Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'реч'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 33 results

  1. У суботу 30. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола Андроника и Свету Јунију, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом великомученику Димитрију у Великој Иванчи. Звучни запис беседе Нашем Архијереју саслуживали су протојереји-ставрофори: умировљени парох младеновачки Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки Жељко Ивковић, протојереји: Слободан Кеџић и Владан Јовановић, јереји: Марко Стевановић и Иван Ненадовић и протођакон Иван Гашић. Евхаристијско сабрање увеличали су “Српски православни појци”. Пре Литургије наш Архијереј освештао је у порти великоиванчанске цркве предивну чесму са иконом Живоносног источника. У својој беседи Епископ Јован се осврнуо на значај прослављања Спасовдана и најдубљи значај овог празнка. Владика је истакао да нас Господ није оставио сиротне, али ако нисмо у заједници Богочовечанског Тела Христовог, у Цркви, у литургијском сабрању, нема нас ни у спасењу. Наш Владика је рекао да је Реч Божија, Реч која оживљава, Реч која васкрсава, Реч која освећује, Реч која просвећује. То је та Реч Божија од које је постало све што је постало. Верни су упознати са мудрошћу да је хришћанин вечни ученик, који се у овом животу спрема за полагање испита за вечни живот; испит нашег живота, наших дела и испит наши недела. Пред Богом су живи само они који слушају Реч Божију и извршавају је, а духовно мртви пред Богом су они који слушај Реч Божију а не творе је. Епископ је закључио да би се зато требало трудити за спасење како своје, тако и других. Тај труд има вечити значај, јер је труд на спасење људи. Они људи који своју веру не живе и за спасење не маре су као љуштуре, које не остварују пуно назначење свог постојања. Извор: Епархија шумадијска
  2. У четвртак 21. маја 2020. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Јована Богослова у Поганову. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Рафаило (Голушин) игуман манастира Височка Ржана, јереј Славиша Смиљић архијерејски намесник белопаланачки, ђакони Ђорђе Филиповић и Немања Шево. Благољепију Свете Литургије допринело је појање братије манастира Успења Пресвете Богородице из Сукова. Након заамовне молитве Епископ је осветио славске дарове и преломио славски колач са протосинђелом Мардаријем (Ковачевићем), настојатељем ове свете обитељи. Извор: Епархија нишка
  3. Торжественом Литургијом, којом је 8. маја 2020. године прослављена слава цркве Светог Марка на Ташмајдану, началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји-ставрофори Михаило Арнаут и Сретен Младеновић, протојереј Саво Поповић, протонамесник Бранислав Борота и ђакони Славко Аничић, Драган Танасијевић и Никола Костић, у молитвеном присуству протојереја Трајана Којића, старешине храма Светог Марка. Хор Светог деспота Стефана, под диригентским вођством проф. Предрага Миодрага, са благоверним народом појао је тропар Светом апостолу и јеванђелисти Марку док је Патријарх преломио славски колач кума славе г. Драгана Рајовића. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Которски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић преминуо је јутрос изненада у 76. години. У последњем интервјуу који је дао недавно за Спутњик, говорио је о свом детињству, школовању, војсци, Котору, литијама, оптимизму који га није напуштао до последњег дана. Архијерејски намесник бококоторски, парох которски Момчило Кривокапић обележио је претходне године пола века служења Цркви и народу. У његовом поносном држању види се истинитост речи које смо о њему чули — да је младим богословима узор како свештеник треба да изгледа, проповеда и води народ Божји. О њему сте могли да чујете само речи хвале, а за себе је говорио да је војник Христов, да се увек водио јеванђелским речима да без Господа не можемо чинити ништа. Испуњен је, признао нам је, већ пола века, јер осећа сву љубав народа који долази у Цркву Светог Николе. Пун ентузијазма, бистрог ума, на дан кад је изгласан контроверзни Закону о слободи вероисповести, морао је да освешта улице Котора... Са оцем Момчилом разговарали смо у Управној згради и Ризници СПЦ у Котору, чији је и оснивач и којој је тек намеравао да се посвети. Нажалост, објављујемо овај разговор пошто је преминуо. Шта нам је рекао парох Момчило у последњем интервјуу На Момчила Кривокапића велики утицај имао је отац који је био војни и парохијски свештеник на Кривошијама, а касније и у Котору и Бијелој. Због неслагања са комунистичким властима 1947. прогнан је у Добој. „Нас смо четворица браће, а мог оца су имали обичај да питају: Како то да поред три благородна сина баш овог манитог шаљеш у Богословију? Он им је одговарао да ће очигледно бити потребна љута трава на љуту рану. А ја сам одувек знао да ћу бити богослов, нико за мене није лобирао“, присећао се отац Кривокапић. Нашем саговорнику највећи ударац у младости задала је рана смрт оца, који је био члан Равногорског покрета. Глава змије је у Котору И поред притиска да се након Богословије ожени и остане да брине о мајци, браћи и сестрама, на наговор професора, а касније и владике шумадијског Саве Вуковића наставља студије на Теолошком факултету. „Много тога људског сам доживео у свим нељудским ситуацијама. Увек сам говорио, да нисам одрастао у Босни, био бих много жешћи и бескомпромиснији у непотребним стварима, а БиХ је учинила да се мало заобли она оштрица из мог карактера“, причао нам је. Током студија отац Момчило добија стипендију за Оксфорд, али је одбија због призвања да буде оно што је остао до краја живота — которски парох. „Занимљиво је да је мени Котор, као младићу, био мрачан, нисам га волео као Херцег Нови. Међутим, када сам питао зашто сте баш мене изабрали, добио сам одговор који је био својеврстан изазов — глава змије је у Котору“, додаје наш саговорник. У одлуци да пређе у Котор подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код којег је често одлазио у манастир Ћелије. Описмењавао војнике Парох которски војску је морао да служи 18 месеци, јер тадашња власт теолозима није признавала факултетску диплому. Послат је у Нови Сад, а додељен му је пушкомитраљез. За првих шест месеци само може да каже: „Не дао бог душману!“ У касарни су били само теолози и криминалци. „То је био хорор. На уласку су ме питали како је у цивилизацији, а ја сам мислио да они не разликују цивилство од цивилизације. Вредно сам радио на себи, јер сам схватио да ћу бити лузер ако не набијем кондицију, иако сам цео живот био спортиста — лош, али фудбалер са ентузијазном, а не каратиста како многи мисле.“ Поред једног лекара и двојице теолога описмењавао је војнике, држали су аналфабетске течејаве и политичку наставу чије је епизоде често препричавао. „Један капетан је говорио ’у Сан Франциској‘, а уместо сума сумарум рекао би ’сума сумарак‘. Оно што нико од нас неће заборавити, свакако је завршна вежба на Фрушкој гори, где смо избројали свако ребро, али и где је један официр ражалован, јер је 600 људи његовом кривицом усред фебруара завршило у болници“, причао нам је отац Кривокапић. Ако Момо не одбрани попа, неће ни бити свештеник Након војске 1969. отац Момо се са супругом доселио у Котор, где је свако вече требало да прошетају градом како би се знало да је православни свештеник присутан и телом и духом. „Није то тада било лако, сви погледи су били упрти у нас, пролазили смо кроз топлог зеца, али на сву срећу, није то дуго трајало. Ипак, суочавао сам се са разним провокацијама. На примеру физичког обрачуна са једним ватерполистом желео сам свима да дам до знања да ако Момо не може да одбрани попа, онда неће ни бити свештеник. Тим потезом сам погодио у менталитет овдашњих становника.“ У Котору до краја живота Момо није могао да разувери народ да је у једном тренутку пребио њих петорицу. Уз осмех нам открива како је то заправо било. „Питао сам једну групу непристојних младића у кафани ко хоће да се бије, а пошто су ми сви били окренути леђима, само сам изашао напоље. Нисам могао ни да наслутим да је после мене у ту исту кафану ушла друга група младића и обрачунала се са онима који су мени отћутали. Сви ти који су добили батине, ’приписани‘ су мени и тако је остало до данас“, присећа се овај свештеник. Не сечемо главе, али бранимо светиње! Неко би помислио на основу ове приче да су свештеници неки дивљаци, али је то овде сасвим нормално, јер ако је Свети Петар Цетињски носио јатаган и учествовао директно на Крусима у рату, ако су сви моји преци били ратници, онда ни ово није страшно, каже овај парох. „Њима је најнормалније било да одсеку Турчину главу, да је ставе у торбицу и искористе је чак и као јастук ако им се успут приспава. Данас је то другачије, али не значи да није остао исти ген — нећемо да сечемо турске главе, али ћемо да бранимо светиње као нико други!“ Комунисти су покушали све то да утуку, каже он и додаје да је сада никла младица са оног здравог корена која нам показује да ће се време рачунати до литија и после литија, ово је историја. „Ако неко мисли да смо ми добри организатори, вара се. Недавно сам одговарајући на питање како то наш штаб држи ову масу, рекао да нема штаба, он је на небу, ми само радимо техничке ствари, припомажемо“, каже наш саговорник. Води се суперинтелигентни рат Иако су због корона вируса литије обустављене, отац Момо сматра да ће спорни Закон о слободи вероисповести морати да буде промењен, јер Закон не би ни стартовао да је Митрополија пристала да препусти Буљарицу. У међувремену се појавио, каже он, и нови купац за Михољску превлаку, неки извесни шеик. „Због тога нам не дозвољавају да обновимо истоимени манастир. Ова власт је продала све и дужна је као нико. Морају да враћају дугове, а алави су“, изјавио је он. Целу причу о Закону, према Момчиловом мишљењу, актуелна власт мислила је да ће завршити веома брзо, али нису рачунали да ће се пробудити народ који се до сада понашао као овце које су они само шишали. „Најпријатније ме је изненадио север Црне Горе који чува невероватну културу, али тамо свештеник до скора у мантији није смео да се појави на улици. Овде се води суперинтелигентни рат, људи се полако ослобађају, што доводи до панике. Мило Ђукановић је због страха од отказивања послушности војске и полиције звао у помоћ РОСУ, јер ге је НАТО испалио“, каже отац Момо. Кад је земљу погодио „срећотрес“ Као парохијски свештеник отац Момчило Кривокапић учествовао је и у радости и у жалости људи. Оно што грађани неће заборавити, јесте да је његовом упорношћу по узору на заветну Ловћенску капелу саграђена Црква Светог Петра на Прчању. Многе немиле догађаје знао је, каже, да претвори у победе. Тако је за снажан земљотрес који је погодио Црну Гору 1979. године рекао да је био „срећотрес“, јер је захваљујући њему успео да оформи Ризницу, архив и библиотеку СПЦ-а у Котору и сачува многе историјске и културне вредности. Испред себе, овај свештеник каже да има један циљ — да се након повлачења из службе посвети, заједно са супругом, сређивању те историјске грађе. Извор: Спутњик
  5. Драга браћо и сестре у Христу Господу, мир вам и љубав од Бога Оца кроз Сина у Духу Светом. Обраћам вам се у ове дане Великог и часног поста, а пред највећи црквени празник Васкрсења Христовог из мртвих, поводом тренутне ситуације и вируса Covid 19, који влада и односи многобројне животе, како у нашој земљи тако и широм света. На самом почетку, молим вас, љубљени у Господу да се чувате и да чувате друге на начин како то прописују здравствене организације наше земље. Овом приликом желео бих да вам, ради утехе у Господу, укажем на неколико важних ствари, везаних за нашу веру и наш живот у Христу, а које нам могу бити од користи баш у ове дане страха и туге. Наш живот сад и овде у историји, као и живот целокупне створене природе, помешан је са смрћу. Живимо тако што се стално боримо са смрћу која нас угрожава. Смрт се не појављује изненада у шездесетој, седамдесетој или некој другој години нашег живота, као да није била ту. Смрт је процес који траје колико и наш живот. Стога, наш садашњи живот је само предокус истинског живота. Зато је Спаситељ наш назвао овај природни животни процес „лажним животом“. То не значи да се овде ради о лажном животу у односу на неки други, духовни живот који је истинит. Живот је један и јединствен. Почео је Божјим стварањем и трајаће по Божјем обећању вечно. Разлика је у томе што је истински живот онај живот који није прожет смрћу а који ће нам Господ даровати у будућности о свеопштем васкрсењу. Тада ће смрт бити одвојена од нашег садашњег живота и неће је више бити, као што нам је то показано у Васкрсењу Христовом. Христово васкрсење је почетак истинитог живота који нема примеса смрти, јер Господ више не умире, и предокус је нашег васкрсења и свеопште победе живота над смрћу. Међутим, Бог ће нам даровати живот само уколико тај живот и ми слободно желимо. Бог, наиме, ништа не чини нама људима на силу, мимо нашег слободног пристанка. Бог природу спасава чудом, кроз свога Сина Исуса Христа, који је узео природу у себе приликом оваплоћења. Нас, људе као личности, спасава само нашим слободним пристанком, зато што нас је створио слободним, тј. „по свом лику и подобију“. На крају, човек се једино по томе, по слободи, и разликује од свих других живих бића. Свако укидање слободе човеку, макар то било и ради најузвишенијих циљева, значи и уништење човека. Зато нам је Господ рекао: „Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се. Јер ко тражи он и налази“. Дакле, Господ Исус Христос нас позива да тражимо и да желимо живот, а, ако га желимо, Бог Отац ће нам га дати у изобиљу. На који начин треба да тражимо живот и да се боримо за њега? Најпре, поштујући и чувајући природу и природни поредак јер је то Божја творевина. Сва жива бића, укључујући и човека, боре се против смрти на тај начин што једу, спавају, што се размножавају, што користе лекове, и на овај начин изражавају жељу да живе. Зато је све то Господ и благословио кад нас је створио, и да једемо и да се размножавамо и да се користимо и лековима и медицином, да бисмо живели. Јер Бог наш је Бог живих, а не мртвих. Он је сам Живот и нас је створио да учествујемо у том животу. Отуда су самоубиство и убиство најтежи греси. Међутим, овај природни начин борбе против смрти нас опет води у смрт. Зато нас је Он позвао да, поред свега овог што смо набројали, имамо и личну заједницу с Њим, јер једино она може да нам осигура живот и да спасе и нас и природу од смрти. У том контексту је Црква установила и пост који сада држимо. Кроз пост Господ жели да нам скрене пажњу на то да нам само храна неће донети живот и да нас позове да предност дамо заједници с њим у односу на храну, не ускраћујући нам у крајњем случају ни њу. На који начин можемо да остваримо заједницу с Богом? Господ је кроз историју позивао човека на заједницу с Њим на разне начине, али је човек у већини случајева то одбијао, мислећи да ће га овај природни начин живота спасти од смрти, што и данас мисли. Ни у једном од тих случајева Бог није хтео да врши насиље над човеком и да му на силу наметне заједницу и живот. Тражио је начин да ту заједницу прихвати и човек, и то слободно. У последње дане Господ је остварио заједницу са нама тако што је Син Божји дошао нама и постао човек, Исус Христос. То се десило посредством Светога Духа, који је гарант да заједница између Бога и нас ни у овом случају није принудна и насилна, већ слободна. Јер тамо где је Дух, тамо су слобода и заједница. Бог нас воли и из љубави нас је и створио и та љубав искључује свако насиље и силу над нама. Истовремено, Бог такође жели да и ми имамо заједницу с њим слободно, из љубави. Ово искуство заједништва на основу слободе свима нам је познато из нашег личног људског искуства и знамо да је то истинита љубав. Зато се Син Божји и оваплотио од Марије Дјеве, посредством Св. Духа, и постао човек Исус Христос. То је била заједница слободе, како Бога тако и човека, тј. Богородице. По оваплоћењу, Господ Христос је позвао све људе да се сједине с њим посредством Светога Духа и да на тај начин имају живот. Први од људи који су се одазвали на Христов позив и остварили заједницу са Христом били су његова Мати, Богородица, апостоли као и други ученици. Међутим, њихово најприсније сједињење са Христом до поистовећења с њим десило се после Вазнесења Христовог на небо у телу и послањем Св. Духа на њих на дан Педесетнице (Духови). Тако је настала прва Црква, заједница многих који су сједињени посредством Св. Духа са Христом до поистовећења с Њим. Отуда су хришћани вазда гледали на своје ближње и свештенике, а посебно на епископа, као на Христа. Потоње генерације људи који су желели заједницу с Богом, такође су остваривали заједницу са Христом на исти начин. Ми смо такође остварили заједницу са Христом, тако што смо Крштењем постали чланови Цркве, односно литургијске заједнице. Ово је једина реална и истинита заједница човека са Господом Христом. Господ се, наиме, после свог Вазнесења посредством и делатношћу Св. Духа пројављује у свету као Црква, тј. као литургијска заједница. Тамо где Дух делује, он доноси слободу и ствара заједницу у Христу (уп. 2Кор 13, 13), тј. ствара литургијску заједницу. Отуда је литургијска заједница људи са Христом једини „лек против смрти“, како говори свети Игнатије Богоносац. У Литургији, међутим, ми не остварујемо само заједницу са Богом у Христу, већ и са свима онима који су крштени и који су већ у заједници с Господом. Заједница с Богом у Христу мимо истовремене заједнице и са свим осталим крштеним људима није могућа. Господ је неодвојив од оних који су Тело Христово и једина пројава Христа у историји. Зато је Литургија догађај, а не институција и не може бити присуства Божјег без догађаја сабрања. О, како је ово велика истина, коју и ми данас преживљавамо одвојени једни од других. Јер живећи као сами, иако живимо и молимо се Богу, свесни смо да то није довољно без литургијске заједнице и нашег присуства у њој и заједнице с другима. Отуда нам Господ и каже: „Тамо где су двоје или троје сабрани у моје име, тамо сам и ја с њима“, или на другом месту: „ко не љуби ближњега свога, не љуби ни Господа“. Оба навода се односе на литургијску заједницу. Зато је наша вера, дечице моја драга, Црква, литургијско сабрање. Нико не може доћи Господу и сјединити се Њим, мимо Литургије. Ово наше сједињење с Господом у Литургији, свакако је само предокус будућег Царства Божјег, као што је и наш садашњи живот предокус истинског живота. Зато нам у ове дане, кад се од нас тражи да будемо сами и да се не окупљамо у већим групама, па на тај начин и да не идемо на Службу, тако тешко пада. Али, стрпимо се. Не кушајмо Господа, не будимо хировити. Проћи ће и ова пошаст, па ћемо опет бити с Господом. Зна Господ да га неће славити мртви, него ми живи и зато ће нас подржати (уп. Пс 6, 5). Док тај дан не дође, служићемо Литургију с малим бројем људи, али да не заборавимо да се свака Литургија служи за све људе и за целу творевину, па у овом случају и за нас који смо одсутни из оправданих разлога. Јер Литургија је космичка, како каже свети Маским Исповедник, и обухвата све. У ове дане када, ова опака болест односи наше миле и драге и привремено их дели од нас физички, нека нам једина утеха буде Господ наш Исус Христос и његов живот и патње, али пре свега његово Васкрсење. Јер он, будући Бог, а поставши човек ради нас и нашег спасења, је и сам прошао овај пут смрти, тражећи од Оца да га прослави, што је овај и учинио васкрнувши га из мртвих Духом својим. Зато је и нама рекао да се не бојимо јер и ако умремо живећемо. Он је господар и смрти и живота. Господ нас није довео из не-бића у биће да мало поживимо мучећи се, па да нестанемо. Довео нас је „да нам дâ живот и да нам га дâ у изобиљу“. То ће се десити када Господ поново дође у сили и слави. Дотле остаје да верујемо и да се надамо, и да ту своју веру и наду изражавамо литургијски и борбом против смрти. Зато, љубљени у Христу Господу, чувајмо свој живот и живот других људи, колико то до нас стоји и на начин који је једини могућ у овој опакој болести, јер на тај начин најискреније исказујемо нашу истинску жељу за вечним животом и показујемо се да смо Божји. Јер наш Бог није Бог мртвих него живих. Христос васкрсе! ваш молитвеник пред Господом ЕПИСKОП БРАНИЧЕВСKИ Игнатије Дано у Пожаревцу Пред Васкрсење 2020. Извор: Саборност
  6. Архимандрит Захарија (Захару) је духовник Манастира Светог Јована Крститеља у Есексу, у Енглеској. Његов духовни отац је један од најистакнутијих стараца нашег доба, старац Софроније Сахаров, ученик Светог Силуана Атонског и састављач његовог житија. Проглашен је за светог крајем прошле године. Отац Захарија, духовно укорењен у истинитим учењима свог старца, написао је неке од значајних књига о хришћанској духовности у савременом свету. Услед епидемије коронавируса, која се убрзано шири целим светом, многи људи су збуњени, други су у паници... Мислим, ипак, да не би тако требало да буде, јер шта год Бог чини са нама, чини из љубави. Хришћански Бог је добар Бог, Бог милости, доброте и љубави, Који воли човека. Значи, не смемо губити из вида чињеницу да постоји и Божије допуштење у свим околностима живота? Наравно. Бог нас је створио по својој доброти, како би поделио са нама свој живот, чак и своју славу. Када смо пали у грех, допустио је смрти да уђе у наш живот, опет из доброте, како не бисмо постали бесмртни у свом злу, већ да бисмо тражили пут спасења. Па иако смо пали, Бог никада није престао да промишља о нама, не само у погледу материјалних добара, ради одржања нашег људског рода, већ је такође слао пророке и праведнике, припремајући себи пут, како би могао да дође и разреши нашу трагедију. По својој несхватљивој љубави, донео нам је вечно спасење кроз Крст и Васкрсење. Дошао је, узео на себе проклетство греха и показао нам своју љубав до краја: Љубивши своје који су у свету, љубио их је до краја (Јн. 13, 1). Све што је Бог чинио – када нас је стварао, снабдевао добрима ради одржања света, када је припремао себи пут да дође на земљу и када се лично појавио на њој, да сатвори наше спасење на тако запањујући начин – све то чинио је по својој доброти. Његова доброта је безгранична. Он нас спасава и тако је дуготрпељив према нама, чекајући нас да дођемо у познање истине (1 Тим. 2, 4) и принесемо истинско покајање, како бисмо могли да будемо са Њим кроза сву вечност. Дакле, на сваком нивоу свог односа према човеку, наш Бог показује једино своју доброту и милост, који су бољи од живота (Пс. 63, 3); доброта је Његова природа и Он све чини на корист људима и за њихово спасење. Сходно томе, када Он поново дође да суди свету, хоће ли то бити неки други Бог? Неће ли то бити исти Бог милости, доброте и љубави, Који воли род људски? Будимо сигурни да се нећемо појавити пред неким другим Богом, већ пред Њим, Који нас је створио и спасао. Дакле, судиће нам са том истом милошћу и истом љубављу. Зато не би требало да паничимо нити да се колебамо, јер ће то бити исти Бог који ће нас примити и у другом животу, и судити нам са истом добротом и милосрђем. Човеков најдубљи страх јесте страх од смрти – садашња ситуација то најбоље показује. Како да се ми као хришћани исправно поставимо према неизвесности сопственог опстанка, без обзира да ли смо већ озбиљно оболели или нисмо? Неки се прибојавају да им је куцнуо последњи час. Искушење са коронавирусом има ту позитивну страну, што имамо неколико недеља од тренутка кад нас нападне, до нашег последњег часа. Стога, можемо посветити то време припреми за сусрет са Богом, како нас одлазак не би задесио неочекивано и како не бисмо отишли неприпремљени, већ након што размотримо читав свој живот сваки пут када станемо на молитву – некад бескрајно благодарећи за све што је Бог учинио и чини за нас, а некад у покајању, тражећи опроштај својих грехова. Ништа нам не може наудити уз једног оваквог Бога, Који све допушта по својој доброти. Једноставно, требало би да имамо бескрајну благодарност и смирену покајничку молитву за опроштај наших грехова. Морамо да видимо доброту Божију у свим стварима које се дешавају. Свети оци умели су да виде Његову доброту и љубав. Слична епидемија, која се појавила у четвртом веку у египатској пустињи, пожњела је више од трећине монаха. Оци су тада надахнуто говорили: „Бог жање душе Светих за своје Царство“ и нису се колебали. Сам Господ говори у Јеванђељу о последњим данима, о искушењима и невољама кроз које ће свет проћи пре Његовог Другог доласка. Па ипак, у Његовим речима не примећујемо нездраву тугу или очајање. Господ, Који се у Гетсиманском врту молио са крвавим знојем за спасење читавог света каже да, када угледамо страхоте које претходе Његовом Другом доласку, треба одушевљено да подигнемо главе, јер је наше искупљење близу (Према: Лк. 21, 28). Неки ми говоре: „Нека нам Бог пружи своју руку помоћи.“ Али, управо ово и јесте Божија рука! Он жели наше спасење и дела много пута и на разне начине (Према: Јев. 1,1): Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5,17). Овај вирус може бити средство које Бог користи да многе људе приведе самопознању и покајању, да пожање многе спремне душе за своје вечно Царство. Стога, за оне који себе повере и предају промислу Божијем, све ће изаћи на добро, а знамо да онима који љубе Бога, све помаже на добро (Рим. 8, 28). Дакле, нема простора за болесну обесхрабреност. Како Ви лично доживљавате ово искушење пандемије? Што се мене тиче, тo искушење ми је од помоћи. Чезнуо сам да поново нађем молитву коју сам имао раније, са којом бих могао да прођем кроз цео свој живот од рођења до сада, захваљујући Богу за сва Његова доброчинства знана и незнана; и са којом бих, исто тако, могао да прођем цео свој живот кајући се за све моје грехове и безакоња. Дивно је када у молитви можеш да прелетиш читав свој живот и изнесеш све пред Бога, истрајно се молећи. Тада осећаш да се твој живот искупљује. То је разлог због кога ми ова ситуација заиста помаже. Нисам у паници, већ тужим ради греха свога (Пс. 38,18). Мере које прописују државне власти могу нам се учинити као гушење верске слободе. Како да се верујући човек носи са таквим околностима? Не би требало да се опиремо мерама које предузима држава, у циљу сузбијања несреће коју видимо у животима многих људи. Погрешно је ићи против државне власти. Требало би да поступамо онако како она каже, јер не тражи од нас да се одрекнемо своје вере, већ само да предузмемо неке мере за опште добро свих људи, да би ово искушење прошло – а то није ни мало неразумно. Није поштено да их не послушамо јер, када се разболимо, одлазимо у државне болнице, а тамо ће они преузети све наше здравствене трошкове и болничку негу. Зашто онда да их не слушамо? То је Христов карактер, који је Он као Бог показао у свом животу на земљи, а таква је и апостолска заповест коју смо примили: „Да будемо покорни и послушни поглаварствима и властима, спремни за свако добро дело; никога да не ружимо, да се не свађамо, да будемо благи, показујући сваку кротост према свима људима“ (Према: Тит. 3, 1-2); и Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару... (1 Пет. 2, 13–17). Ако се не повинујемо представницима власти који не траже много, како ћемо се повиновати Богу, Који нам даје божански закон, много узвишенији од било каквог људског закона? Ако држимо закон Божији, налазимо се изнад људских закона, као што су говорили бранитељи хришћанства другог века, у доба Римског Царства које је гонило хришћане. Изненађује то што у земљи у којој живимо, Великој Британији, видимо како фудбалери показују такву разумност и расудљивост, да су се први повукли из својих активности, покоравајући се указима власти о мерама заштите. Било би жалосно да ми, верујући људи, не достигнемо меру фудбалера и не покажемо исту такву послушност властима, за којe се наша Црква моли. Чини нам се да хришћанима најтеже пада могућност укидања Свете Литургије, која је центар нашег живота. Ако се тако нешто догоди, како то да осмислимо? Ако од нас затраже да прекинемо богослужења, просто се предајмо томе и благосиљајмо промисао Божији. Осим тога, то нас подсећа на древни обичај отаца у Палестини: у Великом посту, на Сиропусну недељу, након заједничког опраштања, они би излазили у пустињу и проводили четрдесет дана без Литургије. Пребивали су само у посту и молитви, да би се припремили и вратили на Цвети, како би побожно прославили Господња Страдања и Његово Васкрсење. Према томе, садашње околности приморавају нас да поново проживимо оно што се збивало у недрима Цркве древних времена. Другим речима, да живимо више исихастичким животом, уз више молитве, која ће надокнадити недостатак божанске Литургије и припремити нас да са већом чежњом и надахнућем прославимо Страдања и Васкрсење Господа нашег Исуса Христа. Ово искушење ћемо преокренути у победу исихазма. У сваком случају, шта год да Бог допусти у нашем животу, то чини по својој доброти на корист човеку и никада не жели да науди своме створењу. Свакако, ако будемо били лишени божанске Литургије на дуже време, издржаћемо и то. Јер, шта примамо на Литургији? Причешћујемо се Телом и Крвљу Христовом, пуним благодати. То је за нас велика част и на велику нам је корист; али исто тако, благодат Божију примамо и на разне друге начине. Можете ли нам нешто више рећи о томе? Тачније, шта конкретно можемо да чинимо ако нисмо у могућности да присуствујемо Светој Литургији? Када се молимо Исусовом молитвом, пребивамо у Божијем присуству, са умом у срцу призивајући свето Име Христово. Будући неодвојиво од Његове Личности, божанско Име нам доноси благодат Христову и приводи нас у Његово присуство. Ово очишћујуће присуство Христово чисти нас од наших безакоња и грехова, обнавља нас и просветљује наше срце, како би се у њему изобразио Лик нашег Бога, Спаситеља Христа. Уз то, сваки пут када покажемо добро настројење према нашим ближњима, Господу је то веома угодно. Он сматра да смо то учинили у Његово Име и награђује нас. Показујемо добро настројење према ближњима и Господ нас награђује својом благодаћу. То је други начин како можемо да живимо у присуству Господњем. Можемо задобити благодат Господњу и помоћу поста, милостиње и сваког доброг дела. Стога, ако смо принуђени да избегавамо заједничка окупљања у цркви, можемо бити уједињени у духу кроз ове свете врлине, познате унутар Тела Христовог, свете Цркве, које одржавају јединство верних са Христом и осталим члановима Његовог Тела. Све оно што чинимо за Бога јесте Литургија, јер служи нашем спасењу. Несумњиво, Света Литургија је велики догађај у животу Цркве, у којој верни имају могућност да свој мали живот мењају за бесконачни живот Божији. Међутим, снага овог догађаја зависи од наше припреме, коју остварујемо уз помоћ свега поменутог – молитве, добрих дела, поста, љубави према ближњима, покајања. Шта бисте нам укратко поручили за крај? Драга моја браћо, није потребно да узимамо на себе херојска дела исповедништва против власти, због заштитних мера које предузима за добро свих људи. Не би требало ни да очајавамо, већ да мудро изналазимо начине да не изгубимо живо заједничарење са Христовом Личношћу. Ништа нам не може наудити, једноставно морамо бити стрпљиви за неко време, све док Бог, видећи наше стрпљење, не уклони све препреке и свако искушење. Тада ће нам поново сванути радосни дани и прослављаћемо нашу заједничку наду и љубав коју имамо у Христу Исусу. Архимандрит Захарија - 17. март 2020. године, Есекс, Енглеска Превод са енглеског: сестринство Манастира Светог Стефана, Врање Извор: Епархија врањска
  7. Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру. Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено). Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива. Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на: https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017: ***** " - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере. - Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије. - Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања. - Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. -Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве." ***** Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР View full Странице
  8. Завршна реч Видовдана на глупости грчког калуђера: Опет бесни Иродијада, опет Роман скрибоманује Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато 26. фебруара 2020. Анастасиадис Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook Messenger Copy Link Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато. Осим уобичајене испразне фразеологије и негативног етикетирања, фрустрација сајтом “Видовдан”, епископом Иринејем Бачким, школског примера спиновања и омаловажавања туђих аргумената лаконским одговорима “то је безумно, небогословски и неисторијски,” овај пут високопреподобни архимандрит Роман Анастасиадис “сајт Видовдан и навијаче Иринеја Бачког” просветитељски упућује да проуче историјски документ, који је пронашао у трећем тому “Патријаршијских писама” која је приредио архимандрит Калиник Деликани, архиватор у Цариградској Патријаршији, у издању 1905. године, на страници 677 те љубазно поставио линк за цео документ. Полазећи од себе и својих слабости, отац Роман “редакцији Видовдана и навијачима Буловића” учитава проданост и русофилију која помрачује ум и поништава духовно наслеђе својих предака који су признавали примат Велике Христове цркве и Мајке Цариграда у Православној цркви итд. Наше духовно наслеђе, о коме мисли да ништа не знамо и на које нас гордо упућује, је следеће: Писмо седморице српских епсикопа који су се обратили цариградском патријарху Пајсију II септембра 1726. с циљем да разреши од поста оболелог митрополита београдског Мојсија Петровића. Епископи се обраћају цариградском патријарху као духовном оцу, као ономе који првенствује у пуноћи Мајке и Источне католичанске цркве, не желећи да на себе преузму одговорност него да буду синови Цркве не само именом, него и делом итд будући да су лекари архиепископу и митрополиту београдском и свег народа под Ћесаревом влашћу г.г. Мојсију саветовали прекид поста због лекова која је узимао. Писмо је написано раскошним стилом, у складу са хришћанским обичајима и врлинама у којем писац унижава себе, а узвисује примаоца, монашким етосом и духовношћу, а о којима узвишени архимандрит Роман може само да сања. Оно је доказ наше културе и писмености, те велике духовности коју смо имали у тешко доба аустријско-турских ратова, пред мучко гашење Пећке Патријаршије. Свакако само по себи писмо ништа не значи, нити је било какав доказ неког примата Цариграда. Оно нема канонску тежину, није одлука неког Сабора. Свакако, веома је чудно да седам епископа мимо свог живог и законитог Пећког патријарха Арсенија Шакабенте и мимо самог заинтересованог архиепископа и митрополита београдско карловачког Мојсија, пишу цариградском патријарху. Будући да је Мојсије Петровић имао блиске контакте са Цариградом постоји и могућност да је био у неком духовном односу и пријатељству са Пајсијем. Наравно постоји и једнака могућност да су били “издајице своје Мајке и помраченог ума,” што би рекао поп Роман. Србима је познато да нам барем блесавог клира никад није недостајало. Тако су и недавно на Псевдосабору на Криту поједини епископи и поред свога Патријарха и вере сопствене Цркве и народа на званичне документе се потписивали према болесничким амбицијама и жељама фанариота, нпр. Епископ у Западној Америци. Међутим, нити је то став СПЦ, нити је то вера нашег православног народа. Но без обзира на све, чак и кад бисмо веровали да су потписани епископи заиста веровали и исповедали примат Цариграда по питању разрешења поста и другим духовним стварима, опет остаје чињеница да канонско предање, пуноћа целе Православне цркве и пракса није познавала Примат Цариграда како га данас форсирају. Не треба напомињати да је тај исти Цариград ни једну генерацију касније нетрепнувши укинуо Пећку Патријаршију, у кооперацији са силницима и душманима српског народа и Цркве. Ипак, чињеница да је неко некоме разрешио да доручкује јаја и сланину са кајмаком, у односу духовник и послушник, нема никакве везе са самоумишљеним правом, да се поништи једна цела и жива Христова црква у Кијеву и њен епископ само обавести да од сутра више није епископ, као што је нпр урадио патријарх Вартоломеј прошле године митрополиту Онуфрију. Примат у Цркви носи одговорност да се понашаш боље него сви други, нпр да будеш мање националиста него други, а не да говориш да твој народ и раса има првенство над Словенима. Чак ни Папа нема примат и непогрешивост, мимо догмата и вере. Примат не значи да имаш право да радиш глупости и говориш “то је моје право”. Управо такво схватање примата је најбржи пут за губљење примата, што се и десило. Архимандриту Роману, и другим фанариотима, није јасно да се Срби не боје историје, не боје се докумената и мртвог слова на папиру, јер ми Православље живимо у срцу, а у срцу нема примата за продане душе. Исто тако, Срби су увек и безрезервно признавали првенство части и велику љубав давали свим патријарсима, било цариградским било московским, кад год су то делима и речима заслуживали. Срби немају проблем са приматом Цариграда какав је био у Цркви, понављамо, Цариград има проблем са историјом и са самим собом. Да нема, не би Вартоломеј морао да мења одлуку Синода из 1686. Да ли је ико на Фанару свестан колико ово смешно и промашено звучи? Ако Фанар жели да му српски епископи опет пишу да им разреши пост, или неки критски архимандрити да им дозволи да живе са дечком и мачком, онда ће Цариград морати много више да поради на свом угледу, интегиртету, отпору силама мрака, држању речи и обећања и другим аспектима чојства и јунаштва, у којима је сада, на нашу жалост, толико омануо. Нико од Срба не би био срећнији да сад цариградски патријарх Вартоломеј има неки углед личности од поштења и духовности, све карактерне особине хршћанина, па да нас подржи у овим тешким и смутним временима. Нико му не би више клицао и одавао поштовања и почасти од нас. Ми смо жалосни што он није такав. И за крај, просто знања ради, архимандрит Роман би требало да зна да Српска црква није никаква кћер Цариграду него Сестра што јасно пише у Томосу Уједињене Српске цркве из 1922. Ако већ нема поштовања према СПЦ требало би да има према својим прецима који су то веровали, исповедали и потписали, јер је то онај лек који препоручује нама. Свој трактат уважени архимандрит Роман завршава речима апостола Павла како се треба клонити свадљивог човека јеретика, што ћемо и послушати. Видовдан
  9. У Црној Гори нико више не пита ко је. Довољно је рећи Гојко Перовић и зна се да је то протојереј ставрофор, ректор цетињске Богословије, свештеник који је ушао у срца верника, нечујно „бануо” у све, а не само православне домове и у већини њих остао. А човек не може бити у „туђем” дому ако га нема у свом. А Гојку и супрузи Бог је напунио кућу чељадима, око огњишта греје се пет синова. Његов други дом Богословија удомила је и школује педесетак богослова. Наизглед тих, с душом дечака, правичан и увек спреман да разуме проблеме својих богослова, професор Перовић не попушта када се мери знање ђака. Негде се и чуло да је он „строги профа”, али неизмерно нежан отац. Током молебана у Цетињском манастиру, после молитве крај ћивота Светог Петра Цетињског, поручио је браћи Црногорцима да треба заједно да ложе један бадњак – љубави и помирења, а онда је заплакао. Искрене сузе оца Гојка постале су симбол црногорских раскола и деоба. Ректор цетињске Богословије није „увезени“ свештеник како их именује црногорска власт, за шта су добили одговор од њега: „Ја сам Црногорац, пореклом из Катунске нахије, нисам члан ниједне партије. Сви моји за које знам су рођени усред Црне Горе, моји преци нису раздвајали Српство од Црногорства.” Не узмиче ни пред ким, полемише, расправља, а недавно је и црногорског председника Мила Ђукановића питао: „Шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски верски и национални идентитет – ако није управо насиље које се врши над самим Светим Савом? Можемо ли се ’ослободити’ његовога имена и спомена, а да после тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили.” На одговор Ђукановића чекао је месецима а онда му је, уместо њега, послао закон којим ће „уразумити свештенство СПЦ да ништа њима не припада већ држави Црној Гори” и да је „нетачна теза да је црква створила државу, јер је она постојала пре ње”. Перовић је поново пресавио табак и написао њему „и много критикованој власти”: „Нисмо ми на црквеним саборима одлучили да оснујемо партију или формирамо владу, него сте ви на партијским конгресима прогласили ’обнављање цркве’ и донели закон који нам, овакав какав је, не треба.” Рођен 1972. године на пени од мора у Котору, одрастао у Херцег Новом, школовао се у Београду и професуру започео на Цетињу где сада живи. Када човек има шта да каже онда није нескромно и овај текст урамити реченицама које је у разним поводима изговорио ректор цетињске Богословије: „Браћа смо. Мало нас има да бисмо се делили.” „Ко дигне руку на брата свога, или покуша да баци камен – тај нека се не нада ничему доброме.” „Ми се бунимо да ова држава буде боља и јача, са овим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осећа да јесте. Јер нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас.” „Ако је човек срећан са оним што има и ако не гледа шта је други добио, него ако оно своје разрађује, онда Бог на то уме да дода.” „Ми свештеници треба стално да размишљамо да ли свакодневно живимо оно што проповедамо.” „Нећемо се шалити с нашом државом. Шетамо слободно, с молитвом у души и с Црном Гором у срцима.” Наведени цитати оправдавају поруке младих који су на једној друштвеној мрежи написали: „Господ збори, отац Гојко само уста отвара.” Извор: Политика
  10. У четвртак 6. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Ксенију Римску и св. Ксенију Петроградску, Владика Јован је служио свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслужење архијерејског намесника лепеничког протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, јереја проф. Владана Костадиновића и драгог госта из Епархије аустијско-швајцарске презвитера и пароха бечког Миљана Антића. Звучни запис беседе Владика је беседећи рекао да: “Ако Божанску реч читамо са вером, смирењем и тражећи од Цркве тумачење, онда ћемо је правилно разумети. Потребно је да се владамо достојно Господа и Јеванђеља, угађајући Му у свему. Тако можемо наћи своје божанско назначење и остварити га. То можемо са трудом, дајући превагу духовном у себи и одричући се лоших навика. Бог обитава у срцу човековом, те је чисто срце најмилији дом Господњи. Једина права радост за нас је живети у Богу и по Богу. Љубав је од Духа Светога. Ми дајемо срцем. Дух Свети даје љубав. Где је љубав нема мржње, злобе, пакости и надмености. Чистом човеку је све чисто, а прљавом човеку је прљаво срце и мрзи друге људе, обожавајући самог себе. Зато ако хоћемо да живимо у Господу, треба да чистимо себе, најпре своје мисли, речи и дела”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  11. У уторак 4. фебруара 2020. године, на празник светог апостола Тимотеја и светог преподобномученика Анастасија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ралетинац. Епископу су саслуживали: протосинђел Николај, игуман манастира Саринац, протојереј-ставрофор Живота Марковић и јереј Слободан Савковић, парох великопчеличкои. Звучни запис беседе За певницом су појале монахиње манастира Липар и Ралетинац, предвођене високопреподобном игуманијом манастира Липар Тавитом, уз присуство великог броја народа који се сабрао око свога Архијереја. Током свете Литургије, преосвећени Владика се обратио верујућем народу беседећи о важности Речи Божије као насушне хране за задобијање вечног живота. Преосвећени Владика је подсетио да као што нам је потребан овоземаљски хлеб да одржимо тело, тако нам ради одржања душе потребан и небески Хлеб који је Реч Божија. Епископ је говорио и о важности послања свештеника ради душа које су гладне Бога. “Господ је рекао: “Дођите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”, што значи да нас Бог одмара опраштањем грехова, али једино ако слушамо праведно и испуњавамо реч Божију, једино тако можемо осетити и близину Божију и присутство Божије”, закључио је преосвећени Владика. Извор: Епархија шумадијска
  12. Приказ књиге: протођакон Дамјан С. Божић, Параболе наше стварности, Београд 2020. Православље, новине Српске Патријаршије, у својој дугој историји је имало значајну улогу у животу и мисији Српске Православне Цркве. У данашњем времену апсолутне доминације електронских медија, оно још увек налази пут до читалаца и тако наставља своју започету мисију. Православље није гласило Цркве које има за циљ да ширу јавност упознаје само са минулим црквеним догађајима, него да кроз пријемчив начин свакоме приближи основне истине наше вере и на делу показано трудољубље за Цркву као Тело Христово и неуморну ревност црквених посленика за Дом Очев. Верујем да ће неким будућим хроничарима, историчарима и истраживачима данашњег времена и догађаја новине Српске Патријаршије бити добар путоказ и показатељ живота Цркве и свих искушења са којима се суочавала. У црквеној литератури и ризници њене писане речи налазимо мноштво сабраних беседа свештенослужитеља Цркве Христове и свака од њих је јединствена и посебна по свом садржају и надахнућу, без обзира што су теме, по природи ствари, сличне или готово исте. Они мање упућени би могли да кажу ─ а неки и говоре ─ да се Црква и њени пастири непрестано понављају и да не доносе ништа ново, али они који мало боље познају дух Цркве добро знају и осећају да ничег новог под сунцем нема, осим Богочовека Христа, те да се она вековима ,,понавља” јер је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8). Стога је и њена порука непромењена и вечна: Христос воскресе! Овом књигом, насталом из уредничког пера протођакона Дамјана Божића, црквена ризница је богатија за још један усклик Васкрсењу и још један позив да се сви саберемо у Цркви Христовој, где је једино могуће наћи одговоре на сва питања која муче савременог човека. Аутор у форми језгровитих поука које подсећају на драгоцене разговоре са пријатељима, подстиче читаоце да кроз призму црквеног поимања поретка ствари и збивања у свету и литургијског живота, промишљају о искушењима времена у којем живе и актуелним проблемима. Његово писање уноси потребну свежину у сагледавање изазова данашњице, али се истовремено чврсто ослања на искуство светих отаца и учитеља Цркве. У једном маху, он упућује читаоце на вечне јеванђелске истине и упознаје их са надахнутим мислима домаћих и светских писаца. Протођакон Дамјан Божић је међу корицама ове књиге вредно сакупио своја уводна слова и брижне речи које је као уредник Православља с љубављу писао, покушавајући да сваком броју подари ново лице и читаоцима преда на дар занимљив садржај, али и да, на себи својствен начин, заинтересује свакога за вечне истине о којима пише. Зато Параболе наше стварности јесте својеврсна збирка текстова који, само на први поглед, немају додирних тачака. У свом препознатљивом стилу, отац Дамјан своје мотиве тражи у идејама и порукама врхунских мислилаца, али се у истој мери бави и суштином црквених празника, значајним јубилејима и светим Тајнама Цркве. Он гласно размишља о проблемима (пост)модерног друштва, односу човека према Богу и ближњима и смислу живота, из перцепције савременог човека оптерећеног нормама потрошачког друштва, а одговоре налази у Цркви и њеном духовном искуству. Ове разнолике уводнике Православља, на једном месту, обједињује и сједињује личност њиховог аутора и његова жеља да што боље послужи Цркви и њеној пастирској служби. Познајући оца Дамјана још из школске клупе славне Kарловачке богословије, нисам ни на тренутак посумњао да ће његов труд бити Цркви и народу на корист и да ће се у потпуности остварити као мисионар и благовесник Извора воде која тече у живот вечни (Јн.4,14). Можда је ова књига прерано угледала светлост дана, јер ће отац Дамјан, ако Бог дâ, наставити са својим писањем и мисионарењем, али нека она буде зрно посејано на добру земљу (Мт. 13, 8) и залог будућих издања његових надахнутих текстова. Свима којима прија реч о Небу исказана на јединствен, занимљив и свима разумљив начин, срдачно препоручујем ову књигу уредничких уводника у Православљу који ће, верујем, умножити број читалаца овог црквеног гласила, без обзира на дигитално време у којем живимо и доминацију електронских медија. Протопрезвитер Владан Симић Животопис протођакона др Дамјана С. Божића Протођакон др Дамјан Божић рођен је 1978. године у Пећи на Косову и Метохији. Основну школу завршио je у Београду уз упоредно похађање ниже музичке школе (1993.). Призренску петоразредну богословију матурирао је 1998. године. Дипломирао је, магистрирао и докторирао 2011. године у Сједињеним Америчким Државама. Рукоположен је у чин ђакона у Саборном храму у Чикагу од стране митрополита Христофора 2003. године. Од 2003. до 2012. године служио је у Саборном храму у Чикагу и обављао више дужности при канцеларији Митрополије, Саборне цркве као и на Богословском факултету у Либертивилу. У октобру 2011. одликован је чином протођакона. Због потребе службе, а по благослову Патријарха српског г. Иринеја, 2012. године постављен је за ђакона Саборне цркве у Београду. За штампу је приредио: Катихизис владике Николаја (на енглеском), О посту и причешћивању (на енглеском и српском), Шематизам Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци (на енглеском и српском), Монографију фрескописа Саборног храма у Чикагу (на енглеском и српском), Чин благосиљања путника (црквенословенски превод), Шематизам Епархије средњоевропске (на немачком и српском), Ходих ширинама – водих висинама - Патријарх Иринеј у Канади (на енглеском и српском), Неизмењена српска душа - Изабране проповеди митрополита Христофора (на српском). Тренутно завршава збирку проповеди митрополита Христофора на енглеском језику. У припреми је двојезична монографија поводом 40 година од хиротоније митрополита Христофора (1978.-2018.). Члан је Управног одбора Привредне фондације Архиепископије београдско-карловачке. Служи у Саборном храму у Београду. У слободно време преводи и пише кратке приче и песме. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру. Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено). Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива. Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на: https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017: ***** " - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере. - Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије. - Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања. - Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. -Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве." ***** Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у пратњи Његовог Преосвештенства викарног Епископа г. Стефана, посетио је, традиционално уочи почетка Божићног поста, Богословију Светога Саве у Београду. Свјатјејши је на овој, покладној вечери, ђацима и њиховим професорима упутио низ очинских савета. Звучни запис беседе Свјатјејши је изразио радост што се народ враћа цркви, што се недељом и празницима у црквама може видети доста млађег света, али је указао и да би требало да у храмовима буде више школске деце. Богословцима је Патријарх између осталог казао: "Припремате се за узвишену и часну дужност и апостолски позив да оно што проповедамо народу буде део наше природе, нашег живота. Морате се потрудити да оно што овде учите буде ваш - живот! Оно што читамо у Јеванђељу, то је Господ нама говорио - то мора бити наш живот!". Извор: Радио Слово љубве
  15. У петак, 18. октобра 2019. године, када наша Црква прославља свету мученицу Харитину и светог свештеномученика Дионисија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Епсикоп Јован се верницима обратио надахнутом и садржајном беседом којом је протумачио поуке светог апостола Павла које се тичу молитвеног живота нас хришћана. “У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас бих се, браћо и сестре, осврнуо на ове дивне речи светог апостола Павла које смо чули из овог прочитаног Апостола. Речи апостола Павла: “Молите се у Духу”, значе да наше молитве ако нису у Духу Божијем, оне онда нису плодотворне. Оне молитве које су у Духу, оне су и плодотворне и чудотворне. У молитви човек мора истрајавати. У истрајности и присиљавању себе човек треба да се моли, јер као што знамо молити се није лако. Чим се човек омлитави он се предаје и пада. Апостол Павле даље каже да се молимо за свете. Шта то значи? Овде апостол Павле мисли на све хришћане јер су се хришћани у почетку називали светима. Сваки је хришћанин намењен за светост, јер је намењен за вечност. Али не за некуз нашу измишљену светост, већ за ону светост која долази од Христа, која освећује и просвећује сваког човека који долази на свет. Да ли ми живимо у том просветљењу, то је до тебе и до мене брате и сестро. Зато се на Литургији каже: “Светиње светима”. А човек ако не тежи светости, он ће себе затворити у свој мрак. Зато се помолимо да нас Бог просвети. “Узмите мач Духа који је Реч Божија”, ове речи апостола Павла значе да мач одсеца све оно што није свето у свакоме човеку. Мачем духовним ступимо у рат, духовни рат у нама самима, јер се у нама стално води рат између добра и зла, између светлости и таме. Да се вратим на то питање, шта ће нама браћо и сестре мач духовни? Треба нам да одсечемо сваку нечистоту и неистину у себи, сваку лаж, свако искушење. Људска реч ако није оплемењена Речју Божијом, она је празна реч. Молитва о којој говори свети апостол Павле, потребна је јер она држи у будном стању наш ум и све врлине наше душе. Молитва нам не да да се олењимо, и помаже нам да напредујемо, да се усавршавамо, до краја живота. Наш живот је школа у којој треба да учимо како треба да живимо. Браћо и сестре, имајмо на уму да нас молитва држи будним. Кад молитвом разговарамо са Богом, онда све оплемењујемо. Молитва је стражар. Свети оци уче да је молитва хоровођа у хору врлина. Има ли човек молитву у срцу, он никад у искушењу неће бити савладан. Молитва је васпитач ума и стабилизатор, да тако кажемо. Кроз непрекидну и чисту молитву ум се узноси и пребива у Богу. Молитва нам помаже да саберемо свој расејани ум. Човек често сабира свој ум, али не у Духу Божијем. Молитва је пола Јеванђеља, а пост је друга половина, како кажу свети оци. Ако хоћемо да имамо цело Јеванђеље у себи, онда имајмо пост и молитву”, пожелео је Епископ Јован свим окупљеним верницима у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска
  16. У петак, 13. септембра 2019. године, када наша Црква прославља и празнује празник Полагање појаса Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, док је за певницом појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирао г. Владан Степовић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Говорећи о празнику Полагања појаса Пресвете Богородице, Епископ Јован истакао је чуда које се догађају крај одевних предмета и икона Пресвете Богородице, као и врлине којима је Богомајка живела и којима би сваки хришћанин требало да живи. “Много имамо примера како кроз одећу Пресвете Богородице бивају исцељења. Постоји и данас појас Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопеду, и који многима помаже, постоје и многе чудотворне иконе Пресвете Богородице које и данас заиста чудотворе. Дакле, све нас ово упућује на то како је Господ нама учинио велику милост што нам је подарио Пресвету Богородицу да нам она буде заштитница, да нам она буде молитвеница. Она јесте заштитница оних који верују у Сина Њеног и Господа нашег Исуса Христа. О Богомајци немамо много записа и сведочанстава у Јеванђељу, осим оног сусрета са Јелисаветом. Оно мало што је записано, што је Богомајка изговорила, представља, како свети оци кажу, друго Јеванђеље. У данашњем Јеванђељу, из ове поуке коју је Господ упутио Марти (“Марта, Марта, бринеш се за много, а само је једно потребно”, Лк. 10 42), видимо да Господ апсолутно није против тога да се Он дочека и да се угости, али не смемо заборавити на оно што је најважније, а то је она духовна страна, јер ми нисмо само душа и нисмо само тело, него смо и тело и душа и ми, браћо и сестре, треба да хранимо и једно идруго; а душа се храни Речју Божијом. Данашње Јеванђеље даље говори да је једна жена повикала: “Благо утроби која те је носила и дојкама које си дојио”. А Господ на то одговара: “Благо онима који слушају Реч Божију и држе је”. Ако слушамо и испуњавамо Реч Божију, онда можемо осетити близину Божију. Слушати значи бити послушан, односно препустити се Речи Божијој, јер особа која хоће да слуша она занемарује све што је у њој, онај его, гордост и сујету, и ствара простор за оно што долази од другога, што долази од Бога. Јер ако човек не слуша другога и не слуша Бога, он онда није оставио простора за другога јер само себе слуша. Послушност и смиреност су Пресвету Богородицу учинили Богородицом. Ништа нам не вреди што читамо Свето Писмо, а радимо и живимо супротно Светом Писму. Верник који се може поучити од Мајке Марије, учи се ревности, али се учи и да свему постоји тренутак – време за слушање и време за рад. И ако хоћете, цео свет се дели на Марту и Марију - један се део света труди за себе, за оно што је телесно и спољашње, а други део живи духовно. Данас смо заиста гладни и жедни Речи Божије. Ми хоћемо да послушамо и кад се чита Јеванђеље, а да ли примењујемо? Зато нам је потребна мудрост и правилно расуђивање, да знамо шта је оно што је од овога света и шта је оно што је од онога света. Да се помолимо Мајци Божијој да нас она научи да слушамо. Онај који слуша, он је спреман да прими савет. Не сме хришћанин да буде лабилна личност, јер нама је све дато. Имамо Цркву своју у којој се спасавамо, али како да се спасемо ако не слушамо? Човек треба зато да припреми себе да га води рука Божија, да буде вођен, јер онај који не дозвољава да буде вођен, никад неће научити да води другога, а онај који није научио да слуша, никада неће научити правилно да заповеда. Нека нам Мајка Божија помогне да научимо да слушамо и да верујемо да ће нас Мајка Божија водити и упутити на прави пут који води у Царство Небеско, а то је оно што нам је најпотребније”, истакао је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  17. Благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, у организацији Одбора за верску наставку Архиепископије београдско-карловачке, 31. августа одржан је саборни призив Светога Духа за почетак нове школске године у Храму Светог Марка на Ташмајдану. Присутнима се тог дана обратио председник Одбора протопрезвитер-ставрофор др Драгомир Сандо, говорећи о значају вероучитељске службе као призива Божјег и као службе која наставља литургијску реалност. Извор: Телевизија Храм
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Пашином брду. Патријарху је саслуживало свештенство из Архиепископије, уз присуство старешине и братства храма са парохијанима ове београдске светиње. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Током Божанствене Литургије Патријарх је у чин ђакона рукоположио редовног професора Православног Богословског факултета у Београду др Зорана Ранковића, а исповедно писмо је прочитао протојереј Миле Вуловић. Пред крај Литургије Његова Светост је предводио верни народ у славској литији после које је пререзао колач домаћина славе породице Милутиновић и осветио грожђе. После беседе у којој је било речи о значају данашњег празника, Његова Светост је уручио патријарашку грамату г. Николи Малбаши добротвору храма на Пашином брду. Извор: Радио Слово љубве
  19. У данашњој емисији доносимо предавање које је у 27. јула 2019. године у оквиру духовних сабрања суботом увече у манастиру св. Георгија у Ћелијама код Лајковца, одржао настојатељ ове светиње у Епархији шумадијској, јеромонах Доситеј Хиландарац. Отац Доситеј говорио је на тему "Реч Божија у нашем животу". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  20. Благовремен је дан празника и свеопште радости, у који се опоменух Гаврилова служења и Захаријана свештенстева. Ви чусте евангелиста Луку који казује шта се догоди праведном Захарији када уђе у храм Господњи да кади, и све мноштво народа беше напољу и мољаше се Богу у време кађења. Њему се јави анђео Господњи, стојећи с десне стране олтара кадионога. Видевши га, Захарија се збуни и страх нападе на њ. О страше, предуслове неверја, непостојанство ума, поклизнуће душе! - Исправљајући то, анђео рече: Не бој се, Захарија; јер је услишена молитва твоја. - Изгони страх и уводи молитву, јер рекавши: "не бој се", не ућута него спомену и силу молитве, која дар Божји стече. Услишена је, рече, молитва твоја: ето, жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надени му име Јован (Лк. 1, 9-13). О, преславне тајне и страшнога чуда! С правом Захарија посумња и приговори анђелу. Он искаше једно, а доби друго; он се мољаше за народ, а би назван оцем сина; он мољаше опроштај грехова, а доби обећање о разрешењу бесплодне утробе. Жеља Захаријина беше да се исцеле душе сагрешивше, а не да се утроба Јелисаветина обремени зачећем плода. С правом се Захарија збуни и уплаши, јер беше човек подложан промени, иако обучен у свештенички чин, и размишљаше у себи говорећи: Чудна је појава овога човека, чудно и обећање његово. Ко је овај што је тако смело ушао у свети храм и стоји с десне стране кадионог олтара, као да је без икаквог греха? Ко је овај што има неземаљски изглед, блиста лицем и плаши душу моју? Ја никада не видех тако нешто необично: је ли ово крилати човек или птица човеколика? шта је ово? Не знам. Ко је овај, - да ли уходи мога кађења, и ометач мога молитвеног посредовања? Народ који се напољу моли очекује ме као тајника Небескога Цара, а овај ме задржава унутра; преко мене они узнеше молитве Небескоме Цару, просећи опроштај гресима својим; нисам сигуран, да ли ћу узмоћи испунити жељу народу и показати дело моје чреде, а овај се појави доносећи ми нову вест. Удаљи се, дакле, ти што ме плашиш! Јер када би ти био анђео, послан од Бога, ти би ми помогао у мојој молитви и сажалио би се на оне што напољу стоје и са сузама се моле. Иди одавде ти који ме страшиш, не треба ми ниједна реч о детету које ми обећаваш; јер шта ће народ имати од тога, ако ја будем добио сина? И каква ће корист бити народу, ако Јелисавета буде дојила сина? И какву ће добит стећи народ, ако ја оставим наследника дому свом? Иди, иди од мене, ма ко ти био! Ми смо стари; прошло је време за зачеће; угасла је од старости топлота телесна; ми смо обоје мртви за пожуду; што младост не исцвета, како ће то старост произвести? Тако размишљаше и говораше у себи Захарија. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, не смућуј себе помислима, јер сам анђео светлости а не таме. Ја сам Гаврил, један од главара Небескога Цара; испуњујем наређење, а не наређујем по својој власти; послан сам да ти благу вест јавим, а не да те уплашим; ја се прикрих овим видом који ти видиш, не да те устрашим него да ти се не бих јавио у нагој суштини анђелској: јер телесни не може гледати бестелесног, а Онај који ме посла штеди твој живот. Не бој се, Захарија, послан сам да ти добру вест донесем, а не да те у страх и у недоумицу уведем; ти се позиваш на старост, на бездетност вашу, на престарелу утробу. А ко то рађа по својој жељи? Чадородије је дар Божји, а не изум људски. Зар ниси чуо Господа где говори: Ја сам који стварам човека и саздајем дух у човеку? (Зах. 12, 1). Не верујеш ли, Захарије? А како би саздан Адам, како би створена Ева, како би рођен Исак? Аврам чувши, поверова и не изгуби наду, а ти свештеник па не верујеш! Зар није Богу могуће све што рече? Ти због старости приговараш, старче, и сматраш да је телесна омртвљеност јача од Бога. Када ти не би знао за пример Аврамов, онда би с разлогом могао сумњати; позиваш се на немоћ природе, и не верујеш божанском обећању. Мало иштеш, а много добијаш; и јадаш се као да си претрпео штету. Ти се молиш само за јеврејски народ, а ја ти благовестим оно што ће свима народима бити на спасење. Захарија, чувши то и мало окренувши лице, стаде противречити Анђелу зборећи: Шта ти говориш, Анђеле; жена ће моја родити? Еда ли се ја о томе молих? И ради тога ли кађење вршим и тамјан приносим? Обављајући своју чреду, ја се молим за опроштај грехова народу, а не за разрешење од своје неплодности. Народу своме желим олакшање, а не Јелисавети зачеће и трудноћу. Рањеним душама иштем исцељење, а не да увенуле дојке Јелисаветине точе млеко. Шта ти говориш, о Анђеле! жена ће моја родити? Каква је добит од тога за оне што се напољу моле? Зар ме они, чувши ово, неће затрпати камењем, говорећи, да се ја не молим за њих него за себе, и да не измолих њима милости од Бога, него измолих чадородије себи. Ја никакве жеље немам за чадородијем. Не било тога! Ја то нећу! Оно за шта сам молио, то нисам добио; а ти ми сада уместо тога причаш друго. Не може бити ни речи о неком рођењу сина! Ми не можемо да ходимо без штапа, а ти нам наређујеш да почнемо рађати децу! Како то може бити, када се старост одрече природне телесне везе? Ја иштем спасење људима, и срећу роду нашем, и победу над непријатељима, а не плач одојчета, пелене, повијање, гајење. Ја не мислим о томе. И како ћу се ја обрести оцем природнога сина? Старост одбија да верује у то, јер је то ван њених сила. Ја се држим штапа као коња, и једва идем, а ти ме подстичеш на телесну брачну везу. Како је то могуће? Ти видиш, ми смо обоје остарели, ка земљи се повили; ништа друго не очекујемо сем срп смрти, да нас као већ зрело класје пожње. Ако истину говориш, о Анђеле, онда ми дај неко знамење као залог, да бих поверовао обећању. Јер и Арон не би поверовао, да жезал његов није процветао; и Мојсије не би поверовао, да му рука није побелела; и Гедеон не би схватио, да росе није било на руну; и Језекија не би поверовао, да се сунце није повратило назад. Дај дакле и ти неко знамење, да се и Јелисавета не насмеје као што то учини Сара. Ако треба да будем други Аврам, онда и ја да поступим према теби аврамски: уђи у дом мој, и ја ћу ти умити ноге, и предложити ти трпезу, да би нам подарио пород у старости. Али, чиме ћу се убедити у то што ми ти јављаш, о Анђеле? Ти одређујеш име детету, и набрајаш врлине онога који се још није родио. Покажи ми нешто надприродно, да бих поверовао ономе што је противприродно. Ако се небо преврне тумбе, то ћу се и ја обновити; ако се море измери, то ће и Јелисавета родити; ако се сунце достигне, то ће и суве дојке источити млеко; ако се месец загради, то ће се и усахла утроба овлажити. Чиме ћу се убедити у то: јер сам ја стар и жена је моја временита (Лк. 1, 18). Анђео тада рече Захарији: Ти не верујеш Богу који све може, и сматраш да је обећање Божје немоћно и непостојано, и не стидиш се да испитујеш онога који ти доноси благовест. Чиме ћу се убедити у то, - говориш ти, о Захарије! Еда ли те Бог шаље у Египат да заплашиш фараона, па одбијаш! Ти говориш у себи, да Бог не чини ништа надприродно. Но ако тражиш доследност у природи, а не верујеш чудесној сили Божанства, онда ми реци: на чему стоји земља? чиме се држи свод небески? где су сместишта облацима? кишне капљице где се образују, и снежне пахуљице где се праве? ко руководи течењем сунца? ко одређује границе рашћењу или опадању месеца? ко ће избројати мноштво звезда? како се неисцрпно море задржава песком? како се образује човек у утроби матере? и како се душа Богом саздана изненада обрете у зачетом младенцу? - Ти питаш: "чиме ћу се убедити?" Али, зар не верујеш да свако саздање служи своме Саздатељу, и да свако саздање одмах чини оно што Бог хоће, па макар то било и изнад његове природе? Ти не верујеш да нероткиња може родити. А шта ћеш рећи ка да чујеш да чедна Дјева преславно рађа, и да постаје чврстом вером оно што је изгледало невероватно? Но пошто тражиш знамење, да би поверовао у оно што ти говорим, онда нека ти ово буде знак: ево, онемећеш, и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде (Лк. 1, 20). О, човекољубивог наказања, које изазва исправљење! Јер само глас који сагреши, би кажњен од Анђела, само језик који се дрзну противречити Анђелу, би обуздан: "и даваше руком знак људима; и оста нем" (Лк. 1, 22). Добро Еванђелист написа то: "оста нем"; то ћутање очекиваше глас који се имао родити, Захарија очекиваше Јована, старац - сина, свештеник - пророка. А очекиваше нем, јер Анђео рече: пошто ти, не верујући иштеш знак, онда у властитом телу свом прими знак који те кажњава: онемећеш! Јер где је оруђе противречења, тамо је и казна; где је непромишљена смелост, тамо је и васпитна узда; где је ружење, тамо је и карање. Бог је желео, Захарије, да ти постанеш гласник таквога чуда: рађа се челник војске Небескога Цара и припремитељ ослобођења света од греха. Али, пошто си ти уобразио да је немоћ тела јача од Божјег обећања, - онемећеш и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време (Лк. 1, 20). - Видиш ли, да се без вере не може учинити ништа велико и савршено. Чим Захарија чу ове речи, одмах изиђе из храма, са немилом као наградом за неверје. О, чуда! он уђе да друге ослободи од грехова и суда, а сам изађе осуђен као сагрешитељ; приносећи богослужбено кађење, он изнесе знак изгнања. Народ очекиваше да чује нешто добро од њега, а он рукама даваше знак, и мимиком говораше: "Нека ми се нико не приближи, нека ме нико не пита, јер на себи носим казну Господњег негодовања". - О, чудесних збивања! Захарија немотује, а Јелисавета се радује; језик се везује, а утроба затрудњује; благоглагољива уста мртвују, а нероткиња постаје мајком; Захарија ћути, а Јован игра у утроби матере: јер чим бесплодна Јелисавета угледа Пречисту Дјеву, одмах звезда даница познаде своје Сунце, и Јован силно заигра у материној утроби, оптужујући спорост природе што не може одмах да изађе из утробе у овај свет. Ја сам, вели он, претеча Господњи, и зашто сам везан законима као и остала деца у утробама матера својих? Не могу да чекам до порођаја, играм предухитрујући порођај: јер познадох Господа који ме посла испред себе, да идем напред пред лицем Његовим да Му припремим пут; ја ћу пољуљати узе природе, јер хитам да проповедам долазак Господњи. - О, да дивних чудеса! О чему не знађаху анђели на небу, то сазнаде Јован ношен у утроби. Од Престола и Господстава сакри се тајна Божјег оваплоћења, а откри се Јовану у утроби материној; и с каком је благовешћу дошао Арханђео к Богородици, то нам показује Јован заигравши у утроби. Јер дошавши к нама Искупитељ рода нашег, будући још у утроби матере Дјеве, пође к другу свом Јовану, који такође бејаше још у утроби матере своје. И гле призора: Творац поздравља Своје створење, Цар обитава у шатору војника, Господар дошао у кућу роба. Јован, угледавши из утробе матере своје Ношеног у утроби Дјеве, напрезаше се да превазиђе законе природе, и узигравањем својим кликну: Видим Онога који је поставио границе природи, и не могу чекати време рођења: мени није потребно да проведем девет месеци у утроби, јер Онај који је вечан у мени је; зашто онда да не изађем из ове тамнице у којој сам затворен? Изаћи ћу, да објавим брзо збивање чудесних и предивних ствари. Ја сам труба, и објавићу Божји долазак у телу, и тим гласом одвезаћу очев језик. Гледај тајанство ново и необично! Још се није родио, а узигравањем проповеда; још није добио глас, а чује се преко дела; још није навикао живети, а Бога благовести; још није угледао светлост, а показује Сунце; још није изашао из утробе, а жуди да хрли напред, јер не подноси да остане унутра, пошто је Господ дошао. Он неће да чека време рођења, него се пашти да се ослободи утробне тамнице, да би што пре објавио Спасов долазак. Дошао је Онај који ослобађа уза, вели Јован, и зашто ја седим везан? Дошао је Бог Реч, и зашто ја не оглашавам, када сам глас Речи, него сам спутан? Изаћи ћу, похитаћу напред, објавићу свима: Гле, Јагње Божије које узима на себе грехе света! (Јн. 1, 29). - Такав је смисао Јованова узигравања у утроби матере. А Јелисавети се наврши време да роди, и роди сина. И чуше њезини суседи и родбина, и радоваху се с њом (Лк. 1, 57). Јер она по природи и надприродно заче и роди: као жена, заче по природи; а надприродно је то што у старости роди благодаћу Духа Светога а не силом природе; јер једно је дело природе а друго благодати. И чудесно беше све што се због Јована збиваше: јер се његово рођење изврши не толико од телесних родитеља његових колико од благодати Духа Светога. Јер Јован беше потребан не толико родитељима колико речи Божјој. О томе сведочи сам Архангел Гаврил који говори Захарију: Ево жена твоја родиће ти сина, и напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; и многе ће синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; и он ће напред доћи пред њим у духу и сили Илијиној (Лк. 1, 13. 15. 16. 17). Зар није чудесно рођење овог детета? Жене рађају децу у мукама. Но какав бол могаше имати Јелисавета при порођају, када јој присуствоваше Дух Свети? Не беше потребна помоћ бабице онде где благодат Духа, уклањајући порођајне муке, радошћу испуњаваше породиљу. Јер Јован доби благодат од Бога не пошто се роди, не пошто одрасте и омужа, него још у утроби матере своје обучен као војник у оклоп, потече пред Господом, по речи Анђела: Напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; и он ће напред доћи пред њим у духу и сили Илијиној (Лк. 1, 15. 17). Пред ким ће то он напред доћи? Пред Господом Христом. Због тога је и назван Претечом, као што и од самог Јована чујемо где говори о Спаситељу: За мном иде човек који преда мном постаде, јер пре мене беше (Јн. 1, 30). За мном иде по времену, а пре мене беше по предвечном Божанству Свом. Зашто Архангел Гаврил каже да ће Јован ићи пред Господом Христом у духу и сили Илије Тесвићанина? Слушај пажљиво: Илија значи - Бог; а пошто Јован имађаше у себи Бога, као испуњен Духа Светога још у утроби матере своје, а Дух Свети је Бог, то се и Претеча Господњи показа силан у Духу као Илија. Јер је Јован Претеча тај за кога Господ још у старини рече преко пророка: Ево ја ћу послати анђела свога пред лицем Твојим, који ће приправити пут твој пред тобом (Малах. 3, 2 = Мк. 1, 2), и многе ће обратити од заблуде ка истини. Ради тога и Анђео рече о Јовану, да ће у духу и сили Илијиној ићи пред Господом, пошто Јован има много сличности са Илијом. Заиста чудан беше Јован: он као одојче поврати говор оцу. Јер Захарија, упитан какво би име хтео наденути детету, затражи дашчицу, и написа говорећи: Јован нека му је име. И он који није поверовао Анђеловим речима, сада је принуђен да написмено објави виђење које је имао. Он који тада није хтео да прими слухом што му би речено, сада својом сопственом руком потврди, и наденувпш детету име, поврати му се говор. Стога се сви чуђаху; јер му се одмах отворише уста и одвеза језик, и он говораше благосиљајући Бога (Лк. 1, 63. 64). О, новог и необичног чуда! Пише се име детету, и нема очева уста постају благоглагољива; именује се Јован, и исправља се језик именујућег. Само праведннково име отвара нема уста и покреће непокретни језик да благосиља Бога. Тако се показа глас онога који је имао вапити у пустињи: Приправите пут Господу, и поравните стазе његове (Мт. 3, 3). О, чуда! Реч долази, глас унапред објављује; Господар иде, слуга се шаље испред Њега; Цар се приближава, војник се припрема. Радујмо се, дакле, и веселимо се, што Јелисавета роди и Захарија проговори, што нероткиња уздоји и старац ускликну, што воштана дашчица би потражена и језик се свештенику одвеза, што се Претеча роди и сав се свет обрадова. Овде би требало завршити слово, али Захарија не допушта својим клицањем: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој! (Лк. 1, 68). Поражавајуће ствари! Шта збори Захарија? После свога исцељења од немила Захарија први пут ускликну: Благословен Господ! Шта то значи? Захарија беше мртав, и васкрсе; беше мртав не по природи, него претрпљујући подобије смрти; он беше држан немилом као гробом, и поврати се у живот. После овог сликовитог васкрсења Захарија по први пут ускликну: Благословен Господ Бог Израиљев! О, Захарија! да ти ниси угледао духовног дива, упознао духовног земљоделца, добио дара, ти не би благословио Дародавца. Али, Захарија прослави Бога пророчком песмом, достојном дара. Ускликнимо и ми: Благословен Господ Бог хришћански, што посети и избави људе Своје! Њему приличи свака слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин.
  21. Свети Кирило и Методије, минијатура из XV века Током своје славне мисије у Великој Моравској, солунска браћа Св. Кирило (пре примања монашког пострига знан као Константин Философ) и Св. Методије били су суочени са снажном опозицијом – германским клиром који се надметао у задобијању душа обраћених Словена, и који је тврдио да се Писмо може читати само на три језика: јеврејском, грчком и латинском, и да је превод на словенски неприхватљив. Тако су ови византијски мисионари имали удела у сукобу који је антиципирао велике дебате из времена Реформације, које су се тицале питања да ли би Писмо требало бити доступно лаицима. Заиста, настојање њихове целокупне мисије је било засновано на превођењу Библије и литургије Православне Цркве на језик разумљив њиховим обраћеницима. Они су тако створили „црквенословенски“ језик – заједничког носиоца хришћанске културе међу православним Словенима. У Прологу састављеном у стиховима (Прогласу), који је претходио преводу јеванђељских зачала, изразили су смисао своје мисије развијајући богословље Речи.[1] Обојица браће су читала Писмо у светлости грчке отачке традиције којој су били подучавани. Она је инспирисала оно што се често назива „кирило-методијевска“ идеологија, која се заснива на веровању да хришћанска вера мора бити одомаћена да би произвела аутентичне плодове динамичке људске сарадње са Богом у изграђивању хришћанског друштва и хришћанске културе. У овом есеју покушаћемо да изразимо део смисла те богословске и духовне традиције, не само у њеним историјским димензијама, како је инспирисала Св. Кирила и Св. Методија пре једанаест векова, већ и како може пружити решења за савремена питања. У најсвечанијим тренуцима литургијске године, у литургији пасхалне вечери, Црква проглашава кроз Пролог Јовановог Јеванђеља да: „У почетку беше Логос“. У нашој секуларној цивилизацији термин логосније потпуно страна реч – срећемо га сваки пут када говоримо о био-логији, психо-логији, или кад год утврдимо да су наше речи или поступци логични. Наша деца уче све ове термине у најсекуларнијим од наших школа. То су високо поштовани појмови, некада супротстављени ономе што се назива религијом, зато што су научни појмови. Они означавају једно знање о стварима, о животу, о људској личности, док се религија циљано бави само нагађањима, или митовима, или бар символима. Дакле, логос подразумева знање, разумевање, значење. И заиста, она најсмелија, најизазовнија, најафирмативнија од свих речи у Писму јесте она која каже: „У почетку беше Логос, И Логос беше у Бога, И Логос беше Бог.“ (Јн. 1, 1) То значи да је кључ сваког знања, разумевања свега што може бити сазнато, и заиста, смисао свега што постоји у Богу, у Логосу. „Све кроз њега постаде и без њега ништа не постаде од онога што је постало.“ У творевини су ипак присутне и силе таме, силе безакоња, хаоса и отпора Логосу. Ове бесловесне силе су, такође, поменуте у истом овом Прологу Јовановог Јеванђеља: „Беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна.“ Ипак, јединствени догађај који изражава целокупан садржај хришћанске проповеди се збио: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, И видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине.“ Врло често смо склони да Јованов Пролог сматрамо периферним наспрам основног садржаја Јеванђеља, као да је он неки вештачки и застарели покушај философског објашњења Христовог идентитета. Логос, како нам се говори, јесте концепт који потиче из философије стоика. Он је стран јеврејској мисли и према томе не припада изворном хришћанском јеванђељу. Ипак, већина модерних егзегета се слаже да, иако Јован промишљено користи појам познат јелинском свету унутар кога су се ране хришћанске заједнице почеле ширити, он је у својој теологији логоса у основи инспирисан сликом божанске мудрости коју налазимо у Причама Соломоновим: „Господ ме је имао у почетку пута својега, пре дела својих, пре свакога времена. Пре векова постављена сам, пре постања земље. Кад још не беше бездана, родила сам се, кад још не бејаше извора обилатех водом. Пре него се горе основаше, пре хумова ја сам се родила; Још не беше земље ни поља ни почетка праху васељенском; Кад је уређивао небеса, онде бејах; кад је размеравао круг над безданом. Кад је утврђивао облаке горе и крепио изворе бездану; Кад је постављао мору међу и водама да не преступају заповести његове, кад је поставио темеље земљи; Тада бејах код њега храњеница, бејах му милина сваки дан, и весељах се пред њим свагда; Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским. (ПричеСол. 8, 22–31) Синоптичка јеванђеља своје приповедање почињу историјским догађајима: рођењем Исусовим, Његовим крштењем и почетком проповеди. Насупрот томе, Јован почиње промишљеном паралелом између приче о стварању и оне о новом стварању у Христу: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Пост. 1, 1) – „У почетку беше Логос“ (Јн. 1, 1). Наша уобичајена савремена методологија проучавања Новог Завета упућује нас да у Јовановом Јеванђељу видимо богословску интерпретацију већ постојећих и основних текстова синоптичара. Историјски, ово је несумњиво тачно. Ипак, литургијско предање тумачи Јованово Јеванђеље као темељ црквене киригме – у Православној Цркви Пролог Јовановог Јеванђеља се чита на литургији пасхалне вечери и тиме започиње годишњи круг читања Св. Писма. Шта та литургијска употреба наговештава? Наговештава да у Исусовом васкрсењу, празном гробу, радости тајанствених сусрета Васкрслог Господа са ученицима, лежи откривење смисла стварања. Прича о постању сама по себи не може бити схваћена без откривења у Исусу онога што је била истинска сврха Божијих творачких делатности. Ново стварање, ново човечанство, нова васељена (космос) који су пројављени у васкрсењу Исусовом јесу првобитна Божија намера. Као што се каже у Причама Соломоновим: „Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским.“ (8, 31). Али, људи су одбацили заједницу са Богом и радост те заједнице била је замењена гордим самоодређењем људског рода, које је једино могло да изазове Божији гњев. Али, овде у Исусу је нови почетак, нова радост. И све ово је могуће јер ново стварање долази вољом истога Бога и остварује се истим Логосом. Тако, овде срећемо прву значајну импликацију Јовановог Пролога: Христос, будући да је Логос, није само спаситељ појединачних душа, Он не открива само етички кодекс или истиниту философију: Он је Спаситељ и Смисао све творевине. Последице ове чињенице по хришћанску мисију у свету су, свакако, и више него велике. Хришћанска Црква није само позвана да спасе човека као појединца од света, већ да спасе и сам свет. Јер, ако хришћани познају Христа, они су такође уведени и у познање смисла свега, они посједују крајњи кључ, свакако не за научно разумевање света, већ за сазнавање смисла творевине. Једна од најважнијих тачака коју је рана Црква схватила у светлу свог учења о Логосу јесте да свет, будући створен од Бога, није божански по себи. Обожавање космичких сила: звезда, грома или појединих животиња, одбачено је као идолопоклонство од стране раних хришћана. Они су засигурно препознавали духовне стварности иза ових космичких појава, али и ове стварности су биле створене и то често у демонском облику, нарочито онда када су захтевале или једноставно изазивале властито обожавање. Тако, први и иницијални корак „сваког човека који долази у свет“ јесте егзорцизам над њим самим и над светом око њега. Служба крштења почиње егзорцизмом [тј. „закљињањем“ – прим. прев.] и укључује и егзорцизам над водом која се користи за погружавање при крштењу. Егзорцизам над катихуменoм укључује дефинисање сатане као „тиранина“, што је технички термин који означава узурпаторе супротстављене законитим ауторитетима у људском друштву. Моћ сатанина није само зла и смртоносна, она представља узурпацију законитог Божијег ауторитета. Она је такође „тиранска“, у смислу да поробљава, док Божија моћ ослобађа. Катихумен не може постати усвојено дете Божије ако претходно није ослобођен од сатанине тираније. Исте идеје егзорцизма и ослобођења су дивно изражене у молитви благосиљања крштењске воде: „… Господару, ниси могао гледати где ђаво мучи род људски, већ си дошао и спасао си нас. Исповедамо благодат, проповедамо милост, не тајимо доброчинства… Ти си Јорданску воду осветио пославши са неба Светог Духа Твог, и размрскао си главе змија које су се тамо гнездиле.“[2] Идеје егзорцизма и ослобођења су праћене радосним исповедањем да је творевина, као духовна и вештаствена твар, позвана да поново постане рај слободе и живота: „… Ти, Господару свих, покажи ову воду: водом искупљења, водом освећења, очишћења тела и духа, ослобођењем окова, опроштењем сагрешења просвећењем душа, бањом поновног рођења, обновљењем духа, даром усиновљења, одећом нетрулежности, извором живота.“[3] Због тога, хришћанин не би требало да се боји светских стихија. Оне немају ни божанску, ни магијску моћ у себи, већ су створене од Бога, кроз Логоса, а силом Духа обнављају своју првобитну функцију и сврху. Род људски је позван да их контролише, уместо да им буде потчињен. Ово је смисао различитих обреда благосиљања и освећивања воде, хране и самих евхаристијских дарова – целокупна творевина је позвана на своју „логосну“ сврху под окриљем Божијим, а такође и под окриљем људских бића која, са Божијом моћи, треба да владају творевином (Пост. 1, 28). Дакле, Реч Божију, Логос, хришћани не само да проповедају, него хришћанска мисија јесте мисија обновљења творевине управо зато што је исти Логос био и Творац у почетку и сада опет долази у свет као његов спаситељ. И стога што је за Бога говорити исто што и чинити. Идеја обновљења, или нове твари, била је тема бројних неразумевања међу савременим богословима. Дефинисана у смислу „дубине“ ствари, по Тилиху [Tillich], и у смислу еволуције која неминовно иде ка тачки омега, по Тејару де Шардену [Teilhard de Chardin], „логосна“ структура космоса је често бивала редукована на секуларне категорије. Као резултат овога, обновљење по себи је било виђено као побољшање постојећег света и хришћанско учешће у процесима који су, како се чини, водили ка таквим побољшањима. Као резултат тога, хришћани су себе поистовећивали са покретима и идеологијама који ни по своме садржају, нити по идеалима нису били нови. Надамо се да се сан, који је навео многе искрене хришћане да замишљају ново стварање чисто у оквирима социјалне револуције или психолошког напретка, сада сагледава као оно што је одувек и био: основно неразумевање библијске идеје стварања. Заправо, неразумевање је старо колико и хришћански платонизам. Велики Ориген је у трећем веку одбио да ову библијску идеју схвати озбиљно, што је довело до тога да је људску судбину поистоветио са „вечним циклусима“ духова, који су отпадали, а потом се враћали созерцавању Божије суштине. Ништа истински ново се није могло никада догодити у овом кружном кретању. Али, Бог Аврама, Исака и Јакова је изнад сваког људског созерцања – Он је Онај Који је свемоћан, Пандократор, Творац. И Његов Логос је „у Њега“, нестворен и једносуштан. Једино овим нествореним Логосом и Духом који је остварио Његово присуство, пала творевина може бити обновљена. То не може бити постигнуто ни властитим напорима творевине, нити било каквим развићем исте. Већ 1967. године, на врхунцу секуларистичког покрета у западној теологији, један православни епископ је, говорећи на Седници Светског савета цркава у Апсали, рекао: „(Дух) је Присуство Божије међу нама, које сведочи нашему духу (Рим. 8, 16). Без Њега, Бог је далеко, Христос припада прошлости, јеванђеље је мртво слово, Црква је само организација, ауторитет је доминација, мисија је пропаганда, богослужење је присећање и хришћанско деловање је ропска моралност.“[4] Хришћанска мисија се састоји у откривању и поновном остваривању божанске и нестворене, трансцендентне и поново-стварајуће силе Једног Логоса у свету. Ово није једноставно „говорење“ или „чињење“. То је реалност онога што Павле мисли кад каже: „Ми смо сарадници Божији“ (1. Кор. 3, 9). За тај задатак људски род је одређен при стварању када је примио достојанство, јединствено међу свим створењима, „припадања“ Богу (Јн. 1, 11), поседовања властитог „логоса“ који га је ставио у природан однос пријатељства и заједнице са Творцем. Хришћанска теологија је изнашла низ формулација идеје да између Творца и творевине постоји однос ближи од односа узрок–последица. Ово, свакако, нарочито важи за човека, који је постављен као глава и средиште творевине. Библија о човеку говори, пре свега, као о „икони Божијој“. Нови Завет, такође, поседује велики број појмова који означавају заједницу која је у почетку постојала између Бога и човека, а која је раскинута грехом и поновно успостављена у Христу. Преокупација богослова у свим временима била је да се очувају два антиномична става хришћанског откривења: Бог је апсолутно различит од творевине; Бог је трансцендентан, „Једини Који истински постоји“; несазнајан по суштини; одговарајуће описан једино негативним терминима, будући да се све позитивне тврдње људског ума тичу ствари створених од Бога у поређењу са којима [стварима] Бог може само да буде Други. Бог је присутан у својим створењима; може се кроз њих видети; Бог је такође дошао „међу своје“, „постао тело“ и у јединственој Христовој личности сјединио божанско и људско тако блиско, нераздељиво, да се чак може рећи да је Господ славе био распет (упор. 1. Кор. 2, 8). Антиномија трансцеденције и иманенције мора бити одржана у хришћанском богословљу ако се жели избећи, с једне стране, пантеизам и, с друге, претварање Бога у философску апстракцију. Теологија о божанском Логосу, у Његовом односу са многим логосима твари, то „семе“ које чини божанску основу свега што по Божијој вољи постоји, јесте образац који се код отаца најчешће користи како би се изразио однос Бога и творевине. Чињеница да је то теологија коју већ срећемо у Прологу Јовановог Јеванђеља и да је, такође, била позната интелектуалном светоназору грчке философије, учинила ју је погодним средством комуникације између Цркве и света. Ипак, ова комуникација такође је морала да изрази апсолутну јединственост библијског Бога, личног Творца и личног Спаситеља света. Ниједна философија осим хришћанства није никада поистоветила Логос са личношћу Бога чији се однос са створењима одређује у смислу Његове воље да постоје не само ван Њега самог, већ у извесном смислу и у Њему – као објекти у чије постојање је Он лично умешан. Бог заиста није само Творац света, Он је такође „тако заволео свет, да је Сина свог Јединородног дао да, ко год верује у Њега, не погине, него да има живот вечни“. Тако, Реч Божија која је створила универзум није једноставно први покретач или неки апстрактни узрок. Ствари су створене не само Њиме, већ и у Њему (Кол. 1, 16–17). Он је постојао пре него што су оне дошле у постојање и њихово постојање има духовне корене у Њему. Ево како велики Свети Максим Исповедник види не само јединственог трансцендентног Логоса Божијег, већ и логосе појединачних створења који зависе од Њега и претпостоје у Њему: „Ми верујемо да је логос анђела претходио њиховом стварању: (верујемо) да је логос сваке суштине и сваке моћи која сачињава свет изнад нас, логос људи, логос свега што је Бог створио – а немогуће је све набројати – да је тај логос неизрецив и непојмљив у својој коначној трансценденцији, будући да је већи од сваке твари и сваке створене појединачности и разлике. Али овај исти Логос се пројављује и умножава од стране Бога у свим бићима која од Њега произилазе, сваки по властитој аналогији, и Он их све сажима у себи.“ [Главе о љубави III, 25; PG 91, 1024 B–C] Ово није просто оживљавање платонистичког „света идеја“, већ такође и – како смо већ нагласили – преформулација неколицине поглавља старозаветне „мудросне литературе“, које налазимо и у трећој глави Посланице Ефесцима: „Тајне од вечности сакривене у Богу који је саздао све; … многострука мудрост Божија, по вечној намери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему“ (Еф. 3, 9–11). Ово нам говори да, у божанском Логосу, свет има смисао, сврху и узор који је постојао пре самог стварања. Али, ово није наивна и ружичаста слика творевине. Смрт, грех, хаос, пропадање такође су присутни. Не постоји могућност повратка Богу, изворним коренима творевине, обнови смисла свих ствари без признавања трагедије смрти. Заправо, хришћани чак могу имати потпуније разумевање трагедије смрти, егзистенцијалне агоније, разних „слепих улица“ садашњег стања света, него секуларни егзистенцијалисти. Секуларни егзистенцијалисти описују шта јесте, али хришћани знају шта треба да буде, и тако су свеснији хаотичне, крваве и уистину безумне трагедије тренутног стања у коме се свет налази. Према Светом Максиму Исповеднику, свет није створен као фиксирана и стабилна реалност, већ као кретање. Сам појам „природе“ он дефинише као кретање, или прецизније као „логос сопствене суштинске активности“ [Amb. 1057 B]. Ово кретање је било благотворно, стваралачко и тако „природно“, док год је следило свој логос бића. Французи то дословно преводе као: „raison d’être“. Овај „raison d’être“ је наравно, био сам Божански Логос. Ипак, данас је човек у својим поступцима обузет ирационалном имагинацијом страсти, обманут похотом, и окупиран научним достигнућима за којим трага било из сопствених потреба, било из жудње да спозна принципе природе према законитостима науке. Ниједна од ових присила није постојала за првобитног човека, будући да је био изнад свега. Такав мора да је био човек у почетку – ни на који начин заокупљен оним што је било испод, око њега или у његовој близини, и желећи савршенство ни у чему другом до у неодољивом кретању, са свом снагом љубави управљеном ка Ономе Који је био изнад њега, тј. Богу [Amb. 1353 C]. Да није ово захтев Светог Максима Исповедника за стоичком апатијом, индиферентности према свету? Засигурно не, и то из два разлога: Коначни циљ – живот у Логосу – није непомичност нити пасивна контемплација, већ кретање, лични однос, сусрет у љубави и, стога, вечно прерастање из радости у радост, из славе у славу. Царство Божије није статичка непокретност, већ радост, стваралаштво и љубав. Оно што треба да се одбаци јесте користољубива преокупираност светом заснована на жељи да се свет користи као оруђе за преживљавање. Код Максима, као и у целокупној водећој мисли источне отачке традиције, смртност (а не „наслеђена кривица“) је страшна последица Адамовог греха. Мизерија садашњег света почива у његовој пропадљивости, и отуд константни знаци несигурности у којима човечанство егзистира: свет као целина, и свако од нас засебно је заузет (како само неуспешно) борбом за опстанак која се састоји из проналажења начина да се живот продужи, и откривања средстава која би неутралисала или уништила оне који (како верујемо) представљају претњу по нашу егзистенцију. Смртност је тако истински узрок наше огреховљене ситуације. Само-одбрана, само-потврђивање – на уштрб других – јесте оно што детерминише постојање нашег садашњег бесловесног света. Тако да, када нас Максим позива да се оставимо преокупираности науком, похотом, завишћу, то чини јер хоће да нас ослободи од утилитаристичке зависности од онога што не би требало да је наше истинско оруђе преживљавања. Он је свакако за слободну, свесну и стваралачку контролу човека који је носилац Творчеве иконе, а тиме и са-одговорности за твар, над универзумом, али је против наше поробљености светом. Његов опис људских бића у палом свету представља слику нарушене хармоније. Првобитно, Бог Логос је створио све ствари у хармонији. Постојала је, на пример, хармонија између: творевине и нествореног Бога; умствених и вештаствених ствари; неба и земље; раја и универзума; мушког и женског. Ове природне дуалности су требало да буду очуване у хармонији, али су заправо преобраћене у тензију, контрадикторност и несагласности. Пад је био разбијање твари, преокрет њене „словесне“ природе ка трагичној бесловесности, која на крају води уништењу и смрти. У контексту овог разбијања првобитног смисла и поретка ствари Максим, заједно са целим отачким предањем, сагледава велики догађај оваплоћења: „Логос постаде тело.“ Ово значи да је сâм Узор свега створеног, извор и мера хармоније и поретка, преузети на себе оно што је пало у дисхармонију и беспоредак. И тако, поново постоји хармонија између творевине и нествореног Бога, умствених и вештаствених ствари, неба и земље, раја и универзума, мушког и женског, али једино у Христу, оваплоћеном Логосу. Није нам могуће да овде даље развијамо теологију оваплоћења, али желим да нагласим само једну ствар, која је директно везана за нашу тему „Христa као Логосa“: Ако је Божански Логос постао тело, не постоји, нити икад више може постојати несагласност између божанства и човечанства. Немогуће је више да буду узајамно искључиви, јер за нас хришћане, Бог није само на небу, Он је у телу: прво, Он је са нама зато што је Логос и узор све твари; друго, зато што је постао човек. У Христу видимо Бога као савршеног човека. Наш Бог није „тамо негде“ – на небу. Људи су га видели, ми га видимо у Исусу Назарећанину. Надаље, Логос као божанска Личност мора бити виђен као лично средиште Христове људске делатности. Никејско исповедање вере нас учи да је Син Божији, једносуштан Оцу, „постао човек… страдао и био погребен“. Он је субјекат ових веома људских искустава Исуса Христа. Отуда, Он такође и са нама дели људска искуства. Логос лично јесте субјекат смрти која се збила на Голготи, и управо зато што је то била смрт оваплоћеног Логоса, а не смрт људске индивидуе, она је водила у васкрсење. Он је са нама у часу наше смрти, и жели да нас води у живот (ако и ми желимо). У оваплоћењу Логоса, Бог није само говорио, није само опраштао – Он је волео и делио свако људско искуство сем греха, укључујући и смрт и страшно страдање. У почетку „без њега ништа не постаде од онога што је постало“. И сада, у његовом другом и новом стварању, није оставио ништа што је створено ван себе, па чак ни смрт као човеково пало стање, која сада – ако верујемо у Христа – за нас може постати блажени починак, а не више трагедија. Наравно, проблем са савременим теолозима „смрти Бога“ јесте тај што њихов слоган значи нешто друго од онога што је под тим мислио Свети Кирило Александријски. Њихова брига јесте хуманизација Бога, како би могли да закључе да „нам се Он објављује у секуларним догађајима и кроз њих“.[5] Ово је управо супротно од онога што „смрт Бога“ на Голготи заиста значи: Логос умире на крсту, како би смрт била уништена. Након Голготе, смрт не успева да буде „профани догађај“. Она постаје света тајна, преображај прозаичног, физичког пропадања ткива у пасхални догађај који води у слободу и васкрсење. Логос, примивши човештво, даровао нам је моћ да трансцендирамо секуларне догађаје. Они се, наравно, и даље догађају, али ми имамо приступ Богу Који је изван њих и због тога смо слободни од њих. Наравно, и даље имамо мисију у секуларном свету, мисију међу онима који не виде Логоса ни у творевини, ни у његовом Оваплоћењу. Али динамизам, снага, смисао наше мисије може бити откривен једино у нашој независности од профаних догађаја и моћи трансцендирања истих. „Бог је постао човек“, рекао је Свети Атанасије Велики, не да би нестао као Бог већ „да би човек постао Бог“. Хришћанско јеванђеље, „блага вест“ састоји се у томе, и искључиво у томе. Теологија о Речи Божијој, као Логосу, нарочито у светлости оваплоћења, има велике практичне импликације на пољу хришћанске мисије и живота хришћанске Цркве. Ако је Логос творац, смисао и узор целокупне творевине, онда Његово Тело, Црква, нужно сноси са-одговорност, може се рећи и са-твораштво, у свету као целини. Ово је заиста суштински израз црквене саборности, њене умешаности у целовитости творевине, јер је сâм Творац њена глава. Пре свега, хришћанска одговорност је одговорност према свим људима. На служби у цркви Свете Марије Дјеве у Оксфорду, К. С. Луис је једном рекао: „Озбиљна је ствар живети у друштву могућих богова и богиња стално имајући на уму да и најдосаднија као и најинтересантнија особа са којом разговарате може једнога дана постати створење које ће вас довести у искушење да га, с обзиром на то како га сада гледате, или почнете обожавати или да постане ужас и пропадљивост какву срећете, ако је уопште срећете, само у ноћној мори. У сваком тренутку, у одређеној мери, ми помажемо једни другима да се усмеримо у једном или другом од ова два правца. У светлу оваквих преовладавајућих могућности, као и страхопоштовања и опреза које су им својствене, треба да се руководимо при бављењу једни другима, у пријатељству, љубави, игри и политици.“ Хришћанска одговорност није ограничена на „духовне ствари“ или на концепт „исправног веровања“, схваћеног као скуп система који се поимају искључиво разумом. Реч Божија не комуницира само људским речима; она је комуникација самог живота. Због тога је католичанска Црква кроз векове знала како да „шири реч“ кроз светост својих чланова, кроз поезију, кроз иконе, музику итд. објављујући хармонију, поредак, истину Божије креације. Дозволите ми да кажем да је обнова овог осећаја хармоније и лепоте данас потребна више од свега, како би наши савременици поново могли да чују хришћанску поруку. Ова обнова је могућа једино на основама обновљене перцепције Логоса и као Творца, и као Искупитеља. Хришћани никад не чине већи духовни злочин него кад прихватају дуализам благодати и природе, светог и профаног, када признају да постоји аутономна сфера натуралног која може имати сопствену лепоту (различиту од „религиозне“), сопствену хармонију (коју је Бог створио, али која је некако независна од Христа). Време је да почнемо да потврђујемо и прокламујемо да је Бог Творац лепоте и да ништа створено не може са правом бити „секуларизовано“ (као што је Достојевски рекао, ова Богом створена лепота ће на крају спасити свет). Сви знамо, на пример, како је кроз векове Црква користила музичке и сликарске изразе да би пројавила присуство Царства Божијег у литургији, како је обредима освећења и благосиљања потврдила свој наук о универзалности, обухватајући свецелу космичку реалност. Заиста, ништа од „старог“ не може бити остављено изван „новог“! Ово, ипак, не значи да свака форма културе доприноси пројављивању „нове твари“ или да је сваки уметнички стил у стању да одрази тајну оваплоћења, као што су способни романички, готички или византијски стил. Драма секуларизоване културе која искључује логос творевине и изграђује своје форме на реакцији и интуицији „аутономног“ људског рода, у данашњем свету је отишла врло далеко. Са процесом селекције, очишћења и искупљења сличног ономе са којим су се суочили оци Цркве када су се сусрели са огромни задатком обраћања грчко-римског света Христу, суочени смо ми данас. Наравно, наш задатак је много тежи, јер је свет са којим се суочавамо постхришћански свет: он претендује на то да познаје хришћанске норме и да их уз промишљање одбацује. Хришћанство је трагично изгубило свој новитет: мирише на реакционарну прошлост. Једноставан повратак древној литургији, древној уметности, древној музици је из наведених разлога недовољан по себи и може да одведе до даљег компромитовања свагда нове, креативне природе хришћанске вере. Лично мислим да је антикварски конзерватизам, „повратак“ прошлости, често бољи од лоших импровизација. Али, јасно је да, ако је Свети Максим Исповедник био у праву дефинишући „логос бића“ као кретање, треба увидети да хришћанска мисија захтева нове форме, нове путеве укључивања целине данашњег човечанства, данашњег света, у свој домен. Али, ове нове форме не могу једноставно бити примљене као такве из палог света, на не-критички начин. Оне морају бити прилагођене непроменљивом садржају хришћанског јеванђеља и морају манифестовати овај садржај на начин који би био у складу са свештеном традицијом једног саборног предања. Тако да аутентична хришћанска креативност изискује овај напор изабирања, разборитости као и смелост у прихватању новитета. У њихово време, Свети Кирило и Методије су били еминентни сведоци такве креативности, не само зато што су – као и многи мисионари пре и после њих – били кадри да се културолошки и језички идентификују са друштвеном групом која је требало да чује јеванђеље, већ зато што су били кадри да буду и традиционални и иновативни, верни и критички оријентисани. Као православни Византинци супротставили су се као очигледној „иновацији“, интерполацији несрећног Filioque у заједничко Верују, али су поштовали цењену Римску цркву (која им је помогла против Германа) и превели су на словенски не само византијску литургију, већ и латински обред. Аутентична „саборност“ и динамизам њихове службе треба да буде образац чак и нама данас. Извор: John Meyendorff, „Christ as Word: Gospel and Culture“, International Review of mission, 1985, № 294. Превод: Андреј Јефтић [1] Лекционар почиње Јовановим Јеванђељем, јер је Јованов Пролог одређен да се чита у пасхалној ноћи – почетку литургијске године. [2] Наведено према: Мали Требник, прев. Aрхим. др Јустина Сп. Поповића, Призрен, 1994, стр. 26 [3] Ibid., стр. 27. [4] Metropolitan Ignatius of Lattakieh, „Behold, I Make AII Things New“, St. Vladimir’s Quarterly, Vol. 12, № 3–4 (1968), p. 113. [5] Harvey Cox, The Secular City, New York, 1966, p. 263.
  22. Можда, после речи „љубав“, најпрежваканија је реч „слобода“, која је, исто као и реч „љубав“, сасвим изгубила на свом значењу. Заиста – шта је љубав? шта је слобода? Из перспективе нашег века, можемо са сигурношћу констатовати, да је љубав замењена са заљубљеношћу, а слобода – са могућношћу избора. Слично, и довољно дуго поистовећивано, тако да се данас, у мозгу просечног човека, то свело на исто. Љубав = заљубљеност, слобода = избор, те како су ове две категорије у међусобној зависности, а заправо произилазе једна из друге, да би се опет улиле једна у другу, то данашњи свет јесте неповратно изгубио право да воли, у својој инфантивној потреби да буде вољен. Генерација неодрасле деце, жели да буде вољена по сваку цену, уз могућност да изабере „објекат“, који ће да их воли. На жалост, свет је поистоветио слободу са избором, тако да је исти постао морањем. „Мораш да бираш! Мораш да будеш слободан! Мораш да си насмејан!“ – јесу само неке од данашњих флоскула, којима се мери срећа. Тужно је у ствари то, што је постало битније да се покаже та своја срећа, од реалне среће, коју човек живи. Дакле, битније ми је да људи виде да сам срећан, него ли то да ли сам заиста срећан. Придев „срећан“ долази од глагола „сретати, срести“, тако да је јасно по себи да срећа није „једносмерна улица“. Ипак, избор сужава околности среће на саму особу која бира, а не на ону коју среће, те тако сама срећа зависи од тог нашег избора да будемо то, а не од личности која ће нас обасјати тиме. Што нас неумитно води ка љубави, изистинској срећи. Али, поистоветивши слободу са избором, ми поистовећујемо и љубав са заљубљеношћу, тако да и овде покушавамо да бирамо. Бирамо особу коју желимо да сретнемо, и са којом желимо да будемо срећни. Тужна је истина да након такве особе долази нека друга, јер ни ову прву нисмо срели, већ смо је изабрали. Заправо, то је права несрећа данашњег века! То, што је човек поистоветио слободу не са љубављу, него са могућношћу избора. Или, као што је то веома елоквентно срочио Христо Јанарас: „Слика слободе данас јесте супер-маркет: уђеш и бираш. Али са људима не можеш да бираш: са њима стојиш у односу и не можеш изабрати шта ћеш волети из њихове личности. Волиш њих. Или не волиш”. Свакако, многи се данас одушевљавају Егзиперијем, и његовом илустрацијом љубави, у догађају сусрета дечака и лисице. Ти исти, многи, се одушевљавају и Литургијом као заједницом љубави. Као заједницом зрелих личности, које спаја та димензија љубави, која нас и преображава од ове муке палог постојања, у радост вечног постојања. Постојања у љубави, у сусрету, јер „Бог љубав је“, што би рекао ап. Јован. Да, личност, љубав, заједница… и, варијације на тему, без реалног осврта на онтолошки значај тих речи, чини да и те саме речи изгубе на значају, у том свом папагајском понављању. Што се и догодило. Признајмо то себи напокон! Говорим о нама, православним хришћанима. О нама, који и даље имамо неке двојбе око тога ко има права да се причести, а ко не. Видите, и овде говоримо о правима, само црквена терминологија је другачија, па ћемо рећи – „ко је достојан да се причести“, али у принципу ту сами себи „улећемо у стомак“, јер и сами врло добро знамо да нико није достојан. Ипак, бирамо ту реч да не бисмо говорили о правима. Неизбежним правима. Но, добро… остаје и даље питање – ко је достојан да се Причести? Видите, само постојање тог питања јесте сведок нашег отуђења. И наше неслободе, изражене у том нашем избору да месец дана не једемо свињетину. Комично, али тако је, јер тих месец дана јесте потврда да смо изабрали да будемо „достојни“. И, то је то! Најтужнија, али буквално најтужнија, реалност тог избора, јесте да смо њиме заборавили слободу којом смо вољени… и, којом треба да волимо. Мислите о томе! Свештеник др Угрин Поповић
  23. Молитвено сабрање имало је свој продужетак у празничној трпези љубави у пуној Хиландарској трпезарији Св. краља Милутина, где је међу бројним гостима била и група од тридесет поклоника агенције СПЦ Доброчинство која више пута годишње води вернике у Хиландар, па тако и о празнику Светог Василија. Игуман Методије је током празничне трпезе истакао да је главна особина великог подвижника Св. Василија – трпљење, да је он трпео страдања од тадашњих турских господара, али и да су му била још тежа страдања од његових сународника, због чега га је Господ и прославио дајући му силу чудотворства: „Као да Господ жели да нам покаже да је за хришћане последњих времена највећа врлина - трпљење са благодарношћу, да знамо да је све што нам се пошаље од руке Божје. Али, како су говрили мудри старци, ми савремени људи смо превише сујетни, заборавили смо на Бога, те нам Господ не даје велику благодат какву су имали монаси, хришћани ранијих векова. Даје нам други подвиг који доноси велику награду и штити нас од сујете, а то су страдања", рекао је игуман Методије и додао да је "једина несрећа за човека - грех, а не страдања". Подсетићемо да је Свети Василије Чудотворац, пре него што је постао епископ, доспео у Свету Гору са жељом да посети светионик врлинског живота, те је из Острога пошао у Пећ где је добио благослов тадашњег патријарха пећког Пајсија Јањевца који му је посаветовао да се касније врати њему у Пећ јер је оценио да само такав Божји човек Василије може помоћи угроженом православном народу у захумским крајевима у тешком страдању под турским зулумом. По повратку из Хиландара, 1638. године, Василија је патријарх хиротонисао за епископа и поставио га за митрополита требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...