Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'ристов'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. (О) убавој нам Црној Гори… Печат 17/01/2020 Друштво, БРОЈ 602 Пише Дарко Ристов Ђого Данашњи Montenegro по већини теоретичара има највише од државности што једна колонијална управа може да има. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење Долазак. Нисам могао да не дођем. Херцеговачку дјецу је већ неповратно покварило дјетињство, одрастање са бркатим ђедовима и њиховим гусларским пјесмама. Ту је Црна Гора заувијек забиљежена не као меЏуди Куо, отправницу пословафора „чојства и јунаштва“ већ као просЏуди Куо, отправницу пословор гдје се та хомеровска „доброта и племенитост“ догађају. Епско у нама се тако успостави да више никада не разазнајемо границе између стварности Вучјег Дола и пробијања коридора. Зато: када се само заталасало тамо, то је већ било моје, наше овдје. Та је граница одавно пређена, ако је икада и било. НА КЛУПИЦИ ДО СОКОЛА На скори долазак Острогу, Никшићу, давном пријатељу у Даниловград морао сам да сачекам онај један дан када се све почело дешавати. Наравно да егу динарских јунака, па још свештенику коме су жуљаве руке проте Богдана Зимоњића остале ништа мањи оријентир него несрећном Мићу Латасу, она једна ноћ, када се заљуљало, морала је да буде бесана. Што због бриге шта слиједи након мучних сцена из Скупштине. Али више, несамјериво више због немогућности да сједим на оној клупици до Сокола. Извините ме: до Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Господина Јоаникија. Узмите које вам воља. То вам је један човјек. Човјек. Та сцена – епископа који сједи и на страшном мјесту постоји – ту је започела истинска обнова епа. Политика, аналитика, политичка философија су корисне ствари за гребање по стварности. Нису сасвим лоше ни за располагање и планирање стварности. Само имају један омањи проблем (који не планирају): стварност се измиче увијек. Ми Хришћани бисмо рекли: Бог је створио свијет који је вољен, али није га морало бити. То значи: у свијету су силе зла, Рука Божија и вјечита Божија непредвидљивост која се не да упланити. Зато: када се дешава народ, онај „политички“ народ, то је можда неко и очекивао. Али када се дешава Црква, онај „народ изабрани“ по ријечима Апостола – то тешко да је ико, укључујући и многог владику и свештеника, очекивао. У Црној Гори се дешава Црква-народ. И зато би можда било боље да свакоме ко чита ове редове препоручим да ако је сломљеног духа, на оном рубу људског постојања када се питамо има ли ово више смисла?, у оскудици разлога за борбу звану живот – пођите, пријатељу, мало до најближег црногорског града. Тамо ћете се духовно обновити. Не медитацијом. Литијом, пријатељу, литијом. ПРИВАТИЗАЦИЈА СВЕТОГА Постмодернистички коријени montenegra: не можеш „деконструисати“ довијека. До те обнове народа-Цркве није дошло тек тако. Штавише, сви знамо да је дошло тек послије једног апсолутног безакоња: Влада Републике Montenegro одлучила је да није довољно што су преци њених функционера стрељали Бога у светињама Црне Горе већ се одлучила да та стратишта Бога и метафизичке стрељане (које су гарант тековина истинских губилишта и стрељана људи) напросто приватизује. Понекад ми се омакне ријеч „национализација“, али то би подразумијевало да постоји некакав шири, национални, круг људи који би приватизованим светињама требало да управља. Међутим, како је у држави насталој приватизацијом једне уносне Rei Publicae све приватно, подеснији је израз приватизација светиње него национализација. Наравно, приватизација светога је „противрјечност у појму“. Оно свето је, примијетили су то још Рудолф Ото и Мирче Елијаде, оно смислотвореће, изнад профаног. Самим тим, свето никада не може сасвим бити појмљено и посједовано јер Свето је оно које даје смисао, оприсутњује вјечност, гарантује човјечност. Отуда је жеља за приватизацијом светог одувијек много више од једног политичког пројекта. Наравно, визуелна и појмовна фиксација Дукљанства остаје Српство. Државоликом пројекту је потребна сервилна Црква. Али коријени тог сукоба нису политички, већ метафизички. Јер данашњи Montenegro по већини теоретичара политичког има највише од државности што једна колонијална управа може да има: стабилну (и непромјењиву и од избора независну) власт, методе присиле и моћи, границе. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење. Нити се њено све може оставити у прошлости (шта са Митрополијом црногорско-приморском која је, иако црногорска, и даље дио неотуђиви Српске Православне Цркве?). Заправо, све остало се некако „исхендловало“. Историја је селективно писана и предавана већ деценијама. Медијски притисак је био и остао такав да се чинило да је могуће све. Већина философа политичког ће данас рећи да су „сви национални идентитети – конструкт“. То можда и јесте тачно у смислу да су сви производ историје. Али оно што разликује предмодерне и модерне идентитете јесте постепеност уобличавања идентитета. Само су нама савремени, постмодерни идолопоклоници бруталне моћи били склони да вјерују да је идентитете могуће конструисати на лицу мјеста деконструкцијом сопствене прошлости. Али не може се деконструисати довијека. СНАГА ЕПСКОГ Стварност се може ломити да би се од њених комада правило нешто све док је не самељеш дотле да више нема кохезивне моћи у твом пројекту. То се дешава и Montenegru. Многи данас из Србије и Српске са извјесном дозом скепсе и готово љутње питају људе који се буде против отимања светиња зашто се нису бунили раније? Одговор је такође епски: „Зло се трпи од страха горега.“ Сада је дошло дотле да нема „страха горега“. Најгори страх најмањег човјека јесте да ће га бацити у поток умјесто сахранити у гробље. А то је оно што је Влада Montenegra понудила стотинама хиљада својих грађана. Пролом светог. Литије – када свето поново слаже фрагментирану стварност. И ту се почео догађати народ-Црква. Да, у том народу се дешавало и дешава оно што се на пописима није биљежило. Срба има око 30 одсто. Дежурни бројач посјетилаца литургија „дотурио“ је извјештај да у иначе духовно препорођеној Црној Гори у цркве иде три одсто људи сваке недјеље и празника. О постовима нешто више. О Васкрсима и Божићима – 25 одсто. А и њих има и „наших“. Са чланским картицама. На пописима се изјашњавају „како треба“. У сватове носе „нашу заставу“. Штета којом се може управљати. Нека се и буне који дан, и најбоље је тако. „Једини је проблем (мени није. Или можда јесте. Ма није!)“, премишља се дежурни бројач, „што је код нас дома и даље онај гоблен што га је мајка везла, са оном Косовском Ђевојком. Додуше, у нас се не види. Склонио сам га. Али шта ако је и код њих свих неђе неки гоблен?“ Јесте. Код многих је остао. И слика ђеда-брка са оном непријатном капом са оним словима. И заклетва: да се бадњак вазда завазда налаже о Бадњем дану и то крај Цркве. И да се оде под Острог (слава му и милост!). Снага епског је оно што носи литије. То није случајно. Срби немају другог Православља од епског. За Хелене је вјера ствар полиса. За Русе ствар пада и искупљења. За Србе је вјера ствар страдања, али не ма каквог страдања: епског, изненадног, таквог да се суштина живота кроз Крст и Васкрсење сагледа у тренутку и да се онда из тог тренутка не иступи назад. Косовски еп подразумијева лични избор, али колективни догађај. Сви смо изабрали да не идемо назад. Ходам тако за Никшићанима. Заостао сам само минут иза отаца-браће, да узмем капу, и већ не могу да их стигнем. Чак их и не видим. А испред мене је непрегледна колона људи. Не можеш да било кога претекнеш јер иду цијелом ширином улице. Некако се пробијам, полако, да их не повриједим ужурбаношћу. Да их не додирнем на несвет начин. Невјероватна је ствар литија. То је исконска Света Тајна. Неки догођени баланс присутности на мјесту и одсутности у оном Вјечитом. Сви ходају. Данас иначе сви некамо трче, журе, престижу и коментаришу. Овдје не. Сви идемо заједно. „Милане, видиш ли ме, Милане?“, довикује са терасе човјеку до мене Владимир. „Ајде доље, Владо! Неш ваљда само гледати?“ „Ето ме!“, узвикује Владо. Застао сам да видим да ли ће доћи. Сјурио је доље. Литија те води у вјечност. Литија – то је литургија човјека који још разликује светињу од проклетиње. МОЋ МОЛИТВЕ Молимо се. Пјевамо црквене пјесме. Толико људи ме након доласка из Црне Горе пита о стању ствари српског народа доље (као што и у Никшићу сви одреда преко мене грле Републику Српску). Нисам експерт, али знам да идентитети нису заковани. У оном спектру „Црногораца“ стварно има још тако много двоструког идентитета (српског и црногорског), да је тешко одговорити на питање о односу Српства у Црној Гори и тренутних дешавања. Али да се чути исконска везаност за Косово. Везаност за светиње у светосавском, пећком смислу. Политичка репресија је можда учинила људе опрезним, а понекад и комформистички индолентним. Понешто је дугогодишња пропаганда успјела да поистовјети „српско“ само са Србијом а „црногорско“ са Црном Гором. Али идентитетско-политички инжењеринг пада под силом вјековног памћења. Амбивалентност црногорског бића: Света Тајна је једино што ова власт не разумије. Литија познаје још једну моћ, можда најбитнију од свих – моћ молитве. Црногорско биће, чак и оно исконско, историјско, увијек је имало једну врсту насилне амбивалентности. Ако смо сви људи и сви Срби увијек на танкој граници и у вјечитом избору између ангела и демона у нама, Србин Црногорац је то и сам одувијек био. Бранила се вијековима земља од Турака, али је глава падала и од браће а кругови крвне освете трајали вијековима, док се нека читава племена нису у њој „истражила“. Свети Василије, дошавши из једног дијела хумске земље у други, у данашњи Острог, и сам је трпио злобу локалних хришћанских кнезова. Светом Петру Цетињском је вијек прошао ратујући са Турцима, заклињући на вјечиту љубав ка Русији и када она на љубав није одговарала, мирећи племена, братимећи Црногорце и Брђане, прокљињући и благосиљајући. Догађаји о Тројчиндану 1854, када је у конацима Острога кнез Данило силовао жену свештеника, Даницу Павићевић а његови перјаници на истом мјесту тридесет најљепших кадићких дјевојака (што је био разлог атентата на њега) потврђују једну ужасну концентрисаност демонског које се опире светињама кроз читаву историју Црне Горе. Дукљанство је настало управо као својеврсна концентрација оног прекомјерног, насилног, анимално гордог, као комбинација лажног поимања о супериорности и посебности која се увијек посредује на начин који је у исто вријеме репресиван ка другоме, али и ужасавајуће сервилан ка Господару. Та ужасна амбивалентност је један бинарни код који Господар добро разумије. Он чека да се Црква појави на једном или другом спектру: као „истражена“ или као послушна. Зато је догађање народа-Цркве суштински битно као повратак не само исконској Црној Гори већ уједно преко потребни повратак хришћанском етосу покајања, молитве као снаге. Хиљаде људи сабраних око црквених барјака већ јесу сила. Они, тј. ми јесмо Тијело. Не било које него Тијело Христово. Тој сили је већ првог дана покушан да се инхибира страх премлаћивањем Владике Методија. Међутим, Црна Гора не функционише тако што јој можеш инхибирати страх. Њени приоритети нису чулног карактера, попут Montenegra. Она је једна обожена тјелесност која уједно не жели да буде насилна, да продужи круг крвне освете, али никада ни тијелом ни душом неће отићи. Она није пасивна, али није ни насилна. Она је светотајински активна. То је оно што измиче Власти. И са насиљем и са индиферентношћу она зна шта би. Са оним не зна. „Јер не ратујемо против крви и меса већ против духова таме у поднебесју.“ Аутор је професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи
  2. https://www.frontal.rs/darko-ristov-djogo-neka-pada-dazd-gospode/?fbclid=IwAR37MtpFOm2gZUOqH0ZO68WSmBw30X4W0MPMUYx9aM3lUCbOYeRvM8AuQiU Када сте рођени у херцеговачкој породици, онда су догађаји у Црној Гори, а нарочито у оном дијелу Херцеговине који данас припадају Црној Гори за вас ствар кућна, породична. Па како онда не поћи на Црквено-наордни сабор заказан за 21.12.2019? Тако смо пошли рано ујутро из Фоче за Никшић – раном зором, очекујући гужву како на магистралном и „међудржавном“ путу Фоча – Шћепан Поље – Никшић тако и на самом граничном прелазу Хум – Шћепан Поље. Гужве није било ни на поменутојм магистралном беспућу, ни на самом граничном прелазу (што ме је, морам признати, прилично зачудило). Вече прије поласка смо провјерили са контактима у пограничној полицији да ли ће бити могућ пролаз и добили објашњење да ћемо моћи да уђемо, али није пожељно да носимо било каква национална или вјерска обиљежја. Осим напрног крста и подрасника других нисмо ни имали. Полиција је са обје стране границе била љубазна и сусретљива. Кроз кишу и маглу смо допутовали у Никшић, тачно према плану, у 8:00 часова. На сваком од „скверова“ стајала је полиција: заустављамо се тамо гдје знамо да би требало скренути лијево ка Цркви Светог Василија Острошког, а који је очигледно затворен за саобраћај. ЉУБАЗНА ПОЛИЦИЈА Полиција нас љубазно упућује и гдје бисмо се и како могли паркирати. И то је један од трајнијих утисака: полиција је читавог тог дана била изузетно љубазна, па чак и некако посебно пажљива. Да ли ти људи некако слуте да им је посао такав да морају да слушају власт која се отела и чистом разуму и људском обзиру па том љубазношћу тихо нам саопштавају да и те како разликују оно што се баш мора од онога што се не мора? Да ли у њиховој потреби да буду на руку некоме ко је дошао да каже како у људима има још светог, неотуђивог, бескомпромисног има и учествовања у нашој ствари? Не знам. Али схватам да им лако није. Паркирамо у једној од побочних уличица. Киша тада још увијек пропадује, а народ из свих праваца сабира се Цркви. Улазимо у Цркви. Јутрење траје: познати, миленијумски усклици јеврејскога цара и хришћанског пророка, пјесма Богородици затим. Цијеливамо мошти Светитељеве. И одмах осјетиш онај исти мир који долази заједно са Свједоком Христове Силе. Неко достојанство Силе Божије. Људи приступају и окупљају се. Крај кивота – момци у црногорским народним ношњама. Са лијеве стране, међу окупљеним виђенијим људима нарочито пажњу свих побуђује симболички битно присуство Миодрага Даке Давидовића. ЛИТУРГИЈА ХЕРЦЕГОВАЧКИХ ЕПИСКОПА Почиње литургија. Оно што ме одмах ражалостило јесте чињеница да су међу епископима који служе готово сви – један интимни круг пријатеља, најнепосредније повезаних истим поријеклом (из Црне Горе, Херцеговине, Крајине). Свјестан сам размимоилажења по многим питањима у нашем епископату. Али не постоји разлог, разуман, за својеврсни тихи бојкот једног црквено-народног сабора у једном тренутку када више нема простора та калкулацију. Ниво агресије којој је изложена Српска Православна Црква у Црној Гори у посљедње вријеме сигнализује да је тамошња власт схватила да без поларизације народа никада до краја неће моћи да заокружи идентитетски пројекат: већ десет година је у њиховим рукама и нож (и метак) и погача (од разних бијелих сортимената), па се нису макли нигдје даље, а кетманство лажне елите и даље није у стању да убиједи масу која под притиском избора између друштвених привилегија (било каквих) и идентитета чини непрекидне компромисе, али не заборавља у којој Цркви би да приступи оном светом, оном изнад блатњаве свакодневице Историјски моменат у коме је црногорска олигархија одлично осјетила да насиље према Православној Цркви пролази у Украјини и Естонији под условом да си геостратешки „исправно“ оријентисан чини контекст за који можемо да наслутимо да омогућава ову агресију која не наликује на досадашње покушаје и трзавице. Али, изгледа да су се већи играчи побринули да пацификују све балканске колонијалне управнике, укључујући и оне са „српским“ предзнаком, а преко њих и „симфонично“ нијеме великодостојнике јер просто не могу да вјерујем, поред све београдоцентричности и шумадијоцентричности многих али не свих од великодостојника у Србији да неко не осјећа колико је управо било битно да се покаже јединство са архијерејима СПЦ у Црној Гори. ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЦРНЕ ГОРЕ? Разговарајући ових дана са појединим пријатељима из Србије слушао сам мени сасвим непојмљиву тезу о „бојкоту“ Митрополита Амфилохија и осталих епископа окупљених на сабору због тога што, теза каже, иза свега се крије субверзивни план према коме би он требало да оснује некакву „аутономну“ или „аутокефалну“ али „канонску“ Православну Цркву Црне Горе Иако се не може порећи да је Митрополит човјек који у онаквом контексту често лавира између разних слојева црногорског идентитета, понекад се поигравајући и са двосмисленошћу црногорства, мени ова теза по себи не дјелује вјероватно. Али, узмимо да је непобитно тачна: то би само значило да је што хитније потребно пажњу Српске Православне Цркве пребацити на Црну Гору а сједнице Светог Архијерејског Сабора и Синода одржавати што чешће у Црној Гори, на Косову и Метохији (али и Републици Српској!) ГДЈЕ ЈЕ СВЕШТЕНСТВО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ? Српска Православна Црква јесте Пећка Патријаршија и сваки њен епископ, свештеник и вјерник не може гледати са мӯком и индиферентношћу шта се дешава у сваком од њених дијелова, управо као што ни цијела светосавска Црква не смије занемарити страдање своје браће у Украјини или Сирији. Бар је Република Српска показала, учешћем Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија (коме се, успут, суторинска парохија и налази на простору Црне Горе) и Епископа бихаћко-петровачког Сергија да разумије и зна колико је битно литургијом и присуством одбранити Светиње. Али у мисаоним екскурсима и животним недаћама враћамо се литургији. Царство Божије на земљи, људи окупљени, драги. Сусрећемо се, браћа, оци и пријатељи, измјењујемо коју ријеч. Стижу и прве вијести о томе да су зауставили све организоване доласке из Херцеговине и из Србије. ПРЕТРЕС, ПА ВРАЋАЊЕ СА ГРАНИЦЕ На граници заустаљају народ, претресају и онда враћају. Свештенство, уколико путују аутомобилима, пуштају, уколико су у пратњи народа – не пуштају. Оци јављају да је народ вољан да сачека колико год буде трајала блокада границе да дође да се поклоне Светитељима. Не, народ не прихвата логику страха. Власт је страх „догађања народа“, она настоји да разбије „критичну масу“. Али народ не долази да би се батргао са њиховим страховима. Иде да се поклони. И непрекидно долази. Не само да је Црква већ препуна. Сав плато испред ње је препун народа. А киша не само да не смањује. Пада и вјетром западује за врат. Некако се до нас пробија о. Александар Лекић, ђакон са Цетиња. Мокар као миш. Стајао је и он напоље два сата са народом. Озарен, радостан. Народ који кисне кад већ не може да бос иде Острогу. И осјећаш да је све на своме мјесту. Да ће бити напада. Да нам предстоји некаква мучна и кишовита и магловита битка. Али да је народ Божији тај који зна. Који је спреман да себе даје. Да заборави оно са чиме данас живимо: потребу да се склониш у ћошак. ПРИЧЕСТ И ПИСМА ПОДРШКЕ Народ се причешћује. Сав. Као да и тако понавља завијет Косовских јунака. Јер битака има разних. И разних етапа истих битака. Али само ако учествујеш у оној вјечитој, Христовој бици да Жртвом побједиш Насиље – можеш се надати учешћу у побједи Пасхалног Јутра. Након Литургије – акатист Светом Василију Острошком. Читање писама подршке за која нисам сигуран колико су уопште дипломатски „мудар“ а колико потпуно противрјечан чин (у ком контексту је данас могуће читати писмо подршке и цариградског патријарха Вартоломеја и Његовог Блаженска кијевског Митрополита Онуфрија који је жртва дјеловања истог тог патријарха?) Алиј, ако је тај моменат био некакво средиште потпуно непотребног прагматизма, моменат читања заклетве и опоруке Светог Василија Острошког јесте један од оних момената за које се вриједило родити! МИТРОПОЛИТ БЕСЈЕДИ Митрополитов потресни и потресени тон којим су ријечи записане хумским и острошким епископом допрле до народа као да их говори сам Свети Василије и једнодушно и једногласно народно „Амин! Амин! Амин!“ – неописиви осјећај јединства вјекова у једном Завијету који је нерушив и вјечит, који је уједно у стању да у нама пронађе исконске везе са пасовима наших предака који су њиме живјели и да дозове Царство Божије тим звучним „Амин! Амин! Амин!“ Да, народ, овај народ, народ који се и сам некако мигољи испод тешке стварности врло често несвјестан колико је оно што сматра вјековним ново а колико је искоснког хришћанства, понекад сасвим заспалог још у нама. Народ који кисне и из посљедњег и првог атома бића узвикује „Амин!“ – то смо ми. Још се нисмо раскоријенили, још су очи анђела брата на нашим лицима и наше на његовом. Полазак дома. Киша. Немамо кишобрана. Киснемо срећни што бар тако сви и даље учествујемо у овом дану. Нека је киша. Нека пада дажд, кад нема снијега, Господе… Сусрећем оца Слободана Лукића, бившег студента и старог пријатеља и његову супругу. Они нам дају кишобран. Не треба. Треба. Не треба. Треба. Треба. Треба киснути са овим народом и захвалити прихватањем пријатељу који ти каже: бринућу за тебе. Повратак ка Фочи кроз кишу и маглу и нешто што би на Пиви личило на буру.
  3. Дарко Ристов Ђого: Празна црква Данашње државе нису склоне само да физички униште Цркву – трик јесте у томе да Црква „имплодира“ Сабор СПЦ (Фото СПЦ) У знаменитом Рилском манастиру није било монахâ. Комунистичка партија Бугарске владала је страхом, али и вјером просјечног Бугарина у нову религију – комунизам. Па, ипак, када би страни посјетиоци долазили да посјете Манастир, остатке мрачног средњег вијека, државне власти би платиле глумцима-статистима да обуку мантије и прошетају се по манастиру. Држава би упризорила „цркву“. Ова сцена је нешто најтужније и најпотресније што сам имао прилику да чујем у Бугарској. Држава је тада, нешто физички, још више идеолошки, склонила Цркву и на њено мјесто поставила позориште. Рилски манастир (Фото: Википедија) Међутим, данашње државе, али и структуре моћи које се користе државама, Црквама, војскама и медијима нису склоне само да физички униште Цркву, чак ни да се поставе као њени идеолошки противници. Трик јесте у томе да Црква „имплодира“. Да се уруши сама у себи. Христос Богочовјек је обећао да ће на вјери да Он јесте Син Бога живога саградити Цркву који ни врата паклена неће надвладати. Врата паклена неће надвладати. Ад је, изгледа, схватио да груби притисак не успијева. Да притискање и насиље рађају Мученике и Испоснике. У оквиру постмодерног концепта „испразнити све што има значење и свједочи смисао сваког значења и смисла“ данас је на ред дошао пројекат имплозије Цркве. Потребно је да се Она сама по себи потроши и постане излишна. У тренутном суманутом сукобу који бјесни у Српској Православној Цркви сви се осјећамо као нијеми посматрачи нечега људског, одвећ људског. Проблем тога људског, одвећ људског јесте централни проблем цјелокупног Православља данас. Јер Православна Црква почива на два основна начела. Једно је начело саборности: Црква треба да се оствари као Царство Божије, као остварење Љубави која је начин постојања Оца и Сина и Светога Духа. Зато у Цркви нема суштински већих и мањих него оних који се више или мање дају да би се саборност остварила у овом свијету. Друго подједнако темељно начело јесте оно преумљења/покајања: знамо да је сваки човјек син Адамов: нешто темељно погрешно постоји у начину постојања човјека послије Пада. Склони смо да гријешимо и погријешимо, не просто да нам се „омакне“ него: позвани смо да се боримо са злом и агресијом који нису увијек и само ствар оног „другог“ него још више – нас самих. Други никејски сабор, минијатура из Минологија Василија II (Фото: Викимедија) Та два начела не функционишу одвојено. Заборав другог начела, смјештање аскетике, у једну велику фусноту у коју ју је смјестила православна теологија друге генерације „нео-патристичких“ аутора резултовала је потпуном себељубивошћу читавих генерација људи Цркве који би требало да живе саборност. У антрополошком смислу: данашњи „православни теолог“ је завршен иако ни изблиза савршен човјек. Чак и када је сасвим слаба личност, данашњи човјек – „православни“ ништа више ни мање него било који други – није у стању да преуми. Да доживи ограничења сопственог става. Сопственог бића. И зато страда саборност. Сабори се данас не дешавају јер су по дефиницји бојна поља, пребројавања и самјеравања људи који су већ заузели став. Људи са „агендом“ који треба да одговоре на црквено-политичке и политичке „агенде“. То је суштински проблем Критског сабора, али не само његових организатора, који су га смислили тако да се њиме легализује замишљена моћ, него свих нас који се миримо са чудноватом ситуацијом у којој Сабор треба да буде пројекат. Сабори, они васељенски, били су најприје догађаји. На њима се могло догодити оно непредвидљиво: сва њихова историја није пријатна (далеко од пријатности!) али и пред-историја и историја Саборâ даје нам поглед у људе а не у пројекте. Халкидонски орос дугујемо Оцима сабора од којих нити један није супер-стар патристичке теологије. Данас живимо у доба супер-старова неопатристичке теологије од којих су се многи отворено ставили у службу једне погубне идеологије (попут Митрополита Зизјуласа) док се код нас највећи ауторитети и Оци троше у међусобном сукобу. Критски сабор (Фото: Спутњик) И докле год се уједно не вратимо саборном и преумном/покајном (мета-ноетичком) етосу Цркве, докле год не оставимо стваран простор да се у догађају сусрета са браћом промијенимо, докле год не схватимо да подвиг савладавања воље за моћ и страсти стоји чак и пред највишим и најбољим од свих нас у Цркви (данас се чини да су га они највиши највише заборавили), докле год саборност не буде подразумијевала покајање/преумљење а преумљење не буде вапило за тим да бол браће свугдје у свијету буде наш саборни бол – дотле ће све институције, сви заводи, сабори, синоди, факултети, помјесни и свеправославни, бити само глуви сударачи слуђених самољубивих честица, празни од саборности, празни од преумљења, само поља сукоба и игре у којој на крају остаје само вјечита воља за моћ и ништа друго. Саборност без преумности/покајности је само колективитет неизлјечених а нежељних излјечења: преумност без саборности – само појединачна илузија која заборавља да се нико не спасава и не лијечи сам. Свеправославни сабор, помјесни сабор, наставно-научно вијеће једног Богословског факултета имају смисла само ако су људи који им присуствују, који учествују у догађају заиста у стању да учине метанију једни пред другима и да је учине цијелим бићем. Докле год не дођемо до стања мета-ноије, све ће бити само питање организовања моћи, планирања стварности тако да одговара мојој/туђој агенди. А опет, Дух дише гдје хоће и не видиш дисање Његово. Не видиш нарочито ако све планираш у увјерењу да ће се Црква обрушити или опстати само ако си ти залог Њеног постојања. Зато иницијатива грчких епископа о сазивању све-православног Сабора има толику важност: по први пут можда видимо један Сабор из бића Цркве а не из комисијског пројектовања саборности. Саборност и преумљење/покајање функционишу само заједно. Криза саборности, свеправославна, посљедица је систематске склоњености аскетског етоса из примарног фокуса савремене теологије. Међутим, етос преумљења не значи само сабирање сати на свеноћним бденијима, не значи нарочито аскетски миље, пустињски фолклор по себи. Све то може да нас удаљи и да легитимише нашу вољу за моћ. То се дешава чешће него што би се могло помислити. Докле год се не излијечимо од ње, лијечење од ма ког другог порока или страсти неће нас учинити безопасним за Цркву. Дарко Ристов Ђого И зато смо тако лак плијен геополитичким и политичким бурама које дувају у ова времена. Испуњени собом, ми нисмо у стању да живимо садржај црквеног живота. А онда се све институције смишљене да Цркву као такву обесмисле, да је представе као само још једно поље сукоба, активирају да „помогну“ „нашу ствар“. Завршени човјек данашњице, непромјењивих пројекција моћи које често замјењује за „увјерења“ онда пристаје на ту игру јер живи у илузији да је његов ментални процес савршено једнак опстанку Цркве. Он учествује у борби свим средствима, водећи се логиком о дозвољености свих средстава ad maiorem Dei Gloriam. Као и свака игра, и она добија на жестини и интензитету док се на крају не удаљи сасвим од почетних намјера и позиција и остане само игра сама, лом, сучељавање у коме су већ одавно заборављене почетне позиције и разлози. А онај коме је потребна Црква-која-нема-свој-глас гледа и ужива. Он нема своје фаворите, иако може подржавати једну, другу или обје стране. Њему је потребна Црква која више у друштву и свијету нема симболички значај који по своме Бићу има. Празна Црква. Он чека епилог у коме ће сви који остану на позорници бити они статисти-монаси из Рилског манастира. (Фронтал, 5. 11. 2019)
  4. Данашње државе нису склоне само да физички униште Цркву – трик јесте у томе да Црква „имплодира“ Дарко Ристов Ђого: Празна црква Данашње државе нису склоне само да физички униште Цркву – трик јесте у томе да Црква „имплодира“ Сабор СПЦ (Фото СПЦ) У знаменитом Рилском манастиру није било монахâ. Комунистичка партија Бугарске владала је страхом, али и вјером просјечног Бугарина у нову религију – комунизам. Па, ипак, када би страни посјетиоци долазили да посјете Манастир, остатке мрачног средњег вијека, државне власти би платиле глумцима-статистима да обуку мантије и прошетају се по манастиру. Држава би упризорила „цркву“. Ова сцена је нешто најтужније и најпотресније што сам имао прилику да чујем у Бугарској. Држава је тада, нешто физички, још више идеолошки, склонила Цркву и на њено мјесто поставила позориште. Рилски манастир (Фото: Википедија) Међутим, данашње државе, али и структуре моћи које се користе државама, Црквама, војскама и медијима нису склоне само да физички униште Цркву, чак ни да се поставе као њени идеолошки противници. Трик јесте у томе да Црква „имплодира“. Да се уруши сама у себи. Христос Богочовјек је обећао да ће на вјери да Он јесте Син Бога живога саградити Цркву који ни врата паклена неће надвладати. Врата паклена неће надвладати. Ад је, изгледа, схватио да груби притисак не успијева. Да притискање и насиље рађају Мученике и Испоснике. У оквиру постмодерног концепта „испразнити све што има значење и свједочи смисао сваког значења и смисла“ данас је на ред дошао пројекат имплозије Цркве. Потребно је да се Она сама по себи потроши и постане излишна. У тренутном суманутом сукобу који бјесни у Српској Православној Цркви сви се осјећамо као нијеми посматрачи нечега људског, одвећ људског. Проблем тога људског, одвећ људског јесте централни проблем цјелокупног Православља данас. Јер Православна Црква почива на два основна начела. Једно је начело саборности: Црква треба да се оствари као Царство Божије, као остварење Љубави која је начин постојања Оца и Сина и Светога Духа. Зато у Цркви нема суштински већих и мањих него оних који се више или мање дају да би се саборност остварила у овом свијету. Друго подједнако темељно начело јесте оно преумљења/покајања: знамо да је сваки човјек син Адамов: нешто темељно погрешно постоји у начину постојања човјека послије Пада. Склони смо да гријешимо и погријешимо, не просто да нам се „омакне“ него: позвани смо да се боримо са злом и агресијом који нису увијек и само ствар оног „другог“ него још више – нас самих. Други никејски сабор, минијатура из Минологија Василија II (Фото: Викимедија) Та два начела не функционишу одвојено. Заборав другог начела, смјештање аскетике, у једну велику фусноту у коју ју је смјестила православна теологија друге генерације „нео-патристичких“ аутора резултовала је потпуном себељубивошћу читавих генерација људи Цркве који би требало да живе саборност. У антрополошком смислу: данашњи „православни теолог“ је завршен иако ни изблиза савршен човјек. Чак и када је сасвим слаба личност, данашњи човјек – „православни“ ништа више ни мање него било који други – није у стању да преуми. Да доживи ограничења сопственог става. Сопственог бића. И зато страда саборност. Сабори се данас не дешавају јер су по дефиницји бојна поља, пребројавања и самјеравања људи који су већ заузели став. Људи са „агендом“ који треба да одговоре на црквено-политичке и политичке „агенде“. То је суштински проблем Критског сабора, али не само његових организатора, који су га смислили тако да се њиме легализује замишљена моћ, него свих нас који се миримо са чудноватом ситуацијом у којој Сабор треба да буде пројекат. Сабори, они васељенски, били су најприје догађаји. На њима се могло догодити оно непредвидљиво: сва њихова историја није пријатна (далеко од пријатности!) али и пред-историја и историја Саборâ даје нам поглед у људе а не у пројекте. Халкидонски орос дугујемо Оцима сабора од којих нити један није супер-стар патристичке теологије. Данас живимо у доба супер-старова неопатристичке теологије од којих су се многи отворено ставили у службу једне погубне идеологије (попут Митрополита Зизјуласа) док се код нас највећи ауторитети и Оци троше у међусобном сукобу. Критски сабор (Фото: Спутњик) И докле год се уједно не вратимо саборном и преумном/покајном (мета-ноетичком) етосу Цркве, докле год не оставимо стваран простор да се у догађају сусрета са браћом промијенимо, докле год не схватимо да подвиг савладавања воље за моћ и страсти стоји чак и пред највишим и најбољим од свих нас у Цркви (данас се чини да су га они највиши највише заборавили), докле год саборност не буде подразумијевала покајање/преумљење а преумљење не буде вапило за тим да бол браће свугдје у свијету буде наш саборни бол – дотле ће све институције, сви заводи, сабори, синоди, факултети, помјесни и свеправославни, бити само глуви сударачи слуђених самољубивих честица, празни од саборности, празни од преумљења, само поља сукоба и игре у којој на крају остаје само вјечита воља за моћ и ништа друго. Саборност без преумности/покајности је само колективитет неизлјечених а нежељних излјечења: преумност без саборности – само појединачна илузија која заборавља да се нико не спасава и не лијечи сам. Свеправославни сабор, помјесни сабор, наставно-научно вијеће једног Богословског факултета имају смисла само ако су људи који им присуствују, који учествују у догађају заиста у стању да учине метанију једни пред другима и да је учине цијелим бићем. Докле год не дођемо до стања мета-ноије, све ће бити само питање организовања моћи, планирања стварности тако да одговара мојој/туђој агенди. А опет, Дух дише гдје хоће и не видиш дисање Његово. Не видиш нарочито ако све планираш у увјерењу да ће се Црква обрушити или опстати само ако си ти залог Њеног постојања. Зато иницијатива грчких епископа о сазивању све-православног Сабора има толику важност: по први пут можда видимо један Сабор из бића Цркве а не из комисијског пројектовања саборности. Саборност и преумљење/покајање функционишу само заједно. Криза саборности, свеправославна, посљедица је систематске склоњености аскетског етоса из примарног фокуса савремене теологије. Међутим, етос преумљења не значи само сабирање сати на свеноћним бденијима, не значи нарочито аскетски миље, пустињски фолклор по себи. Све то може да нас удаљи и да легитимише нашу вољу за моћ. То се дешава чешће него што би се могло помислити. Докле год се не излијечимо од ње, лијечење од ма ког другог порока или страсти неће нас учинити безопасним за Цркву. Дарко Ристов Ђого И зато смо тако лак плијен геополитичким и политичким бурама које дувају у ова времена. Испуњени собом, ми нисмо у стању да живимо садржај црквеног живота. А онда се све институције смишљене да Цркву као такву обесмисле, да је представе као само још једно поље сукоба, активирају да „помогну“ „нашу ствар“. Завршени човјек данашњице, непромјењивих пројекција моћи које често замјењује за „увјерења“ онда пристаје на ту игру јер живи у илузији да је његов ментални процес савршено једнак опстанку Цркве. Он учествује у борби свим средствима, водећи се логиком о дозвољености свих средстава ad maiorem Dei Gloriam. Као и свака игра, и она добија на жестини и интензитету док се на крају не удаљи сасвим од почетних намјера и позиција и остане само игра сама, лом, сучељавање у коме су већ одавно заборављене почетне позиције и разлози. А онај коме је потребна Црква-која-нема-свој-глас гледа и ужива. Он нема своје фаворите, иако може подржавати једну, другу или обје стране. Њему је потребна Црква која више у друштву и свијету нема симболички значај који по своме Бићу има. Празна Црква. Он чека епилог у коме ће сви који остану на позорници бити они статисти-монаси из Рилског манастира. (Фронтал, 5. 11. 2019) View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...