Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'речи'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 51 results

  1. У навечерје празника свете великомученице Марине, 29. Јула 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Горњег манастира Острога пето издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гости пете емисије били су протосинђел Сергије (Рекић), намесник острошке светиње; протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки, са којима је разговарао катихета Бранислав Илић. Музички део емисије ангелским гласом употпунила је млада уметница из Подгорице Бранка Зечевић. Ова јединствена емисија која је реализована у окриљу кивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, почела служењем акатиста великом острошком чудотворцу који су на платоу испред Горњег Острога служили протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки и јерођакон Роман, сабрат острошки, уз милозвучно појање Бранке Зечевић и острошких појаца. Свети Василије је био старатељ око Цркве и светиње Божије, чувар и проповедник праве вере, крсто-васкрсне вере којом је као човек и светац Божји узрастао, руководећи своју паству ка радости Царства небеског, истакао је отац Драгослав у беседи после акатиста. Након две музичке композиције које је извела наша гошћа, на самом почетку разговора отац Сергије је изнео основне детаље о историјату острошке светиње уз посебан нагласак да је све у овој небоземној светињи стављено у службу Литургије и непрестаног узношења молитвеног вапаја и славопоја Господу који је диван у светима својим, а најдивнији у Светом Василију. Вођени примером из житија светог Василија Острошког, да је он као дечак Стојан са великом побожношћу приступао светом храму гледајући у богослужењу истинско васпитање, отац Сергије је поучио о правилном приступању моштима. Сусрет са светитељем и његовим моштима увек је нов и непоновљив, зато је важно да са побожношћу приступамо светињи носећи у срцу своме молитву, истакао је намесник острошке светиње. Надовезујући се на тему приступања моштима, отац Драгослав је са гледаоцима поделио своја искуства са дежурства крај кивота. Према речима пароха паштровско-тудоровићког ово је посебна духовна школа крај кивота, човек доживљава нову спознају васцеле творевине и увек нова и непоновљива духовна искуства. Отац Сергије је у наставку говорио на тему чуда и чудотворства поучивши све да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере. У духу ове изузетне теме отац је изнео неколико личних сведочанстава о исцељењима која су се благодаћу Божјом и љубављу светог Василија догодила у острошкој обитељи. Литије су велики благослов Божији и чудо светог Василија, јасно се осети да литије у одбрану светиња руководи свети Василије као пастир и верни молитвеник пред Господом, нагласио је отац Сергије. Пред крај емисије отац Сергије је одговарао на питања која су поставили наши гледаоци Раде Булајић, управник Архива и Ризнице манастира Острог; Јулијана Поповић, професор биологије из Подгорице, као и Крсто Станишић, докторанд Универзитета у Минхену. Јерођакон Роман је милозвучни појањем величанија светом Василију острошком крунисао део емисије који смо посветили разговору са оцима Сергијем и Драгославом. Емисија је закључена премијерним извођењем песме "Светиње". Пре извођења ове предивне песме Бранка Зечевић је поделила са гледаоцима како се пројавила њена љубав према појању. Према сведочанству ове младе и успешне уметнице појање је јединствени израз служења Богу и народу. Нашој сестри Бранки желимо пуно успеха у даљем раду! Редакција портала и Живе речи ТВ, посебну благодарност упућује Острог ТВ студију, на челу са нашим братом и пријатељем Радисавом-Рајом Јеврићем, на директном преносу из острошке светиње и на целокупној техничкој подршци у погледу овог издања емисије "Живе речи". Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Живе речи
  2. У навечерје празника преподобног Никодима Светогорца, 26. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је четврто издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост четврте емисије био је протопрезвитер-ставрофор Милорад Голијан, са којим је разговарао протопрезвитер Иван Цветковић, парох у Мудраковцу надомак Крушевца. Прота је у оквиру емисије надахнуто говорио о важним темама хришћанског етоса, са посебним нагласком на празник Светог Архангела Гаврила чијом радошћу је одисало вечерашње саборавање у емисији "Живе речи". У току емисије у видео облику питања су поставили и браћа и сестре који редовно прате емисију. Поред проте Милорада Голијана, гост је био и презвитер Иван Терзић који је из свог парохијског Петропавловског храма читао акатист Светом Архангелу Гаврилу. Музички део емисије употпунила је наша млада и омиљена уметница ђаконица Даница Црногорчевић из Подгорице, која из техничких разлога није могла уживо да гостује, али чије су предивне песме њу оприсутниле и посебно украсиле нашу емисију. Извор: Живе речи
  3. У навечерје празника светог Антонија Печерског, 22. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је треће издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост треће емисије био је Његово Преосвештенство Епископ Г. милешевски Атанасије (Ракита), са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. Поред владике Атанасија гост је био и презвитер Слободан Лукић, парох црмнички, који је читао акатист Светом Петру Цетињском, а потом се обратио надахнутом беседом. Повезан садржај: Живе речи ТВ: Епископ милешевски Атанасије - Власт Црне Горе наставља да користи преговоре у политички маркетинг! Свети Петар Цетињски је узданица Црне Горе и целог српског народа, јер је био пример истинског пастира који је сав свој живот предао на служење Богу и своме народу, истакао је отац Слободан у свом пастирском слову. Говорећи о Цетињском чудотворцу, парох црмнички је указао на састрадавање светог Петра зарад мира и слоге у повереном му народу. Свети Петар Цетињски је био миротворац, који је у том, нимало лако времену, мирио завађени народ, братимио људе, и тако испунио оно што је Црква очекивала од њега, подсетио је отац Слободан. Поредећи данашња искушења са тешкоћама која су била на плећима Светог Петра наш гост је позвао да се опоменемо речи Светога Петра носећи у нашем бићу истину да је Црква непобедива. У средишњем делу емисије као члан Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске презвитер Слободан Лукић је предочио концепт рада и посебно истакао да је све усмерено на активном богослужбеном животу. Са жаљењем отац је напоменуо да богоборна власт Црне Горе са нападима и дискриминацијом не заобилази ни веронауку, те тако верска настава није део образовног система.
  4. У навечерје празника светог Антонија Печерског, 22. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је треће издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост треће емисије био је Његово Преосвештенство Епископ Г. милешевски Атанасије (Ракита), са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. Његово Преосвештенство Епископ милешевски Атанасије се присетио сусрета са преподобним Јустином Ћелијским, као и својих знаменитих професора отаца Александра Шмемана и Јована Мајендорфа, указујући да је отац Александар Шмеман био духовни предводитељ и отац. У оквиру првог дела емисије владика се са пуно љубави и емоција присетио дана проведених у Призрену крај владике Павла, потоњег патријарха српског. Живот поред патријарха Павла ми је грејао душу, он је био малога раста, али духовно горостасан јер је целокупан његов програм био живот по јеванђељу, истакао је владика Атанасије. Казивајући о животу у Београду у служби викарног епископа патријарха српског, наш гост је посебно нагласио богатство богослужбеног живота и значај мисионарског рада у нашој престоници. Између осталог, владика се присетио искуства руковођења Катихетским одбором Архиепископије београдско-карловачке и истакао да је вероучитељска служба усмерена на духовно препорађање младих душа које су гладне и жедне Бога. У завршном делу емисије Епископ милешевски је говорио о искушењима и тешкоћама које је донео дискриминаторни закон о слободи вјероисповести. Осам векова постоји црквена организација на овом простору. У новије време снашло нас је ново искушење на овом простору. Увек се тражило од нас да исповедамо Христа, и знојем, сузама, крвљу, да страдамо за Њега. Ми успевамо да одржимо јединство целе Епархије милешевске, и поред тога што имамо специфичне тешкоће. Највећи проблем за нас је немогућност да сада наставим посете пљеваљском простору, истиче са жаљењем владика Атанасије. Говорећи о преговорима Цркве са Владом Црне Горе владика истиче да преговори нису донели плода и да је власт Црне Горе наставила да користи у политички маркентинг ове преговоре и разговоре, и наставио: Најболнији је ултиматум који је постављен од стране државе да се Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске Цркве региструју, као да се оне тек сада рађају. Црква која ораганизовано осам векова постоји на овом простору, уместо да се само евидентира, тражена је регистрација као нечега новог. Није се могло пристати на то и преговори који су вођени нису успели. Епископ је на крају упутио пастирску поруку изразивши наду да ће вечерашње саборовање у емисији бити свима на духовну корист. Поред преосвећеног владике Атанасија, гост је био и презвитер Слободан Лукић, парох црмнички из Митрополије црногорско-приморске, који је на почетку узнео молитве Троједином Господу и Његовом угоднику Светом Петру, првом митрополиту и чудотворцу Цетињском. Након акатиста отац Слободан се обратио беседом говорећи о светом Петру Цетињском и поредећи данашње тешкоће и гоњење Цркве, са гоњењем у време великог владике Цетињског чије мошти сведоче да је Црква непобедива. У току разговора са Епископом Атанасијем, отац Слободан је изнео важне информације о раду Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске. Музички део ове емисије употпунило је дивно појање групе "Нектарија" из Ваљева, који су већ по други пут наши гости. Извор: Живе речи
  5. У смирај недељног дана Господњег, 19. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је уживо друго по реду издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост новог издања ове катихетско-мисионарске емисије био је Његово блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован, који је говорио на тему слободе у хришћанском етосу. Говорећи на наведену тему блажењејши владика је посебно нагласио да је слобода велики дар Божји, те да нема те животне околности која може да наруши тај благословени Богом даровани склад. Пред крај разговора своја питања и погледе изнели су ђакон Илија Јовић, докторанд Универзитета у Гетингену и клирик Епархије горњокарловачке, као и Крсто Станишић, докторанд Православног богословског института из Минхена, клирик Митрополије црногорско-приморске. Са блажењејшим владиком разговарао је Г. Марко Делић. Поред Архиепископа Јована гост овог издања емисије "Живе речи" био је протопрезвитер Дејан Крстић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу, који је на почетку прочитао акатист Пресветој Богородици Тројеручици. Благодарећи нашем брату у Христу Милошу Николићу, искусном појцу византијског појања, програм је употпуњен са неколико богослужбених песама које је са посебни благољепијем отпојао наш драги гост. НАЈАВА НАРЕДНЕ ЕМИСИЈЕ "ЖИВЕ РЕЧИ" Наредна емисија на програму "Живе речи ТВ" биће уживо емитована у среду 22. Јула 2020. Лета Господњег од 20:30ч, када ће акатист Светом Петру, првом Митрополиту и чудотворцу Цетињском читати презвитер Слободан Лукић, парох црмнички из Митрополије црногорско-приморске. Музички део емисије употпунићемо спотовима две нове песме наше сестре Данице Црногорчевић, младе уметнице која делатно сведочи како се дарови Божји умножавају. Модератор емисије биће катихета Бранислав Илић. *НАПОМЕНА: О специјалном госту Вашу љубав обавестићемо благовремено! https://youtu.be/zTwCNXCOhJM https://zivereci.com/zhive-rechi-tv-arkhiepiskop-Јovan
  6. У навечерје празника светих мученика и чудотвораца Козме и Дамјана, 13. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је прво издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост прве емисије био је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски Г. Херувим, са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. Владика Херувим се на почетку разговора присетио лепих успомена из свештене обитељи манастира Крка и богословије која се налази у оквиру ове велике светиње, указујући да се истинска наука и васпитање налазе у богослужењу Цркве које врхуни у Литургији. У наставку Епископ осечкопољски и барањски је говорио о историјату и значају поверене му епархије уз посебно истицање верске наставе која веома успешно врши свој задатак приводећи младе и богочежњиве душе Христу. Епископ Херувим је у другом делу разговора упутио пастирске поуке у погледу превазилажења искушења која су присутна и која се у великој мери одржавају и на живот православних хришћана. Поред преосвећеног Владике Херувима гост овог издања емисије "Живе речи" био је протопрезвитер Дејан Крстић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу, који је на почетку прочитао акатист Светој и богоносној Ксенији Петроградској. Благодарећи групи "Нектарија" из Ваљева, програм је употпуњен са неколико пригодних композиција у извођењу презвитера Николе Петровића и његове супруге Дајане. Извор: Живе речи
  7. Неки турколози сматрају да у српском народу није било нарочитог отпора према позајмљивању и усвајању турцизама, слично је и с романизмима, а сведоци смо да нам ни англицизми нису мрски. Изгледа да смо само словенске речи протеривали из српског језика. Oд сто педесет хиљада речи савременог српског језика које су обрађене у шестотомном Речнику Матице српске, само две стотине је оних које уза се имају ознаку да потичу из црквенословенског, рускословенског или руског језика. Овај изненађујући податак изнео је професор русистике Богољуб Станковић, додајући да је број позајмљеница само на слово А у овом речнику три-четири пута већи од укупног броја славенизама у целокупном Матичином речнику и да има више турцизама само на слово А и Б од укупног броја славенизама у свим томовима овог речника. После победе Вукове реформе, у српски књижевни језик ушла је народна лексика, а избрисан је и заборављен лексички слој славеносрпског језика, који су сачињавале српскословенске, рускословенске, руске и српске народне речи. Славеносрпска лексичка мешавина живо се користила у књижевном језику током друге половине 18. и прве половине 19. века. Заборавивши славенизме, изгубили смо културноисторијску везу са целом једном епохом у развоју српске духовности.
  8. Хоћеш ли бити четрдесети? Неколико речи на имендан оца Илије (Ноздрина) Зар је данас могуће исповедати Христа у духу севастијских мученика? Чему нас поучава њихов пример? – На примеру живота њиховог имењака – некада Илијана, а сад Илије – схиархимандрита Илије (Ноздрина) – размишља протојереј Валеријан Кречетов. Схиархимандрит Илија (Ноздрин) Речи поучавају, а примери убеђују Има једна дивна изрека: „Речи поучавају, а примери убеђују.“ Примери живота православних подвижника су управо она сила која убеђује у истинитост вере. Зато Јеванђеље каже: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Који поверује и крсти се биће спасен, а који не поверује биће осуђен. А знаци онима који верују биће ови: именом Мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно шта попију, неће им наудити; на болеснике полагаће руке, и оздрављаће“ (Мк. 16, 15-18). Односно, прво се проповеда Реч Божија, а затим се сведочи Истина – или чудима, или пак, што је подједнако убедљиво, примерима из живота. Чуда су сведочанства тога да Творац одозго свиме управља, а пример из живота је истина о томе да ће у сва времена постојања човечанства за човека бити могуће да живи по заповестима. Није сваки живот прави живот, већ само онај који се одвија по заповестима Божијим и у Духу Божијем. Кад је неко упитао преподобног Серафима Саровског: – Зашто данас има мало подвижника побожности? – Зато што нема одлучности, – одговорио је. А благодат је иста: „увек немоћне лечи и оно што недостаје надомешта...“ Наследност је један од главних услова у животу Цркве. Хијерархијски то је непрекидан низ рукополагања, од апостола до савремених епископа и од њих – свештеника, а у духовном смислу је то непрекидно преношење духовног искуства. Довољно је да се сетимо оптинских стараца за пример, уосталом, као и данашњих стараца. Сви они очигледно показују истину: у свако време, у свим условима, није само могуће, већ и треба водити духовни живот. Хришћани за време совјетске власти Отац Илија је прошао оним нарочитим путем који је био дат његовој генерацији. Његов живот се само за 15 година не подудара са животом државе која је прогласила безбожност и прогањање људи верних Христу. Као и свако дете из тог времена морао се суочити с појавом као што су прогони Цркве, рушење храмова, очигледно тлачење верника – укључујући хапшења, прогонства и стрељања. Све се то дешавало у његовом детињству. Ето вам примера за то да се треба држати Цркве, чак и кад је прогоњена. Не само бранити веру, већ бити њен усрдни слуга – чак и у време свирепо као хладноћа Севастијског језера – то је могуће заједно с Богом. Јер речено је: „за људе је ово немогуће, а за Бога је све могуће“ (Мт. 19, 26). Неки су се, наравно, одрицали – тога је било и има тога у сва времена. Али они који заиста верују остају до краја. Мирјанин је, можда у то време могао да опстане и да можда буде лишен нечега у друштвеном и материјалном положају. А свештенослужитељима је очигледно претила смрт, тамница... Тада је био подвиг бити и обичан верник, а још више примити монаштво, чин. Хришћани за време совјетске власти су подвижници посебне врсте. У очевим очима сви људи су добри. Сећам се како је говорио владика Атанасије (Сахаров), свештеномученик, сећајући се својих година заточеништва и прогона: – У једном логору је био иследник. Ди-и-иван човек! Новомученици и исповедници који су прошли кроз све то нису имали ниједног личног непријатеља. Једино што су били одлучно чврсти и строги према онима који су били против Цркве. Али све је то било по ревности. Такав је био и отац Илија. Чувати од распада Живот самог оца Илије се одвијао тако да је прошавши кроз сва искушења безбожног доба успео да заврши средњу богословску школу (иако је школовање започео у Саратовској богословији, после њеног завршетка 1961. године наставио је школовање у данашњој Санктпетербуршкој богословској школи, а касније и на богословском факултету. – прим. ред.). Затим га је митрополит Никодим (Ротов) замонашио и дао му име Илијан – у част једног од 40 севастијских мученика, и он је од владике који је извршио постриг примио дух ревности за заштиту Цркве и вере. Познато је како се друштво у то време односило према Цркви. Зато је требало сведочити да је наша Црква жива, да је то Црква Бога Живог. Митрополит Никодим је био један од најактивнијих црквених последника у време кад је била потребна духовна дипломатија, умеће општења с властодршцима, с указивањем истима извесног поштовања, као што доликује руководству, а истовремено не одступати од Истине. Исто тако чини и отац Илија – он данас разговара с многима. Наше време је сложено на свој начин. Суштина његовог служења као старца је у томе што обједињује све слојеве друштва, не даје им да се распадну. Главна ствар је дух захвалности Схиархимандрит Илија и протојереј Валеријан. Фото Алексеја Ловена Детињство оца Илије је пало у тешко време. Тако се и светитељ Тихон Задонски, који је био са села, раније сећао: „Дешавало се да у кући нема ничега за јело, онда цео дан дрљам пашњак код богатог сељака, само да ми дају хлеба да једем.“ А у очевом детињству није било ни „богатих сељака“. Руска села су утеривана у колхозе. Данашња деца сад ни не могу да замисле шта је то: ако не радиш, немаш ништа за јело. А онда су и деца много морала да раде. Одрасли су веома оскудевали. Чланови колхоза нису добијали ни плату – радите онако, за штиклиране радне дане. Деца су онда од најранијих година учена да цене храну знајући колико труда у њу треба уложити и како се до ње долази, умели су да цене и рад других људи, посебно родитеља, њихову бригу, уопште све – одећу, кров над главом, радне алатке. Зато што тада није било ничега. Међутим, постојао је дух захвалности, а то је главна ствар. Људи су се тада радовали и најмањем комфору: рецимо, кад набаве керозинску лампу, касније се појавила струја. Овакав живот човека чини марљивим, он живи по природним законима сеоског живота. Наши људи се понекад плаше: незапосленост, незапосленост... А на селу нема незапослености, тамо се човек стално нечим бави. Услови живота на селу нису лаки, то укрепљује човека у вери. Живети као што је Господ замислио Отац Илија је касније похађао и петроградску духовну школу, а она је била у складу с речима преподобног Серафима Вирицког који је говорио да ће Русија живети од земље. Отац преноси ову петроградску традицију кад људима даје благослов да се враћају на село одакле су људи у прошлом веку истеривани. Намерно или ненамерно, створивши такав живот да је свако желео да побегне са села чим му се укаже прилика. Данас су сви преплашени због пандемије, а свака зараза, и физичка, и духовна, много лакше се шири управо у градовима. А тамо где људи живе свако у својој кући, на земљи и задовољавајући сопствене потребе, све ове напасти нису толико страшне. Сеоски живот је као отшелништво, пустиножитељство у монаштву, узгред речено, то је начин живота који је сам отац Илија водио на Атосу. Човек је на земљи, у идеалном случају, заједничар Цркве и живи по њеном календару, а с друге стране, његов живот се у већој мери него живот грађанина одређује наизменичним смењивањем пролећа, лета и јесени. Тако да живиш како доликује, као што је Бог замислио да човек живи – кад си на земљи. Потпуно се окренути Богу Раније су се људи укорењивали у истинској вери, зато што је постојало живо сведочанство верујућих родитеља и ближњих, пример за то како су они мирно подносили сва искушења, без озлојеђености и с надом у Божију помоћ. „Како Бог да,“ – говорили су. И Господ је свиме управљао. Али и оно што се десило наочиглед данашњих генерација је веома велико чудо: земља се од безбожништва окренула Богу. Истина, отац Илија понекад говори о непотпуној мери народног покајања: „Окренули смо се, али само напола.“ Кад то каже има у виду да су остали рудименти совјетског режима. Међутим, он се Богу окренуо у потпуности, труди се колико год може, прима народ и проповеда покајање. Господ је већ обавио већи део нашег унутрашњег рада. Мањи је оставио нама, али га ми не обављамо. Данас се може отворено веровати. Ми чак ни не ценимо то какве могућности данас имамо – можемо да читамо духовну литературу, свега имамо довољно! Сад сви седе код куће – то је право време за читање. Печори – Атос – Оптина Отац Илија је похађао врло озбиљну монашку школу, прво у Свето-Успењском Псково-Печерском манастиру, који једини у то време није био затворен у целој Русији. А тамо су у то време живели валаамски подвижници и отац Јован (Крестјанкин). Општење с овим носиоцима искуства духовног живота пре револуције и монашког живота га је прекалило. Затим – Атос, као и око 10 година подвига у руској обитељи Светог Пантелејмона. После – Оптина. То су све манастири с традиционалним уређењем. Петсто година псково-печерског подвижништва и исто толико оптинског, 1000 година руског Атоса. Наравно, Оптина се обнављала, али је дух остао, благослов стараца је почивао на овој светињи која је пострадала у тешка времена. У многим манастирима је постојала чврста традиција, а она увек претпоставља строги поредак. Шта богослужење чини у нашем животу? Оно човеков живот изграђује у одређеном режиму. Шест дана, као што је заповеђено, човек ради – а седмог – у цркву. Овде је празник, ту је пост. Црква помаже човеку да живи одређеним ритмом. Овај ритам сабира човека, изводи га из световног ковитлаца. Зашто је важно живети по Уставу Цркве? Оптина пустиња. 1990. година Ево погледајте: човек се врти-врти, а онда одједном – оставља све и иде у цркву. Овакву методу примењују и педагози: кад ти нешто не иде од руке, остави то, па му се опет врати. Шта радиш захваљујући празницима? Остављаш све, а затим поново узимаш – и на све гледаш новим очима: а да ли то уопште треба радити или можда треба радити на други начин? Духовни људи богослужбеним животом више не живе да би испунили Устав, већ по свом духовном расположењу. Немоћнима је потребан распоред одласка на богослужења бар два пута недељно – на вечерњој служби у суботу и на јутарњој у недељу. А духовни људи у себи не одлазе из храма своје душе, стоје пред Богом. Молитвени труд и подстицање себе на молитву човеку су потребни исто као физички рад. Као што тело јача од вежбања, тако и душа јача од молитве. Кад се човек моли и кад ради свети оци кажу: личи на ужарени котао који кључа на који „не слећу муве“, односно разноразна прљавштина. А. С. Пушкин је писао: „Доконост је мила другарица размишљања.“ Али каквих? Она доводи до помисли о разноразним стварима. А кад су људи заузети немају времена за бављење глупостима. Има страшнијих пандемија... Ево, сад се сви боје вируса корона, а отац Илија каже да је много страшнија пандемија одрицања од Бога и стварања идола од безбожника који су се докопали власти, које је постојало у нашој земљи у прошлом веку. Онда је овај вирус идеологије мржње према људима свакодневно убијао много више људи. Исто тако као што сад многи не размишљају о томе колико милиона деце умире још у мајчиној утроби, кад се врше абортуси које је први пут у свету озаконила совјетска власт... Одакле су се некад појавиле све ове „авети комунизма“? Због доконости и успаљене маште. Јер нису се појавиле из народа, већ из средине доконе интелигенције. Сами комунисти су говорили: „Авет лута по Европи, авет комунизма.“ Као што је био авет, тако је и остао авет. У њему нема истинског живота. Као што нема истинског живота у његовим посленицима – сејали су уништење, насиље и смрт. Постоји земља и конкретан живот сваког човека. Шта још треба? Комунисти нису постигли никакав успех са својом озлојеђеношћу. Не могу га ни постићи, зато што се на темељу без духовности ништа не добија. Отац о томе тачно говори, можда оштро, али прецизно. Још је раније отац Сергије (Орлов; на постригу јеромонах Серафим) који се у младости одушевљавао овим политичким идејама које су почетком ХХ века захватиле целу Русију говорио: – Код Маркса је све филигрански описано, само што је у животу све супротно! Овај сан је прснуо као мехур од сапунице. Једина ствар коју је донео јесте развраћање умова и деградација народног живота. Зашто су опасни идоли? Код нас су у целој земљи остали споменици овим народним џелатима: улице, градови, тргови и метро станице су названи у сећање на њих. Зашто је то опасно? На пример, навика псовања није безопасна. Апостол каже: „Идол није ништа у свету“ (1 Кор. 8, 4). Међутим, ово се односи на свете људе. Преподобни Макарије Велики је дошао у идолиште, ставио је мумију испод главе и легао да спава. Демони вичу: „То је жена!“ А њему је свеједно, не слуша демоне. Што се не може рећи за наше несвете савременике... Уколико се човек и прећутно слаже са злом и неистином, он се на овај или онај начин развраћа, прихвата и друге лажи и пропада. Лењин је био подао човек. Отац Сергије (Орлов) је, узгред речено, у младости био у епицентру револуционарних догађаја и за Лењина је говорио да је нико. Људи су постепено овог ниткова претворили у идола. Просто, ми много тога не знамо. Вођа је умро од парализе услед сифилиса, то је позната дијагноза, а такве болести се не појављују тек тако. Водио је неморалан живот, а да не говоримо да је пролио реке крви. Његов портрет који је направљен уживо, у природи показује да је то врло озлојеђен тип, да у самој његовој мимици има нешто демонско. Као што је рекао један познати режисер иста је невоља и у недостатку информација и у дезинформацијама. Тако је и код нас још од совјетских времена: или нема истине или се просто ради о лажи. Не трошите снагу узалуд, или У животу је све обрнуто Схиархимандрит Илија на Атосу Још увек има чудних академика који покушавају да јавно говоре против вере. То је просто смешно. Кад је неко Алберту Ајнштајну рекао да нема Бога он је одговорио: „Шта је хладноћа? Одсуство топлоте. Шта је тама? Одсуство светлости....“ Исто тако: зло је само одрицање човека од Бога. Постоји живот и постоји нешто што му је супротно. Сва суштина је увек у корену, а чак је и корен речи „безбожник“ – Бог. Без Бога безбожник није ништа. Свако ко дође код оца Илије осећа животворну снагу живота по заповестима. Чак се и комунисти кају пошто постају свесни каквом лешином погледа на свет су се хранили до тада. Савремени комунисти порекло свог такозваног комунизма малтене изводе од првих хришћана. Кажу, све је било заједничко у време апостола. Сећам се како ми је отац Мисаил, у схими Серафим (Томин), келејник митрополита Нестора (Анисимова) једном у Переделкину, где сам тада служио, рекао о комунизму: – Разумете, то води у ћорсокак. – Зашто? – Зато што то није могуће на земљи. То је затварање очију на горку истину о човеку, а истовремено од могућности истинског живота. То је узалудно губљење снаге. Неко му се чак својевремено супротстављао: – Ви причате о рају, о Царству Небеском, а ми ћемо овде, на земљи створити рај. А он је одговорио: – Бескорисно је бавити се тиме. Били су први хришћани и све је било заједничко. То није имало никаквог успеха и зато саветујем да се не експериментише. Изградња раја овде на земљи није могућа, и тачка Комунизам и православље немају ништа заједничко. Ако и имају, то је управо зато што је преузето из хришћанства, а и то с грешкама („морални кодекс комуниста“). Изградња раја овде на земљи није могућа, и тачка. Господ није рекао да ће постојати рај, на против: „у свету ћете имати жалост“ (Јн. 16, 33). Зато што живимо у свету „као овце међу вуковима“ (Мт. 10, 16). „Кад бисте били од света, свет би волео своје“ (Јн. 15, 19). „Ко није са Мном, против Мене је“ (Мт. 12, 30), – рекао је Христос. Треће није дато. Управо зато отац Илија испољава ревност у смислу да све то треба одбацити. Очигледно, о овом стању фантазије је писао А. С. Пушкин кад је окарактерисао свог савременика приказаног у Евгенију Оњегину: „С његовом неморалном душом, самољубивом и сувопарном, бескрајно преданом маштању, са својим озлојеђеним умом, који ври у празној делатности...“ Наводно деловање, деловање! А резултат је жалостан! Можда је главна ствар коју чини отац Илија то да се моли, а колико тога се уређује! Отац има детињу веру, он је као дете. види неправду и негодује: како то?! Очигледно, до тога треба дорасти, то је света простодушност. Многи не могу да схвате оца зато што нису дорасли том стању. Он види оно што је својевремено видео отац Сергије (Орлов): „Све је филигрански осликано, само што је у животу све супротно.“ А старцима се открива живот сваког од нас и целог народа онакав какав јесте. Какав осећај духовног живота је могућ? Господ је тако уредио пут оца Илије да га је извео на служење старца. Јеромонаха и архимандрита има доста, а старци су посебни људи. Старчество је подвиг служења људима. Отац је у позним годинама, ове године је напунио 88, а и даље прима људе, разговара с њима, даје поуке и моли се. Живо општење са старцем људима, чак и онима који су далеки од Цркве даје осећање за духовно, осећај духовног живота. Смирење, кротост и самилост дирају душу. Може се десити да човек не може да прими оно што му се говори и начин на који му се говори, душа још не може то да прими, али је оно већ испуњава и чисти доживљај духовног стања. Код свих стараца њихово стање мира гаси емоције људи који долазе код њега и одагнава непријатељске помисли. То је дух свепраштања, човек одмах жели свима да опрости. Апостол каже: „А доброчинство и заједништво не заборављајте, јер се таквим жртвама угађа Богу“ (Јевр. 13, 16). Ево, старци приносе ову највишу жртву општења. Људи долазе код њих и опште лицем у лице. То доноси мир у душу обраћеника и човек се од старца враћа срећан и умирен. Речи стараца су лудост за свет Архимандрит Кирил (Павлов) и тада још увек схиигуман Илија (Ноздрин) с братијом у Оптиној пустињи Служење старца је подвиг који се често граничи с јуродивошћу. Њихове речи су увек лудост за свет (уп. 1 Кор. 1, 18). У овом духу се и отац Николај Гурјанов понекад алегорично изражавао. Непријатељ се стално обрушавао на њега прогонима. Ако демони не делују преко безбожних власти, онда делују преко неког другог. Све је то саставни део служења старца. Подвиг старчества је посебан крст. Тако и отац Илија, који је увек врло миран и спокојан кад су у питању разноразне световне перипетије, лепо плане кад је у питању чврстина у вери и заштита Цркве и Истине и негодује: – Зар је онај леш још увек тамо?! (о Лењину у Маузолеју, - прим. ред.). Како је дух света и љубави спојив с ратоборном чврстином? Таква је очева грађа. Тако су и новомученици у појединим питањима били строги и принципијелни. Отац Илија је некако неприметно копном и ваздухом обишао целу нашу земљу. Рецимо, дођеш на Алтај, а он је тамо већ био! Живео је на месту које носи исти назив као место прогонства светог Јована Богослова на нашем алтајском острву – Патмос. Па где све није био! То је његова велика служба мисионара и старца. Колико људи окреће ка Богу. Господ нам даје наду Симболично је то што отац Илија свој имендан слави на спомен на 40 севастијских мученика. Бог је припремио 40 венаца Својим исповедницима који су се мучили од хладноће у леденом Севастијском језеру, које је врло мрачно, како каже отац Илија, који је тамо био већ у наше дане. И ево, кад један од 40 није издржао мучење, него је отрчао у парно купатило, загрејано за оне који су спремни да се одрекну Христа, човек који је додавао дрва у њу видео је како се један венац подиже назад на Небо... Одмах је скинуо своју топлу одећу и бацио се у језеро: „И ја сам хришћанин!“ Управо он је добио овај четрдесети венац. Шта читамо у Јеванђељу? Последњи су добили исто колико и први (уп. Мт. 20, 1-16) – ове речи су се испуниле на примеру последњег севастијског мученика. И у нашој земљи која је претрпела јарам безбожне власти сад нико не може да ропће: „Ех, да сам раније знао...“ Не! Ево, спознао си Истину, можеш стати у исти ред с онима који су већ заједничари Истине. Код нас су људи навикли да се правдају: „Ех, да сам од детињства одгајан...“ Не! Господ те прима у сваком тренутку ако си одлучио да служиш Богу. За Бога не постоји време. За нас постоји време: пре – после. За Бога је увек: јесте. Зато је пре или касније свеједно заједно. Господ нам даје наду да започнемо у сваком тренутку живота. И да добијемо венац. Празник 40 севастијских мученика увек пада у Велики пост. А у току Страсне седмице чујемо песму: „Разбојника благоразумног у једном трену си удостојио раја, Господе.“ Још једна потврда: нико није закаснио! С људске тачке гледишта некуда се може закаснити. Код Бога је увек све на време. Ако нас Бог не спаси, ко ће? Управо зато отац Илија тако упорно проповеда и онима који сами себе сматрају неваљалима за веру. Понекад упозорава да, уколико сад безбожници дођу на власт, могу почети још већа искушења... Неко неће опстати. Други ће стати у строј. За време кад Господ позива сваког од нас речено је: Бог никад не жури и никад не касни. Празник 40 севастијских мученика нам је дат на поуку и утеху. Рајске обитељи су спремне. Од нас зависи ко ће се у њима настанити. Само се треба потрудити над својом душом. Невоље нас просто продрмају. Потребна је одлучност! То је једноставно: ако си решио немој се више освртати. У ствари, то је потребан услов: одлучити и не размишљати. Јер кад човек почиње превише да размишља око њега круже демони као рој комараца, сваки покушава нешто да убаци и гледа: на шта ће се човек „упецати“ и обратити пажњу. Постоји правац према Истини и готово! Зашто човек још да се колеба, о чему да размишља? Тим пре ако се питање тиче Бога, све је у рукама Божијим. Ако Он не спасава, ко ће?... Нема никога јачег од Бога. Протојереј Валеријан Кречетов Са руског Марина Тодић 23 / 03 / 2020 Извор: pravoslavie.ru
  9. У суботу, 28. децембра 2019. године, када Црква прославља светог свештеномученика Елефтерија и преподобног Павла, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Вреоцима, надомак Лазаревца, у колубарско-посавском намесништву. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник опленачки и рачански, протојереј-ставрофор Раде Тодоровић, гост из Епархије шабачке, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама, као и протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање “Србских православних појаца” из Београда. Поучном беседом Владика Јован је подсетио окупљене вернике на важност редовног читања и пруочавања Светог Писма за православне хришћане. Ова књига нуди човеку одговоре на сва питања која у животу можемо поставити. Зато Свето Писмо и јесте Књига над књигама. Речи које се најчешће понављају у Светом Јеванђељу су Царство Небеско и Љубав. “То Царство Небеско се налази у сваком човеку, када он живи Богом. Такав човек у себи има веру, наду, милосрђе... А темељ врлинског живота је смирење.”, поучавао је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  10. Свакој речи поклони подједнаку пажњу и поштовање као што их поклањаш живом човеку, и чврсто веруј да је Реч Божја жива и делотворна, као живо биће, као анђео, и да – услед своје духовне истанчаности – продире до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца. Реч Божја јесте Сâм Бог. Према томе, када говориш веруј да имаш посла са живим а не са мртвим бићима, са делотворним а не са пасивним и немоћним. Знај да би сваку реч требало да изговориш са вером и убеђењем. Речи су – живи бисери. Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, Београд, 2011. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Драга моја браћа и сестре, чланови Световладимировске породице, Желим да вам се захвалим из дубине свога срца за вашу љубав, молитве и бригу. Ниједна реч не може да изрази радост коју сам искусио када сам осетио како ме је тај топли талас целога понео и унео у само срце вере, љубави и наде – свега онога што називамо животом у Христу, Црквом… Недостајете ми и у духу сам све време са вама. Ови дани ишчекивања обасјани су јарком светлошћу. Много од те светлости дугујем и вама. Свагда се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите” (1Сол 5, 16-18)… Благодарим ти, Господе Отац Александар Шмеман је своју последњу Божанску Литургију служио две и по недеље пре упокојења, 24. новембра 1983, у параклису Богословске академије Светог Владимира. На крају Литургије, он је позвао све присутне да заједнички заблагодаре Богу, речима сверадосног и потресног литургијско-богословског благодарења. Свако ко је кадар за благодарење, кадар је за спасење и вечну радост. Благодарим Ти, Господе, што си прихватио ову Евхаристију, која се приноси Светој Тројици – Оцу, Сину и Духу Светоме, и која је преиспунила срца наша радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме! Благодарим Ти, Господе, што си нам открио Себе и даровао нам да предокушамо од Царства Твога! Благодарим Ти, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој Светој Цркви! Благодарим Ти, Господе, што си нам помогао да превладамо све тешкоће, напетости, страсти и искушења, и што си обновио мир, узајамну љубав и радост у учествовању у заједничењу Духа Светога! Благодарим Ти, Господе, за послата нам страдања, јер нас она очишћују од себичности и подсећају нас на оно што је једино потребно – на Царство Твоје вечно! Благодарим Ти, Господе, што си нам даровао ову земљу где смо слободни да Те поштујемо као Бога! Благодарим Ти, Господе, за ову школу у којој се прославља Име Божије! Благодарим Ти, Господе, за наше породице, за мужеве и жене, и нарочито за дечицу која нас уче како да прослављамо Твоје Свето Име, у радости, кретању и светоме жагору! Благодарим Ти, Господе, за све и за сва! Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и нема речи достојне да опева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овде бити! Амин! (Протопрезвитер Александар Шмеман, Наш живот у Христу, Христов живот у нама, Београд, 2007, превео и приредио Матеј Арсенијевић, стр. 17, 22-23) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. ДРАМУ РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ ПОСЛУШАЈТЕ ОВДЕ: http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2018/11/13/34432018/drama.mp3 Владика Николај Велимировић Ово рано дело владике Николаја Велимировића насталo је у дијалогу са Ничеовим Заратустром. У њему аутор, инспирисан Достојевским, идеји натчовека супротставља идеју свечовека. Радијска адаптација у наративно-параболичној форми прати главног јунака на путовању кроз имагинарне пределе митске Индије. Он у низу сусрета и спознаја открива идеју која би људску историју могла да усмери другачије, а не ка претећем и, чини се, неизбежном светском рату. Улоге тумаче: Небојша Кундачина, Сена Ђоровић, Бојан Жировић, Дубравко Јовановић и Никола Вујовић Драматизација: Владимир Коларић Лектор: Олга Бабић Музички сарадник: Предраг Стаменковић Тон-мајстор: Милан Филиповић Редитељ: Зоран Рангелов Уредник серије: Оливера Коларић
  13. ДРАМУ РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ ПОСЛУШАЈТЕ ОВДЕ: http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2018/11/13/34432018/drama.mp3 Владика Николај Велимировић Ово рано дело владике Николаја Велимировића насталo је у дијалогу са Ничеовим Заратустром. У њему аутор, инспирисан Достојевским, идеји натчовека супротставља идеју свечовека. Радијска адаптација у наративно-параболичној форми прати главног јунака на путовању кроз имагинарне пределе митске Индије. Он у низу сусрета и спознаја открива идеју која би људску историју могла да усмери другачије, а не ка претећем и, чини се, неизбежном светском рату. Улоге тумаче: Небојша Кундачина, Сена Ђоровић, Бојан Жировић, Дубравко Јовановић и Никола Вујовић Драматизација: Владимир Коларић Лектор: Олга Бабић Музички сарадник: Предраг Стаменковић Тон-мајстор: Милан Филиповић Редитељ: Зоран Рангелов Уредник серије: Оливера Коларић View full Странице
  14. Поштовани, Волео бих да ми неко објасни шта значи реч блажено када је употребљена на следећи начин : блажени сјај. Хвала пуно
  15. Овога Лета Господњег, 2007-ог, празнујемо 1600-годишњицу блаженог преставqења Светог Јован Златоуста (14. 9. 407 – 2007. године), Архиепископа Цариградског, једнога од Три Васеqенска Јерараха Православне Цркве и великога Оца Цркве Божије и наше. Личност несумњиво и неоспорно велика, богата, многострана, какав је био као - хришћанин, монах, јереј, Архијереј, Пастир, беседник, богослов, проповедник и егзегета Речи Божије. Реч је о човеку равноапостолске величине, светости и мудрости, истинском облагодаћеном човеку у Христу Богочовеку, који је, по речима Оца Јустина (Поповића), заиста био "живо ходеће Јеванђеље" Божије. Из пребогатих, предубоких и многодимензионалних његових дела,[1] која заиста представqају бесценблаго за Цркву Христову, њено "пето Еванђеqе", како је рекао опет Отац Јустин, изабрали смо да одмуцамо неку реч о његовом ерминевтичком делу, то јест о његовом схватању и тумачењу Свете Речи Божије, записане само делом у Светим Књигама. Он је протумачио скоро цело Свето Писмо - Стари и Нови Завет. Тумачио је Пророке као пророк, Апостоле као равнопаостолни, Јеванђеqа као пети јеванђелист, због чега је и назван "Пети Ееванђелист" од стране Православних, и конкретно од оца Јустина, како ћемо даqе видети. Свети Златоуст је библијска и црквена личност, облагодаћени лик светог пророка, патријарха, апостола, јеванђелиста, заиста Свети Отац Цркве и духоносни егзегета Речи Божије, гласник и весник (=толмач) Самога Христа као Ипостасног Само-Логоса (Аутологос), Само-Речи Божије, како он често, а с њиме и други Свети Оци, поистовећују свету писану Реч Божију са Христом као Личном Речју Божијом.[2] За Златоуста и друге Свете Оце: слова и речи Светога Писма у Старом Завету су месо и тело Христово, а у Новом Завету то је - Јеванђеqе, Црква, Божанска Евхаристија, Свете Тајне, Светитеqи.[3] После Христа, Свети Златоуст је волео више од свих других Светих Старога и Новога Завета - Апостола Павла. Толико дубоко га је волео, да га је тако дубоко протумачио да, као што вели једно предање - а то предање хоће нешто да каже - да није било њега, било би потребно да Апостол Павле поново дође да протумачи своје Јеванђеqе, то јест своје Посланице. "Јер, вели Златоуст, Павле нас је нагнао да учинимо овај скок. Павле, и qубав према Павлу! Опростите ми, или боqе немојте праштати, него подражавајте ту qубав!"(О промени имена. ПГ 51,118). Толику је велику qубав имао према Апостолу Павлу, да му је заиста и долазио Апостол Павле у Духу Светоме, и учинио га духонадахнутим тумачем његовим, то јест њему повереног и њиме проповеданог и записиваног Јеванђеqа Христовог. Златоустово понирање у дубине Светога Писама личи заиста на Павлово удубqивање у Реч Божију Старог Завета и у Ипостасну Реч Божију, јавqену лично у Новом Завету - у Христу Оваплоћеном, Сину и Логосу, Богочовеку Спаситеqу, Који је уствари сав садржај и смисао и циq и Старозаветне и Новозаветне усмене и писане Речи Божије. +++ Изабрао сам, рекох, да говорим о Златоусту као егзегети Светога Писма да бих показао из самих његових текстова: какве је то врсте или рода светописамски егзегета и тумач био, и какви треба да су истински православни егзегети и тумачи Светописамске Речи Божије. Повод за то ми је дат од самог почетка његовог тумачења Матејевог Јеванђеqа. Сам Златоусти у својој 1. Омилији на Матејево Јеванђеqе, дакле на почетку тумачења Новог Завета, говори о ономе што је најзначајније у православном приступу Светоме Писму, у Православној ерминевтици и егзегетици, у правом православном ставу и сазнању и схватању и доживqавању Речи Бога Живога. Да прочитамо почетак те његове 1. Омилије на Матејево Јеванђеqе, како је написано у оригиналу, уз наш превод и појашњења: "Требало је да ми уопште не потребујемо помоћ од слова (и писаних књига), него да имамо тако чист живот да сама благодат Духа (Светога) буде у нашим душама; и као што су књиге (Светог Писма) исписане мастилом, тако да наша срца буду исписана Духом (Светим). Но пошто смо ту благодат одбацили - тј. немамо чиста срца да у њих директно Дух Свети уписују Речи Божије, - хајде да прихватимо ову другу пловидбу (=пут/начин). Јер, да је први начин био боqи, - тј. да је боqе било да Реч Божју учимо од Светог Духа него ли од слова и књига - показао је Бог и оним што је рекао и оним што је учинио. Јер и Ноју, и Аврааму, и његовим потомцима, и Јову, и Мојсију, није говорио словима (=књигама), него (им је говорио) Самим Собом, налазећи чистим ум њихов. Али, пошто је сав Јеврејски народ упао у саму дубину зла, тада су настала слова (=списи), и плоче (Закона), и потсећање кроз њих (тј. тако је настало Свето Писмо). И то није било само код Светих у Старом Завету, него се догодило и код оних у Новом Завету. Јер, ни Апостолима није Бог дао ништа написано, него је уместо слова (и књига) обећао дати им благодат Духа (Светога). Јер, вели (Христос), Он ће вас - Дух Свети - потсетити на све (Јн. 14,26). И да дознаш да је то било много боqе, слушај шта каже (Бог) кроз Пророка: Завештаћу им Завет Нови, дајући законе Моје у ум њихов, и на срце ћу их написати, и сви ће бити научени Богом (Јерем. 31,32; Јевр. 8,10;10,10). И Павле (Апостол), - наставqа даqе Златоуст - показујући то исто преимућство, говорио је да је примио закон не на каменим плочама, него на плочама телесног срца (2Кор. 3,3). Но пошто су током времена (qуди) скренули: неки због (искривqених) учења (=наука/заблуда/јереси), а други због (рђавог) живота и понашања, потребно је било опет подсећање кроз слова (и писма). Замисли, дакле, колико је зло: да будући дужни тако живети да нисмо потребовали слова (и списе), него да уместо књига дајемо наша срца Духу (Светоме); па пошто смо изгубили ту част, дошли смо до тога да потребујемо слова (и књиге), да се и овим другим леком нисмо користили како треба!? Јер, ако је преступ (већ) то да потребујемо слова (и списе), а не да стекнемо благодат Духа, погледај колика је оптужба (на нас) да нећемо да се користимо ни овом помоћи (Светог Писма), него презиремо ова слова (=Свето Писмо), као да она ту стоје узалуд и непотребно, и тако навлачимо себи већу казну. Али, да тога не буде, пазимо са тачношћу на оно што је написано (у Светом Писму), и научимо се како је дат Стари Закон, а како Нови Завет"(Омилија 1,1 на Матеја). Даqе Свети Златоуст прелази на тумачење Матејевог Јеванђеqа. Ето на који начин Свети Златоуст објашњава како је настало Свето Писмо Старог и Новог Завета, а исто можемо рећи и за Списе Светих Апостола и њихових наследника, Светих Отаца, и самога Златоуста. Дакле: требало је "да не потребујемо слова/списе" - ни Божанске списе Светога Писма, ни утолико више qудске списе и књиге - него да "уместо књига пружамо срца наша Духу Светоме": да Он у њима уписује своју Божанску Реч, то јест Самога Христа, Логоса Божијег и Мудрост Божију. Али, пошто на тај први спасоносни начин нисмо поступили, нисмо га прихватили, онда је Бог нашао овај "други лек", други начин да наш немар, наш заборав творачке Речи Живота и Смисла, исправи и излечи, па нам је зато дао писано Свето Писмо, говорено и записивано Духом Светим преко духонадахнутих qуди (1Петр. 1,20-21), те је зато потребно слушати и изучавати Свето Писмо. Тако, дакле, започиње овај Свети и Златоусти егзегета своју херминевтику, своје тумачење Речи Божије - Светога Писма. То јест, започиње давањем потпуне предности Духу Светоме над писаном речју, над текстом Светога Писма. Тиме он показује и пројавqује тајну Православне херменевтике, тајну и смисао самога Светога Писма као живе и спасоносне Речи Божије. Тиме нам уствари открива и тајну своје сопствене херменевтике, свога надахнутог тумачења Свете Књиге Божије, као уосталом и тајну осталих Светих Отаца и правих Црквених егзегета. Зато је за нас тако важно светоотачко тумачење Светога Писма. Греше они међу православнима, и још више међу западним хришћанима, који мисле да је прошло доба Светих Отаца и да треба сада дати места неким другим, било којим, необиблистима, или тако названим "библијским наукама" да бисмо пошли даqе у схватању и тумачењу Речи Божије. Не кажемо, наравно, да не требају и савремене библијске науке, даqа истраживања и продубqене студије савремених библиста, итд., али - ако изгубимо Светога Духа као руководитеqа и надахнитеqа поимања и тумачења богоданог садржаја и смисла Светога Писма, онда смо изгубили живу и спасоносну Реч Божију и остајемо само при голом слову и мртвом тексту. А као што је познато: слово убија, а Дух оживqује (2Кор. 3,6). А нас у Цркви Православној Господ је удостојио и оспособио Духом Својим да будемо служитеqи Новога Завета, служитеqи не слова, него Духа, и та служба Духа је много већа у слави (2Кор. 3,6.8), тј. много више Духом Светим служимо и сведочимо Славу Бога Живога и Истинога, и нашу вечну славу и живот и спасење у Њему и са Њиме. Јер Дух Свети, Утешитеq Цркве, "помаже у нашим немоћима... и сам се Дух моли за нас уздасима наисказаним" (Рм. 8,26) - како у свршавању Свете Литургије, тако и у светом служењу проповедања и објашњавања Речи Божије - Светога Писма. +++ Врло је интересантно и веома значајно да је овај Златоустов херменевтички увод и приступ Јеванђеqу Матејевом, и уопште Светоме Писму, ушао у живо Предање наше Цркве, и остао у дубоком сазнању и осећању Православqа, тако да је и буквално употребqен од бројних Светих Отаца и Црквених писаца кроз векове. Навешћу само један пример. Кад сам се бавио словенским преводима и издањима Псалтира (о томе сам и написао један чланак), запазио сам да као срж предговора или поговора у Псалтир, стоје напред наведене богонадахнуте речи Светог Златоуста. Тако, у предпоговору ободског Октоиха Ђурђа Црнојевића са Цетиња, из 1494. године, и такође у од њега изданом Псалтиру, следеће 1495. године, а онда и у даqим издањима ових и других богослужбених књига у милешевској, грачаничкој и др. нашим првим штампаријама, мудри штампар - на Ободу је то био јеромонах Макарије - унео је ову мисао и дословни текст Светог Златоуста.[4] Ту стоји поновqена мисао Златоустова: да је Бог са Авраамом, Мојсијем, Давидом, као Његовим причесницима и саговорницима, разговарао не "писмом" - словом и књигом - него уживо и лично, па после Оваплоћења Христовог, Он је Духом Светим, у Цркву као у царску ризницу, преко Пророка и Апостола положио "непотрошиво богатство" Речи Божјих, а онда после ових Божијих саговорника, "божанствени мужеви Дамаскин и Козма и Јосиф, песници црквени, научавани наиласком Духа Светога, предадоше нам да песмословимо трисветим гласима Онога Кога у Тросунчаном Божанству славослове на висинама Анђели. И тако изобиловасмо у Писмима (=божанским Књигама), која су учитеq целомудрија, измирење с Богом, узрок сваког доброг дела"... итд.[5] Ово показује да је у живом предању Православне Цркве било присутно и делатно живо осећање те истине коју наглашава Свети Златоуст: да Живи Бог Духом Својим открива директно, без слова и писма, живу Реч Своју живим qудима, који имају отворено и чисто срце и чист ум. Тако је Дух Божији и давалац и критеријум Светога Писма, а не обратно. Према томе, није Свето Писмо као слово и текст, него Дух Божији оно главно у и око Светога Писма. Јер иначе, не би Бог ни јавqао се ни силазио у наш свет и историју, и не би сама Ипостасна Реч Божија - Син и Логос, постао оваплоћењем човек, него би било довоqно "написати" неко писмо, или дати неку "књигу" (као муслимански "Китаб", или чак и као јеврерјску "Тору"). Због тога су и сами Божији qуди, и сами писци Светога Писма, били и према самоме Писму слободни у Духу Светоме, као Творцу и Надахнитеqу самих њих као писаца, и онога што су они написали. Такав пример је Златоустов qубqени Апостол Павле, а затим и сам Златоуст. Например, када неки библисти, протестантски или римокатолички, кажу како Апостол Павле цитира Стари Завет час по преводу Седамдесеторице, час по јеврејском тексту, а час опет не чини ни једно ни друго, него својим речима слободније предаје Реч Божију из Старог Завета, често дајући и посебан, "павловски" смисао, другачији од наизглед буквалног смисла текста, они тиме само показују да не схватају истину: да није Апостол Христов роб слова и текста, нити је он ученик преводилаца Септуагинте, или Масорета и рабина, или још мање да је везан схватањима ондашњих "књижевника" или данашњих "библиста", већ он као Апостол има у себи Духа Божијег (Рм. гл.8), има ум Христов (1Кор. 2,16), одакле и потиче сво Свето Писмо и Старог и Новог Завета. Из овога је такође јасно: зашто фарисеји и књижевници јеврејски нису могли да Апостолима и првој Цркви наметну своје схватање и тумачење Закона и уопште Светога Писма, јер су Апостоли и писци Речи Божије, у Новозаветним Јеванђеqима и осталим књигама, имали у себи Духа Светога Утешитеqа, Који у њима у Цркви пребива, и уводи њих и њу у сву Истину, и Он им лично сведочи о Живој и Ипостасној Речи Божијој (Јн. 14,16-17.26; 16,13; 15,26). У наведеном тексту предпоговора штампаних Псалтира вели се даqе да су писци тих црквених богослужбених књига, као што су песници Свети Јован Дамаскин, Свети Козма Мелод, Свети Роман Слаткопевац, имали истога Духа Светога као и Давид и остали Пророци, и зато су њихов песме - химне, тропари, кондаци, канони - продужетак Псалтира. И заиста, за дивqење је како се у нашем богослужењу проткивају и преплићу Псалми и Црквене песме, збива се заиста "плетеније словес", како каже премудри Соломон (Прем. 8,8 "строфáс лôгон" = плетен¡õ или извит¡õ словес¢). Зато су ови Оци - песници Цркве - наставак Псалтира, писци нових Псалтира. Јер Дух Свети није престајао да надахњује и руководи народ Божији и qуде Божије у Цркви, и да тако продужује и обнавqа живу Реч Божију, изражавану кроз речи и списе Светих Апостола и Светих Отаца, па дакле и Црквених песника. Узмимо, на пример, ранохришћанску песму "Свјете Тихиј", или величанствену песничку синтезу Великог Славословqа, или песме Велике Недеqе и Васкрса и Педесетнице. Какви су то богонадахнути састави и творенија! Каква духонадахнута поезија, какво богословqе и богославqе. Није био у праву о. А. Шмеман кад је, у своме "Дневнику" (последњи његови текстови), говорио да песме Велике Недеqе заостају за Псалмима и Библијом. Јер, један је исти Дух Свети надахнуо истим дахом, истим благодатним искуством и те њихове речи, као и речи Пророка и Апостола; разлика је можда само у мери вере и мери дара Христовог. Сигурно је да су и једни и други били учесници Трапезе Господње, у предокусу, у предокушају, да би затим сви они заједно опет били још приснији и непосреднији учесници у пуноћи Вечере Царства Небеског. Дакле, Свети Јован Златоуст, као егзегета живе Речи Божије, као тумач Светога Писма, имао је Духа Светога, творца Светога Писма, и Њиме је тумачио цело Свето Писмо и нарочито Посланице свога qубqенога Апостола Павла. Исти је Дух Утешитеq надахнуо Апостола Павла да напише то што је написао, и Златоуста да објасни и шире протумачи то што је у својим егзегетским Омилијама објашњавао и излагао народу Божијем - из Јеванђеqа Светих Четворице Јеванђелиста и код Петог Јеванђелисте - Апостола Павла, који недвосмислено назива своју проповед Речи Божије - Јеванђеqем (Рм. 1,1.9.16; 2,16; 15,16.19.29; 16,25итд.), јер ни Јеванђеqе није завршено са бројем четири. Златоуст се, са слободом надахнутог ученика Христовог и Павловог, односио слободно и према слову и тексту Светога Писма, тако да из његових егзегетских дела видимо да је Свето Писмо доживqавао изнутра, и према њему се односио као свој према своме, свој у своме, па је, рецимо, и надопуњавао смислом понешто што је Апостол Павле у брзини оставио нејасно или недоречено. За пример, наводимо Павлове речи у 1Кор. 12,12: Јер као што је тело једно, и има удове многе, и сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело, тако и Христос, које задње речи Златоуст мења, па каже: "Апостол је овде рекао (уствари) да су Црква и Христос једно, зато је ставио (реч) Христос, уместо (речи) Црква, називајући тако тело Његово" (Омилија 30,1 на 1Кор. ПГ 61,250). Интересантно је да ову наизглед "грешку" у Павловом тексту, тј. замену речи Црква са речју Христос, нико од преписивача или егзегета никада није покушао да измени (не постоји ниједан рукопис Новог Завета са таквом "корекцијом" или "варијантом"). Међутим, Златоуст из овог оваквог Павловог текста, као и из других сличних места, изводи сву своју Еклисиологију, која је заиста доследно изведено - "егз-егетизирано" (потсећамо да речексигисис= егзегеза /од глг. екс-сго/ значи буквално: извођење на јавност!) Павлово Црквословqе – богословско исповедање и сведочење о Тајни Цркве, још тачније: о Тајни Христа као Цркве. Златоуст слично изводи и своју Евхаристиологију, тј. сведочење о поистовећењу Евхаристије и Цркве, из познатог, иначе врло кратког, Павловог места у 1Кор. 10,16-17: "Чаша благослова коју благосиqамо није ли заједницца крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христовог? Јер је један хлеб - једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо." Из овога темеqног места Павловог Јеванђеqа о јединству Цркве и Евхаристије у Једноме Христу, Свети Златоуст изводи кратак и јасан закqучак: Павле речју "заједница -коинониа" показује да "смо ми (верни=чланови Цркве=Христа) само оно Тело. Јер шта је хлеб? - Тело Христово. А шта постају причасници? Тело Христово. Не тела многа, него једно Тело... Јер је Христос нас учинио Својим Телом, и Тело је Своје опет нама дао. Тако, сви постадосмо Један Христос, пошто смо Тело Његово" (Омилија 24,2 на 1Кор.; Омилија 3,3, на Еф.; Омилија 8,2 на Кол. ПГ 61,200; 62,27; 62,353). Ови дубоко еклисиолошки и евхаристиолошки текстови Павлови и Хризостомови показују јединство Речи Божије у обојици, јединство Једнога и Истога Духа Светога Утешитеqа у њима, јединство Тела Христовог, Цркве, у којем су они, и сви ми, сједињени у једном Хлебу и једној Чаши, тј. у Једноме Христу - једно Тело и један Дух. +++ Такви су, мање-више, били и сви остали Оци Цркве Христове Православне, било да су писали мања или већа богословска, истим Духом надахнута дела. Или, пак, да су написали врло мало, као што је, на пример, Свети Сава Српски, други Просветитеq нашег и других околних народа на Балкану. (Први Просветитеqи су били Света Браћа Кирило и Методије). Када је Свети Сава Српски, када се повукао са положаја Архиепископа Жичког, и отишао 1232. године у Јерусалим, тада, како пише његово биограф Доментијан, дочекао га је тамо Патријарх Јерусалимски Атанасије Други (1224-1236.г.), Свети Првојерарх Мајке свих Цркава Божијих - који ће ускоро мученички пострадати за Христа од муслимана, и зато се слави као Свештеномученик - и он га је поздравио речима васкрсне песме (што значи да је вероватно то било у време Ускрса, или је то Патријарх изговорио пред Гробом Господњим, где се стално живи у атмосфери Христа Распетога и Васкрслога): "Гробу отврсту, аду плачушчусја, Марија вопијаше ко скрившимсја Апосотолм: Изидите, винограда делатеqије, пропоједите Воскресенија слово!"(Васкрсни Сједален 1, на Јутрењу, глас 6). Затим је Свети Патријарх те речи применио на Светога Саву, указујући да је и он, као духоносни Божји човек, са Апостолима сведок и проповедник Васкрсења Христовог, и уз то је додао управо ове наведене речи Светог Златоуста: "Ево, и овај је човек Духоносац, и он нам говори оно што говори Свето Писмо: говори нам тако да му није потребно писано Свето Писмо, јер има у срцу своме Духа Светога и Животворнога!" - Ето, из ових речи Светог Патријарха Атанасија види се како је живо Свето Предање у Православној Цркви, живо јер живи Свагдаживим и Животворећим Духом Божијим. Овим је јавно посведочен и потврђен Свети Сава Српски, попут Светог Златоуста, као богонадахнути и духоносни проповедник и објавитеq живе и истините Речи Божије, која је увек Реч Крста и Васкрсења, Реч вечног Спасења и Обожења. Да додамо, као врло карактеристично, и ову чињеницу: да је Свети Сава, после манастира Русика где се замонашио, прешао у манастир Ватопед, и тамо, по сведочењу његових биографа, први параклис који је подигао посветио Светом Јовану Златоусту! Толико га је волио, као што га воли и сав православни свет. Зато су свети ликови Златоречивог Благовесника Јована, његове иконе и фреске, и његова дела, рукописи његови, тако многобројни, далеко бројнији од свих осталих Отаца Цркве. А пре и после свега - његова Божанствена Литургија, која је постала свагдашња Литургија целе Православне Цркве у свим вековима и на свим континентима. Блажене упомене отац Јустин (Поповић), српски богослов и егзегета наших дана, који спада у исту линију, или боqе у исто сазвежђе православних, духонадахнутих и духовођених егзегета и проповедника Речи Божије, веома много је волео Светог Златоуста. Говорио нам је: "Бог да ми опрости, али ма колико да волим све Светитеqе, Златоуста волим изнад свих!" - Питали смо га: "Зашто, аво?" - "Зато што он изражава сву пуноћу Јеванђеqа, све димензије Благовести Христове за свет и човека." И наравно, Ава Јустин је одмах додавао: "И Јеванђеqа Павловог!" Јер је и он, како и Златоуст особито волио и следовао Апостолу Павлу. (Своје духонадахнуто тумачење Павлових Посланица назвао је: "Са Апостолом Павлом кроз живот!"). Отац Јустин је то говорио и из још једног разлога. Наиме, он се, вели, дуго питао: "Шта значе речи Светог Апостола Јована на крају његовог Јеванђеqа: А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге (Јн.21,25)? Шта је то много друго? Или још боqе: Који су то многи други?" - И одговара: "То су Светитеqи, који су Духом исписане књиге, као жива Јеванђеqа Христова. Сваки је Светитеq наставак Јеванђеqа Христовог. Као што су Дела Апостолска продужетак Светих Јеванђеqа, тако и Светитеqи, и њихова житија, и њихова дела - наставак су Јеванђеqа." - Ето, то је Живо Предање Јеванђеqа Христовог, наставqано и продужавано у Цркви Духом Светим кроз Светитеqе до Златоуста и до данас, и до краја века. Ово је говорио Отац Јустин и за Светог Златоуста. Касније смо, по Јустиновом упокојењу, дознали да је он волио Светог Златоуста и из једног посебног разлога. Наиме, њему се јавио сам Свети Златоуст лично, и Ава је то јавqање записао у своме личном Молитвенику својом руком, где каже да му се јавио Свети Златоуст и "над главом му читао молитву из свога Требника! После тог јавqања живео је, вели, дуго једно благодатно стање, плод благодатне посете благодатног и духоносног Залтоустог Светитеqа. Обојица су, дакле, били qуди духоносни, и такође духонадахнути егзегети живе Речи Божије. И Свети Златоуст и блаженопочивши Отац Јустин протумачили су Матејево и Јованово Јеванђеqе, и скоро све Полсанице Апостола Павла. Наравно, да Отац Јустин не би никако пристао да се упореди са Светим Златоустом, кога је називао Петим Јеванђелистом! Свети Јован Златоуст је, заиста, био нови Јеванђелист, наставqач и продужавалац Јеванђеqа Христа Логоса и Спаситеqа, и као жива христолика и духоносна личност, и као надахнути истим Духом Светим егзегета новозаветне Благовести спасења и вечнога живота за човека и сву творевину. У истом смислу и смеру Златоуст је био и наставqач проповеди и свештенодејства Јеванђеqа, по угледу на Апостола Павла, који своју проповед Јеванђеqа назива јерургијом = свештенодејствовањем Јеванђеqа Божијег (Рм. 15,16). Од свих Светих Отаца Цркве Златоуст је био најближи Светом Апостолу Павлу. Зато је с правом речено: "Уста Христова - Павле, уста Павлова - Јован!" Као богонадахнути, заиста духоносни егзегета Речи Божије, златоречиви тумач Светога Писма, он је за нас и данас, после 1600 година, духовни вођ и учитеq у Јеванђеqу и читавој Библији, тој Књизи Живота, у којој, Црквом и у Цркви, дише Дух Свети и не дозвоqава да та књига, као само текст, постане "мртво слово на папиру", како каже наш православни народ. Златоусти Благовесник је за нас православне богослове и служитеqе у Цркви Богочовека и Спаситеqа свега света Христа Господа, и конкретно за наш приступ и схватање и објашњавање Речи Божије, живи пример и образац егезегезе - изношења на јавност и извођења на видик свима - онога што и јесте слово и дух Светога Писма, а то су речи које су Дух и Живот - Речи Живота Вечнога (Јн. 6,63и70), које извиру из Ипостасне Речи Божије, Живототворног и Светворног Логоса Очевог, и увиру у Њега као Логоса Оваплоћеног и Спасоносног, као Слово Које је постало Тело и уселило се у нас и међу нас, и видесмо - и доживисмо - славу Његову као Јединороднога од Оца, пун благодати истине, тј. Духа Светога (Јн. 1,14.18; 3,16; 4,4,23; 14,26; 15,26; Мт. 3,16-17; 12,18.28). Видесмо и доживесмо - и видимо и доживqавамо у Духу Светом у Цркви Апостола и Отаца - славу Његову као Проворођенога међу многом браћом (Рм. 8,29), јер је Он постао Црква - заједница верних и Светих, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Јн. 1,14; Еф.1,22-23). Као богослови и егзегете Речи Божије није довоqно да Светог Златоуста следујемо само у његовим текстовима, па ни у егезегетском методу којим он тумачи Свето Писмо, него пре свега да Богу пружамо и приносимо чист ум и срце своје, да би у њима Дух Свети могао да уписује и исписује Своје божанске и боготворне мисли, слова, речи, да уписује, опет и опет, Нови Завет Божији, не на каменим плочама мртве вере и срца отврдлог и задриглог "окамењеним нечувствијем", како кажемо у молитвама Богу нашем, тј. срца и ума грехоqубqем и пристрасношћу неспособног и непријемчивог за благодат покајања и смирења, за благодат богомудрости и смиреноумqа, какве је духодарне врлине и харизме имао Свети Златосут. Да ту опитну истину православне, црквене егзегезе изразимо речима Оца Јустина: творимо да бисмо разумели - "твори да би разумео", говорио је он - то је по њему основно правило православног читања и тумачења Светога Писма. Или још боqе познатим речима Светог Григорија Богослова: "Треба се прво очистити - па онда (друге) чистити; прво постати мудар - па умудривати; постати светлост - па просветqивати; приближити се Богу - па друге приводити Њему; бити освећен - па освећивати; руководити рукама (непосредно); саветовати - савесношћу" (Беседа 2,71: Апологија, ПГ 35,480). У наставку речи Свети Богослов ублажава своје строге и за нас грешне и острашћене скоро недостижне речи, додајући једно "макар", тј. макар започети очишћавати се; макар започети сопствено умудривање и омудрошћење; започети своје просветqивање, - али не европском "просвећеношћу", од које данас заслепqује и срце и савест поштеног човека и хришћанина, него Божијом светлошћу, светлошћу оном којом је започео овај свет, када је Бог Творац рекао: Да буде светлост! - И би светлост (Пост. 1,3). То је она Светлост која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1,9). И још више она светлост и просвећење које дарује Христос - Вечна Светлост света и свега створенога, и Дух - Фотодотис и Фотагогос - Светлодавац и Светловодитеq свих Светих, свега Светога, свега што је свето и и умно, и честито и "миломе Богу приступачно", како каже наш народ, тј. свега Богоугоднога и Спасоноснога. Богу хвала, и данас, после 1600 година од блаженог представqења Светог Оца нашег Јована Златуста, од његовог пресеqења из овога Божијег света и века, у онај боqи и непролазни Божији Свет и Век, то јест у Царство Небеско, у Град Бога Живога, Јерусалим Небески, у Свечани Сабор Анђела и Цркву Првородних записаних на Небесима, и међу духове савршених Праведника, код Господа Исуса, Посредника Новога-Вечнога Завета (Јевр. 12,22-24), има још сличних њему православних духовођених егзегета и проповедника живе Речи Божије, која је делотворна, оштрија од свакога двосеклога мача, и продире све до раздеобе душе и духа, и зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца qудских (Јевр. 4,12; ср. Јерем. 23,29: "Реч Моја - подобна је огњу, вели Господ, и подобна је чекићу који разбија стену"). Међу таквима су и Златоустови благодарни и благородни ученици и следбеници у овоме маломе, али Христу верноме народу Божијем - Свети Николај Жички, Нови Златоуст, и Преподобни Јустин Нови Ћелијски, који је Светог Златоуста и назвао Петим Еванђелистом, и написао му дивни, духонадахнуту Молитву, после онога, напред поменутог јавqања овог Светитеqа њему и благодатног благосиqања над главом његовом. Ту Јустинову Молитву Светом Златоусту приложићемо у прилог нашем кратком муцању о овоме Златорерчивом и Богоносноме егзегети Речи Божије, чију 1600-годишњицу сада прославqамо. Уз његов последњи у земном животу славослов Богу Живоме и Истинитоме: Докса то Тео пантон енекен! = Слава Богу за све! + Епископ Атанасије бивши Захумско-херцеговачки и приморски Извор: Верујем.орг
  16. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је у недељу, 3. новембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија и свештенства Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је казао да је Реч Божја увек жива и да увек допире до дубине наших срца. У Речи Господњој – на тајанствени начин, благодатни начин – присутан је и обраћа нам се непосредно Сâм Господ Христос. Сведочење победе живота над смрћу, правде над неправдом, истине над лажју, Господа Христа над сатаном, то је једина блага и радосна вест за сав свет. Ми, када год дођемо у храм Божји, увек поново доживљавамо ту истину и као истину нашега живота, нашега постојања у времену ради вечнога живота у Царству Божјем, поручио је Епископ бачки. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој рукоположио је, у току свете Литургије, ђаконa Бранислава Нијемчевића из Мошорина у чин презвитера. На светој Литургији певао је хор Свети Јован Крститељ, под диригентским вођством професора Снежане Жујић. Литургији је присуствовао господин Бранислав Шушница, председник Општине Бачка Паланка. У Бачкој Паланци данас је настављен рад научног скупа под називом: „Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве“. Након свете Литургије владика Иринеј је, у одмаралишту Багремара у Бачкој Паланци, поздравио учесника научног симпосиона и изразио радост због уложеног труда на пољу истраживања мисије Српске Православне Цркве и Епархије бачке. Учесницима симпосиона обратио се Епископ мохачки г. Исихије, нагласивши да све теме које су биле изложене на научном скупу представљају значајан допринос при даљем проучавању историје Епархије бачке и наше помесне Православне Цркве. Симпосион је организован у сарадњи Епархије бачке и Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, а поводом обележавања јубилеја – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Вера у Христа Господа живи у овоме свету страдајући за Христа. Зашто? Зато што на њу устаје све што је паганско, зло и грехољубиво у свету. Устаје све то на њу, јер она наноси смрт свакоме греху, свакоме злу, свакоме ђаволу. Наноси кроз то и смрт самој смрти. Она смрт свакоме злу, зато свако зло устаје на њу. Она је смрт свакоме ђаволу, зато сваки ђаво устаје на њу. Она смрт свему христоборном и богоборном, зато сви христоборци и богоборци устају на њу. Страдање за Христа дар је од Христа. „Вама се дарова Христос – вели Свети Апостол – не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега“. Вера у Христа дар је од Христа али уз тај дар увек иде и други дар страдање за Христа. То страдање бива двојако, унутрашње невидљиво и спољашње видљиво. Унутрашње страдање долази од унутрашње духовне борбе. Човек вере стално се бори у себи са нечистим мислима, саблажњивим помислима, ружним осећањима, рђавим наклоностима, тајним страстима, грехољубивим навикама, силовитим искушењима. Јер све то смета вери, спречава је, рањава је, раслабљује је, сузбија је, убија је. О, па то су велике и тешке борбе, велика и тешка страдања. Осим те унутрашње, увек и спољашње борбе са противницима вере у спољњем свету. И то су дуге борбе и у њима се много страда за Христа. Вера хоће Христа Бога у свету, хоће живот достојан Бога, а све што је у свету против тога устаје на њу, ратује против ње, мучи је, исмева је, бије и жели да је убије, да је уништава, да не буде ни ње у свету, ни њеног Христа Бога. Али с’ Христом Богом смо непобедиви и светопобедиви. Његов бојни поклич стално бруји у душама хришћана: „У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја побеђујем свет“. А гром вечне Истине победнички грми из благовести светог Воанергеса: „Вера је наша победа која победи свет. Сваки који је рођен од Бога побеђује свет“. Страдање за Христа увек води победи вере. Зато се хришћани радују када се удостоје страдања за Господа Исуса. За све хришћане свих времена важи она еванђељска реч апостолска: „Који год хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени“ а гоњенима, Христа ради припада Царство Небеско са свима Божанским савршенствима и блаженствима. Пример такве вере за Христа и таквог страдања за Христа јесте сам Апостол Павле. Заиста, у њему изобилује и дар вере у Христа и дар страдања за Христа. Коју то истину вере он није отстрадао и за коју није пострадао? Која се то опасност устремила на веру Христову, а није ударила на њега? Која то мука коју он није радосно узео на себе за напредак вере Христове? Има ли подвига који је могао користити проповеди Еванђеља, а да га он није пронашао, пригрлио и свим му се бићем предао? У овоме свету зла и греха хришћани могу живети вером у Христа само страдајући за Христа и они то страдајући чине. „У свему имамо невоље – изјављује Свети Апостол Павле, али нам се не досађује. Збуњени смо, али не губимо наде; прогоне нас, али нисмо остављени; обаљују нас, али не много, и једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов показује на смртноме телу нашем. Јер ми живимо једнако се предајући за смрт за Исуса, да се живот Исусов покаже на смртноме телу нашем“. И за страдања за Господа Исуса хришћани очекују Вечни Живот у Господу Исусу. То је оно због чега они са радошћу подносе сва страдања за Христа Исуса и због чега су им све садашње бриге лаке. „Наша лака садашња брига – вели Свети Апостол Павле – доноси нам вечну од свега претежнију славу, нама који не гледамо на оно што се види него оно што се не види“[8], што је вечно. Еванђељска је истина: Страдања за веру дар је од Бога. Без ове се истине не може бити хришћанин. Зато је сваки хришћанин исповедник и мученик. У већој или мањој мери он се увек мучи за Христа, страда за Христа и страдањем исповеда Христа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Стихови другог антифона опевају само Царство и славу и силу Сина Божијег, које је Он Својим добровољним понижењем и својим осиромашењем стекао. Али, каква је овде потреба за тим речима? И шта од свеукупног домостроја Спаситељевог оне назначују? Назначују почетак Његовог присуства на земљи, односно време кад је већ био присутан, али се још не беше открио многима; када „у свету беше… и свет Га не позна“; назначују време пре Јована Крститеља, пре но што светиљка беше упаљена. Тада Њему још увек беху потребне речи пророка. А потом се појавио и Сам Пророковани, те више није било потребе ни за самим пророцима, него Га је Јован објављивао, а пре Јована Сам Отац. Због тога се каже: „Сви Пророци… прорицали су до Јована“. Према томе, то време, односно време пре Јована, назначују пророчке речи које се певају, јер ни часни Дарови, који Христа показују, још увек не бивају унесени, него су одложени по страни и прекривени. 2. Толико о овоме. Сагледајмо сада речи псалма. 3. „Господ се зацари, у лепоту се одену“. Познање које су људи стекли о Господу, те су се Њему потчинили, псалам назива царством, јер су Га познали као славнога и лепога и силнога, као што је и требало да Га познају. То значе речи Господње:, Даде ми се свака власт на небу и на земљи“, јер су, заједно са онима који су на небу, Владику познали и они који су на земљи. Но, ако неко погледа и следеће стихове псалма, наћи ће то исто. 4. Тумачећи појам Царства и власти, Пророк каже: „Јер утврди васељену, и неће се померити“; а рекавши утврди, имао је на уму веру. Наиме, Господ је учврстио оне који се због заблуда колебају и привезао их је уза се; јер онај ко тумара, нигде не може да се заустави. А Господ каже: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“, што представља поуку вере. 5. Али, вера није довољна за стицање Царства, нити би се на тај начин народи у потпуности потчинили Богу. Стога је Пророк, знајући да је потребно да овоме придода и очување заповести, рекао: „Сведочанства су твоја веома тврда ; а Господ у Својој беседи о крштењу народа придодаје и речи о заповестима: „Учећи их да држе све што сам вам заповедио“. Јер, то што Спаситељ назива заповестима, Пророк назива сведочанствима. У целом Светом Писму наћи ћеш да се закони Божији називају сведочанством. 6. Затим Пророк каже:, Дому Твојему приличи светиња, Господе“; а светињом назива жртве, дарове, односно свако служење које Богу припада. Говорећи како све то Дому Божијем приличи, Пророк казује да тај дом није празан, нити је без Бога, него да је и Сам његов Домаћин у њему присутан. Јер, кад не би било Бога у њему, тада му не би приличило оно што само Богу доликује. То исто је и Господ изрекао речима које малочас поменусмо, обећавајући како ће увек бити са Црквом Својом: „И ево, ја сам с вама“. Оно што Пророк вели: „На дуго време“, то Господ изражава речима: „У све дане до свршетка века“. А апостол Павле Цркву назива домом Бога живога, јер каже: „… Да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога“. 7. Ово појање, дакле, представља тачно пророштво свега онога што ће Спаситељ Својим Распећем и Својом смрћу остварити. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. У четвртак, дана 08. августа 2019. године, када Црква слави свету преподобномученицу Параскеву, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води у Вуковару. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Колунџић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј-ставрофор Добривој Филиповић, парох маркушички, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох први вуковарски, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Након заамвоне молитве Преосвештени Владики проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашње свето Сабрање овде надомак храма Преоподобне мати Параскеве на Доброј Води. Нека је благословен Бог наш Који је диван у светима својим, Који нас сваки пут када се сабирамо и приносимо Бескрвну Жртву упућује путем до Царства Небескога. Кроз сваку Литургију отварају нам се различити путеви који нас могу одвести до Царства Небеског. Данашњом светом Литургијом прослависмо преподобномученицу Параскеву Господ нас упућује да је један од могућих путева нашега спасења и мучеништво. То је заиста тежак и велики пут за човека. Кроз житије ове велике светитељке смо могли да видимо и да се саобразимо са мученичким страдањем. Света мати Параскева је проповедајући своју веру и жртвујући се за њу показала нама да и ми требамо да ходимо тим путем. Ако творимо дела достојна Речи Божје ништа нас са тог пута не може одвратити, нити наш ум може одвојити од једине Истине – Господа Исуса Христа. Христос је наша Истина, Пут и Живот. Наша мученица Параскева је то знала и радо је ходила тим путем. Њени џелати, видећи да се она никада неће одрећи Христа и трновитог пута, одсекли су јој главу да би тиме доказали како је тобож њихово царство веће од оног Царства у које је веровала света преподобна мати Параскева. Знамо да су они могли само то да учине, само оно што се тиче овоземаљских оквира који су омеђени грехом и налазе се ван Тајне живота у вери. Живот и дела свете Параскеве су били сасвим другачија од људи онога света јер су били усмерени ка Христу и животу по Његовом Јеванђељу. Света мати Параскева није само речју проповедала Христа него је и својим животом и мученичким страдањем посведочила своју веру. Бог је узео њену жртву, њено мученичко страдање како би и нама хришћанима била пример да и у најгорем времену не требамо да посустанемо, нити по цену свог живота да се одрекнемо своје вере. Данас често пута можемо срести људе, чак и у оквирима наше Цркве, који говоре ”ми страдамо”, али њихова жртва не може да се пореди са страдањима хришћана. Није жртва ако не поштујеш благослов Божји па кажеш ”ја сам жртвено јагње”. Ако смо на погрешном путу нисмо жртва, него смо себе у том случају ставили на Христово место, тада си судија целој васељени. Ниси спознао прави пут и истину да је Христос наш Бог и наш Пут ка Царству Божјем. Христос је наше огледало у којем требамо гледати један другога, огледало које нам показује ону преображенску светлост која нам открива пут којим требамо да идемо. Тај пут се налази у Цркви Божјој и Јеванђељу Христовом. Не смемо имати на уму дела која нису достојна човека, а затим учинивши та дела говорити да страдамо. Страдамо због свог самоумља и безумље. То није страдање него самовоља која води у униније. Ако страдам за веру и носим Крст Христов налазим се на путу мученика који су страдали носећи Крст и веру у своме срцу. Мученици су страдали зато што су хришћани и што су носили Тајну спасења у својој души и свом срцу. Заиста је лепо данас бити овде и сетити се речи да је Бог диван у светима својим. Бог нам кроз своје свете открива Тајну спасења и даје нам различите примере: мучеништво, свете, преподобне и остале који нас упућују ка Истини. Увек је дивно када се сабиремо овде, бити окружен својим народом, видети толико причешћеног народа који следи пут Вере. Човек може да се радује ако ходи путем Христовим, то је благословен народ. Тешке историјске околности само су наши путокази до Царства Небескога. Ако смо у Цркви Божјој онда живимо у нади и вери. Сигуран сам да наш народ тако и живи. Света Црква нас учи да будемо светосавски народ, народ који зна своје усмерење и предање које нас упућује ка Царству Небескоме. Ова година је велики благослов за нашу Цркву јер прослављамо 800 година Њенога постојања. Прослављамо осам векова постојања које је омеђено различитим искушењима и страдањима кроз које је Црква заједно са својим народом носила Крст и тескобу. Црква је успела да превазиђе сва искушења и да опстане са својим народом, да сведочи Веру и Јеванђеље Христово и да буде путоказ нашем народу ка светом Симеону и светом Сави. Ако ове године буде по Божјој вољи имаћемо велики Преображењски Сабор у нашем манастиру у Даљској Планини. Ми смо саборни народ, народ који треба да се окупи око своје светиње. Томе нас учи наша света, Једна и Саборна Црква. Управо из тог духа проистиче и саборност нашег народа. Требамо да будемо сви на једном месту, окупљени око Чаше Господње која је Извор нашега живота. Требамо да чувамо свој језик, своју веру и традицију. Преображењски Сабор треба да има ту димензију, да нам кроз Тајну Христову улије наду и веру, да заиста будемо на светосавском путу – на путу осмовековног постојања. Радујем се што ћемо, ако Бог благослови, да се саберемо тамо, да будемо један дух и један народ, где ћемо сви бити браћа и сестре. Гледаћемо једни друге преображеним очима, а не као непријатељи и они који не знају шта значи носити Реч Божју, шта је љубав Божја и које је наше усмерење у овоземаљском животу. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Амин. Трудом чланова Ц.О. Друге вуковарске, парохијана друге вуковарске парохије и породице пароха другог вуковарског протојереја-ставрофора Миљена Илића испред храма је приређено послужење за све сабране. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  20. У манастиру Подластва у Грбљу, у постојбини Великомученика Цара Лазара, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је данас, на Видовдан, Свету архијерејску литургију и парастос уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске и вјерног народа. У току Литургије Свету тајну миропомазања и крштења примио је мали Лазар Магуд, коме је кумовао Зоран Донковић, и Данијела Селаков, којој је крштена кума била Данијела Вуксић. После прочитаних одјељака из Апостола и Јеванђеља, сабраном народу, ријечима пастирске бесједе обратио се владика Методије, који је говорио о значају и смислу жртве косовских јунака. Владика је казао не постоји веће заповијести под капом небеском у коју се сливају све Божанске и Христове ријечи и заповијести, од заповијести о љубави, да слободном вољом љубимо Бога и ближњега свога. „Данашњи празник Видовдан и мучеништво Светог кнеза великомученика Лазара и оних који су ишли с њим и положили живот свој за крст часни и слободу златну није ништа друго него, као најљепши цвијет људскога поштења, опредјељење за слободу и опредјељење за љубав.“ Нагласио је да нама, хришћанима, неки могу да се наругајују због Лазаревог( и нашега) опредјељења да је земаљско замалена царство а небеско увијек и довијека, и да се запитају како овоземаљско, видљиво, опипљиво и реално мијењамо за нешто што је невидљиво и ирационално, неопипљиво, Небеско, фиктивно. „Они би били у праву да није Христос дошао у овај свијет и да није овдје на земљи Његова Црква која говори да је управо то Небеско, највидљивије и најопипљивије, најреалније, једино вјечно и непролазно, док све земаљско долази и пролази. Човјек пролазан, опредјељењем за непролазно и вјечно постаје непролазан и вјечан. Није пострадао Свети кнез Лазар са својим ратницима и војницима да би стекао неку награду или што није волио земаљско, него зато што се опредјелио за оно што је најдивнији израз људске личности и најљепши цвијет људскога поштења, а то је слобода.“ Ако нијесмо слободни не можемо ни љубити, рекао је Преосвећени Епископ Методије и објаснио да бити слободан значи не дозволити да будемо поробљени гријехом и слобода нема цијене: „Ако је цијена и смрт за слободу, онда нека буде и смрт, јер у тој смрти нећемо изгубити слободу. Неће умријети слобода у тој смрти. Једино опредјељење за добро и уклањање од зла ће нас сачувати у слободи.“ Подсјећајући да је једина истинска слобода, слобода од гријеха, владика Методије је казао да је гријех тиме гријех што мрзи безгрешнога, и смрт што мрзи бесмртнога. „Сви они који се заљубе у гријех, мрзе безгрешнога и сви који се заљубе у смрт, мрзе бесмртнога“, рекао владика диоклијски и подсјетио на ријечи Господње: Који Мене гонише и вас ће гонити, који љубе гријех гониће оне који љубе Мене безгрешнога, који љубе смрт гониће вас који љубите Мене бесмртнога. „Једино што Господ Христос од нас тражи јесте да душе наше, као што су сви ови наши храмови окренути ка Истоку, буду увијек и стално окренути ка добру, да све наше ријечи буду добре, да се наше жеље и чежње, буду жеље и чежње за добром и да свако наше дјело буде добро дјело. Да нас Господ, сведобри и свеблаги, удостоји да се уклонимо од зла, да идемо и чезнемо за добрим и тиме будемо и ми јунаци Косовског боја и сљедбеници Цара Лазара на славу Његову а на наше спасење“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. После Литургије одслужен је парастос за пострадале Грбљане, Кртољане, Маињане, Будване, из Понора, Маина и Паштровића, и све пострадале у Косовској битки до данашњих дана. Након парастоса полагања вијенаца на спомен обиљежје, владика Методије је честитао празник и поручио да не смијемо никада више дозволити да се на олтар било које врсте идеје и идеологије принесе оно што је најдрагоценије а то је људски живот, поготово братски: „Сви ови помени и опјела и данашњи дан да нам буду опомена, да се увијек опредјелимо за добро, а никада за зло ни по коју цијену, јер ћемо једино тако бити Светолазаревски, Световасилијевски и Светопетровићевски потомци и њихови насљедници.“ Прослава Видовдана у манастиру Подластва у Грбљу је настављена уз трпезу љубави и богат културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Реч Божја, силом Светога Духа, налазила је у свим временима пут до срдаца њених слушалаца како би их узрастала у меру раста пуноће Христове. Уосталом, оваплоћени Логос Божји и јесте центар и смисао и пуноћа целокупне мисије и послања Цркве у свету те, стога за проповед Христос не може бити ништа мање од онога што је Он за веру Цркве. Црква из њега црпи своје постојање, захваљујући њему живи, Његовим Телом и Крвљу се храни и освећује, и Њиме се нада слави и бесмртном животу у будућем веку. Дакле, почетни и крајњи циљ литургијске проповеди јесте благовест о Царству Божјем. Кроз проповед остварује се Божје деловање. Оно је слично деловању Светих Тајни, јер је део оне божанске тајне којом Бог извршава човеково избављење од греха. Проповедништво је од велике важности за ширење Царства Божјег на земљи, тј. Бог је изабрао проповедање као пут којим његова објава долази до сваког људског бића. У том смислу, проповедник је оруђе проповедања. Бог се служи проповедником да људима саопшти своју реч. О проповеди као саставном делу Литургије речи послушајте у педесет четвртој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – припрема и молитве узимања времена (четрдесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - први део (четрдесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - други део (четрдесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - трећи део (четрдесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – Почетни возглас „Благословено Царство…ˮ (четрдесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - први део (четрдесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - други део (четрдесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Антифони (педесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО
  22. У пету недељу Часног поста, 14. априла 2019. године, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, одржао је предавање у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу. Прота Миливој је говорио на тему: Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој. Ово је последње предавање у оквиру пролећног семестра, које је Црквена општина футошка организовала и реализовала у току Васкршњег поста. По завршеном излагању, предавач је одговарао на питања присутних. Извор: Радио Беседа
  23. Погледајте одличан одговор који може да помогне многима који не желе да погледају истини у очи. Шта се догодило, зашто је игуман светогорског манастира Ватопед отишао у Украјину, на интронизацију расколника? извор
  24. Погледајте одличан одговор који може да помогне многима који не желе да погледају истини у очи. Шта се догодило, зашто је игуман светогорског манастира Ватопед отишао у Украјину, на интронизацију расколника? извор View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...