Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'рода'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Свему свештенству, свештеномонаштву, монаштву и благоверном народу Богомспасаване Митрополије аустралијско-новозеландске Драга ми у Богомладенцу Христу духовна децо по благодати Епископства, МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Сабрани у овој Божићној ноћи као некада мудраци у пећини витлејемској, поклањамо се Богомладенцу Христу, и заједно са анђелима кличемо „слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14). Поклањамо се Богомладенцу Христу, узносећи благодарност Богу за неизмерну милост Његову, за Дар који примисмо - да прогледамо Богом у овоме свету. Јављање оваплоћеног Бога у свету јесте централни и највећи догађај, најзначајнија прекретница у историји рода људског, у животу човека и света. Бог се међу људима настањује на најнепосреднији начин, разапиње Свој шатор међу нама, јавља се као Емануил, како Свето Писмо богонадахнуто благовести. У овом Новозаветном јављању, Бог се јавља људима на један до тада незамислив начин. Он се рађа као младенац, дакле, постаје човек, у свему подобан нама осим греху, и проговара нама људским језиком, а не језиком посредника. Заправо, Христово рођење, ма колико против њега бунтовао огреховљени разум људски, јесте одговор на најиманентнију потребу рода људског; јесте реализација човековог дубинског вапаја за јављањем Бога на земљи; Бога кога би могли видети, опипати и чути; Бога који би нас загрлио и разумео. Желећи да нагласи величину јављања Бога у телу, преподобни Јустин Ћелијски благовести да само Бог који зна како је бити човек може да суди човеку! Ове, рекло би се, веома смеле речи Аве Јустина, заправо озвучују дубинску мисао и осећај рањеног човека, његовог вишемиленијумског упереног погледа према Небесима. Због тога, Богочовек Христос, по речима истог Светитеља, јесте основна Истина Православља, зато што су се Христом, и у Христу, решила сва питања које муче и гризу дух људски. Ово нам сведочи искуство Цркве, у којој су силом Христовом многи нашли утеху и исцељење, потпуни преображај и обожење. У јеку разних изазова, који се приметно из године у годину повећавају, јер се умножило безакоње у свету (Мт. 24,12), треба да поставимо себи питање какав би изгледао овај свет да га није обасјала светлост Витлејема? Како би се могло живети у свету без светлости Витлејемске? Без светлости Таворске? Без светлости васкрсења Христовог? У свету који све више личи на пакао него на Божји врт. Суочени са кризом у друштву и свету, са свакодневним изазовима, са суровим ватреним стихијама које су задесиле Аустралију, треба свој поглед, особито као Црква, да молитвено уперимо ка Небу, ка Богомладенцу Христу. Свети Оци нас уче да када странствује (лута) човек, када се налази у беспоретку као домаћин творевине, онда и саму творевину уводи у беспоредак, и она по Светом Владици Николају се затим човеку немилосрдно свети. Због тога треба да се трудимо да у нама заживи Христов човек, Богочовек, лик Новога Адама, да би се природа, коју Бог предаде човеку на старање, препознавши у нама свога домаћина, укротила. Молимо се и ове Бадње вечери за нашу браћу и сестре на распетом Косову и Метохији. Нека Богомладенац подари утеху и снагу нашем народу да опстану на овој најсветијој земљи српској. Потресени догађањима у Светонемањићкој Црној Гори, посматрајући систематске нападе који се спроводе према Светосавској Цркви, позивамо наше свештенство и све наше верне да се сви заједно усрдно молимо за нашу браћу у Црној Гори, да не посустану у одбрани вековних Светиња. Сведоци смо систематског и организованог напада који се спроводи против Цркве Христове широм света са жељом да се Црква ослаби. Да се Њена светлост, која обасјава путеве човечије смањи, да би Њен глас, као глас пророчког упозорења – глас савести, утихнуо. Због тога вас, драга духовна децо, као Архипастир позивам, да будемо на стражи, да се чувамо лажних „пророка“ (Мт. 7,15), који имају само „изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2 Тим. 3,5). Једна је Света Православна Црква, Саборна и Апостолска, и у Њеном окриљу једна и недељива Светосавска Црква. Будимо у љубави и миру једни са другима. Мирбожимо се и овога Божића опрашатајући једни другима увреде. Пођимо стопама наших Светих Предака! Потрудимо се да наши домови, као домаће цркве, а пре свега наше Црквене општине, буду духовне оазе, места препорођаја, духовног узрастања и снажења. Много је важно да нашој деци дамо пример, да их васпитамо и водимо путем Христовог Јеванђеља. Поздрављам целокупни Светосавски род наш Српски у Аустралији и Новом Зеланду, особито нашу драгу децу и омладину. Нека нас све и овога Божића Богомладенац Христос озари Својом љубављу, дарујући нам све што нам је потребно за наше спасење. Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! + С И Л У А Н ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Епархија аустралијско-новозеландска
  2. Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан. Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ. Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке. Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију. Из молитвословља Светом Василију: Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије, зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове. Радуј се Василије свети, похвало рода нашега! Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја. Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин. Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  3. Владика Лукијан Пантелић – Све ме ране мога рода боле Наташа Јовановић 26/04/2019 ПечатИнтервју, БРОЈ 567 Кад нисмо сви у истој држави и када нема симфоније између власти и Цркве, ту је Христос да нас уједини, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе Наш народ је крстоносан и ако погледамо уназад, видимо да нема генерације која на својим плећима није понела крст. Али зато нема ни народа са два завета, оним Лазаревим и оним Светог Саве, који нас окрећу ка вечности, а не ка времену. Ми живимо у времену и сналазимо се у њему како можемо, али смо увек окренути ка вечности. То је дар – каже у разговору за „Печат“ владика будимски и темишварски Лукијан Пантелић.На шта нас Васкрс опомиње, те можемо ли направити преглед историјског пута од старозаветног греха до страдања и васкрса? У Старом завету ропство изабраног народа у Египту трајало је више од четиристо година. Мојсије их је превео преко Црвеног мора из ропства у слободу и тај празник се назива Пасха или Песах. Поређење с тим старозаветним празником говори да је наша пасха исто то, прелазак из ропства, смрти, вечне смрти која је владала још од Адама па све до Христовог времена, у светло васкрсења. Христос је као Богочовек узео наше тело, и човечјим телом је пострадао. Ако је због старог Адама људски род постао смртан, онда су због новог, васкрслог Исуса Христа многи осетили вечни живот. То није на силу већ како стоји у Јеванђељу: Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој. Срби су га понели, носили га и дан-данас га носе. Васкрсење је отуда за нас један заиста велики догађај у којем учествујемо само ми који смо крштени и који се трудимо да живимо у православљу. А у ове дане пред Пасху идем ја тако по селима Баната и Мађарске и гледам како људи наши крече и спремају куће, очекујући празник над празницима. И не само да се природа буди и васкрсава оно што је наизглед било мртво него се и ми обнављамо кроз пасху и пре празника кроз пост који је и телесни и духовни, кроз исповест и причешће. И не само паства наша. И ми свештеници смо пре неколико дана ишли на исповест и причест како бисмо овај празник дочекали чисти. Човек је грешан, шта да радимо. Зато нам је Бог и установио све ове тајне, сједињење са Исусом Христом кроз свето причешће за које је мој владика Данило, мој претходник у будимској епархији говорио: Дође Господ у наше тело и нађе се под непцем. То је као да је тело небо у нама и ми се охристовљујемо. Јер и тело се, не само душа, освештава. То је најбитнија ствар у нашем евхаристијском животу и мене као попа и вас као верника.Ове године обележавамо највећи национални јубилеј – осам векова стицања аутокефалности СПЦ. Да ли је то повод за националну смотру, и проверу где је сада национална свест Срба? Ово је веома важан догађај и благодарим Богу да сам, ево, у овоме веку и овоме роду када се, захваљујући великом сину нашег народа Светом Сави, обележава 800 година од стицања аутокефалности наше помесне цркве. А ми и сада и увек морамо тако да се понашамо као да смо пред нашим небоземним царем, увек на смотри, и увек спремни. Посебно у овоме веку. Сада када бисмо подвукли црту и покушали да сагледамо шта се све догађало с нашим народом и нашом помесном црквом за ових 800 година, видели бисмо како нас је у свим тим падовима и поновним устајањима светлост васкрсења обасјавала и народ и нашу цркву и да су дух Светог Саве и Лазарев, косовски дух, били, јесу и биће у нама. И ја се осећам увек као војник. Морам бити спреман. Нисам потписао уговор с Богом колико ћу бити на овом свету. Можда ми је ово последње што разговарам а можда има још посла за мене. Сетите се само нашег почившег патријарха Павла који је говорио да радимо као да ћемо живети ко зна колико, а да се молимо Богу као да нам је ово последњи дан живота. Замислите каква је молитва човека који живи свој последњи дан живота. Из перспективе моје будимске и темишварске епархије сагледавам духовне вредности и мој народ и моје пастире који их воде, и благодарим Богу. Нас нема много и многи кажу да смо последњи на табели, али то су бројке за овај свет, па није важно. Када би ми патријарх сада казао: „Лукијане, ево ти милион мојих“, не бих се мењао. Мени су моји најбољи. И попови, и народ. И могу да кажем нисам то ни чим заслужио. Бог ми је то дао.Колико је тешко у западној цивилизацији проповедати православље, те како с духовне позиције тумачите творевину каква је ЕУ а чије су чланице и земље у којима обављате епископску дужност? ЕУ је конгломерат у коме живе и православни и инославни. Мађарска је за разлику од других чланица ЕУ дубоко хришћанска земља која је примила хришћанство пре поделе између Рима и Цариграда. Иако је народ кроз векове некад био ближи, некад даљи вери, хришћанство на овим просторима никада није било потрвено и вера није нестала. У сваком режиму, па и бившем, било је људи који су имали свест о томе које су хришћанске вредности и како их треба неговати. Као епископ мојега народа морам рећи да је овај режим од свих вера које су признате као законите, њих око 17, издвојио четири историјске, а међу њима је и наша епархија која има право на школе и болнице. Друго, седам министара у мађарској влади је завршило теологију и када разговарам с њима, не могу да се отмем утиску да разговарам са свештеницима. У њиховим канцеларијама у Будимпешти стоји молитвеник. И морам рећи да размирице између источног православног хришћанства и западног овде нису толико уочљиве, иако смо свесни да се једним потезом не може избрисати разлог за разлаз стар хиљаду година.Колико је савременом човеку на Западу теже да поверује у Бога? Некада сам живео у Немачкој, учио школе и видео оно што је владика Николај Велимировић видео кроз тамнички прозор, а и касније приликом његовог боравка у Америци. Увек и свугде има христоносних људи, оних који живе и доживљавају рано хришћанство. Погледајте Свету Гору. Колико је тамо људи који су дошли из Западне Европе и ЕУ. Код мене је био отац Пантелејмон из Хиландара, Немац. Он је рецимо веома дубоко примио православље и мисионарио је тако да је, иако му Бог није дао дуг живот, оставио иза себе велика дела. Пре свега духовну децу.Преосвећени, поменули сте Лазарев завет. Да ли се ишта у косовском поимању и опредељењу Срба о том питању променило од оне видовданске поставке – завет, подвиг, издаја? Носимо гене својих предака. Не морам да будем у сваком тренутку онакав у какве ме неке прилике доведу. Трудим се да у таквим ситуацијама, у каквој је данас наш мученички народ на Косову, имам у виду да је на овом свету све пролазно и да ће све отићи, а на мени је да увек будем човек и никад нечовек. У свакој прилици. Људи које познајем у мађарској власти одлазе на Косово. Они кажу Косово више није у Европи. Ми одлазимо на Косово колико можемо и увек са собом водимо и наше пријатеље одавде да виде тај народ који је опстао, да виде ту децу, монаштво. Па замислите када мени у Девичу кажу: Дођите да и ови око нас виде да и ми неког имамо.Мајски сабор је издао саопштење о Косову из главе цијела народа. Уколико Влада не послуша препоруке СПЦ, да ли улазимо у време несагласја које може имати тешке и дубоке последице? Моји баба и деда су рођени у једној држави, моји родитељи су били у другој, а ја живим у трећој, а да никада нисам изашао из своје авлије. Ове силе које данас дејствују су негативне силе, отпале од Бога, и нису немоћне. Оне су увек преобучене, увек под плаштом хуманитарних идеја и демократских начела, па делају како стоји у Библији: Поклони ми се, па ћу ти дати сва царства овог света, рече ђаво Христу, а камоли неће овим нашим земаљским људима. Моје је, и твоје, и сваког од нас да чувамо веру, било шта да се догоди. То је камен на којем ће Христос сазидати цркву. Видим и жао ми је и све ме ране мога рода боле. Ако не може доћи до симфоније, оно бар Црква, односно Христос нас мора ујединити, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе. Слушам излагање посланика Страхиње Булајића овде, на конференцији Фонда јединства православних народа из Москве, и размишљам, Боже наш, колике су димензије нашег, српског страдања.Какве последице по светско православље може имати разлаз између Москве и Цариграда? Ни сто година после 1054. савременици великог разлаза нису били свесни раскола мислећи да је само у питању спор два Рима. Битно је знати. Власт је изазов. Владика будимски Данило је говорио да постоје људи који носе власт као терет, али и људи који се опијају влашћу.
  4. Владика Лукијан Пантелић – Све ме ране мога рода боле Наташа Јовановић 26/04/2019 ПечатИнтервју, БРОЈ 567 Кад нисмо сви у истој држави и када нема симфоније између власти и Цркве, ту је Христос да нас уједини, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе Наш народ је крстоносан и ако погледамо уназад, видимо да нема генерације која на својим плећима није понела крст. Али зато нема ни народа са два завета, оним Лазаревим и оним Светог Саве, који нас окрећу ка вечности, а не ка времену. Ми живимо у времену и сналазимо се у њему како можемо, али смо увек окренути ка вечности. То је дар – каже у разговору за „Печат“ владика будимски и темишварски Лукијан Пантелић.На шта нас Васкрс опомиње, те можемо ли направити преглед историјског пута од старозаветног греха до страдања и васкрса? У Старом завету ропство изабраног народа у Египту трајало је више од четиристо година. Мојсије их је превео преко Црвеног мора из ропства у слободу и тај празник се назива Пасха или Песах. Поређење с тим старозаветним празником говори да је наша пасха исто то, прелазак из ропства, смрти, вечне смрти која је владала још од Адама па све до Христовог времена, у светло васкрсења. Христос је као Богочовек узео наше тело, и човечјим телом је пострадао. Ако је због старог Адама људски род постао смртан, онда су због новог, васкрслог Исуса Христа многи осетили вечни живот. То није на силу већ како стоји у Јеванђељу: Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој. Срби су га понели, носили га и дан-данас га носе. Васкрсење је отуда за нас један заиста велики догађај у којем учествујемо само ми који смо крштени и који се трудимо да живимо у православљу. А у ове дане пред Пасху идем ја тако по селима Баната и Мађарске и гледам како људи наши крече и спремају куће, очекујући празник над празницима. И не само да се природа буди и васкрсава оно што је наизглед било мртво него се и ми обнављамо кроз пасху и пре празника кроз пост који је и телесни и духовни, кроз исповест и причешће. И не само паства наша. И ми свештеници смо пре неколико дана ишли на исповест и причест како бисмо овај празник дочекали чисти. Човек је грешан, шта да радимо. Зато нам је Бог и установио све ове тајне, сједињење са Исусом Христом кроз свето причешће за које је мој владика Данило, мој претходник у будимској епархији говорио: Дође Господ у наше тело и нађе се под непцем. То је као да је тело небо у нама и ми се охристовљујемо. Јер и тело се, не само душа, освештава. То је најбитнија ствар у нашем евхаристијском животу и мене као попа и вас као верника.Ове године обележавамо највећи национални јубилеј – осам векова стицања аутокефалности СПЦ. Да ли је то повод за националну смотру, и проверу где је сада национална свест Срба? Ово је веома важан догађај и благодарим Богу да сам, ево, у овоме веку и овоме роду када се, захваљујући великом сину нашег народа Светом Сави, обележава 800 година од стицања аутокефалности наше помесне цркве. А ми и сада и увек морамо тако да се понашамо као да смо пред нашим небоземним царем, увек на смотри, и увек спремни. Посебно у овоме веку. Сада када бисмо подвукли црту и покушали да сагледамо шта се све догађало с нашим народом и нашом помесном црквом за ових 800 година, видели бисмо како нас је у свим тим падовима и поновним устајањима светлост васкрсења обасјавала и народ и нашу цркву и да су дух Светог Саве и Лазарев, косовски дух, били, јесу и биће у нама. И ја се осећам увек као војник. Морам бити спреман. Нисам потписао уговор с Богом колико ћу бити на овом свету. Можда ми је ово последње што разговарам а можда има још посла за мене. Сетите се само нашег почившег патријарха Павла који је говорио да радимо као да ћемо живети ко зна колико, а да се молимо Богу као да нам је ово последњи дан живота. Замислите каква је молитва човека који живи свој последњи дан живота. Из перспективе моје будимске и темишварске епархије сагледавам духовне вредности и мој народ и моје пастире који их воде, и благодарим Богу. Нас нема много и многи кажу да смо последњи на табели, али то су бројке за овај свет, па није важно. Када би ми патријарх сада казао: „Лукијане, ево ти милион мојих“, не бих се мењао. Мени су моји најбољи. И попови, и народ. И могу да кажем нисам то ни чим заслужио. Бог ми је то дао.Колико је тешко у западној цивилизацији проповедати православље, те како с духовне позиције тумачите творевину каква је ЕУ а чије су чланице и земље у којима обављате епископску дужност? ЕУ је конгломерат у коме живе и православни и инославни. Мађарска је за разлику од других чланица ЕУ дубоко хришћанска земља која је примила хришћанство пре поделе између Рима и Цариграда. Иако је народ кроз векове некад био ближи, некад даљи вери, хришћанство на овим просторима никада није било потрвено и вера није нестала. У сваком режиму, па и бившем, било је људи који су имали свест о томе које су хришћанске вредности и како их треба неговати. Као епископ мојега народа морам рећи да је овај режим од свих вера које су признате као законите, њих око 17, издвојио четири историјске, а међу њима је и наша епархија која има право на школе и болнице. Друго, седам министара у мађарској влади је завршило теологију и када разговарам с њима, не могу да се отмем утиску да разговарам са свештеницима. У њиховим канцеларијама у Будимпешти стоји молитвеник. И морам рећи да размирице између источног православног хришћанства и западног овде нису толико уочљиве, иако смо свесни да се једним потезом не може избрисати разлог за разлаз стар хиљаду година.Колико је савременом човеку на Западу теже да поверује у Бога? Некада сам живео у Немачкој, учио школе и видео оно што је владика Николај Велимировић видео кроз тамнички прозор, а и касније приликом његовог боравка у Америци. Увек и свугде има христоносних људи, оних који живе и доживљавају рано хришћанство. Погледајте Свету Гору. Колико је тамо људи који су дошли из Западне Европе и ЕУ. Код мене је био отац Пантелејмон из Хиландара, Немац. Он је рецимо веома дубоко примио православље и мисионарио је тако да је, иако му Бог није дао дуг живот, оставио иза себе велика дела. Пре свега духовну децу.Преосвећени, поменули сте Лазарев завет. Да ли се ишта у косовском поимању и опредељењу Срба о том питању променило од оне видовданске поставке – завет, подвиг, издаја? Носимо гене својих предака. Не морам да будем у сваком тренутку онакав у какве ме неке прилике доведу. Трудим се да у таквим ситуацијама, у каквој је данас наш мученички народ на Косову, имам у виду да је на овом свету све пролазно и да ће све отићи, а на мени је да увек будем човек и никад нечовек. У свакој прилици. Људи које познајем у мађарској власти одлазе на Косово. Они кажу Косово више није у Европи. Ми одлазимо на Косово колико можемо и увек са собом водимо и наше пријатеље одавде да виде тај народ који је опстао, да виде ту децу, монаштво. Па замислите када мени у Девичу кажу: Дођите да и ови око нас виде да и ми неког имамо.Мајски сабор је издао саопштење о Косову из главе цијела народа. Уколико Влада не послуша препоруке СПЦ, да ли улазимо у време несагласја које може имати тешке и дубоке последице? Моји баба и деда су рођени у једној држави, моји родитељи су били у другој, а ја живим у трећој, а да никада нисам изашао из своје авлије. Ове силе које данас дејствују су негативне силе, отпале од Бога, и нису немоћне. Оне су увек преобучене, увек под плаштом хуманитарних идеја и демократских начела, па делају како стоји у Библији: Поклони ми се, па ћу ти дати сва царства овог света, рече ђаво Христу, а камоли неће овим нашим земаљским људима. Моје је, и твоје, и сваког од нас да чувамо веру, било шта да се догоди. То је камен на којем ће Христос сазидати цркву. Видим и жао ми је и све ме ране мога рода боле. Ако не може доћи до симфоније, оно бар Црква, односно Христос нас мора ујединити, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе. Слушам излагање посланика Страхиње Булајића овде, на конференцији Фонда јединства православних народа из Москве, и размишљам, Боже наш, колике су димензије нашег, српског страдања.Какве последице по светско православље може имати разлаз између Москве и Цариграда? Ни сто година после 1054. савременици великог разлаза нису били свесни раскола мислећи да је само у питању спор два Рима. Битно је знати. Власт је изазов. Владика будимски Данило је говорио да постоје људи који носе власт као терет, али и људи који се опијају влашћу. View full Странице
  5. У пету недељу Васкршњег поста, на празник преподобне Марије Египћанке, 1/14. априла, завршно предавање у оквиру духовних вечери одржао је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Успенског храма у Новом Саду, координатор Катихетског одбора Епархије бачке и уредник Информативне службе наше Епархије. Тема предавања била је: Христово страдање и спасење рода људског. Извор: Радио Беседа
  6. У четврту недјељу Васкршњег поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, 7. априла 2019. љета Господњег, када ове године прослављамо велики хришћански празник Благовијести Пресвете Богородице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Велики број вјерника из разних крајева свијета сабрао се у острошкој светињи. Уз молитвено учешће острошког монаштва и вјерног народа, Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Младен Томовић барски парох, а саслуживао му је јеромонах Јеротеј сабрао острошке обитељи. Након читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је о великом празнику Благовијести проповиједао о. Младен, који је подсјетио на ријечи Пресвете Богородице када је примила благу вијест од Светог Архангела Гаврила да је осјењена Духом Светим зачела и да ће родити Сина, Спаситеља свијета ”Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој”. – Заиста, кроз ове ријечи опет се сјединила и опет је успостављена заједница људског рода, људске природе са божанском природом. До тада није било могуће да се ико спасе, него сви праведници који су прије тога живјели, свети пророци који су проповиједали и говорили да ће се једног дана родити Господ и да ће спасити род људски. Тај догађај којим се опет успоставља заједница Бога и људи ево долази кроз Богородичине ријечи – казао је о. Младен и додао да Бог управо кроз Благовијести започиње спасење људског рода од гријеха, безакоња, смрти, ада и таме и утврђиваље вјере. Он је истакао да су многи светитељи после тога догађаја били свједоци и Благовијести, али и Васкрсења Христовог. Међу њима је и Свети Василије Острошки коме долазимо и коме се молимо, казао је о. Младен, али и свети Јован Лествичник који је почетком 6.вијека био велики подвижник и велики аскета. – Он је између осталог познат по томе што је написао јендо велико дјело, Рајска лествица, која описује и говори о томе како човјек треба да се спасе. Тамо се у 30 глава описује и говори о 30 ступњева човјековог спасења и ту су описане све врлине које човјек треба да стекне како би себе спасио – казао је о. Младен и додао да је то дјело важно штиво и саставни дио типика великог броја манастира. Посебну радост благовјештенском литургијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, заједно са којима су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа причестили сви сабрани који посте Васкршњи пост. Заједничарење је настављено у манастирској гостопримници, а потом за трпезом хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Светом архијерејском Литургијом, коју је у храму Светог Симеона Мироточивог у Лесковцу служио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, свечано је прослављена храмовна слава. Преосвећеном владики је саслуживало мноштво свештенства лесковачког краја, уз појање свештества и студената Богословског факултета. Након заамовне молитве освећени су славски дарови и преломљен је славски колач. Овогодишњи домаћин славе био је господин Иван Стаменковић, коме је након Литургије уручена „Благодарница“ управе храма. Звучни запис беседе Извор: Епархија нишка
  8. Поводом Дана рода авијације, командант Ратног ваздухопловства и ПВО бригадни генерал Душко Жарковић примио је данас делегацију тог рода Војске Србије. Поводом 2. августа — Дана рода авијације, командант Ратног ваздухопловства и ПВО бригадни генерал Душко Жарковић примио је данас у Дому ваздухопловства у Земуну делегацију тог рода, коју је предводио пуковник Александар Бјелић, начелник штаба Команде Ратног ваздухопловства и ПВО. Генерал Жарковић је припадницима рода авијације честитао празник и одао им признање на резултатима постигнутим од претходног празника до данас. У разговору је нарочито истакнут значај формирања стабилне кадровске базе за даљи развој рода, важност квалитетне обуке и безбедности летења. Дан рода авијације Војска Србије прославља 2. августа у спомен на исти датум 1893. године, када је ступила на снагу Уредба о устројству целокупне војске, којом је било предвиђено да свака дивизија по могућности у свом саставу има по једно балонско одељење. То је први документ који је предвиђао постојање ваздухопловних јединица у српској војсци.
  9. Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан. Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ. Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке. Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: „Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.ˮ Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију. Из молитвословља Светом Василију: Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије. зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове. Радуј се Василије свети, похвало рода нашега! Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја. Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин. катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  10. Поводом празника ветог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца острошког и тврдошког са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег!" Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан. Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ. Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке. Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: „Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.ˮ Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију. Из молитвословља Светом Василију: Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије. зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове. Радуј се Василије свети, похвало рода нашега! Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја. Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин. катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...