Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'русија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. У Јутарњем програму Радио-Беседе представили смо књигу под насловом Јустин Ћелијски и Русија, путеви рецепције руске философије и теологије, аутора професора др Богдана Лубардића. Гост у студију био је протонамесник Игор Игњатов. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Манастирска светост с њеним старцима и праведницима је лик праве Русије. То је посебан тип светости, то су посебне форме усхођења на небо. То је јуродивост. Русија јесте јуродива. Или ради Христа или просто тако. Просто јуродива је и луда. Тражим људе који имају огањ у себи, и не налазим их, ни у политици ни у спорту ни на универзитету. А опомињем, не смемо да спавамо. Ја не могу да спавам. Можда ћемо сутра, размишљам, умрети, и мене боли то што нећемо успети да урадимо нешто важно. Можда ће, плашим се, остати неки човек коме нисмо стигли да кажемо да је Христос васкрсао – говори у разговору за „Печат“ протојереј Андреј Ткачов, проповедник и мисионар чије се књиге широм света читају с највећом пажњом. Из ваших текстова избија не само непатворена истина православља већ и непатворена чистота и лепота словенске душе. Колико је у праву Иларион Троицки кад тврди да словенства ван православља нема? Мислим да је тако. И Достојевски је тврдио да је словенство без православља ништавило. Без православља ми смо страшни. Без православља Рус је страшан човек, а с православљем он је Серафим Саровски. Исто мислим и за Србе. Зато за Словене не видим никакву алтернативу Христу. Не знам, можда су Грци били бољи, а Римљани моћнији без Христа. То не знам, али знам да су Словени без Христа никоговићи. А људи се данас кваре греховима. Раније сам се, кажу, тога стидео, а данас се тим поносим. Словени имају свете људе, пријатеље на небу. Много пријатеља на небу. Kажем: Помози Свети Јустине, и он ми пружа руку. Исто замолим Светог Николаја, и помоћ ми стиже одмах. Имамо пуно светих на небу. То је наш словeнски живот. * Чини се да је тешко данас сачувати национални карактер словенских народа – чедност и искреност – у свету који је не само огрезао у греху већ прогласио грех за норму, и то глобално значајну норму. Национална идеја није у броју бајонета, није у нафти и није у балету у Бољшом театру. Она је у литургији, ма како то чудно звучало за многе уши, између осталог и за уши аутора ове сентенце. Шта ми имамо чега нема на Западу? То је питање које сева у ваздуху као избрушени челик. Ми имамо литургију. Не науку, не космос, не нафту, па не ни књижевност. Тачније, имамо све то, али не као основу већ као додатак главном. А главна је литургија. Ако људи једни друге не једу живе, тајни разлог за то је служење литургије. Гогољ је осетио литургију. Достојевски који је изашао из шињела Николаја Васиљевића осетио је манастирску светост с њеним старцима и праведницима. То је лик праве Русије. То је посебан тип светости, то су посебне форме усхођења на небо. То је јуродивост. Русија јесте јуродива. Или ради Христа или просто тако. Просто јуродива је, луда. Русија ни сама не зна шта има. Она има такво благо. Русија има Христа. Када она сазна за то, када спозна ту истину, цео свет ће се преокренути – пробудићемо великог успаваног џина. Постоји једна бајка о Илији који је лежао у пећини и није могао да устане. Ту су били и свети старци, убожјаци. Они су га благословили да устане. Када је устао, истерани су Татари. Данас су потребни старци да пробуде Илију. Руси су веома снажни, али не знају сви за Христа. Ако литургија постане жива за све масе крштеног народа, овај народ ће из својих дубина, мрачних али живих, произвести такве облике живота да ће свет узвикнути једно гласно „ах“. * Онај део света, мислите, који у Русији види реметилачи фактор? Не треба се чудити мржњи према Русима, писао сам. Руси су непоновљиви и имају мисију. Мржња према Русима траје вековима. Да сте узели новине из 19. века, француске, енглеске, били бисте запањени: То је буквално пресликани „Шарли ебдо“. Тамо су свуда руски медведи, руски страшни цареви, пијанци с некаквим балалајкама на улицама који страшно прете сиротој Европи. А Европа је очешљана, дотерана, лепа девојчица која се игра на улици лепог градића. Руси су медведи који желе све да зграбе. Не мислим да треба расипати снагу на убеђивања и доказе. Треба познавати историју, црквене корене бића, руску светост. Када упознате свету историју ове земље везану за благоверне кнезове, јуродиве мученике и новомученике, спознаћете тајну која се зове Русија. Русија је известан архипелаг, тајанствена васељена. * Где је данас праунук европске хришћанске цивилизације? Човек је постао сваштождер. Ничега се неће уплашити, ни од чега се неће тргнути. Направиће гримасу, али ће појести све што му се понуди, тим пре ако се то снима камером. Рећи ће му: „Ево, овде пољубите, ево, ово придржите, а овде клекните на колена. То је због среће“, и урадиће то. И све то због унутрашње празнине и смањења простора које се зове глобализам. Тако унутар простора који се скупио креће унутрашње празан човек, угледан представник западне цивилизације. Он има више пара и прегршт слободног времена. Овај праунук некадашње хришћанске цивилизације у речнику има исте речи као пре триста година – вера, нада, љубав. Међутим, код њега је то „вера у напредак“, „нада у научна достигнућа“ и љубав према себи. Овај мили човек воли животиње, али само зато што не воли људе, а треба неког волети. Смирење је с поругом назвао понижењем, а гордост врлином. Коначно изгубивши сваки укус за истину, одлучио је да истине уопште нема, а то значи да је свако у праву на свој начин. Ову одвратну мисао назвао је достигнућем и назвао је толерантношћу. * Чини се да онај остали свет, егзотичан, многолик и „нецивилизован“ има своје мишљење о томе? Шта он поручује западном човеку? На многим језицима тај свет се обраћа западном човеку: „Дођи код нас. Лечи се нашим народним средствима. Играј ноћу на нашим плажама. Фотографиши се на рушевинама наших древних храмова. И плати нам за то.“ Они говоре тихо повијене главе четкајући сјајне ципеле белог туристе: „Ускоро ћемо и сами доћи код тебе. Многи наши су већ дошли, али то је тек десант. Живећемо у твојим градовима, школоваћемо се на твојим универзитетима. Улењио си се и навикао на комфор, а ми још увек знамо да радимо. Сто пута ћемо се сагнути до земље, али једном ћемо се ми исправити, а ти ћеш се сагнути. Само што се ти више нећеш исправити. Мрзимо те чак и када се школујемо на твојим универзитетима. Везујемо кравате по твојој моди и мрзимо те. Заједно с језиком своје мајке учимо језике туђих мајки, али само да бисмо те проклели на свим језицима света. Више немаш душу и у твом координатном систему нема друге полазне тачке сем твог егоизма. Кад умреш, чак и чим само паднеш, уморан од разврата, пијанства или сопствене трошности, број људи који ће пожелети да тобом обришу ноге биће тако велики да ћеш се заувек помешати с прахом. Међутим, праунуци хришћанске цивилизације као да не чују ове претње. Не треба да учимо од Запада. Нешто можемо научити и од Оријента. * Где лежи корен снаге и жилавости једног Оријента? На Оријенту је мање неонских светала, али тамо постоји породица. Тамо клинац не подиже глас на старца. Тамо је мушкарац главни, али жену још увек сви воле: и муж и деца и унуци. Тамо сви живе заједно као прсти у песници. Тамо се за савет обраћају онима који су своје унуке већ оженили. * Може ли православна црква да сачува неокрњену и неизмењену истину о којој сведочи а иза које стоји Христос као глава, и да истовремено уђе у свет који не само да је другачији од оног у којем је ширено јаванђеље већ је другачији и од оног у ком смо ми рођени? Мислим да може. Рођен сам у СССР-у. Нико ме није учио да се молим. Тражио сам Бога. Када сам живео у Лавову, тамо је било пуно различитих вера. Где је правда, истина, срећа, питао сам се. Једном сам отишао у католички манастир, и осетио да у мом срцу нема вере и среће. Ако је то вера, помислио сам, могу одмах да се обесим, не могу тако да живим. Тог дана ми је било врло тешко. Те вечери сам доспео у православну цркву. Ту сам осетио да Христос разговара са мном. И од тада се нисам колебао и сумњао. Двадесет година касније служио сам у тој истој цркви. У нама постоји унутрашња жудња и жеђ толико снажна коју нико не може да утоли. Приђеш и питаш ме: Шта желиш, власт? У реду, одговарам, и шта још нудиш? Новац? Аха, добро и новац. Жене? Питам, јел’ то све? А у мени немирно срце. Шта ћеш ми дати да изневерим Христа? Све је то мало. Тако је било и у трећем и у четвртом веку, и данас. Истине су неокрњене и не дају се изменити околностима, географијама или временима. Мислим да су сви људи исти. * Често користите јеванђељске метафоре. Колико су оне разумљиве савременом човеку који нема контакт са земљом? Шта у есхатолошком смислу значи неразумевање јеванђељских појмова? Да ли смо ми исцурили историјско време? Свака ствар је велика прича. Шта човек може да сазна путем телефона? Овде кажеш, а тамо се чује. То је молитва. А шта је воз? Ако закасниш пет минута, све је отишло. Воз, телефон, водовод, то су све приче. Од свега можемо учити чак и ако не копамо земљу и не муземо краве. Ми живимо међу људима. Наши аутомобили, телефони, авиони, све је то прича о Богу. Када летим авионом, размишљам шта би било да је цар Давид летео. Какве би псалме написао? Он би написао величанствене псалме човека који лети авионом. Ништа се није променило. Моје срце, ум, душа све је исто. Нека авиона и аутомобила, хлеб је светиња. Под небом нема ништа ново. Људи кажу ми летимо, пишемо, ми аванзујемо. То су глупости. Хеј-хеј станите. Не, ја сам болестан, ја волим, ја се кајем и молим и ништа ту нема новог. Цивилизација је само дим и магла. Суштина је остала иста. * Леонтјев је у времену много мање глобалистичком говорио да урбанизам не воли аутентичност. Како урбани православац може да сачува аутентичност православља и руски лик? Хришћанство је градска вера. Није то сеоска вера. У граду су епископи, професори, библиотеке, у селу су људи који јесу ближи Богу, али ако им то неко не каже, они не знају. Књиге и образовање су у граду. Изгубили смо рај. Први рај је био врт. А будуће царство је град који силази с неба, нови Јерусалим. Отишли смо из врта и дошли у град. Зато је благодат Божја у граду. Ту је ум, а ум долази до Бога. Град је царство Божје. * Каква је одговорност парохијског свештеника у мегалополису? Парохијски свештеник у мегалополису је Свети Георгије, мученик. То је човек који се бори са страшним греховима, палим духовима, наркоманима, проституткама, лицемерима, убицама. Око њега је милион посрнулих људи. Без Христа он би полудео, убио би се за пола године. Градски свештеници, мислим, најсветији су људи. Они се боре и кад нема рата. И ако они изгубе, наступиће прави рат у којем ће се проливати крв. * Може ли црква да помогне држави да направи један аутохтони систем, да понуди јаку алтернативу овоме што данас имамо на пољу културе и образовања? Потребни су нам људи. Идеологија неће никога спасти. Идеологија мора бити у нама. Узмите ми све, али ја ћу остати ја. Значи, ја имам идеологију. Верујем да је Христос мој Бог, да ћу умрети и да ће ми он судити. О томе ћу увек и свима причати. Ако у мени нема вере, можеш ми дати и књиге и митре и какав је смисао? Нама требају људи који ће горети. Нама је потребан огањ. Шта ми се свиђа код Светог владике Николаја Велимировића? Он вапи: Хеј људи, хееј, немојте да спавате. Устајте. Потребан је огањ. Осећам да старим, и мучи ме једна мисао, да нисам ништа за Бога урадио, и размишљам шта бих још могао урадити, можда нешто отпевати, изградити, записати. Ми смо новозаветни Јевреји. Бог нас је позвао. Прихватимо то, чак и када нам кажу да смо луди, необични и чудни. Могао бих да будем милионер, ђаво ће ми у томе помоћи. Али онда размишљам. Не-не-не, стани. Нећу. Шта ће ми? Желим све да дам за Христа. Мој живот је такав. Бојим се славе и богатства. Такви су сви православни Срби и Руси. Нека, нека је тако. Нека се Хрвати хвале, а Срби воздижу до неба. * Да ли ће Русију и Србију спасти врлина или вештина? Нас ће се спасти вера. Осећам да ми свештеници треба да положимо живот, и да сву снагу уложимо у то да наши људи схвате ко су. Колико је наших људи страдало за Христа а многи то не знају. Треба свима да причамо да смо ми Христос, да је Бог наш краљ и да морамо да му служимо. Очи бих дао да људи схвате да је Христос васкрсао. Када Рус не верује, он није Рус већ чудовиште. Зато сам дошао из Украјине у Русију. То је као да сам рођен у Црној Гори, али сам пожелео да живим у Србији. Желим да свој живот дам да људи схвате да је Бог жив и да нам служи као што ми служимо њему. * Како треба да се односимо према канонима? Да ли су они нама, православним верницима, али и клирицима постали претежак терет? Каноне је лако поштовати. Када вас волим, зашто бих консултовао каноне, зашто би то био грех? Они су смишљени за грешнике. Ствари су много једноставније. Не видим у свету страшни суд, ја трагам за љубављу. Ако вас волим, какви су мени канони потребни? Борба за каноне је знак пада. Николај Велимировић је говорио када човек изгуби љубав, он се бори за праведност, а када изгуби праведност, долази у сукоб с Богом. Љубав је изнад праведности. Она је изнад свега. Она је одраз Божјег присуства. * Какве су, по свеправославну васељену, последице одлуке цариградског патријарха Вартоломеја да да томос украјинским расколницима? Последице његове одлуке су адска провалија, али православље ће све победити. Православље је силно, чудно и неразумљиво, као трава која избија кроз асфалт. Мислим да ће у свеправославном свету последња реч припасти Русима, а ја молим Бога да је они са страхом изговоре. Вартоломеја је ђаво у старим годинама ухватио за ребра. Њему се ближи кончина, али ђаво га је преварио. Он је горд човек. Помислио је да је главни, заборавивши да је први онај ко је најмањи. Код Христа он није главни. Извор: Новости
  3. Логос

    Русија + Лепота + Одговорност

    Док је била заокупљена предвођењем Савеза Совјетских Социјалистичких Република, Русија није била претерано популарна у нашим богословским круговима. Руско богословље је деловало некако сентиментално и ефемерно, удаљено од суштинских проблема, док се ставови и понашање Руске цркве нису чинили претерано занимљивим. Ни за време Јељцина није било ништа боље. Штавише, Русија је била „приклоњена Западу“ те је њена „погнута глава“ још мање импоновала него раније… А онда се однекуда појавио човек. Онакав каквог дуго није било. Онај који ће после пар деценија власти добити почаст да седне у царски трон – ни мање ни више него – цркве светогорског Протата. Русија је „дигла главу“ и „ударила шаком о сто“, а цео свет се поприлично узбудио. Колективно узбуђење је, наравно, тешко мерити, али ако би постојала нека направа којом се ово може, не треба сумњати да би у Србији – по питању Русије и њеног возрожденија – показивала највише бројчане вредности. Нико се томе данас не може чудити: људи су бића страха и дрхтања, и онда када се старији, снажни брат-заштитник поврати из кôме, осећају се сигурније. Пошто, елем, богословље спада у хуманистику, што подразумева да се богослови и баве и обраћају другим људима, онда ни они нису могли остати равнодушни на ову врсту емотивних и космолошких потреса. Не треба далеко трагати да би се иновације у расположењу српског богословља очитале – довољно је пажљивије погледати насловну страницу интернет часописа Теологија.нет (на читаочевој десној страни): док су се некада само највећи међу русофилима, или бароколози који истражују путеве поунијаћеног богословља (на пример), могли занимати за Украјину, данас она једина има „банер“ на овом веб-сајту. Наравно, дата поставка је сасвим оправдана, пошто Украјину потреса озбиљна црквена криза, али једно питање се не може избећи: да ли би се ико бавио оваквом кризом када би дошло до неспоразума Цариграда са, на пример, Тбилисијем? Јасно нам је да се овом, као и другим руским темама данас тако опсесивно бавимо управо због нашег великог и снажног словенског брата, који може макар мало – макар на тренутак – да ублажи осећања страха и дрхтања, која људе и заједнице неумољиво утапају у трагични сплин сопствене безначајности.[1] Али, чиме ћемо се бавити у тренуцима када страх и дрхтање попусте? Тачније, шта радити ако овакви тренуци постану нешто више од неухватљивих наговештаја? А шта бисмо, најзад – онај ко има жељу сме се запитати куда га та жеља води – радили када би нам се оствариле нејаке детиње жеље, те и ми постали снажни/значајни као што је наш старији/крупнији брат, а периоди без страха и дрхтања постали јако дугачки? Пошто нам је, наравно, овакво стање данас тешко замислити, једино што преостаје је консултовање са учитељицом живота. Нећемо се, међутим, бавити ониме што је Србија радила када је била јача. Јер, иако смо то углавном већ научили напамет, некако се ипак нисмо решили хистерије и незадовољства. Уосталом, то се не може ни очекивати: није лако критички сагледавати сопствену историју и извлачити мудре поуке из ње, нарочито онда када прошлост постаје златно доба које се никада неће вратити. Запитаћемо се, стога, за промену – присећајући се колико нам је стало до свог великог словенског брата – шта је Русија чинила онда када није било страха и дрхтања? Шта је Русија чинила када је престала да буде безначајна? Ова питања нас доводе до једне теме која је и пре описаног (емотивног) препорода била врло популарна у српском богословљу, а тиче се периода покрштавања Русије. Чувена приповест, сачувана у подједнако чувеном Несторовом летопису, наиме, говори о томе како је руски кнез Владимир, онда када његова кнежевина јесте постала значајна, одлучио да преузме веру неке од тада доминирајућих светских култура. Готово да нема богослова који данас не зна начин на који су кнежеви емисари описали своје утиске, пошто су се вратили са мисије која је требало да одлучи о крштењу Кијевске Русије. Оно што је препознато као кључ њиховог извештаја, и одлуке која ће уследити, је богослужење – византијска литургија. Ушавши једном на литургију у цариградску цркву Свете Софије, посланици напросто више нису знали јесу ли „на небу или на земљи“, те ће из овог узвишеног стања изаћи са (последичном) одлуком: „више не можемо живети овде у паганству“.[2] Дакле, оно што је одлучило о крштењу Русије није некаква богословска теорија већ – како ће здушно закључити савремено православно богословље – литургијска пракса. Другим речима, Русија данас јесте наша велика православна узданица пре свега захваљујући богослужбеном искуству: Русе је крстила литургија. Међутим, ако је вађење историјских (у овом случају литерарних) података из контекста неопходно како би се из мôра детаља издвојили/нагласили они који су у датом тренутку посебно важни, онда је – у некој следећој фази истраживања – враћање у контекст исто тако важно, како се наша сазнања не би претворила у „пароле што лепо звуче“. Наиме, осим тога што указује на моћ византијског богослужења да претвори цркву у „земаљско Небо, у којем Наднебески Бог обитава и ходи“,[3] овај средњовековни документ садржи још неке интерпретативне потенцијале који нису нимало занемарљиви. Извештај руских емисара даје врло интригантно објашњење разлога због којих су ову базичну претпоставку византијског богослужења доживели на тако јасан и недвосмислен начин. Наиме, не треба заборавити да су емисаре и Муслимани („Бугари“) и Латини („Немци“) водили на своја богослужења. Зашто, међутим, тамо нису имали проблем да схвате јесу ли „на небу или на земљи“? Срећом, за одговор на ово питање не морамо се домишљати – записан је доста јасно у Несторовом летопису. Међу неколиким сликовитим и погрдним описима муслиманског богослужења, спрам потреба ове расправе издваја се мисао: „(…) код њих нема радости, само туга и смрад велики“.[4] Латинско богослужење су Руси очигледно озбиљније схватили, пошто му нису доделили сликовите описе какве нису штедели у претходном опису. Међутим овај недостатак речи ће бити речит по себи: „Били смо код Немаца и видели у храмовима различите службе, али лепоте [красоты] не видесмо никакве“.[5] Један недостатак је био довољан за одлуку: недостатак лепоте! Због чега је управо лепота Русима била толико важна биће јасно тек пошто пажљивије саслушамо шта су емисари испричали о ономе што су доживели у Цариграду. „И дођосмо у земљу Грка, и одведоше нас тамо где они служе Богу своме, и не знадосмо – јесмо ли на небу или на земљи: јер на земљи таквог призора и такве лепоте [красоты] нема, и не знамо како то да искажемо – знамо само да тамо Бог пребива са људима, и да је њихова служба боља него у других народа. Ми не можемо заборавити такву лепоту [красоты той], зато што сваки човек, када окуси (нешто) слатко, после тога неће узимати (нешто) горко; тако и ми, више не можемо живети овде у паганству.“[6] Док су мотиви слатког и горког коришћени како би се, у закључку, направио метафорички контраст између описаног стања и дотадашњег животног искуства, кључни термин који се понавља у обе реченице које описују оно што су мисионари доживели је – лепота. Оно чега је потпуно (контрастно) недостајало код Латина, „Грци“ су поседовали у изобиљу: лепоту. Ако пажљиво и отворено ишчитавамо овај текст, онда је јасно да руски емисари схватају/доживљавају да у византијској литургији „Бог пребива са људима“ управо због тога што „на земљи таквог призора и такве лепоте нема“. Најзад, из истих разлога желе и да се крсте: зато што напросто не могу „заборавити такву лепоту“. А пошто им је кнез Владимир очигледно поверовао, онда нећемо претерати ако кажемо да је лепота одиграла кључну улогу у крштењу Русије. Тачно је да богословске спекулације нису одлучивале о крштењу Русије, такође је тачно да литургијско искуство јесте одлучивало о крштењу Русије, али је подједнако тачно и то да је лепота одлучујућа сазнајна категорија која је ово искуство довела у срца оних који су доносили одлуке о крштењу које ће променити историју. Залуду ћемо данас правити схоластичке акробације којима бисмо могли оспорити ову једноставну претпоставку и запис који је недвосмислено поставља пред нас. Уколико бисмо били ултра-критични, па сугерисали да је извештај из летописа могао напросто настати као плод књижевне маште, онда би његова валидност за нашу расправу била – заправо – још и већа. У том би случају изнесени описи били производ колективне, митолошке свести у чијим би оквирима употребљене категорије и описи имали неупоредиво већу сазнајну тежину од тежине једног историјског записа. Са друге стране, уколико запис јесте историјски, он данас свакако више није само једно пуко сведочанство о осећањима неколицине путника који су пропутовали средњовековну Европу, већ је одавно постао део колективне свести Руског (па и осталих православних) народа. Уместо, дакле, да неке податке проглашавамо ефемерним, а неке есенцијално важним – у зависности од трендова које желимо да пратимо или диктирамо – можда би било боље покушати са њиховим разумевањем и објашњавањем. Тек тада ће чињенице можда задобити оно што им самима по себи, без обзира да ли предствљају литерарно или историцистичко сведочанство (или пак обоје), заправо недостаје – значење. Запитајмо се, стога, због чега су се овај књижевни извештај и византијско богослужење могли препознати управо по питању које би се данашњем Србину, православцу, на први поглед могло учинити сасвим ефемерним: питању лепоте? Преживевши тешку кризу иконоборства, византијско богословље је – како се чини – дефинитивно спознало да је људска способност категоризовања стварности на суштинске и ефемерне теме једна врло опасна интелектуална играчка. Тачније, једно врло опасно интелектуално оружје, какво се не би смело свакоме „давати у руке“. Проглашавање неких тема за ефемерне – илити недовољно есенцијалне – лако доводи до њиховог „избацивања из игре“ на путу потраге за спасењем. Тако се очас могло доћи до занемаривања: тела у односу на дух, осећања у односу на разум, природе у односу на личност, или иконе у односу на евхаристију – како су то у богослужбеном контексту покушали да учине иконоборци. Један од њихових кључних покушаја дискредитовања руком сликаних икона се, наиме, заснивао на претпоставци да искључиво евхаристија има ту привилегију да представља истинску (есенцијалну) икону Христа.[7] „Допустити да благодат буде посредована безбројним иконама чинило се [иконоборцима] као разводњавање до оне тачке на којој је ова напросто престајала да дејствује (…) Иконоборци су тежили ка томе да строго ограниче приступ обожујућој благодати на оне еклисијалне канале које су покривали свештенство и евхаристија.“[8] Међутим, православно богословље је стало на становиште да оваква врста резова по ткиву стварности – резова који подразумевају да је реторска вештина довољна за стигматизовање неких аспеката људског живота као не-битних (и за њихову следствену осуду на одумирање) – није ни побожна, нити паметна, те понајмање православна. Богословски залог оваквога становишта је заправо врло врло крупан: моћ одлучивања о томе шта је суштинско а шта ефемерно је једна фино упакована варијанта моћи одлучивања о томе шта је битно а шта небитно, шта трајно а шта пролазно… те у крајњој линији и о томе шта је добро а шта лоше. Човеку је таква моћ заиста дата, али је она – као што знамо из загонетних библијских извештаја о паду – у врло тесној вези управо са људским падом. У оној мери у којој је било заиста јеванђељски утемељено, православно богословље је знало да се овом врстом моћи мора врло пажљиво располагати, јер она заправо најчешће не показује склоност да се повинује – ни природним нити Божијим законима. То је она иста засењујућа и – како се показало – изузетно заводљива моћ, која је некада давно додељена човеку као бићу задуженом да именује и возглављује створени свет.[9] Моћ на коју смо се превише често „саплитали“ да би нам било нејасно како она напросто „ није за свачије руке“. Поверење за употребу ове моћи се, ако разговарамо као хришћани, заправо може дати само онима који су до те мере смирени да такву моћ у потпуности схвате из перспективе личне одговорности. Одговорности пред заједницом, одговорности пред сваким појединцем, пред оним кога знамо и пред оним кога не знамо, одговорности пред сваком животињом, сваком биљком, пред оном најмањом травком, од које се – у свој њеној ефемерности – „ни Соломон у свој слави својој“ није успео лепше оденути (Мт 6, 29). Тек уз ослањање на такву врсту одговорности може се допуштати одлучивање о томе шта је више а шта мање важно. Тачније, тек таква врста одговорности допушта одлучивање о томе шта је на који начин важно, пошто тек тада све постаје важно и све може бити добро – макар у извесној мери наликујући начину на који Творац све сагледава. Из богословске перспективе гледано, однос према лепоти би се, следствено, могао схватити као нека врста најосетљивијег коректива постојању ове врсте базичне јеванђељске одговорности. У супротном, Седми васељенски сабор бисмо лако могли прогласити окупљањем љубитеља сликарства, са циљем да се – на пример – обезбеде повољнији услови за друштвену промоцију културе и уметности. Седми васељенски сабор, међутим (ако теми приступимо озбиљније), доноси Победу православља тиме што га спашава од опасности коју носи игнорисање естетских аспеката црквеног живота. Ма како то парадоксално звучало, естетика се показала као најпрефињенији детектор неконтролисаног бујања воље за моћ – макар када је хришћански однос према свету у питању. Јер онога који се одлучи да незасито једе „с дрвета од знања добра и зла“ најлакше је препознати – а како другачије (?) – по томе што суверено влада знањем о томе шта је битно а шта небитно. А онда када се, пак, „овлада“ оваквим знањем, тада може почети сазнајна чистка у којој се најпре дефинишу ефемералије, а потом појединци или друштва ослобађају од онога што није важно управо због тога што (ја/ми мислим/о да) није важно. У таквој је поставци лепоту, са свом њеном пословичном пролазношћу, свакако најлакше прогласити за ефемерност. Јер, поседовање „знања“ (добра и зла) се може потврђивати и експлоатисати само на истинама које се могу прецизно формулисати и премерити. Тврдити да се знање и истина могу исказивати у тако флуидним „оквирима“ као што су они естетски, заправо, подразумева имплицитно одрицање од воље за моћ. Управо у томе лежи тајна оне Победе православља коју је донео Седми васељенски сабор: високо естетизовани богослужбени препород који је ова победа покренула подразумева препуштање човека једном начину комуникације који успева да субвертује сазнајну расподелу на важно и неважно, као и (следствену) кондензацију моћи око оних који ту расподелу контролишу.[10] Да је, уосталом, Божији промисао пратио ону врсту (људске) „логике“ (илити, прецизније: „воље“) која игнорише неке теме само зато што нису (прокламоване за) есенцијално важне – онда оваплоћење другог лица Свете Тројице у људском, смртном телу, и његово страдање у једном тренутку људске историје, не би ни имало потребе да се догоди. Из другог, апостериорног угла гледано – да није било овога конкретног оваплоћења и овога конкретног страдања, све остале људске појединачне историје и људска појединачна тела би напослетку могли остати да занавек таворе у домену ефемерног. Срећом, свест о Божанском кеносису је била тако дубоко записана у кодовима византијског богословља, да ширење Божанске благодати по свим аспектима литургијског и ван-литургијског живота није могло бити „забрањено“ чак ни царским декретима. Улазећи у коштац са иконоборством, византијско богословље је – ваљало би напослетку закључити – досегло до оних дубина на којима је спознало да је управо лепота једна од оних „ефемерних“ ствари без којих (богослужбени) живот нема никаквог смисла.[11] Дошавши до ове спознаје, постиконоборачка Црква је спровела незаустављиви естетски развој богослужења који је породио ону непојмљиву лепоту од које руски емисари нису могли доћи себи. Нису, дакле, Руси одреаговали на лепоту византијског богослужења зато што нису разумели византијско богословље, већ управо зато што су га на прави начин разумели. Јер чудесна креација коју су највећи византијски духовници, највећи византијски мислиоци и највећи византијски уметници вековима заједно обликовали у оно што данас зовемо литургијом је чудесна управо по томе што из себе ништа не искључује, већ у себе све укључује. А оваква се чудесна „порука“, без спознаје њене лепоте – која омогућује апофатичко залажење иза поделе на битно и небитно – напросто не може „разумети“. Укратко: лепота није била додатак, већ темељни богословски садржај византијског богослужбеног живота. Одавде више не може деловати као историјска произвољност чињеница да је управо ова врста богословског садржаја била савршено довољна да би се средњовековни Руси и Византинци ујединили у вери. Одавде, пак, до Достојевског, који уверено каже да ће лепота спасити свет, само је један корак. А хоће ли српска Црква и српска култура, најзад – у ретким тренуцима када наступа предах од страха и дрхтања – осврћући се занесено између мајчинске Византије и братске Русије, гледати на лепоту као на незанимљиву ефемералију, или као на нешто што ће спасити свет – остаје да видимо. У међувремену, сасвим је у реду дивити се онима који су – попут браће Руса или средњовековних Срба, на пример – умели да се диве лепоти, и из овог дивљења да стварају културу која живи/траје. Извор: Теологија.нет
  4. Протојереј Николај Балашов – Унија напредује ка истоку Украјине (други део) Наташа Јовановић 05/04/2019 Печат БРОЈ 564 Шта Русија заправо брани у Украјини? Шта за сваког Србина значи Косово, где је Пећка патријаршија, где је срце српске историје, где је њена права домовина, где је она настајала – ми разумемо. Треба ли било какве економске и друге предности условити одрицањем од сопствених корена, од светог срца своје националне историје. Мени се чини да не треба – каже у разговору за „Печат“ протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Руске православне цркве. У трезору српске националне свести остало је сачувано уверење да је српска слобода скопчана с руском снагом. Сматрате ли да би припајањем Косова „Великој Албанији“ Русија изгубила важан део свог цивилизацијског простора? Може ли се помирити, на шта је приликом своје посете Београду указао митрополит Алфејев, пут ка ЕУ и очување Косова и Метохије? Ми осећамо горчину због тога што се трагедија Косова дешавала оних година када је Русија била веома слаба. Намеће ми се помисао, да косовске трагедије не би било да Русија није била тако слаба. Али историја не зна за кондиционал, десило се то што се десило… Наравно, то је тежак избор за српски народ. Ми желимо да будемо с вама у том смислу. И мислим да смо у стању да схватимо то што знатни део света који нас окружује изгледа као ружан бесмислен сан, и директно игнорисање очигледне реалности. Ми знамо шта Косово значи за Српску православну цркву, пошто ми никада нећемо свикнути да прихватимо да је град нашег крштења – Кијев – само главни град једне стране државе. Ми се с разумевањем односимо према тој политичкој реалности која данас постоји. И још једном ћу рећи, током страшних година 20. века наша црква се уверила да смо у стању да преживимо много тога ако у нашем срцу чувамо верност духа наших очева. Није ли Русији, по неком вишем промислу, пало у задатак да одбрану канона, те права на слободу и традиционалне вредности започне баш на месту где је крштена? То је наша обавеза. А шта заправо значи да Русија брани? Ми бранимо нашу прогоњену браћу. Ми се трудимо да чинимо све што можемо да подржимо оне којима је заиста тешко. Треба разумети то што се сада дешава у Украјини. Јер нити је црква већине, нити је црква православне Украјине тражила аутокефалност. То је вероватно једини случај у историји када је аутокефалност наметнута силом. Тога никада раније није било. Заиста у случајевима када се радило о националним црквама које су тежиле аутокефалности, њих је одликовало унутрашње јединство. Ми сада видимо како се храмови освајају силом, а подвргавају се шиканирању, исмевају, извргавају руглу људи који остају верни канонској цркви, а који при томе ни у ком случају нису присталице ни Русије ни Путина, јер они само желе да живе у правој православној цркви, а не у оној вештачки скрпљеној противно канонским нормама. Нашу браћу у Украјини прогоне, њих шиканирају, на њих се врши веома јак административни, пропагандни и полицијски притисак. Наравно да је наша обавеза да будемо уз њих у овим тешким временима, и веома нам је драго што ту солидарност, ту подршку изражавају наша православна браћа у многим земљама света. И то што је Српска православна црква ту обавезу љубави и братске подршке испунила можда најбоље од свих – то је за нас велики извор утехе, радости и подршке. Један од лидера екстремиста у Кијеву, поводом додељивања томоса украјинским расколницима, недавно је рекао: Остварио се вековни сан унијата. Наша нога је ступила на леву обалу Дњепра. Да ли ова, као и чињеница да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову, упућује на закључак да је аутокефална расколничка УПЦ можда део стратегије Ватикана? Унија је нанела огромну штету животу украјинског народа, његовом интегритету, његовом јединству. То је био покушај да се у цивилизацијском смислу реформишу земља и народ. Недавно је нови такозвани предстојатељ Православне цркве Украјине Епифаније рекао да су добили томос захваљујући Мајдану. Мајдан је био скуп протестаната на главном тргу 2013. и 2014. године, и ни за кога данас није тајна да су идејни творци и главни организатори тога мајдана биле украјинске унијате. Они су били његов борбени одред и главна покретачка снага. Према томе, оно што се десило у православном свету је продубљивање раскола, легализација раскола уз помоћ Цариградске патријаршије, то је био даљи развој у оквиру тих догађаја који су заиста отпочели с политичким иступањима унијата. Унија сада напредује ка истоку Украјине где је никада није било. Историјски тамо није била присутна унијатска црква. Многи директно говоре да је раскол православља само станица на пола пута ка Унији. И да ће на крају крајева управо унијатство завладати захваљујући догађајима који се сада одвијају као последица подела и сукоба између православаца. У којој мери сада Ватикан одобрава и подржава унијатизам, то је отворено питање. Мислим да је Ватиканска курија велики и разнородни механизам, то су људи који поступају различито. Ми видимо да изјаве Свете столице везане за оно што се догађа у Украјини генерално имају уздржани и одмерени карактер. Видимо да руководство унијата у неким случајевима отворено критикује свог папу, што је раније било апсолутно немогуће. А посебно смо имали врло отворену критику папе Франциска од стране украјинских унијата после сусрета с патријархом московским и све Русије Кирилом у Хавани и потписивања заједничке декларације у којој су, између осталог, први пут на нивоу папе Римокатоличке цркве изречене одређене речи о унијатизму као ћорсокаку који не води до црквеног јединства. Али то да снага Уније представља један од водећих енергетских токова у процесима који се сада одвијају у Украјини, не треба сумњати. Николај Јаковљевич Данилевски говорио је да „нас Европа не признаје за своје“ зато што јој „не можемо послужити као прости материјал из кога би могла извлачити користи, као што извлачи из Кине, Индије, Африке, већег дела Америке“. Сматрате ли да је реч о константи европске и евроатлантске геополитике? Наравно да се од времена Данилевског у свету много тога променило. Ни Кина више није она каквом ју је видео у своје време Николај Јаковљевич. Чак су и земље Африке почеле да говоре својим гласом. Али то што Русија, које се због њене огромне величине боје, према речима цара Александра III, заиста повремено неким људима на Западу улива, по мом мишљењу, ирационални страх, остаје реалност. Но за то је везана нека посебна мисија Русије у савременом свету. Она ће на нашој планети доследно штитити коегзистенцију различитих погледа на свет, различите системе вредности, и неће покушавати да се претвара да сви ми делимо некакве заједничке општељудске вредности. То није истина. Општељудским се често називају појмови које присталице једног западног модела уређења света желе да наметну читавом свету, и чине то углавном доста успешно. Морамо бити у стању да будемо самосвојни, онакви каквим нас је Господ Бог створио, онакви каквима су нас начинили наши праоци и оци. Да алтернативу западном погледу на свет потражимо у јеванђељу? Да, јеванђеље Христово у његовом чистом и нетакнутом облику, у којем су га прихватили, преносили и тумачили црквени оци.
  5. Америка гурнула Кину у крило Русије: Нова сарадња у космосу Русија и Кина планирају да оформе заједничку орбиталну станицу, а први кораци у том правцу требало би да буду направљени већ ове недеље. Руски експерти оцењују да обе земље имају велики потенцијал, а да руско-кинеска сарадња у овој сфери има велику перспективу. Извор из руске ракетно-космичке индустрије наводи да кинеску страну, која планира да наредних година започне изградњу вишемодуларне космичке станице, интересује руско искуство дугих летова, као и изградње великих космичких објеката. Осим тога, како је навео извор, Кина нема низ важних технологија и спремна је да предложи своје партнерство у замену за њих. Експерти истичу да је управо због тога Кина окренута ка Русији као према искусном савезнику и добром суседу. Водећи научни сарадник Института за истраживање свемира Руске академије наука Натан Ејсмонт позитивно оцењује значај предстојећих преговора о стварању заједничке свемирске станице. „О томе се одавно прича. Надамо се да ће све испасти како треба. Кинезе су у неком смислу Американци ’бацили‘ у неку врсту изолације, а чак су их ударили и санкцијама. Већ много година Американци чине све како би спречили развој кинеске науке и технике. На пример, због америчких санкција Кина не може да продаје своје услуге лансирања тј. коришћења својих космодрома. Иако су могућности Кине сада веома велике, Кинези не могу да изађу на то тржиште. То се, углавном, односи на технологије у космичком простору. Кинези траже друге партнере, а резултат тога је и сарадња коју покушавају да развију са нашом земљом. Када је реч о стварању орбиталних станица, Кина каска за осталим учесницима тог процеса. Ипак, они постижу одређене успехе — лансирали су малу орбиталну станицу, која се фактички састојала из два модула. Међутим, постоје планови да се та станица прошири“, наводи Ејсмонт. Експерт додаје да постоје и неке препреке када је реч о руско-кинеској сарадњи, али да се оне могу превазићи. „Постоје и препреке техничке природе када је реч о успостављању сарадње. Кинези су за своје орбиталне станице изабрали нешто другачије орбите. Ако се сада планира спајање са кинеским станицама, постојаће одређени проблеми. Међутим, такви проблеми су постојали и својевремено између САД и Совјетског Савеза и они су решени. Перспективе у сарадњи Русије и Кине у космосу су велике и таква сарадња би била корисна за све. Истраживање космоса не може да буде чисто национални задатак. У томе, условно речено, учествује цело човечанство. Тако да је веома добро што ће сада та сарадња добити нови импулс“, каже Ејсмонт. Русија и Кина су прошле године постигле договор да значајно прошире сарадњу у истраживању космоса, пре свега у истраживању Месеца и стварању заједничких орбиталних група. До тада је њихово партнерство у космичкој индустрији било засновано на два документа која су потписана готово пре око четврт века, али су оба документа по природи била декларативна и нису укључивали заједничко деловање. Идеја конкретизације билатералне сарадње у мирољубиве сврхе настала је почетком двехиљадитих година, када је Кина показала прве велике успехе у истраживању космоса, а Москва имала средства да настави са великим програмима. Прекретница у преговорима били су догађаји из 2014. године, пошто је сарадња Русије и САД постала угрожена због политичких битака. Очекује се да ће делегација космичке администрације Кине већ крајем ове недеље посетити Москву, где ће са „Роскосмосом“ обавити преговоре о могућностима стварања заједничке орбиталне станице, а такође ће бити речи и о сарадњи у области пилотских програма. https://rs.sputniknews.com/analize/201807061116419051-svemir-rusija-kina-stanica-analiza/
  6. Сада на Западу постаје активнија перцепција Русије као непријатеља, "центра светског зла", који се мора довести до послушности. За ту сврху САД постепено повећава груписање трупа на граници са Русијом, а такође уводе и различите економске санкције против ње. Истовремено, руска спољна политика ни на који начин не може бити названа агресивној и не има својој циљу борбу против Запада. Под тренутним условима Москва жели само да постигне максималну стабилност не у одређеној области својих интереса, већ уопште. Један од важних фактора у овој области је борба против међународног тероризма. Није тајна да су Саудијска Арабија и Катар главни спонзори ових организација, који сада раде широм света. Разне ћелије Исламске државе и Ал Каиде активно функционишу не само у Палестини, Авганистану и Ираку, већ иу таквим егзотичним земљама као што су Јемен, Филипини, Либан и земље Европе. Али, захваљујући помоћи за легално изабране владе Филипина и Сирије, ситуација у овим земљама је све више близу стабилне. САД и њени западни савезници играли су своје политичке комбинације на овој територији, претварајући локалне званичнике у своје лутке, док је Русија помогла само да се врати у ред и закон без увођења ових земаља у своје политичке интересе. Једнако важно је и питање одржавања мултиполарности света и очувања услова за постојање потпуно независних држава. Током 90-их година чинило се да нико не може да се одупре моћи Сједињених Држава. Међутим, сада, након неуспјешних кампања НАТО-а у Ираку и Авганистану, неуспјеха у Сомалији и варварског хуманитарног бомбардовања из 1999. године, Вашингтон се суочио с колапсом свог Pax Americana. У контексту догађаја, порасла је улога нових регионалних сила, попут Индије и Кине, који су у могућности да спроведе своју независну спољну политику. И у овим условима, Москва преговара са њима као равноправан партнер, успостављајући економску сарадњу. На сваки начин подржавајући мултиполарни вектор развоја, Русија активно сарађује са различитим земљама, а да их не укључи у орбиту сложених синдиката и државних дугова, већ дјелујући под равноправним условима са њима у корист заједничког просперитета. Историјски развијени братски руско-српски односи помажу да се развију не само економски, већ и одбрамбени потенцијали Београда. Већ снажни друштвени односи између две државе су интензивира. Међутим, Москва не заборавља на становнике Црне Горе, инвестирајући у привреду туристичке земље. Поред тога, захваљујући акцијама Москве на Балканском полуострву, политичка стабилност остаје у погледу имплементације косовског питања. Упркос добро познатом мишљењу грађана Србије, САД и Немачка подржавају брзо решавање овог проблема и желе присилити Србе да напусте своју историјску територију. Такве акције Запада су усмерене само на ослобађање нове рунде оружаног сукоба, на који се Русија успешно отпорна.
  7. ИМЕНОВАЊА И УНАПРЕЂЕЊА Патријарх московски Кирил је, на Литургији на Светли понедељак, викарног епископа волоколамског Илариона (Алфејева), који руководи ресором спољних послова патријаршије, именовао за архиепископа. Архиепископ тулски и белевски Алексије постао је митрополит. Протојереј Владимир Волгин, настојатељ храмова св. Антипе и св. Софије, иначе духовник Светлане Медведев, супруге председника, добио је право ношења митре. Један архимандрит је стекао „Право служења Свете Литургије при отвореним царским дверима до Оченаша“ а неколико протојереја „Право служења са отвореним царским дверима до Херувимске песме“. Патријарх Кирил је на Светли уторак служио у Тројице-Сергијевој лаври и том приликом, после малог входа, објавио већи број награда и унапређења. Намесник лавре, епископ Теогност унапређен је у архиепископа, игуман Методије (Ермаков) уведен је у чин архимандрита, а више игумана добило је право ношења напрсног крста или право ношења палице. Девет јеромонаха Лавре добијају чин игумана. Један јерођакон је стекао право ношења двојног орара. http://pravoslavlje....riscanski-svet/
  8. Занимљив дуел на Балкан инфо. Занима ме шта мислите о овоме, ко је у прави и зашто, ко по вама има боље аргументе, ко је реалнији, итд? Имам свој став о свему и рећи ћу, али прво бих волео да чујем остале.
  9. Медведев, Лавров, Шојгу - скоро сви руски политичари на списку Америке за увођење санкција. Министарство финансија САД објавило је санкциони „Кремaљски списак“, на којем се нашло скоро читаво руско руководство и највећи бизнисмени. Гасоводни терминал Северног тока, Пољска позвала САД да прошири санкције за изградњу „Северног тока 2“ На списку се налази 114 политичара и 96 бизнисмена. То не значи да су против свих лица уведене санкције, али се то свима може касније десити. Неколико њих је већ под америчким санкцијама. Према саопштењу Министарства финансија, у списак су уврштени чланови Владе, шефови других „главних ресора Русије“. У њега су укључени и „други политички лидери“, укључујући руководство Државне думе и Савета федерације, чланови Савета безбедности Русије и руководиоци државних компанија. Између осталих, на њему су премијер Дмитриј Медведев, шеф дипломатије Сергеј Лавров, министар одбране Русије Сергеј Шојгу, потпредседник Владе Дмитриј Рогозин, председница Савета федерације Валентина Матвијенко, шефови ФСБ и ГРУ, шеф Генералштаба Валериј Герасимов, директори кључних државних компанија, као што су Росњефт, Гаспром, Аерофлот и Сбербанк. https://rs.sputniknews.com/svet/201801301114359915-SAD-sankcije-politicari-/
  10. Version 1.0.0

    9 downloads

    Није лоше.
  11. Version 1.0.0

    19 downloads

    Најобимнија историја Русије на српском језику.
  12. Version 1.0.0

    4 downloads

    Популарно штиво старијег датума
  13. Version 1.0.0

    7 downloads

    Солжењицин, великан ума и речи. Сваки коментар је сувишан.
  14. У организацији Храма Светог Саве и Фонда Краљевски Двор, а уз подршку Министарства културе Владе Републике Србије и Телевизије "Храм", Престолонаследник Александар II Карађорђевић отвориће у понедељак, 25. сепрембра у 19:00 часова, изложбу фотографија и докумената "Србија и Русија у Великом рату", у крипти спомен-храма Светог Саве на Врачару. Како је најављено, поред чланова Краљевске породице Карађорђевић отварању изложбе присуствоваће Епископи наше Цркве и амбасадор Руске Федерације Александар Чепурин. Изложба је отворена за јавност и организатори позивају све заинтересоване грађане да присуствују сутрашњем свечаном отварању. Изложба „Србија и Русија у Великом рату“ се бави тематиком савезништва Србије и Русије у Првом светском рату и представља својеврсан историјски преглед о војним везама и односима два братска народа. Аутор поставке је г-дин Душан Бабац, члан Крунског већа. View full Странице
  15. Дванаестог августа 1912. године, Министарство одбране царске Русије је донело одлуке да се ваздухопловне снаге издвоје из надлежности Команде инжењерије (што је био тренд у свим светским ваздухопловствима). За првог команданта Руског царског ваздухопловства, данас Воено Воздушних Сили РФ (ВВС), постављењн је генерал потпуковник Михаил Иванович Шишкиевич. Тим поводом, данас је у бази Кубинка крај Москве одржан аеромитинг и приказ ваздухопловног арсенаала ВВС РФ.
  16. Пре 76 година нацистичка Немачка напала је Совјетски савез, а данас је руско министарство одбране декласификовало и објавило документа у којима су заповедници Црвене армије анализирали катастрофални почетак Другог светског рата и велики успех нацистичке војске у почетним недељама операције „Барбароса“. Совјетски генералштаб је 1952. године затражио је од генерал-пуковника Александра Покровског да прикупи војну и историјску грађу, укључујући сведочанства учесника, о стању армије пред и током почетка нацистичке инвазије. У оквиру истраживања, Покровски је прикупио сведочанства преживелих официра, који су били заповедници у три западна војна округа и одговорни за одбрану границе. Једно од питања које је поставио било је о томе у каквом је стању била припремљеност совјетске војске уочи немачког напада, како су одговорили на инвазију и да ли су заповедници задржали контролу над трупама у почетним данима. Одговори су показали диспаритет између многих јединица, од којих су многе биле лоше опремљене да изврше своју дужност, док су неке ипак успеле да изврше противнападе. Неки официри су рекли да је постојао мањак увежбаних офирицира и опреме, мањак комуникационе опреме и транспортних капацитета. Правци немачког напада 22. јуна 1941. године Баграмјан, који је предводио операцију одбране специјалног војног округа „Кијев“ 1941. године, био је прилично задовољан брзином распоређивања артиљерије, као и повлачењем борбених авиона пре инвазије, чиме је велики број њих, како каже, спасен уништења. Међутим, генерал Пјотр Собеников из балтичког војног округа присетио се сасвим другачијег стања. „Колико нас је инвазија изненадила најбоље показује чињеница да је артиљеријски батаљон, који је железницом пстигао у станицу Шулај у зору 22. јуна, мислио да је бомбардовање наших аеродрома била вежба“, написао је Покровски. Ваздухопловне снаге балтичког округа скоро су потпуо уништене у нацистичком нападу, чима је совјетска војска на том делу фронта остала без ваздушне подршке. „Морам да напоменем да сам у ноћи 22. јуна примио стриктно наређење начелника штаба на фронту Кленова да повучем трупе са границе и напустим ровове. Наређење сам одбио. У ваздуху се осећала изузетна тензија и страх од изазивања рата“, истакао је Покровски. Руско министарство одбране скинуло је ознаку тајности са стотина стране архивских докумената уочи 76. годишњице од почетка операције „Барбароса“, односно инвазије нацистичке Немачке на Совјетски савез. У почетним недељама операције „Барбароса“, највеће војне операције у историји, Вермахт је на фронту дужине 2.9000 километара забележио велике победе над Црвеном армијом, често брзним маневрима и тенковским пробојима окружујући браниоце. Координација између нацистичких копнених снага и авијације била је изузетно добра, што им је омогућило да често врло брзо сломе одбрану. Са друге стране, почетак рата у Црвеној армији одликовао је мањак комуникације између штаба и фронта, лоше командовање, као и општа неприпремљеност. За два и по месеца, од 22. јуна до почетка септембра, Вермахт је пробио дубоко у територију Совјетског савеза. Нацистичко напредовање успорено је доласком јесени и обилних киша, а потпуно заустављено одбраном Москве. Зимском контраофанзивом, совјети су успели да натерају Немце на повлачење, али се фронт убрзо поново стабилизовао. Немци никада више нису успели да предузму толико офанзиву, мада су 1942. године без успеха покушали операцијом „Плаво“ да заузму кавкаска нафтна поља и Стаљинград, а 1943. године предузели су операцију „Цитадела“, али су поражени код Курска. Међу документима могу се пронаћи и мемоари појединих припадника совјетских снага о првим сукобима са припадницима немачке војске. Оригинале списа можете погледати овде. http://22june.mil.ru/ RTS/RT/Sputnik
  17. Version 1.0.0

    12 downloads

    Александар Солжењицин
  18. Најновији ПВО систем С. Кореје, као и најновије балистичке интерконтиненталне ракте неодољиво подсећају на технолигију коју је изумела војна индустрија Руске Федерације. Она их продаје Кини и другим државама, али не знам да је иједна сама произвела такве системе. Најновији ПВО систем С. Кореје на истом принципу као С-300 Најновије балистичке ракете идентичне руским Тупол М системом Питање је ОДАКЛЕ С. Кореји ова напредна технологија, коју и Кина увози од Русије, ако није од Руса? Сами изумели!?
  19. RUSIJA RAZOČARANA HRVATSKOM Dali smo vam S-300 uoči "Oluje" da obuzdate Srbe, GDE SU SADA? Anvir Azimov, ambasador Ruske Federacije u Zagrebu ovih dana je pozvao na razgovor Zvonka Zubaka, hrvatskog biznismena koji se bavi trgovinom oružja. Zubak je u vreme rata devedesetih bio u grupi koja je putem firme "Winsley Finance Limited" bila glavni snabdevač Hrvatske oružjem, među kojim je bilo i mnogo onog koji im je dala - Rusija. 00 u Hrvatskoj U razgovoru je bilo reči o naoružanju ruskog porekla, pa je Azimov zvao Zubaka da mu sačini popis svog oružja koje je preko Rusije od 1992. pa sve do 1997. godine stizalo Hrvatskoj. Razočarani Azimov se ljuti na Hrvatsku, pre svega zbog neraščišćenih računa iz tog perioda, navodi "Večernji list". Godinama nezainteresovani U razgovoru sa Zubakom Azimov je kazao da je Rusija razočarana ponašanjem Hrvatske, te da bi Hrvati trebalo da se podsete ko ih je u vreme međunarodnog embarga naoružavao i spašavao. Stoga je i zatražio popis svih isporuka. Izgledno je da Rusija zna šta je tih godina isporučivala zaraćenoj Hrvatskoj, ali joj je svakako trebala i dodatna potvrda. U popisu, koji je u posedu zagrebačkog "Večernjeg lista", navode se ogromne količine tog naoružanja. Na popisu je i moćni raketni sistem S-300 PMU koji je delom bio isporučen Republici Hrvatskoj uoči "Oluje", i koji je potom bio poslužio kao psihološka kočnica vazdušnim snagama SR Jugoslavije kako bi ih odvratila od intervencije tokom akcije etničkog čišćenja. Sistem S-300, prema tvrdnjama Zvonka Zubaka, nikada nije otplaćen Rusiji, zbog čega on još od 2001. vodi sudski proces u kojem traži isplatu, povrat ili nagodbu. Sve hrvatske vlade od tog su procesa bežale glavom bez obzira. Međutim, ta nonšalantnost sada bi Hrvatskoj mogla da zakomplikuje život. Javna je tajna da je sistem, čini se još 2004. otišao iz Hrvatske, te da je dat na uvid najzainteresovanijima – Americi i Izraelu, tvrdi zagrebački list. Kako nije bilo nikakvih čvrstih potvrda o tome, Rusija se sve ove godine pravila da je se to ne tiče. Ali sada, barem kako se može iščitati iz akcije Anvara Azimova, Rusija bi naglo mogla da postane zainteresovana za postavljanje pitanja Hrvatskoj – gde se nalazi raketni sistem koji smo vam isporučili!? Azimov jeste pokrenuo tu akciju, koja bi mogla da rezultuje novim pritiskom Rusije na Hrvatsku, ali odluka o pokretanju “neugodnih pitanja” ipak nije na njemu, nego na njegovoj centrali u Moskvi. Božićni kontakti Činjenica je, međutim, da je Rusija devedesetih godina prošlog veka jako zadužila Hrvatsku i to u vreme kada joj je bilo najgore. Zubaka je, kao suvlasnika kompanije osnovane na Kanarskim ostrvima, iza koje se tada krilo 20-ak osnivača, raznih poslovnih ljudi iz Engleske, Finske, Kanade, Švajcarske, Češke, Nemačke, tada u razgovorima u Zagrebu angažovala hrvatska strana da pokuša da nabavi oružje koje drugi dobavljači nisu uspevali, a to se uglavnom odnosilo na borbene avione, helikoptere, razne protivavionske i protivoklopne rakete. Prvobitna je ideja bila da se za nabavku trgovci obrate SAD-u. I prvi kontakti, između Božića i Nove godine 1991, pokazivali su da Amerikanci žele da pomognu Hrvatima. Jedan od savetnika za odbranu tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša starijeg došao je u Zagreb i izgledalo je da će Hrvati dobiti remontovane avione F-15. No, nekoliko nedelja kasnije Zubak je pozvan na sastanak u Pariz, gde mu je američki savetnik rekao da "SAD nažalost ne mogu sebi da dozvole kršenje embarga". No, ponudio mu je drugo rešenje, rekavši da će pomoći u tome da svoje vojne potrebe Hrvatska reši preko Rusije, pa mu je dao kontakt tajnih agenata Finske koji su u to vreme imali najbolje izgrađene odnose s ruskim generalima. U Hrvatskoj su bili jako sumnjičavi prema ovom aranžmanu jer je vladalo mišljenje da su Rusi povezani sa Srbijom i da od tog posla neće biti ništa, nego da će Rusi pokupiti novac, a neće isporučiti ništa. Zubakova firma u akciju kreće sa svojim novcem i sledi odlazak u Moskvu, preko Finske. Tamo su dogovoreni detalji, a kada je posao odobrio i ruski predsednik Boris Jeljcin, počela je prva, oprezna isporuka dva transportna helikoptera Mi-8. Dogovor sa NATO Kako je prelet preko drugih zemalja, posebno Mađarske, izazivao previše pažnje, ubrzo je dogovoreno da će se oružje prevoziti velikim civilnim ruskim transportnim avionima AN-124 (Antonov) i IL-76 (Iljušin). Rusi su rekli da će zbog kontrole leta to teško ići jer će svi znati da to nisu civilni letovi, i da će najteže biti tokom preleta Mađarske. Naime, tu su bili američki "avaksi" koji su nadzirali vazdušni prostor Jugoslavije, zbog čega su se Rusi pribojavali da će im prisilno prizemljiti avione. Zubak je, međutim, s partnerima otišao na sastanak s tadašnjim generalnim sekretarom NATO-a Manfredom Vernerom, što je rezultiralo da svi ubuduće "zažmure" na ruske transportere koji su nosili oružje za Hrvatsku. I iz vojne baze 200-tinjak kilometara istočno od Moskve redovno su počeli da poleću veliki ruski transporteri. Od 1992. pa sve do 1997. iz Rusije je za Hrvatsku organizovano oko 160 letova sa po u proseku stotinjak tona oružja. Počeli su da stižu i MiG-ovi 21, koji su bili remontovani i stari deset do 12 godina. Za potrebe obuke hrvatskih pilota na "letećim tvrđavama" helikopterima Mi-24 stigli su i ruski instruktori koji su za šest meseci obučili sve hrvatske pilote. Posredstvom Rusa tada su Hrvatskoj prodate 54 letelice, dakle dve eskadrile MiG-ova 21, transportno-helikopterska eskadrila i 11 borbenih helikoptera Mi-24. Sve to naoružanje pristiglo je po vrlo pristojnim cenama, piše "Večernji". Svađa zbog S-300 Kada je na vlast došao premijer Ivo Sanader, gotovo da je izbio međunarodni skandal jer su Rusi još tada načuli da su Hrvati dopustili Amerikancima i Izraelcima uvid u tehnologiju S-300 i, još gore, kopiranje tehničkih šema sistema. To je bilo skandalozno jer je tako omogućen uvid u sve tajne ruske vojne tehnologije, koja se pokazala nadmoćnom u odnosu na američke "Patriote". Koliko se može razabrati iz raznih izvora, Hrvatska je još 1997. odlučila da neće da kompletira sistem te je idućih godina pokušavala da nađe kupca. Zainteresovao se Iran, no isporuku su sprečile SAD. Kasnije se zainteresovala i Turska, koja je ovim sistemom želela da odgovori na činjenicu da je Grčka preko Kipra kupila S-300. Ti poslovi nisu realizovani pa se sistemu gubi trag 2004, kada je sva oprema navodno ukrcana na brod u Rijeci i navodno otplovila u pravcu SAD. http://www.blic.rs/vesti/svet/rusija-razocarana-hrvatskom-dali-smo-vam-s-300-uoci-oluje-da-obuzdate-srbe-gde-su/5fe3ttl
  20. ОДУМИРАЊЕ РУСКОГ ЈЕЗИКА За разлику од немачког језика који је уведен као први страни језик, пре свега, у гимназије Краљевине Србије од школске 1883/1884. године, а француски нешто касније (од 1898) као други страни језик, у Наставни план 1905. године први пут се уводи руски језик у осмом разреду гимназије. Између два светска рата овог језика нема у наставним плановима, јер руском језику није придаван значај, можда и због тога што је Краљевина Србија била више наклоњена Западу. Тек по завршетку Другог светског рата, од школске 1945/1946. године први страни језик постаје управо руски. Када је реч о основним школама, односно о послератним прогимназијама, и овде је руски први страни језик, француски други. Све је ово такође јасно ако се имају у виду друштвено-политичка дешавања кроз која је пролазио наш народ. После ове мале уводне дигресије, вратимо се нашој стварности. По важећем закону, све основне школе су обавезна да обезбеде изучавање два страна језика. Нигде није стриктно наведено која су то два страна језика. Разумљиво је што их законодавац није прецизирао, јер се школе опредељују за језике за које могу да обезбеде кадар, али и за језике који имају већи практични значај у савременом животу. А када је реч о укидању, на пример, досадашњег или увођењу новог страног језика, морају да траже сагласност Министарства просвете и спорта. Управо обезбеђење кадра је један од главних разлога што се у многим школама не учи немачки или шпански језик. Многи и не знају да је шпански језик први по говорном простору на нашој планети, испред енглеског, који је по раширености други. Било како било, руски језик је на маргинама, односно одумире у нашим школама. Има школа у којима га уопште више нема. Тамо где је почео да се учи од петог разреда, учи се и у седмом и у осмом разреду, што је нормално. Међутим, у новој генерацији петог и шестог разреда нема ни једног одељења које учи руски језик. Многи директори мудро кажу да у њиховим школама није укинут руски језик, већ нема интересовања ученика за учење овог језика, и да нико нема право да им намеће оно што не желе. Овде постоји и један проблем о коме директори морају да воде рачуна - они знају да би наметање ученицима силом да уче руски језик, значило њихово осипање, односно да би се многи ђаци уписали у друге школе где их неће терати да га уче. То би ланчано пореметило бројно стање одељења и угрозило недељну норму часова наставника. Прошло је време када су енглески, француски и руски језик били равноправни, односно по систему лутрије, одељења су учила један од ова три страна језика. Дакле, коцком коме шта падне. Сада се ученици опредељују за учење страних језика, без наметања, па је енглески први страни језик, француски је други, а руског готово да нема! Наставници руског језика с правом могу да буду незадовољни јер је потцењен њихов труд који су уложили приликом студирања. С друге стране, они који су учили руски језик дубоко се кају што нису одабрали неки други, на пример, енглески или шпански. Истина је да је руски језик лакши за учење јер као словенски језик има много сличности с нашим. Међутим, енглески језик је преузео примарну улогу при споразумевању, било да се ради о обичним разговорима, пословним или дипломатским преговорима, преводима или простом туризму. Зато се данас ученици углавном опредељују за енглески језик, далеко мање за француски, а за руски готово нико! Тамо где има немачког и шпанског језика, енглески језик добија озбиљну конкуренцију. Шта са наставницима руског језика који остају без посла? Лепа је случајност да је један број наставника овог језика, истовремено са губљењем посла, отишао у старосну пензију, или је збринут преко социјалног програма за добровољни одлазак у пензију. Неки су "позајмљени", а неки су потражили допуну часова у другим школама јер Закон дозвољава да се то може чинити без заснивања радног односа. Међутим, биће и оних који ће остати без посла. Ово је озбиљан проблем са којим мора да се суочи Министарство просвете и спорта. Нико од наставника руског језика, који остаје без посла, није крив што се нашао у таквом положају. Дакле, шта са наставницима руског језика који остају без посла, који не могу да буду ни "позајмљени", ни "допуњени" у другим школама, а који су далеко од услова за одлазак у старосну пензију? http://www.russian.slavica.org/article3414.html
  21. РУСКО-СРБСКИ КРСНИ ХОД ПО СРБСКИМ ЗЕМЉАМА 2015. Позивамо све Православне хришћане на учешће у Крсном ходу (литији) по србским земљама ради утврђења православне вере међу нашом словенском браћом! Крсни ход ће почети 21. септембра а завршиће се 14. октобра, т.ј. проходиће под покровом Царице Небеске. Подсећамо да је прошле године у току Крсног хода дошло до обилног мироточења икона које су биле ношене, што указује на велико благовољење Божије и Мајке Божије према овом подвигу. Пре 100 година је руски цар Николај II Романов заштитио србски народ тако што је ступио у рат против Немачке и Аустро-Угарске, које су хтеле да поробе Србију која је била ослабљена после петовековног турског ропства. По царском указу, у помоћ нашој словенској браћи, у Србију је отишло 10.000 руских добровољаца. Благодарећи духовној и материјалној подршци царске Русије, србски народ је, уз велике губитке победио и успео да ослободи своје отачаство. Крсни ход из Бања Луке аутобусом продужава за Хрватску, на место србског страдања. За време Другог св. рата, више од пола милиона православних Срба је пострадало од усташа-хрвата по налогу католичких бискупа у конц-логору Јасеновац. Сетимо се изгнања 250.000 Срба из Србске Крајине у августу 1995.год. када су војске Хрватске и Босне и Херцеговине провеле заједничку војну операцију ''Олуја'' против Срба. Као резултат војних дејстава била је ликвидирана република Србска Крајина и република Западна Босна, које су настале 1991.год. Та војна операција је постала једна од највећих етничких чишћења у Европи. Групе хрватске војске и полиције су уништиле за 4 дана читава насеља, убијајући оне који су остали, углавном старије људе. Стотине цивила су убијене. Активни учесници геноцида над Србима тада су били САД, НАТО и УН. Треба рећи да су Срби стали на пут стварању Новог светског поретка, где нема места за основне хришћанске вредности које утврђује Православље. Помолимо се за то да такав сценарио не буде поновљен и у Новорусији од непријатеља Божијих. Посетићемо православне храмове и манастире у Хрватској, а затим ћемо почети Крсни ход у Босни и Херцеговини, из манастира Завала. Проћи ћемо по местима повезаним са руском емиграцијом, посетићемо војно гробље у Херцег Новом. У Краљевини Југославији се налазило 40.000 руских емиграната из царске Русије до Другог св. рата. Они су радили као учитељи инжењери и доктори, што је помогло југословенској држави која је настала после свргавања турског ропства и победе у Првом св. рату. За време Тита је настао период ''Информбироа'', када је он, по договору са Стаљином, вагонима слао руске емигранте у Сибир, по правилу, на стрељање. У Црној Гори ћемо бити на месту духовог подвига светог Василија Острошког, поклонити се моштима св. Луке и св. Јована Крститеља. Крсни ход ће се завршити у манастиру Богородичиног Покрова Дужи, где се налазе гробови три руска монаха пострадалих од комуниста за време Тита. ''Бог воли Словене зато што ће до краја сачувати истиниту веру у Господа Исуса Христа. У време антихриста, они ће га потпуно одбацити и неће га признати за месију и због тога ће се удостојити великог благослова Божијег: они ће бити најмоћији народ на земљи и другог царства, силнијег од Руско-словенског, неће бити.'' - преп. Серафим Саровски. Путања руско-србског Крсног хода 2015.год. 20 - 21 септембра - Кореница (Хрватска) 22 септембра Гомирје 23 септембра - Завала (БиХ) 24 септембра - Мркоњић 25 септембра - Требиње 26 септембра - Никшић 27 септембра - Добрићево (Воздвижение Креста) 28 септембра - Косјерево (Црна Гора) 29 септембра - пут на Острог (ноћење) 30 септембра - Острог 1 - 2 октобра - манастир Св. Димитрија Солунског 3-4 Подгорица, ман. Дајбабе 5 октобра - ман. Цетиње 6 октобра - ман. Подмаина 7 октобра - ман. Прасквица 8 октобра - ман. Дулево 9 октобра - ман. Војновићи 10 октобра - ман. Подластва 11 октобра - ман. Савина (Херцег Нови) 12 октобра - Петропавлов манастир 13-14 октобра - манастир Дужи (Покров Богородице) http://православнајапородица.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=933:krsni-hod-2015&Itemid=435
  22. Дечани и Русија 4.09.2010. Овог лета премијер-министар Русије, Владимир Путин, потписао је одлуку о давању добровољног прилога за УНЕСКО у износу од 2 милиона америчких долара за финансирање радова на обнављању православних српских светиња на територији Косова (Република Србија). Овај корак представља наставак давнашње традиције покровитељства Русије према православном спрском народу. Сачували су се историјски подаци о томе да су српски монаси добијали различиту помоћ још у време Ивана Грозног. Многи српски манастири су се у најтежим годинама свог постојања уздали управо у заштиту Русије. Између осталих, и манастир Дечани. Ову обитељ је 1327. године основао свети краљ Стефан Дечански. Светом Стефану је посвећен посебан молебан, који се и данас чује међу манастирским зидинама. Од самог оснивања, без обзира на османски јарам и два светска рата, духовни живот у Дечанима практично никад није престајао. Међутим, до средине XIX века манастир је постепено деградирао. Кад је 1857. године Дечане посетио руски конзул у Босни и Херцеговини Александар Фјодорович Хилфердинг, они су били у жалосном стању: бројчано стање братије било је свега 15 људи, а околини су живели претежно Албанци, који су се бавили пљачком. Парохијани обитељи били су само неколико српских породица, због тога су монаси живели једино од милостиње, која се прикупљала у српској кнежевини. Након посете Александра Хилфердинга братија Дечана одлучила су да прибегну помоћи Русије, која је више пута помагала Српској Цркви. Зато су крајем 50-их година 19. века у Русију за прикупљање милостиње били послати дечански јеромонаси Агатангел и Кирило са светом реликвијом: напрестоним крстом светог цара Душана с честицом Животворног Крста. Они су неколико година прикупљали милостињу. 1862. године у Архангелску су од прилога, сакупљених у целој Русији, за Дечане су изливена 4 звона, а наредне године руске фрегате „Димитрије Донски" и „Осљабја" допремиле су их у црногорску луку Бар. Пред крај XIX века односи између Русије и Србије били су веома хладни, пошто је за време владавине краља Милана Обреновића аустријски утицај постао доминантан. Међутим, манастир су могли да спасу само Руси, стога се митрополит Рашко-Призренски Никифор (Перић) 1902. године обратио јеросхимонаху Кирилу (Абрамову) из атонске келије светитеља Јована Златоуста с молбом да се руски монаси настане у Дечанима. Следеће године, уз пристанак становника општина Призрена, Пећи и Ђаковица, обитељ је предата у надлежност руских монаха, а настојатељ је постао Кирило (Абрамов). Манастир је узет под посебно покровитељство руског конзула у Призрену. Од тада почиње прави препород обитељи: за 28 руских монаха саграђен је нови братски конак, отворена је школа за децу из села и болница. 4. фебруара 1905. године цар Николај II потписао је декрет о томе да се сваке године Дечанима исплаћује по 10 хиљада рубаља, што је било веома значајна сума у оно време, и дозволио је да се прикупљају прилози у Русији, због чега је у Одеси с радом започело стално представништво обитељи. У то време у Русији се појављује много књига посвећених народима и православним светињама Балкана. А 1908. године на руском језику ђакон Николај Махров у Санкт-Петербургу објавио је Дечански летопис. Исте године обитељ је посетио познати историчар-византолог, директор Руског археолошког института у Константинопољу, Фјодор Иванович Успенски, који је направио план експедиције за проучавање фресака, данас познатих у целом свету. Међутим, политичке игре у самој Србији довеле су до тога да је 1910. године руски цар Николај II био принуђен да повуче руске монахе из Дечана. Годину дана након тога митрополит Рашко-Призренски Никифор био је приморан да поднесе оставку. И то није било последње искушење које је задесило манастир. За време Првог светског рата он је био разрушен, богослужења су престала да се обављају на неко време. И тада је важну улогу у обнављању духовног живота одиграо руски клир, који је у Србију емигрирао после Грађанског рата. Тако је епископ Сумски Митрофан (Абрамов) постао настојатељ Дечана, а затим је био на челу многобројне манастирске богословске школе. У обитељи се поново чуло руско црквено појање. У годинама Другог светског рата међу дечанским монасима било је и неколико Руса: између осталих, архимандрит Теодосије (Мељник) и монах Герасим. За време фашиста, кад је манастир посетио вице-краљ Албаније, Ђакомини, који је говорио руски, они су му испричали историју обитељи и саопштили о претњама од стране Албанаца. Ђакомини је услишио молбе архимандрита Теодосија и забранио је Албанцима да причињавају било какву штету обитељи. Тако су Дечани сачувани и све до своје смрти 1957. године игуман манастира је био руски архимандрит Теодосије (Мељник). Прави препород манастира почео је 90-их година ХХ века, кад је у њему почео да се повећава број монаха и становника, око Дечана су се досељавале српске породице, које су за време бомбардовања нашле уточиште и заштиту у обитељи. 2004. године манастир је уписан у списак објеката светске баштине УНЕСКО. Данас у обитељи живи тридесетак монаха и становника, а мноштво ходочасника из Србије, Црне Горе и Русије редовно посећује манастир. Извор: Глас Русије

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...