Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ријеч'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. У 27. недељу по Духовима, а у дану када наша Света Црква слави Свету Ану, мајку Пресвете Богородице, у Храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Младен Томовић. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“. Бесједио је након прочитаног Јевенђеља отац Младен Томовић: „Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево данас двадесетседма недеља по Духовима читамо у Светом Јеванђељу причу о згрченој жени коју Господ исцјели. Пуно пута у животу, ми људи, бавећи се својим проблемима и чувајући своје здравље, и некад када нам је здравље угрожено, ми некада из своје те помало себичности, али и преокупирани бригама о своме згрављу, занемарујемо ближњега свога и неокренемо се да му помогнемо иако је он можда и у горем стању од нас. И духовном и овом тјелесном. Али ако смогнемо снаге и у тој својој невољи коју имамо и коју осјећамо, да смогнемо снаге да том човјеку који је поред нас, кога знамо и познајемо, за кога осјећамо да треба да му помогнемо, ако му помогнемо и поред свега што је и нас саме снашло, заиста ћемо учинити велико дјело. И по том дјелу ће нам Господ и судити и наградити нас. Сви ми људи, драга браћо и сестре, смо створени као слободна бића. Господ нам је даровао највећи дар који се човјеку може даровати, а то је слободна воља. Али ми врло често ту своју слободну вољу злоупотребљавамо. Слободну вољу треба да користимо како би слушали ријеч Божију, како би слушали Јеванђеље, како би се молили Богу, а не како би служили сатани. Најчешће пута ми радимо ово друго. И то је та злоупотреба слободе. Али та слобода наша коју нам је Бог дао ће нам и судити једнога дана. Зато морамо да пазимо на себе како би наслиједили Царство Божије. Управо ово што сам рекао, да своме ближњем помогнемо, своме брату помогнемо, учинићемо добро дјело. А онда ће се и уселити љубав Божија у срца наша. Уселивши се љубав Божија у срца наша, ми ћемо онда наслиједити Царство Божије. Ево ова данашња прича Јеванђелска гдје нам Господ управо то показује. Показује на љубав своју. Љубав, и Он трчи, и одмах без имало премишљања исцјељује ову болесну жену која је била згрчена осамнаест година. А она кад је видјела да је исцјељена, она му се захваљује, исто тако не премишљајући се. Иако су ту око ње били фарисеји, садукеји, старешине… Ето био је тај старешина синагоге који је био гордељив човјек, гордоуман. Па кад је видио да је Господ исцијелио ту жену, умјесто да се радује њеном исцјељењу, да и он заблагодари Господу на томе, он из себичности своје, гордоумности, окреће се народу и говори како ето, то не ваља радити,: „Него данас је субота. Имате шест дана, па се исцјељујте у те шест дана, а на данашњи дан то је забрањено.“ А онда га Господ кори и назива га лицемјером. Господ је онако мало повишеним тоном само фарисеје и садукеје, а ево и овог старјешину, само је њих корио и њих називао лицемјерима. Зато што то заиста и јесу били. Јер су били зли у срцу своме. Хтјели су да напакосте човјеку, а највише Богочовјеку Господу нашем Исусу Христу. Они су гледали сваки начин да га ухвате у ријечи, да га оптуже и да га убију. Али не само Њега, него и ученике Његове и све оне који су Њега слиједили. То су урадили касније послије страдања, славнога страдања, Господа нашега Исуса Христа на крсту и славнога васкрсења, када су Свети Апостоли кренули у проповијед Јеванђеља. Они су то и урадили. Они исти који су били и овдје, на овом мјесту у синагоги гдје је Господ исцијелио ову згрчену жену. Он се окреће према њему и каже: „Лицемјеру, не ради ли свако од вас у дан суботњи. Не одријеши ли магарца или вола свога да га напоји на појилу, а камо ли ову жену. Ову кћер Аврамову коју сатана свеза ево осамнаест година. Зар није она преча и важнија од тих послова које ви исто у тај дан суботњи радите?“ Тиме је посрамио тога старјешину. И не само њега него и оне који су били истога мишљења као и он. А народ видјећи то, дивљаше се. И захваљиваше славећи Господа. То је, драга браћо и сестре, јако важно да ми на свако добро дјело које нама неко учини захваљујемо Богу. И које ми учинимо. Јер заиста и добро дјело кад учинимо, оно Јеванђелско, не смијемо и не требамо тиме да се гордимо, него требамо да имамо у уму своме мисао која нам говори да је то Господ благодаћу својом коју нам је дао, то урадио. А никако да смо ми то сами, својим снагама, урадили. Господ тамо каже да ми не можемо ни један корак направити својим снагама. Него Господ нам даје ту снагу и Господ нас руководи када чинимо добра дјела, а онда напротив и сатана нас руководи када чинимо зла и лоша дјела. Тако и овај старјешина ове синагоге, он је на злом путу био. Имао је лоше мисли. Погане мисли. Носио је зло у срцу своме. А Господ га кори на један начин са љубављу да би себе исправио. Никога Господ, драга браћо и сестре, неће оставити ако он осјећа и мисли и жели да свој живот промијени. Свакога онога који има добру намјеру и који учини мали корак за своје спасење, Господ ће му помоћи. Зато треба да се трудимо на том путу. Заиста треба да се трудимо на том путу како би нас Господ заштитио и како би нам Господ помогао. Данас наша Света Црква прославља зачеће Свете Ане, тј дан када је Света Ана мајка Пресвете Богородице зачела и када је касније родила Пресвету Владичицу нашу Богородицу. Велики дан за нас људе на земљи. Дан када би могли рећи и да је почело спасење рода људскога јер су Богородичини родитељи Јоаким и Ана, који су били праведнога живота и који такође нису могли имати дјецу, тек по старости добили дијете промислом Божијим. Пресвета Богородица која се родила и преко које је род људски и природа људска добила спасење. Спасење у Христу Господу нашем који се оваплотио, који се родио од Пресвете Богородице. Тако је и кренуло спасење рода људскога. Касније и својим искупљењем за гријехове људске, за род људски на крсту и славногастрадања Његовога и славнога васкрсења Господњега. Када је нашу природу људску узнио пред престолом Божијим, и од тога момента је спасење људско могуће. Могуће је да се ми људи спасимо, да спасимо душе своје, а спасаваћемо душе своје, драга браћо и сестре, ако будемо слушали ријеч Божију и извршавали ту ријеч Божију на дјелу. А то дјело које ми треба да урадимо јесте да преносимо љубав једни другима кроз чињење добрих дјела, помагање брату своме. Као и оно што сам рекао на почетку када и ми имамо своје проблеме и поред свих својих проблема покушамо да урадимо и нешто добро за брата свога. Тиме чинимо добро дјело, тиме дарујемо љубав брату своме, а онда када дарујемо љубав брату своме, онда ћемо даровати љубав и Богу своме. А онда ће и Бог нас вољети. И ми Бога као што и ми волимо једни друге. Ако не помогнемо брату своме, драга браћо и сестре, не можемо вољети Бога. Не можемо љубити Господа свога. Научимо се томе. То није лако, али читав живот свој то учимо и онда ако се та љубав усели у срца наша заиста ћемо наслиједити Царство Божије. Нека би Господ дао да то тако и буде. Богу нашам који је диван у Светој Ани, мајци Пресвете Владичице наше Богородице, који је диван у свим светима у роду људском, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Древна немањићка светиња манастир Морача, јуче, 28. августа, на празник Успење Пресвете Богородице Светом архијерејском литургијом, празничном литијом, благосиљањем славских приноса и богатим културно-умјетничким програмом прославила је своју храмовну славу. Свету службу Божју је служио Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа који се у овој светињи традиоционално сабира у великом броју на Госпођиндан. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У архипастирској бесједи Преосвећени владика Методије је казао да као што је Пресвета Богородица Духом Светим окупила све апостоле на дан Њенога Успенија, тако исто је и ова морачка светиња, која је Њеном Успенију посвећена, окупљала у протеклим вјековима до данашњег дана, а ако Бог да и до краја свијета и вијека, све богољубиве и христољубиве, христочежњиве душе које ишту вјечнога живота и слушају и испуњују ријеч Господњу. У даљој бесједи владика је подсјетио на данашње Јеванђеље када је Господ одговарајући на ријечи жене: Благо утроби која те је родила и грудима које си сисао, казао: Блажен је онај који слуша ријеч Господњу и испуњују је: „И ми, иако смо имали славне претке, који су овакве величанствене задужбине и светиње дизали својим рукама од времена светородне лозе Немањића и прије њих, па и све до данашњег дана, никад нећемо имати ништа с њима ако не будемо у духу с њима слични. А бићемо слични онда када будемо слушали ријеч Господњу и кад је будемо испуњавали.“ Све оно што човјек стекне на земљи оставиће, а понијеће само дијела своја, бесједио је владика: „Свако наше дјело које урадимо, било добро или лоше, или изграђује или руши наш однос који имамо с Богом, са самим собом и са ближњим својим. И само ћемо тај однос, који изградимо кроз своја дјела, понијети из ове долине земаљске, све остало што ћемо стећи, оставићемо. Тиме ћемо заслужити, ако Бог да, да живимо у присуству предака наших који су подизали овако величанствене светиње у присуству Пресвете Богомајке чије успеније данас прослављамо.“ На крају Његово преосвештенство Епископ г. Методије је благословио све присутне и честитао славу оцу Рафаилу, игуману ове свете обитељи, његовом братству и свима онима који се окупљају око ове дивне светиње: „Бог вас благословио и свако вам добро даровао а понајвише да сви заједно слушамо ријеч Господњу и да је испуњујемо, славећи Оца и Сина и Духа Светога са Мајком Христовом Пресветом Богородицом и са свима светима у вијекове вјекова, амин!“ Празник је честитао и отац Арсеније Радовић који је казао да данас овај свети храма прославља Успење Пресвете Богомајке, односно уснуће јер је Њена природа умрла. Господ није дозволио да Његова мајка труне него је подигао и тиме показао да ће се вјечна и непролазна свјетлост дотаћи тијела, душе и духа свих који су са Христом. „Господ је подигао из гроба своју мајку и подиже све нас који најдубљом вјером у бићу своме осјетимо предукус свега онога што нам је Бог обећао и непрекидно чини. Зато се на овој Светој литургији сабирамо да би се наше душе жедне вјечнога Бога са Њим сједињавале и непрекидно, у бићу своме док смо на земљи, узрастали у мјеру Христовог раста.“ Све на земљи је Божије, све нам је Бог дао, иако ми то често својатамо, нагласио је отац Арсеније и додао да и овај свети храм скоро 800 година показује и свједочи да је све на земљи истински прво Божије. Након причешћа вјерних, владика диоклијски г. Методије са свештенством је предводио крстоносну литију која је опходила манастирски храм. Затим је благосиљан славски колач. Саборовање у манастиру Морача настављено је уз гусле, пјесму, игру, стихове и славску трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Позив за разговор је нешто што је у људској природи, а разговор, истински разговор међу људским бићима је једини пут да се људи нађу и сретну и да се у себи и кроза се, кроз властиту прозирност и отвореност, у своме разговору дотакну дубље тајне постојања, приме је у себе и постану њени заједничари. Био сам забиљежио неке мисли, које сам вечерас желио овдје изложити, на тему: савремена богословска мисао и како се она данас јавља у оквирима Цркве истока – православне цркве. Не бих, међутим, износио те мисли, него бих почео с једном древеном изреком једнога египатског пустињака, који је на питање неког богоискатеља и трагатеља за спасењем – „Кажи ми ријеч спасења“, одговороиро: “ Видио си брата свога – видио си бога свога“. Мислим да је то ријеч која би требала да се чује и да се ослушкује у нама самима и коју би требало видјети и доживјети на лицу сваког човјека с којим се сусрећемо у свом животу, било случајно било намјерно, јер та ријеч „Видио си брата свога – видио си бога свога“, открива нам једну од најдубљих истина запретаних у нашем бићу и у откривењу Бога по нашем бићу. То је ријеч и истина која је присутна и у Тори, и у Еванђељу, и у Курану: сазнање, као откривење, да је свако људско биће, ма када оно живјело, драгоцјеност важнија од свих постојећих знаних и незнаних свјетова, и да је људска душа (по језику Новога Завјета) драгоцјенија и од неба и од земље (када се говори новозавјетним језиком, под људском душом се подразумијева човјек у његовој свеукупности). Сваки човјек, без обзира кад се родио и живио, без обзира да ли нам није знан (али је богу увијек знан!) или припада некој нашој заједници, драгоцјенији је од свега постојећег и зато се каже у Матејеву Еванђељу: „Шта вриједи човјеку да задобије цијели свијет, а души својој (значи, бићу свом, цјеловитости, свом дубљем смислу и значењу, а преко тога и било којем другом бићу које се зове човјек), да нашкоди, да нахуди“. Та истина која нам је дана, запретана у нама и коју носимо у себи, није само неки дар споља који нам се открива, јер откривење у суштини није нешто што се споља даје, него је то нешто што носимо у себи, нешто што јесмо и на што смо призвани и преко чега је једино могуће не само да се човјек с човјеком сусретне, већ управо да сусретне Бога – „Видио си брата свога – видио си бога свога“. Нећемо улазити у тумачење старозавјетне ријечи да је човјек створен по лику и подобију, али без обзира како ми ту ријеч тумачили, једно је чињеница да се у људском бићу онаквом како је оно устројено открива на најсавршенији могући начин не само тајна свијета као таквог (који се у њој кондензује), него се открива и тајна самога Бога који кроз човјека и преко човјека пролази, кроз човјека и преко човјека се јавља, кроз човјека и преко човјека се дарује. Шта то значи? Човјек је по својој природи биће које постоји у заједници, јер ако се у лицу брата, који нам се открива, којега гледамо, открива лице Божје, онда то значи да лице Човјека као брата, с великим Ч, да би било оно што јесте, мора постојати у заједници с оним кроз кога је и од кога је постало оно што је постало. Питање те заједнице између философски речено, оностране тајне и овостране стварности која се врхуни у тајни људскога лика, нешто је без чега је незамисливо људско постојање на земљи. И опет кажем, то је најудубља истина која нам се даје и преко које нам се оприсутњује у тајни откривења и у тајни постојања као откривења, сам Бог. Преко ње човјек истовремено долази до сазнања, да уколико истински жели да постоји, он мора постојати у заједници с том неизрецивом тајном и у заједници с онима који су огледало, свједоци, који су пројава и јављање те тајне. Мора дакле постојати и бити у заједници са себи сличним људским бићима. Заједница као заједница човјека с Богом и заједница као заједница човјека с човјеком – то је оно за чим трага човјек. Ту се, пошто је тема „савремена богословска мисао“, поставља једно питање које се намеће – питање другога, било да је тај други Бог или ближњи. Ко је он? Да ли је други нешто што мене као личност уништава (као што тврди мање-више цјелокупна европска хуманистичка мисао посљедњих вијекова, а која кулминира у модерном атеизму или дијалектичком материјализму?) Да ли је Бог, онај, који, ако постоји, како би рекао Сартр, онда не постојим ја или је Он онај који је пуноћа, који чини и мене мноме и који ближњега открива као пут који води к Њему? Да ли је ближњи заиста, како би опет Сартр рекао, пакао? Да ли је други пакао, пропаст, нешто што угрожава моју егзистенцију, било да је то други с Д великим, или други с д малим? Ближњи као човјек и ближњи као Бог – да ли је он онај који ме уништава, противу кога морам ратовати и борити се да бих могао сам опстати и постојати? Или је ближњи рај, пуноћа постојања? Рекао бих да је цјелокупна модерна мисао прожета тим питањем, не само богословска, него и цјелокупна модерна философска мисао, а поготову егзистенцијализам (истовремено и у односу на индивидуалистичке или персоналистичке философије), као и социолошка димензија модерне мисли, која је људски напор да устроји заједницу на начин који одговара човјеку и његовој егзистенцији на земљи. Оно што се с нама збивало и што се збива, и оно што носимо у себи и осјећамо и што опипавамо, ако хоћете, свакодневно у нашој стварности, што носимо сви у себи – то је : да је заиста други и пакао и проклетство! Али, други је исто тако и извор најдубље радости и постојања, јер „Видио си брата свога видио си, истински, Бога свога“!! Кад сам већ код древних мудраца пустињака, да наведем и један веома карактеристичан примјер из древнога египатског отачника о египатском пустињаку Макарију Великом, један текст, који ме поразио у своје вријеме, као студента, и којега никако не могу избристаи из сјећања. Каже за Макарија Великога, пустињака: иде пустињом, носи свој штап, моли се Богу и у пијеску пустињском налази људску лобању. Подиже лобању на свој штап и почне разговарати с њом. Пита је: „Чија си ти?“, а лобања одговара: „Ја сам лобања… тога и тога многобожачког жреца“, који је живио тамо у неком оближњем мјесту, и додаје: „А ти си Макарије духоносни! Када се ти Богу помолиш за нас, онда наше муке у паклу бивају лакше“, рече лобања. „Какве су то муке?“- пита Макарије, а лобања му одговара: Као што је небо далеко од земље, тако су и муке изнад и испод нас тако дубоке и паклене“. Макарије пита: „Шта је вама најтеже у паклу?“, а лобања ће: „Ми смо прилијепљени леђима једни за друге. То су највеће паклене муке: не можемо видјети један другога лицем к лицу, а када се ти богу за нас помолиш, онда нам Бог да дара да можемо једни друге видјети лицем к лицу“… Згрозивши се над тим својим виђењем, неким пустињским свједочанством, Макарије враћа лобању у пијесак и каже: „Проклет дан у који се родио човјек!“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Апостоли Петар и Павле су они који изворно проповиједају ријеч Божију и примјер су свима нама како да поучимо друге да приволе Царство небеско, поручио је у бесједи архијерејски намјесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић. Данас на Петровдан у цркви Светог Николе у Котору, уз причешће бројних вјерника, отац Момчило Кривокапић је на Светој литургији казао и да је „служба апостолска уствари заповијеђена свима“. „И нама који смо свештеници и вама који сте царско свештенство. Сви који смо крштени, сви смо ми царско свештенство, само са различитим службама. Свако од вас и може и треба да понекога поучи да га приведе, приволи за Царство небеско. Господ Христос је Андреју Јакову и Јовану рекао, „оставите сада ваше мреже, начинићу вас ловцима људи“. То не значи да ми који проповиједамо Јеванђеље ловимо људе за некакву чудну организацију. Ми људе ловимо мрежом истине да буду уловљени за своје спасење и увијек то мора бити добровољно. Свако од вас и треба и може да утиче на некога око себе да се поправи и крене правим путем. Тако да данас, када прослављамо Свете апостоле Петра и Павла, прослављамо све апостоле, све оне знане и незне епископе, свештенике, монахе, монахиљне, све благочестиве људе, хришћане, који су током вјекова проповиједали ријеч Божју и, што је најважније, свједочили је“, казао је отац Момчило Кривокапић. Апостоли су, како је назначио, поготово они који су пострадали у Јасеновцу, они које су поубијали Шиптари у задње вријеме и они који данас у Украјини страдају од расколника. „Сви су они апостоли јер свједоче, или ријечју, или своијим дјелима, да је жив Господ. Зато, славећи Петра и Пасвла, првоврховне апостоле, прослављамо живога Господа који је дошао, дао благодат апостолима, апостоли епископима, епископи свештеницима и зато у Цркви Божијој можемо да се причешћујемо „У име Оца и Сина и светога Духа Амин“, казао је отац Момчило Кривокапић. Велика је ствар била, наставио је, када Петар каже да је Господ Христос Син Божји и спасилац свијета. „Исти тај Петар ће, у моменту када Христа воде на распеће, одрећи га се три пута. Дакле био је само човјек. Његова вјера ће се утврдити тек послије силаска Светог Духа на апостоле. С друге стране имамо Павла који уопште није био међу 12 апостола. Али зато је Павле био учени Јеврејин, фарисеј, кога су школовали по науци по којој је требало да буде против Христа. Када је пошао да гони Цркву Христову, кренуо је за Дамаск. Тада му се јавио Господ Христос…“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како је назначио ова два апостола су, не антиподи, „него њих двојица заједно свих 12 апостола, свих 70 апостола“. „Њих двојица су они који изворно проповиједају ријеч Божију, посебно послије силаска Светог Духа на апостоле. Апостолска служба се наставила у архијерејској и свештеничкој. То је оно што Цркву чини везаном Духом Светим за самога Господа Христа. Дакле, Црква постоји благодатна и не може свако да буде свештеник, па макар носио мантију. Имамо тамо неке по Цетињу који се шире у мантији. Чули сте прије неки дан и патријарх Цариградски је о томе говорио. Онај који је обукао мантију, па мисли да је свештеник. Не он се само лажно представља“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како је истакао, свештеник може бити само онај који има апостолско прејемство. „А то су они који су од апостола примили благодат, свештеници који су примили од својих епископа и само они који су од канонских епископа примили благодат. Благодат се преноси Духом Светим, али тамо гдје нема благодати нема ни Духга Светога“, рекао је између осталог Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У четврту недјељу Васкршњег поста, посвећену Светом Јовану Лествичнику, на празник Благовјести, у Цетињском манастиру служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су протојереј ставрофор Обрен Јовановић, протосинђел Исак Симић протојереј Арсеније Радовић, јеромонаси Прохор Јосифов, Јустин Мреновић и ђакон Александар Лекић. У литургијској проповједи отац Гојко је казао да су Благовијести дан зачећа Господњег у утроби Мајке Божије: Дух Свети сићи ће на тебе и сила Свевишњег осјенићете и да се тај догађај догодио тачно девет мјесеци прије Божића и шест мјесеци послије зачећа Светог Јована Крститеља, како каже Јеванђеље. Објаснио је да је за разлику од осталих јеванђелиста, апостол и јеванђелист Лука своје Јеванђеље почео управо од тог најранијег догађаја, од зачећа Јована Крститеља, па онда од зачећа Господњег. Он је казао да смо кренули Божијим и путем и мислимо да можемо тачно повезати које који човјек, зашто се нешто дешава, зашто баш тада, али да није све онако како изгледа. „А погледај ово, знало се још хиљаду година прије овога догађаја да ће Месија избавитељ бити из дома Давидова. Још је Натан пророк рекао Давиду нећеш ти подићи храм Господњи и утврдити него ће твој потомак утврдити царство које ће бити довијека. И то се стварно остварило, у неком смислу, јер је Соломон, син Давидов, утврдио највеће јеврејско царство у историји тога народа“, казао је отац Гојко. Појаснио је да су Јевреји вјеровали да и послије Соломона чије се царство распало, треба да дође други Месија, то су пророковали и други пророци, поготово Јеремија и Језекиљ: „Зато је много битно када анђео каже Мајци Божијој: Дух Свети ће те осјенити а тај кога ћеш родити даће му Бог престо оца његовога Давида, и те ријечи говоре да је у питању баш тај Месија.“ Да није све како изгледа подсјећа и недјеља која је посвећена Светом Јовану Лествичнику који је оставио књигу Лествица, гдје 33 степеника говоре о усходу Божије душе према Богу и о томе шта све човјеку треба да би се Богу приближио, а да јело и пиће представљају први степеник: „Тешко да ми можемо у нашем животу да се позабавимо са сва 33 степеника, то је дато посебено подвижницима, али не би било лоше да знамо које су то степенице“, казао је отац Гојко. Још једном је нагласио да није све како изгледа и да кад нам изгледа да ништа не ваља и да се џабе трудимо, није тако, али зато није ни кад мислимо да смо најбољи, најпаметнији…. „Нит је најгоре, нит је најбоље, зато што је Бог најбољи и Божију ријеч треба слушати сваки дан. Ако мислиш да нешто знаш, сваки дан се моли Богу и испитуј гдје си ти, а гдје је Бог! Можеш бити једно јутро у Галилеји, друго у Витлејему, треће ко зна гдје, а четвртога, браћо и сестре, неће ни бити.Зато, слава Богу, док смо ту да се учимо овим поукама, да славимо ове лијепе празнике који нас вазда враћају на то да смо ништа, да смо прах а кад смо с Богом да сјајимо као Божије звијезде“, поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У Недјељу православља, 17. марта 2019, у сали Црквено-народног дома „Светог Василија Острошког“ у Никшићу, предавање на тему „Хришћанска ријеч у Недјељу Православља“ одржао је протојереј-ставрофор др Дарко Ђого. Звучни запис предавања Предавање је одржано по благослову Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, а у организацији Православне Црквене Општине Никшић. Предавача, протојереја-ставрофора Дарка Ђога, свештенство, монаштво и публику, поздравио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Свештеник Дарко Ђого је одржао веома упечатљиво и надахнуто предавање, коме су поред архијерејског намјесника никшићког, о. Слободана, присуствовали и: протојереј-ставрофор проф. др Ненад Тупеша, протосинђел Сергије (Рекић), настојатељ манастира Острога, јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман Пивског манастира, свештеници никшићког намјесништва, као и вјерници из Никшића. Након предавања проте Дарка, које је одслушано, заиста, са великом пажњом присутни свештеници и вјерници су са питањима допринијели да се развије занимљив разговор на актуелну тему кризе у Украјини, те да ово излагање буде веома душекорисно. Ово је прво у низу предавања, која ће се у Никшићу одржавати током Великог Часног поста. Извор: Епархија будимљанско - никшићка
  7. Као што можете да видите, овај скуп из године у годину показује жељу нас црквених људи да суштински допринесемо стварању атмосфере слободног дијалога у којој сви заинтересовани могу уживати у излагањима и расправама стручњака из најразличитијих области науке и културе, који су свој живот посветили трагању за истином у тим областима. О тим стварима ми желимо да учимо од њих, али и да настојимо да са њима успоставимо плодан дијалог. Оваквим својим ставом ми исповиједамо, од неких чланова цркве заборављену истину, да црква не постоји да би другима доцирала (или народски речено: поповала), поготово не о стварима у које се не разумије, него да, учећи о тим стварима од оних који о томе много више знају, развије однос узајамног повјерења да би им евентуално, у тренуцима трагања за егзистенцијалним ослонцем, могла упутити ријеч о ономе што и јесте њена сврха – о смислу људске егзистенције у свијету у којем тај смисао све више измиче, те да људима поново укаже на истинског Бога, овога пута не представљеног као свемоћно биће које служи томе да штити произвољна увјерења или националне митове умишљених вођа, него Бога чија је природа доброта и милостивост према свима, а прије свега према према онеправдованима и маргинализованима, према преваренима и осиромашенима. Због њих ће једна трибина овогодишњег скупа бити посвећена разматрању односа богатства и сиромаштва у овом свијету у којем су они који су га креирали успјели да успоставе екстремну неједнакост међу људима. Притом, доба у којем о свему овом размишљамо, мјесто на којем то чинимо, а посебно Бог коме се молимо, обавезују нас да недвосмислено међу људима промовишемо мир а не сукоб. У својој Бесједи на гори Исус нам објашњава ко је све блажен, тј. кога је све Бог погледао, и вели да су то они који су гладни и жедни правде, јер ће је се једнога дана ње наситити, такође и да су то они који имају милости према другима, јер ће Бог због тога и према њима имати милости, усто и они који су чистог срца јер ће видјети Бога итд, итд, али врхунац блаженства Исус оставља за оне за које каже да ће бити сами синови Божији (као што је и он сам) а то су миротворци. Ту је Исус толико недвосмислен, да хришћани немају никаквог изговора уколико не граде мир него хушкају на рат, уколико своје неријетко преваром стечене позиције у друштву бране тиме што цијело друштво непрестано држе на ивици рата само да би задржали своје привилегије. Ако ништа друго, то што су хришћани обавезује их да активно чине све што је до њих да граде и утврђују мир, а не да пасивно посматрају како их политиканти, националисти и шовинисти својом демагогијом полако али сигурно стављају у своју нечасну службу. Због овога ће једна трибина овогодишњег скупа бити посвећена разматрању појма мира у светим списима хришћана и муслимана (тј. главних помагача безбожних господара рата на овим просторима), а једна друга трибина улози коју савремени митови могу имати у свему томе. Неки кажу да је Доситеј у Србију донио просветитељство и кромпир. И да се кромпир примио. Да ли је то баш тако, и колико у овој шали има шале, чућемо од учесника трибине о Доситеју, оснивачу Београдског универзитета, чија 280годишица рођења пада у ову годину. Поред тога, сваког дана биће нам представљена по једна одабрана теолошка књига, а видећемо и изложбу одличних фотографија. Ове године ћемо моћи истовремено и да уживамо и да учимо слушајући о томе колико информационе технологије позитивно а колико негативно утичу на процес образовања омладине као и на научно стваралаштво. Слушаћемо такође и о томе у чему је разлика између демократске и ауторитарне државе, како бисмо лакше препознали у којој од њих живимо. Уз то, биће говора и о квалитету црквених медија и проблемима са којима се сусрећу. И на крају о томе како се пад тзв. Гвоздене завјесе између европског истока и европског запада очитовао у домену религије. Ко остане до недјеље увече моћи ће да ужива у концерту црквених хорова. У свему овоме желимо да се наредних дана добро осјећате, да се међусобно упознајете и дружите, да искористите присуство наших уважених гостију и да их питате све што би могло разријешити ваше недоумице у вези са проблемима о којима ове године расправљамо. Вјерујем да ће се и ове године сви наши гости (било да су учесници или не) пријатно осјећати захваљујући познатој гостољубивости Требињаца. Добро нам дошли! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  8. Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 25. јануата 2019. године, на празник Иконе Млекопитатељице, свету архијерејску Литургију у Горњем манастиру Острогу. -Острог је једно од најчудеснијих мјеста, не само у Црној Гори и у нашем светосавском, светопетровском и световасилијевском народу. Ријеч Божја одавде одјекује, одавде се чује и преноси се по читавом свијету. Зато нама само остаје да заблагодаримо Господу што нам је подарио ово свето мјесто, ову острошку светињу гдје се свједочи име Христа Бога нашега, савршенога Бога и савршенога човјека, рекао је Митрополит црногорско-приморски. -Свети Василије Острошки благосиља и нову епархију наше помесне Цркве у Јужној Америци. Тамо је наш владика Кирило, а имамо и петнаест свештеника, и нашега поријекла, и Бразилаца, и Аргентинаца, и Перуанаца и других. Имамо и мати нашу Инес из Гватемале, игуманију тамошњу са својим сестрама, која припада нашој Цркви. И она и наша нова епархија свједоче да у Цркви Христовој нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, нема ни мушкога ни женскога, јер су све те подјеле земаљске. А Црква Божја, она је свједок вјечнога Царства Божјега, гдје нема више тих земаљских подјела, јер је све и у свему један и једини Господ наш Исус Христос, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Српска Православна Црква
  9. У препуној биоскопској сали приказан је документарни филм „Духовна поетика оца Лазара Острошког“, редитеља др Радослава Станишића, представљена је и књига „Положи наду на Господа“, монахиње Јелене, игуманије манастира Ћелија Пиперска, а своја лична свједочанства о игуману Лазару казивали су његови духовни сапутници – Преосвећена господа епископи диселдорфски и све Њемачке Григорије и умировљени захумско-херцеговачки и приморски Атанасије. Владика Григорије, који је управо код оца Лазара у Острогу закорачио у монашки живот, казао је да је игуман острошки био од „оних људи најстаријег и најбољег кова – који не троше ријечи, али чији је језик имао невјероватну моћ – да једним покретом руке, гримасом на лицу и тек покојом благом рјечју – буде све речено“. „Све ријечи које ми је упутио, а сретали смо се сваки дан, могле би стати на свега неколико страница – али од свих тих ријечи могле би се написати безбројне теолошке студије“, казао је владика диселдорфски. А тај покрет, гест и покоја ријеч, казао је владика Григорије, имала је и силу исцјељења, свједочећи како Бог, у смирењу и преданој молитви, дејствује кроз нас, што је у случају оца Лазара „увијек било и просвјетљење, и мудрост, и свјетлост, а самим тим и на врхунцу свега тога – и радост“. „Ми смо сви у сусрету са оцем Лазаром доживјели то – да смо ходећи поред њега, тискајући се око њега добијали ту силу духа Божијега – и исцјељивали се. Зато је он, иако није написао ниједан теолошки трактат – био, по мени, велики теолог“, казао је епископ Григорије. Владика Атанасије казао је да је игуман Лазар био истински дар Божји, да је много учинио за манастир Острог, али и за своју Херцеговину. Родом из Кокорине код Гацка, отац Лазар био је – човјек, Србин и православац, који никад није заборављао да је – и Херцеговац. Представљена књига „Положи наду на Господа – Духовна поетика оца Лазара Острошког“, аутора монахиње Јелене Станишић, настојатељице манастира Ћелија Пиперска, сабрала је поуке оца Лазара на духовну корист свима који трагају за истином и утјехом. Игуманија Јелена казала је да је на писање потакнута за Светог Јована – Претечу, у јануару 2009. године, када је у Острогу служио митрополит Амфилохије. „Мени је синула идеја да је управо отац Лазар био претеча митрополиту. Дошао је прије њега – заиста ни на шта што се духовности у Црној Гори тиче. Кад сам се вратила у манастир, у том размишљању почела сам да пишем. За недјељу дана, ни сама не знам како – написала сам књигу“, свједочи игуманија, додајући да је прошле године изашло већ треће издање књиге, допуњено новим свједочанствима људи, који су писмима или електронском поштом слали своја сјећања на сусрете са игуманом Лазаром. Говорећи о књизи књижевница из Подгорице Милица Краљ истакла је да модерна обнова светитељских житија из пера мати Јелене „сваким својим ретком и словом представља драгоцјено сведочење о потрази за највреднијом и најсветијом супстанцом људског бића, за љепотом човјекољубља и богољубља“, чији су главни јунаци, разни безимени невољници „сви у хитњи према једном једином циљу: налажењу јединственог, окрепљујућег молитвеног лијека“. „Тај јединствени окрепљујући лијек, разумном, утјешном рјечју, нештедимице је свима боготражитељима нудио и пружио отац Лазар. Свима је прилазио са најдубљим разумијевањем, безграничном љубављу, духовним савјетима, непосредношћу и непомућеним миром – и сви су у његовој ријечи нашли оно што су тражили“, казала је Краљ. На тонском запису и фотографијама и извјештају са овог догађаја благодаримо мати Јелени и Радију Требиње АУДИО ЗАПИС
  10. Ово слово посветио сам човјеку Божијем. Кратко слово које је измијешано будућношћу, садашњошћу и прошлошћу. Јер све три димензије ме вежу за овога човјека Божјег. Биће и лично и заједничко, јер једно не могу одвојити од другога, па ће можда и изгледати као набацано. Ово је слово о човјеку који је своје намјере и живот поистовјетио са вољом Божијом, који је допустио да кроз њега дјелује Бог. Јер, духовни живот је живот који је надахнут, руковођен, усмјераван, заодјенут Духом Светим. Духовни живот је двиг ка небесима. Човјек који живи духовним животом, иако ходи по земљи, узлази на небеса, празнује на небесима. Преносе га крила Духа Светога и небо је циљ његов, чежња његова, бивствовање његово, свакодневна брига његова. Такав је био живот оца Лазара. Отац Лазар се радовао богослужењима, и друге је уводио у ову радост. Богослужење, „причешћивање, тј. живљење по Богу и милостињу никада не прекидати“, како је сам записао у једном писму. Својим богослужењем ушао је у љепоту литургијског богословља и нас увео у њу. Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе. Поред њега се питање постојања разобличава. Видиш га и помишљаш „жив је Господ“. Не дивиш се њему, већ исповиједаш своју вјеру у Бога. Иако је желио светогорску тишину и скривеност и жељу да се напаја атонским неизрецивим искуством, Бог другачије мисли и за њега и за нас. Господ је у њему видио способност и практичност за извршење тешког послушања. Шаље га другим изгубљеним људима, Својим изгубљеним овцама, у свијет. Шаље га нама. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Он их је учио да виде, чују и осјећају другачије. Једна од његових највећих одлика је та да је увидио да је свима и праведнима и грешнима потребна љубав. Свима недостаје истинска и чиста љубав. Он је видио људе као дјецу немирну, неухрањену, престрашену, тужну, завађену, усплахирену, храњену бездушним и анемичним животом. То је био човјек који је све проживљавао са нама тј. са човјеком са којим се сусретао. Удубљивао се у сваки наш тренутак живота, у сваки наш трептај и проживљавао га, а да притом није гушио нашу слободу. Подједнако је све волио и то стално персирање другога, за које смо мислили да нас некада удаљава од њега, на крају схватиш да је то његово Ви било најљепше и најближе Ти. Надограђивао нас је дубљом причом. Учио нас је да ће Бог сваки труд љубављу наградити. Учио нас је како да живимо и да се радујемо животу, како да презремо страсти, а да љубимо Христа, тражећи свагда да буде воља Његова, у радостима и у тугама. Учио нас је да је боље да говориш о ономе што живиш и како то живиш, него о ономе што претпостављаш да знаш. Учио нас је да Сила Божија постоји да бисмо је користили у свом животу, а Божији свијет да треба да живимо, а не да га гледамо из даљине и да га не познајемо. Он је говорио лично, изражавао се слободно. Није судио већ лијечио. Понекад грдио, али те и тада чинио радосним. Омекшавао нам је душе својом духовитошћу, а да то нијесмо очекивали. Разријешио би нам питања и недоумице, прије него што бисмо га и питали. Послије тога све је новорођено, аутентично и бескрајно. „Ушавши у наш простор, говорио нам је, не језиком наше логике већ би нам једноставно отварао душу, срце, цијело биће, кроз који је ушао тихи повјетарац чист и свјеж, и одувао духовну учмалост и измаглицу. Оживотворио нам је свијет изнутра. Он разговара и говори са љубављу и смиреноумљем. Није самовољан, не намеће се, не приморава. Он живи тајну вјере и све остале позива на једини могући пут непосредног стицања знања и свесвијетлог искуства по ријечима: „Окусите и видите да је добар Господ“. Код њега се све само усаглашава топлином вјере и Божанском љубављу, која ври у њему и стиже до другога као благослов и изненађење. Његовим благословом живимо и сада као и тада и биће тако све до новог сусрета у молитвама и помињањима и оног најљепшег и најдубљег сусрета у Царству Христа Васкрслога. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Излагање протојереја мр Арсенија Радовића на тему “Вјечна ријеч Христова-темељ служабника Божидара Вуковића“ које је одржао на научном скупу “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“. Звучни запис излагања
  12. Излагање протојереја мр Арсенија Радовића на тему “Вјечна ријеч Христова-темељ служабника Божидара Вуковића“ које је одржао на научном скупу “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“. Звучни запис излагања View full Странице
  13. “Не смије доћи до подјеле јер ми смо овдје свој на своме. Крајњу ријеч у случају Косова даће Бог. Конфликт на Косову треба замрзнути и чекати боља времена. Предсједнику Вучићу бих поручила исто оно што му је и Владика Атанасије (Јевтић), на Видовдан, на Газиместану, поручио, а то је да се чува јер нико не смије да изда Косово. Ја се надам да предсједник Србије неће имати храбрости то да уради јер и он је Србин. Остаје нам да се не уздамо у некога са стране, у неког политичара, него да се приљежно прилијепимо уз Бога и Он ће погледати на нас”- поручује мати Макарија Соколичка, једна од чувара Светиња Свете српске земље Косова и Метохије. Прилог смо преузели са интернет странице радија Светигоре Звучни запис разговора View full Странице
×
×
  • Креирај ново...