Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'речи'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. Можда, после речи „љубав“, најпрежваканија је реч „слобода“, која је, исто као и реч „љубав“, сасвим изгубила на свом значењу. Заиста – шта је љубав? шта је слобода? Из перспективе нашег века, можемо са сигурношћу констатовати, да је љубав замењена са заљубљеношћу, а слобода – са могућношћу избора. Слично, и довољно дуго поистовећивано, тако да се данас, у мозгу просечног човека, то свело на исто. Љубав = заљубљеност, слобода = избор, те како су ове две категорије у међусобној зависности, а заправо произилазе једна из друге, да би се опет улиле једна у другу, то данашњи свет јесте неповратно изгубио право да воли, у својој инфантивној потреби да буде вољен. Генерација неодрасле деце, жели да буде вољена по сваку цену, уз могућност да изабере „објекат“, који ће да их воли. На жалост, свет је поистоветио слободу са избором, тако да је исти постао морањем. „Мораш да бираш! Мораш да будеш слободан! Мораш да си насмејан!“ – јесу само неке од данашњих флоскула, којима се мери срећа. Тужно је у ствари то, што је постало битније да се покаже та своја срећа, од реалне среће, коју човек живи. Дакле, битније ми је да људи виде да сам срећан, него ли то да ли сам заиста срећан. Придев „срећан“ долази од глагола „сретати, срести“, тако да је јасно по себи да срећа није „једносмерна улица“. Ипак, избор сужава околности среће на саму особу која бира, а не на ону коју среће, те тако сама срећа зависи од тог нашег избора да будемо то, а не од личности која ће нас обасјати тиме. Што нас неумитно води ка љубави, изистинској срећи. Али, поистоветивши слободу са избором, ми поистовећујемо и љубав са заљубљеношћу, тако да и овде покушавамо да бирамо. Бирамо особу коју желимо да сретнемо, и са којом желимо да будемо срећни. Тужна је истина да након такве особе долази нека друга, јер ни ову прву нисмо срели, већ смо је изабрали. Заправо, то је права несрећа данашњег века! То, што је човек поистоветио слободу не са љубављу, него са могућношћу избора. Или, као што је то веома елоквентно срочио Христо Јанарас: „Слика слободе данас јесте супер-маркет: уђеш и бираш. Али са људима не можеш да бираш: са њима стојиш у односу и не можеш изабрати шта ћеш волети из њихове личности. Волиш њих. Или не волиш”. Свакако, многи се данас одушевљавају Егзиперијем, и његовом илустрацијом љубави, у догађају сусрета дечака и лисице. Ти исти, многи, се одушевљавају и Литургијом као заједницом љубави. Као заједницом зрелих личности, које спаја та димензија љубави, која нас и преображава од ове муке палог постојања, у радост вечног постојања. Постојања у љубави, у сусрету, јер „Бог љубав је“, што би рекао ап. Јован. Да, личност, љубав, заједница… и, варијације на тему, без реалног осврта на онтолошки значај тих речи, чини да и те саме речи изгубе на значају, у том свом папагајском понављању. Што се и догодило. Признајмо то себи напокон! Говорим о нама, православним хришћанима. О нама, који и даље имамо неке двојбе око тога ко има права да се причести, а ко не. Видите, и овде говоримо о правима, само црквена терминологија је другачија, па ћемо рећи – „ко је достојан да се причести“, али у принципу ту сами себи „улећемо у стомак“, јер и сами врло добро знамо да нико није достојан. Ипак, бирамо ту реч да не бисмо говорили о правима. Неизбежним правима. Но, добро… остаје и даље питање – ко је достојан да се Причести? Видите, само постојање тог питања јесте сведок нашег отуђења. И наше неслободе, изражене у том нашем избору да месец дана не једемо свињетину. Комично, али тако је, јер тих месец дана јесте потврда да смо изабрали да будемо „достојни“. И, то је то! Најтужнија, али буквално најтужнија, реалност тог избора, јесте да смо њиме заборавили слободу којом смо вољени… и, којом треба да волимо. Мислите о томе! Свештеник др Угрин Поповић
  2. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода. Звучни запис емисије Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  3. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода. Звучни запис емисије Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  4. ризница богословља

    Јелена Петровић: Речи су моћни оквир света

    „Само они који познају слободу од жеље могу да разумеју пуно значење слободе од страха, а само они слободни и од жеље и од страха у позицији су да осмисле страст ка јавним слободама“. Ослобођен од страха човек улази у уске ходнике свог бивствовања, а ношен одговорношћу бива ослобођен симулакрума. Одговорност је незаобилазни део сваког појединца. У супротном бићемо као Мрожеков јунак који не прихватајући Грбавца и живећи само за себе, који бежећи од одговорности пред самим собом, али и пред другима, у страху, пуца у свакога ко има грбу. „Диланов став је став визионара, пророка. Његове слике долазе из нашег друштва, али виђене су његовим очима, а не на начин на који би ово друштво желело да буде схваћено. Има много занимљивих елемената у визији Боба Дилана: његова свест о патњама и врлинама потлачених, његов осећај за неподопштине савременог друштва у САД, његова мржња према рату, његова лична потреба за независношћу од материјалистичке културе, као и његов предосећај апокалипсе. Диланова визија је, у ствари, битно апокалиптичка; увек изнова он говори о злом свету који ће ускоро бити кажњен и укинут, онда када брод пристане[ii]. Његов избор за Нобелову награду за књижевност је изазвао контраверзне ставове од негодовања преко потпуног неодобравања па до тога да ју је требао још давно добити. Многи су толико били збуњени да су реаговали са индигнацијом и презиром. Мени је жао што је није добио Леонард Коен, али очекујем да ће наредни у низу бити Том Вејтц или Ник Кејв. Али оно што је мени посебно занимљиво је да су стихови његових песама постали делови наслова научних радова. У научним радовима је пронађено преко седам стотина цитата из Диланових песама. Од тога је 135 цитата базирано на песмама „“Blowin’ in the Wind“ i „The times they are a’ changin“. Диланова поезија је променила поглед на свет и приступ објашњавања света. А свет нам објашњавају религија, наука, филозофија, а с њима равноправно поезија. Не мислим да је Дилан најважнији, далеко од тога, али је сигурно занимљив избор. Поезија нас води кроз неслућене лавиринте љубави, и хтели или не, захваљујући њој приморани смо да истражујемо наше почетке, како би сви схватили шта се морало догодити да буде овако. Одакле смо и куда идемо? Кад тад ће нас та вечна питања сустићи иза угла. Она одзвањају нашим бићима из даљине прошлих времена и остављају нас упитане и зачуђене. А то су вечна питања поета. Колико данас поезија одговара свом првобитном назначењу у овом друштву спектала, забаве и игара, таблоида и хедонистичких маштарија, који нису плодно тло за увезивање у својој визији свих ових контекста. Опасно је сводити мишљење о поезији уопште на само један укус, поготову ако је тај укус израз гласа народа. Опасно је сводити поезију на дословно певање уличним сленгом и на баналну риму. Поезија је органон за мењање стварности, она гађа In medias res. Они који заборављају филозофију, или не читају поезију, само су они који је никада нису ни разумели нити јој веровали. Данашњи човек је у свом разуму укинуо везу поезије са одговором на постојање, али човек, истински тражитељ, никада је не може избрисати из кода, из срца, из свог крвотока. Поезија је месо и крв песника и зато је она вечна истина. Погрешно је мислити да поезија „гађа“ само оне емоционално рањиве. Песник мисли, али и пише наше неизречене, недомишљене мисли, мисли које не умемо да уткамо у речи, емоције које не умемо да исплетемо у ниску поезије, он мисли наше проблеме. Наше је само да схватимо оно што је он досегао. Они који су склонији читању цитата, углавном извучених из контекста, скрушено ће потврдити да немају времена или довољно пажње за читање поезије, а онда додати да је не разумеју. Радије ћемо упалити наше „паметне екране“, сурфовати и тражити забавне садржаје. А да ли ће нас исти ти екрани дехуманизовати за то не маримо. У одсуству правилне анализе и критичког приступа долази до потребе да од поезије очекујемо буквалне, једноставне одговоре, што је нова опасност. У свету критике у ком владају корист, блефирање, шмира, снобизам и лаж, добијамо погрешне информације. Опасност да једноставним стиховима без укуса изражавамо стање ствари. Опасност да надувавамо просечне песнике и поезију. Ниједна популистичка поезија не би могла у потпуности усмерити људско понашање ка лошем избору садржаја који се у највећој мери пласира широким народним масама посредством интернета, ако је то супротно са вредностима тих људи. Уметност мора бити формативни основ друштва у целини и тек тако нам неће претити опасност да изгубимо везу са квалитетом. Исто тако, опасно је дословно тумачити и Библију, књигу која нам нуди религиозни поглед на свет, која већ два миленијума обележава свеукупну људску делатност. Јер знамо, дакако, да је Библија, с обзиром да је готово увек тумачена дословно, изазивала (и још увек изазива) многе контроверзе и погрешне конотације. Човек одувек верује да помоћу религије, филозофије, уметности и науке може да се вине у неслућене висине и да победи зло. Оне су ту да нас одвлаче од мрака и непрестано указују на силу живота. Оне су ту да нам објасне и да нас дигну изнад и даље од хаоса постојања. „Песник и свештеник у почетку су били једно и тек су их каснија времена раздвојила. Но прави је песник увек свештеник, као што је и прави свештеник увек песник. И зар не би будућност могла опет довести натраг то стање?“[iii] Док наша тела свакодневно понављају исте устаљене радње, млади би људи то назвали егзистенцијалном досадом, док се мучимо да нађемо решења како бисмо превазишли сложене друштвене и економске кризе, док се појединци боре против маргинализације културе, сви неминовно примећујемо да хуманистичка уверења Декарта и Канта бивају срушена пред нашим телима која с времена на време промисле и осете емпатију јер су углавном егоистично опседнута собом. И ту филозоф и песник ступају на сцену. Никада већи комфор и никада веће незадовољство. У том свеопштем хаосу поверујмо да човек и даље уме да ствара. Идеалан је тренутак да оставимо бомбастичне наслове и прионемо на читаву плејаду песника од Елиота, Јејтса, Паунде, Неруде итд, али никако пре него што прочитамо Миодрага Павловића, Брану Петровића и Васка Попу. Филозофија, поезија, религија и наука су златне медаље човековог стваралаштва. Наука узимајући Диланове стихове постаје поетична, свештеник-песник опевајући лепоту и спасење света постаје поетични тумач стварности. Пример је и велики хемичар Примо Леви и његовa прича о циклусу угљеника. Све ове делатности имају тежњу да спознају себе и свет око себе и оне су најплеменитије људске делатности. Оне јесу више лица исте те златне медаље. Њутнова филозофија садржи природну науку, односно садржи сазнање закона, сила, узетих из искуства и посматрања. И наизглед иако супротно принципу филозофије, опет је њему заједничко јер су им основни ставови општи.[iv] „Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епиграф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола. Моја формула: Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“[v] Логос-Реч ствара свет, покреће и даје живот. У почетку је била реч. Био је смисао. Била је љубав. Речи и служе да постављају недостижне циљеве чинећи живот вечно смисленим и испуњеним. Поезија није овоземаљски идеал јер границе које она поставља, простор који она отвара, а у који ми само провирујемо, исто тако нису овоземаљски. Још је Аристотелово и грчко стваралаштво уопште поставило вечне темеље који се поштују и дан-данас у свим делима врхунске уметности. Симболисти су се водили мишљу да су природа и објективна стварност ту само како би нам помогле да преко њих откријемо оно духовно. Водећи рачуна о ритму и мелодичности користили су језик који је за њих представљао метафоричку везу између објективног и идеалног света. Речи су значиле. Самоостваривање човека се постиже кроз уметност и креативно стварање, како нас је учио Ниче. Поезија и религија одгонетају човекову истинску природу и назначење, покушавају да открију његову суштину кроз категорије добра и зла. Обе нам поручују да од нас зависи да ли ћемо из себе испољити добро или зло. Али нам поручују да добро спасава свет. Не искључују једна другу, него се допуњују, надовезују. Све док нам се поезија обраћа, немогуће је умрети. Игнорисање поезије нас може довести до два сценарија. Можемо да постанемо тривијална култура, али можемо створити и утопију о којој су сви велики песници сањали. Открили смо сијалицу и њоме победили мрак. Али реч мења свет. „Ако је уметност тежња ка савршенству, а вера ка непорецивошћу, онда је филозофија трагање за никада до краја осигураном извешношћу, уколико и свака потрага за извешношћу није потрага за метафорички схваћеним Богом.“[vi] Ко се усуди да отвори врата поезије вапећи за смислом свога постојања и кога једанпут та питања и одговори зграбе, никада га више не напуштају. ----------------------------------------------------------------- Hana Arent, „Sloboda da se bude slobodan“, u: Hana Arent, Mišljenje bez ograda: Eseji o razumevanju, (ed.) J. Kon.NA ENGLESKOM [ii] Frank Davey, Alphabet br. 17, decembar 1969. [iii] Фридрих фон Харденберг-Новалис, „Фрагменти“, у: Повијест књижевних теорија (од антике до краја 19. века), СНЛ, Загреб 1979. [iv] Хегел, Историја филозофије 1, Београдски издавачко-графички завод Београд, 1983. cтр. 54. [v] Разговор са песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: Порекло наде и Ватра и ништа, НИН, септембар 1960. [vi] Из књиге Предрага Финција, Поетозофски есеји, Сарајево 2004. Ауторка је теолог и вјероучитељ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. „A hero is someone who understands the responsibility that comes with his freedom.“ Bob Dylan Зашто Дилан? Ова уводна сентенца садржи два важна аспекта хришћанске перспективе и постојања уопште. Одговорност и слободу. „Само они који познају слободу од жеље могу да разумеју пуно значење слободе од страха, а само они слободни и од жеље и од страха у позицији су да осмисле страст ка јавним слободама“. Ослобођен од страха човек улази у уске ходнике свог бивствовања, а ношен одговорношћу бива ослобођен симулакрума. Одговорност је незаобилазни део сваког појединца. У супротном бићемо као Мрожеков јунак који не прихватајући Грбавца и живећи само за себе, који бежећи од одговорности пред самим собом, али и пред другима, у страху, пуца у свакога ко има грбу. „Диланов став је став визионара, пророка. Његове слике долазе из нашег друштва, али виђене су његовим очима, а не на начин на који би ово друштво желело да буде схваћено. Има много занимљивих елемената у визији Боба Дилана: његова свест о патњама и врлинама потлачених, његов осећај за неподопштине савременог друштва у САД, његова мржња према рату, његова лична потреба за независношћу од материјалистичке културе, као и његов предосећај апокалипсе. Диланова визија је, у ствари, битно апокалиптичка; увек изнова он говори о злом свету који ће ускоро бити кажњен и укинут, онда када брод пристане[ii]. Његов избор за Нобелову награду за књижевност је изазвао контраверзне ставове од негодовања преко потпуног неодобравања па до тога да ју је требао још давно добити. Многи су толико били збуњени да су реаговали са индигнацијом и презиром. Мени је жао што је није добио Леонард Коен, али очекујем да ће наредни у низу бити Том Вејтц или Ник Кејв. Али оно што је мени посебно занимљиво је да су стихови његових песама постали делови наслова научних радова. У научним радовима је пронађено преко седам стотина цитата из Диланових песама. Од тога је 135 цитата базирано на песмама „“Blowin’ in the Wind“ i „The times they are a’ changin“. Диланова поезија је променила поглед на свет и приступ објашњавања света. А свет нам објашњавају религија, наука, филозофија, а с њима равноправно поезија. Не мислим да је Дилан најважнији, далеко од тога, али је сигурно занимљив избор. Поезија нас води кроз неслућене лавиринте љубави, и хтели или не, захваљујући њој приморани смо да истражујемо наше почетке, како би сви схватили шта се морало догодити да буде овако. Одакле смо и куда идемо? Кад тад ће нас та вечна питања сустићи иза угла. Она одзвањају нашим бићима из даљине прошлих времена и остављају нас упитане и зачуђене. А то су вечна питања поета. Колико данас поезија одговара свом првобитном назначењу у овом друштву спектала, забаве и игара, таблоида и хедонистичких маштарија, који нису плодно тло за увезивање у својој визији свих ових контекста. Опасно је сводити мишљење о поезији уопште на само један укус, поготову ако је тај укус израз гласа народа. Опасно је сводити поезију на дословно певање уличним сленгом и на баналну риму. Поезија је органон за мењање стварности, она гађа In medias res. Они који заборављају филозофију, или не читају поезију, само су они који је никада нису ни разумели нити јој веровали. Данашњи човек је у свом разуму укинуо везу поезије са одговором на постојање, али човек, истински тражитељ, никада је не може избрисати из кода, из срца, из свог крвотока. Поезија је месо и крв песника и зато је она вечна истина. Погрешно је мислити да поезија „гађа“ само оне емоционално рањиве. Песник мисли, али и пише наше неизречене, недомишљене мисли, мисли које не умемо да уткамо у речи, емоције које не умемо да исплетемо у ниску поезије, он мисли наше проблеме. Наше је само да схватимо оно што је он досегао. Они који су склонији читању цитата, углавном извучених из контекста, скрушено ће потврдити да немају времена или довољно пажње за читање поезије, а онда додати да је не разумеју. Радије ћемо упалити наше „паметне екране“, сурфовати и тражити забавне садржаје. А да ли ће нас исти ти екрани дехуманизовати за то не маримо. У одсуству правилне анализе и критичког приступа долази до потребе да од поезије очекујемо буквалне, једноставне одговоре, што је нова опасност. У свету критике у ком владају корист, блефирање, шмира, снобизам и лаж, добијамо погрешне информације. Опасност да једноставним стиховима без укуса изражавамо стање ствари. Опасност да надувавамо просечне песнике и поезију. Ниједна популистичка поезија не би могла у потпуности усмерити људско понашање ка лошем избору садржаја који се у највећој мери пласира широким народним масама посредством интернета, ако је то супротно са вредностима тих људи. Уметност мора бити формативни основ друштва у целини и тек тако нам неће претити опасност да изгубимо везу са квалитетом. Исто тако, опасно је дословно тумачити и Библију, књигу која нам нуди религиозни поглед на свет, која већ два миленијума обележава свеукупну људску делатност. Јер знамо, дакако, да је Библија, с обзиром да је готово увек тумачена дословно, изазивала (и још увек изазива) многе контроверзе и погрешне конотације. Човек одувек верује да помоћу религије, филозофије, уметности и науке може да се вине у неслућене висине и да победи зло. Оне су ту да нас одвлаче од мрака и непрестано указују на силу живота. Оне су ту да нам објасне и да нас дигну изнад и даље од хаоса постојања. „Песник и свештеник у почетку су били једно и тек су их каснија времена раздвојила. Но прави је песник увек свештеник, као што је и прави свештеник увек песник. И зар не би будућност могла опет довести натраг то стање?“[iii] Док наша тела свакодневно понављају исте устаљене радње, млади би људи то назвали егзистенцијалном досадом, док се мучимо да нађемо решења како бисмо превазишли сложене друштвене и економске кризе, док се појединци боре против маргинализације културе, сви неминовно примећујемо да хуманистичка уверења Декарта и Канта бивају срушена пред нашим телима која с времена на време промисле и осете емпатију јер су углавном егоистично опседнута собом. И ту филозоф и песник ступају на сцену. Никада већи комфор и никада веће незадовољство. У том свеопштем хаосу поверујмо да човек и даље уме да ствара. Идеалан је тренутак да оставимо бомбастичне наслове и прионемо на читаву плејаду песника од Елиота, Јејтса, Паунде, Неруде итд, али никако пре него што прочитамо Миодрага Павловића, Брану Петровића и Васка Попу. Филозофија, поезија, религија и наука су златне медаље човековог стваралаштва. Наука узимајући Диланове стихове постаје поетична, свештеник-песник опевајући лепоту и спасење света постаје поетични тумач стварности. Пример је и велики хемичар Примо Леви и његовa прича о циклусу угљеника. Све ове делатности имају тежњу да спознају себе и свет око себе и оне су најплеменитије људске делатности. Оне јесу више лица исте те златне медаље. Њутнова филозофија садржи природну науку, односно садржи сазнање закона, сила, узетих из искуства и посматрања. И наизглед иако супротно принципу филозофије, опет је њему заједничко јер су им основни ставови општи.[iv] „Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епиграф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола. Моја формула: Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“[v] Логос-Реч ствара свет, покреће и даје живот. У почетку је била реч. Био је смисао. Била је љубав. Речи и служе да постављају недостижне циљеве чинећи живот вечно смисленим и испуњеним. Поезија није овоземаљски идеал јер границе које она поставља, простор који она отвара, а у који ми само провирујемо, исто тако нису овоземаљски. Још је Аристотелово и грчко стваралаштво уопште поставило вечне темеље који се поштују и дан-данас у свим делима врхунске уметности. Симболисти су се водили мишљу да су природа и објективна стварност ту само како би нам помогле да преко њих откријемо оно духовно. Водећи рачуна о ритму и мелодичности користили су језик који је за њих представљао метафоричку везу између објективног и идеалног света. Речи су значиле. Самоостваривање човека се постиже кроз уметност и креативно стварање, како нас је учио Ниче. Поезија и религија одгонетају човекову истинску природу и назначење, покушавају да открију његову суштину кроз категорије добра и зла. Обе нам поручују да од нас зависи да ли ћемо из себе испољити добро или зло. Али нам поручују да добро спасава свет. Не искључују једна другу, него се допуњују, надовезују. Све док нам се поезија обраћа, немогуће је умрети. Игнорисање поезије нас може довести до два сценарија. Можемо да постанемо тривијална култура, али можемо створити и утопију о којој су сви велики песници сањали. Открили смо сијалицу и њоме победили мрак. Али реч мења свет. „Ако је уметност тежња ка савршенству, а вера ка непорецивошћу, онда је филозофија трагање за никада до краја осигураном извешношћу, уколико и свака потрага за извешношћу није потрага за метафорички схваћеним Богом.“[vi] Ко се усуди да отвори врата поезије вапећи за смислом свога постојања и кога једанпут та питања и одговори зграбе, никада га више не напуштају. ----------------------------------------------------------------- Hana Arent, „Sloboda da se bude slobodan“, u: Hana Arent, Mišljenje bez ograda: Eseji o razumevanju, (ed.) J. Kon.NA ENGLESKOM [ii] Frank Davey, Alphabet br. 17, decembar 1969. [iii] Фридрих фон Харденберг-Новалис, „Фрагменти“, у: Повијест књижевних теорија (од антике до краја 19. века), СНЛ, Загреб 1979. [iv] Хегел, Историја филозофије 1, Београдски издавачко-графички завод Београд, 1983. cтр. 54. [v] Разговор са песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: Порекло наде и Ватра и ништа, НИН, септембар 1960. [vi] Из књиге Предрага Финција, Поетозофски есеји, Сарајево 2004. Ауторка је теолог и вјероучитељ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. „Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту, али овде са овог места хоћу да кажем не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у. То нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа – речи су Владике Теодосија током данашњег обраћања у манастиру Бањска на Северу Косова. Данас манастир прославља славу Светог Стефана. Некада најлепши српски манастир који је током векова тешко пострадао, годинама се већ обнавља и тренутно је једно од омиљених стецишта не само верника са Севера, већ и других посетилаца. Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност. „На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику. „Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“. „Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“. Зашто плашити мало стадо? „Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“ Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно? Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“. „Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина. Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика. „И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је. Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју. Извор View full Странице
  7. Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност. „На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику. „Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“. „Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“. Зашто плашити мало стадо? „Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“ Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно? Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“. „Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина. Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика. „И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је. Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју. Извор
  8. Умировљени владика захумско-херцеговачки Атанасије тврди да државни врх Србије износи неистине и да није тачно да се Срби враћају на Косово којим "управљају Вучићееви мафијаши" View full Странице
  9. Црква нас на значај Светих славних и свехвалних Апостола најопитније подсећа кроз празнике који су установљени у њихову славу и част. Поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице Апостола, у току богослужбене године савршавамо и молитвене спомене на свакога од Светих Апостола појединачно. Посебно место међу апостолским празницима заузима празник Светих првоврховних Апостола Петра и Павла, празник који је у нашем народу познатији под називом Петровдан.  По сведочењу многобројних црквених извора, празновање Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Цркви је присутно од самих почетака, тачније речено присутно је непосредно након упокојења ова два ватрена проповедника еванђелске речи Божје. Свети Апостол Павле у својој посланици Јеврејима богомудро саветује хришћане да се свагда са љубављу и побожношћу молитвено сећају својих учитеља у вери и оних који су им  надахнути Духом Светим проповедали реч Спасења. Древни хришћани имајући у свом уму ову апостолску поуку, веома рано почињу да прослављају молитвени спомен на своје учитеље првоврховне апостоле Петра и Павла. Ово древно празновање Светих Апостола Петра и Павла није увек савршавано у исти дан. Наиме, постоје многобројна сведочанства о прослављању Светих апостола Петра и Павла и по некима њихов спомен је савршаван након празника Рождества Христовог, по некима недељу дана након епифаније, док Свети Софроније јерусалимски сведочи да су апостоли Петар и Павле прослављали у четврти дан после празника Рождества Христовог. Овом празнику претходи Пост у част Светих Апостола који је у нашем благочестивом народу познат и каоПетровдански или Апостолски пост.   Кратко житије Светог славног и свехвалног  Апостола Петра   Син Јонин, брат Андреја првозваног, из племена Симеонова, из малог палестинског града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благоизволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти су Христос, Син Бога живога“ (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа – и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Еванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне.   Кратко житије Светог славног и свехвалног Апостола Павла     Свети славни и свехвални Апостол Павле беше родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства.   Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: „Не живим ја него Христос живи у мени“, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар. (Више о Светом Апостолу Павлу до обраћања прочитајте у тексту протођакона Радомира Ракића под насловом: Свети апостол Павле, осврт на његов живот до обраћења)   О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу   Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен  у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног  неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла и старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама, али и древни храм Светих Апостола Петра и Павла у Мајданпеку (Епархија тимочка) који је саграђен у јединственом швајцарском стилу, и као такав јединствен је у нашој помесној Цркви.   Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског.  Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом,  саборна је јер се у њој пројављује   суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас.(Детаљније о значају Светих славних и свехвалних Апостола послушајте у разговору  вероучитељице и теолога Драгане Машић са аутором овог  прилога, који је реализован у оквиру емисије изабери веронауку на таласима  Радија "Беседа" Епархије бачке 20. јуна ове године).     Апостола Првопрестолници, и Васељене Учитељи, Владику свих молите: да дарује мир Васељени, и душама нашим велику милост. (тропар)   Чврсте и богоносне проповеднике, прве Твоје Апостоле, примио си Господе у насладу блага Твога и покој. Њихова страдања и смрт примио си више од сваког изобиља, Ти, који Једини познајеш људска срца. (кондак)     катихета Бранислав Илић
  10. Поводом празника Светих славних и свехвалних Апостола Петра и Павла, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети Апостоли Петар и Павле - Васељенски проповедници речи Божје. Црква нас на значај Светих славних и свехвалних Апостола најопитније подсећа кроз празнике који су установљени у њихову славу и част. Поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице Апостола, у току богослужбене године савршавамо и молитвене спомене на свакога од Светих Апостола појединачно. Посебно место међу апостолским празницима заузима празник Светих првоврховних Апостола Петра и Павла, празник који је у нашем народу познатији под називом Петровдан. По сведочењу многобројних црквених извора, празновање Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Цркви је присутно од самих почетака, тачније речено присутно је непосредно након упокојења ова два ватрена проповедника еванђелске речи Божје. Свети Апостол Павле у својој посланици Јеврејима богомудро саветује хришћане да се свагда са љубављу и побожношћу молитвено сећају својих учитеља у вери и оних који су им надахнути Духом Светим проповедали реч Спасења. Древни хришћани имајући у свом уму ову апостолску поуку, веома рано почињу да прослављају молитвени спомен на своје учитеље првоврховне апостоле Петра и Павла. Ово древно празновање Светих Апостола Петра и Павла није увек савршавано у исти дан. Наиме, постоје многобројна сведочанства о прослављању Светих апостола Петра и Павла и по некима њихов спомен је савршаван након празника Рождества Христовог, по некима недељу дана након епифаније, док Свети Софроније јерусалимски сведочи да су апостоли Петар и Павле прослављали у четврти дан после празника Рождества Христовог. Овом празнику претходи Пост у част Светих Апостола који је у нашем благочестивом народу познат и каоПетровдански или Апостолски пост. Кратко житије Светог славног и свехвалног Апостола Петра Син Јонин, брат Андреја првозваног, из племена Симеонова, из малог палестинског града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благоизволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти су Христос, Син Бога живога“ (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа – и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Еванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне. Кратко житије Светог славног и свехвалног Апостола Павла Свети славни и свехвални Апостол Павле беше родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: „Не живим ја него Христос живи у мени“, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар. (Више о Светом Апостолу Павлу до обраћања прочитајте у тексту протођакона Радомира Ракића под насловом: Свети апостол Павле, осврт на његов живот до обраћења) О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла и старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама, али и древни храм Светих Апостола Петра и Павла у Мајданпеку (Епархија тимочка) који је саграђен у јединственом швајцарском стилу, и као такав јединствен је у нашој помесној Цркви. Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског. Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом, саборна је јер се у њој пројављује суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас.(Детаљније о значају Светих славних и свехвалних Апостола послушајте у разговору вероучитељице и теолога Драгане Машић са аутором овог прилога, који је реализован у оквиру емисије изабери веронауку на таласима Радија "Беседа" Епархије бачке 20. јуна ове године). Апостола Првопрестолници, и Васељене Учитељи, Владику свих молите: да дарује мир Васељени, и душама нашим велику милост. (тропар) Чврсте и богоносне проповеднике, прве Твоје Апостоле, примио си Господе у насладу блага Твога и покој. Њихова страдања и смрт примио си више од сваког изобиља, Ти, који Једини познајеш људска срца. (кондак) катихета Бранислав Илић View full Странице
  11. После неколико дана, када су се емоције смириле, седох да напишем коју реч о промоцији моје књиге „ДОСАЊАНО НЕБО“ у Дому ваздухолповства у Земуну. Било је то једно величанствено вече, препуно емоција, сећања, искрености у сваком стиску руку и осмеху. Писао сам ову књигу са жељом да неке догађаје и неке драге људе отмем од заборава али сам увек имао једну покретачку мисао која ме терала да књигу што пре приведем крају. Била је то мисао да покушам окупити што више тих драгих лица на једном месту. Те вечери када сам после најаве Златомира Грујића стао за микрофон, осетио сам по први пут после дуго времена од кад се бавим овим послом и наступам, трему и речи су негде застале у грлу. Поглед на готово пуну салу која има 250 места, деловао је толико јако да сам једва успео обуздати емоције. Шта рећи, осим да сам био поносан док сам прелазио погледом преко знаних лица која су оставила вечити отисак у мом срцу. Моје драге колеге, моји другови из летачких комбинезона и војничких чизама, класићи, ратници из рова, моја родбина колеге песници учинили су да се осетим вољеним и поштованим и на томе им неизмерно хвала. Било је то вече када смо се сетили и оних који нису више међу нама али које нисмо и нећемо никад заборавити. Гледао сам моје бивше команданте у првом реду: Љубишу Величковића, и Дулета Косановића, који су ми погледом и изразом лица показивали да су срећни што су ту тог тренутка и што су део моје књиге и мог живота. Моје драге колеге Диња, Сића, Мојке, Медо, Соћо, Зоки, Дачо, Клупски, Мишко, Рађа, Ико, Коша, Ивеша, Мики, Раћо, Ацо, Пено, Бата, Болић, Боки, Слобо, Лаза, Локи, Саша, Звеки, Ашанин, Микс, Глуш, Бобар, Весна, затим моји „Мостарци“ Поп, Вранке, Жиле као и сви остали учинили су да тог тренутка дам себи задатак о обавезу да другу књигу морам још детаљније и студиозније срочити, и наредне године их опет окупити. Што се тиче саме промоције, она је протекла у прелепој атмосфери, са садржајима који су по оцени присутних били изванредни, а за то су се побринули пре свега Златомир Грујић рецензент ове књиге, професор Саша Митровић, Љуба Манасијевић и ненадмашна Снежана Дубак у улози модератора. На крају морам да изразим захвалност Удружењу пензионисаних војних летача и падобранаца Србиј (УПВЛПС) на челу са мр Златомиром Грујићем, који су ми омогућили да моја књига истинитих прича „ДОСАЊАНО НЕБО“ полети у сазвежђе читалачке публике управо са места великих тековина нашег ваздухопловства. Љутомир РУНДИЋ, књижевник
  12. Честитка од Митрополије Црногорско приморске Честитка од Митрополије Црногорско приморске... Захваљујем се у име чланова Форума, уредништва и лично! У времену експанзије интернет технологије све више се осјећа потреба да и Црква Христова буде присутна, на „интернет сабору“, да и на овом мјесту, као некада апостол Павле на Ареопагу свједочи ријечи Вјечног Живота – Христа Распетога и Васкрслога. Вођени том потребом прије девет година, на Свету равноапостолну браћу и словенске просветитеље Кирила и Методија, 24. маја 2009. године покренут је интернет сајт Поуке – Живе Речи Утехе. Када видимо са колико труда, прегалачког жара, љубави и истинске жртве се ушло у овај пројекат и на њему радило свих ових година, не чуди толики успјех. Број објава, тема, регистрованих чланова и оних који су све то прочитали и посредно и непосредно учествовали показује да датум почетка Поука није ни мало случајан. Тог апостолског духа и вјере, коју су имали света браћа Кирило и Методије, имају и они који уређују Поуке. Уз молитвене жеље да им Господ подари здравља и благослова, да истрају и доносе још плода на овом веома важном пољу мисије наше Цркве Православне, молимо се Светој Браћи да просвијетле све оне који долазе на овај јединствени и разнолики сајт и да се сви надахњујемо и кријепимо надом, вјерој и љубављу, упућујући једне друге на циљ нашег живота – вјечно саборовање у радости Господа Бога нашега. У име свих колега са портала Митрополије и радија Светигоре желимо срећан јубилеј уз захвалност на братској и професионалној сарадњи свих ових година. Да трајете још дуго… протојереј Никола Пејовић, Уредник http://www.mitropolija.com/jubilej-devet-godina-sajta-pouke-zive-reci-utehe/ View full Странице
  13. Честитка од Митрополије Црногорско приморске Честитка од Митрополије Црногорско приморске... Захваљујем се у име чланова Форума, уредништва и лично! У времену експанзије интернет технологије све више се осјећа потреба да и Црква Христова буде присутна, на „интернет сабору“, да и на овом мјесту, као некада апостол Павле на Ареопагу свједочи ријечи Вјечног Живота – Христа Распетога и Васкрслога. Вођени том потребом прије девет година, на Свету равноапостолну браћу и словенске просветитеље Кирила и Методија, 24. маја 2009. године покренут је интернет сајт Поуке – Живе Речи Утехе. Када видимо са колико труда, прегалачког жара, љубави и истинске жртве се ушло у овај пројекат и на њему радило свих ових година, не чуди толики успјех. Број објава, тема, регистрованих чланова и оних који су све то прочитали и посредно и непосредно учествовали показује да датум почетка Поука није ни мало случајан. Тог апостолског духа и вјере, коју су имали света браћа Кирило и Методије, имају и они који уређују Поуке. Уз молитвене жеље да им Господ подари здравља и благослова, да истрају и доносе још плода на овом веома важном пољу мисије наше Цркве Православне, молимо се Светој Браћи да просвијетле све оне који долазе на овај јединствени и разнолики сајт и да се сви надахњујемо и кријепимо надом, вјерој и љубављу, упућујући једне друге на циљ нашег живота – вјечно саборовање у радости Господа Бога нашега. У име свих колега са портала Митрополије и радија Светигоре желимо срећан јубилеј уз захвалност на братској и професионалној сарадњи свих ових година. Да трајете још дуго… протојереј Никола Пејовић, Уредник http://www.mitropolija.com/jubilej-devet-godina-sajta-pouke-zive-reci-utehe/ View full Странице
  14. Честитка од Митрополије Црногорско приморске... Захваљујем се у име чланова Форума, уредништва и лично! У времену експанзије интернет технологије све више се осјећа потреба да и Црква Христова буде присутна, на „интернет сабору“, да и на овом мјесту, као некада апостол Павле на Ареопагу свједочи ријечи Вјечног Живота – Христа Распетога и Васкрслога. Вођени том потребом прије девет година, на Свету равноапостолну браћу и словенске просветитеље Кирила и Методија, 24. маја 2009. године покренут је интернет сајт Поуке – Живе Речи Утехе. Када видимо са колико труда, прегалачког жара, љубави и истинске жртве се ушло у овај пројекат и на њему радило свих ових година, не чуди толики успјех. Број објава, тема, регистрованих чланова и оних који су све то прочитали и посредно и непосредно учествовали показује да датум почетка Поука није ни мало случајан. Тог апостолског духа и вјере, коју су имали света браћа Кирило и Методије, имају и они који уређују Поуке. Уз молитвене жеље да им Господ подари здравља и благослова, да истрају и доносе још плода на овом веома важном пољу мисије наше Цркве Православне, молимо се Светој Браћи да просвијетле све оне који долазе на овај јединствени и разнолики сајт и да се сви надахњујемо и кријепимо надом, вјерој и љубављу, упућујући једне друге на циљ нашег живота – вјечно саборовање у радости Господа Бога нашега. У име свих колега са портала Митрополије и радија Светигоре желимо срећан јубилеј уз захвалност на братској и професионалној сарадњи свих ових година. Да трајете још дуго… протојереј Никола Пејовић, Уредник http://www.mitropolija.com/jubilej-devet-godina-sajta-pouke-zive-reci-utehe/
  15. Погледајте одличну анализу данас распрострањеног феномена – површног и гордог односа према Цркви и сопственом спасењу. Многи ревнитељи који немају духовни разум, (али имају гордости у изобиљу), олако верују разноразним клеветама које на интернету о епископату и свештенству Цркве шире расколници и тим поверењем убијају себе и људе око себе који им верују. За нас је важно да свештеник Георгије Максимов овде анализира и омиљени канон свих расколника, показује сав бесмисао њиховог тумачења. Искрено препоручујемо да проследите људима из своје околине за које знате да могу да их поколебају тврдње и клеветања разноразних расколника који су ‘истинити православци’, који су ‘у егзилу’, итд. http://www.svedokverni.org/par-reci-o-super-najcistijim-pravoslavcima-video/
  16. "Имајући на уму ограничен формат, изложба ”Неке речи о Холокаусту у Србији” није замишљена као свеобухватан и комплетан преглед овог комплексног историјског периода, али свакако може да доприносе учењу и ширењу знања о Холокаусту. Као допунски материјал уз Јад Вашемову изложбу о Холокаусту у Европи, изложба о Холокаусту у Србији указује са једне стране на заједничке елементе, моделе и процесе који су карактерисали Холокауст у целој Европи па тако и код нас, док са друге стране представља историјска искуства карактеристична за страдања Јевреја код нас, указујући на тај начин на специфичности Холокауста у окупираној Србији у ширем контексту европског Холокауста." http://terraforming.org/sr/izlozba-o-holokaustu/
  17. У пету недељу Часног поста, 25. марта 2018. године, у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов,архијерејски намесник новосадски први је одржао предавање на тему: „Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој“. Ово је било последње предавање у оквиру пролећног семестра, које је организовано и реализовано у току Васкршњег поста. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе View full Странице
  18. Шта је то што ову књигу издваја од осталих и због чега би требало да буде неизоставна литература свакоме ко се припрема или је већ на путу свештеничке службе? Превасходно, то је начин и стил писања, путем кога нас отац Антоније уз обиље анегдота и одлично уклопљеног колажа од цитата и поука, вешто води кроз најдубљи и најузвишенији смисао свештеничке беседе, дарујући успут веома драгоцене и практичне савете. Читалац врло брзо открива колико је суштинских и дубоких истина одевено у ту крајњу једноставност и разуме колико је личног труда и праксе уткано у ово невелико дело, које не само да инспирише и открива, него пружа и конкретну помоћ. Тако, рецимо, желећи да продуби свест о чињеници да свака изговорена реч оставља траг у души слушаоца, отац наводи један врло живописан догађај: „Епископ се једном обраћао групи студената теологије. Отпочео је рекавши им: Устаните. Сви су устали. Следећег тренутка им је рекао: Сада седите. Слушаоци су, већ помало збњени, послушно сели. Надам се да сте схватили поенту, рекао им је. Речи узрокују да се нешто дешава.“ А затим писац наставља: „Бог користи речи да проузрокује дешавања… Његова спасавајућа реч је упућена свима који је прихватају вером… Будући да је Света Тајна, проповедање није само говор свештеника. То је Бого-човечански сусрет. То је Бог који наставља да открива себе у Христу, који тражи изгубљено, који лечи сломљене, који подиже пале, који преводи из смрти у живот.“   Као предуслов за правилно поимање Тајне, отац Антоније наводи: „Припрема за добро проповедање подразумева да ћемо током читавог живота изучавати реч Божију која се налази у Светом Писму. Ми дословно треба да „поједемо“ свитак Божије речи, да га сваримо, да он постане део нашег бића баш као што је анђео наредио светом Јовану у визији… Ми треба да читамо Писмо свакодневно не само због припремне беседе, већ и због личног сазревања и потпуног уживања у речи Божијој.“ Лично сазревање подразумева најпре разумевање себе, својих слабости и врлина, својих унутрашњих тежњи и потреба, те кроз то унутрашње сагледавање и сазревање човек почиње да разумева и потребе својих ближњих којима је потребан и савет и утеха, заповест и охрабрење. Ту долази до изражаја опаска о. Антонија да постоје две књиге које сваки проповедник мора знати: Библију и књигу људског срца, а затим наставља: „Свака беседа треба људима понудити крила која ће их одвојити од греха не оптеретивши их превеликим теретом кривице.“ „Људи долазе у цркву зато што су рањени стрелама живота. Њима треба реч утехе од Господа. Увек треба да памтимо да је реч Божија уједно и слатка и горка, према светом апостолу Јовану у Откривењу… Истина је да највећи део људи трага за утехом зато што војују тешке животне битке са страхом, несигурношћу, сумњама и искушењима. Ипак, ми треба да одржимо баланс између суда и милости, утехе и жалошћења.“   Пред таквим захтевним изазовом сваки проповедник речи Божије ће устукнути у страху и несигурности, питајући се како то постићи. У томе се и огледа једна од највећих драгоцености ове књиге – то што писац на врло једноставан начин охрабрује и инспирише, стварајући осећање да је заиста могуће и лако бити добар беседник: „Ниси призван да проповедаш попут других. Јединствен си. Призван си да спознаш себе, да будеш ти, да прихватиш себе и да себе што је могуће више развијаш како би твоје проповедање било учинковито. Од суштинског значаја је да на амвону будете природни.“   Након свега, велико признање о значају свештеничке беседе, овај верни пастир преноси кроз речи великог савременог психијатра, др Карла Менингера: Свештеник који из седмице у седмицу стоји пред својим стадом… има шансу коју мало ко има: да растерети бремена… да ублажи осећај кривице и да надахне лични и друштвени напредак. Ниједан психијатар или псхотерапеут… немају у тој мери могућности да лече душе и крепе тела, као што то може свештеник.“   И на крају, уз благодарност, похваљујем ђакона Стефана Милошевског који је препознао важност ове теме и имао воље и времена да се потруди на превођењу ове књиге са енглеског језика, коју од свег срца препоручујем.   Архимандрит Дамјан (Цветковић)   Извор: Епархија жичка
  19. Недавно је, у издању Епархије жичке, изашла књига оца Антонија Конијариса, свештеника Грчке православне Цркве у Америци, под називом Проповедање речи Божије. Поред више од педесет година свештеничке службе и веома изражене друштвене активности, оца Антонија је красила и титула професора омилитике на грчком православном колеџу Светог крста, за који је везан сам настанак књиге која је пред нама. Иако упућено најпре онима који проповедају реч Божију, ово дело може бити отрежњујуће и корисно свима вернима који се налазе пред изазовом сведочења праве вере. Шта је то што ову књигу издваја од осталих и због чега би требало да буде неизоставна литература свакоме ко се припрема или је већ на путу свештеничке службе? Превасходно, то је начин и стил писања, путем кога нас отац Антоније уз обиље анегдота и одлично уклопљеног колажа од цитата и поука, вешто води кроз најдубљи и најузвишенији смисао свештеничке беседе, дарујући успут веома драгоцене и практичне савете. Читалац врло брзо открива колико је суштинских и дубоких истина одевено у ту крајњу једноставност и разуме колико је личног труда и праксе уткано у ово невелико дело, које не само да инспирише и открива, него пружа и конкретну помоћ. Тако, рецимо, желећи да продуби свест о чињеници да свака изговорена реч оставља траг у души слушаоца, отац наводи један врло живописан догађај: „Епископ се једном обраћао групи студената теологије. Отпочео је рекавши им: Устаните. Сви су устали. Следећег тренутка им је рекао: Сада седите. Слушаоци су, већ помало збњени, послушно сели. Надам се да сте схватили поенту, рекао им је. Речи узрокују да се нешто дешава.“ А затим писац наставља: „Бог користи речи да проузрокује дешавања… Његова спасавајућа реч је упућена свима који је прихватају вером… Будући да је Света Тајна, проповедање није само говор свештеника. То је Бого-човечански сусрет. То је Бог који наставља да открива себе у Христу, који тражи изгубљено, који лечи сломљене, који подиже пале, који преводи из смрти у живот.“ Као предуслов за правилно поимање Тајне, отац Антоније наводи: „Припрема за добро проповедање подразумева да ћемо током читавог живота изучавати реч Божију која се налази у Светом Писму. Ми дословно треба да „поједемо“ свитак Божије речи, да га сваримо, да он постане део нашег бића баш као што је анђео наредио светом Јовану у визији… Ми треба да читамо Писмо свакодневно не само због припремне беседе, већ и због личног сазревања и потпуног уживања у речи Божијој.“ Лично сазревање подразумева најпре разумевање себе, својих слабости и врлина, својих унутрашњих тежњи и потреба, те кроз то унутрашње сагледавање и сазревање човек почиње да разумева и потребе својих ближњих којима је потребан и савет и утеха, заповест и охрабрење. Ту долази до изражаја опаска о. Антонија да постоје две књиге које сваки проповедник мора знати: Библију и књигу људског срца, а затим наставља: „Свака беседа треба људима понудити крила која ће их одвојити од греха не оптеретивши их превеликим теретом кривице.“ „Људи долазе у цркву зато што су рањени стрелама живота. Њима треба реч утехе од Господа. Увек треба да памтимо да је реч Божија уједно и слатка и горка, према светом апостолу Јовану у Откривењу… Истина је да највећи део људи трага за утехом зато што војују тешке животне битке са страхом, несигурношћу, сумњама и искушењима. Ипак, ми треба да одржимо баланс између суда и милости, утехе и жалошћења.“ Пред таквим захтевним изазовом сваки проповедник речи Божије ће устукнути у страху и несигурности, питајући се како то постићи. У томе се и огледа једна од највећих драгоцености ове књиге – то што писац на врло једноставан начин охрабрује и инспирише, стварајући осећање да је заиста могуће и лако бити добар беседник: „Ниси призван да проповедаш попут других. Јединствен си. Призван си да спознаш себе, да будеш ти, да прихватиш себе и да себе што је могуће више развијаш како би твоје проповедање било учинковито. Од суштинског значаја је да на амвону будете природни.“ Након свега, велико признање о значају свештеничке беседе, овај верни пастир преноси кроз речи великог савременог психијатра, др Карла Менингера: Свештеник који из седмице у седмицу стоји пред својим стадом… има шансу коју мало ко има: да растерети бремена… да ублажи осећај кривице и да надахне лични и друштвени напредак. Ниједан психијатар или псхотерапеут… немају у тој мери могућности да лече душе и крепе тела, као што то може свештеник.“ И на крају, уз благодарност, похваљујем ђакона Стефана Милошевског који је препознао важност ове теме и имао воље и времена да се потруди на превођењу ове књиге са енглеског језика, коју од свег срца препоручујем. Архимандрит Дамјан (Цветковић) Извор: Епархија жичка View full Странице
  20. Поуке.орг инфо

    ПРАВИЛНИК ФОРУМА "ЖИВЕ РЕЧИ УТЕХЕ"

    Ако читате овај ПРАВИЛНИК, то значи да се налазите на највећем форуму који се бави темама из живота Православне Цркве али и свих осталих темâ које занимају људи који живе у XXI веку. ПРАВИЛНИК Форум Живе Речи Утехе постоји као саставни део пројекта Поуке.орг Од свог оснивања, форум је посвећен мисионарењу кроз слободан разговор међу различитим људима на различите начине заинтересованим за православље, тако свима бивајући све (1 Кор 9: 22). На форуму ЖИВЕ РЕЧИ УТЕХЕ омогућавају се сви отворени разговори на разне теме, у духу међусобне љубави и поштовања, а без страха од тешких питања, јер савршена љубав изгони страх (1 Јн 4: 7-18). Управо да би овакав слободан разговор био могућ, постоје нека правила понашања којих се чланови морају придржавати уколико желе да учествују у комуникацији на форуму: 1. Забрањено је свако вређање других чланова на личној, верској, националној, расној и полној основи. Није дозвољено прогагирање идеологија које заговарају насиље, дискриминацију или мржњу по овим основама. Није свеједно да ли ћете рећи да сматрате одређено становиште ирационалним или ћете саговорнику налепити личну увредљиву етикету. Немојте затрпавати теме ни прогонити друге чланове. 2. С обзиром на то да је ово у својој суштини верски форум, чланови ће се суздржати од грубог вређања онога што саговорници и посетиоци предвидиво могу доживљавати као светиње. Такође, дужни су да буду на опрезу и да буду умерени при постовању било чега што се може подвести под голотињу и непристојне изразе. Постоји разлика између голотиње у уметничким делима и порнографског садржаја, а некад ће одлуку у случају “сиве зоне” донети чланови Администрације. 3. На форуму имамо и стручњаке из разних области, укључујући теологе и свештенике, који са нама деле своје радове и одговарају на питања чланова. Они су наши гости и са њима ће се чланови на њиховим темама, а и на остатку форума, односити са поштовањем и дужним уважавањем. Непоштовање овога, бескрајне расправе са гостом, или друго понашање којима се гости сајта узнемиравају, доводи до санкције. Ово не значи забрана дискусије, већ забрана шиканирања госта форума. 4. Сви садржаји који се процене као спорни могу бити измењени или уклоњени. 5. Намерно и продужено спамовање доводи до бана. 6. Спамовањем ће се сматрати и агресивна комуникација на форуму, која за свој циљ нема прави разговор, и која се своди на затрпавање теме исечцима са Википедије или других сајтова, затим начин разговора у коме један од саговорника игнорише све аргументе другог или га вређа, или вређа све остале учеснике на теми, отворено или перфидно. Агресивним ће се сматрати и форумаш који другог форумаша јури са теме на тему и непрестано цитира, а овај други не жели са њим да комуницира из оправданих разлога. Одлуку о томе да ли је неки учесник на теми агресиван, као и одлуку о санкцији према таквом учеснику, доноси модератор. 7. Чланови који прекрше правила понашања биће упозорени, а при поновљеним прекршајима могу бити стављени на одобравање порука или бановани. Креирање дуплих налога у циљу повратка банованог члана или троловања повлачи за собом моментални бан. 8. Приликом качења садржаја са других портала, форумаш је дужан да наведе линк одакле је садржај преузет. Ово важи како за вести, тако и за слике, звучне записе или друге мултимедијалне садржаје. 9. Тема „Питајте администрацију“ постоји ради решавања проблема форумаша у коришћењу форума. Није намењена за дијалоге или расправе. О свакој спорној одлуци администрације се може по потреби расправљати на другим местима. 10. Клубови су места које креирају и које воде сами форумаши. Учлањење у клубове је добровољно, а контрола уредништва због самог концепта клубова смањена. Уколико учесник жели да пријави другог учесника за понашање у клубу, мораће да направи снимак ерана и објасни контекст своје пријаве, уколико је тако нешто потребно. 11. Део форума који се зове „Кана Галилејска“ је искључиво за неожењене мушкарце и неудате девојке, у сврхе упознавања и ступања у црквени брак. Свака злоупотреба или узнемиравање осталих чланова на том делу форума повлачи моментални бан, а по потреби и пријаву надлежним државним органима. 12. Најстроже је забрањено изношење на јавне теме приватне преписке између чланова, сем у сврхе пријаве понашања члана. И у ситуацијама када се треба пријавити понашање члана у приватној комуникацији, чланови се охрабрују да направе снимак екрана и контактирају некога из уредништва. 13. Администрација је обавезна да никаквим намерним потезима не повреди приватност било ког члана форума. Администрација неће давати приватне податке које поседује о било ком кориснику трећим странама (ово укључује, али се не ограничава на e-mail, IP адресу, Фејсбук и остале налоге, као и друге податке које је о себи оставио корисник на сајту Поуке.орг). Једини изузетак је правно ваљан налог овлашћеног државног органа у сврхе поступка који се води. 14. Кориснички налози се не бришу са форума, због конзистентности самих расправа на форуму. Уколико форумаш више не жели да учествује у раду форума, може да затражи да буде банован, или може једноставно да престане да долази на форум. 15. Сваки проблематичан пост или порука могу се пријавити Администрацији путем дугмета за пријаву поруке. Ипак, уколико се ово право злоупотребљава, корисник који ово право злоупотреби може да сноси санкцију. 16. Овај Правилник ступа на снагу даном постављања, биће на месту видљивом свим форумашима, који су дужни да га поштују приликом свог боравка на форуму Живе Реи Утехе. 17. Уколико имате техничких проблема везаних за ваш лични профил, молимо контактирајте нас у "контакт" форми које са налази на дну сајта. 18. Охрабрујемо чланове да пишу богословске радове и они ће бити објављивани на насловној страници портала Поуке.орг 19. Овај се Правилник може допуњавати или мењати на други начин. О свим променама, учесници форума ће бити обавештени на пригодан начин. За све недоумице и даља питања слободно пишите на теми Питајте Администрацију. @АДМИНИСТРАТОР @ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР @МОДЕРАТОР ЖРУ @САЈТ АДМИНИСТРАТОР @Теолог @Свештеник @Члан @Члан
  21. АлександраВ

    Ризничар српских речи

    Ми­ро Вук­са­но­вић је ду­го­го­ди­шњи ри­зни­чар Ма­ти­це срп­ске и СА­НУ, ака­де­мик, а нај­пре пи­сац, још од „По­ли­ти­ки­не“ на­гра­де за при­чу 1975. До са­да је на­пи­сао 20 књи­га. До­бит­ник је на­ших нај­у­глед­ни­јих на­гра­да за књи­жев­ност. Пре­по­зна­тљив је као чу­вар и ба­шти­ник срп­ско­га је­зи­ка, ка­ко са­вре­ме­ног, та­ко и ар­ха­ич­ног. Он је и тво­рац но­во­ство­ре­них ре­чи. Нај­ви­ше га зна­мо по Се­мо­љу, збир­ној ме­та­фо­ри ко­јом се име­ну­је мно­штво. За ње­га је то рас­ков­нич­ка реч ко­ја отва­ра пут до чи­та­ња. Та­ко је на­ста­ла три­ло­ги­ја пр­вих срп­ских ро­ма­на у ко­ји­ма је ју­нак – је­зик, што је и по­вод за овај раз­го­вор. По­е­ти­ка му је у са­мој ре­чи, у по­врат­ку у де­тињ­ство, у при­ча­њу о се­би, у сум­ња­ма и ме­сту ро­ђе­ња. Ка­же да су реч­ни­ци нај­бо­ље књи­ге, да је у њи­ма на­ше пам­ће­ње. Мо­же­мо ре­ћи да је це­ло­куп­но ње­го­во де­ло за­сно­ва­но на ре­чи­ма и њи­хо­вим мно­го­број­ним зна­че­њи­ма. Ства­ра га та­ко што од на­ђе­них, за­пи­са­них, упам­ће­них и сми­шље­них ре­чи пра­ви азбуч­ни рас­по­ред ко­ји ка­сни­је пре­ра­ђу­је и до­ра­ђу­је. У књи­зи Си­ла­зак у реч ка­же­те да се с на­ма ни­шта не за­вр­ша­ва, ни­ти с на­ма по­чи­ње, ни је­зик. Да ли је да­нас срп­ски је­зик угро­жен? Је­зик је жи­ва по­ја­ва. Рaђа се, ра­сте, гра­на се и не­ста­је. Не зна­мо ко­ли­ко је­зи­ка има свет. Не­ко ка­же око три хи­ља­де, а не­ко још то­ли­ко. Раз­ли­ке се ја­вља­ју јер ни­смо на­чи­сто шта је је­зик, а шта је ње­гов део. Ми смо то­ме до­да­ли ори­ги­на­лан при­лог. Сви љу­ди, у сва­ком за­ни­ма­њу, ства­ра­ју ре­чи. С не­стан­ком ста­рих за­ни­ма­ња и по­сло­ва гу­би­мо ро­је­ве ре­чи. С но­вим по­ја­ва­ма је­зик се об­на­вља. Ме­ђу­тим, глав­ни­на оста­је, ме­ња се и по­де­ша­ва. То је осо­би­на и срп­ског је­зи­ка, ко­ји је­сте угро­жен као и на­род ко­јем при­па­да; спо­ља од пре­те­ра­не слу­жбе ту­ђи­ца­ма, из­ну­тра на­шом не­у­ко­шћу. Ка­же­те да су ре­чи ма­ла чу­да, у њи­ма је на­ша су­шти­на, има ли кра­ја при­чи и при­ча­њу? Реч је ство­ри­ла ми­сле­ћег чо­ве­ка. Кад би нам не­ко од­у­зео моћ го­во­ра, не би се зна­ло да нас има. При­по­ве­да­ње је нај­при­род­ни­ја људ­ска по­тре­ба. Вељ­ко Пе­тро­вић је већ ре­као: „Раз­го­во­ру ни­кад кра­ја“. То је из­ре­ка, али и исти­на. Са­мо што би­смо ма­ло ви­ше мо­ра­ли да бри­не­мо о из­ре­ка­ма и исти­на­ма. Ка­ко пи­сац нај­бо­ље чу­ва свој је­зик и не­гу­је ње­го­во би­ће, бу­ду­ћи да сте Ви мно­ге ре­чи сво­га за­ви­ча­ја отр­гли од за­бо­ра­ва? И не­ка­да­шње и са­да­шње ре­чи има­ју два си­гур­на ме­ста. Јед­но обез­бе­ђу­ју лек­си­ко­гра­фи у реч­ни­ци­ма, а дру­го пи­сци у књи­жев­но­сти. Ве­ру­је се да има­мо око по­ла ми­ли­о­на срп­ских ре­чи, а да у сва­ко­днев­ном го­во­ру ко­ри­сти­мо не­што ма­ње од хи­ља­де. Пи­сцу је ду­жност да узи­ма све ре­чи из ма­тер­њег го­во­ра. Мо­је књи­ге су „не­ра­зу­мљи­ве” они­ма ко­ји ни­су на­у­чи­ли свој је­зик. Они не зна­ју да не­ма не­по­зна­тих но да има за­ту­ре­них ре­чи. Пи­сац је створ ко­ји мо­ра да пам­ти ка­ко збо­ре пре­дак и на­след­ник. Мно­ги да­нас оспо­ра­ва­ју де­ло и зна­чај Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, иако пи­шу ње­го­вим пи­смом и је­зи­ком. За­што је за Вас Ву­ков Срп­ски рјеч­ник „књи­га пред књи­га­ма“? Вук је свој по­сао оба­вљао пе­де­сет го­ди­на. На­ма је тре­ба­ло исто то­ли­ко, по­ла ве­ка, од 1964. до 2014, да об­ја­ви­мо ње­го­ва са­бра­на де­ла. Тек са­да Ву­ка има­мо у це­ли­ни. Ду­жност нам је да све то про­у­чи­мо и по­твр­ди­мо да по­врат­ка не­ма. Ње­гов Срп­ски рјеч­ник је књи­га пред књи­га­ма но­ви­је срп­ске књи­жев­но­сти, за­че­так на­шег ен­ци­кло­пе­диј­ског и реч­нич­ког ро­ма­на. Ни­ко од Ву­ка ни­је по­бе­гао и кад му се учи­ни­ло да је то ус­пео. У ва­шем чу­де­сном лин­гви­стич­ком на­по­ру ју­нак Се­мољ го­ре, Се­мољ зе­мље и Се­мољ љу­ди је реч. Шта је узрок та­квом ро­ман­си­ра­њу? По­сре­ћи­ло ми се да у 2.706 од­ред­ни­ца, на хи­ља­ду и по стра­ни­ца, у раз­ли­чи­тим ли­те­рар­ним по­ступ­ци­ма, при­ка­жем шта мо­же сло­бод­на реч. Глав­ни по­сао пи­сца је­сте да се бо­ри за та­кву сло­бо­ду. Ако је осво­ји, имао је раз­ло­га да пи­ше. Ка­ко са­гле­да­ва­те сло­је­ве срп­ског је­зи­ка као по­кре­тач и глав­ни уред­ник Ан­то­ло­гиј­ске еди­ци­је Де­сет ве­ко­ва срп­ске књи­жев­но­сти? По­сто­ји до­ку­мен­тар­ни филм у ко­јем Дра­го­слав Сре­јо­вић об­ја­шња­ва ка­ко су на­ста­ја­ле на­сла­ге у Вин­чи. Та­мо се ви­ди ка­ко је сва­ка ци­ви­ли­за­ци­ја оста­ви­ла свој траг и ка­ко је тло на­ра­ста­ло. Јед­на­ко та­ко по­сто­је на­но­си у срп­ском је­зи­ку. У ми­ле­ни­ју­му срп­ске књи­жев­но­сти ви­дљи­ви су сви сло­је­ви на­шег је­зи­ка, пред­ву­ков­ски и ву­ков­ски, ије­кав­ски и екав­ски, од­сва­куд где су Ср­би по сво­ме на­чи­ну оста­вља­ли за­пис. Све је то на­ше, а да би­смо га раз­у­ме­ли, пре­зен­ту­је­мо га са­вре­ме­ним пи­смом и пра­во­пи­сом, при­род­ним по­ступ­ком, као и сав учен свет. У сво­јој сту­ди­ји о Срп­ском рјеч­ни­ку из­не­ли сте сво­ју за­ми­сао „иде­ал­ног реч­ни­ка”. Да ли је та­кав по­сту­пак мо­гућ? Је­дан та­кав при­мер има­мо. Ура­дио га је Вук. Ме­ђу­тим, Вук ни­је узи­мао при­ме­ре из књи­га срп­ских пи­са­ца. Да­нас шко­ло­ва­ни лек­си­ко­гра­фи мо­гу струч­но да опи­су­ју сва­ку реч, а ан­то­ло­ги­ча­ри да им по­ма­жу (са де­се­так ми­ли­о­на ли­сти­ћа са ис­пи­си­ма) у би­ра­њу ре­че­ни­ца и сти­хо­ва ко­ји­ма се ре­чи об­ја­шња­ва­ју. Али, ни­су ан­то­ло­гиј­ски при­ме­ри при­ви­ле­ги­ја књи­жев­но­сти. У „Фло­ри Ср­би­је“, у опи­си­ма би­ља­ка, бес­крај­ни су ни­зо­ви име­ни­ца ко­је су за­во­дљи­ве као ре­че­ни­це Ми­лан­ко­ви­ћа или Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа. Зна­ју то на­ши лек­си­ко­гра­фи, али по­не­кад има­ју од­ви­ше по­ве­ре­ња у оно што су са­ми за­бе­ле­жи­ли. Да ли нам да­нас ин­тер­нет од­ма­же или по­ма­же? Где смо ми у ко­ри­шће­њу тог чу­да ка­да је реч о је­зи­ку? Ин­тер­нет је као огром­на пу­чи­на. На њој су све­тло­сни од­сја­ји и от­пад ко­ји пли­ва. До­ла­зи­мо до ве­сти бр­зо, али ако ни­смо опре­зни, мо­же­мо би­ти за­ве­де­ни. Та­мо се чи­ње­ни­це оста­вља­ју без ре­да и струч­не про­ве­ре. Осим то­га, ин­тер­нет­ске мре­же су је­ди­на ме­ста где љу­ди у тек­сто­ви­ма мо­гу би­ти псо­ва­ни, кле­ве­та­ни и ру­же­ни, а да се то не сма­тра кри­вич­ним де­лом. Та­кве рад­ње под­сти­чу мр­жњу и ру­жан је­зик. Ка­кво је ста­ње у на­шим елек­трон­ским и штам­­па­ним ме­ди­ји­ма гле­де је­зи­ка и пи­сма? Осим углед­них из­у­зе­та­ка, у ме­ди­ји­ма се чу­ју и при­ми­тив­на ка­зи­ва­ња, не­пра­ви­лан го­вор, ре­чи без сми­сла и с по­гре­шним на­гла­сци­ма. То­ли­ко се убр­за­ва­мо и да­је­мо днев­ној по­ли­ти­ци да уско­ро не­ће­мо уме­ти ни да пу­ном ре­че­ни­цом упи­та­мо шта нам се до­го­ди­ло и уме­сто ре­чи­ма спо­ра­зу­ме­ва­ће­мо се от­ку­ца­ји­ма ра­зних уре­ђа­ја. Мо­жда је у чу­ва­њу је­зи­ка на­ша шан­са у за­о­ста­ло­сти. http://www.politika.rs/scc/clanak/340592/Riznicar-srpskih-reci
  22. Наиђох на овај цитат читајући тј слушајући књигу "Вече у пустињи Свете Горе - Архимандрит Јеротеј Влахос" у делу где се говори о созерцању нетварне светлости. Да ли се мисли на такво мистичко созерцање нетварне светлости, таворске светлости као крајни стадијум очишћења или на живот по Богу, на покајање, на врлински живот, на било каку пројаву благодати на просветљење јер је Бог светлост свету? https://www.youtube.com/watch?v=zbhud9nhP-w
  23. Под искреним православним хришћанима подразумевамо људе који се заиста старају да врше Вољу Божију а не своју, да своје умовање приклањају ставовима Цркве и да не буду само хришћани „посећивањем“ Литургије једном недељно и слављењем славе, већ да буду хришћани и између две недељне Литургије – другим речима, у свим животним ситуацијама. Овај текст је намењен само таквим православним хришћанима. Када наиђемо у животу на неку појаву према којој немамо јасан став а важна нам је, искрени хришћани ће најпре покушати да пронађу у Светом Писму и Светом Предању, речима Светих Отаца Православне Цркве одговор или макар назнаке одговора у вези са датом темом. Тако можемо пронаћи шта су светитељи говорили о разним појавама. Када су у питању грађански избори (избори за парламент, избори за председника, итд) два светитеља, нама драга и веома позната, су говорила о томе, па послушајмо њихове речи. У њиховим речима су садржани веома конкретни критеријуми према којима искрени православни хришћани могу да поступају користећи се својим изборним правом – правом гласа. Какве везе има гласање са хришћанским животом? Начин на који ћемо ми искористи право гласа је, као и сваки други наш поступак, показатељ тога чиме се руководимо у свом животу – Божијим заповестима или сопственим филозофијама живота или, у најгорем случају, личним егоизмом и страстима. Излазак на гласање и избор кога ћемо тамо заокружити није ништа мање значајан показатељ јесмо ли заиста искрени хришћани или не од , рецимо, доношења одлуке хоћемо ли дете уписати на веронауку или грађанско, хоћемо ли учествовати у сплеткарењима у радном колективу или ћемо одбити, хоћемо ли славу светог Николе прославити мрсно или посно, хоћемо ли узети рис папира из државне фирме и однети кући, сипати бензин на рачун фирме а возити за личне потребе, хоћемо ли прекинути пост због одласка на летовање у време поста, итд. Сваки тај поступак, свака одлука нас одаје – јесмо ли Христови или се само правимо да јесмо и то само у окружењу које то сматра за нешто вредно поштовања. Интересантно је да два светитеља које ћемо цитирати када су у питању избори, свети владика Николај и старац Пајсије, не говоре да на изборе не треба ни у ком случају изаћи, нити да је то дело недостојно православног хришћанина. (Истини за вољу, не говоре ни да треба обавезно изаћи.) Напротив, владика Николај упућује чак и свештенике да могу да гласају (тачније, да им се не ускраћује нити забрањује да изађу да гласају) али строго водећи рачуна о критеријуму процене за кога да гласају: *** „Свештеницима, као грађанима, не ускраћује се уобичајена слобода самоопредељења и учешћа у бирању. Изузев безвераца и познатих непријатеља Светосавске православне цркве, свештеници могу према своме најбољем нахођењу помагати људе ма које родољубиве националне групе, који се Бога боје, народ свој воле и народне светиње поштују. Но при том сваки је свештеник дужан стално имати пред очима свој свети чин и узвишено пастирско звање.» *** Исто тако и старац Пајсије, на питања људи у вези са изборима – он нуди јасне критеријуме како проценити за кога гласати и чега се треба чувати. Нити једном речју не говори да се треба клонити гласања: Непосредно пред изборе, код старца Пајсија је дошла једна група људи да би га упитала за кога да гласа, а он им је рекао: „Ко је ближи Цркви, ко се бори за њу и за нашу земљу, ко држи своју реч? Гласајте за онога ко је оданији Цркви. Не мислим да би требало да гласате за оне политичке партије које се називају демохришћанским, јер би то било сасвим погрешно. Ми не смемо припадати политичким странкама. Најпре треба да волимо Цркву, а затим отаџбину, и да гласамо за оне људе који се боре за њих. Видите, сви грчки хероји су се борили за Цркву и за отаџбину и за њих су проливали своју крв. Према томе, морамо им бити захвални што је Грчка данас слободна земља и што се не налази под турском влашћу. Покушајте да гласате за оне људе који су спремни да пролију крв, најпре за Православље, а затим и за отаџбину.На жалост, данас за чланове парламента бирамо људе мрачне и магловите прошлости.“ *** У време националних избора, многи ходочасници су долазили код старца Пајсија да би га упитали за ког кандидата да гласају. Он би им обично одговарао: „Гласајте за онога, за којега верујете да је најбољи, за онога ко воли Бога и отаџбину.“ *** Што ће рећи, можемо са сигурношћу да закључимо да није неморално дело учешће хришћанина у грађанским изборима и да се од тога хришћанин не треба уздржавати по сваку цену нити према томе односити са одбојношћу и гађењем – као што би требало према сваком греховном делу. Дакле, избори нису сами по себи греховно дело недолично хришћанина. Међутим, оба светитеља наглашавају када је излазак на гласање на корист хришћанину (тј. када неће бити на духовну штету) и према којим критеријумима хришћанин треба да се руководи приликом процене кандидата (човека, странке). КРИТЕРИЈУМИ ЗА ГЛАСАЊЕ ЗА ИСКРЕНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНЕ да кандидат није „безверац“ (свети владика Николај) Ово значи да не смемо, уколико се сматрамо искреним православним хришћанима, гласати за особу која се јавно изјашњава да је атеиста или, пак, да се не слаже са учењем Православне Цркве (да јавно сведочи да се не сматра православним верником или чак, да се сматра јеретиком у односу на учење Цркве, као што смо имали прилике да чујемо од низа садашњих кандидата за председника Србије). да кандидат није „познати непријатељ Светосавске православне цркве» (свети владика Николај) Ово значи да не смемо гласати, ако смо искрени хришћани, за оне људе: – који су давали и дају јавне изјаве богохулног карактера, исмевајућег и изругујућег на рачун Цркве, Царства Небеског, итд. – чији поступци откривају њихово непријатељство према Цркви – на пример, у доношењу богохулних закона, затим у дозвољавању и омогућавају параде греха (геј параде) и антихришћанских изложби. – који се одобравајуће односе према геј браковима, према усвајању деце од стране хомосексуалних парова, према абортусу и према еутаназији. – који ниподаштавају црквене празнике попут Васкрса – који ниподаштавају косовску жртву светог кнеза Лазара, Космет као колевку српске духовности и који Светог Саву настоје да «избаце» из школа. – који теже да православну веру сведу на оквире кућних зидова, на нешто приватно што се не сме мешати у друштвено-политичка, просветна, законодавана, породична и национална питања. да се кандидат и његови агитатори не служе различитим „кварежима, лажима, подмићивањима, сплеткама, застрашивањима» и који се неће усуђивати «новцем или другим митом куповати гласове и тиме наносити срамоту народу, штету државном угледу и увреду Богу Створитељу» (свети владика Николај) Овај критеријум не треба посебно појашњавати. да кандидат не подстиче народ да се «завађа око избора, туче и крви» (свети владика Николај). Ово подразумева да кандидат не настоји на сталном измишљању «непријатеља напретка» и на сатанизацији неистомишљеника. да кандидат «верује у Бога и да верује у Страшни Суд.» . «Ако вам веру своју покажу делима, постом и молитвом, примите их и саслушајте» (свети владика Николај) Тешко је утврдити одговор на ова питања када лично не познајемо кандидата, али се према понеким њиховима изјавама и снимцима њиховог понашања у цркви на богослужењу или на славским прославама или црквеним празницима – може наслутити. да кандидат «слави славу, да поштује народне обичаје» (свети владика Николај) На интернету можемо чути снимке изјава појединих кандидата у којима они истичу да је важније радити «важне државне послове» него заблагодарити Богу недељом или светитељу заштитнику на дан славе. Иако не можемо за сигурношћу утврдити за неког кандидата да ли из аутентичних верских разлога слави славу и поштује народне обичаје, за многе кандидате можемо пронаћи снимке у којој се засигурно види да је све то фарса и фасада за пецање наивних гласача на «националну ноту». Укратко, ако човек не испуњава услов број 2, тада ни овај под 6 засигурно не чини из аутентичних разлога. да кандидат не «краде државну имовину» чиме постаје, како владика Николај каже, попут пљачкаша лешева у гробовима. Велики број кандидата на изборима су до сада били у власти у неком времену и тачно се зна да ли су крали државну имовину и злоупотребљавали државни положај како би себи или члановима своје фамилије и уском кругу партијских послушника или тајкуна обезбеђивали материјалну корист и намештали послове на штету државне имовине. да је кандидат што « ближи Цркви, да се бори за њу и за нашу земљу, да држи своју реч», «Гласајте за онога ко је оданији Цркви.» (свети старац Пајсије) Старац Пајсије нас овде мудро упућујемо шта да радимо уколико нема идеалног кандидата, за кога можемо да кажемо недвосмислено «ДА» на све досадашње критерујме. Свети старац не каже да гласамо искључиво за онога ко је одан Цркви или близу Цркви, већ за оног ко је «ближи Цркви» и «оданији Цркви». Тиме нас поучава да не одустајемо од гласања уколико нема идеалног кандидата по нашим замислима и проценама, већ да целомудрено процењујемо ко је од свих њих довољно добар тј. највише одан Цркви од свих понуђених. «колико кандидат воли Бога, тј. у којој је мери он свестан члан Цркве» (свети старац Пајсије) Постоје снимци једног од кандидата који је, у време када то није било популарно – за време великог отпора породичних хришћана да се организује геј-парада улицама Београда – јавно у телевизијској емисији посведочио хришћанско учење о томе да је хомосексуалност грех. И то у окружењу где су сви остали ћутали, а један наводни верски («православни») аналитичар настојао да избегне одговор на ово «непријатно» питање и показао стид пред светом да посведочи Божију реч. Овакви и слични примери нам, ако нисмо кратког сећања, показују у којој мери је неко свестан члан Цркве и такође битно – да се не стиди да посведочи шта Бог каже по одређеним питањима, у оном окружењу које то сматра за затуцано, назадно, примитивно, нетолерантно и «недемократски». Такође, кандидати који су свесни чланови Цркве имају тенденцију да призивају Божију помоћ на почетку или у току свог јавног говора. Ово, наравно, може бити и политички маркетинг за привлачење одређене групе бирача, међутим, уколико и остали критеријуми важе за тог кандидата, и уколико је тако чинио и читаву деценију пре ових избора – сва је прилика да овај поступак није лажан. колико кандидат «воли своју отаџбину и брине о њеним, уместо о својим личним интересима.» (свети старац Пајсије). Овај критеријум је користан за процену оних кандидата који су до сада имали прилике да учествују у власти на неком нивоу (макар само на нивоу општине или града) , иначе не можемо са сигурношћу да проценимо да ли ће неки кандидат засигурно бринути примарно о интересима државе и народа, уместо о својим личним интересима. Временски контекст – кандидати некад и сад Корисна напомена: ове критеријуме не треба примењивати изоловано једно од другог, већ сагледавати целовито и узимајући у обзир шири временски контекст. Дакле, потребно је присетити се какав је неки кандидат био и шта је говорио пре 10, 20 или само до пре 5 година – чему је припадао, које вредности је сведочио тада а које сада. Сагледавање кандидата у ширем временском контексту нам може бити од помоћи да мудро сагледамо који од кандидата у највећој мери доследно следује горе наведеним критеријумима, а да није само добро препакован «производ» који нам се нуди на овим изборима за једнократну или вишекратну употребу. Ако смо хришћани не будимо наивни већ добронамерни, али и мудри као змије. Не будимо смешне карикатуре наивних, затупастих и приглупих верника (попут Фландерсових у «Симпсоновима») који се лако упецају чим чују неку лепу реч о нашој вери или Светом Сави па помисле како је тај кандидат одједном постао «наш». ДОДАТАК УПУТСТВУ – КАКО ДА ПРОЦЕНИМО НАС САМЕ За крај ћемо навести и упутства ових светитеља како лично да се искрени православни хришћани односе према гласању, са каквим духом и унутрашњим расположењем – ово сматрамо за неодвојиви део упутства за гласање и процену кандидата, јер као што рекосмо, дело изласка на изборе је пре свега лични чин, који као и сваки лични поступак показује коме смо одани (јесмо ли Христови свуда и на сваком месту, или само на Литургији): 1) старац Пајсије нас упозорава: «Уколико се неко приликом гласања придржава другачијих критеријума (мисли на то да човек, сматрајући се православним хришћанином, али при томе гласа за онога за кога се поуздано зна да не воли Бога и да више брине о својим личним интересима него о интересима отаџбине), то значи да се руководи личним интересима и да не поступа као прави хришћанин. Божија правда ће касније допустити да плати за своју грешку.“ 2) свети владика Николај нас позива на појачану молитву као саставни део изласка на изборе: «Појачати и умножити молитве свемогућем Богу за народ, јавне и тајне, да опрости грехе и безакоња наша и спасе народ од понора пропасти.» 3) свети владика Николај: «Похвалићемо и благословити благословом Светог Саве свако оно село, или град, или срез, где народ буде заједничком вољом отерао из своје средине све оне агитаторе који се усуде новцем или другим митом куповати гласове и тиме наносити срамоту народу, штету државном угледу и увреду Богу Створитељу.» Дакле, позива нас и на хришћанску храброст и на пружање праведног и «мушког» отпора када нам се намеће грех као норма. 4) свети владика Николај преко свештеника саветује народ «у име Христа Бога и Светога Саве, и у име безбројних светих и мученичких предака наших, твораца ове слободне отаџбине, да се не завађа око избора, не туче и не крви. Јер неће ваљда ови избори значити смак света, него ће и после њих морати живети брат с братом и сусед са суседом, и наслањати се ближњи на ближњег.» 5) свети владика Николај: «Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе… Нека се свак, ко је србски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско» Уместо закључка Са жељом да нам предстојећи избори буду на корист и да се свако од нас лично у датој ситуацији покаже као искрени хришћанин, завршавамо поуком светог владике Николаја: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је србски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време“ Дакле, овако чинећи, каже владика Николај, је једини начин на који се «може одржати царство земаљско на дуже време» То је уједно и права сврха изласка на изборе за једног искреног православног хришћанина. Вреди се замислити над овим речима. Аутор: ПравославниРодитељ.орг http://www.pravoslavniroditelj.org/reci-svetitelja-povodom-izbora-kako-treba-da-glasaju-iskreni-hriscani/
×