Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'реакција'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Поштовани православни родитељи, Годинама смо писали о опасности родне идеологије која се намеће нашем друштву и најважније – нашој деци. Владике руске, грчке и бугарске Цркве су већ подигле свој глас против џендер идеологије, о чему смо писали ОВДЕ. Пред вама је први теолошки текст (колико смо ми информисани) који разматра ову тему унутар Српске Цркве а потиче из Митрополије загребачко-љубљанске. Браво! Драго нам је да видимо да има православних теолога при нашој Цркви који су добро упућени у џендер идеологију и спремни су да се ухвате у коштац са њом. Надамо се да је ово само почетак и да ће се наши епископи лично и јасно огласити и поучити верни народ о родној идеологији која се крије иза „родне“ равноправности и Истамбулске конвенције. Редакција сајта Православни родитељ Напомена: Текст пред вама писао је православни теолог, а написан је на хрватском језику јер је намењен хрватском говорном подручју. Христос нам је дао као последњу своју Заповест да идемо и учимо све народе, јер вера у Распетог и Васкрслог Христа није вера само Руса, Срба и Грка већ свих људи без обзира на национално порекло који препознају да је Православна Црква лађа спасења. Неколико мисли о Истанбулској конвенцији и родној идеологији Већ неко вријеме у хрватској јавности траје расправа око ратификације Конвенције Вијећа Еуропе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у обитељи, скраћено назване Истанбулском конвенцијом, због тога што је усвојена у Истанбулу 11.05.2011. Католичка јавност оптужује ову Конвенцију за покушај увођења некршћанске родне идеологије у друштво. Православна Црква у нашим крајевима није заузела, барем засад, службени став о дотичној Конвенцији. Покушат ћемо у овом чланку дати кратку анализу дотичне Конвенције и родне идеологије, из перспективе православног теолога. Кроз ову анализу обрадит ћемо укупно четири ствари. Прво, обрадит ћемо неке опћените техничке нејасноће око саме Конвенције. Друго, укратко ћемо изложити наук Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима. Треће, укратко ћемо прокоментирати спорне изјаве из саме Конвенције. Четврто, покушат ћемо одговорити на питање, може ли се, и како се може православни вјерник у хрватском друштву ангажирати око овог питања. Нејасноће око саме Конвенције Прво што изазива недоумицу је уопће потреба да се изради једна оваква Конвенција посвећена искључиво насиљу над женама. Наиме, живимо у вријеме када се јако инзистира на једнакоправности сполова и опћенито једнакости свих људи. Насиље је нешто што једнако тешко погађа и мушкарца и жену, и одраслог човјека и дијете. Мушкарац такођер може бити жртва насиља, па макар само психичког. Свако живо биће може бити жртва насиља, и сваког једнако боли насиље. За Православну Цркву по том питању нема двоструких критерија, а не би их требало бити ни за било којег човјека здравог разума. Ударац или увреда боли једнако мушкарца или жену, те, уколико се жели разним конвенцијама заштитити људе, онда их се треба заштити све. Чему израда посебне Конвенције с врло конкретним и одлучним одлукама и смјерницама само за једну категорију људи? Друго, живимо у друштву које је врло развијено и напредно у односу на многа друштва на нашем планету. Људска права штити Устав РХ, штите закони, постоји правосуђе, постоји полиција, постоје сигурне куће, постоје и телефонске линије које тражи Конвенција, постоје већ сада невладине удруге које се баве људским правима. Дакле, огромну већину тога што Конвенција тражи за сузбијање стварног насиља цивилизацијски имамо и примјењујемо. Чему сада посебна Конвенција с међународним надзором провођења (дотични надзорници имају фактички дипломатски и државнички имунитет и привилегије)? Наравно да се и у нашем правосуђу, полицијском поступању и образовању може пуно тога побољшати, и да често не можемо бити задовољни оваквим стањем, но доносити овакву Конвенцију с међународним надзорницима у Хрватској, као да се ради о земљи у којој постоји легална трговина робљем и сакаћење женских гениталија, чини нам се у најмању руку претјераним, да не кажем понижавајућим. Постоје земље у којима је потребна таква Конвенција с међународним надзором, но чини нам се да Хрватска није међу њима. Подсјећам, живимо у земљи у којој расте број војникиња и полицајки, у којој је предсједник државе жена, потпредсједница Владе и фактички шефица државне економије жена, итд. Треће, пуно тога у Конвенцији је прилично магловито дефинирано. Чини нам се да се бркају појмови „насиље“ и „дискриминација“, као и то, да су многи појмови подложни различитом и широком тумачењу. Уз такву непрецизност нитко не може бити сигуран какве посљедице будућност доноси. Ево конкретног примјера. Православна Црква нпр. забрањује ређење жена. Конвенција прописује да: “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена.“ Надаље: „Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца…Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере за спречавање свих облика насиља обухваћених подручјем примјене ове Конвенције од стране било које физичке или правне особе.“ Дакле, може ли се догодити у будућности случај да нека жена затражи ређење у Православној Цркви? Може. Хоће ли јој Црква одобрити то? Неће. На темељу ове Конвенције, дотична жена може изјавити да осјећа психичку штету и патњу, да ова одредба Православне Цркве представља обичај и традицију који се темељи на идеји мање вриједности жене или њеној стереотипној улози и да се коси с Конвенцијом. Посљедица може бити захтјев државе или друштва Цркви да одустане од своје праксе. Видимо дакле на конкретном примјеру камо води крајње широко тумачење појма „насиље“. Учење Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима Наук православне Цркве о овој теми се базира на Библији и Предаји Цркве, а у тој Предаји посебно истичемо наук Светих Отаца Цркве, као и канонско право исте. Библија каже: „И рече Бог: »Начинимо човјека на своју слику, себи слична, да буде господар рибама морским, птицама небеским и стоци – свој земљи – и свим гмизавцима што пузе по земљи!« На своју слику створи Бог човјека, на слику Божју он га створи, мушко и женско створи их. И благослови их Бог и рече им: »Плодите се, и множите, и напуните земљу, и себи је подложите! Владајте рибама у мору и птицама у зраку и свим живим створовима што пузе по земљи!« И дода Бог: »Ево, дајем вам све биље што се сјемени, по свој земљи, и сва стабла плодоносна што у себи носе своје сјеме: нека вам буду за храну!“ (Пост 1, 26-29). Дакле, Библија и православље дају жени част и достојанство које јој не даје ниједна феминистичка идеологија. То је потпуна равноправност мушкарца и жене, који чине једно јединствено биће звано човјек. То је надаље, сличност Богу; и жена је, као и мушкарац, створена на слику Божју. Зато, сваки чин насиља према жени, за Православну Цркву јест чин богохуљења и светогрђа против слике и прилике Божје. Православној Цркви нису потребне никакве идеологије ни конвенције, јер она сама ево већ тисућљећима постојано учи апсолутну једнакост мушкарца и жене, њихову узајамну љубав и испуњеност. Даље нас Библија учи: „Но човјеку се не нађе помоћ као што је он. Тада Јахве, Бог, пусти тврд сан на човјека те он заспа, па му извади једно ребро, а мјесто затвори месом. Од ребра што га је узео човјеку направи Јахве, Бог, жену па је доведе човјеку. Нато човјек рече: »Гле, ево кости од мојих костију, меса од меса мојега! Женом нека се зове, од човјека кад је узета!« Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену и бит ће њих двоје једно тијело“ (Пост 2, 20-24). Другим ријечима, мушкарац и жена су не само морално, него и физичко јединство. Као што у људском организму различити органи творе складну цјелину звану тијело, тако и муж и жена, као два складна органа, чине једно биће звано човјек. Да је овакво стање остало, односи између мушкараца и жена би били савршени. Не би било гријеха ни грешних страсти, ни данашњег пожудног сполног чина, ни трудничких и порођајних мука, ни старења, ни смрти. Међутим, човјек је сагријешио. Рекао је Богу „не“, а ђавлу „да“. Прва је то учинила жена, а онда је на то навела свог мужа. Ово је врло важно исправно разумјети, јер се из тога често извлаче криве предоџбе о „кривњи жене-слушкиње“. Наиме, за ријеч „помоћ“, којом се описује Евин однос према Адаму, употребљава се хебрејска ријеч која се користи врло често за опис Божје помоћи и потпоре изабраном народу. Другим ријечима, жена је била Адаму постављена да се одговорно брине за њега, а не да му буде слушкиња. Бог јој је повјерио ту одговорност. Дакле, ријеч је о божанској одговорности, а не о томе да је она била намијењена мушкарцу као робиња. Упадајући у гријех и увлачећи мужа у то, она је изневјерила Божје послање. Посљедице су биле катастрофалне: „А жени рече: »Трудноћи твојој муке ћу умножит’, у мукама дјецу ћеш рађати. Жудња ће те мужу тјерати, а он ће господарити над тобом.« А човјеку рече: »Јер си послушао глас своје жене те јео са стабла с којега сам ти забранио јести рекавши: С њега да ниси јео! – ево: Земља нека је због тебе проклета: с трудом ћеш се од ње хранити свега вијека свог! Рађат ће ти трњем и коровом, а хранит ћеш се пољским раслињем. У зноју лица свога крух свој ћеш јести докле се у земљу не вратиш: та из земље узет си био – прах си, у прах ћеш се и вратити«“ (Пост 3, 16-19). Дакле, падом у гријех, људска нарав се измијенила, и човјек је постао смртан и пропадљив, грешан и зао. Због Адама је сав свијет проклет, и он сам је осуђен на мучан живот. Нарушени су и односи између сполова. Због тога што је изневјерила Божје послање и предала се ђавлу, жена је на себе навукла проклетство порођајних боли, пожуде и подчињености мужу. Изворна помоћ мужу, брига и одговорност за њега, изродила се, због отпада од Бога, у подчињеност мужу. Нестало је узајамне равноправности и надопуњавања. Сва потлаченост жена коју видимо, резултат је овог гријеха Адама и Еве, а не учења Цркве. Крист преко Цркве својим доласком почиње исправљати ово зло. Зато, према православном науку, у кршћанском браку не смије бити пожуде ни господарења, већ се муж и жена требају трудити насљедовати оно стање брака, какво је било прије гријеха Адама и Еве. Још и више; њихови односи су слика односа Криста и Цркве. Нови Завјет каже: „Мужеви, љубите своје жене као што је Крист љубио Цркву те себе предао за њу да је посвети, очистивши је у купељи воде уз ријеч те себи предведе Цркву славну, без љаге и набора или чега таква, него да буде света и без мане. Тако треба да и мужеви љубе своје жене као своја тијела. Тко љуби своју жену, себе љуби. Та нитко никада не мрзи свога тијела, него га храни и његује као и Крист Цркву. Доиста, ми смо удови његова Тијела! Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену; двоје њих бит ће једно тијело. Отајство је то велико! Ја смјерам на Криста и на Цркву (Еф 5,25-32).“ Који то феминизам или било која друга људска идеологија нуди жени овакву част? Кршћанима, поред ових смјерница и заповиједи, нису потребне никакве конвенције да би штитили жене од злостављања. Но истовремено Црква зна и уочава да мушкарац и жена нису једно те исто, односно, да је Бог створио човјека у два спола. За православље, ови сполови су биолошка одређења која увјетују егзистенцију и улогу човјека. За православље, ако си рођен као мушкарац, мушкарац си. Ако си рођен као жена, жена си. Све друго је кршење јасне Божје воље и Промисла који Бог има о одређеном човјеку. Дакле, по православном учењу, мушко и женско су једно људско биће, и нема разлике у вриједности између њих, али има разлике у њиховим улогама. Те улоге су одређене њиховим биолошким сполом. То значи да, за православне, нема разлике између спола и рода, односно, спол и род су за православне синоними. За Православну Цркву је посве неприхватљива родна теорија у смислу да је род друштвена датост неовисна о биолошком сполу и да се може мијењати како се коме прохтије. Мушко је мушко, женско је женско, свако са својим улогама, и узајамно се надопуњујући, чине биће звано човјек. Нови Завјет изравно учи о разликама ова два људска спола и о њиховим међусобним односима: „Али хтио бих да знате: свакому је мужу глава Крист, глава жени муж, а глава Кристу Бог. Сваки муж који се моли или пророкује покривене главе, срамоти главу своју. Свака пак жена која се моли или пророкује гологлава, срамоти главу своју. Та то је исто као да је обријана. Јер ако се жена не покрива, нека се шиша; ако ли је пак ружно жени шишати се или бријати, нека се покрије. А муж не мора покривати главе, та слика је и слава Божја; а жена је слава мужева. Јер није муж од жене, него жена од мужа. И није створен муж ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има »власт« на глави поради анђела. Ипак, у Господину – ни жена без мужа, ни муж без жене! Јер као што је жена од мужа, тако је и муж по жени; а све је од Бога. Сами судите доликује ли да се жена гологлава Богу моли? Не учи ли нас и сама нарав да је мужу срамота ако гоји косу? А жени је дика ако је гоји јер коса јој је дана мјесто пријевјеса“ (1 Кор 11, 3-15). Даље: „Подложни будите једни другима у страху Кристову! Жене својим мужевима као Господину! Јер муж је глава жене као и Крист Глава Цркве – Он, Спаситељ Тијела. Па као што се Црква подлаже Кристу, тако и жене мужевима у свему“ (Еф 5, 21-25). Даље: „Тако и ви, жене, покоравајте се својим мужевима: ако су неки од њих можда непослушни Ријечи, да и без ријечи буду придобивени живљењем вас жена, пошто промотре ваше богољубно и чисто живљење. Ваш накит нека не буде извањски – плетење косе, кићење златом или облачење хаљина. Него: човјек скровита срца, непролазне љепоте, блага и смирена духа. То је пред Богом драгоцјено. Тако су се доиста и некоћ свете жене, зауфане у Бога, ресиле: покоравале су се мужевима. Сара се тако покори Абрахаму те га назва господаром. Њезина сте дјеца ако чините добро не бојећи се никаква застрашивања. Тако и ви, мужеви, обазриво живите са својим женама, као са слабијим сполом, те им исказујте част као субаштиницима милости Живота да не спријечите својих молитава“ (1 Пт 3, 1-7). Напосљетку: „Хоћу дакле да мушкарци моле на свакоме мјесту, подижући чисте руке без срџбе и распре; исто тако жене – у доличну држању: нека се ресе стидљивошћу и разбором, не плетеницама и златом или бисерјем или скупоцјеним одијелом, него – добрим дјелима, како доликује женама које исповиједају богољубност. Жена нека у миру прима поуку са свом подложношћу. Поучавати пак жени не допуштам, ни владати над мужем, него – нека буде на миру. Јер први је обликован Адам, онда Ева; и Адам није заведен, а жена је заведена, учинила прекршај. А спасит ће се рађањем дјеце ако устраје у вјери, љубави и посвећивању, с разбором“ (1 Тим 2, 8-15). Ове реченице су саме по себи кристално јасне, и за православне имају догматску и свевременску вриједност. Жена је једнако вриједна као и мушкарац, и мушкарац ју је дужан љубити и вољети као што је Крист љубио Цркву. Али, у заједничком бићу званом човјек, њена улога је друкчија од мушкарчеве. Њој не припада водствена улога. Њој је глава мушкарац. Јасно се каже да жена треба бити послушна мужу. Као што у свему на свијету постоји здрава хијерархија, како би могло функционирати, тако хијерархија постоји и у односу мушко-женско. Она не значи мању вриједност жене, јер би такво нешто представљало хулу на Бога који је створио жену. Ова хијерархија значи да је муж глава жени, да је дужан бринути за њу, и да има одговорност за њу. Ово се све одразило на Предају Православне Цркве. Православна Црква не реди жене у свећеништво. Не дозвољава им јавни говор у цркви. Забрањује им улазак у светиште цркве, успињање на амбон, додиривање светог прибора. Жене у цркви стоје одвојено од мушкараца, покривене главе. Жена се не може причестити у вријеме менструације и кроз четрдесет дана постпорођајног чишћења. Ово није зато што је жена мање вриједна, јер као што смо видјели, има исто достојанство као мушкарац; него зато што је њезина улога, базирана на сполу, друкчија. Божја воља са женским бићем је друкчија. Жена има напросто друго послање, супруге и мајке, које је једнако важно као и сва остала послања. Православље се по први пута сусрело с родном идеологијом још у ИВ. ст., када су херетици еустацијани на темељу свог учења против брака, покушали укинути разлику између мушкараца и жена, те су наговарали жене да се шишају и носе мушку одјећу. Црква је одговорила канонима 13 и 17 Сабора у Гангри којима се то забрањује, и ти канони важе у православљу и данас – дио су Номоканона, основног црквеноправног зборника Православне Цркве. Ако изузмемо Криста, који је Богочовјек, прво људско биће иза Њега је Богородица Марија – жена. Уз њу, безбројни корови мученица и светица, монахиња, мајки и дјевица, свједоче како је описани православни идеал могуће живјети. Нарушавање тог идеала, сваки покушај родне идеологије, мијењања мушке и женске улоге, и све остало што излази из граница здравог, кршћанског, обитељског патријархата, за православље је гријех и побуна против Бога. Спорна мјеста у Конвенцији Погледајмо сада избор извадака из Конвенције који су апсолутно неприхватљиви за било којег православног кршћанина. “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена, укључујући пријетње таквим дјелима, присилу или намјерно одузимање слободе, било да се појављују у јавном или приватном животу Ову дефиницију смо већ прокоментирали у уводу и видјели смо како је у интеракцији с неким другим изјавама и дефиницијама могућа њена злоупотреба у виду кршења вјерских права грађана и Цркава. Но, примјера има безброј. Ако у цркви кажемо да мушкарац први иде на причест, чинимо ли кажњиво дјело? “род” означава друштвено обликоване улоге, понашања, активности и особине које одређено друштво сматра прикладнима за жене и мушкарце; “родно утемељено насиље над женама” означава насиље усмјерено на жену због тога што је жена или које неразмјерно погађа жене; Видјели смо да је за православље ова дефиниција рода неприхватљива. Род је спол, спол се добива од Бога рођењем и одређује наш живот. Зато наша животна улога мушкарца или жене није производ друштвеног развоја. Ово је хереза и гријех, нарушавање Божјег закона,а коси се и са здравим разумом. Наше сполно/родно одређење и улоге које проистјечу из њега нису извор насиља, како нам Конвенција жели сугерирати. – уврштењем у своје националне уставе или друго одговарајуће законодавство начела равноправности жена и мушкараца те осигуравање практичног остварења тог начела; – забраном дискриминације жена, укључујући и уз примјену санкција, кад је то примјерено Ако одређени наук неке вјерске заједнице, примјерице Православне Цркве, није у складу с Конвенцијом, а садржај Конвенције се преточи у Устав, законе и државне санкције, хоће ли се та вјерска заједница наћи изван закона? Посебне мјере које су потребне за спречавање и заштиту жена од родно утемељеног насиља неће се сматрати дискриминацијом у смислу ове Конвенције Што ово значи? Уколико држава дефинира да је горе изложено православно учење и пракса протузаконита на темељу Конвенције, и уколико држава крене у санкционирање, то се неће сматрати вјерским прогоном или дискриминацијом, чиме се вјерницима и Цркви одузима свако легитимно право на обрану својих ставова и начина живота. Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере како би дјеловале уз дужну пажњу у спречавању, истраживању, кажњавању и осигуравању накнаде штете за сва дјела насиља обухваћена подручјем примјене ове Конвенције која су починили недржавни субјекти. Црква је недржавни субјект, зар не? Ако ћемо горе изложену православну праксу дефинирати као насиље, по овој Конвенцији, доспијевамо под државни прогон. Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца. Ова изјава је изравно обвезивање државе да крене у искорјењивање свега што се темељи на „стереотипним улогама жена и мушкараца“. Видимо да се дио православне црквене праксе темељи управо на различито дефинираним улогама жена и мушкараца. Хоће ли се онда искорјењивати Библија, књиге светих Отаца? Хоће ли Црква морати у некој даљој будућности морати мијењати своје канонско право? Странке ће осигурати да се култура, обичаји, вјера, традиција или такозвана “част” неће сматрати оправдањем за било које дјело насиља обухваћено подручјем примјене ове Конвенције. Опет се враћамо на први примјер. Ако жена затражи ређење или улазак у олтар и каже да јој забрана тога наноси психички трауму, она је по овој Конвенцији жртва насиља. Овдје се изричито каже да „вјера“ не може бити оправдање за то. Значи ли то да ћемо морати мијењати вјерски наук? Странке ће подузети, када је то примјерено, потребне кораке како би наставне материјале о питањима као што су равноправност жена и мушкараца, нестереотипне родне улоге, узајамно поштовање, ненасилно рјешавање сукоба у особним односима, родно утемељено насиље над женама и право на особни интегритет, прилагођено развојним способностима ученика, укључиле у редовни наставни план и програм и на свим разинама образовања. Све ово улази у школе. Дакле, ваша ће православна дјеца морати у школама учити против свог православног наука, који уопће не потиче никакво насиље, него су га појединци једнострано и лажно прогласили насиљем. Странке ће осигурати да мјере подузете у складу с овим поглављем: – буду утемељене на разумијевању родно утемељеног насиља над женама Насиље над женама нема никаквог родног утемељења. Проучавајући православни наук, видјели смо да он ни на који начин не потиче насиље. Проблем је то што тај наук очито некоме смета, па га је дотични произвољно и лажно прогласио родним насиљем. Странке ће подузети потребне законодавне или друге мјере како би осигурале да се, при одређивању скрби о дјеци и права на виђање дјеце, узму у обзир појаве насиља обухваћене подручјем примјене ове Конвенције. Странке могу подузети друге мјере у вези с починитељима, као што су: – праћење или надзор осуђених особа; – одузимање родитељских права, ако се најбољи интерес дјетета, што може укључивати сигурност жртве, не може зајамчити на неки други начин. Што ово значи? Хоће ли вам се моћи одузети дјецу или вам забранити виђање дјеце, уколико ћете је одгајати у горе описаном православном науку? Јер, по Конвенцији, ви дјецу учите насиљу. Из свега овог видимо апсолутну неспојивост родне идеологије с православљем, и неприхватљивост ове Конвенције управо због тога што жели ту идеологију наметнути друштву. Може ли се православни вјерник ангажирати око овога? Видјели смо кроз досадашње излагање неприхватљивост родне идеологије и Конвенције за православље. Према томе, православни вјерник по својој вјерничкој савјести и ставу не смије то прихватити. Што се ширег друштвеног ангажмана тиче, пошто не постоји службени став наше Цркве о томе (став других православних Цркава постоји), не постоје ни службене црквене иницијативе које би се бавиле овом темом у пракси. Једнако тако, не постоје у Хрватској ни грађанске иницијативе православног усмјерења у којима би се вјерник могао ангажирати око тога. Може ли се придружити католичким и католички усмјереним иницијативама? То је врло деликатно питање. С једне стране, био би то екуменски потез, јер православље и католичанство дијеле исте ставове по том питању. Међутим, треба имати на уму да је један дио тих организација и иницијатива изразито антиправославно настројен, односно, против је канонске СПЦ у Хрватској, те подупире пројект лажне тзв. ХПЦ. Ово у пракси значи да православни вјерник не може судјеловати у таквим иницијативама и покретима, нити им давати потпору, јер су, из православног кута гледања, протуцрквени, и желе православне лишити светих сакрамената и одвојити их од свеопће Цркве. Извор: Православље у Хрватској http://www.pravoslavniroditelj.org/prva-reakcija-iz-srpske-crkve-na-temu-dzender-ideologije-bravo-za-mitropoliju-zagrebacko-ljubljansku/
  2. Ово значи да је смутљиваца и лажних учитеља било увјек по Црној Гори, а исто тако и да је Цетињска митрополија одувјек била она адреса са које су Црногорцима стизала упозорења да таквима не вјерују. Нажалост, и данас, поред свих мука и невоља које наш народ трпи (братоубиства, наркоманија, социјалне неједнакости и сиромаштво многих), нијесу нас мимоишли ни такви самозвани учитељи који о Цркви, светитељима и вјерујућем народу, неометано и свакодневно износе највеће лажи и увреде. Један такав се појављује под именом ”Истјеривач митова”, на некој од овдашњих приватних телевизија. Овај, да би показао колико је ”паметан и начитан”, нема другу тему него да ружно говори о Цркви и Светим људима – којима народ вјековима вјерује. Свакако да Црква ништа нема против слободе говора и могућности да свако може јавно да изнесе свој став – ма какав он био, али дјелује неукусно, да двије већински државне фирме ”Аеродроми Црне Горе” и ”Електропривреда Црне Горе”, чији се буџет највећим дјелом пуни из џепа вјерујућег народа, финансирају ову приватну циркуску тачку поменутог самозванца. ( Да не буде забуне, у Цркву се иде добровољно, а плаћање струје и вожњу авионом сваки Црногорац мора да плати баш овим фирмама. ) Све дјелује још неукусније када чујемо, да овај ”истјеривач”, са толико омразе помиње српску културу и тако поспрдно изговара ријечи на екавици, а знамо да му је цио живот, удобно и комотно баш у Београду, гдје живи и ради. А да видимо како он то ”истјерује митове”: Тврди, а да не трепне, како су крајем Првог свјетског рата у Никшићу вршене импровизоване сахране црногорских светитеља!? Гдје је то прочитао овај вајни научник? Једини извор на који се позива је пропагандно антисрпско штиво ”Из крвавог албума Карађорђевића”. Тај материјал нико озбиљан у науци не узима као прворазредни извор, већ само као примјер политичке пропаганде у династичком сукобу Петровића и Карађорђевића. Једноставно, ако се већ боримо против митова, овдје треба подвући да о таквој ”сахрани” нема релевантних докумената. Исто тако, помињање Подгоричке скупштине у контексту антицрквених предлога и идеја, које су се на њој чуле – еклатантан је примјер неистина коју производи овај смутљивац. Јер, на тој скупштини, поменут је, али није узиман у разматрање, предлог тројице младих црногорских социјалиста ( М.Булајић, М.Јовановић и М.Терић ) да се свештеничка служба расформира, религије укину а мошти светаца о државном трошку сахране на гробљу!!! Од 165 посланика те скупштине, само су тројица били ”ове памети” и њихов предлог је игнорисан! ( др Ј.Бојовић ”Извори за историју радничког покрета у црној Гори 1919-29”, Титоград 1971. ) А ако бисмо ипак могли са неким да доведемо у везу оваква размишљања, то онда свакако нијесу посланици Подгоричке скупштине који су овај њихов ”Меморандум” презрели, него неке струје будућих комуниста, и њихова идеологија у Црној Гори од 1945 до данас, која ће, рушећи капелу на Ловћену, а градећи Мештровићев маузолеј, устврдити како црква и религија нијесу будућност црногорске социјалистичке омладине!!! А то јесте школски примјер митологије – када, насупрот чињеницима и доказивој истини, конструишеш приче на основу сопствених увјерења и емоција. И то је очигледно интелектуални идентитет овог ”утјеривача монтенегринског мита”. Ако се у овој емисији каже да је култ Светог Саве увезен у Црну Гору, и да га овдје није било прије 19.вијека, – онда неко ко то тврди има проблем са голим чињеницама, доказаним у науци: Свети Сава је оснивач првих православних епархија са домицилном, народном јерархијом, овдје у Црној Гори, тачније на простору средњовјековне Зете. А то су епархије: Зетска, Хумска и Будимљанска. Све оне трају до данас, и у свакој од њих се непрекидно његује култ Светог Саве. У Зетској ( касније Цетињској ) култ Светог Саве затичемо у историји приморских манастира, али и у богатом насљеђу манастира Мораче; у богослужбеним књигама штампарије Црнојевића и Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16.вијека ), у бројним народним предањима ( нпр. Светосавски пост, до данас важећи у селима око Цетиња ), као и у храмовима и светковинама из времена књаза Данила и краља Николе. У Хумској ( касније Захумско-рашкој ) светосавски култ је очигледан у историји манастира Пива и Острог, као и у бројним народним предањима из Пиве, Дробњака и Бањана. Коначно, бројне породице из ових крајева славе Св.Саву као своју крсну славу или прислужбу, па би ту свако даље истјеривање мита, могло да нас доведе само до радикалног атеистичког комунизма – и његове ”развојне” философије, да није добро славити славе које су нам ђедови оставили. Коначно, овај наш ”трговац маглом”, упоран је да нам докаже како на Рибници нема никаквог Немањиног града! Пошто инсистира да нам се представи као научник и истраживач, он постојање Немњиног града негира тако што тврди да је ту изграђено турско војно утврђење Депедеген! Па шта онда? Да ли је било утврђења и насеобина у данашњој Подгорици и прије Турака? Или је то мит? Истражујући которске архиве чувени научник Ристо Ковијанић доказује како се први помен средњовјековних насеобина крај Рибнице среће још 1326. А то је, ако нећемо да производимо неку нову митологију, – много прије турског доласка у ове крајеве. Коначно, у Немањиним животописима, која су, вијек и по старија од ових архивских документа, – поред свих стилских украса које одликују овакве текстове – стоје и непобитни подаци, извјештаји синова о томе да им се отац родио крај ријеке Рибнице!!! Као и о томе да је Немања, ослобађајући ту исту Рибницу од Византије, фактички ослободио ”отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ”!!! И на крају, питање: Зашто се од државних пара финансира овај модерни митотворац који хоће да утјера у нас, нешто што је смислио у својој београдској доколици? Митрополија црногорско-приморска
  3. Памти се, да је у вријеме Светог Петра Цетињског, Црном Гором лутао некакав самозвани калуђер Авакум, који је мутио народ својим мудровањима, па је Свети упозоравао Црногорце да се ”чувају од лажи и обећања његових” и да не буду ”безумни ни лаковјерни”. А на другој страни, за некога бившег калуђера, архимандрита Стефана, Цетињски светитељ опомиње народ да се од њега уклањају као од ”злонаравног смутљивца, који не мисли друго него како да са лажима утврди своју срећу, врх несреће и срамоте свега народа”. Ово значи да је смутљиваца и лажних учитеља било увјек по Црној Гори, а исто тако и да је Цетињска митрополија одувјек била она адреса са које су Црногорцима стизала упозорења да таквима не вјерују. Нажалост, и данас, поред свих мука и невоља које наш народ трпи (братоубиства, наркоманија, социјалне неједнакости и сиромаштво многих), нијесу нас мимоишли ни такви самозвани учитељи који о Цркви, светитељима и вјерујућем народу, неометано и свакодневно износе највеће лажи и увреде. Један такав се појављује под именом ”Истјеривач митова”, на некој од овдашњих приватних телевизија. Овај, да би показао колико је ”паметан и начитан”, нема другу тему него да ружно говори о Цркви и Светим људима – којима народ вјековима вјерује. Свакако да Црква ништа нема против слободе говора и могућности да свако може јавно да изнесе свој став – ма какав он био, али дјелује неукусно, да двије већински државне фирме ”Аеродроми Црне Горе” и ”Електропривреда Црне Горе”, чији се буџет највећим дјелом пуни из џепа вјерујућег народа, финансирају ову приватну циркуску тачку поменутог самозванца. ( Да не буде забуне, у Цркву се иде добровољно, а плаћање струје и вожњу авионом сваки Црногорац мора да плати баш овим фирмама. ) Све дјелује још неукусније када чујемо, да овај ”истјеривач”, са толико омразе помиње српску културу и тако поспрдно изговара ријечи на екавици, а знамо да му је цио живот, удобно и комотно баш у Београду, гдје живи и ради. А да видимо како он то ”истјерује митове”: Тврди, а да не трепне, како су крајем Првог свјетског рата у Никшићу вршене импровизоване сахране црногорских светитеља!? Гдје је то прочитао овај вајни научник? Једини извор на који се позива је пропагандно антисрпско штиво ”Из крвавог албума Карађорђевића”. Тај материјал нико озбиљан у науци не узима као прворазредни извор, већ само као примјер политичке пропаганде у династичком сукобу Петровића и Карађорђевића. Једноставно, ако се већ боримо против митова, овдје треба подвући да о таквој ”сахрани” нема релевантних докумената. Исто тако, помињање Подгоричке скупштине у контексту антицрквених предлога и идеја, које су се на њој чуле – еклатантан је примјер неистина коју производи овај смутљивац. Јер, на тој скупштини, поменут је, али није узиман у разматрање, предлог тројице младих црногорских социјалиста ( М.Булајић, М.Јовановић и М.Терић ) да се свештеничка служба расформира, религије укину а мошти светаца о државном трошку сахране на гробљу!!! Од 165 посланика те скупштине, само су тројица били ”ове памети” и њихов предлог је игнорисан! ( др Ј.Бојовић ”Извори за историју радничког покрета у црној Гори 1919-29”, Титоград 1971. ) А ако бисмо ипак могли са неким да доведемо у везу оваква размишљања, то онда свакако нијесу посланици Подгоричке скупштине који су овај њихов ”Меморандум” презрели, него неке струје будућих комуниста, и њихова идеологија у Црној Гори од 1945 до данас, која ће, рушећи капелу на Ловћену, а градећи Мештровићев маузолеј, устврдити како црква и религија нијесу будућност црногорске социјалистичке омладине!!! А то јесте школски примјер митологије – када, насупрот чињеницима и доказивој истини, конструишеш приче на основу сопствених увјерења и емоција. И то је очигледно интелектуални идентитет овог ”утјеривача монтенегринског мита”. Ако се у овој емисији каже да је култ Светог Саве увезен у Црну Гору, и да га овдје није било прије 19.вијека, – онда неко ко то тврди има проблем са голим чињеницама, доказаним у науци: Свети Сава је оснивач првих православних епархија са домицилном, народном јерархијом, овдје у Црној Гори, тачније на простору средњовјековне Зете. А то су епархије: Зетска, Хумска и Будимљанска. Све оне трају до данас, и у свакој од њих се непрекидно његује култ Светог Саве. У Зетској ( касније Цетињској ) култ Светог Саве затичемо у историји приморских манастира, али и у богатом насљеђу манастира Мораче; у богослужбеним књигама штампарије Црнојевића и Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16.вијека ), у бројним народним предањима ( нпр. Светосавски пост, до данас важећи у селима око Цетиња ), као и у храмовима и светковинама из времена књаза Данила и краља Николе. У Хумској ( касније Захумско-рашкој ) светосавски култ је очигледан у историји манастира Пива и Острог, као и у бројним народним предањима из Пиве, Дробњака и Бањана. Коначно, бројне породице из ових крајева славе Св.Саву као своју крсну славу или прислужбу, па би ту свако даље истјеривање мита, могло да нас доведе само до радикалног атеистичког комунизма – и његове ”развојне” философије, да није добро славити славе које су нам ђедови оставили. Коначно, овај наш ”трговац маглом”, упоран је да нам докаже како на Рибници нема никаквог Немањиног града! Пошто инсистира да нам се представи као научник и истраживач, он постојање Немњиног града негира тако што тврди да је ту изграђено турско војно утврђење Депедеген! Па шта онда? Да ли је било утврђења и насеобина у данашњој Подгорици и прије Турака? Или је то мит? Истражујући которске архиве чувени научник Ристо Ковијанић доказује како се први помен средњовјековних насеобина крај Рибнице среће још 1326. А то је, ако нећемо да производимо неку нову митологију, – много прије турског доласка у ове крајеве. Коначно, у Немањиним животописима, која су, вијек и по старија од ових архивских документа, – поред свих стилских украса које одликују овакве текстове – стоје и непобитни подаци, извјештаји синова о томе да им се отац родио крај ријеке Рибнице!!! Као и о томе да је Немања, ослобађајући ту исту Рибницу од Византије, фактички ослободио ”отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ”!!! И на крају, питање: Зашто се од државних пара финансира овај модерни митотворац који хоће да утјера у нас, нешто што је смислио у својој београдској доколици? Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. Одељење спољашњих црквених веза канонске Украјинске православне цркве (у јединству с Московском патријаршијом) дало је официјелни превод Саопштења Светог Синода Васељенске патријаршије од 22. априла и свој коментар тог саопштења. У саопштењу Васељенске патријаршије се навод да је на седници Синода одржаној 19. и 20. априла под председништвом Свесватјејшег патријарха Вартоломеја, одлучено следедеће: "Васељенски патријархат који сагласно Божанственим и Светим канонима и дуговременом црквеном поретку и Свештеном Предању води бригу о свим Православним Црквама у свету и има одговорност за свеправославно јединство, тако и особито о православном украјинском народу, који је примио хришћанску веру и спасоносно крштење од Константинопоља, као његова истинска Мајка Црква, размотрио је подробно на овом, као и на претходним синодским заседањима, црквено стање у Украјини, примио је молбу од политичких и црквених лица који представљају милионе Украјинаца за додељивање аутокефалије, и решио је да тим поводом блиско сарађује и комуницира са свим сестринским Православним Црквама." Из овога је јасно, по Одељењу спољних послова УПЦ, да Константинопољска патријаршија неће предузети никакве кораке који би угрозили јединство православних. Утолико пре што ће се питање разматрати са свим Помесним Црквама од којих ниједна не општи са црквама у расколу које су потписале молбу (уз председника Порошенка и Врховну Раду Украјине), а разговори не могу да се воде без Украјинске православне цркве и као једине канонске цркве у Украјини и уједно највеће религиозне организације у овој земљи.
  5. Извор:http://www.pravoslavie.ru/112455.html Одељење спољашњих црквених веза канонске Украјинске православне цркве (у јединству с Московском патријаршијом) дало је официјелни превод Саопштења Светог Синода Васељенске патријаршије од 22. априла и свој коментар тог саопштења. У саопштењу Васељенске патријаршије се навод да је на седници Синода одржаној 19. и 20. априла под председништвом Свесватјејшег патријарха Вартоломеја, одлучено следедеће: "Васељенски патријархат који сагласно Божанственим и Светим канонима и дуговременом црквеном поретку и Свештеном Предању води бригу о свим Православним Црквама у свету и има одговорност за свеправославно јединство, тако и особито о православном украјинском народу, који је примио хришћанску веру и спасоносно крштење од Константинопоља, као његова истинска Мајка Црква, размотрио је подробно на овом, као и на претходним синодским заседањима, црквено стање у Украјини, примио је молбу од политичких и црквених лица који представљају милионе Украјинаца за додељивање аутокефалије, и решио је да тим поводом блиско сарађује и комуницира са свим сестринским Православним Црквама." Из овога је јасно, по Одељењу спољних послова УПЦ, да Константинопољска патријаршија неће предузети никакве кораке који би угрозили јединство православних. Утолико пре што ће се питање разматрати са свим Помесним Црквама од којих ниједна не општи са црквама у расколу које су потписале молбу (уз председника Порошенка и Врховну Раду Украјине), а разговори не могу да се воде без Украјинске православне цркве и као једине канонске цркве у Украјини и уједно највеће религиозне организације у овој земљи. View full Странице
  6. О овом случају за телевизију Храм говорио је протопрезвитер-ставрофор др Драгомир Сандо, нагласивши да је за човека најважнија борба за живот, јер је живот дар над даровима. Одговорност и обавеза православних верника је да се, колико може, брине о светињи живота, закључује уважени професор. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  7. „Увредити се – то је агресивна реакција“ Зашто се неке људи веома лако увреде, а други, чини се, никада се не вређају? Ми стремимо томе да се не вређамо, но снова и снова у срцу налазимо горак укус тог познатог нам осећања. Зашто? Увређеност. Оптерећујуће, мучно стање. Виновник увреде је већ одавно заборавио на речено или учињено, а срце увређеног може још дуго да се мучи и страда, као птица ухваћена у кавез. Увреда може да годинама тишти човека и да постане источником злих, осветничких поступака. Она нам је позната још из детињства, но и одраставши ко се од нас није осећао као дете којег су незаслужено увредили? О природи увреда расуђује доктор психијатар Андреј Бутко, члан омладинског православног Свето-Николајевског братства (град Минск, Белосрусија) – Андреј Владимировић, с тачке гледишта доктора-психијатра, каква је природа увреда? – После рођења детета почиње процес његовог васпитања када малиша прати своје родитеље и тражи одговор на питање: „Како да се понашам у овој или оној ситуацији“? Он је малецки, а родитељи као „богови“. Родитељи му својим понашањем и речима дају одговор на то питање у глобалном смислу. Свако од нас се тако учи одређеном начину реаговања. Ако су многе околности у процесу васпитања биле неблагопријатне, дете се адаптира, приспособљава се. Код њега се формирају посебни механизми психолошке заштите. Формира се свој, уникални начин грађења односа с другим људима и са светом, алгоритми унутарњих реакција. Тада ми излазимо из своје породице у свет, и у том моменту код нас већ постоји формиран неки начин размишљања, осећања и понашања на који смо привикли. – Као компјутерски програм? – Да. И човек из навике, без особитог напрезања, живи по том програму. Мада њему остаје могућност да изађе за границе свог алгоритма и уради нешто непривично, ново. Но то ће за њега да буде нешто као ноу-хау и потребоваће неког усиља, биће праћено праском енергије. У свих нас су различити начини грађења односа с другима. Ако узмемо за пример увредљивост, увреда је само део већег алгоритма развијеног у процесу васпитања. На пример, отац је био агресиван и дете није могло да директно пројављује своје неслагање, противљење оцу. Но он је развио увређеност као начин пасивне агресије. У општепсихолошком смислу увређеност (увредити се) – је ипак агресивна реакција. – А какво васпитање може да искључи из понашања детета такву реакцију? Мало је вероватно да се може искључити, чак није ни корисно, због чега смањивати асортиман реакција. Али зато, учинити је реакцијом не првог избора, сасвим је могуће. Да би то успели, као прво, не би требало да родитељи у својим односима често демонстрирају увређеност. Као друго, не би се требало бојати агресије на своју адресу, и дозвољавати детету да отворено говори шта жели и шта не жели, отворено спорити, уступати детету. У исто време неке пројаве воље детета треба пресецати. И чинити то избиратељно (селективно), у зависности од дане ситуације. У једном случају дозвољавати пројаву директне агресије, а у другом – учити га да обавезно уступи. Овде се пројављује одговорност избора и вероватноћа грешки. У хришћанском контексту се може рећи да је идеално васпитање – када родитељи васпитавају с расуђивањем. То одражава принцип: „Све ми је дозвољњено, али ми све није на корист“ (1 Кор. 6, 12). То је максимално широк, гибак спектар понашања, с много разних варијаната, у којем је по суштини прописано, да јеног шаблона, на све случајеве у живота, нема. Ту је много слободе. – А ако је васпитање другачије? – Детету може да се наметне жесток шаблон, који претпоставља узак спектар варијаната понашања. На пример: Потребно је свагда подчињавати се грубој сили, дете је – роб, који испуњава све заповести родитеља. И тада је дете принуђено да се приспособљава том шаблону. Уз помоћ те исте увређености. Увређеност претпоставља да се у онога ко нас је увредио појави осећање кривице. Он ће се „кувати“ у томе и кроз неко време ће га осећање кривице привести томе да нешто учини за онога кога је увредио. Често се такав механизам среће у породицама алкохоличара. Видео сам такве случајеве док сам радио у наркологији. Тамо су такви односи – посебно популарни међу супрузима. Муж пије. Он је агресор, а жена је увређена. Потом, када се он протрезни, може бити обрнуто: она је – агресор, прогонилац, зато што она напада, звоца мужу, а муж – увређени, несрећна жртва. – То јест постојана смена улога… – Да, у породици где постоје зависни односи, својеврсан фудбал – то у један гол се шутира, то у други. У том случају шема „увреда-осећај кривице-увреда-осећај кривице“ – је начин живота, начин функционисања односа, где је све време неко увређен, а неко крив. – А ако се вратимо к увреди, обраћеној не на чланове породице, него нпр. на сараднике на послу. Каква је тамо корист уврдити се? – Разни људи се вређају из разних разлога, тј. увређеност има разне функције у односима. Зрели, одрасли, одговорни односи претпостављају схватање тога да сам ја – личност и ти – личност. Ја могу нешто хтети од другог човека, а он може да ми то да или не да. А ако ми он то не да, тада ја са тим могу да будем незадовољан и могу да будем агресиван према њему. На пример, ја имам текст и потребно ми је да ми помогне моја колегиница која уме да редактира текст. Она говори: „Добро, урадићу то, имам жељу и времена“. И ја сам задовољан, лепо ми је – душа просто поје. Но она може и да откаже. Тада ја могу да будем незадовољан. Зрели односи – то је отвореност, директно обраћање к другом човеку и спремност да се прихвати било који варијант одговора. Ако такве зрелости нема, тада односи могу да буди и другачији… На пример, ја ћу да молим колегиницу тако, као да ми је она обавезна помоћи. У суштини ја покушавам да јој заповедим, наметнем своју вољу, но веома замаскирано. Ја разапињем једну врсту психолошке замке. Ја могу да кажем да је код мене компликована животна ситуација, и о томе како је за мене важна та молба, да је она малтене једини чвоек који ми може помоћи… То може да буде предложено како год угодно но суштина је у томе да ако она не испуни моју молбу, тада ће мени бити веома лоше и за то ће бити крива она. Ако колегиница „порджава“ такав тип односа, узима одгооврност за мој живот на себе, она ће то да уради за мене чак и на своју штету, и већ ћу ја бити крив, а она може да се „наслађује“ увређеношћу. – Но то је све понашање на несвесном нивоу? – Да, као правило и онај ко се увредио, и онај који вређа нису свесни истинских мотива свога понашања. Они чак могу да буду уверени да сви људи тако живе, да другачији односи уопште не постоје. Још један пример: жена се љути на мужаи и, демонстрирајући своју увређеност, затвара се у купатило, алудирајући на то да ће нешто да уради са собом. Тако она хоће да издејствује своје, а ако се муж не сагласи, и ако се шта деси, онда ће он да буде крив, што ју је довео до тога да… – То је значи чиста манипулација… – Управо то. У другим случајевима увређеност може да игра и другу улогу. Она може да буде својеврсан начин да се сажалимо на себе. Ако се вратимо к сазависним (у породицама алкохоличара) односима, то су тамо свагда две неудовољене потребе. Једна из њих је – потреба у истинској, искреној бсликости, у истинском сагласју поступака, мисли и осећања, у томе да истински буду заједно. У суштини потреба за психолошким слијанијем (растварањем). То је једна од базних потреба човека – жеља бити заједно. – Библиске речи „није добро човеку бити самом“? – Да, у неком смислу. Та способност и потреба зближавати се лежи у основи истинске блискости двоје људи, у основи љубави, ако је посматрамо не у црквеном него у психолошком контексту. Мада се они негде могу и пресецати. У блискости нема „ја“ и „ти“, постоји једно цело, у којем постоји срећа од преживљавања „ми“, но истовремено постоји и сисно смућење од тога што се толико блиско један човек приближио другом! Овде се пројављуе страх губљења сопствене идентичности, страх тога да ћу се ја сада растворити у другом, и мене као личности ће нестати. То је страх да ће нас други прогутати. Истинска блискост подразумева делимично растварање у другом. И праћњна је страхом губљења самог себе. Идење у супротном правцу – то је потреба бити „ја“, жеља за аутономијом, слободом. Но када се ја одељујем и ничим нисам везан с другим човеком, тада се појављује страх усамљености. То су две крајности. Само што су у сазависним односима обе те потребе хронично неудовољене. И ако је немогуће бити „ми“ у пуној мери и немогуће је бити самосталним „ја“, то свеза увреда-кривица регулише такве односе, обезбвеђује умишљено „ми“, илузорно једнинство. А агресивност која свагда присуствује у односима с алкохоличарем и његовом половином, изазива као неко замишљено разделење. Но на самом делу нема ни једног ни другог. То је илузорно јединство и илузорно разделење – када жена звоца алкохоличару или алкохоличар бије жену. У даном процесу увређеност – је механизам адаптације, начин регулисања односа. – Из тога се може закључити да увређеност може да одигра и неку позитивну улогу? – Да, она регулише односе. Све наше реакције су наш најбољи избор из асортимана реакција којим свако од нас влада. Само што је асортиман понекад исувише сиромашан… – Реците, а човек, у којега се навика да се вређа формирала као заштитна реакција и стала неодељиви део душе, он шта – без увређености већ у принципу не може да живи? – Ако код чевека постоји неки начин регулисања односа, ако он испуњава своју функцију – то је у реду. Слава Богу да смо способни да се адаптирамо на разне услове живота. Ако одузмемо од човека неки шаблон понашања и ништа му не дамо заузврат, за њега ће то да буде катастрофа. И он се неће тако једноставно отказати од својих старих шаблона! Важно је схватити да је то његов начни живљења, и он му реално помаже да живи. Проблем није у самој увређеност као психолошкој заштити. Проблем настаје када је то – једнини начин регулисања односа с онима који га окружују. Када је у свим ситуацијама једна те иста реакција – увређеност. – Но ипак је увређеност – мучитељно стање. И хришћанин је, уопште, призван да се учи да прашта увреде, да се не вређа. Ето и Васкрсно праштање нам сваке година то напомиње. Но зар је могуће у један дан одједном свима све опростити? – Ја мислим да када ми гоовримо о Васкршњем праштању, то реч не иде о том да у један дан узмемо све – и опростимо. Пре ће бити да ми гоовримо о правци движенија (кретања) наше душе. Означавамо тај правац као нешто истинско, као значајно, битно, ауторитетно за нас. И колико је у нашим силама, можемо покушати да опростимо. А сам чин Васкршњег праштања – на видљив начин изражава то да су наше мисли, осећања и поступци устремљени ка праштању увреда, израз наше жеђи и тежње за другачијим односима, односима заповеђеним Христом. И главно је да смо се трудили, старали се, покушавали, чак и ако нам није успело да опростимо. – И тако, ви тврдите да је преодолети дефекте шаблона понашања формираних још у детињству, као на пример лака увредљивост, веома сложно. Значи, немогуће је човеку нагло се изменити на боље и преодолети своје комплексе? – Ако човек одједном сам за самог себе реши проблем, на који би му требале године психотерапије, за мене је то – чудо. И може се претпостављати да нешто подобно происходи не без учешћа Господа. – Значи – то је изузетак из правила? – Да. Зато што ако родитиљи нису дете научили још у детињству, ако на сопственом примеру нису показали пример здравог понашања, ако сами то нису умели, тада њихово дете просто не зна како то може бити. Занимања, рад с психотерпеутом претпостављају осазнавање свог асортимана реакција и њихове мотиве, а такођер и добијање новог опита односа и самим тим ширење могућности. На то је потребно уложити много усиља и потрошити доста времена. Колико – то је свагда индивидуално. Ако се деси нагли прорив, помак на боље, мислим да то Бог на наки начин дарује човеку то, што је требало бити одстрадано и зарађено муктрпним радом. https://www.miloserdie.ru/article/obida-eto-agressivnaya-reakciya/
×
×
  • Create New...