Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'религије'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Драги учесници нашег састанка, срдачно вас све поздрављам и честитам 70. годишњицу од дана оснивања Руског федералног атомског центра. Поменути истраживачки институт без сумње један је од кључних научних центара који обезбјеђују сигурност наше Отаџбине. Датум који обиљежавамо данас[2] усмјерава нашу пажњу не само ка војној заштити Русије од спољних пријетњи, него и ка разрјешењу неких религијско-филозосфских питања. Посебно бих желио истаћи да је јубилеј Саровског института повезан са чињеницом коегзистенције и интеракције научног и духовног центра. Ова чињеница директно се тиче сложене и разгранате теме узајамних односа религије и науке, вјере и знања. Научна академска традиција нас учи да не треба журити са генерализацијама. Предивна традиција. Многе грешке у прошлости, а и данас, настале су имајући за свој узрок управо тежњу ка генерализацијама; што је могуће прије, без посебних истаживања материјала који се посједују и без покушаја да се начине пажљиви критички увиди. То је посебно опасно када се могуће генерализовање дотиче комплексних питања, као што је то, без сумње, питање односа религије и науке. Тема је веома важна због тога што се религија показује као феномен од огромног значаја за већину становништва планете, а наука као основни феномен који обезбјеђује прогресиван научно-технолошки развој савремене цивилизације. Разматрајући ово питање треба се чувати поједностављених тумачења са којима смо се, нажалост, сусретали у блиској прошлости. Тако се утврдио неумитан сукоб између религије и науке, због наводно непомирљивог антагонизма између њих. Једна од најраспрострањенијих заблуда, која је произашла из сличних поједностављених тумачења, јесте она да се наука бави чињеницама, разумом и промјенама набоље, а религија – фикцијом, вјером и вјечним истинама. Отуда, како из ове тезе слиједи, наука и религија се, наводно, увијек налазе у непремостивом конфликту. Довољно је да се замислимо да бисмо схватили очигледне ствари: ако би, тако схваћена, наука била скуп неоспорних чињеница које се прогресивно и постепено акумулирају, онда у историја науке не би постојали унутрашњи конфликти. Али ми знамо да то није тако. Практично је свака научна новина противрјечна по својој природи и увијек изазива оштре дискусије. Познати историчар и филозоф науке ХХ вијека, Томас Кун,[3] био је мишљења да су старе и нове научне тачке гледишта „несамјерљиве“, јер не постоје дефинитивни критеријуми рационалности за одређење научног знања. Штавише, Кун је сматрао да између различитих научних парадигми не постоје заједничке основе (нпр. између античке и нововјековне науке). У вези са тим, сјећам се изјаве академика Владимира Ивановича Вернадского: „Била би велика грешка посматрати борбу Коперника и Њутна и њихових система са Птоломејем, као борбу између два погледа на свијет, научног и оног науци страног; то је унутрашња борба међу представницима једног, научног погледа на свјет“.[4] И Птоломеј и Коперник су припадали науци и то је био спор унутар саме науке. Иако су се кроз историју човјечанства односи између религије и науке развијали веома различито, религијски и научни начини разумјевања и схватања свијета не противрјече један другоме – у оном смислу у коме једно другом не противрјече наука и умјетност, религија и умјетност. Можемо рећи да су религија, наука и умјетност различити начини схватања и разумијевања свијета и човјека, познавања свијета од стране човјека. Сваки од њих има свој инструментаријум и своје методе познања, и они дају одговоре на различита питања. Наука, на примјер, одговара на питања „како?“ [начина] и „зашто?“ [узрока]. Религија – на питање „ради чега?“ [смисла]. У центру религијског сазнања је проблем смисла живота и односа према смрти. Ако се наука бави питањем како се на Земљи појавио органски живот, онда се религија бави питањем ради чега се појавио живот. Наивно је читати књигу Постања као уџбеник антропогенезе, али је једнако котрапродуктивно у уџбеницима биологије или физике трагати за одговором на питање смисла живота. Као још једна популарна и распрострањена заблуда јавља се сљедећа тврдња: наука и религија не само да допуњују једна другу, него су једна другој нужне. Религијски ставови, у складу са овом тезом, јесу стимуланс за научне активности, а научни подаци могу помоћи да се религија очисти од непотребног формализма и символике. Увјерен сам да је то такође поједностављивање и оно је повезано са преиспитивањем интеракције религије и науке. То преиспитивање је изазвано, као прво, новим разумијевањем улоге религије у савременом свијету; као друго, преиспитивањем садржаја и мјеста науке после низа открића у ХХ вијеку. Овдје, с једне стране, у улози поједностављивача иступају научници који не тврде тек да наука не противрјечи религији, него да су оне дужне узајамно дјеловати – као пројаве једног поретка, готово као напоредне дисциплине. У таквом приступу, наука постаје квазирелигија, а религија – квазинаука. Главни циљ интеракције науке и религије при таквом разумијевању, постаје покушај стварања неког општег религијско-научног језика. Такав приступ не представља само упрошћавање, него је и погрешан. Тако долазимо до тога да ако се раније покушавало доказати да Бог не постоји, јер га нису видјели космонаути, сада, фигуративно говорећи, уз помоћ тих космонаута покушава се доказати да Бог постоји. Другим ријечима, методологија се није промијенила, промијенио се само предзнак: са минуса на плус. С друге стране, неки од религијских апологета превише су ревносни у покушајима да науку привуку на „своју страну“. И ево, већ се сусрећемо са гледиштем да је савремена физика скоро најбољи доказ и постојања Бога и стварања свијета итд. Понављам: слична размишљања нису лишена интересантности и корисног садржаја (нпр. како симболички опис стварања свијета корелира са теоријом великога праска или са научном идејом појаве свијета ни из чега, из неке тачке коју је немогуће ни измјерити ни одредити). Али не треба заборавити да се наука све вријеме мијења, и да наука будућности може оповргнути данашњу науку, као што су у своје вријеме теорије Алберта Ајнштајна преосмислиле оне класичне механике. Овдје бих као пример навео Боров принцип комплементарности,[5] који је одиграо важну улогу не само за науку ХХ вијека, него и за религијску философију. Управо због тога, не говорим толико о томе да су такви приступи сасвим погрешни, колико о томе да они превише упрошћавају реалне односе који постоје између религије и науке. Ипак, важно је да хришћански апологети не губе осјећај за мјеру и да имају на уму да уколико би се истина религије откривала величином разума, тада би хришћанство било другачије. Јеванђеље нам говори нешто друго: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети“ (Мт 5, 8). Разлика између научног и религијског апарата и немогућност њихове механичке „конјугације“ уопште не значи њихову некомпактибилност. Наука и религија безусловно допуњују једна другу у стварању опште слике наших сазнања о свијету, чинећи је обимнијом и свјетлијом. Само, та цјеловита слика не уклапа се у потпуности ни у научне оквире, нити у оквире стварних религијских увјерења. Другим ријечима, то узајамно допуњавање не одвија се ни на пољу науке (тј. религијски аргументи овдје не важе, иако дугујемо много научних открића вјерској интуицији научника) ни на пољу религије (наука не служи за то да директно потврђује религијске истине, иако се и то дешава). Наука даје одговоре на своја питања, а религија на своја. И што више човјек има одговора, то је богатија његова представа о свијету, Богу и себи самом. Још једна теза о којој се ријетко говори, а која је веома важна: за секуларизацију друштва одговорна је највише наука. Ово чак није ни упрошћавање, ово једноставно није истина. Против овога говори и сама историја настанка науке која свједочи о томе да је савремена наука оформљена прије свега културним контекстом европске религијско-философске мисли, да је сав интелектуални развој повезан са хришћанском метафизиком и хришћанским промишљањем о уређењу свијета: а то је одбацивање многобожачке митологизације космоса, признање принципијелне могућности стварања (тј. почетка свијета као простор-времена), постојања не мноштва богова, него Једнога Бога Творца, који је свијету дао законе, које се може настојати досегнути човјечијим разумом итд. Заправо, узрок секуларизације није у самом научном развитку него у идеологији која на њега позива, која је у западној историји блиско повезана са просветитељским култом разума, а касније је добила облик такозваног сцијентизма – тј. идеолошке позиције која вјерује у науку као највише културно благо кадро да разрјеши ма каква питања постојања итд. Лажност те позиције потврђује и чињеница религијског обнове у земљама и друштвима гдје не постоје недостаци у науци, образовању и технологијама заснованим на тој науци. Посебна духовна обнова у последњим деценијама у нашој држави и другим државама историјске Руси, интеракција научне и религијске заједнице; напокон, чињеница коегзистенције и плодоносне сарадње хришћанског и научног центра у Сарову, посебно је изражена у активностима Духовно-научног центра, чији рад пажљиво пратимо. Црква се данас не брине толико о научном истраживању по себи, нити о конкретном садржају нових научних развоја, колико о томе да ли се науци посвећује заслужена пажња у нашем друштву и држави. Прије свега, наша пажња усмјерена је на област образовања. Црква је безусловни савезник научне заједнице по питању образовања, развијања и оснаживања науке, по питању потребе за свеобухватном и широком подршком научној и стручној заједнице, како од стране државе, тако и цијелог друштва. У друштву постоји велика брига по питању стања националног образовања у цјелини. Ви сте вјероватно чули за обновљење рада Друштва руске књижевности, на чијем се челу, по предлогу Предсједника Русије В. В. Путина, налазим. Ми се надамо да ће та неутрална и добронамјерна платформа професионалаца и експерата помоћи да се значајно измјени ситуација са предавањима руског језика и књижевности у нашим школама. Познато је да у данашње вријеме у друштву постоји дискусија о стању националног образовања које у непотпуној мјери формира код ученика цјеловиту слику свијета. Сигуран сам да комбинација хуманистичког образовања, укључујући религијско образовање, са истинским научним образовањем, отвара прилику да се види истински потпуна слика свијета, што је перцепција која, заузврат, може да формира комплетну, духовно јаку личност. У свијету интезивног развоја технологијâ, заснованих на научном знању, веома је важна морална одговорност научника. Прије неколико деценија, говорећи о могућим опасним посљедицама научног напретка, мислили смо прије свега на нуклеарне технологије. Али сада су се појавили већи проблеми, који су повезани са биотехнологијом, брзим развојом информационих технологија, стварањем виртуелне реалности, формирањем свеобухватних база података, контроле и регистрације људи, чије ненамјенско коришћење може угрозити слободу човјека и његова грађанска права. Важно је разумјети: сама тема посљедица научно-технолошког развоја безусловно има моралну компоненту. Она је нераскидиво везана са представама о добру и злу, са способношћу да се одвоји штетно од корисног. И овдје је природно поље обједињавања напора науке и религије. Изражавам искрену наду да ће интеракција Цркве и научне заједнице ојачати нашу Отаџбину и да ће наши заједнички напори донијети корист руском народу. Захваљујем вам на пажњи. Извор: Теологија.нет
  2. Драги учесници нашег састанка, срдачно вас све поздрављам и честитам 70. годишњицу од дана оснивања Руског федералног атомског центра. Поменути истраживачки институт без сумње један је од кључних научних центара који обезбјеђују сигурност наше Отаџбине. Датум који обиљежавамо данас[2] усмјерава нашу пажњу не само ка војној заштити Русије од спољних пријетњи, него и ка разрјешењу неких религијско-филозосфских питања. Посебно бих желио истаћи да је јубилеј Саровског института повезан са чињеницом коегзистенције и интеракције научног и духовног центра. Ова чињеница директно се тиче сложене и разгранате теме узајамних односа религије и науке, вјере и знања. Научна академска традиција нас учи да не треба журити са генерализацијама. Предивна традиција. Многе грешке у прошлости, а и данас, настале су имајући за свој узрок управо тежњу ка генерализацијама; што је могуће прије, без посебних истаживања материјала који се посједују и без покушаја да се начине пажљиви критички увиди. То је посебно опасно када се могуће генерализовање дотиче комплексних питања, као што је то, без сумње, питање односа религије и науке. Тема је веома важна због тога што се религија показује као феномен од огромног значаја за већину становништва планете, а наука као основни феномен који обезбјеђује прогресиван научно-технолошки развој савремене цивилизације. Разматрајући ово питање треба се чувати поједностављених тумачења са којима смо се, нажалост, сусретали у блиској прошлости. Тако се утврдио неумитан сукоб између религије и науке, због наводно непомирљивог антагонизма између њих. Једна од најраспрострањенијих заблуда, која је произашла из сличних поједностављених тумачења, јесте она да се наука бави чињеницама, разумом и промјенама набоље, а религија – фикцијом, вјером и вјечним истинама. Отуда, како из ове тезе слиједи, наука и религија се, наводно, увијек налазе у непремостивом конфликту. Довољно је да се замислимо да бисмо схватили очигледне ствари: ако би, тако схваћена, наука била скуп неоспорних чињеница које се прогресивно и постепено акумулирају, онда у историја науке не би постојали унутрашњи конфликти. Али ми знамо да то није тако. Практично је свака научна новина противрјечна по својој природи и увијек изазива оштре дискусије. Познати историчар и филозоф науке ХХ вијека, Томас Кун,[3] био је мишљења да су старе и нове научне тачке гледишта „несамјерљиве“, јер не постоје дефинитивни критеријуми рационалности за одређење научног знања. Штавише, Кун је сматрао да између различитих научних парадигми не постоје заједничке основе (нпр. између античке и нововјековне науке). У вези са тим, сјећам се изјаве академика Владимира Ивановича Вернадского: „Била би велика грешка посматрати борбу Коперника и Њутна и њихових система са Птоломејем, као борбу између два погледа на свијет, научног и оног науци страног; то је унутрашња борба међу представницима једног, научног погледа на свјет“.[4] И Птоломеј и Коперник су припадали науци и то је био спор унутар саме науке. Иако су се кроз историју човјечанства односи између религије и науке развијали веома различито, религијски и научни начини разумјевања и схватања свијета не противрјече један другоме – у оном смислу у коме једно другом не противрјече наука и умјетност, религија и умјетност. Можемо рећи да су религија, наука и умјетност различити начини схватања и разумијевања свијета и човјека, познавања свијета од стране човјека. Сваки од њих има свој инструментаријум и своје методе познања, и они дају одговоре на различита питања. Наука, на примјер, одговара на питања „како?“ [начина] и „зашто?“ [узрока]. Религија – на питање „ради чега?“ [смисла]. У центру религијског сазнања је проблем смисла живота и односа према смрти. Ако се наука бави питањем како се на Земљи појавио органски живот, онда се религија бави питањем ради чега се појавио живот. Наивно је читати књигу Постања као уџбеник антропогенезе, али је једнако котрапродуктивно у уџбеницима биологије или физике трагати за одговором на питање смисла живота. Као још једна популарна и распрострањена заблуда јавља се сљедећа тврдња: наука и религија не само да допуњују једна другу, него су једна другој нужне. Религијски ставови, у складу са овом тезом, јесу стимуланс за научне активности, а научни подаци могу помоћи да се религија очисти од непотребног формализма и символике. Увјерен сам да је то такође поједностављивање и оно је повезано са преиспитивањем интеракције религије и науке. То преиспитивање је изазвано, као прво, новим разумијевањем улоге религије у савременом свијету; као друго, преиспитивањем садржаја и мјеста науке после низа открића у ХХ вијеку. Овдје, с једне стране, у улози поједностављивача иступају научници који не тврде тек да наука не противрјечи религији, него да су оне дужне узајамно дјеловати – као пројаве једног поретка, готово као напоредне дисциплине. У таквом приступу, наука постаје квазирелигија, а религија – квазинаука. Главни циљ интеракције науке и религије при таквом разумијевању, постаје покушај стварања неког општег религијско-научног језика. Такав приступ не представља само упрошћавање, него је и погрешан. Тако долазимо до тога да ако се раније покушавало доказати да Бог не постоји, јер га нису видјели космонаути, сада, фигуративно говорећи, уз помоћ тих космонаута покушава се доказати да Бог постоји. Другим ријечима, методологија се није промијенила, промијенио се само предзнак: са минуса на плус. С друге стране, неки од религијских апологета превише су ревносни у покушајима да науку привуку на „своју страну“. И ево, већ се сусрећемо са гледиштем да је савремена физика скоро најбољи доказ и постојања Бога и стварања свијета итд. Понављам: слична размишљања нису лишена интересантности и корисног садржаја (нпр. како симболички опис стварања свијета корелира са теоријом великога праска или са научном идејом појаве свијета ни из чега, из неке тачке коју је немогуће ни измјерити ни одредити). Али не треба заборавити да се наука све вријеме мијења, и да наука будућности може оповргнути данашњу науку, као што су у своје вријеме теорије Алберта Ајнштајна преосмислиле оне класичне механике. Овдје бих као пример навео Боров принцип комплементарности,[5] који је одиграо важну улогу не само за науку ХХ вијека, него и за религијску философију. Управо због тога, не говорим толико о томе да су такви приступи сасвим погрешни, колико о томе да они превише упрошћавају реалне односе који постоје између религије и науке. Ипак, важно је да хришћански апологети не губе осјећај за мјеру и да имају на уму да уколико би се истина религије откривала величином разума, тада би хришћанство било другачије. Јеванђеље нам говори нешто друго: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети“ (Мт 5, 8). Разлика између научног и религијског апарата и немогућност њихове механичке „конјугације“ уопште не значи њихову некомпактибилност. Наука и религија безусловно допуњују једна другу у стварању опште слике наших сазнања о свијету, чинећи је обимнијом и свјетлијом. Само, та цјеловита слика не уклапа се у потпуности ни у научне оквире, нити у оквире стварних религијских увјерења. Другим ријечима, то узајамно допуњавање не одвија се ни на пољу науке (тј. религијски аргументи овдје не важе, иако дугујемо много научних открића вјерској интуицији научника) ни на пољу религије (наука не служи за то да директно потврђује религијске истине, иако се и то дешава). Наука даје одговоре на своја питања, а религија на своја. И што више човјек има одговора, то је богатија његова представа о свијету, Богу и себи самом. Још једна теза о којој се ријетко говори, а која је веома важна: за секуларизацију друштва одговорна је највише наука. Ово чак није ни упрошћавање, ово једноставно није истина. Против овога говори и сама историја настанка науке која свједочи о томе да је савремена наука оформљена прије свега културним контекстом европске религијско-философске мисли, да је сав интелектуални развој повезан са хришћанском метафизиком и хришћанским промишљањем о уређењу свијета: а то је одбацивање многобожачке митологизације космоса, признање принципијелне могућности стварања (тј. почетка свијета као простор-времена), постојања не мноштва богова, него Једнога Бога Творца, који је свијету дао законе, које се може настојати досегнути човјечијим разумом итд. Заправо, узрок секуларизације није у самом научном развитку него у идеологији која на њега позива, која је у западној историји блиско повезана са просветитељским култом разума, а касније је добила облик такозваног сцијентизма – тј. идеолошке позиције која вјерује у науку као највише културно благо кадро да разрјеши ма каква питања постојања итд. Лажност те позиције потврђује и чињеница религијског обнове у земљама и друштвима гдје не постоје недостаци у науци, образовању и технологијама заснованим на тој науци. Посебна духовна обнова у последњим деценијама у нашој држави и другим државама историјске Руси, интеракција научне и религијске заједнице; напокон, чињеница коегзистенције и плодоносне сарадње хришћанског и научног центра у Сарову, посебно је изражена у активностима Духовно-научног центра, чији рад пажљиво пратимо. Црква се данас не брине толико о научном истраживању по себи, нити о конкретном садржају нових научних развоја, колико о томе да ли се науци посвећује заслужена пажња у нашем друштву и држави. Прије свега, наша пажња усмјерена је на област образовања. Црква је безусловни савезник научне заједнице по питању образовања, развијања и оснаживања науке, по питању потребе за свеобухватном и широком подршком научној и стручној заједнице, како од стране државе, тако и цијелог друштва. У друштву постоји велика брига по питању стања националног образовања у цјелини. Ви сте вјероватно чули за обновљење рада Друштва руске књижевности, на чијем се челу, по предлогу Предсједника Русије В. В. Путина, налазим. Ми се надамо да ће та неутрална и добронамјерна платформа професионалаца и експерата помоћи да се значајно измјени ситуација са предавањима руског језика и књижевности у нашим школама. Познато је да у данашње вријеме у друштву постоји дискусија о стању националног образовања које у непотпуној мјери формира код ученика цјеловиту слику свијета. Сигуран сам да комбинација хуманистичког образовања, укључујући религијско образовање, са истинским научним образовањем, отвара прилику да се види истински потпуна слика свијета, што је перцепција која, заузврат, може да формира комплетну, духовно јаку личност. У свијету интезивног развоја технологијâ, заснованих на научном знању, веома је важна морална одговорност научника. Прије неколико деценија, говорећи о могућим опасним посљедицама научног напретка, мислили смо прије свега на нуклеарне технологије. Али сада су се појавили већи проблеми, који су повезани са биотехнологијом, брзим развојом информационих технологија, стварањем виртуелне реалности, формирањем свеобухватних база података, контроле и регистрације људи, чије ненамјенско коришћење може угрозити слободу човјека и његова грађанска права. Важно је разумјети: сама тема посљедица научно-технолошког развоја безусловно има моралну компоненту. Она је нераскидиво везана са представама о добру и злу, са способношћу да се одвоји штетно од корисног. И овдје је природно поље обједињавања напора науке и религије. Изражавам искрену наду да ће интеракција Цркве и научне заједнице ојачати нашу Отаџбину и да ће наши заједнички напори донијети корист руском народу. Захваљујем вам на пажњи. Извор: Теологија.нет View full Странице
  3. Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује? Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост. Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је - РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре! „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“ Протојереј Александар Шмеман http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/search/label/о. Александар Шмеман
  4. Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости. Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује? Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост. Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је - РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре! „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“ Протојереј Александар Шмеман http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/search/label/о. Александар Шмеман View full Странице
  5. Након незваничне получасовне посете председника самопроглашене тзв. државе Косово, Хашима Тачија папи Франциску у Ватикану, домаћу јавност је заинтригирала могућност да Ватикан коначно призна Косово. Ватикан до сада није признао Косово као државу. Разлози за непризнавање Косова као државе од стране Ватикана нису, како се то уобичајено сматра у домаћој јавности због масовног уништења српских православних (тј. хришћанских) сакралних објеката од стране Шиптара на Косову, јер таква непочинства су се дешавала и широм Хрватске па то Ватикан ни најмање није спречило да међу првима призна Хрватску као независну државу. Главни разлог формалног непризнавања косовске «независности» је труд Ватикана на добрим односима са православним светом, пре свега кроз екуменизам, али и уважавање од стране Ватикана Косова као центра српске духовности и идентитета. Отворено признавање Косова од стране Ватикана сасвим би пореметило односе са Српском црквом, али оно што је значајније за Ватикан, посредно би пореметило односе са Руском православном црквом и сасвим обезвредило могућност за даљи екуменски дијалог који је од велике важности за садашњег папу. Када се има у виду да је највећи број православних хришћана управо у Руској цркви, јасно је зашто Ватикан не жели ову врсту конфронтације са православљем или у најмању руку блокаду процес екуменског дијалога са Истоком. Срби и српска Црква су схваћени као нека врста «врата према Истоку» која су одшкринута али би са признањем Косова била за неко време затворена. Посета Хашима Тачија Ватикану и папи је пре свега маркетиншки потез у циљу придобијања западне јавности до које након бомбардовања континуираном антисрпском пропагандом «на кашикицу» долазе информације о масовном разарању хришћанске културне баштине од стране косовских Шиптара са антисрпских и антихришћанских позиција. Антимиграционо и антиисламско расположење упоредо расте у Европи, чега је показатељ недавни тријумф десничарске странке на недавним изборима у Немачкој која је изразито антимиграционо настројена. Исто тако је и на таласу антиисламизма и антиимиграционе политике победио у САД Доналд Трамп. Шиптарима на Косову који су већински муслимани, никако не одговарају савремени политички трендови у Европи у којој јача десница која не гледа благонаклоно на ислам. Иако су Шиптари уложили озбиљан труд и средства да формирају препознатљив хришћански идентитет по укусу запада, пре свега у јачању култа мајке Терезе, значајним финанскијским учешћем у подизању храмова римокатоличке цркве, па чак и допуштањем конвертитства, Ватикан још увек није признао Косово. Католичка црква је озбиљно присутна на Косову, а међу самим Албанцима има око 10% римокатолика. Чак се практикује да у Приштини у католичкој цркви која је посвећена мајци Терези (за коју се тврди да је албанског порекла) у спрези са властима и државном телевизијом преноси уживо конвертовања појединих Шиптара из ислама у католичанство. За шиптарску јавност на Косову веома је болна чињеница да Ватикан као главни центар западноевропских хришћана није признао Косово као државу. И поред отвореног или прикривеног прозелитизма католичке цркве уз прећутну сагласност власти, шиптарска политичка елита на Косову нема тако добре односе са Ватиканом, па чак ни толику подршку коју је својевремено уживао Ругова (који је држао папину слику у канцеларији). У том кључу се може разумети Тачијево помињање мајке Терезе и „добрих међуверских односа“ као путева лобирања код католика и других западних хришћана. Ипак главни „папа“ Хашиму Тачију је свакако Мајкл Пенс и Америка, коме је отишао у посету након Ватикана да лобира „благослов“ за формирање војске Косова као и да покуша да убеди Пенса да се Америка директно укључи у преговоре Београда и Приштине. Све ово показује извесну дозу несигурности па и страха код актуелних косовских власти. Премда Трампова администрација није успела да преузме контролу над дубоком државом и да се политика у региону строго спроводи према замисли претходне америчке администрације, сама измена на челу Америке и актуелни раст популарности анимграционо и антиисламски настројене деснице у Европи унела је несигурност и пометњу и међу косовским становништвом а и међу политичарима који на власт долазе управо гласовима тог становништва. Веома лоша економска ситуација на Косову и стално и масовно исељавање Шиптара, додатно су допринели политичкој нестабилности. Трећа узастопна влада Косова која није дочекала крај мандата замењена је владом Харадинаја и то уз значајну подршку косовских Срба. Чак и да тренутна влада дочека крај овог мандата, велике су шансе да ће их заменити много екстремније политички оријентисани Шиптари. Лобирање Хашима Тачија је тренутно више лобирање за себе и опстанак на политичкој сцени а не толико за независно шиптарско Косово. Трампу и Пенсу су веома важна права хришћана у одређеним деловима света, то је део њихове политике, јер су обојица верујући људи у њиховим конгрегацијама. Тачи је свестан тога и јасно му је да Американци врло добро знају како се на Косову третира СПЦ. Сем СПЦ и представници других вероисповести имају озбиљне проблеме на Косову, на пример малобројна протестантска популација, а треба напоменути да су Јевреји скоро сви протерани. Американци знају и да је у порасту радикализовање Албанаца, на које ниједна влада, а Тачи је био у скоро свим владама, нема одоговор. Због тога је, вероватно да би пред посету Пенсу показао колико му је стало до хришћанства и хришћана и уопште права верских заједница на Косову, Тачи прво свратио до папе. Такође овом посетом Тачи покушава да и пред албанском јавношћу добије неки поен, јер нема ни нових признања Косова, а по питању Интерпола и чланства у УНЕСКО ове године нису остварени никакви резултати. Шиптарска власт на Косову за чланство у УНЕСКО нема подршку западних земаља, тако се може рећи да је сасвим извесно да се неће ни кандидовати. Шта Србија треба да уради? Да јасно пошаље поруку Ватикану да ће у случају признања Косова и цивилна и црквена власт прекинути све разговоре са њима и лобирати код Руса да и они следе њихов пример. Са друге стране Мајкл Пенс је амерички хришћански фунадаменталиста коме би био велики минус ако би његова конзервативна јавност била запљуснута снимцима о томе како Шиптари руше хришћанске храмове и ломе крстове на црквама. За америчку јавност је непозната чињеница да су Шиптари муслимани а Срби хришћани те да су муслимански екстремисти убијали и прогонили хришћане и уништавали хришћанске храмове и у двадесетом и у дведесет првом веку. Ако би Србија повела дугорочну и систематичну кампању међу америчким конзервативним и хришћанским круговима то би могло имати утицај и на политичаре чија је то изборна база попут Пенса. Без тога – те чињенице тамо готово нико не зна и оне немају уплив у политичке одлуке у Вашингтону чак и у оним круговима који се називају конзервативним и хришћанским. Жељко ИЊАЦ
  6. Religije i nacionalna pripadnost u Centralnoj i Istočnoj Evropi Otprilike četvrt veka nakon pada gvozdene zavese i kasnijeg kolapsa Sovjetskog Saveza, veliko istraživanje javnog mnjenja Pju centra za istraživanje (Pew Research Center), otkriva da se religija ponovo afirmisala kao važan deo individualnog i nacionalnog identiteta u mnogim državama Srednje i Istočne Evrope, gde su komunistički režimi potiskivali religiju i promovisali ateizam. Demostat | Demostat | Beograd 25. Aug 2017 | U fokusu Danas, solidna većina odraslih u većem delu regiona kaže da veruju u Boga, a većina se identifikuje sa religijom. Pravoslavno hrišćanstvo i rimokatolicizam su najčešća religiozna pripadnost, kao što su i bili pre više od sto godina, u poznim godinama ruske i austrougarske imperije. U mnogim zemljama Srednje i Istočne Evrope, religija i nacionalni identitet usko su povezani. To važi i za bivše komunističke države, kao što su Ruska Federacija i Poljska, gde većina kaže da je biti pravoslavac ili katolik važno da bi neko bio „pravi“ Rus ili Poljak . Takođe, to je slučaj i u Grčkoj, gde je crkva imala važnu ulogu u uspešnoj borbi za nezavisnost Grčke od Osmanskog Carstva i gde danas tri četvrtine stanovništva (76%) tvrdi da je pravoslavlje važno da bi neko bio "pravi" Grk . Mnogi ljudi u regionu gledaju na religiju kao na element nacionalne pripadnosti, iako relativno malo pravoslavnih ili katoličkih odraslih osoba u Srednjoj i Istočnoj Evropi kažu da redovno posećuju crkvu. Na primer, prosečno samo 10% pravoslavnih hrišćana u regionu kaže da idu u crkvu jednom nedeljno. U poređenju sa mnogim populacijama koje je Pju centar za istraživanje (Pew Research Center) prethodno istraživao - od Sjedinjenih Američkih Država, Latinske Amerike, subsaharske Afrike do Muslimana na Bliskom Istoku i Severne Afrike, Srednja i Istočna Evropa pokazuju relativno nizak nivo verske kulture. Danas mnogi pravoslavni hrišćani, a ne samo ruski pravoslavci, izražavaju pro-ruske stavove. Većina vidi Rusiju kao važan balans protiv uticaja Zapada, a mnogi kažu da Rusi imaju posebnu obavezu da štite ne samo Ruse, već i pravoslavne hrišćane u drugim zemljama. U većinski katoličkim i verski izmešanim zemljama u regionu, mnogo je manje javne podrške za snažnu Rusiju kao protivtežu Zapadu i zaštitnika bilo etničkih Rusa ili pravoslavnih hrišćana izvan granica Rusije. DEMOSTAT
  7. Смрт је неизбежна појава са којом се сваки човек сусреће, па је с разлогом многе религије обрађују. Стога, могло би да се постави питање да ли је страх од смрти главни мотиватор наше духовности. Друштвене науке и религија Теолози нису једини који се баве проучавањем религије. Религијски феномен је окупирао пажњу многих научника, који су кроз различите методе и приступе покушали да објасне смисао и суштину религије. Верски живот се јавља скоро у свим познатим културама и досеже дубоко у прошлост. 19. век је веровао да је религија претрпела велику промену односно да је кроз време еволуирала исто као биљни и животињски свет у Дарвиновој теорији еволуције. Данас, многи религиолози се супротстављају овом становишту сматрајући да је религијски живот у прошлости могао бити подједнако сложен или чак сложенији. Свет кроз призму вере Без обзира на многе грешке, деветнаестовековни проучаваоци религије приметили су да вера успоставља посебан однос човека према свету који га окружује и тиме обликује његово поимање стварности. Тако је смрт веома важан догађај у човековом животу јер је по свом карактеру непредвидива и незаустављива. Страх од смрти уствари је двострук: с једне стране појединац се плаши од сопственог краја у незнању шта га чека после, док с друге стране стрепи од губитка вољене особе, чија последица се види у емоционалној дисхармонији и расулу. Због тога су многи закључили да се религија јавила у потреби за објашњењем одређених природних процеса као што је смрт. Едвард Тајлор, међу првим антрополозима, веровао је да је религија настала кроз снове тако што су примитивни људи сањали своје покојне познанике и узимали то као доказ да живот после смрти постоји. На тај начин они су одговорили на прво питање – шта се збива после смрти. Ипак, један други антрополог, Марет, сматрао је да први људи нису имали толико способност рационализације, те је религија настала из дубоке емоционалне напетости. У том случају религија би пружила утеху и метод којим би се смрт лакше прихватила. Улога емоција Неколико година касније антрополози су почели да проучавају религију из угла функционализма и емоционализма. Пре свега их је интересовала функција религије у друштву сматрајући да између саме религије и емоција постоји дубинска веза. У моментима јаке емоционалне напетости јавила су се религијска осећања која човека треба да разреше напетости и фрустрација. Како је смрт један од главних узрока тих напетости, Бронислав Малиновски, познати британски антрополог и функционалиста, сматрао је да су први религијски обреди били погребног карактера. Када човек изгуби вољену особу, једна од последица је његово клонуће духом, међутим, то стање меланхолије не утиче само на појединца већ и на цело друштво. Због тога религија кроз своје ритуале, спајајући људе, помаже клонулој особи да лакше преброди губитак, а индиректним путем се потврђује склад у друштву. Т. Јингер је у својим научним радовима био веома инспирисан Малиновским, те је религију дефинисао као систем веровања и обичаја који помажу човеку да се носи са суштинским животним проблемима, а смрт је једна од њих. Смрт као терет Очигледно је да је смрт велики терет са којим човек мора да се носи. Због тога постоји опасност да се људи кроз живот осећају ништа више до осуђеника на смртну казну, али да не знају када ће бити њено извршење, већ ће се из дана у дан будити у стрепњи гледајући своје вољене како нестају. На тај начин она се јавља као велика душевна тегоба, а религија јој приступа попут лекара не би ли исцелила душу. Хришћанско виђење смрти Из теолошке перспективе види се да је хришћанство обрадило мноштво есхатолошких питања, али, човек није одувек био смртан, већ, смртност је последица првобитног греха. Доласком на земљу и својим васрксењем Христос је победио смрт и искупио наше грехе, а тиме је омогућио свакоме човеку да водећи хришћански живот спаси своју душу и обезбеди себи вечност. Ипак људи су одувек били помало скептични и плашљиви што је нажалост слабило њихову веру. Тако је Свети апостол Петар замолио Исуса Христа да му заповеди да приђе к њему по води. И овај му је заповедио. ,,Али, видећи да је ветар јак, уплаши се, и како поче тонути повика: Господе, спасавај!” (Мт. 14,30) Господ му је одмах пружио руку и рекао: ”Ја се молих за тебе, да вера твоја не осиромаши” (Лк. 22, 32). Стога, због своје плашљиве природе страх од смрти се често може провући кроз човекове мисли, али особа не ступа у веру из страха. Напротив, хришћанство човека учи да се не боји смрти јер је она побеђена, само је потребно уздати се у Бога и његову молитву. Сетимо се да када је Господ позивао своје ученике, а међу њима и апостола Петра, они су без оклевања напуштали старе послове (Мт. 4, 18-22) и ходили за њим, јер су њихова срца препознала светост Христову. Зато ни људска духовност није од страха да ћемо једног дана нестати, већ из љубави према Богу, а та љубав нам даје снагу да пребродимо сваку земаљску недаћу. Извори: Hamilton, Malkolm. 2003. Sociologija religije. Beograd: Clio. Мој блог: glasvernika (.rs)
  8. Kako je kroz istoriju, posmatrana, sagledavana i objašnjavana homoseksualnost slušamo u današnjem izdanju Hrama. Čućete i kakav je stav tradicinalnih religija o homoseksualnosti, a o tome govore Vladeta Jerotić, neuropihujatar, Isak Asiel, beogradski rabin i protojerej-stavrofor prof. dr Dragomir Sando. Autorka i urednica emisije Hram, Drugog programa Radio Beograda: Dušanka Zeković Emitovano 02.07.2017. Snimak poslušajte ovde: http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2017/06/30/30359940/hram .2.07.mp3
  9. Два наша угледна педагога, психијатар професор Светомир Бојанин и теолог професор Драгомир Сандо водили су врло садржајан разговор о односу религије и науке. Обзиром на тему и хабитус двојице сабеседника у емисији Телевизији Храм, природно је да су се обухватили и тему савременог васпитања и образовања. Емисију препоручујемо као сасвим јединствен догађај у нашим медијима. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...