници, шесторица ђакони и четворица чтечеви. На челу хора налази се диригент Јуриј Герасимов. Мисија хора је проповедање речи Божије уз музику. Старешина Храма Светог великомученика Георгија, протојереј Владимир Дуканац, дочекао је хор свештеника и пренео благослов нашег Епископа Јустина. Такође је организовао и пригодно послужење и дружење нашег свештенства са члановима овог дивног хора. У храму, испред иконостаса, пре почетак концерта, Архијерејски намесник ужички протојереј ставрофор Милош Босић се обратио верном народу Ужица и заједно са свештенством и народом заблагодарио овом хору што њиховим доласком нама чине велику част. Мноштво верног народа се са нашим свештенсвом окупило у своме храму и уживало у благољепију руског појања. Дружење са овим дивним члановима хора настављено је и после концерта. По поласку старешина Храма Светог великомученика Георгија је поклонио драгим гостима, а поводом јубилеја, кратак летопис Епархије жичке на руском језику. Извор: Епархија жичка
  5. Руска православна црква прихватила је Руски егзархат у Европи и све свештенике и парохије под његовим руководством под своју јурисдикцију, саопштила је прес-служба Московске патријаршије. „Свети синод је 14. септембра 2019. године размотрио предлог архиепископа Јована (Ренета) о ступању у канонско јединство са Московском патријаршијом, заједно са свештенством и парохијама који желе да га следе. Расправљајући о том захтеву, чланови Светог синода су одлучили да приме архиепископа Јована (Ренета) под јурисдикцију Московске патријаршије са титулом ’дубњински‘, као и све свештенике под његовим руководством који то желе и парохије које изразе такву вољу“, пише на сајту РПЦ. Прошле године Цариградска патријаршија је одлучила да распусти Западноевропски егзархат руских парохија и поништи патријаршијски томос из 1999. године. Многи свештеници и парохијани били су против укидања Руског егзархата и подређивања руских парохија Васељенској патријаршији. Разматрана је могућност повратка у Руску православну цркву и Руску православну цркву у иностранству. Извор: Телевизија Храм
  6. Логос

    Руски мислиоци и Европа

    У једној од првих прича Леонида Андрејева јавља се руски интелигент, који из ране младости тежи да пође у Западну Европу. Јер је, по његову уверењу, тамо „прави“ живот, и тамо је истинска историја. Русија копира, а тамо је оригинал; Русија је закашњено понављање онога што ствара вечно покретна и у вечитој тежњи напредовања захуктана Европа Запада. Јунак Андрејевљев је врло скроман, и скоро незнатан човек; али душевна стања, која он преживљује, типична су за сву руску интелигенцију. У последње се време, као по неком правилу, пребацивало руској интелигенцији, да одвише мало интереса гаји за своје рођено, да је више занима „свечовечанство“, да је некако ван националности, да, по познатом изразу Љермонтова, „чудноватом љубављу“ воли Русију. Али, они који руској интелигенцији чине овакве прекоре, ти заборављају да и прост руски народ носи у себи исту ту чежњу, чежњу отићи од свог рођеног и тражити „земљу обећану“. Странствовање, духовно удаљење од приснога, то је загонетна црта руске душе уопште. Цео руски народ носи у себи потребу духовног скитања, коме је сврха тражење истине. Тургењев, један од најобјективнијих посматрача руског живота, ставио је у уста једном свом сељаку ове речи: „Нисам само ја грешан… много других сељака је стегло опанак, и лута по свету истину тражећи… Јер, код куће… правде нема у човеку, ето то је код куће“ (Ловчеви записи). И док тако и интелигенција и народ тумарају по свету за истином, разлика је у томе, што наше родно тражење има хришћанско етички карактер, и управљено је преимућствено на Исток, док је тражење интелигенције, шире и сложеније, управљено на Запад. Руска интелигенција је не само волела него је обожавала Европу. Веровала је да се само у Европи рађа „прави“ живот, да Европа само зна тајну живота и пут ка истини – клањала се, дакле, Европи, и љубила је тако како Европа сама себе није. О томе имамо доказа у речима једнога од најзнатнијих руских људи, у речима Херцена. У његовим Писмима из Француске и Италије стоји: „Ми долазимо у Европу с њеним властитим идеалом, и с вером у тај њен идеал. Ми знамо Европу из књига, књижевно, по њеним празничним одећама… по изузетним догађајима у којима она није она сама.“ Ето зашто, огледнувши се по Европи, Руси тако често доживљавају разочарања и дубоке унутрашње кризе. „Рус у Европи“ – продужава Херцен на истом месту – „страсно посматра, и доживљује тугу у својој љубави и у свом умовању; осећа се обманут и мрзи онако како мрзе људи љубоморни због сувишне љубави и поверења“. Тај „сувишак љубави и поверења“ према Европи необично је карактеристичан за сву руску интелигенцију; чак и за наше славјанофиле, које иначе обично броје у непријатеље Европе, заборављајући да је нико мањи него баш Хомјаков назвао Европу „земљом светих чудеса“, да је други вођ славјанофила, И. В. Киријевски, почео свој литерарни рад студијом у којој је необично високо ценио европску културу, и да је један лист који је он покушао уређивати носио име „Европејац“. Било је у нас и непријатеља Европе, дакако, али се то непријатељство губило, и губи се у правом култу Европе. Но, упркос томе, како у руској философији тако и у литератури, доста рано, средином 18. века, почиње критика европске културе, почиње оно што један од другова Достојевског, Н. Н. Страхов, назива „борбом са Западом“. И заиста, та борба са Западом провлачи се као црвена нит, кроз сву историју руске самосвести. Нетачна је, према томе, тврдња, као да су једини славјанофили држали позицију бораца са Западом. Тачно је само то, да је код славјанофила мотив те борбе био нарочито одређено и крепко подвучен. А иначе, шта се, на пример, може сравнити, како по снази и дубини тако и по страсти и по напору, са критиком европске културе коју је развијао суште противни славјанофилству западњак Херцен? И зар се, даље, могу рачунати у славјанофиле Гогољ и Гљеб Успенски, Толстој или Н. Ф. Фјодоров, или из данашњих дана познати „евроазијци“ (присталице становишта да су Руси и Европљани и Азијати, односно нешто што није ни Европа ни Азија као таква)? Критика европске културе, дакле, не само да иде напоредо са истинитом нашом љубављу за Запад, него је та љубав често баш узрок и мера оне критике, као на пример у Херценову, делимично и у Гогољеву, случају. Историја борбе са Западом, како је води руска мисао и руска философија, још није написана. Данас је, рекли бисмо, дошао нарочито подесан моменат за удубљивање у ту критику. Јер, и сама Европа се устумарала у жалосном осећању неког свога беспућа. Духовна чамотиња и дубоко унутрашње незадовољство разболели су данас цео европски свет. Није само Немачка она која говори и пише о „пропасти Запада“; свугде, свугде царује осећање узнемирења, прети духовна пропаст, путује сазнање унутрашњег бескућништва. Одрицати ту помакнутост с места у старој Европи, немогућно је; напротив, што брже и што јасније нам дође до свести факат духовног слома, тим се брже могу наћи и путеви оздрављења. […] Извор: Теологија.нет
  7. На седници Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 30. маја 2019, архиепископ Антоније (Зеврјук), досадашњи архиепископ Беча и Будимпеште, изабран је за егзарха западноевропског са титулом „корсунски архиепископ“. Он ће и даље бити надлежан за институције Московске Патријаршије у дијаспори. С друге стране, митрополит Јован (Рошхин), досадашњи митрополит корсунски и егзарх за Западну Европу, постављен је за бечког и будимпештанског митрополита на место архиепископа Антонија. У Италији, „узимајући у обзир све већи број молдавских парохија и заједница, као и потребу да се обраћа посебна пажња на многе вернике Московске Патријаршије молдавског говора“, одлучено је да се њихово пастирско старање повери епископу Амвросију (Мунтиану), тренутно епископа Нефтекамска и Бисрка, који ће од сада носити титулу „богородски“ и биће викарни архијереј патријарашког егзарха за Западну Европу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Група руских инспектора спровешће током маја две посматрачке мисије – изнад САД и БиХ. Територију САД Руси ће надгледати од 12. до 20. маја, а БиХ од данас до 17. маја, пренела је агенција Тас. "Група руских инспектора планира да спроведе посматрачке летове са авионима Ту-154МЛК1 изнад САД, а на основу примене међународног споразума о отвореном небу", навео је руски лист Краснаја звезда. Изнад БиХ летеће авиони Ан-30б, са максималном удаљеношћу од 720 километара. Споразум о отвореном небу потписало је 27 земаља у Хелсинкију, 24. марта 1992. године, а до данас су укупно 34 земље потписнице. Сврха тог споразума је изградња поверења између земаља кроз побољшање механизма контроле војне активности и усклађеност договора о контроли наоружања. Ово није први пут да Босну и Херцеговину посматра једна страна сила. Претходних година територију БиХ посматрале су Украјина, Италија, Канада, Француска, Немачка, Мађарска, Белгија, Холандија и Хрватска, пренео је Кликс. TANJUG
  9. Патријарх Кирил је пред Васкрс дао интервју грчком листу „Етнос тис Киријакис“. Питања су се углавном односила на садашње стање у православном свету, с посебним нагласком на црквено стање у Украјини, где су расколничке црквене заједнице удружене у једну добиле „аутокефалност“ од Цариградске патријаршије. Свјатејши је изнео своје канонско гледиште, које је иначе познато, и изразио наду да се тамошње стање може исправити. Грчким читаоцима је упутио следеће речи: „Грчку сам посетио више пута и сваки пут сам осетио да нисам дошао међу туђе, већ међу своју браћу. Вековима су наши народи повезани везама духовног јединства. Верујем да ће нам братски и добри односи између наших Цркава помоћи, уз наше заједничке напоре, да се носимо са трагичном поделом која је погодила нашу заједничку породицу. Нека би Бог молитвама наших заједничких светитеља чувао наше Цркве и наше народе како бисмо имали мир и јединство,“ поручиоје Сверуски Патријарх. Он је у наставку истакао да је Руска црква доживела процват, а у парохијском животу Божанска литургија представља срж, да се Руска црква дичи својим социјалним радом у друштву и просветним радом међу младима. Свјатјејши истиче да је у великој мери повећан број епархија, као и епархијских архијереја: „Што је већи број епархија у Цркви, то је јерархија ближа стварном животу и народу.“ Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  10. Патријарх московски и целе Русије Кирил обратио се патријарху српском Иринеју, као и поглаварима осталих помесних православних цркава, позивајући их да не признају резултате незаконитог скупа расколника недавно одржаног у Украјини. У писму урученом српском и другим патријарсима поглавар РПЦ их је такође позвао да дигну свој ауторитетни глас и колико могу помогну да се, како је рекао, зауставе акције рушилачке за православље. „Позивам Вас и све у (Вашој) светој цркви да не признате новоформирану псеудоцрквену структуру и да са њом не ступате у општење“, пише патријарх Кирил у писмима упућеним 20. децембра. Како је саопштено на сајту Московске патријаршије, Кирил је такође замолио поглаваре помесних православних цркава да се моле за „прогоњену Украјинску православну цркву и нашу браћу и сестре који пате и трпе изругивања и понижења због верности светом православљу“. Патријарх Кирил је констатовао да је канонском православљу у Украјини и читавом свету „нанета тешка рана“, известивши их да је 15. децембра у Кијеву, „уз непосредно учешће и директно посредништво државних власти Украјине“, одржан скуп „јерарха“, „свештеника“ и лаика двеју украјинских расколничких група. Учесници тог нелегитимног скупа који су заседали у историјском храму Софије Кијевске, самопрогласили су се „обједињујућим сабором“, а заправо тзв. уједињење се састојало у „спајању шизматичких организација од којих је формирана једна“. Осим патријарху српском Иринеју, посланице су упућене и папи римском, патријарсима александријском, антиохијском, јерусалимском, грузијском, румунском, бугарском, као и архиепископу кипарском, атинском, албанском, пољском, чешком и америчком. извор
  11. Патријарх московски и целе Русије Кирил обратио се патријарху српском Иринеју, као и поглаварима осталих помесних православних цркава, позивајући их да не признају резултате незаконитог скупа расколника недавно одржаног у Украјини. У писму урученом српском и другим патријарсима поглавар РПЦ их је такође позвао да дигну свој ауторитетни глас и колико могу помогну да се, како је рекао, зауставе акције рушилачке за православље. „Позивам Вас и све у (Вашој) светој цркви да не признате новоформирану псеудоцрквену структуру и да са њом не ступате у општење“, пише патријарх Кирил у писмима упућеним 20. децембра. Како је саопштено на сајту Московске патријаршије, Кирил је такође замолио поглаваре помесних православних цркава да се моле за „прогоњену Украјинску православну цркву и нашу браћу и сестре који пате и трпе изругивања и понижења због верности светом православљу“. Патријарх Кирил је констатовао да је канонском православљу у Украјини и читавом свету „нанета тешка рана“, известивши их да је 15. децембра у Кијеву, „уз непосредно учешће и директно посредништво државних власти Украјине“, одржан скуп „јерарха“, „свештеника“ и лаика двеју украјинских расколничких група. Учесници тог нелегитимног скупа који су заседали у историјском храму Софије Кијевске, самопрогласили су се „обједињујућим сабором“, а заправо тзв. уједињење се састојало у „спајању шизматичких организација од којих је формирана једна“. Осим патријарху српском Иринеју, посланице су упућене и папи римском, патријарсима александријском, антиохијском, јерусалимском, грузијском, румунском, бугарском, као и архиепископу кипарском, атинском, албанском, пољском, чешком и америчком. извор View full Странице
  12. Свети НЕКТАРИЈЕ Егински Αγνή ΠΑρθένε (грчки) Αγνή ΠΑρθένε ΔέσποινΑ, ΆχρΑντε θεοτόκε, χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. ΠΑρθένε Μήτηρ ΆνΑσσΑ, ΠΑνένΔροσέ τε πόκε. χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. υψηλοτέρΑ ουρΑνών, Ακτίνων λΑμπροτέρΑ χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. χΑρά πΑρθενικών χορών, Αγγέλων υπερτέρΑ, χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. εκλΑμπροτέρΑ ουρΑνών φωτός κΑθΑροτέρΑ, χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. των ουρΑνίων στρΑτιών πΑσών ΑγιωτέρΑ χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. ΜΑρίΑ Αειπάρθενε κόσμου πΑντός κυρίΑ χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. ΆχρΑντε Νύμφη ΠάνΑγνε ΔέσποινΑ ΠΑνΑγίΑ, χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. ΜΑρίΑ Νύμφη ΆνΑσσΑ, χΑράς ημών ΑιτίΑ. χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. κορή σεμνή ΒΑσίλισσΑ, Μήτηρ υπερΑγίΑ, χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. τιμιώτερΑ χερουΒείμ υπερενΔοξοτέρΑ χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. των Ασωμάτων σερΑφείμ των θρόνων υπερτέρΑ, χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. χΑίρε το άσμΑ χερουΒείμ χΑίρε ύμνος Αγγέλων χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. χΑίρε ωΔή των σερΑφείμ χΑρά των ΑρχΑγγέλων χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. χΑίρε ειρήνη κΑι χΑρά λιμήν της σωτηρίΑς χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. ΠΑστάς του λόγου ιερά άνθος της ΑφθΑρσίΑς χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. χΑίρε ΠΑράΔεισε τρυφής, ζωής τε ΑιωνίΑς, χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. χΑίρε το ξύλον της ζωής, πηγή ΑθΑνΑσίΑς, χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. σε ικετεύω ΔέσποινΑ, σε, νυν, επικΑλούμΑι, χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. σε Δυσωπώ ΠΑντάνΑσσΑ, σην χάριν εξΑιτούμΑι. χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. κορή σεμνή κΑι άσπιλε, ΔεσποίνΑ ΠΑνΑγίΑ χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. θερμώς επικΑλούμΑι σε, ΝΑέ ηγιΑσμένε, χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. ΑντιλΑΒού μου, ρύσΑι με, Από τού πολεμίου, χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. κΑι κλήρονομον Δείξον με, ζωής της Αιωνίου, χΑίρε Νύμφη Ανύμφευτε. Марие, Дево Чистая (руска верзија) Марие, Дево Чистая, Пресвятая Богородице, Радуйся, Невесто неневестная! Царице Мати Дево, Руно всех покрывающее, Радуйся, Невесто неневестная! Превысшая Небесных Сил, Нетварное Сияние. Радуйся, Невесто неневестная! Ликов девичьих Радосте, и Ангелов Превысшая, Радуйся, Невесто неневестная! Небес Честная Сило, и Свете паче все светов, Радуйся, Невесто неневестная! Честнейшая Владычице всех Небесных Воинств, Радуйся, Невесто неневестная! Всех праотцев Надеждо, пророков Исполнение, Радуйся, Невесто неневестная! В подвизех Ты - Помоще, Кивоте Бога Слова, Радуйся, Невесто неневестная! И девам - Ликование, и матерем - Отрадо, Радуйся, Невесто неневестная! Целомудрия Наставнице, душ наших Очищение, Радуйся, Невесто неневестная! Покрове ширший облака, и страждущих Пристанище, Радуйся, Невесто неневестная! Немощных Покров и Заступнице, Надеждо ненадежных, Радуйся, Невесто неневестная! Марие - Мати Христа - Истиннаго Бога, Радуйся, Невесто неневестная! Ааронов Жезле Прозябший, Сосуде тихой радости, Радуйся, Невесто неневестная! Всех сирых и вдов Утешение, в бедах и скорбех - Помоще, Радуйся, Невесто неневестная! Священная и Непорочная, Владычице Всепетая, Радуйся, Невесто неневестная! Приклони ко мне милосердие Божественнаго Сына, Радуйся, Невесто неневестная! Ходайце спасения, припадая взываю Ти: Радуйся, Невесто неневестная! * * * * * РАДУЈСЈА, НЕВЕСТО НЕНЕВЈЕСТНАЈА! (молитвена песма са изговором) Марије Дјево Чистаја,Пресвјетаја Богородице, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Царице Мати Дјево, Руно свјех покривајушчеје, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Превисшаја Небесних Сил, Нестварноје Сијаније, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Ликов Дјевишчих Радосте и Ангелов Превисшаја, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Небес Честнаја Сило и Свјете паче всјех свјетов, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Честњејшаја Владичице, всјех Небесних војин, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Всјех праоцев Надеждо, Пророков Исполњеније, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! В подвизјех Ти Помошче, Кивоте Бога Слова, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! И Дјевам ликованије и матерем Оградо, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Цјеломудрија Наставнице,душ наших очишченије, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Покрове Ширшиј облака и страждушчих Пристанишче, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Немошчних Покрове и Заступнице, Надјеждо ненадјежнијех, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Марије, Мати Христа, Истинаго Бога, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Аронов Жезле прозјабшиј, Сосуде тихој радости, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Всјех сирих и вдов Утјешеније, в бедах и скорбјех Помошче, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Свјашченаја и Непорочнаја Владичице Всјепетаја, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Приклони ко мње милосердије, Боженственаго Сина, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Ходатајице спасенија,припадаја взивају Ти, Радуј сја Невесто Неневјестнаја! Марија Дјево (српска верзија) "Марија, Дјево Пречиста, Пресвета Богородице! Царице, Богомајко Дјево, Покрове Који покриваш све! Од Сила Небеских Виша, Ти нетварно Сијање! Радости хорова девствених, Ти Већа од Ангела! Часна Сило Небеса, Светлости над светлошћу сваком! Свих Небеских Војски Пречасна Владичице! Надеждо Свих Праотаца, Пророка свих Испуњење! У подвизима Помоћнице, Кивоте Бога Логоса! И девственица Ликовање, и матера Срећо! Целомудрија Наставнице и душа наших Очишћење! Покрове шири од неба и страдалних Прибежиште! Немоћних Заштито и Заступнице, и Надо свију безнадежних! Марија, Мајко Христа Бога Истинитог! Ааронова Палице процветала, Сасуде радости тихе! Утехо свију сиротих и удовица, у невољама и јаду Помоћнице! Свештена и Непорочна, Свепрослављена Владичице! Измоли за ме милосрђе Божијег Сина! Заступнице спасења, припадам к Теби и кличем: Радуј се, Невесто Неневестна!" O Virgin Pure by St. Nectarios Plagal First Tone (Tone 5) Refrain: Rejoice, O Bride Unwedded! O Virgin pure, immaculate/ O Lady Theotokos O Virgin Mother, Queen of all/ and fleece which is all dewy More radiant than the rays of sun/ and higher than the heavens Delight of virgin choruses/ superior to Angels. Much brighter than the firmament/ and purer than the sun's light More holy than the multitude/ of all the heav'nly armies. Rejoice, O Bride Unwedded! O Ever Virgin Mary/ of all the world, the Lady O bride all pure, immaculate/ O Lady Panagia O Mary bride and Queen of all/ our cause of jubilation Majestic maiden, Queen of all/ O our most holy Mother More hon'rable than Cherubim/ beyond compare more glorious than immaterial Seraphim/ and greater than angelic thrones. Rejoice, O Bride Unwedded! Rejoice, O song of Cherubim/ Rejoice, O hymn of angels Rejoice, O ode of Seraphim/ the joy of the archangels Rejoice, O peace and happiness/ the harbor of salvation O sacred chamber of the Word/ flow'r of incorruption Rejoice, delightful paradise/ of blessed life eternal Rejoice, O wood and tree of life/ the fount of immortality. Rejoice, O Bride Unwedded! I supplicate you, Lady/ now do I call upon you And I beseech you, Queen of all/ I beg of you your favor Majestic maiden, spotless one/ O Lady Panagia I call upon you fervently/ O sacred, hallowed temple Assist me and deliver me/ protect me from the enemy And make me an inheritor/ of blessed life eternal. Rejoice, O Bride Unwedded!
  13. Најсветији Патријарх Московски и све Русије Кирил началствовао је у недељу, 28. октобра Божанском литургијом у московском Храму иконе Пресвете Богородице ,, Свих жалосних Радост“ ( Преображења Господњег) на ,,Баљшој ординке“. По завршеном богослужењу уприличена је братска трпеза на којој је Предстојатељ произнио слово о духовном јединству народа, пастве Руске Православне Цркве, и о неразумијевањима насталим у православном свијету изазваним недобронамјерним поступцима Констатинопољске Патријаршије. ,,Ја сам исказао веома топла, добра сјећања из посјете Бјелорусији и одржавања сједнице Светог Синода у Минску. Ја сам се отуда вратио охрабрен. Уистину, ми пребивамо у духовном и канонском јединству, и у идеји тога канонског јединства васпитава се епископат, свештенство и вјерујући народ Бјелоруске Православне Цркве“, пренио је своје утиске из недавне посјете Републици Бјелорусији Најсветији Владика. Обраћајући пажњу на ситуацију у Украјини, Патријарх Кирил је изразио увјерење, да је од те земље направљено ,,поље раздора“ утицајем спољних сила. ,,Огромна геополитичка и финансијска снага дјелује данас у Украјини, са циљем да поцијепа историјски простор Свете Русије. И због тога изражавам своју посебну благодарност епископату Украјинске Православне Цркве, који у најтежим условима чува вјерност, чува јединство, проповиједа оно, што је у складу са историјском истином“, подвукао је Првосветитељ. ,,Суштински говорећи, Црква у Украјини продужава да чини оно, што смо чинили сви ми у совјетско вријеме. Сва идеологија је радила против нас, а ми смо благовијестили истину Христову. Ми смо говорили тако, да не провоцирамо моћне власти али смо говорили“, додао је Најсветији Патријарх Кирил. Предстојатељ је рекао, да се јединство Цркве не односи на империјалистички поредак управљања, већ је то видљива потврда духовног, интелектуалног и цивилизацијског јединства народа историјске Русије. По ријечима Његове Светости, древни љетописци називали су своју земљу ,,Рус“, ,,Руска земља“, не дјелећи је на Украјину, Бјелорусију или Великорусију и ,,сви смо ми – наследници Руса, како су називали наше претке византијци, и без обзира шта говоре и какве ружне историографске идеје данас не избацују у јавности“. ,,Ми смо заиста један народ, и ја се никада не плашим да о томе говорим. Ми имамо различита наречја, различите одлике у култури, али ми смо један народ, који исходи из Кијевске колијевке Крштења. И дај Боже, да се Московски Патријархат који нас обједињује не на политичком, нити на економском већ на духовном нивоу, сачува и напаса духовно све етносе, које обједињује велика историјска Рус“, рекао је предстојатељ. ,,Што се тиче последњих потеза Константинопоља, хтио бих подвући да никав конфликт између Константинопоља и Москве не постоји! Постоји заштита неизмјенљивих канонских норми од стране Москве – изјавио је Најсветији Владика. – Ако једна од Цркава подржава расколнике, ако једна од Цркава нарушава каноне, онда она престаје да буде Православна Црква. Због тога данас позиција Руске Православне Цркве, која је престала да помиње Патријарха Константинопољског тиче се не само односа између два патријархата већ се тиче односа према самој природи Православне Цркве“. ,,У своје вријеме ја сам разматрао тему првенства Константинопоља са великим руским и америчким богословом оцем Александром Шмеманом и он је изговорио мудре ријечи: Ако нам је већ потребан Папа, онда се треба обратити ономе, који има више искуства, у том смислу да то никако није Константинопољски Патријархат. Али нама није потребан Папа! Ми смо дубоко убјеђени у то, да је једино исправно саборно управљање Црквом. А ако се неко сада мијеша у јурисдикцију других цркава, он руши све каноне, и једини одговор на те рушилачке потезе је управо наш мирни одговор: Ми се са вама причешћивати више не можемо, ви сте прегазили каноне, ви сте одступили од Православља. Нека вам Бог буде судија, – а Бог ће бити судија“, подвукао је Патријарх Кирил. ,,Ми пролазимо историјски период који се може поредити са временом Фераро-Флорентинске уније. Тада је митрополит Кијевски, Московски и све Русије Исидор, издавши православље, помислио, да је на врхунцу власти и да ће све покорити Римском престолу. Али он је био протјеран од стране Великога књаза, свештенства и народа, – напоменуо је Најсветији Владика. – То противљење нашег народа, нашег свештенства, нашег епископата свакој пакости, свакој јереси, сваком расколу јесте залог очувања Православља свјетских размјера, залог очувања нашег јединства“. ,,Драго ми је, што су последње одлуке наше Цркве наишле на апсолутну подршку нашег православног народа, епископата, свештенства. Наравно, Патријарх проживљава тешко вријеме. Али то тешко вријеме проживљава сва наша Руска Православна Црква, и православље у цјелини. Због тога вас молим да чувате јединство и да се молите и за Руску Цркву и за цијело Православље“, закључио је Најсветији Патријарх Московски и цијеле Русије Кирил. Извор: Православие.ру
  14. Најсветији Патријарх Московски и све Русије Кирил началствовао је у недељу, 28. октобра Божанском литургијом у московском Храму иконе Пресвете Богородице ,, Свих жалосних Радост“ ( Преображења Господњег) на ,,Баљшој ординке“. По завршеном богослужењу уприличена је братска трпеза на којој је Предстојатељ произнио слово о духовном јединству народа, пастве Руске Православне Цркве, и о неразумијевањима насталим у православном свијету изазваним недобронамјерним поступцима Констатинопољске Патријаршије. ,,Ја сам исказао веома топла, добра сјећања из посјете Бјелорусији и одржавања сједнице Светог Синода у Минску. Ја сам се отуда вратио охрабрен. Уистину, ми пребивамо у духовном и канонском јединству, и у идеји тога канонског јединства васпитава се епископат, свештенство и вјерујући народ Бјелоруске Православне Цркве“, пренио је своје утиске из недавне посјете Републици Бјелорусији Најсветији Владика. Обраћајући пажњу на ситуацију у Украјини, Патријарх Кирил је изразио увјерење, да је од те земље направљено ,,поље раздора“ утицајем спољних сила. ,,Огромна геополитичка и финансијска снага дјелује данас у Украјини, са циљем да поцијепа историјски простор Свете Русије. И због тога изражавам своју посебну благодарност епископату Украјинске Православне Цркве, који у најтежим условима чува вјерност, чува јединство, проповиједа оно, што је у складу са историјском истином“, подвукао је Првосветитељ. ,,Суштински говорећи, Црква у Украјини продужава да чини оно, што смо чинили сви ми у совјетско вријеме. Сва идеологија је радила против нас, а ми смо благовијестили истину Христову. Ми смо говорили тако, да не провоцирамо моћне власти али смо говорили“, додао је Најсветији Патријарх Кирил. Предстојатељ је рекао, да се јединство Цркве не односи на империјалистички поредак управљања, већ је то видљива потврда духовног, интелектуалног и цивилизацијског јединства народа историјске Русије. По ријечима Његове Светости, древни љетописци називали су своју земљу ,,Рус“, ,,Руска земља“, не дјелећи је на Украјину, Бјелорусију или Великорусију и ,,сви смо ми – наследници Руса, како су називали наше претке византијци, и без обзира шта говоре и какве ружне историографске идеје данас не избацују у јавности“. ,,Ми смо заиста један народ, и ја се никада не плашим да о томе говорим. Ми имамо различита наречја, различите одлике у култури, али ми смо један народ, који исходи из Кијевске колијевке Крштења. И дај Боже, да се Московски Патријархат који нас обједињује не на политичком, нити на економском већ на духовном нивоу, сачува и напаса духовно све етносе, које обједињује велика историјска Рус“, рекао је предстојатељ. ,,Што се тиче последњих потеза Константинопоља, хтио бих подвући да никав конфликт између Константинопоља и Москве не постоји! Постоји заштита неизмјенљивих канонских норми од стране Москве – изјавио је Најсветији Владика. – Ако једна од Цркава подржава расколнике, ако једна од Цркава нарушава каноне, онда она престаје да буде Православна Црква. Због тога данас позиција Руске Православне Цркве, која је престала да помиње Патријарха Константинопољског тиче се не само односа између два патријархата већ се тиче односа према самој природи Православне Цркве“. ,,У своје вријеме ја сам разматрао тему првенства Константинопоља са великим руским и америчким богословом оцем Александром Шмеманом и он је изговорио мудре ријечи: Ако нам је већ потребан Папа, онда се треба обратити ономе, који има више искуства, у том смислу да то никако није Константинопољски Патријархат. Али нама није потребан Папа! Ми смо дубоко убјеђени у то, да је једино исправно саборно управљање Црквом. А ако се неко сада мијеша у јурисдикцију других цркава, он руши све каноне, и једини одговор на те рушилачке потезе је управо наш мирни одговор: Ми се са вама причешћивати више не можемо, ви сте прегазили каноне, ви сте одступили од Православља. Нека вам Бог буде судија, – а Бог ће бити судија“, подвукао је Патријарх Кирил. ,,Ми пролазимо историјски период који се може поредити са временом Фераро-Флорентинске уније. Тада је митрополит Кијевски, Московски и све Русије Исидор, издавши православље, помислио, да је на врхунцу власти и да ће све покорити Римском престолу. Али он је био протјеран од стране Великога књаза, свештенства и народа, – напоменуо је Најсветији Владика. – То противљење нашег народа, нашег свештенства, нашег епископата свакој пакости, свакој јереси, сваком расколу јесте залог очувања Православља свјетских размјера, залог очувања нашег јединства“. ,,Драго ми је, што су последње одлуке наше Цркве наишле на апсолутну подршку нашег православног народа, епископата, свештенства. Наравно, Патријарх проживљава тешко вријеме. Али то тешко вријеме проживљава сва наша Руска Православна Црква, и православље у цјелини. Због тога вас молим да чувате јединство и да се молите и за Руску Цркву и за цијело Православље“, закључио је Најсветији Патријарх Московски и цијеле Русије Кирил. Извор: Православие.ру View full Странице
  15. Шта је било неопходно урадити како би крајњи резултат била књига Руски путеви српског богословља (Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917)? – Истраживачки процес чији је резултат монографија Руски путеви српског богословља трајао је више година. Он је, првенствено, подразумевао рад у архивима у Руској Федерацији и Украјини, у којима се налази архивска грађа дореволуционих духовних академија. Реч је о укупно шест архива у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу. Архивски фондови дореволуционих руских духовних академија су обимни и у њима се материјал мери хиљадама страница. Било је, најпре, неопходно извршити основни увид у садржај ових материјала, а затим приступити њиховом сортирању и издвајању оних материјала који су фундаментални за тему. Потом је следило детаљно ишчитавање и проучавање дисертација које су Срби писали, рецензија на дисертације које су писали професори духовних академија, студентских досијеа, записника са седница Савета духовних академија и других материјала. Све то је било потребно уклопити у српски и руски историјски и богословски контекст друге половине XIX и почетка XX века, што је подразумевало коришћење библиографије од близу 200 наслова на руском и српском језику. Реците нам нешто више о самом садржају Руских путева. – Предмет монографије представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања више од 200 Срба на духовним академијама у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу у другој половини XIX и почетком XX века. У фокусу је истраживање путева формирања српске богословске елите поменуте епохе у царској Русији. Трага се за одговорима на питања ко су били Срби који су се школовали на духовним академијама, ко су им били професори и какав богословско-научни опус је стајао из њих, какво богословско знање су Срби добили у Русији, на које богословске теме су писали своје завршне дисертације, које изворе и литературу су користили, како су дисертације биле оцењене од стране руских професора, и, у основним цртама, какав је био утицај њиховог школовања у Русији на њихов даљи научно-богословски рад по повратку у отаџбину. Монографију чине три централна поглавља, од којих је свако посвећено по једној духовној академији (Кијев, Москва и Санкт-Петербург). Испред ових поглавља је увод у којем је представљен историјско-богословски пут руских духовних академија, док је иза њих смештен синтетички закључак који је посвећен утицају дореволуционог руског академског богословља на путеве српског богословља. Монографија има и два прилога у виду Азбучника Срба на руским духовним академијама (са подацима о школовању 234 српска студента) и преко 200 фотографија архивских докумената из руских и украјинских архива. Наравно, снабдевена је одговарајућим критичким апаратом, са списком коришћене библиографије и именским регистром, који је за овакву врсту монографија од изузетне важности. Шта Вас је од онога што сте открили у руским архивама посебно? – Позитивно ме је изненадила чињеница да се у руским и украјинским архивима налази обиље материјала од изузетног значаја за историју српског богословља. Узимање у руке и ишчитавање дисертација митрополита Михаила Јовановића, епископа Никодима Милаша, Илариона Зеремског, Мардарија Ускоковића, Доситеја Васића, Јосифа Цвијовића, Јефрема Бојовића, Платона Јовановића, преподобног Симеона Дајбабског, проте Стевана Димитријевића, Стевана Веселиновића, Владана Максимовића, Алимпија Васиљевића, Радована Казимировића и многих других значајних личности нашег црквеног и научног живота крајем XIX и почетком XX века у мени је будило нове снаге за наставак истраживања. Ништа мање научног узбуђења није било ни када сам ишчитавао рецензије на српске дисертације писане руком чувених професора духовних академија попут Алексеја Афанасјевича Дмитријевског, Митрофана Дмитријевича Муретова, Антонија Храповицког, Ивана Васиљевича Попова, Акима Алексејевича Олесницког, Ивана Савича Паљмова, Василија Фјодоровича Пјевницког и других. Разочарања сам доживљавао схватајући да поједине важне српске дисертације нису сачуване у руским и украјинским архивима, попут дисертација патријарха Варнаве Росића, митрополита Дамаскина Грданичког, епископа Иринеја Ћирића, проте Душана Јакшића, Чедомиља Митровића и других. Због тога сам био принуђен да се са њиховим садржајем упознајем само преко сачуваних рецензија које су писали руски професори. Снажан утисак на мене је оставио још један моменат. Прелиставајући спискове, који се налазе у оквиру архивских фасцикли, а у којима су имена истраживача који су раније прегледали поменуте материјале, схватио сам да овај богати архивски материјал, од огромног значаја за историју српског богословља, раније није систематски истраживан од стране српских истраживача. Чињеница је да се тамо налази више од 80 српских дисертација из различитих области богословља и да то представља један од највећих српских богословских дисертациониих фондова у иностранству. Чињеница је, такође, да тај богати фонд више од једног века није привукао пажњу српских истраживача, док су га, са друге стране, истраживали научници из Русије, Украјине и са запада. Дакле, српске богословске дисертације су деценијама више интересовале руске и западне истраживаче него српске. Наравно, свестан сам историјских околности у XX веку, неповољних за истраживање српског богословског наслеђа. Ипак, чини ми се да ту има и нечега другог, а то је наша пословична небрига, а понекад и ниподаштавајући однос према сопственом научном наслеђу, укључујући и богословско. Да ли сте задовољни досадашњом рецепцијом резултата које сте изложили у Руским путевима? – У основи јесам, иако је прошло само годину дана од објављивања књиге. Књига је до сада имала три промоције (Москва, Београд и Требиње) и шест објављених позитивних рецензија, у богословским и историјским научним часописима у Србији, Русији и Украјини. Недавно је добила и значајно признање у виду награде Задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, као најбоље научно остварење наставника и сарадника Универзитета у Београду, објављено током 2017. године. Напомињем да је ово признање добијено у озбиљној универзитетској конкуренцији, а Руски путеви поменуту награду деле са научним радом колегинице са Математичког факултета. Мислим да је од великог значаја за српско академско богословље то што су Руски путеви, као издање објављено на Православном богословском факултету, препознати по квалитету и награђени од стране наше универзитетске заједнице. Све ово бих, међутим, назвао спољашњом рецепцијом Руских путева и резултата изнетих у њима. Под унутрашњом рецепцијом подразумевам утицај Руских путева на даље токове српске богословске науке, и то у два правца. Као прво, утицај кроз коришћење конкретних резултата изнетих у Руским путевима у истраживањима других истраживача, првенствено богослова, али и осталих, и као друго, утицај на повећање интересовања ка проучавању српског богословског наслеђа, као и српско-руских богословских веза. Ова, унутрашња, рецепција је нешто о чему је још рано говорити, иако већ сада имам охрабрујуће податке о коришћењу резултата из Руских путева у радовима колега истраживача. Надам се да ће се унутрашња рецепција дешавати на дуже стазе и волео бих да Руски путеви дуго трају. Да ли планирате да наставите да се бавите овом темом? – Свакако. Једно од подручја мојих научних интересовања остаје историја српско-руских богословских веза. Док сам ишчитавао српске дисертације у архивима Кијева, Москве и Санкт-Петербурга постајало ми је јасно колики би значај за историју српског богословља имало објављивање неких од њих, уз критичке уводе и коментаре. Зар не би било значајно, на пример, да се објави кандидатска дисертација епископа Никодима Милаша посвећена Номоканону патријарха Фотија, за коју се у нашим богословским круговима није ни знало да ли је уопште сачувана и где се налази, а то је било његово прво озбиљније научно дело. Или да се објаве изврсне дисертације Илариона Зеремског, Јосифа Цвијовића, Стевана Димитријевића, Владана Максимовића и др. Наравно, да би овакав подухват могао бити реализован потребна су финансијска средства која у нашим условима није једноставно обезбедити. У Руским путевима српског богословља фокус је био на богословском формирању генерација српских богослова на руским духовним академијама, односно на њиховом школовању у Русији. Истраживање њиховог даљег богословско-научног рада, по повратку у отаџбину, заслужује посебну пажњу. Кроз њихов рад могуће је пратити рецепцију руског академског богословља у српском богословљу крајем XIX и у већем делу XX века. Да не говоримо о томе да до сада за већину њих нису састављене и публиковане њихове целовите библиографије. Све је то материјал за други део Руских путева српског богословља. Како оцењујете актуелни однос према проучавању историје Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у нашој богословско-академској заједници? Каква би могла да буде улога Руских путева у јачању интересовања за историју српске теологије? – Сматрам да је однос према сопственом богословском наслеђу, укључујући ту и однос према својим претходницима у изучавању одређених богословско-академских дисциплина, слика зрелости једне богословско-академске заједнице. То исто сматрам и када је у питању проучавање историје матичне помесне Цркве. Погледајмо примере у православном свету, попут Грчке и Русије. Проучавање историје матичне помесне Цркве и њеног богословског наслеђа на тамошњим богословским факултетима и духовним академијама заузима значајно место. Нашу одговорност по том питању не умањује чињеница да је наше богословско наслеђе мање од грчког или руског. Сличну повећану одговорност према сопственом богословском наслеђу видећемо и на Западу, например у Немачкој или Британији. Ми смо дужни да дамо одговарајуће место историји Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у оквирима нашег академског богословља не само зато да бисмо следили примере великих богословско-академских заједница, већ због нас самих. Не бисмо смели дозволити парадокс да се за историју Српске Цркве понекад више интересују инострани богослови него ми сами. Такође, историју Српске Цркве не би требало одгуривати у страну у оквирима српског академског богословља и тиме је постепено чинити предметом истраживања искључиво историчара. Она мора остати у домену истраживања и богослова, јер једино тако може бити очуван баланс између историографске и богословске компоненте у проучавању српске црквене прошлости. А обе компоненте су неопходне, јер другачије Историја Српске Цркве као богословска академска дисциплина и не може да постоји. Како ћемо проучавати токове српске богословске мисли ако не познајемо историјски контекст у којем је настајала? А мислим да је важно проучавати и једно и друго. Често нисмо ни свесни којим су се све питањима бавили српски богослови кроз историју. А чим мало загребемо по архивима, рукописима, старим књигама или црквеној штампи постајемо свесни да се ипак не ради о „празној ледини“. Сматрам да ће нас више ценити и колеге из иностранства уколико им покажемо да је богословља међу Србима било и пре нас. Управо темељно познавање сопствене црквене историје и сопственог богословског наслеђа треба да буде основа за избегавање синдрома ниже вредности у нашем академском богословљу или духа самопорицања који увелико опасно лебди над нашим народом. За избегавање таквог синдрома учињени су неки важни кораци у нашем академском богословљу у последње време. У том смислу бих посебно поменуо пројекат Српска теологија у XX веку, у оквиру којег су и настали Руски путеви. На чему тренутно радите и да ли ускоро можемо да очекујемо неки сличан наслов? – Тренутно се бавим проучавањем научног наслеђа српских богослова на пољу истраживања српске црквене историје. Почев од Јована Рајића и Стефана Стратимировића, преко Илариона и Димитрија Руварца, Нићифора Дучића, до Радослава Грујића, Ђока Слијепчевића и Саве Вуковића могуће је пратити плодни тровековни пут српских богословских црквеноисторијских истраживања. Ради се о најмање 50 значајних имена српског богословља и црквеноисторијске науке, чија су дела трасирала пут систематском познавању наше црквене прошлости. Потребно је установити линије прејемства и лоцирати школе мишљења у српској црквеноисторијској науци, испратити главне идеје и анализирати резултате српских црквеноисторијских истраживања, као и дати целовите библиографије српских богослова – историчара Српске Цркве. Благоје Пантелић
  16. Пре неколико месеци, у издању Института за теолошка истраживања Православног богословског факултета и Службеног гласника, појавила се капитална научна монографија Руски путеви српског богословља (Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917). Аутор је наш водећи црквени историчар млађе генерације, др Владислав Пузовић, ванредни професор на Групи за Историју Цркве Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Књига је наишла на добар пријем у академским и црквеним круговима, а недавно је добила и награду Задужбине Веселина Лучића. Са проф. Пузовићем разговарали смо, између осталог, о томе како је изгледао рад у руским архивама, да ли планира да настави истраживање теме којој је посвећена ова његова књига, какав је однос наших теолога према српском богословском наслеђу… Шта је било неопходно урадити како би крајњи резултат била књига Руски путеви српског богословља (Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917)? – Истраживачки процес чији је резултат монографија Руски путеви српског богословља трајао је више година. Он је, првенствено, подразумевао рад у архивима у Руској Федерацији и Украјини, у којима се налази архивска грађа дореволуционих духовних академија. Реч је о укупно шест архива у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу. Архивски фондови дореволуционих руских духовних академија су обимни и у њима се материјал мери хиљадама страница. Било је, најпре, неопходно извршити основни увид у садржај ових материјала, а затим приступити њиховом сортирању и издвајању оних материјала који су фундаментални за тему. Потом је следило детаљно ишчитавање и проучавање дисертација које су Срби писали, рецензија на дисертације које су писали професори духовних академија, студентских досијеа, записника са седница Савета духовних академија и других материјала. Све то је било потребно уклопити у српски и руски историјски и богословски контекст друге половине XIX и почетка XX века, што је подразумевало коришћење библиографије од близу 200 наслова на руском и српском језику. Реците нам нешто више о самом садржају Руских путева. – Предмет монографије представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања више од 200 Срба на духовним академијама у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу у другој половини XIX и почетком XX века. У фокусу је истраживање путева формирања српске богословске елите поменуте епохе у царској Русији. Трага се за одговорима на питања ко су били Срби који су се школовали на духовним академијама, ко су им били професори и какав богословско-научни опус је стајао из њих, какво богословско знање су Срби добили у Русији, на које богословске теме су писали своје завршне дисертације, које изворе и литературу су користили, како су дисертације биле оцењене од стране руских професора, и, у основним цртама, какав је био утицај њиховог школовања у Русији на њихов даљи научно-богословски рад по повратку у отаџбину. Монографију чине три централна поглавља, од којих је свако посвећено по једној духовној академији (Кијев, Москва и Санкт-Петербург). Испред ових поглавља је увод у којем је представљен историјско-богословски пут руских духовних академија, док је иза њих смештен синтетички закључак који је посвећен утицају дореволуционог руског академског богословља на путеве српског богословља. Монографија има и два прилога у виду Азбучника Срба на руским духовним академијама (са подацима о школовању 234 српска студента) и преко 200 фотографија архивских докумената из руских и украјинских архива. Наравно, снабдевена је одговарајућим критичким апаратом, са списком коришћене библиографије и именским регистром, који је за овакву врсту монографија од изузетне важности. Шта Вас је од онога што сте открили у руским архивама посебно? – Позитивно ме је изненадила чињеница да се у руским и украјинским архивима налази обиље материјала од изузетног значаја за историју српског богословља. Узимање у руке и ишчитавање дисертација митрополита Михаила Јовановића, епископа Никодима Милаша, Илариона Зеремског, Мардарија Ускоковића, Доситеја Васића, Јосифа Цвијовића, Јефрема Бојовића, Платона Јовановића, преподобног Симеона Дајбабског, проте Стевана Димитријевића, Стевана Веселиновића, Владана Максимовића, Алимпија Васиљевића, Радована Казимировића и многих других значајних личности нашег црквеног и научног живота крајем XIX и почетком XX века у мени је будило нове снаге за наставак истраживања. Ништа мање научног узбуђења није било ни када сам ишчитавао рецензије на српске дисертације писане руком чувених професора духовних академија попут Алексеја Афанасјевича Дмитријевског, Митрофана Дмитријевича Муретова, Антонија Храповицког, Ивана Васиљевича Попова, Акима Алексејевича Олесницког, Ивана Савича Паљмова, Василија Фјодоровича Пјевницког и других. Разочарања сам доживљавао схватајући да поједине важне српске дисертације нису сачуване у руским и украјинским архивима, попут дисертација патријарха Варнаве Росића, митрополита Дамаскина Грданичког, епископа Иринеја Ћирића, проте Душана Јакшића, Чедомиља Митровића и других. Због тога сам био принуђен да се са њиховим садржајем упознајем само преко сачуваних рецензија које су писали руски професори. Снажан утисак на мене је оставио још један моменат. Прелиставајући спискове, који се налазе у оквиру архивских фасцикли, а у којима су имена истраживача који су раније прегледали поменуте материјале, схватио сам да овај богати архивски материјал, од огромног значаја за историју српског богословља, раније није систематски истраживан од стране српских истраживача. Чињеница је да се тамо налази више од 80 српских дисертација из различитих области богословља и да то представља један од највећих српских богословских дисертациониих фондова у иностранству. Чињеница је, такође, да тај богати фонд више од једног века није привукао пажњу српских истраживача, док су га, са друге стране, истраживали научници из Русије, Украјине и са запада. Дакле, српске богословске дисертације су деценијама више интересовале руске и западне истраживаче него српске. Наравно, свестан сам историјских околности у XX веку, неповољних за истраживање српског богословског наслеђа. Ипак, чини ми се да ту има и нечега другог, а то је наша пословична небрига, а понекад и ниподаштавајући однос према сопственом научном наслеђу, укључујући и богословско. Да ли сте задовољни досадашњом рецепцијом резултата које сте изложили у Руским путевима? – У основи јесам, иако је прошло само годину дана од објављивања књиге. Књига је до сада имала три промоције (Москва, Београд и Требиње) и шест објављених позитивних рецензија, у богословским и историјским научним часописима у Србији, Русији и Украјини. Недавно је добила и значајно признање у виду награде Задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, као најбоље научно остварење наставника и сарадника Универзитета у Београду, објављено током 2017. године. Напомињем да је ово признање добијено у озбиљној универзитетској конкуренцији, а Руски путеви поменуту награду деле са научним радом колегинице са Математичког факултета. Мислим да је од великог значаја за српско академско богословље то што су Руски путеви, као издање објављено на Православном богословском факултету, препознати по квалитету и награђени од стране наше универзитетске заједнице. Све ово бих, међутим, назвао спољашњом рецепцијом Руских путева и резултата изнетих у њима. Под унутрашњом рецепцијом подразумевам утицај Руских путева на даље токове српске богословске науке, и то у два правца. Као прво, утицај кроз коришћење конкретних резултата изнетих у Руским путевима у истраживањима других истраживача, првенствено богослова, али и осталих, и као друго, утицај на повећање интересовања ка проучавању српског богословског наслеђа, као и српско-руских богословских веза. Ова, унутрашња, рецепција је нешто о чему је још рано говорити, иако већ сада имам охрабрујуће податке о коришћењу резултата из Руских путева у радовима колега истраживача. Надам се да ће се унутрашња рецепција дешавати на дуже стазе и волео бих да Руски путеви дуго трају. Да ли планирате да наставите да се бавите овом темом? – Свакако. Једно од подручја мојих научних интересовања остаје историја српско-руских богословских веза. Док сам ишчитавао српске дисертације у архивима Кијева, Москве и Санкт-Петербурга постајало ми је јасно колики би значај за историју српског богословља имало објављивање неких од њих, уз критичке уводе и коментаре. Зар не би било значајно, на пример, да се објави кандидатска дисертација епископа Никодима Милаша посвећена Номоканону патријарха Фотија, за коју се у нашим богословским круговима није ни знало да ли је уопште сачувана и где се налази, а то је било његово прво озбиљније научно дело. Или да се објаве изврсне дисертације Илариона Зеремског, Јосифа Цвијовића, Стевана Димитријевића, Владана Максимовића и др. Наравно, да би овакав подухват могао бити реализован потребна су финансијска средства која у нашим условима није једноставно обезбедити. У Руским путевима српског богословља фокус је био на богословском формирању генерација српских богослова на руским духовним академијама, односно на њиховом школовању у Русији. Истраживање њиховог даљег богословско-научног рада, по повратку у отаџбину, заслужује посебну пажњу. Кроз њихов рад могуће је пратити рецепцију руског академског богословља у српском богословљу крајем XIX и у већем делу XX века. Да не говоримо о томе да до сада за већину њих нису састављене и публиковане њихове целовите библиографије. Све је то материјал за други део Руских путева српског богословља. Како оцењујете актуелни однос према проучавању историје Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у нашој богословско-академској заједници? Каква би могла да буде улога Руских путева у јачању интересовања за историју српске теологије? – Сматрам да је однос према сопственом богословском наслеђу, укључујући ту и однос према својим претходницима у изучавању одређених богословско-академских дисциплина, слика зрелости једне богословско-академске заједнице. То исто сматрам и када је у питању проучавање историје матичне помесне Цркве. Погледајмо примере у православном свету, попут Грчке и Русије. Проучавање историје матичне помесне Цркве и њеног богословског наслеђа на тамошњим богословским факултетима и духовним академијама заузима значајно место. Нашу одговорност по том питању не умањује чињеница да је наше богословско наслеђе мање од грчког или руског. Сличну повећану одговорност према сопственом богословском наслеђу видећемо и на Западу, например у Немачкој или Британији. Ми смо дужни да дамо одговарајуће место историји Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у оквирима нашег академског богословља не само зато да бисмо следили примере великих богословско-академских заједница, већ због нас самих. Не бисмо смели дозволити парадокс да се за историју Српске Цркве понекад више интересују инострани богослови него ми сами. Такође, историју Српске Цркве не би требало одгуривати у страну у оквирима српског академског богословља и тиме је постепено чинити предметом истраживања искључиво историчара. Она мора остати у домену истраживања и богослова, јер једино тако може бити очуван баланс између историографске и богословске компоненте у проучавању српске црквене прошлости. А обе компоненте су неопходне, јер другачије Историја Српске Цркве као богословска академска дисциплина и не може да постоји. Како ћемо проучавати токове српске богословске мисли ако не познајемо историјски контекст у којем је настајала? А мислим да је важно проучавати и једно и друго. Често нисмо ни свесни којим су се све питањима бавили српски богослови кроз историју. А чим мало загребемо по архивима, рукописима, старим књигама или црквеној штампи постајемо свесни да се ипак не ради о „празној ледини“. Сматрам да ће нас више ценити и колеге из иностранства уколико им покажемо да је богословља међу Србима било и пре нас. Управо темељно познавање сопствене црквене историје и сопственог богословског наслеђа треба да буде основа за избегавање синдрома ниже вредности у нашем академском богословљу или духа самопорицања који увелико опасно лебди над нашим народом. За избегавање таквог синдрома учињени су неки важни кораци у нашем академском богословљу у последње време. У том смислу бих посебно поменуо пројекат Српска теологија у XX веку, у оквиру којег су и настали Руски путеви. На чему тренутно радите и да ли ускоро можемо да очекујемо неки сличан наслов? – Тренутно се бавим проучавањем научног наслеђа српских богослова на пољу истраживања српске црквене историје. Почев од Јована Рајића и Стефана Стратимировића, преко Илариона и Димитрија Руварца, Нићифора Дучића, до Радослава Грујића, Ђока Слијепчевића и Саве Вуковића могуће је пратити плодни тровековни пут српских богословских црквеноисторијских истраживања. Ради се о најмање 50 значајних имена српског богословља и црквеноисторијске науке, чија су дела трасирала пут систематском познавању наше црквене прошлости. Потребно је установити линије прејемства и лоцирати школе мишљења у српској црквеноисторијској науци, испратити главне идеје и анализирати резултате српских црквеноисторијских истраживања, као и дати целовите библиографије српских богослова – историчара Српске Цркве. Благоје Пантелић View full Странице
  17. Коментаришући канонске аспекте последње одлуке Цариградског патријарха и Синода цариградске патријаршије, митрополит Амфилохије је објаснио да се Цариградски патријарх ,,у тој одлуци позива, као што се у последње вријеме позивају и други епископи Цариградске патријаршије, на право обраћања Помјесних цркава Цариградској патријаршији. То је такозвани «Енклитон»“. – Када се у некој од Помјесних цркава појави проблем са неким епископима, они имају право да се обрате Цариграду, и тада Цариград може да донесе своју одлуку у вези с тим питањем. Међутим, имају ли они у стварности то право? Тим прије на начин на који је то сад урадио Денисенко. Васељенски патријарх то оправдава неким историским чињеницама и црквеним канонима, као нпр. 9, 17. и 28. каноном IV Васељенског сабора, који су настали у древна хришћанска времена и усклађени су са стањем Цариградске патријаршије и њене улоге баш у тим временима. На основу чега јој је тада било дато то право? Прије свега, то право се тиче митрополија које се налазе под канонском управом Цариградске патријаршије. Није се тицало цијеле Цркве. Даље, то право се заснива на канонима Васељенског сабора, према којима је Васељенски патријарх добио тај статус као епископ града Цариграда, имераторског града, града који је резиденција цара и Царског савјета. Међутим, данас више не постоји царска престоница. Цариград није царска престоница од 1453. године. И због тога је право на које се позива Васељенски патријарх под знаком питања. Православна Црква не доводи у питање његов статус првога по части унутар Православне Цркве, али то му не даје право да се на овај начин мијеша у живот било које Помјесне цркве, па и руске. Васељенски патријарх се позива на једну одлуку из 1686. године, по којој је, наводно из милости, Московском митрополиту било дато право да поставља Кијевскиг митрополита, под условом да он на Литургији помиње Цариградског патријарха. Међутим, и Кијевска, и Владимирска, и Московска Русија биле су у то вријеме иста Русија. Немогуће је одвојити Кијевску Русију од Московске или Владимирске. Од тада је прошло 300 година, и никада Цариград није постављао питање коме припада црквена власт у Украјини. Први пут је то питање поставио данас. То је нешто што не може бити прихваћено. Чудим се како га није зауставила негативна реакција свих Помјесних цркава, древних патријаршија Истока – Јерусалимске, Александријске, Антиохијске. Антиохијски патријарх је управо био код нас. Сигуран сам да ће он дати свој став по овом питању. Недавно је био у Одеси и тамо је рекао своје мишљење заједно са митрополитом Пољске православне цркве, чији је став по овом питању сасвим јасан. Наша Помјесна црква је са Сабора упутила Цариграду једно веома добро документовано писмо у вези с тим питањем. Цариград на наше писмо није одговорио. Недавно се наш патријарх срео у Солуну са Васељенским патријархом. И наш патријарх му је тада предочио став наше Цркве. Нажалост, одговорили су овако како су одговорили. У сваком случају, ова одлука је, као што сам већ рекао, катастрофална и за решавање овог врло важног питања за Православну Цркву у Украјини. Ова одлука не рјешава то питање, већ га само компликује. Одлука ствара проблем мијешања у живот друге Помјесне цркве, и то не само руске, већ било које. И истовремено доводи у питање јединство Православља. То се већ одразило на Православље, посебно на православну дијаспору, после оне конференције православних епископа. Према мојим информацијама, епископи у Латинској Америци већ одбијају да учествују на заједничким православним конференција, у том правцу се крећу ствари и у Европи, и сигуран сам да ће до тога доћи и у Сједињеним Америчким Државама. Полако већ почиње. Али улога првог међу патријарсима није да разједињује друге, већ да их сједињује. А оваквим својим поступцима Цариградски патријарх управо разједињује. Он не рјешава ово питање, већ проблем гура све дубље. – У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну? – Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари. Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин. Сада је све другачије. Све су то свјетске државе, посебно настале после распада Совјетског Савеза. И управо је Совјетски савез створио све ове противречности унутар рсуког народа, унутар словенских народа на територији бивше Руске империје. Тема тзв. УПЦ није настала данас. Настала је управо с појавом совјетске власти 20-их година ХХ вијека. Тада су се појавили и тзв. “самосвети”, који су се сами себе проглашавали за Кијевске митрополите. А Кијевски митрополит (Антоније Храповицки, који је сахрањен у Београду) тада је био кандидат за патријарха Московског. Упокојио се 1936, а био је, заједно са више од тридесет епископа, принуђен да напусти Русију. Српска православна црква помогла им је да створе тзв. Синод руске заграничне православне цркве, који постоји до данас. Али данас је обједињен са Московском патријаршијом. Значи, једно су савремене државе и савремена власт, а сасвим друго је вријеме кад је Цариград био престоница Источног римског царства, или кад је Москва била престоница Руског царства, као насљедника Византије. А та епоха, епоха симбиозе Цркве и државе, тзв. ,,Константиновска епоха” почела је од цара Константина Великог. А, по мом мишљењу, завршила се убиством царске породице 1918. године. Другим ријечима, тај империјални период хришћанства на Западу је догматизован у личности Римског епископа – папе. За Исток је он био и остао искушење. Међутим, после пада Цариграда 1453. године више није било визатијског цара, који ће цариградском епископу обезбиједити статус, који је он имао још од времена цара Константина. После је та улога Византијског царства преко Кијева и Владимира прешла на Москву, т.ј. руским царевима. Али руски цар и његова породица су убијени 1918. године. И тиме се завршила ,,Константиновска епоха”. И данас Црква мора да се врати устројству које је имала прије цара Константина, а не да имитира оно што је било у претходним временима, када смо имали симбиозу државе, Цркве и народа. Црква треба да се с поштовањем односи према свему што се од тада дешавало, али не и да се ограничава само тим историјским искуством. Први Рим је отпао од вјере, Други Рим је пао и нестао 1453. године. После убиства царске породице и Трећи Рим је изгубио оно своје мјесто у животу Цркве, које је заузимао у прошлости. И због тога начин на који је Црква живјела и функционисала за вријеме царева треба оставити у прошлости. И с те тачке гледишта Цариград је урадио нешто на шта није имао право. Прије свега, ова држава – Украјина – плод је лењинско-стаљинског комунистичког секуларизма. И ова ситуација, болна за украјински народ, хришћански народ, такође је производ унијаћења Украјинаца у XVI вијеку и онога што се с овим народом дешавало 20-их година ХХ вијека. Треба имати у виду и смисао самог назива Украјина. Он је сличан нашој ријечи Крајина – крај. Поставља се питање – крај чега? А с друге стране, Кијев је у прошлости био Мајка-Црква Руске цркве. Затим је центар био премјештен у Владимир, а потом и у Москву. Та непрекидност трајања, тај непрекидни континуитет Православне цркве у Русији почиње у Кијеву, затим иде кроз Владимир и завршава се у Москви. И који је смисао данашње жалбе на нешто што је било у XV, XVI вијеку? Не смије се данас украјинско питање рјешавати на тај начин. Њега заправо треба рјешавати у складу са савременим уређењем те државе, секуларне државе, сличне свим другим секуларним државама на Западу. То су потпуно други односи између држава и нација. Сличан проблем се појавио у Македонији. Тамо су секуларне власти, комунисти, створили тзв. Македонску православну цркву. Тако се и овдје у Црној Гори труде комунисти, насљедници Титовог режима, да створе тзв. Црногорску православну цркву. Црногорске власти су за вријеме комунизма убили овдје 129 свештеника, комунистичка власт убила је митрополита Јоаникија. И ова је власт прва поставила питање о тзв. Црногорској православној цркви. Безбожна власт, атеистичка власт, секуларна власт у секуларној државим гдје је Црква одвојена од државе, мијеша се у унутрашња питања Цркве. Исто то се дешава и у Украјини и у другим државама које су настале после бољшевичке револуције. Црква треба да се труди да уједини друштво и да некако ријеши болно питање Православне Цркве у Украјини. Тамо као Украјинска црква постоје и тзв. унијати, грко-католици, затим тзв. аутокефална Украјинска православна црква и самопроглашена Кијевска патријаршија. Први пут се Цариград, наводно на основу права Енклитона, права жалбе, мијеша у живот друге Помјесне цркве, и то још 300 година након што је престала да важи његова црквена јуриздикција над Украјином. Ријеч је, дакле, о потпуно неразумној појави. Ја се још увијек надам да постоји могућност да се тај Томос не изда, и да не може бити издат без сагласности канонске Цркве. Цариград је као канонску Цркву на територији Украјине признавао само Московску патријаршију. А сад је Цариград признао епископе, који су рашчињени и анатемисани чак од стране једне од Помјесних цркава. Просто је непојмљиво да је Васељенски патријарх могао учинити такво што. Што се тиче мијешања, хоћу да кажем да је јасно да то нису само власти Украјине, и да су та мијешања усмјерена против Русије, и у суштини – против Православља. Успјели су из тих крајева да разједине све. Само је још Православна Црква остала. И сад се те силе, демоснке силе овог свијета, спремају да разједине и Православну Цркву. И успјели су да у томе искористе древну Цариградску патријаршију, да би она искористила право, које јој је припадало у царским временима. У бици за Украјину, т.ј. у подривању темеља Русије види се рука Америке. Причају о мијешању Русије, али како се она мијеша, ако је она сама тамо рођена? Кијевска Русија је тамо рођена и непрекидно се развијала 1030 година. То што западне земље, Европска Унија, и прије свега Америка, распламсавају и подржавају братоубилачке ратове, као што су то радили и код нас на Косову, показује да је све ово што се дешава у Украјини други чин косовске трагедије. Групу злотвора и криминалаца, који брукају албански род, прогласили су властодршцима Косова и признали тзв. независно Косово, а Православна Црква Божја, наша вјековна култура и српски народ одатле су прогнани. Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО својим бомбардовањем Србије и Црне Горе. Оно што је у Русији почело доласком бољшевика и убиством царске породице сад доноси ове горке плодове. Ја дубоко жалим што Цариградски патријарх није схватио колико су дубоки и озбиљни ови проблеми. Он је кренуо из добре намјере – да сједини, али ово није пут сједињења, већ само пут продубљивања потешкоћа које су захватиле Украјину, исто као што је и пут стварања дубоког раскола у Православној Цркви, који неће донијети никакве добре плодове, не само код Руса и Украјинаца, већ ни код нас. Јер тај Денисенко је једини који је признао Мираша Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила и анатемисала. Ми смо о томе извијестили Цариградског патријарха, али он није на то одговорио. Наравно, он не признаје Дедеића. Али овим чином, прихватајући оне који све расколе у другим мјестима признају као канонску структуру, он мимо своје воље учвршћује расколе, који подривају јединство Православне Цркве. И то на основу етнофилетизма, који је Црква већ раније осудила. Чак и Критски сабор (штета што Московска патријаршија није учесвовала, али без обзира на то, његове одлуке важе) потврдио решења Сабора из 1872. године, који је осудио етнофилетизам ка јерес и као змијски отров, који руши јединство Цркве. Цариград је потврдио и потписао ово рјешење великог Сабора, а сад управо на основу етнофилетизма, украјинског етнофилетизма који је секуларне природе, и на основу захтјева лица која су се формирала под удицајем бољшевизма (као Макарије), а сада су поклоници бандероваца (украјинских фашиста и бивших нациста) ствара цркву. Да ли је то нормално? Па није. А да не говорим о томе што је Денисенко, као украјински митрополит, претендовао на трон Московског патријарха, па кад га нису изабрали, он је сам себе прогласио патријархом. Такво је његово безумље. Како то може да се прогласи нормалним бес загласности Мајке-Цркве? А Мајка-Црква у Украјини није Цариградска патријаршија, него је то већ више од 300 година – Московска патријаршија. – Недавно је Мило Ђукановић изјавио да је Руска црква ударна песница руских империјалних интереса. Шта је под тим мислио? – То морате њега питати. Вјероватно је мислио на то да се Црногорска митрополија, која овдје постоји већ 800 година, односи према Руској цркви и Русији онако како се према њима односила вјековима, а посебно у вријеме митрополита Данила. Да није било те, како он каже ,,империјалне Русије”, не би било ни Црне Горе. Ни 1878. године, ни касније. Руски цар Николај II спасио је Србију и Црну Гору 1915. и 1916. године, кад је Црна Гора била приморана да капитулира, а краљ Петар је са цијелом српском војском одступао преко Косова до албанског приморја. Тада је руски цар савезницима поставио ултиматум, запријетивши им, да ако не не помогну српској војсци да се спаси (а аустро-угарска војска им је била за петама), Русија ће потписати сепаратни мир с Њемачком и Аустро-Угарском. И зато су савезници морали да пошаљу Србима бродове. Да је Николај II потписао сепаратни мир, не би био убијен, не би убили његову породицу. Кајзер је послао Лењина и подигао револуцију у Петрограду 1917. године. Цар и његова породица су убијени од стране бољшевика, а заправо су их Њемци убили. Царска породица и царска Русија су својим животом платили спасење својих савезника – Србије и Црне Горе. – Дакле, о чему се ради? Каква је то ,,империјалистичка Русија”? – Црна Гора се од 1700. године до данас стварала напорима Русије. И њена просвета, и читаво уређење, све до краља Николе 1918. године, и Митрополија само настављају ту традицију. И никаква империјалистичка Русија се овамо не мијеша. К нама долазе руски епископи, с којима смо недавно у манастиру Дуљево подигли споменик царским страстотрпцима, на ком су уклесани њихови ликови. То је можда најљепши споменик царској породици. Ако је то империјализам… Ја понекад кажем да су то санкције Митрополије против Русије… Господин Ђукановић је у борби против ,,руског империјализма” постао играчка у рукама западноевропске, америчке империје и блока НАТО – оних који су бомбардовали Црну Гору, Србију и Косово, које је било дио Црне Гора кад је она била независна краљевина. А сад је Ђукановић признао Косово, а Руси су покушали да спасе јединство нашег народа и државе. Нажалост, тада Русијом није владао онај, који влада данас, већ његов претходник, који то није разумио. Зато ја не знам на шта Ђукановић мисли кад говори о ,,империјализму”. Додао бих још ово о одлуци Цариграда: ова одлука доноси катастрофу Цариградској патријаршији и јединству Православне Цркве. Зато се ми надамо, да ће се у најскорије вријеме, како је то тражила Московска патријаршија, ово питање ријешити на свеправославном нивоу. Питање Украјине не може да ријеши ниједна Помјесна црква, јер је то питање толико опширно, да захтијева учешће свих Православних цркава. Ово је питање важније од свих о којима се одлучивало на Криту. И због тога чуди став Цариграда, јер се он увијек обраћао другим Помјесним црквама (нпр. за вријеме раскола у Бугарској цркви 1994. године Цариград је позвао представније других Помјесних цркава да канонским путем ријеше проблем раскола), а овдје су се појавиле приче, да ће се, по угледу на украјински преседан, залазећи на територију друге Помјесне цркве, рјешавати и питање везано за Македонску православну цркву. Васељенског патријарха спречава само то што још није испуњен његов захтјев – одрицање од назива ,,Македонска православна црква” (у Украјини му назив ,,Украјинска православна црква” не смета). Он је, ипак, Грк, и бојим се да ће се због тога код њега у македонском питању пројавити грчки етнофилетизам. Ствар је у томе што би то била Македонија, која би се темељила на Александру Македонском и Цару Филишпу, а то је опет питање враћања на комунистичке митове. Као и у Црној Гори, неокомунисти настављају да их развијају. Они су тражили да се Црногорска митрополија, т.ј. Српска православна црква поново региструје, као да ми постојимо од јуче. Закон из 1987. године предвиђа регистрацију само нових вјерских заједница, а не регистрацију традиционалних цркава и вјерских заједница. А сад су наши неокомунисти почели то да траже, и малтене нас прогоне. Код нас живе руски монаси и монахиње, свештеници из Републике Српске и Србије. Не дају им боравишне дозволе, јер нису држављани Црне Горе. То је исти метод који је спроведен у Македонији. Такозваног митрополита црногорског, ког су створили неокомунисти, Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила, признаје само Филарет. И већ много година служе заједно. Како ће сад поступати Цариград, ако је признао Филарета, ког је рашчинила Московска патријаршија? Онда ће морати да призна и онога ко с Филаретом саслужује, а кога је сам Цариград раније рашчинио. Тако да су наша браћа у Цариграду слабо просудила. Молим се Господу да им Он помогне. Такође се молим и да Московска патријаршија и наша браћа у Украјини са смирењем стрпљиво превазиђу нездрави раскол, који није ништа друго, до плод свега што се дешавало, посебно 20-их година ХХ вијека. Црква је једина сила, која је обједињавала те народем а сад демонске силе свијета овога и деструктивне силе унутар Цркве и моћници овога свијета остварују праве империјалистичке циљева. Рат у Украјини већ траје, а сад Цариград треба да потврди да тај рат иде протв Цркве и јединства народа Божјега, и против Русије, као највеће православне земље. То није добро, и ничега доброг ту нема ни за Цариград. Није имао право да начини овакав корак. Постоји још нада да ће се људи вратити разуму и истинском канонском поредку. Као што сам већ рекао, оваквим поступцима Цариград доводи у питање своје првенство. Понављам, он заснива своја дејства на томе што је то царска престоница, а она не постоји од XV вијека. Она више није ни у Русији, ни у Византији. Нема више ни Руске, ни Источноримске империје, али Црква је остала. И она мора да гункционише на здравим јеванђелским начелима, онако како је функционисала прије цара Константина. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. ,,Одлука Свесвјатејшег патријарха цариградског и Синода цариградске патријаршије по питању украјинског проблема је, по мом мишљењу, катастрофална и за Цариградску патријаршију, и за решавање питања о Цркви у Украјини, и за јединство Православне цркве. Нас је у Српској цркви поразила чињеница да је Васељенски патријарх, познавалац канона, донио такву одлуку, која је, без сумње, неканонска”, рекао је у интервјуу за руски ,,Први канал” Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког господин Амфилохије. Коментаришући канонске аспекте последње одлуке Цариградског патријарха и Синода цариградске патријаршије, митрополит Амфилохије је објаснио да се Цариградски патријарх ,,у тој одлуци позива, као што се у последње вријеме позивају и други епископи Цариградске патријаршије, на право обраћања Помјесних цркава Цариградској патријаршији. То је такозвани «Енклитон»“. – Када се у некој од Помјесних цркава појави проблем са неким епископима, они имају право да се обрате Цариграду, и тада Цариград може да донесе своју одлуку у вези с тим питањем. Међутим, имају ли они у стварности то право? Тим прије на начин на који је то сад урадио Денисенко. Васељенски патријарх то оправдава неким историским чињеницама и црквеним канонима, као нпр. 9, 17. и 28. каноном IV Васељенског сабора, који су настали у древна хришћанска времена и усклађени су са стањем Цариградске патријаршије и њене улоге баш у тим временима. На основу чега јој је тада било дато то право? Прије свега, то право се тиче митрополија које се налазе под канонском управом Цариградске патријаршије. Није се тицало цијеле Цркве. Даље, то право се заснива на канонима Васељенског сабора, према којима је Васељенски патријарх добио тај статус као епископ града Цариграда, имераторског града, града који је резиденција цара и Царског савјета. Међутим, данас више не постоји царска престоница. Цариград није царска престоница од 1453. године. И због тога је право на које се позива Васељенски патријарх под знаком питања. Православна Црква не доводи у питање његов статус првога по части унутар Православне Цркве, али то му не даје право да се на овај начин мијеша у живот било које Помјесне цркве, па и руске. Васељенски патријарх се позива на једну одлуку из 1686. године, по којој је, наводно из милости, Московском митрополиту било дато право да поставља Кијевскиг митрополита, под условом да он на Литургији помиње Цариградског патријарха. Међутим, и Кијевска, и Владимирска, и Московска Русија биле су у то вријеме иста Русија. Немогуће је одвојити Кијевску Русију од Московске или Владимирске. Од тада је прошло 300 година, и никада Цариград није постављао питање коме припада црквена власт у Украјини. Први пут је то питање поставио данас. То је нешто што не може бити прихваћено. Чудим се како га није зауставила негативна реакција свих Помјесних цркава, древних патријаршија Истока – Јерусалимске, Александријске, Антиохијске. Антиохијски патријарх је управо био код нас. Сигуран сам да ће он дати свој став по овом питању. Недавно је био у Одеси и тамо је рекао своје мишљење заједно са митрополитом Пољске православне цркве, чији је став по овом питању сасвим јасан. Наша Помјесна црква је са Сабора упутила Цариграду једно веома добро документовано писмо у вези с тим питањем. Цариград на наше писмо није одговорио. Недавно се наш патријарх срео у Солуну са Васељенским патријархом. И наш патријарх му је тада предочио став наше Цркве. Нажалост, одговорили су овако како су одговорили. У сваком случају, ова одлука је, као што сам већ рекао, катастрофална и за решавање овог врло важног питања за Православну Цркву у Украјини. Ова одлука не рјешава то питање, већ га само компликује. Одлука ствара проблем мијешања у живот друге Помјесне цркве, и то не само руске, већ било које. И истовремено доводи у питање јединство Православља. То се већ одразило на Православље, посебно на православну дијаспору, после оне конференције православних епископа. Према мојим информацијама, епископи у Латинској Америци већ одбијају да учествују на заједничким православним конференција, у том правцу се крећу ствари и у Европи, и сигуран сам да ће до тога доћи и у Сједињеним Америчким Државама. Полако већ почиње. Али улога првог међу патријарсима није да разједињује друге, већ да их сједињује. А оваквим својим поступцима Цариградски патријарх управо разједињује. Он не рјешава ово питање, већ проблем гура све дубље. – У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну? – Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари. Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин. Сада је све другачије. Све су то свјетске државе, посебно настале после распада Совјетског Савеза. И управо је Совјетски савез створио све ове противречности унутар рсуког народа, унутар словенских народа на територији бивше Руске империје. Тема тзв. УПЦ није настала данас. Настала је управо с појавом совјетске власти 20-их година ХХ вијека. Тада су се појавили и тзв. “самосвети”, који су се сами себе проглашавали за Кијевске митрополите. А Кијевски митрополит (Антоније Храповицки, који је сахрањен у Београду) тада је био кандидат за патријарха Московског. Упокојио се 1936, а био је, заједно са више од тридесет епископа, принуђен да напусти Русију. Српска православна црква помогла им је да створе тзв. Синод руске заграничне православне цркве, који постоји до данас. Али данас је обједињен са Московском патријаршијом. Значи, једно су савремене државе и савремена власт, а сасвим друго је вријеме кад је Цариград био престоница Источног римског царства, или кад је Москва била престоница Руског царства, као насљедника Византије. А та епоха, епоха симбиозе Цркве и државе, тзв. ,,Константиновска епоха” почела је од цара Константина Великог. А, по мом мишљењу, завршила се убиством царске породице 1918. године. Другим ријечима, тај империјални период хришћанства на Западу је догматизован у личности Римског епископа – папе. За Исток је он био и остао искушење. Међутим, после пада Цариграда 1453. године више није било визатијског цара, који ће цариградском епископу обезбиједити статус, који је он имао још од времена цара Константина. После је та улога Византијског царства преко Кијева и Владимира прешла на Москву, т.ј. руским царевима. Али руски цар и његова породица су убијени 1918. године. И тиме се завршила ,,Константиновска епоха”. И данас Црква мора да се врати устројству које је имала прије цара Константина, а не да имитира оно што је било у претходним временима, када смо имали симбиозу државе, Цркве и народа. Црква треба да се с поштовањем односи према свему што се од тада дешавало, али не и да се ограничава само тим историјским искуством. Први Рим је отпао од вјере, Други Рим је пао и нестао 1453. године. После убиства царске породице и Трећи Рим је изгубио оно своје мјесто у животу Цркве, које је заузимао у прошлости. И због тога начин на који је Црква живјела и функционисала за вријеме царева треба оставити у прошлости. И с те тачке гледишта Цариград је урадио нешто на шта није имао право. Прије свега, ова држава – Украјина – плод је лењинско-стаљинског комунистичког секуларизма. И ова ситуација, болна за украјински народ, хришћански народ, такође је производ унијаћења Украјинаца у XVI вијеку и онога што се с овим народом дешавало 20-их година ХХ вијека. Треба имати у виду и смисао самог назива Украјина. Он је сличан нашој ријечи Крајина – крај. Поставља се питање – крај чега? А с друге стране, Кијев је у прошлости био Мајка-Црква Руске цркве. Затим је центар био премјештен у Владимир, а потом и у Москву. Та непрекидност трајања, тај непрекидни континуитет Православне цркве у Русији почиње у Кијеву, затим иде кроз Владимир и завршава се у Москви. И који је смисао данашње жалбе на нешто што је било у XV, XVI вијеку? Не смије се данас украјинско питање рјешавати на тај начин. Њега заправо треба рјешавати у складу са савременим уређењем те државе, секуларне државе, сличне свим другим секуларним државама на Западу. То су потпуно други односи између држава и нација. Сличан проблем се појавио у Македонији. Тамо су секуларне власти, комунисти, створили тзв. Македонску православну цркву. Тако се и овдје у Црној Гори труде комунисти, насљедници Титовог режима, да створе тзв. Црногорску православну цркву. Црногорске власти су за вријеме комунизма убили овдје 129 свештеника, комунистичка власт убила је митрополита Јоаникија. И ова је власт прва поставила питање о тзв. Црногорској православној цркви. Безбожна власт, атеистичка власт, секуларна власт у секуларној државим гдје је Црква одвојена од државе, мијеша се у унутрашња питања Цркве. Исто то се дешава и у Украјини и у другим државама које су настале после бољшевичке револуције. Црква треба да се труди да уједини друштво и да некако ријеши болно питање Православне Цркве у Украјини. Тамо као Украјинска црква постоје и тзв. унијати, грко-католици, затим тзв. аутокефална Украјинска православна црква и самопроглашена Кијевска патријаршија. Први пут се Цариград, наводно на основу права Енклитона, права жалбе, мијеша у живот друге Помјесне цркве, и то још 300 година након што је престала да важи његова црквена јуриздикција над Украјином. Ријеч је, дакле, о потпуно неразумној појави. Ја се још увијек надам да постоји могућност да се тај Томос не изда, и да не може бити издат без сагласности канонске Цркве. Цариград је као канонску Цркву на територији Украјине признавао само Московску патријаршију. А сад је Цариград признао епископе, који су рашчињени и анатемисани чак од стране једне од Помјесних цркава. Просто је непојмљиво да је Васељенски патријарх могао учинити такво што. Што се тиче мијешања, хоћу да кажем да је јасно да то нису само власти Украјине, и да су та мијешања усмјерена против Русије, и у суштини – против Православља. Успјели су из тих крајева да разједине све. Само је још Православна Црква остала. И сад се те силе, демоснке силе овог свијета, спремају да разједине и Православну Цркву. И успјели су да у томе искористе древну Цариградску патријаршију, да би она искористила право, које јој је припадало у царским временима. У бици за Украјину, т.ј. у подривању темеља Русије види се рука Америке. Причају о мијешању Русије, али како се она мијеша, ако је она сама тамо рођена? Кијевска Русија је тамо рођена и непрекидно се развијала 1030 година. То што западне земље, Европска Унија, и прије свега Америка, распламсавају и подржавају братоубилачке ратове, као што су то радили и код нас на Косову, показује да је све ово што се дешава у Украјини други чин косовске трагедије. Групу злотвора и криминалаца, који брукају албански род, прогласили су властодршцима Косова и признали тзв. независно Косово, а Православна Црква Божја, наша вјековна култура и српски народ одатле су прогнани. Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО својим бомбардовањем Србије и Црне Горе. Оно што је у Русији почело доласком бољшевика и убиством царске породице сад доноси ове горке плодове. Ја дубоко жалим што Цариградски патријарх није схватио колико су дубоки и озбиљни ови проблеми. Он је кренуо из добре намјере – да сједини, али ово није пут сједињења, већ само пут продубљивања потешкоћа које су захватиле Украјину, исто као што је и пут стварања дубоког раскола у Православној Цркви, који неће донијети никакве добре плодове, не само код Руса и Украјинаца, већ ни код нас. Јер тај Денисенко је једини који је признао Мираша Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила и анатемисала. Ми смо о томе извијестили Цариградског патријарха, али он није на то одговорио. Наравно, он не признаје Дедеића. Али овим чином, прихватајући оне који све расколе у другим мјестима признају као канонску структуру, он мимо своје воље учвршћује расколе, који подривају јединство Православне Цркве. И то на основу етнофилетизма, који је Црква већ раније осудила. Чак и Критски сабор (штета што Московска патријаршија није учесвовала, али без обзира на то, његове одлуке важе) потврдио решења Сабора из 1872. године, који је осудио етнофилетизам ка јерес и као змијски отров, који руши јединство Цркве. Цариград је потврдио и потписао ово рјешење великог Сабора, а сад управо на основу етнофилетизма, украјинског етнофилетизма који је секуларне природе, и на основу захтјева лица која су се формирала под удицајем бољшевизма (као Макарије), а сада су поклоници бандероваца (украјинских фашиста и бивших нациста) ствара цркву. Да ли је то нормално? Па није. А да не говорим о томе што је Денисенко, као украјински митрополит, претендовао на трон Московског патријарха, па кад га нису изабрали, он је сам себе прогласио патријархом. Такво је његово безумље. Како то може да се прогласи нормалним бес загласности Мајке-Цркве? А Мајка-Црква у Украјини није Цариградска патријаршија, него је то већ више од 300 година – Московска патријаршија. – Недавно је Мило Ђукановић изјавио да је Руска црква ударна песница руских империјалних интереса. Шта је под тим мислио? – То морате њега питати. Вјероватно је мислио на то да се Црногорска митрополија, која овдје постоји већ 800 година, односи према Руској цркви и Русији онако како се према њима односила вјековима, а посебно у вријеме митрополита Данила. Да није било те, како он каже ,,империјалне Русије”, не би било ни Црне Горе. Ни 1878. године, ни касније. Руски цар Николај II спасио је Србију и Црну Гору 1915. и 1916. године, кад је Црна Гора била приморана да капитулира, а краљ Петар је са цијелом српском војском одступао преко Косова до албанског приморја. Тада је руски цар савезницима поставио ултиматум, запријетивши им, да ако не не помогну српској војсци да се спаси (а аустро-угарска војска им је била за петама), Русија ће потписати сепаратни мир с Њемачком и Аустро-Угарском. И зато су савезници морали да пошаљу Србима бродове. Да је Николај II потписао сепаратни мир, не би био убијен, не би убили његову породицу. Кајзер је послао Лењина и подигао револуцију у Петрограду 1917. године. Цар и његова породица су убијени од стране бољшевика, а заправо су их Њемци убили. Царска породица и царска Русија су својим животом платили спасење својих савезника – Србије и Црне Горе. – Дакле, о чему се ради? Каква је то ,,империјалистичка Русија”? – Црна Гора се од 1700. године до данас стварала напорима Русије. И њена просвета, и читаво уређење, све до краља Николе 1918. године, и Митрополија само настављају ту традицију. И никаква империјалистичка Русија се овамо не мијеша. К нама долазе руски епископи, с којима смо недавно у манастиру Дуљево подигли споменик царским страстотрпцима, на ком су уклесани њихови ликови. То је можда најљепши споменик царској породици. Ако је то империјализам… Ја понекад кажем да су то санкције Митрополије против Русије… Господин Ђукановић је у борби против ,,руског империјализма” постао играчка у рукама западноевропске, америчке империје и блока НАТО – оних који су бомбардовали Црну Гору, Србију и Косово, које је било дио Црне Гора кад је она била независна краљевина. А сад је Ђукановић признао Косово, а Руси су покушали да спасе јединство нашег народа и државе. Нажалост, тада Русијом није владао онај, који влада данас, већ његов претходник, који то није разумио. Зато ја не знам на шта Ђукановић мисли кад говори о ,,империјализму”. Додао бих још ово о одлуци Цариграда: ова одлука доноси катастрофу Цариградској патријаршији и јединству Православне Цркве. Зато се ми надамо, да ће се у најскорије вријеме, како је то тражила Московска патријаршија, ово питање ријешити на свеправославном нивоу. Питање Украјине не може да ријеши ниједна Помјесна црква, јер је то питање толико опширно, да захтијева учешће свих Православних цркава. Ово је питање важније од свих о којима се одлучивало на Криту. И због тога чуди став Цариграда, јер се он увијек обраћао другим Помјесним црквама (нпр. за вријеме раскола у Бугарској цркви 1994. године Цариград је позвао представније других Помјесних цркава да канонским путем ријеше проблем раскола), а овдје су се појавиле приче, да ће се, по угледу на украјински преседан, залазећи на територију друге Помјесне цркве, рјешавати и питање везано за Македонску православну цркву. Васељенског патријарха спречава само то што још није испуњен његов захтјев – одрицање од назива ,,Македонска православна црква” (у Украјини му назив ,,Украјинска православна црква” не смета). Он је, ипак, Грк, и бојим се да ће се због тога код њега у македонском питању пројавити грчки етнофилетизам. Ствар је у томе што би то била Македонија, која би се темељила на Александру Македонском и Цару Филишпу, а то је опет питање враћања на комунистичке митове. Као и у Црној Гори, неокомунисти настављају да их развијају. Они су тражили да се Црногорска митрополија, т.ј. Српска православна црква поново региструје, као да ми постојимо од јуче. Закон из 1987. године предвиђа регистрацију само нових вјерских заједница, а не регистрацију традиционалних цркава и вјерских заједница. А сад су наши неокомунисти почели то да траже, и малтене нас прогоне. Код нас живе руски монаси и монахиње, свештеници из Републике Српске и Србије. Не дају им боравишне дозволе, јер нису држављани Црне Горе. То је исти метод који је спроведен у Македонији. Такозваног митрополита црногорског, ког су створили неокомунисти, Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила, признаје само Филарет. И већ много година служе заједно. Како ће сад поступати Цариград, ако је признао Филарета, ког је рашчинила Московска патријаршија? Онда ће морати да призна и онога ко с Филаретом саслужује, а кога је сам Цариград раније рашчинио. Тако да су наша браћа у Цариграду слабо просудила. Молим се Господу да им Он помогне. Такође се молим и да Московска патријаршија и наша браћа у Украјини са смирењем стрпљиво превазиђу нездрави раскол, који није ништа друго, до плод свега што се дешавало, посебно 20-их година ХХ вијека. Црква је једина сила, која је обједињавала те народем а сад демонске силе свијета овога и деструктивне силе унутар Цркве и моћници овога свијета остварују праве империјалистичке циљева. Рат у Украјини већ траје, а сад Цариград треба да потврди да тај рат иде протв Цркве и јединства народа Божјега, и против Русије, као највеће православне земље. То није добро, и ничега доброг ту нема ни за Цариград. Није имао право да начини овакав корак. Постоји још нада да ће се људи вратити разуму и истинском канонском поредку. Као што сам већ рекао, оваквим поступцима Цариград доводи у питање своје првенство. Понављам, он заснива своја дејства на томе што је то царска престоница, а она не постоји од XV вијека. Она више није ни у Русији, ни у Византији. Нема више ни Руске, ни Источноримске империје, али Црква је остала. И она мора да гункционише на здравим јеванђелским начелима, онако како је функционисала прије цара Константина. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Црквени раскол на Украјини носи у себи опасност за општенародни живот, рекао је данас Патријарх московски и све Русије Кирил након празничног молебана у Тројице-Сергијевој лаври поводом празника преподобног Сергија Радоњешког. „Данас се обраћамо преподобноме Сергију, који је тако много учинио на мирењу разних књажевстава феудалне Русије, да би он својим молитвама призвао милост на васељенску православну Цркву, помирио завађене, зауставио ширење раскола, нарочито тамо гдје раскол носи у себи и опасност за општенародни живот – мислим на братску Украјину. Ми се молимо преподобном Сергију да у својим молитвама пред лицем Божјим не оставља Свјатују Рус и Цркву нашу“, казао је Патријарх. Предстојатељ РПЦ позвао је све сабране на личну молитву за Цркву православну, за браћу и сестре на Украјини и за све којима је потребна молитвена подршка и помоћ. Патријарх је изразио наду да ће, молитвама преподобног Сергија, Господ сачувати Свјатују Рус и Православну цркву. „Многи наши мушкарци носе име Сергијево, и памћење о преподобном чувају у нашем народу… Он пребива у нашем духовном животу, и ми му се обраћамо не као историјској личности из далеке прошлости, већ као нашем савременику. И то је стварно тако, јер је он с нама, са својом паством, с онима који памте његово име и обраћају му се својим молитвама“, казао је Патријарх Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Црквени раскол на Украјини носи у себи опасност за општенародни живот, рекао је данас Патријарх московски и све Русије Кирил након празничног молебана у Тројице-Сергијевој лаври поводом празника преподобног Сергија Радоњешког. „Данас се обраћамо преподобноме Сергију, који је тако много учинио на мирењу разних књажевстава феудалне Русије, да би он својим молитвама призвао милост на васељенску православну Цркву, помирио завађене, зауставио ширење раскола, нарочито тамо гдје раскол носи у себи и опасност за општенародни живот – мислим на братску Украјину. Ми се молимо преподобном Сергију да у својим молитвама пред лицем Божјим не оставља Свјатују Рус и Цркву нашу“, казао је Патријарх. Предстојатељ РПЦ позвао је све сабране на личну молитву за Цркву православну, за браћу и сестре на Украјини и за све којима је потребна молитвена подршка и помоћ. Патријарх је изразио наду да ће, молитвама преподобног Сергија, Господ сачувати Свјатују Рус и Православну цркву. „Многи наши мушкарци носе име Сергијево, и памћење о преподобном чувају у нашем народу… Он пребива у нашем духовном животу, и ми му се обраћамо не као историјској личности из далеке прошлости, већ као нашем савременику. И то је стварно тако, јер је он с нама, са својом паством, с онима који памте његово име и обраћају му се својим молитвама“, казао је Патријарх Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Не, никакве речи не могу пробудити осећај сапричасности Божанственом животу. Никакве, чак ни умне речи нису способне сјединити човека са Богом, а наиме кроз то сједињење се познаје Бог. То се дешава само тада када са искреним покајањем ми једемо Тело и Крв Христа Спаситеља. Тада ни речи, ни умне књиге у нама не делују. Ми можемо у том моменту све заборавити, али разумом и срцем и ми осећамо присуство Бозије у нашем животу. Ето зашто Црква не престаје проповедати о важности причешћивања Светим Христовим Тајнама. Савршавање Евхаристије је у центру нашег живота, у центру живота Цркве. Црква постаје Црквом када она врши Евхаристију. Црква- по целој васељени, она је у милионима милиона људских зивота и судбина. Али увидети и схватити да је Црква таква могуће је када се врши Тајна Тела и Крви Христове. Тада нам се отварају очи нашег срца, и у његовим радосним откуцајима ми осећамо Божанско присуство, што не могу дати ни најубедљивије речи.
  22. Често људи тражећи Бога, стављају акценат на познање Њега својим разумом. Читају књиге-богословске и филозофске; читају Јеванђеље и то им помаже. Људи слушају проповеди у храму и дешава се не баш често, да речи проповедника сагоревају срце. Али да ли је то довољно да би познали Бога? Да би доживели лични сусрет са Господом, увидели Његово присуство у своме животу, у животу свога народа у животу људског рода? Не, никакве речи не могу пробудити осећај сапричасности Божанственом животу. Никакве, чак ни умне речи нису способне сјединити човека са Богом, а наиме кроз то сједињење се познаје Бог. То се дешава само тада када са искреним покајањем ми једемо Тело и Крв Христа Спаситеља. Тада ни речи, ни умне књиге у нама не делују. Ми можемо у том моменту све заборавити, али разумом и срцем и ми осећамо присуство Бозије у нашем животу. Ето зашто Црква не престаје проповедати о важности причешћивања Светим Христовим Тајнама. Савршавање Евхаристије је у центру нашег живота, у центру живота Цркве. Црква постаје Црквом када она врши Евхаристију. Црква- по целој васељени, она је у милионима милиона људских зивота и судбина. Али увидети и схватити да је Црква таква могуће је када се врши Тајна Тела и Крви Христове. Тада нам се отварају очи нашег срца, и у његовим радосним откуцајима ми осећамо Божанско присуство, што не могу дати ни најубедљивије речи. View full Странице
  23. „Роскосмос“ је на свом сајту објавио панорамски видео на којој је приказан процес шишања у свемиру: руски космонаут Антон Шкаплеров уз помоћ специјалне машинице прави фризуру свом колеги Александру Мисуркину. Астронаути користе специјалну машиницу која је комбинована са цревом усисивача да се посечена коса не би разлетела у бестежинском простору по читавој свемирској станици, да не би сметала посади и оштетила опрему. На снимку се види како Мисуркин тражи од Шкаплерова да му направи више „вертикалну“ фризуру, а не усправну. Затим се руским космонаутима придружује Американац Џон Акаба и кроз шалу договара да га Шкаплеров ошиша за три долара. Тренутно се космонаути налазе на Земљи. Мисуркин се вратио кући 28. фебруара, а Шкаплеров 3. јуна.
  24. Празник је прослављен у симферопољском манастиру Свете Тројице, који је био епископска Саборна црква у време Светог Луке и где мошти великог свеца из двадесетог века почивају. Прослава је почела у суботу молебном са водоосвећењем и акатистом Светом Луки. Према дугој традицији, болничке уиформе такође се освећују овог дана. Празнично свеноћно бденије поводом празника Светог Луке одслужено је у манастирској Саборној цркви следеће ноћи. Грчка делегација архијереја, свештенство и верни поклоници стигли су следећег дана на Божанску Литургију у част вољеног Светог Луке. Богослужио је митрополит симферопољски и кримски Лазар, уз саслужење митрополита теодосијско-керчког Платона, архиепископа џанкојско-раздолненског, и грчких архијереја :митрополита нафплијско-арголидског Нектарија, митрополита артског Калиника и митрополита тесалиотско-фанариоферсалског Тимотеја. Чудо Светог Луке догодило се у области митрополита Нектарија, у граду Аргосу 2014. године, када је уље од светитељевихх моштију излечило једног човека од дуготрајне болести у леђима. Свети Лука је такође оперисао једног човека у Северној Грчкој 2004. године, уклонивши његов тумор у мозгу. После Божанске Литургије, митрополит Лазар обратио се присутнима архипастирским говором у којем је позвао своју паству и поклонике овог манастира на заједничку молитву и духовне подвиге. Прослављење се завршило литијом кад су су светитељеве мошти биле ношене око зидова манастира, после чега су биле враћене у Саборни храм, где су верници наставили да их целивају. Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...