Претражи Живе Речи Утехе

Ректорат Универзитета у Београду Универзитет у Београду објављује Решење Одбора за професионалну етику. Решење можете преузети овде. Универзитетске вести WWW.BG.AC.RS null

За недељник "Време" говоре; Епископ рашко-призренски Г. Теодосије, архимандрит Сава и о. Иларион ПДФ можете преузети на следећем линку: https://d.pr/n8JkaV Редакција Поуке.орг View full Странице

Извор:http://www.pravoslavie.ru/112455.html Одељење спољашњих црквених веза канонске Украјинске православне цркве (у јединству с Московском патријаршијом) дало је официјелни превод Саопштења Светог Синода Васељенске патријаршије од 22. априла и свој коментар тог саопштења. У саопштењу Васељенске патријаршије се навод да је на седници Синода одржаној 19. и 20. априла под председништвом Свесватјејшег патријарха Вартоломеја, одлучено следедеће: "Васељенски патријархат који сагласно Божанственим и Светим канонима и дуговременом црквеном поретку и Свештеном Предању води бригу о свим Православним Црквама у свету и има одговорност за свеправославно јединство, тако и особито о православном украјинском народу, који је примио хришћанску веру и спасоносно крштење од Константинопоља, као његова истинска Мајка Црква, размотрио је подробно на овом, као и на претходним синодским заседањима, црквено стање у Украјини, примио је молбу од политичких и црквених лица који представљају милионе Украјинаца за додељивање аутокефалије, и решио је да тим поводом блиско сарађује и комуницира са свим сестринским Православним Црквама." Из овога је јасно, по Одељењу спољних послова УПЦ, да Константинопољска патријаршија неће предузети никакве кораке који би угрозили јединство православних. Утолико пре што ће се питање разматрати са свим Помесним Црквама од којих ниједна не општи са црквама у расколу које су потписале молбу (уз председника Порошенка и Врховну Раду Украјине), а разговори не могу да се воде без Украјинске православне цркве и као једине канонске цркве у Украјини и уједно највеће религиозне организације у овој земљи. View full Странице

У албанској јавности и медијима се последњих месец дана све више могу прочитати наслови о озбиљним закулисним радњама између Србије, Албаније и Косова, и заједничкој дипломатској офанзиви о коначном решењу статуса Косова – подели Косова на српски и албански део. Колико се чини по млаким реакцијама, ни највећи део међународне заједнице не би имао ништа против таквог решења, које би им једном за свагда скинуо са дневног реда питање Косова и Метохије. Не једанпут се у нашој јавности чуло да је то најбоље решење ком можемо да се надамо. КОРЕНИ ЗАБЛУДЕ Корени заблуде да је подела Косова и Метохије најбоље решење вуку корене од Добрице Ћосића. У време када је он први пут изашао са тим предлогом, постојала је СФРЈ, са моћним службама које су радиле на томе да се КиМ у целости одвоје од Србије и тиме је ослабе. У тим тренуцима, ситуација је заиста била „дај шта даш“. Међутим, ситуација се од тада променила, а логика и реторика оних који то решење подржавају, остала је иста. Добрица Ћосић, иако носи мноштво несумњивих заслуга за српски народ, творац је и једне потенцијално врло погубне заблуде – да је решење поделе Косова и Метохије између Срба и Албанаца највише и најбоље што Република Србија икад може да добије. Међутим, колико је то решење заиста добро за Србију и Србе који на КиМ живе? Да бисмо ствари сагледали до краја, морамо их погледати из три угла – албанског, међународне заједнице и српског угла. АЛБАНСКИ УГАО Албанци на Косову и Метохији су у потпуно хаотичном стању. Нема независности, макар не оне којој су се они надали, нема визне либерализације, полако пресушују и стране донације, а незапосленост је, према њиховим званичним статистикама, око шездесет процената. Демографија им је у катастрофалном паду, са тенденцијама да ће се тако настави, а исељавање је и без визне либерализације масовно. Бројка од 1,8 милиона људи, колико их на КиМ никада није живело, је резултат огромних манипулација на попису из 2011. године, када су уписивани и људи који на КиМ одавно не живе или никад нису ни живели. Поред тога, та бројка, колико год да је увек била нереална, према садашњим мигрантским и демографским токовима међу Албанцима, делује као фантазија која се никада неће остварити. Албанско друштво на КиМ је у предконфликтном стању. Изгубили су значајан део подршке међународне заједнице која их је видела као превртљиве, непоуздане и неспособне да изграде одрживе институције. Социјална ситуација их притиска и на површину избацује оне са радикалном реториком и настојањима. Због замршене структуре поделе власти на КиМ између формалне – централне, и реалне – власти на терену, институције не могу да функционишу, што је све очигледније. Замршена структура поделе власти је и један од разлога због којих се решења из Бриселског дијалога не спроводе уопште или се спроводе само парцијално, и један од разлога из ког се не може очекивати да нам ико може гарантовати спровођење било којих договора који се постигну. То је друштво у опадању, чак и на средњи рок. Дугорочно, ради се о друштву које нема шанси за опстанак уколико се нешто драстично не промени, и то у наредних 5 година, за шта постоје изузетно мале шансе. Другим речима, ради се о друштву које није стабилно, нема снаге да спроведе ни оно што је већ договорено, а о неким дугорочним планирањима нема ни речи. УГАО МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Међународна заједница, а посебно највећи део Европске Уније, је уморна од косовског питања. Поред умора, имају својих нагомиланих проблема, којих се неће ослободити у скорије време. Њима би у овој ситуацији одговарало било какво решење око ког се сагласе обе стране, па све и да је то решење да се у потпуности врати српски суверенитет на КиМ. После уложених двадесет година и огромних ресурса, нису успели да од КиМ направе иоле стабилно или одрживо друштво, и не желе да се ту задрже више него што би морали. Са изузетком САД и донекле Немачке, које и даље имају снаге да се овим питањем баве, остале чланице међународне заједнице не би имале ништа против било каквог договора између представника Србије, Албаније и Косова. Све ово под условом да то не омета мир у региону, односно да тај договор нема последица на статус Босне и статус Македоније, јер не желе да се уместо једног отворе још два или више нових проблема у региону. СРПСКИ УГАО Српски политичари, највећи број интелектуалаца, а и велики део народа, сматрају поделу КиМ најбољим решењем које се може извући. Поред тога што би Србија поново успоставила суверенитет над севером КиМ, у преговорима би се обезбедиле гаранције за Србе и Српску Православну Цркву јужно од Ибра, а у игри је и отварање питања Републике Српске. Поред тога, Србија би била на убрзаном курсу ка ЕУ. Међутим, ово је све далеко од реалности и плод је краткорочног посматрања ствари, заблуда које корене вуку још из бивше Југославије, као и нереалног сагледавања тренутне ситуације. На првом месту, питање Републике Српске би се отворило, али никако у пакету са решавањем ситуације на КиМ, јер је став међународне заједнице у том погледу кристално јасан. У тој ситуацији, када је ситуација са КиМ завршена, свако даље отварање питања Републике Српске би било у правцу унитаризације Босне и Херцеговине. Оправдање за недозвољавање нове промене граница би било једноставно: подела Косова би била резултат воље обе стране. Воље какве у БиХ не постоји. Уколико би се косовско питање затворило, следеће на „европској агенди“ Србије, која је гарант Дејтонског споразума, би био „неодржив“ статус Републике Српске, која кочи напредак БиХ ка ЕУ и НАТО. Размена територија на целом Балкану не долази у обзир, јер међународна заједница неће да прихвати самосталну муслиманску БиХ, и неће, макар још увек, да отвара питање федерализације и распарчавања Македоније. Срби преко Дрине, од којих многи здушно гурају ову причу, не би од ње дочекали било шта добро, јер, макар за сада, не постоје шансе да се дозволи цепање БиХ. Срби са Косова и Метохије би нестали. И они северно и они јужно од Ибра. Они јужно од Ибра би, заједно са СПЦ, били изложени новом кругу притисака, а када би једном питање Косова постало за међународну заједницу „решен проблем“, нико се више не би освртао на било какве гаранције које су дате у преговарачком процесу. За то имамо и пример Срба у Републици Хрватској, чија је судбина, поред гаранција из Ердутског споразума, позната. Једном када би Србија признала нове границе, изгубила би свако право да реагује било како, сем саопштењима и дипломатским нотама, на које се нико не би освртао. Северно од Ибра, прво би нестали политичари и бизнисмени које тренутно подржава Република Србија, јер би у новим околностима њихов утицај био несразмеран важности територије на којој држе власт и моћ. Изгубили би се сви фондови намењени Србима северно од Ибра, и сва места северно од реке Ибар би постала варошице без икаквог реалног значаја. То би од тих места направило варошице без икакве економске перспективе, попут многих у Србији, што би даље довело до убрзаног исељавања људи који би своју срећу потражили другде. Све ово би, у неком периоду од двадесeтак година, довело до тога да на подељеном КиМ, и северно и јужно од Ибра, Срба више не буде, а да културна баштина Српске Православне Цркве буде у стању сталне угрожености, јер би гаранције за њен опстанак, као што је већ појашњено, остале мртво слово на папиру једном када се Косово изгуби из фокуса међународне заједнице. На крају, шта би добили Београд и централна Србија? Добили би краткотрајно славље „историјског решења косовског чвора“, добили би хрпу обећања за бржи пут ка ЕУ, и то је све. Већ сутрадан, схватили би да нису добили никакве гаранције од стране Савета министара ЕУ, које је једино тело способно да такве гаранције пружи. Затим, суочили би се са тим да на путу ка ЕУ морају да се испуне и остала поглавља, пре свега поглавље 23, које ће нам улазак у ЕУ одложити макар за седам до осам година. Даље би се суочили са чињеницом да у ЕУ не постоји реална жеља за проширењем у догледном периоду. Даља условљавања би се тицала статуса Републике Српске у БиХ, односа са Русијом, али и Кином, а комшије које су у ЕУ већ спремају подугачак списак захтева. На крају, Србија ће, са Косовом које је део Уједињених Нација (самостално или као део Албаније) сигурно моћи да очекује и тужбу за геноцид и још неке поступке који ће се против ње повести, што није ништа непознато, јер су косовски политичари и до сад тражили путеве да ту тужбу поднесу. Подела Косова и Метохије, ма колико краткорочно била привлачна нашој страни, довела би само до поништења скоро целог двадесетог века, и свих жртава које смо дали. Иако тако на први поглед не изгледа, ради се о најгорем могућем решењу, које би значило не само крај Србије на Косову и Метохији, већ и крају постојања Срба на Косову и Метохији. Из те перспективе, чак и тренутни статус преговора око решавања техничких питања, са остављањем решења коначног статуса по страни, дугорочно је далеко боље решење. Упоредо са тим решењем, постоји и мноштво ствари које се у међувремену могу урадити, о чему можда неком другом приликом, и на другом месту. Дејан ДAВИД

Полемика о споменику Зорану Ђинђићу уторак, 24. окт 2017, 16:10 -> 16:24http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2915394/polemika-o-spomeniku-zoranu-djindjicu.html Извор: Танјуг Председник Нове странке Зоран Живковић изјавио је да је срамота Демократске странке што Зоран Ђинђић до сада није добио споменик, док градски менаџер Горан Весић каже да су демократе Ђинђића користиле само за политичку промоцију. Живковић је, гостујући на Н1, рекао да је срамота демократа након 2003. године што Зорану Ђинђићу до сада није подигнут споменик. Идејно решење за споменик Зорану Ђинђићу "Мој пријатељ академски вајар је урадио споменик Ђинђићу и понуђен је као поклон Београду двојици бивших градонацелника - (Ненаду) Богдановићу и (Драгану) Ђиласу", навео је Живковић и онда су, како је рекао, неке комисије одлучиле да то није добро. Он је нагласио да "га боли" што Ђинђићу споменик диже власт чији су се, како каже, представници радовали што је убијен. Коментаришући идејно решење за споменик, он је оценио да "Ђинђић својим делом и ликом не заслужује да буде део експеримента који ће бити неуспешан". Градски менаџер Горан Весић рекао је да је добро што што се чуло од Зорана Живковића да бивши градоначелници Београда из ДС-а нису желели да подигну споменик Зорану Ђинђицу, али Живковићу замера што то није рекао док су они били на власти. "Ова изјава јасно показује како су се Борис Тадић и дружина Ђилас, Шапић и Шутановац односили према Ђинђићу, односно колико су га злоупотребљавали и користили само за политичку промоцију", рекао је Весић за Танјуг. Додао је да Живковић није рекао зашто је ћутао да нико неће да подигне споменик Ђинђићу, „док су Тадић и његови другари Ђилас, Шапић, Јеремић и Шутановац били на власти". "Подизање споменика Зорану Ђинђићу на предлог председника Републике Александра Вучића је цивилизацијски искорак у нашем друштву. Овај чин је знак поштовања према човеку који је убијен. Тадић, Ђилас, Шапић и Шутановац то поштовање нису имали. Вучић га има и то је делом показао за разлику од њих", рекао је Весић. Идејно решење за споменик убијеном српском премијеру Зорану Ђинђићу, извијена стрела, која је у једном делу неповратно прекинута, али лети у висине, аутора Срђана Бајића, изазвало је и бројне, подељене коментаре на друштвеним мрежама. На међународном конкурсу као најбоље идејно решење за споменик убијеном премијеру Зорану Ђинђићу победила је извијена стрела која је у једном делу неповратно прекинута, али незаустављиво лети у висине. Аутор првонаграђене скулптуре је Мрђан Бајић, а сарадници су вајар Предраг Кешељ, архитекта Петар Саздановић, историчар уметности Марина Андрић, аутор звучне инсталације је Биљана Србљановић уз сарадњу са дизајнером звука Добривојем Миљановићем и Владимиром Ризнићем. Србљановићева објаснила зашто стрела као споменик Ђинђићу Коауторка споменика, драматуршкиња Биљана Србљановић на полемику је реаговала текстом за портал Пешчаник у коме између осталог наводи да у покренутој дискусији Србима "промичу битне ствари". "Док ви дискутујете о Вучићу, Весићу, вајарској естетици, положају споменика и његовом изгледу и зашто није леп као на гробљу, промичу вам битне ствари, Срби моји", наводи Србљановићева, додајући, да што се ње тиче "стрела може и у шупу". Она у тексту наводи пример из историје Београда, када је тадашњи градоначелник Коста Кумануди скулптуру Победника "извукао из шупе на Сењаку у којој су се чувале поломљене цеви и неки гвожђарски отпад" и поставио је на Теразије. Тада се поводом Победника и његовог места на Теразијама, повела полемика у јавности о његовом естетском, моралном и националном значају, где је "Мештровићевог Победника аргументовано бранила плејада тадашњих интелектуалаца". Ипак, под притиском јавности одлучено је да овај споменик буде премештен на Калемегдан "на висину од седамнаест и по метара не зато да се што боље види, већ да се види што мање". Овај потез тадашње градске власти описан је у тексту Србљановићеве као "пораз београдске општине и модерног духа Београђана" и доказ "да конзервативизам често уме да буде разоран за савременике, што историја непрестано потврђује". Србљановићева прави паралелу између овог догађаја из историје Београда и полемике коју већ сада изазива споменик Зорану Ђинђићу, а који је замишљен као "извијена стрела која је у једном делу неповратно прекинута, али ипак незаустављиво лети у висине". Она је и ауторка текстуалног образложења предлога за изглед споменика где наводи да је "стрела универзални симбол за правац и смер", док "прекинута, извијена стрела јасно евоцира трауму која ову стрелу (мисао, правац) само за тренутак омета, али је никада не зауставља". Посетиоци споменика моћи ће да чују и мисли покојног премијера путем звучне инсталације која "полази од основне идеје унутрашњих гласова пролазника, мисли које беже и које се мешају, које надгласавају и надјачавају једне друге, које збуњују и скрећу са стреловитог пута". Како наводи Србљановићева, тек када се посетиоци приближе скулптури "почињу да разазнају познати глас са познатим реченицама" док "из другог нивоа добро скривених и обезбеђених звучника, који се налазе у горњем делу прекида стреле, са унутрашње стране, допире глас Зорана Ђинђића". Читава скулптура и звучна инсталација, објашњава Србљановићева, поставља питања "Шта сам ја учинио? Шта сам могао да учиним? Шта нисам чуо, разумео? Да ли сам могао нешто да променим? Шта сам пропустио да слушам и разумем и зашто ми се то догодило? Зашто то не урадим сад? Како то могу да урадим сад?". Речи и реченице које ће се чути путем звучне инсталације представљају оно што је Ђинђић говорио "када није био уроњен у дневнополитичке изазове". Те реченице, наводи Србљановићева, биће "сведочење о овом човеку као о великом мислиоцу и аналитичару свог времена", а обухватиће "сва обележја наше културе, менталитета, нашег друштва у целини". Један инсерт из звучне инсталације обухватиће реченице попут "Кажи људима истину", "Најлакше је негде се попети и онда пљуцкати на остале", "Морате да се умијете хладном водом, ако не помаже, да се истуширате хладном водом", "Да почистите своју кућу и буквално, а и метафорички", "Традиција је траг кочења", "Спаваћете кад будете у пензији, и ви сте млад човек, ја вам кажем, гледајте у будућност", "Гледајте у будућност и тамо ћемо се састати ви и ја".