Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'руси'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Пуковник Бране Крњајић, начелник штаба 204. ваздухопловне бригаде Војске Србије, пилот и наставник летења на ловачком авиону Миг-29 у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond говори о томе како је летео пред Путином, шта је толико посебно у руским борбеним авионима, шта би волео да види у Русији и шта би волео да својим руским друговима пилотима покаже у Србији. На аеродрому Батајница где су већ двапут одржане руско-српске ваздухопловне војне вежбе „Барс“, у једном реду стоје руски авиони МиГ-29, скоро исте нијансе олова као и зимско небо у Србији. Од опасног изгледа ових челичних грабљивих птица ме прожима језа, али са друге стране ту је умирујућа енергетика пуковника Крњајића који је спреман да уђе у пилотску кабину. Пењем се за њим црвеним металним степеницама. У кабини нема пуно места, сви натписи апаратуре су на руском. Пуковник Крњајић већ 29 година лети авионима МиГ и може жмурећи да нађе било које дугме у кабини. „Ловачка авијација је много шира могућност ходања по жици“ „Зато ми знамо руски! Све инструкције авиона су на руском. Желео сам да будем војни пилот искључиво због врста авиона којима летим, јер интересовало ме је то борбено летење и тај адреналин, и то уживање које лет пружа. Ово је много шира могућност ходања по жици, ово је много захтеван и одговоран посао, за који бирају посебне људе: здраве, храбре, паметне, али пре свега човек мора да жели да постане пилот и мора да много воли авијацију. Наш посао је стресан, динамичан, у кратком времену морамо да обрадимо јако много информација у глави да бисмо донели одлуку за неки следећи поступак. Доминантна индивидуалност је изражена, јер ми морамо потпуно самостално да размишљамо и брзо реагујемо на неке нове ситуације без помоћи некога са стране, јер се најчешће у нашем послу може десити да упаднемо у такве критичне ситуације кад нико не може помоћи и морамо то сами да разрешимо. Суштина ловачке авијације је у томе да си ти најчешће сам.“ „Имена српских хероја авијације су исписана крвљу“ „У почецима је моја генерација могла да се ослони на имена славних хероја из Првог и Другог светског рата, јер прве жртве у ратном ваздухопловству су наши људи. А то се нарочито тиче ескадриле у чијем сам саставу био 1999-те, а и сада дежурам са њима. Та ескадрила имала је прилично жртава током '99 у односу на укупан број пилота. И њихова имена су нам урезана дубоко у душама. Ми до дан данас негујемо традиције пуковника Павловића, мајора Зорана Радосављевића, са којим сам радио. Та повезаност и даље постоји и биће, јер млади људи који долазе код нас са жељом да постану пилоти ловачке авијације, они су исти као ми, истог смо 'шаблона'. Ми, пилоти ловачке авијације, се препознајемо већ по погледу.“ БАРС: више од заједничких вежби „У процес сам укључен од прве заједничке вежбе БАРС (Братства Авијатора Русије и Србије). У 2012. прва руска делегација је дошла код нас, а већ у 2014. ишли смо на заједничке вежбе у Астрахањ. Осим вежбе наравно да смо се дружили. Неки од нас су ишли са руским колегама на пецање. Овај мост сарадње са руским пилотима је веома добро успостављен, ми се поприлично добро познајемо, и они са задовољством долазе код нас. Једино што бих ја хтео јесте да се они мало више упознају са Србијом. Хтео бих да следеће вежбе буду у Нишу или Краљеву, да они виде мало те јужне крајеве. А ја бих осим Астрахања и Липецка, где су биле одржане вежбе, хтео да прелетим преко Урала, да видим тај азијски део Русије. Две вежбе су биле у Русији, две су код нас са тенденцијом да се то шири, јер искуства су немерљива. Ни у обуци, ни у летењу, ни у искуству између Руса и Срба нема суштинске разлике. А у карактерима уопште немамо разлике. Исти смо. Комуницирамо већином на руском језику, али кад окренемо, они поприлично разумеју српски.“ МиГ-29: Машина за рад, не за лепоту „Српска ловачка авијација од почетка користи руске надзвучне авионе, јер мало држава у свету то производи. Бивша Југославија је покушала то да развија али још у фази пројеката ти радови су били прекинути ратом. Руска логика и размишљање у пројектовању је да буде врло просто, а да функционише беспрекорно до крајње границе. Не смета њима ни мраз, ни врућина, руска техника не тражи посебне услове одржавања на аеродрому. Не претерује се са неким дизајном. Дизајн је доста робустан, нема ту елеганције, а у суштини за војну технику то и не треба. Мигови 29 задовољавају све неопходне услове и критеријуме.“ Незаборавни летови авионом МиГ- 29 „На задњој вежби водио сам групу од осам авиона, пре тога није било. Водио сам параду 2014. године када је долазио ваш председник. Било је јако лоше време, и пљусак и грмљавина. И све то се десило у моменту када је требало да полетимо великим бројем авиона. Тада сам водио сву авијацију. Авиони су морали да се појаве у тачно време изнад града у задатом месту и да при томе избегну невреме. Ипак, комплетан државни врх је био присутан, председник Путин, председник Николић, и све то је требало да испоштујемо и да не дође, не дај боже, до неког инцидента. Било је тих карактеристичних летова још... Испраћали смо председничке авионе страних држава. Све се то у прошлости није тако често дешавало као сада.“ Ритуали пре полетања? „Што се тиче ритуала за срећу, немамо ништа посебно, осим можда то да се никада не сликамо пре летења.“ Пуковник Бране Крњајић на крају разговора каже да у српском ратном ваздухопловству постоје три девојке пилота. Али тај детаљ ћемо сачувати за неку другу репортажу. Катарина Лане, Russia beyond фото: Дмитриј Лане
  2. Уџбеник је плод сарадње Кијевске духовне академије и Курске духовне семинарије. Главни аутор је проректор за науку Кијевске духовне академије, кандидат историјских наука, кандидат богословља Владимир Бурега, који је око шест година предавао Омилитику на Московској духовној академији. Руководилац ауторског колектива и научни редактор овог издања је ректор Курске духовне семинарије, кандидат филолошких наука, архимандрит Симеон (Томачински). У изради уџбеника узели су учешће магистар богословља јеромонах Јован Копејкин; предавач Омилитике на Курској духовној семинарији јереј Константин Аристов; декан Педагошког факултета Светотихоновског хуманистичког факултета, доктор филолошких наука Т. Скљарова; директор издавачке куће Факултета за постдипломске и докторске студије „Познање“ Партеноф и заменик главног уредника ове кући М.Г. Калинин. Овде се наводи и то да је у сврху припреме овог уџбеника проф. Моковске духовне академије, кандидат богословља, игуман Дионисије (Шлемов) превео са новогрчког уџбеник Омилитике професора Јована Фундулиса, који служи као приручник на грчким богословским факултетима (ово дело је својевремено преведенп и објављенп на српском). Извор: Православие.ру
  3. У оквиру програма припреме нових приручника за студенте богословља, објављен је нови уџбеник из Омилитике. Рад на изради уџбеника је трајао дуже од две године, а објављен је под руководством ректора Факултета за постдипломске и докторске студије Светих Кирила и Методија митрополита волоколамског Илариона. Уџбеник је плод сарадње Кијевске духовне академије и Курске духовне семинарије. Главни аутор је проректор за науку Кијевске духовне академије, кандидат историјских наука, кандидат богословља Владимир Бурега, који је око шест година предавао Омилитику на Московској духовној академији. Руководилац ауторског колектива и научни редактор овог издања је ректор Курске духовне семинарије, кандидат филолошких наука, архимандрит Симеон (Томачински). У изради уџбеника узели су учешће магистар богословља јеромонах Јован Копејкин; предавач Омилитике на Курској духовној семинарији јереј Константин Аристов; декан Педагошког факултета Светотихоновског хуманистичког факултета, доктор филолошких наука Т. Скљарова; директор издавачке куће Факултета за постдипломске и докторске студије „Познање“ Партеноф и заменик главног уредника ове кући М.Г. Калинин. Овде се наводи и то да је у сврху припреме овог уџбеника проф. Моковске духовне академије, кандидат богословља, игуман Дионисије (Шлемов) превео са новогрчког уџбеник Омилитике професора Јована Фундулиса, који служи као приручник на грчким богословским факултетима (ово дело је својевремено преведенп и објављенп на српском). Извор: Православие.ру View full Странице
  4. На полигону „Рајевски“ у Новоросијску припадници Војске Србије и оружаних снага Руске Федерације и Белорусије реализују заједничку вежбу „Словенско братство 2018“. Педесет припадника наше Специјалне бригаде, 300 белоруских и 600 руских војника, од 19. јуна дo прекјуче,увежбавали су различите сегменте вежбе ради припремa за коначну реализацију вежбе која се реализује од 26. до 28. јуна на полигону у Новоросијску. Постројавањем јединица из Русије, Белорусије и Србије на полигону „Рајевски“ у току јучерашњег дана, реализована је церемонија отварања вежбе „Словенско братство 2018“, која је отпочела предајом рапорта генерал—потпуковнику Александру Вјазникову, заменику команданта Ваздушно десантних снага Руске Федерације за мировне операције и снага за брзо реаговање. Сценариом вежбе планирано је извођење противтерористичке акције у насељеном месту, уз извршење специјалног десанта, и пружање помоћи цивилном становништву. На вежби учествују падобранске, противтерористичке, диверзантске јединице уз помоћ авијације и других видова и родова војске. Током вежбе, падобрански састави трију армија решавају задатке који су приближни реалним борбеним ситуацијама и увежбавају методе и поступке у тактици противтерористичке борбе. Вежби у Русији присуствује и делегација Војске Србије коју предводи заменик команданта Копнене војске генерал-мајор Желимир Глишовић, а у којој су и бригадни генерал Зоран Величковић и потпуковник Иван Стојанић. Сарадња између Оружаних снага Руске Федерације и Војске Србије је започета извођењем вежбе „Срем 2014“, која је реализована на полигону „Никинци“. У 2015. године, вежба је организована на територији Руске Федерације под називом „Словенско братство 2015“ и на њој су поред оружаних снага Руске Федерације и Војске Србије први пут учествовали и припадници оружаних снага Републике Белорусије. Претпрошле године, трилатерална вежба „Словенско братство 2016“ је изведена на нашој територији, док је прошле године домаћин вежбе била Белорусија.
  5.   У недељу су празничну Литургију заједно служили епископ источноамерички Иринеј (Српска Православна Црква) и епископ менхетенски Николај, заједно са храмовним свештенством и свештенством српске Саборне цркве Светог Саве која је изгорела на Васкрс 2016. Црквa je била пуна, по неким рачунањима до 500 верника је било на празничној Литургији – храмовни парохијани и Срби, верници – од којих се већина причестила Светим тајнама Христовим.   На празничној служби је проширени архијерејски хор појао под диригентском палицом Петра Фекуле.     Након завршетка службе, митрополит источноамерички и њујоршки Иларион прочитао је Божићну посланицу Првојерарха Руске Заграничне Цркве. У име митрополита Илариона, катедралног свештенства и у своје лично име, епископ Николај је поздравио епископа Иринеја и српску браћу и сестре у вери. Његово Преосвештенство је говорио о историји празника, и објаснио зашто га хришћани обележавају и зашто ми морамо увек живети по Христовим заповестима. Епископ Николај је казивао о томе како је народ Србије отворио своју земљу и своје срце руском народу који је био приморан да напусти своје домове после Октобарске револуције 1917. године. Он је исто тако напоменуо је да много година Србија била дом Заштитнице руске дијаспоре – Курске иконе Матере Божие. Епископ Николај је истакао да Руска Загранична Црква никад неће заборавити гостопримство српског народа, и да ће овде увек бити место за православне Србе у Саборној цркви.     Епископ Иринеј се захвалио епископу Николају на његовим пријатним поздравним речима и додао да су његова паства и он лично погођени пројавама трајне љубави и подршке које су осетили од Руса, а посебно од свештенства и парохијана ове Саборне цркве.   Сестринство Саборне цркве Знамења и сестринство српске Саборне цркве Св. Саве припремили су празничну трпезу љубави.     Извор: Српска Православна Црква
  6. У суботу 6. и у недељу 7. јануара, источноамерички викарни епископ Менхетна Николај служио је Божанску Литургију поводом Рождества Христовог у синодској Саборној цркви Знаммења у Њујорку. Свеноћно бденије поводом Божића служено је у празничном, радосној и топлој атмосфери. У недељу су празничну Литургију заједно служили епископ источноамерички Иринеј (Српска Православна Црква) и епископ менхетенски Николај, заједно са храмовним свештенством и свештенством српске Саборне цркве Светог Саве која је изгорела на Васкрс 2016. Црквa je била пуна, по неким рачунањима до 500 верника је било на празничној Литургији – храмовни парохијани и Срби, верници – од којих се већина причестила Светим тајнама Христовим. На празничној служби је проширени архијерејски хор појао под диригентском палицом Петра Фекуле. Након завршетка службе, митрополит источноамерички и њујоршки Иларион прочитао је Божићну посланицу Првојерарха Руске Заграничне Цркве. У име митрополита Илариона, катедралног свештенства и у своје лично име, епископ Николај је поздравио епископа Иринеја и српску браћу и сестре у вери. Његово Преосвештенство је говорио о историји празника, и објаснио зашто га хришћани обележавају и зашто ми морамо увек живети по Христовим заповестима. Епископ Николај је казивао о томе како је народ Србије отворио своју земљу и своје срце руском народу који је био приморан да напусти своје домове после Октобарске револуције 1917. године. Он је исто тако напоменуо је да много година Србија била дом Заштитнице руске дијаспоре – Курске иконе Матере Божие. Епископ Николај је истакао да Руска Загранична Црква никад неће заборавити гостопримство српског народа, и да ће овде увек бити место за православне Србе у Саборној цркви. Епископ Иринеј се захвалио епископу Николају на његовим пријатним поздравним речима и додао да су његова паства и он лично погођени пројавама трајне љубави и подршке које су осетили од Руса, а посебно од свештенства и парохијана ове Саборне цркве. Сестринство Саборне цркве Знамења и сестринство српске Саборне цркве Св. Саве припремили су празничну трпезу љубави. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. За РВ и ПВО, а посебно за 1. Корпус и 204. ловачки авијацијски пук (ЛАП), 1987. година је била изузетно важна, јер је поред редовних задатака, било предвиђено пренаоружавање једне ескадриле ловцима четврте генерације, где је избор пао на МиГ-29 из СССР-а. МиГ-29 РВ и ПВО ЈНА, извор за фото: http://2.bp.blogspot.com/-TQzdDCDL5jA/Tt3No_fr6dI/AAAAAAAABew/eQRcBnPpLFU/s1600/MiG_29_YU_m.jpg Прва ескадрила која је изабрана да буде наоружана у то време најсавременијим ловачким авионима са Истока, била је 127. ловачка авијацијска ескадрила (лае), у саставу 204. ЛАП 1. Корпуса РВ и ПВО (1.Ко). Крајем децембра месеца 1987. године, на аеродром Батајница су стигли први авиони МиГ-29, од укупно 16 колико их је било предвиђено по формацији ескадриле, односно по међудржавном уговору. Долазак тих авиона и тај догађај је остао дубоко урезан у сећање нас неколицине официра 1. Корпуса РВ и ПВО… Популарне „двадесетдеветке“ су стигле још 15. децембра те 1987. године на аеродром у близини Будимпеште, одакле су по плану требале да након попуне горивом и прегледа, прелете на батајнички аеродром. Одмах по њиховом слетању у мађарску престоницу, читав регион је захватила децембарска магла, тако да је аеродром Батајница више дана био испод сваког минимума за слетање. У строју за Дан ЈНА, извор за фото: http://www.mycity-military.com/imgs2/2705_46603269_STROJ2.jpg Двадесет други децембар, Дан ЈНА, у бившој држави се прослављао веома свечано и тада су се, између осталог, одржавали стројеви јединица испред којих су додељивана разна признања и унапређења. Свечаност се завршавала пригодним коктелима и заједничким војничким ручком. Брдо Стражевица. Извор за фото: http://static.panoramio.com/photos/large/38214881.jpg Тог 22. децембра 1987. године, био сам на празничном дежурству као начелник ГБК (групе за борбено командовање) на КМ (командном месту) 1. Корпуса РВ и ПВО (1. Ко), које се налазило у утроби брда Стражевица изнад београдског насеља Раковица. Око 13.30 сати, добио сам извештаје од потчињених јединица да су свечаности (поводом Дана ЈНА) завршене и да су се старешине и војници разишли, те да нема ванредних догађаја. У подземном објекту где је било КМ 1. Ко, постојали су врло добри услови за рад и одмор дежурних смена. Ситуација у ваздушном простору је била једноставна и мирна, без војног летења, те су праћени само прелети цивилних авиона по већ утврђеним коридорима. Око 14 сати, упознао сам свог помоћника са ситуацијом, те сам отишао у просторију за одмор. Није прошло ни петнаест минута, када се на вратима моје собе за одмор појавио мајор Благоје Пешић, иначе мој помоћник, који је тада једва чујним гласом прозборио: - Имамо „икс“ (Х)… Командна соба. Извор за фото: http://www.mycity-military.com/thumbs/26096_tmb_140340248_26096_597063052_AS-84%2520OC1.jpg Одмах сам појурио у командну собу и уз велико запрепашћење видео на ВСП (вертикална ситуациона плоча) „икс“… Ђачки речено „к`о врата“, и што је најгоре, већ је био на Дунаву-источно од Новог Сада… А долази из правца Мађарске… На сав глас, у очају, повикао сам на екипу: - Па шта сте до сада чекали проклетиње једне!? Истог тренутка сам отпочео са поступцима за активирање дежурних снага у ПВО… Невероватно је којом брзином надолазе црне мисли-све црње од црње. У први мах, учинило ми се да је непознати „икс“ заузео правац према престоници и да би убрзо могло доћи до удара из ваздуха, можда терористичког напада, па све до агресије оних снага које су спремале проглашење победе у „хладном“ рату. Ако су хтели изненађење, без сумње су га имали! Избор времена за удар је био логичан, чак идеалан, јер се користи празнична опуштеност и одсуство старешина из јединица и команди. Шта рећи сутра када буду питали зашто је заказао ситем ПВО? Све се ово догађа у времену мерено секундама, док наш непознати „икс“ граби према нама. Да бих скратио време реакције, „прескачем“ командно место 204. ЛАП и успостављам директну везу са дежурним ловачким паром МиГ-21, који су у сваком тренутку били у приправности за полетање у сусрет непознатој летелици. Дежурна "пара". Извор за фото: http://www.mycity-military.com/imgs3/26096_694607758_agresori.jpg Дежурни вођа пара, коме сам без поздрава и увода наредио: - Обојица у ваздух одмах! почео је нешто да говори у шаљивом тону, али је брзо схватио да је „враг однео шалу“, када сам повишеним тоном изговорио: - Овде Ртањ 1! Обојица у ваздух најхитније! Тај момак, кога никада нисам касније имао прилику да сретнем, само је рекао: - Разумео! МиГ-21 у полетању. Извор за фото: http://vazduhoplovstvo.files.wordpress.com/2013/07/mig-21-1.jpg И након два, можда и два и по минута био је у ваздуху са својим МиГ-21. Он је заправо мој јунак ове стресне приче, јер је први дошао у контакт са „непријатељском“ формацијом и извршио идентификацију уз успешно навођење са земље-што се подразумева. Други дежурни пилот из ловачког пара, такође је био у фази полетања, али је заустављен због измене ситуације… У међувремену, дежурна ракетна јединица је стављена у готовост за дејство. ПВО систем С-125 „Нева“. Извор за фото: http://img839.imageshack.us/img839/184/5p73serbiajakovomirosla.jpg Ситуација у ваздушном простору убрзо је била разрешена идентификацијом „икс“ формације од стране пилота-ловца из дежурног пара. Сви смо се вратили у живот информацијом да се ради о прва 4 МиГ-29 из испоруке који су чекали неколико дана на аеродрому код Будимпеште на подизање магле, што се и десило управо 22. децембра 1984. године око 14 часова, на несрећу нас дежурних органа. Ти моћни и силни никада нису много марили за обичаје, навике и правила нас слабијих, па су тако и наши „пријатељи“ Руси, не хајући за наше празничне активности, одлучили да без најаве крену у прелет. Њихов долазак се иначе очекивао и примопредаја је требала да буде свечаност, али је замало испало сасвим супротно-инцидент на небу! Почео сам одмах преко средстава везе да тражим старешине по аеродрому Батајница, како би „скрпио“ неки одбор или екипу за дочек. Имао сам у том тренутку пуно среће, јер сам пронашао најбољу особу за тај посао - Љубишу Величковића, тада команданта 204. ЛАП, који је као генерал страдао у агресији НАТО пакта на нашу земљу. Брзо смо се разумели као класићи и он се одмах бацио на посао, а ја сам пронашао још неке старешине који су још увек били на аеродрому и упућивао их према стајанци, где се очекиавао долазак руских посада после слетања. Љубиша Величковић За сам крај чудесних поступака и одлука, оставио сам обавезу да пронађем и обавестим мог првопретпостављеног, команданта 1. Ко РВ и ПВО, генерала Божидара Стевановића. Знао сам шта ме чека, па сам намерно одлучио да га известим када се ствари избистре и ставе под контролу. Из првог покушаја пронашао сам команданта у његовом кабинету на Бањици, где нам је иначе била команда Корпуса. Касније сам сазнао да је он у том тренутку ушао био у кабинет, вративши се управо са батајничког аеродрома, где је била централна војна свечаност поводом Дана ЈНА. Божидар Стевановић Одмах је побеснео и повишеним тоном, када сам му рекао да су слетели Руси са „двадесетдеветкама“, почео да грди, прети и пита: - Какви Руси, јесте ли ви нормални!? Шта причаш ти!? Ни он није могао да верује да је тако нешто могуће. Ипак, истог тренутка је аутомобилом одјурио на аеродром у Батајницу и тамо затекао потпуковника Величковића и више других старешина и војника који су се нешто организовано, а нешто спонтано окупили испред пристиглих авиона МиГ-29. Импровизација је успела. Командант Стевановић јавља се са лица места и у сасвим другом „тону“ ми каже: - Рођени, па ово је одлично што сте урадили! Види још пропрати ове транспортне што превозе екипу и опрему и биће добро! МиГ-29 на стајанци батајничког аеродрома. Извор за фото: http://www.mycity-military.com/slika.php?slika=143552_70699212_jrvipvo_mig-29_104.jpg Помислио сам у том тренутку, како су ми потребније неке таблете за срце, него његове похвале до којих ми је било најмање стало. Сутрадан на јутарњем реферисању, био је видно задовољан, посебно чињеницом да су долазећи авиони били пресретнути, а након тога су по слетању посаде авиона сасвим пристојно прихваћене. У извештају сам написао истину, да је систем опасно подбацио, да је реакција катастрофално закаснила, скоро да је изостала, и све то због несналажења појединаца, којима по струци није било место у тако сложеном систему, где се далекосежне одлуке доносе у делићу времена. По прикупљеним подацима, пресретање је изведено на линији Сурдук-Нови Карловци. То је већ непосредна близина аеродрома и града Београда. МиГ-29 РВ и ПВО ЈНА. Извор за фото: http://www.acig.info/UserFiles/File/Europe/Yugoslav_and_Serbian_MiG_29s/jrvipvo_mig-29_114.jpg За оне којима ова област није позната напомињем да при самом наговештају да „икс“ формација може угрозити зону за коју смо одговорни, борбени део система ПВО се ставља у пуну приправност, а ловачки пар полеће чим „непознати“ окрзне ваздушни простор зоне, па и пре… Део мог тима се правдао ставом да су мислили да се ради о електронској симулацији и радарским сметњама. Неко је у шали рекао да су „браћа Руси“ хтели да увеличају наше славље прелетом баш на Дан ЈНА, без најаве, журећи да не пропусте наздрављања поводом празника. Тако се у смирај тог 22. децембра 1987. године, догодило прво историјско слетање 29-ки на батајнички аеродром, које су дванаест година касније у славном покушају нашиих момака авијатичара да одбране наш део неба, у већем броју уништене од многобројнијег и опремљенијег агресора са Запада. МиГ-29 РВ и ПВО ЈНА. Извор за фото: http://www.acig.info/UserFiles/File/Europe/Yugoslav_and_Serbian_MiG_29s/jrvipvo_mig-29_101_rolling.jpg О пропустима које смо направили 22. децембра нико више није говорио захваљујући импресијама створеним појавом борбеног средства какав је био МиГ-29. Посматрајући из садашње позиције и стања, сви који смо учествовали у том историјском догађају, осећамо се поносно и срећно. Драгослав Спасојевић аутор и актер ове приче, рођен је у Рушњу 12. децембра 1945. године. За време дугогодишње летачке каријере, летео је на више типова летелица и службовао у многим летачким јединицама нашег РВ. У периоду од 1981-86, био је Командир 525. тае, из које је касније настала чувена 252. ескадрила -„Курјаци са Ушћа“. Остварио је преко 2000 сати налета. Носилац је Златног летачког знака. Пензионисан је у чину пуковника авијације 2000. године.
  8. Послије договора усаглашеног текста у Кјети прошле јесени, Мјешовите православно-католичке богословске комисије о схватању примата и саборности у првом миленијуму: поставило се питање шта ће да буде предмет даљег рада Комисије? Томе је био посвећен недавни скуп у Грчкој (није јасно зашто нико из СПЦ није учествовао у овом важном припремном кораку): Заседао Координациони одбор Заједничке комисије за православно-католички дијалог 8. Септембар 2017 - 15:07 Септембра 5, 2017, на острву Леросу у Грчкој свој рад је започео Координациони одбор Заједничке међународне комисије за богословски дијалог Православне и Римокатоличке Цркве. Рад заседања је започео свечаним пријемом у Митрополији Лероса када је чланове овог Одбора поздравио Митрополит лероски Пајсије (Цариградска Патријаршија), као и представници грађанских власти и морнарице Грчке. Поздравним говорима присутнима су се обратили сапредседавајући Заједничке комисије Архиепископ телмески Јов (Цариградска Патријаршија) и председник Папског савета за јединство хришћана кардинал Курт Кох. Наредног дана православни и католички учесници заседали су одвојено када су одређивали нову тему за богословски дијалог. Са правосаславне стране у раду Одбора су учествовали: Архиепископ телметски Јов, Митрополит сасимски Генадије и силивријски Максим (Цариградска Патријаршија), Митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија), Митрополит западноевропски Јосиф (Румунска Патријаршија), Митрополит Констанце Василије (Кипарска Црква), Митрополит мисилијски Хризостом (Јеладска Архиепископија), проф Ф. Јангу (Јерусалимска Патријаршија) и др Натан Хоуп (Албанска Црква). Током дискусије о могућој теми за нову етапу православно-католичког дијалога Митрополит Иларион је истакао да за Руску Православну Цркву, као и за више других помесних правосланвих Цркава, тема унијатства остаје веома актуелна и да је треба обрадити у новом документу Заједничке комисије. Заседање Координационог одбора је завршено 8 септембра. Извор: Московска Патријаршија (с руског Информативна служба СПЦ)
  9. Први пут у историји из Италије су у Русију стигле мошти Светог Николе и изложене су у највећој московској саборној цркви, храму Христа Спаситеља. Чини се да многе Русе ништа не може да спречи да дођу и поклоне се овој реликвији и тако покажу своју дубоку веру. Почев од 10:30 часова 22. маја испред улаза у храм Христа Спаситеља формирао се ред дужи од километра. Мошти Светог Николе, једног од најпоштованијих хришћанских светитеља, чуване су у Барију скоро читав миленијум а сада су стигле у Москву. Илустрација: Јевгенија Новоженина/РИА Новости Овакви призори нису реткост у Русији. У прошлости су бројни људи проводили сате у реду да би се само накратко поклонили хришћанским реликвијама, а сигурно ће тако бити и у будућности. Током наредних месец дана милиони ходочасника допутоваће у руску престоницу и стајати у наизглед бесконачним редовима испред највећег московског храма да би се помолили Светом Николи. Бранилац православља Свети Никола је живео у Малој Азији у 4. веку наше ере и један је од најпоштованијих светитеља у хришћанству. Његов значај признају све хришћанске цркве, а по узору на њега настао је и Деда Мраз. Руски народ слави га од давнина и верује да је он заштитник покајаних злочинаца, деце и ученика. Позната су бројна његова чуда и зато га у Русији зову Чудотворац. Може се рећи да је овај светитељ постао симбол наде за многе људе који трагају за духовним вођством и заштитом. Илустрација: Валериј Шарифулин/ТАСС „Руски народ веома поштује Светог Николу, више него било ког другог светитеља. Он људима помаже у свакој ситуацији, без обзира о коме се ради. Када му се моле, људи осећају да су њихове молитве услишене“, рекао је за „Руску реч“ Александар Волков, прес-секретар московског патријарха Кирила. „За Русе је врло важно да у овим приликама уложе физички напор, јер је то нека врста подвижништва. Знају да ће после дугог чекања у реду учинити нешто корисно за себе, за своју душу. То је ван рационалног размишљања, они то осећају на мистичном нивоу“, додао је Волков. Више од реликвије Ово није први пут да једна велика православна реликвија окупи хришћане чак и из најудаљенијих крајева некадашњег СССР-а. У новембру 2011. године људи су чекали у реду и по 20 сати да би се поклонили Појасу Пресвете Богородице који је у Русију стигао из Грчке. Реликвија је била изложена у неколико руских градова, а процењује се да јој се поклонило више од три милиона ходочасника. Постоје извештаји да је ред у појединим тренуцима достизао дужину од чак осам километара. „Када год сам разговарао са људима који су више сати чекали да виде Појас Пресвете Богородице увек сам добијао утисак да су сви осећали исто, а то је страхопоштовање пред хришћанском реликвијом. Такође, људи желе да осете чудо и очекују утеху“, каже за „Руску реч“ Сергеј, свештеник у једној московској цркви. Православна вера дубоко је укорењена у руском менталитету. Светитељи су одувек били важне фигуре за хришћане у Русији. На месту где је неки светитељ живео касније би никла црква или манастир. Предмети које је светитељ користио добијали су верски значај и коришћени су током обреда или за добијање благослова. Светитељи су често чинили разна чуда – могли су да лече болести или да неку изгубљену душу врате на прави пут. Зато и у данашње време долазак моштију Светог Николе у руску престоницу за бројне Русе има велики историјски и културни значај. „Ово чинимо из истог разлога због чега пливамо у леденој води на Богојављење“ Један свештеник из Московске области, који је желео да остане анониман, каже да понекад стиче утисак како неки његови парохијани од светитеља очекују „да им на лак начин реше животне проблеме“. „Као и многи Руси, помало сам лењ. Желим да ствари добијам без много труда. Знам да се светитељ сјединио с Богом и прешао из ововременог у вечност. Помислим, ако додирнем његове мошти то ће ми донети спасење и све ће моје муке нестати. Ово чинимо из истог разлога због чега пливамо у леденој води на Богојављење.“ „Када станете у ред знате да вас на његовом крају чека светитељ, попут доброг лекара или некога кога сте упознали на факултету и ко ће вашем сину помоћи на пријемном испиту. Што дужи ред, то јача вера.“ http://srbin.info/2017/05/25/zasto-rusi-cekaju-i-do-20-sati-da-bi-se-poklonili-mostima/
  10. Професија космонаута није тако романтична као што се чини са Земље. Ко год је боравио у орбити рећи ће вам да је то веома тежак посао готово без слободног времена, и огроман стрес за организам. Међутим, Руси ни у космосу не могу без празника и седељки са пријатељима уз „добру чашицу“. Прва „ватрена вода“ однета је у космос 1971. године на орбиталну станицу „Саљут 7“. Једном астронауту је рођендан падао за време његовог боравка у орбити па су му пријатељи механичари још пре старта „уручили поклон“ – сакрили су флашу јерменског коњака у манжетну од апарата за мерење притиска. Касније су специјалне комисије на различитим станицама пронашле десетине скривених места у којима се чувао алкохол. То не негирају ни функционери. На пример, копредседник главне комисије за одабир космонаута Вјачеслав Рогожњиков признаје да готово сви космонаути имају таква „скривена места“. „Не знам како, али алкохол се појављује, иако је то строго забрањено“. Космичка станица „Саљут“ / РИА Новости Коњак око стомака Рогожњиков вероватно не говори све што зна. Још је херој Совјетског Савеза космонаут Игор Волк описао схему неприметног уношења у космички брод свега што је космонауту потребно. Он је пре лета на броду „Сојуз“ 1984. године купио коњак и две кофе усољених краставаца, у Русији омиљене закуске уз пиће. „Не може се понети више терета од тежине за коју је центрирано седиште у броду“, каже он. „Али смо мој партнер Владимир Џанибеков и ја смислили начин: недељу дана пре старта нисмо јели ништа осим чаја и хлеба па смо смршали 1,5-2 килограма и онда смо алкохол добро распоредили у кесе од целофана. А када су нас облачили, све су нам то ставили испод скафандера. Тако сам стартовао са усољеним краставцима око стомака“. Алкохол су унели у документацији свемирског брода. „То је једна дебела фасцикла. Скине се омот, и испод њега се уместо страница углави амбалажа. Може да стане око литар и по. Главни задатак је да се не чује бућкање“. Игор Волк / Александар Моклецов/РИА Новости Недавно преминули космонаут Георгиј Гречко, који је у свемиру провео 134 дана 20 часова 32 минуте и 58 секунди, описао је другу, сложенију схему. У орбити свакога дана морају да се раде вежбе бар по два сата дневно да би се избегла атрофија мишића. Због тога у свемирском броду постоје специјални костими са уграђеним механизмима који приморавају мишиће да раде у бестежинском стању. У њима су космонаути чували своје „златне резерве“ алкохола. „Једном смо у костиму за фискултуру нашли флашу од литар и по са натписом ’Элеутерококк Б’ (природно средство за подизање тонуса)“, причао је Гречко. „Међутим, када смо отворили флашу схватили смо да је унутра коњак! Израчунали смо да сваког дана пре спавања можемо да попијемо по 8,5 грама. Међутим, успели смо да попијемо само половину флаше. Остало нисмо могли да ’дохватимо’. Течност у бестежинском стању има нулту тежину, као и ваздух, и због тога не излази из флаше. А ако се истисне, само се помеша са ваздухом и прави пену. Зато смо половину флаше морали оставити на исто место где смо је и нашли. Били смо веома изненађени када су се космонаути после нас вратили на Земљу и испричали да су попили сав коњак! Они су нашли решење: један би се подизао до таванице и узимао флашу у зубе, а други би га ударио одозго по глави. Од тог ударца се овај први спуштао наниже, а алкохол у флаши му се по инерцији преливао у уста. Затим би се заменили. Они су касније тим поводом говорили да ’није довољно бити високо образован, треба имати и осредњи кликер’“. Свемирска храна експедиције на МСС 28/29 / Роскосмос Најбољи седатив У Русији је званично забрањен алкохол у космосу, али многи астронаути сматрају да је та забрана штетна. Александар Лазуткин је у орбити провео 184 дана. Он отворено каже: „Једном се због ванредне ситуације на станици променио састав ваздуха у коморама. Чак су и лекари у Центру за управљање летовима препоручили мало алкохола како би се неутрализовали штетни фактори“. Нешто слично прича и двоструки херој Совјетског Савеза Валериј Рјумин. „Сви који су летели у космос потврдиће да гутљај коњака тамо ублажава напетост и дејствује благотворно на организам. И ја сам пре полетања купио 12 флаша јерменског коњака. Распоредио сам га у пластичне кесе са чепом који се заврће. Најтеже је понети кесе у космос, тј. проћи са њима кроз многобројне контроле. Ја сам заједно са инжењером задуженим за свемирску станицу водио бригу о њој још у фабричким погонима, и ту прилику сам искористио. На неколико скривених места сам распоредио 6 литара. Није тако много ако се има у виду да смо планирали шестомесечни боравак у космосу током којег су на станицу стигле још две експедиције, тј. још шест космонаута. Наравно, гостопримљиви домаћини су приредили гостима празничну вечеру, а мали гутљај коњака је добио назив ’буљка’. То је свега 20 грама. На Земљи је то ситница, а у космосу је чаробни еликсир. На пример, ако је дан био тежак, а сутра предстоји неки сложени експеримент, онда уђемо у вреће за спавање, али никако не можемо заспати. Тада спасава ’буљка’. Она се пије полако: у устима се држи на језику, а затим се полако гута. Читав процес траје десетак минута. Та мизерна количина алкохола у космосу дејствује фантастично: смирује и ублажава напетост. На тај начин брзо заспимо и ујутру устајемо бодри. То је далеко боље од седатива на које се организам брзо навикава. Опште је мишљење да је у космосу најбоље пити јерменски коњак. Убеђен сам да треба озаконити коришћење алкохола у мањим дозама у космосу, на пример, уместо седатива“. Експедиција на МСС 28/29 / Роскосмос Чаша о под Међутим, за космонауте који воле да „скидају стрес“ највећи проблеми настају када се врате кући. Готово сви они кажу да је веома тешко ослободити се навике „остављања“ предмета у ваздуху. „И са мном је тако било“, каже Павел Виноградов који је седам пута излазио у отворени космос. „Када сам се први пут вратио из космоса замолио сам жену да ми донесе чашу воде. Чим сам попио, без икаквих задњих мисли сам пустио чашу у ваздух, не размишљајући о томе да ће она пасти“. Јевгениј ЛЕВКОВИЧ, Руска реч
  11. Балканско ходочашће Прича о српским средњовековним рукописима који су се нашли у колекцији Руске националне библиотеке везана је за почетак 19. века, када су руски свештеници, трговци и индустријалци активно путовали по Балкану као ходочасници. „Тада је на Балкану боравио и архимандрит Порфирије Успенски, коме су књиге поклањали, али их је он и куповао и тако формирао своју личну збирку. То нису били само српски рукописи, биле су тамо и бугарске, француске, немачке књиге. Он је целу своју колекцију поклонио императору (Александру Првом) који ју је пренео у новоосновану императорску библиотеку. Фонд и чувамо управо као оригиналне колекције, српски рукописи нису посебно издвојени“, наводи Вислиј. Споразумом који су 5. априла потписале Руска национална библиотека и Српска академија наука и уметности предвиђено је да се током наредне две године комплетна грађа дигитализује и учини доступном широј јавности. „Имамо одличну сарадњу са српском страном. Пројекат ће трајати две године, а вероватно и дуже. Огромну заслугу за овај пројекат има амбасадор Србије Славенко Терзић, без њега се то не би догодило. Добро је што су се за пројекат заинтересовали веома богати људи, односно Добротворни фонд Јелене и Генадија Тимченка, као и бројне друштвене организације. Србија и Русија имају веома блиску сарадњу у области друштвених наука, а та сарадња је добра и с другим земљама, од Европске уније до Јужне Америке. Што је та сарадња ближа, то ће бити мање експлозија по метроима. Човек који је образован, који разуме корене, културу, порекло свог народа, неће се разнети експлозивом“, наглашава Вислиј. Почетком и средином 19. века, прича наш саговорник, било је уобичајено да људи који се баве науком једни другима дарују листове књига. „Сада то изгледа као дивљи обичај, а тада је то била норма понашања. Тако се догодило и да 166. лист Мирослављевог јеванђеља доспе у руке архимандрита Порфирија током његове посете Балкану. Слична је и прича о Вукановом јеванђељу. Оно се нашло у колекцији Руске царске библиотеке, али је један његов лист такође дат једном научнику да би га изучавао. Потом се нашао у Библиотеци Руске академије наука, тако да чувамо оригинал Вукановог јеванђеља без једног листа који се никада неће вратити код нас, јер свака библиотека то сматра непроцењивом вредношћу“, објашњава Вислиј.   Према његовим речима, лист Мирослављевог јеванђеља може да буде предат Србији како би се употпунио оригинал који се чува у Народном музеју у Београду. То је, међутим, дуготрајан и сложен процес, који подразумева усвајање посебног закона у Руској државној думи. Руска национална библиотека намерава да изради факсимил овог листа и да га поклони Србији. Израда ове копије представља посебан изазов, јер технологија израде пергамента налик оном који је израђиван пре готово хиљаду година није нимало једноставна. „Технологија обраде коже и израде пергамента изгубљена је и данас је веома тешко замислити како је неко пре хиљаду година скидао кожу с јарета или јагњета и од ње израђивао лист. Не знамо како је прављено мастило које и дан-данас чува записе из тог времена. Савремене технологије могу само да имитирају ове процесе, можемо добити нешто веома слично, али нипошто исто“, каже Вислиј. Највећи понос — Волтерова библиотека Међу бројним вредним издањима које чува Руска национална библиотека, посебан понос представља лична библиотека чувеног француског просветитеља, научника, филозофа и писца Волтера. „Догађаји су се сложили тако да се слободоумни Волтер дописивао с Катарином Великом, за чије се име везују самодржавље, властољубље. Када је Волтер умро, оставио је за собом библиотеку од око 4.500 књига. Руска царица је купила целу ову библиотеку, и то за прилично велику суму новца за оно време. Тако се данас комплетна Волтерова библиотека налази у Руској националној библиотеци и на томе нам завиде сви“, прича Александар Вислиј. Рукописи не горе! Стари, драгоцени рукописи, исписани на пергаменту, пером и мастилом, наводе на помисао да се у њима крију тајне старе вековима. Мистерија се, међутим, не крије у самим рукописима, него у нечем другом, објашњава Вислиј. „Рукописи који садрже сећање народа имају обичај да буду пронађени, да неочекивано искрсну. Не знамо у којем ће се тренутку неочекивано појавити нови рукопис. То је, по правилу, потпуно непредвидив процес. Мирослављево јеванђеље, на пример, према верзији наших научника, пронашао је архимандрит Порфирије Успенски приликом посете Светој гори. Како се рукопис појавио баш када је Порфирије био тамо — нико не зна“, наводи Вислиј. Осећај човека који неочекивано открије књигу за коју се веровало да је заувек нестала је неописив. Ипак, у новије време најчешће се случајно откривају текстови написани у ери штампане књиге. „Апсолутно неочекивано може да искрсне све и свашта. Код нас је у совјетско време владала строга цензура, тиражи појединих књига су уништавани у потпуности, спаљивани су. И, одједном, искрсне један примерак, сачуван ко зна како. То се веома често дешава, а у Русији се најчешће тиче књига које је штампала јеврејска дијаспора. Што се тиче рукописа, њих смо све одавно ишчитали. Ипак, могуће је да ће неко некада на неком тавану нешто пронаћи“, каже наш саговорник уз осмех. Извор: Ин4С/Спутњик Видео: ТВ Храм
  12. Што је културна и научна сарадња међу земљама већа, то су мање шансе да се догоди нека експлозија у метроу. Човек који је образован, који разуме своје корене и културу, порекло свог народа, неће се разнети експлозивом, каже у разговору за Спутњик директор Руске националне библиотеке из Санкт Петербурга Александар Вислиј. Руска национална библиотека из Санкт Петербурга и Српска академија наука и уметности склопиле су ове седмице споразум о сарадњи, који подразумева дигитализацију српских средњовековних рукописа из фонда петербуршке библиотеке и израду факсимила најдрагоценијих записа. Споразум су потписали Александар Вислиј и председник САНУ Владимир Костић. У Рукописном фонду Руске националне библиотеке, међу више од 300.000 наслова, налази се 370 српских средњовековних записа. Неки од њих су Вуканово јеванђеље, Радослављево четворојеванђеље, лист Мирослављевог јеванђеља, житија цара Уроша и кнеза Лазара. Балканско ходочашће Прича о српским средњовековним рукописима који су се нашли у колекцији Руске националне библиотеке везана је за почетак 19. века, када су руски свештеници, трговци и индустријалци активно путовали по Балкану као ходочасници. „Тада је на Балкану боравио и архимандрит Порфирије Успенски, коме су књиге поклањали, али их је он и куповао и тако формирао своју личну збирку. То нису били само српски рукописи, биле су тамо и бугарске, француске, немачке књиге. Он је целу своју колекцију поклонио императору (Александру Првом) који ју је пренео у новоосновану императорску библиотеку. Фонд и чувамо управо као оригиналне колекције, српски рукописи нису посебно издвојени“, наводи Вислиј. Споразумом који су 5. априла потписале Руска национална библиотека и Српска академија наука и уметности предвиђено је да се током наредне две године комплетна грађа дигитализује и учини доступном широј јавности. „Имамо одличну сарадњу са српском страном. Пројекат ће трајати две године, а вероватно и дуже. Огромну заслугу за овај пројекат има амбасадор Србије Славенко Терзић, без њега се то не би догодило. Добро је што су се за пројекат заинтересовали веома богати људи, односно Добротворни фонд Јелене и Генадија Тимченка, као и бројне друштвене организације. Србија и Русија имају веома блиску сарадњу у области друштвених наука, а та сарадња је добра и с другим земљама, од Европске уније до Јужне Америке. Што је та сарадња ближа, то ће бити мање експлозија по метроима. Човек који је образован, који разуме корене, културу, порекло свог народа, неће се разнети експлозивом“, наглашава Вислиј. Почетком и средином 19. века, прича наш саговорник, било је уобичајено да људи који се баве науком једни другима дарују листове књига. „Сада то изгледа као дивљи обичај, а тада је то била норма понашања. Тако се догодило и да 166. лист Мирослављевог јеванђеља доспе у руке архимандрита Порфирија током његове посете Балкану. Слична је и прича о Вукановом јеванђељу. Оно се нашло у колекцији Руске царске библиотеке, али је један његов лист такође дат једном научнику да би га изучавао. Потом се нашао у Библиотеци Руске академије наука, тако да чувамо оригинал Вукановог јеванђеља без једног листа који се никада неће вратити код нас, јер свака библиотека то сматра непроцењивом вредношћу“, објашњава Вислиј. Према његовим речима, лист Мирослављевог јеванђеља може да буде предат Србији како би се употпунио оригинал који се чува у Народном музеју у Београду. То је, међутим, дуготрајан и сложен процес, који подразумева усвајање посебног закона у Руској државној думи. Руска национална библиотека намерава да изради факсимил овог листа и да га поклони Србији. Израда ове копије представља посебан изазов, јер технологија израде пергамента налик оном који је израђиван пре готово хиљаду година није нимало једноставна. „Технологија обраде коже и израде пергамента изгубљена је и данас је веома тешко замислити како је неко пре хиљаду година скидао кожу с јарета или јагњета и од ње израђивао лист. Не знамо како је прављено мастило које и дан-данас чува записе из тог времена. Савремене технологије могу само да имитирају ове процесе, можемо добити нешто веома слично, али нипошто исто“, каже Вислиј. Највећи понос — Волтерова библиотека Међу бројним вредним издањима које чува Руска национална библиотека, посебан понос представља лична библиотека чувеног француског просветитеља, научника, филозофа и писца Волтера. „Догађаји су се сложили тако да се слободоумни Волтер дописивао с Катарином Великом, за чије се име везују самодржавље, властољубље. Када је Волтер умро, оставио је за собом библиотеку од око 4.500 књига. Руска царица је купила целу ову библиотеку, и то за прилично велику суму новца за оно време. Тако се данас комплетна Волтерова библиотека налази у Руској националној библиотеци и на томе нам завиде сви“, прича Александар Вислиј. Рукописи не горе! Стари, драгоцени рукописи, исписани на пергаменту, пером и мастилом, наводе на помисао да се у њима крију тајне старе вековима. Мистерија се, међутим, не крије у самим рукописима, него у нечем другом, објашњава Вислиј. „Рукописи који садрже сећање народа имају обичај да буду пронађени, да неочекивано искрсну. Не знамо у којем ће се тренутку неочекивано појавити нови рукопис. То је, по правилу, потпуно непредвидив процес. Мирослављево јеванђеље, на пример, према верзији наших научника, пронашао је архимандрит Порфирије Успенски приликом посете Светој гори. Како се рукопис појавио баш када је Порфирије био тамо — нико не зна“, наводи Вислиј. Осећај човека који неочекивано открије књигу за коју се веровало да је заувек нестала је неописив. Ипак, у новије време најчешће се случајно откривају текстови написани у ери штампане књиге. „Апсолутно неочекивано може да искрсне све и свашта. Код нас је у совјетско време владала строга цензура, тиражи појединих књига су уништавани у потпуности, спаљивани су. И, одједном, искрсне један примерак, сачуван ко зна како. То се веома често дешава, а у Русији се најчешће тиче књига које је штампала јеврејска дијаспора. Што се тиче рукописа, њих смо све одавно ишчитали. Ипак, могуће је да ће неко некада на неком тавану нешто пронаћи“, каже наш саговорник уз осмех. Извор: Ин4С/Спутњик Видео: ТВ Храм View full Странице
×