Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'рај'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај? Да ли се са смрћу све завршава? Шта бива са човековом личношћу, да ли он има неку своју индивидуалну бесмртност по смрти тела? Као уводик у ову компликовану и тешку тему, на коју нико нема одговор, али зато не значи да се не треба и бавити њоме, узећу осму химну о Рају, преподобног Јефрема Сиријца. Прочитајмо је: 1. Дубоко ми у слух сашла реч која ме раздрагава, што се у Писму пита у причи о разбојнику на крсту, и утеху донела ми, огрезлом ми у гресима. Онај који помилова разбојника одвешће ме у врт, чије име, чим га чујем, чудесно ме усхићује. Дух мој, узе раскинувши, похрли у созерцање њега. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 2. Ту видех обиталиште и Скинију од светлости и глас чух што говораше: Благо разбојнику што по милости Божјој кључеве од раја доби! Поверовах сместа – ту је, ал, помислих потом одмах како није кадра душа Рај чувенствено да осећа без сапутника свога, оруђа свога, харфе своје. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 3. И у земљи радовања обузе ме скорб тескобна – бескорисно изгледаше да тајанства испитујем; мисао о Разбојнику наведе ме на питање: Ако је душа способна да гледа и да чује и без тела, зашто је онда у њега затворена? Ако може и без тела да живи зашто онда преко њега спознаје смрт? Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 4. А да без тела душа не може ишта да види, доказује тело само. Када се тело вида лиши, тад и душа бива слепа и с њим ходи пипајући. Ето како једно друго потребују и сведоче – ко што телу треба душа да би оно могло живети, тако је исто и души тело нужно да би чула и видела. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 5. Постане ли тело немо, с њиме и душа бива нема; кад је болно, у бунилу, и душа такође бунца. Све кад би могла душа одвојено да постоји, без сапутника свога, просто не би постојала. Душа тако стварно личи на заметак у утроби материној, што у себи има живот, ал' је лишен говора и моћи ума. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 6. Ако, дакле, притиснута у телу, ипак, заметку је налик душа, то не може да спознаје, ни себе ни сапутника свога, колико је немоћнија кад од њега далако оде?! Она тада више нема ни на себи ни у себи чула да у њеној служби бивала би ко оруђе, јер чулима само сапутника свога може да се пројављује и видљивом да постаје. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 7. Недостатак ни у чему боравиште то благословено нема, земља ова пуноте је савршена баш у свему. Душа, дакле, не би могла овамо да уђе сама, пошто у ње такве не би баш низашто било тада чувствених и умних сила. У дан васкрсења тело и његова сва ће чула у Едем да уђу тако у свом пуном савршенству. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 8. Рука Самог Створитеља, месећ тело из земље, назначи му да га као Творца свога песмом слави. Али, као харфи немој, глас му још недостајаше све до оног крајњег трена, кад Створитељ удахну му душу кадру да Господу пој узноси; Струне тако звук добише, а душа кроз њих премудрости говор прими. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 9. Кад доврши пак Адама, пошто га већ целог сазда, узевши га, Господ га у Рај настани. Ни по себи ни због себе сама ту да уђе душа није могла. Ал' душа и тело скупа уђоше унутра чисти, савршени у земљу савршенства, те заједно из ње изиђоше, окаљавши се. То је доказ да у њу о васкрсењу заједно ће да се врате. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 10. Нехајан је раја чувар Адам био, јер крадљивац у њ му уђе, лукави да опљачка га. Но, плодове заменарив којима свак би други похитао, он похара домаћина самог врта. Потом, Господ у потрагу за њим пође, сиђе, у Ш'ол сађе, ту га нађе, избави га и одатле поново у рај узведе. Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! 11. У зазиданим становима, уз ограду саму раја пребивају душе верних и праведних, ту се стане ишчекујући тела своја, пријатеље, е – да, кад се двери врта најзад буду отвориле – и тела и душе клину између осана силних: Благословен онај који је из Ш'ола Адама ван извео и у рај опет са синовима увео! Удостоји ме, да могу да уђем у Царство твоје! Разумевање проблема пред који нас ставља Доктор Цркве (тако у католика), Јефрем који зететички покушава да одговори на ову апорију која је скоро већ историјска, јер је тумачење ове епизоде о Разбојнику довело до оштрог сукоба између традиционалних цркава са једне стране и, са друге, Јеховиних сведока (ЈС) и Адвентиста (АД). Наиме „традиционалан“ став католика и православаца је да душа надживљава смрт тела и да благује у вантелесном ишчекивању Другог и славног доласка, док ове две нове секте се држе старозаветног уверења да душа умире са телом и да ће само са Васкрсењем поново доћи до одушевљења тела па ће тако човек живети вечно. Традиционалисти ће у овом стиху (Лк 23, 43) видети доказ да душа иде у Рај, ове секте да умире. Све се претвара у проблем интерпукције, где се ставља зарез. Традиционалисти реконструишу: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у Рају. ЈС и АД: Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у Рају. Нема судије који би засигурно могао рећи где у грчком тексту иде зарез, али немамо ниједног јединог гркофоног црквеног писца који је читао овај текст у кључу ЈС и АД. И један Сиријац, као што је Јефрем, у чијој школи је доминирао семитски менталитет, поштедео би себе свих ових питања, ставивши зарез иза „данас“ да је тако могао да се прочита овај текст. Напротив, он не покушава овако детињасто да избегне проблем. Његова идеја Раја је материјалистичка. Бог је направио један ограђени врт, како би урадио сваки баштован, и у њега настанио људе од крви и меса, Адама и Еву (dе paradiso, 8, 2). Рај је чувствен, и само чулима може да се осећа, а чула пак постоје само у телу (ib.). Стога се одмах пита: Ако је душа способна да гледа и да чује и без тела, зашто је онда у њега затворена? То је идеја која је распредана надугачко у неоплатоничара, али и код хришћанских мислилаца. Који је мотив да душа уђе у тело? Тако Плотин набраја многобројне изразе за овај мистериозни спој: сејање душа; силазак ради усавршавања универзума; казна; пећина; нужност и слобода; обитавање у злом телу; скитња, лутање; одмор од бежања; добровољан и недобровољан силазак, мада Плотин све то нивелише у једном коначном повратку ка Првом принципу (enneades, 4, 8, 5). Јефрем пак не би видео ниједан позитиван разлог. Да душа не може да функционише без тела Јефрем нас убеђује упечатљивим примерима који су у то доба, али и данас, били импресивни: душа без тела не види, слепа је; као што телу треба душа да би живело, тако је и души тело нужно да би чула и видела (de parad. 8, 4). Ако је тело немо, онда је и душа нема; ако је тело у бунилу, онда и душа бунца (de parad. 8, 5). Душе нема без тела, и без њега нити говори, нити мисли, закључује Јефрем у овом параграфу. Она се пројављује само кроз тело (de parad. 8, 6). У савршени Рај може да уђе само савршен, комплетан човек, сачињен од тела и душе и то ће се десити само у дан васкрсења (de parad. 8, 7). И тело без душе је немо и немислеће, и само кроз удахњивање душе у извајано од глине тело, оно може Господу пој да узноси (de parad. 8, 8). Савршени Адам је тако посађен у Рај, у који сама душа није могла да постоји. Заједно су душа и тело ушли унутра чисти, заједно због греха изишли, што је по Јефрему доказ да ће по Васкрсењу заједно и да се врате (de parad. 8, 9). Господ је одбеглог Адама нашао само сишавши у Ш'ол, одатле избавио и поново у Рај узвео (de parad. 8, 10). Рај је био ограђен врт, тако да сада уз његову ограду пребивају душе верних и праведних, ишчекујући своја тела, пријатеље (sic!), да би са њима тамо ушле. Јефремов текст је бесконачно леп и одише духом раног хришћанства. Вера у доброту Божијег стварања, радовање животу и Тројици, једна експлозија оптимизма. Себастијан Брок ће рећи да Јефрем оставља неразрешеном дилему како је Разбојник могао ући у Рај.[1] Дисоцирао бих се од овог мишљења. Решење бих видео у једном парадоксу који налзимо у овој химни. Јефрем је постулирао да душа не може да уђе у материјални Рај без тела. То не може ни Разбојник, без обзира на Спаситељево обећање. Међутим, Јефрем парадоксално изјављује да је Господ сишао у Ш'ол, и одатле у Рај узнео Адама и његове потомке. Исто важи и за Разбојника. Не говори нам Јефрем о два васкрсења, једно које важи за ове свете, а друго које ће бити на крају времена. Душа без тела не може у Рај. Он за гаранта узима обећање, реч Исусову, али је актуализује. Време ишчезава, иако је његов претходни дискурс и апорија управо историјског, темпоралног карактера. Јефрем жели, како се мени чини, да каже како са Христовим васкрсењем устају сви који ће бити становници Раја, Небеског Јерусалима. Као што нам Јеванђеље по Јовану вели да Исус на крсту васкрсава. Посвађао би Јефрема са логиком неко ко би тврдио да је овај видео Адама у Рају по Исусовом силаску у Ад, јер то Јефрем експлицитно одбија. Он само покушава да нам објасни како се његово васкрсење односи на наше, како ми учествујемо у том васкрсењу. Временски Исус васкрсава пре нас, али је тај догађај ванвременски, тако да може да обухвати све индивидуе од почетка света и до краја. А то може јер је Логос исти јуче, данас и сутра (Јевр 13, 8). Литургијски Исус Христос Наравно да све ово Јефрем није дефинисао, али са друге стране, мислим да је предложено читање кохерентно са изложеним у VIII химни. Међутим, у прилог оваквог читања иде и једна већ консолидована православна литургијска пракса. Такозвана Литургија Св. Јована Златоустог, изражава на више места ово сажимање времена, обједињавања свих светих створења у Оваплоћеном Логосу. Литургија је једна процесија, литија, која почиње са проскомидијом и завршава отпустом. Реч је о процесу, радњи, живој ствари. Вади се агнец и ставља на дискос. Комеморише се његово жртвовање. Када му се симболички узима живот, ваде се друге честице у част и спомен Богородице, Јована Претече, Пророка и других светаца, а онда за живе и мртве. Црква са својом главом, Христом, је спремна. Ђакон кади и као да одговара на Јефремово питање рецитујући: „У гробу телесно, у аду са душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени“. Све је лепо и побожно припремљено, окађено, а онда настаје пакао: долазе на сцену јуридичари, устају из гробова фарисеји (да будемо у складу са Јефремовом поезијом). Ми пак ходамо са Господом, молимо се на входу: „Учини да са нашим входом буде вход светих анђела“, не 5-6 анђела, него сви анђели. Са њима смо уједињени у Оваплоћеном Логосу, Небеском Јерусалиму. Читамо Писма. Проповедамо. У Херувимској молитви сећамо се да је Христос свештеник, онај који приноси и који је принесен, онај који прима и који се раздаје. Стављајући дискос на Престо, свештеник понавља: У гробу телесно, и додаје: „Гроб твој, Христе, извор васкрсења нашег, показа се... као лепши од раја...“. У молитви узнешења, се спомиње како нас је Христос узвео на небо и тако даровао нам Царство своје будуће, и прима службу из руку људи, а не анђела, али и ми са њима кличемо „Свет јеси и пресвет...“. Перспектива је небеска. У анамнези се сећамо свих страдања Христових, васкрсења, вазнесења и „другог и славног доласка“. Ствари се, дакле, гледају из есхатолошке остварености, која бива актуелизована епиклезом: „...молимо Те... ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове“, и Духом нам оприсутни Христа. Онога који је у себи објединио сва створења. Дух Свети нас чини деловима тог прослављеног и мистичког Тела. Онда долазе нови фарисеји који то негирају: Зашто стављате све честице у путир? И неко поједе честицу принету за баба Милеву, и онда се уместо Христом причестио Милевом? Не разумеју да „једу“ Милеву јер је и она део Христовог тела. Једу и сами себе уколико су делови тог тела. Једење означава најприсније сједињење са ближњим. Тако „једемо“ свеце.То не би било могуће ако они нису сједињени са Христом. Ови замишљају Христа као индивидуу, да он има неко своје индивидуално тело које је, наравно, свето по својој природи и нема у себи никакве Милеве. Пошто је „свето“, онда га ретко треба узимати, јер то није супа. Овако смешно расуђивање доводи до апсурдних закључака: ђакон који употребљава на крају дарове, причешћује се мало са Христом, мало са Милевом, Амфилохијем итд. Миш који би украо и појео причешће (сада је већ мало теже да се то деси) постао би свети миш? Како је могуће да се то „свето“ тело у нама распада, па га из себе избацујемо разложено, пишкимо у Христу Христа? Како неко и даље може да брани жени у циклусу да се причести, јер мисли да са њеном крвљу одлази и Христова? Жена која има циклус, онда је суспендована из тела Христовог, па кад јој престане, опет буде део тог тела? Једном речју, мноштво је апсурдних ситуација у које се упада ако се тело Христово посматра као индивидуално. Надилажење времена и простора Идеја да због надилажења времена Христос обухвата сва света створења, и да је због ванвремености она учествују у њему, пројављује се и у другим хришћанским тајнама и предању. Тако нпр. у иконографији видимо Павла представљеног на Вазнесењу, иако он историјски тамо није био присутан. Кроз вазнесење људске природе у Христу вазносе се и сви они који учествују у њој. Без обзира што тамо нису били присутни и што се тек имају родити. Доста година је прошло од када сам написао Лик и Прволик, у Беседа 1-4 (1993) 227-231, где сам поменуо Преображење као par excellence догађај пројављивања Царства небеског на земљи, јер сам Христос у присуству ученика вели да има неких који неће умрети док не виде Сина Човечијег како долази у Царству своме (Мк 9,1, Лк 9, 27-28, Мт 16, 28). Са Исусом су разговарали два човека, „Мојсије и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ (Лк 9, 30-31). На страну уобичајена симболика Мојсија као Закона, Илије као Пророка, тако да Исуса можемо видети као испунење једног и другог, за приметити је да су ово људи, а не душе, иако прослављени (из Царства). Они су од крви и меса. Они су у телу узашли на Небо. Илију су тамо пренеле ватрене кочије, а Мојсија Господ сахрани (Пнз 34, 6), тако да му се не зна гроба, што је дало места веровању израженом у апокрифу, Мојсијево вазнесење, да је он у телу узет о чему магловиту напомену даје Јуда, 9 јер тај одломак на који се он позива није дошао до нас заједно са поменутим и, дакле, мањкавим апокрифом. Интересантно је да је Исус забранио апостолима да говоре о преображењу, све док не буде васкрсења, што сугерише да тек онда оно може да се разуме. Царство небеско се јавља као последица васкрсења, мада овде временски имамо једно тумбање: пре су видели Царство него што се десило васкрсење. Опет, то нам може бити јасно из перспективе оствареног у „очима“ Божијим Царства небеског. Веровато их нема само четворо-петоро „горе“ (Енох, Мојсије, Илија, Исус и Марија), него су сви свети „већ“ „тамо“. Ограничени смо језички, али не мање и могућношћу поимања овог ванвременог феномена. За нас стрела времена иде само у једном правцу, ка будућности, која се поклапа са оном психолошком. Васкрсење тек има да се збуде. Наравно, не и за Бога који надилази категорије створеног (временско-просторни континуум) које итекако важе за нас. Бесмртност душе Бесмртност душе, било по природи, било по благодати је учење небиблијског порекла. У платонизам је ушло преко питагорејско-орфичких спекулација, а одатле и у хришћанство. Наравно да оно није прихваћено од свих Отаца, али јесте од огромне већине. Вели се да душе праведника благују у „Аврамовом наручју“ до коначног васкрсења. То учење као свој најозбиљнији проблем има, поред оних које Јефрем наведе, неразумевање зашто је неопходно васкрсење тела: када је већ души лакше без њега и када задржава све своје функције осим оне која се односи на руковођење тела, што би се поново спајала са њим? Прибегава се мало убедљивим разлозима: тело је украс душе (Златоусти, Августин) или праведности: заједно су се трудили па заједно треба и да благују и да буду награђени или пак кажњени. Ни учења о Чистилишту и Митарствима се не срећу са мањим проблемима. Они за заједничку базу имају идеју „средњих“, обичних људи, који нису ни за пакао ни за рај, па им се даје шанса кроз привремено страдање (мало их прекале кроз лед и ватру у неким верзијама – Чистилишне муке, или их траумирају балкански ваздушни цариници, па морају други, који су се обогатили на земљи, да плате за њих). Тако, пошто су задовољили божанску правду, могу да одлете на небо. Ова учења налазе свој извор у људској машти, а не у Писму. Да су плод маште види се по њиховим многобројним различитим варијантама тих мучења или авантура које душа мора да сретне на путу до неба. У лицу Марка Ефеског православни ће у Фиренци одбацити Чистилиште као неприхватљиво учење, али он зато нигде неће поменути Митарства јер би му Латини рекли: Па ово учење личи на наше! Због тога се правио да никад није чуо за Митарства. Мали проблем је што оба ова учења, која су у експликативном делу супротна, имају своју потврду у Предању. Наиме, и једно и друго су основани на Оцима. Неком полемичару, који није обдарен знатном интелигенцијом, па би прихватао једно, а одбацивао друго, привео бих за то, које одбацује, сведочанства Отаца. Најприродније решење је да се и једно и друго учење посматрају као апокрифи, ствар фолклора и да се никоме не намећу као догма. Молитве за умрле и молитве свецима Јасно је да и једне и друге молитве остају и да нису искључене ставом да душе умиру заједно са телима или да „спавају“ до Страшног суда. Ми се молимо за упокојене, за особе, а не за један њихов део. Молимо се да на Небу будемо заједно. Да наша љубав учествује са Божијим сећањем на васкрсењу нама драгих. Не да му ми помогнемо да му се души олакша, него да заједно будемо у Царству. Тако и слабији, „нормални“ хришћани имају користи од духовних атлета. Они за слабе „задужују“ Бога, као што су то урадили и свеци који су постали пријатељи Божији па могу да посредују за грешне. Уверени смо да свеци „тамо негде“ нас чују. Та ванвременост им омогућава да нас чују. На овом форуму често пише, увек проницљиви, о. Сава Јањић,[2] и помиње учење о. Хопка, за које нисам знао, а које наликује овом које управо излажем. Сава види и следеће проблеме: „На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима“. Јањићев је прави пример како се приступа расправи неког проблема. Не осуђује противника као јеретика него износи ставове који показују зашто нешто, по његовом суду, не може да стоји. Ја нисам Хопков адвокат, нити сам икада о овим стварима промишљао имајући у виду текст који је Сава поменуо. Радо ћу га прочитати. Сада пак неколико мојих опсервација. „У предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење“, није тешко, него немогуће. Постоје назнаке и могу се извлачити логичке консеквенце, као што сам ја то урадио са Јефремом, али једна комплетна рефлексија не. Мислим да је права препрека о. Сави у томе што он посматра ствари из актуелног „сада“ и историјски. Без премца је пак Августин у промишљању феномена времена, нарочито у Confessiones, и Tractatus in Evangelium Iohannis где вели: mens capiat vere esse: est enim semper eodem modo esse (38, 10; такође 23, 9 и De diversis quaestionibus octoginta tribus, 17). Дух пак егзистира у прошлом, садашњем и будућем. Зато је код Августина време ништа друго до протезање духа (conf. 11, 26, 33: Inde mihi visum est nihil esse aliud tempus quam distentionem: sed cuius rei, nescio, et mirum, si non ipsius animi). Бог је ван њега јер није створење као само време. Било је „времена“ када време није постојало. Тек са кретањем твари, оно настаје (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 3, 8; De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Због тога Августин нема идеју „објективног, апсолутног“ времена, времена као трајања које би било независно од кретања. Време је „одсечено“ с краја (почетка). Код Саве пак, време тече сада. Због тога су кости везане са душом. Ако су те мошти сада, како могу да буду и део, тј. у саставу тог есхатолошког свеца? Код Августина ћемо наћи промишљање које подржава ову моју и Хопкову тезу, мада је он био поборник тезе о бесмртности душе по Божијем деловању. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“, као што нам квантна физика вели да је могуће за електроне. Опет, имамо доста Отаца који ће здраворазумски тврдити да анђели, будући створења, не могу да буду истовремено на два места. Међутим, здрав резон има мало простора у физици и теологији. Здраворазумски, чувени Пол Дејвис (Paul Davies), види проблем да Бог може да мисли, јер ако је он непроменљив, мора да се мења кроз време које је неопходно за процес размишљања (God and the New Physics, New York 1983). Наравно да је то за нас који се молимо неприхватљиво. Бесмислено би било да се молимо некоме ко не може да нас чује ни разуме. Но, Августин може да нам помогне да се примакнемо овој тајни да размишљамо о временом и а-темпоралном као о два регреса, два субјекта који су одвојени, тј. разнородни. Ванвременско улази у историју. Оно и постоји ван-времена, да се изразим таутолошки. Зато анђели могу да уђу у време и да остану ван њега. Зато је догађај Преображења (актуализовања у времену и простору Царства небеског) био могућ и пре Васкрсења. Како је могао Исус да да своје тело апостолима пре васкрсења и без силаска Духа? Нема ћирибу-ћириба. Уласци есхатолошких стварности (остварености) су могући, јер темпорални поредак зависи од њих, а не обрнуто. Божији Дух држи све у постојању. Не некаква замишљена непропадљива и једноставна, на делове, дакле, неразложива природа. Бог се појављује у историји али не из ње, тј. из времена, ма ван времена. За њега су сви моменти бића актуелни, за нас теку. Није наша историја Божија. Нема поклапања. Темпоралност је само наша. Непотребност учења о бесмртности душе Occam's razor или lex parsimoniae уводи нужно у теорију о бесмртности душе категорију а-темпоралности. Ево, који су проблеми ако душе постоје у времену. Нпр., неко предање резервише за Арханђела Михајла да убире душе и вага их на кантару. Ако би он то радио у реалном времену, то би значило да мора да извага око 2 душе сваке секунде. Наиме, дан има 86.400 секунди, а дневно умре око 160.000 људи. И ово је само просек; деси се да по 50 умре у секунди. И чекају у реду? Прво, што он не би могао да суди (имаш 2-3 стотинке да те просудим, и где је ту објективни суд?), друго, што би се убио од досаде. Нон-стоп из црева испадају душе... лепота од улоге за коју ме Бог одредио! За промену бих прихватио и Прометејеву судбину, или Сизифов посао. Дакле, не будимо деца. Не замишљајмо како му Петар помало помаже, јер има кључеве од врата. И он би излудео. Друго, требало би да има по 2 кључа, један за пакао, други за рај, а шта ако му се помешају? Настане хаос. Оставимо сумњиве традиције. Узмимо озбиљне. Молим се Богородици, св. Николи, св. Теодори. И то се молим озбиљно. Она ме чује? Како ако се ја молим на српском, а сада 100 калуђерица на тргу св. Петра јој се обраћају на разним језицима? Па јој се моле у Смедеревским црквама, одакле се молитва најбоље чује... Или има секретарице које пропуштају неке молитве њој а неке не? Св. Никола је у таквој гужви по старом календару. По новом мање. Најбоље је да се помолите Теодори, Јустинијановој жени, јер многи који знају њено житије немају намере да јој се помоле, а живог култа нема нигде. Дакле, Теодора у рају, па иако у крају, одмах ће да се обрадује топлом молитвенику и да га заступи пред Богом. Доста са завитлавањем. Порука је јасна. Ко замишља време за душе, неће се наћи у бољој ситуацији од онога који говори да свеци интервенишу не са Неба него из Есхатона. Друго учење је боље зато што објашњава нужност тела, даје несумњиву позитивну оцену целокупној Божијој творевини, и што отклања лажне одбрамбене зидове уплашеног смртног створа који жели да у нечем „опипљивом“ има сигурност свог трајања, своју извесност. Онај ко верује да има бесмртну природу, чак и по благодати, ослања се на то и не отвара се ка Богу који треба да је једини његов темељ. А Бога нико није видео. Зато је лакше веровати у природу коју видимо, него да се поуздајемо у Божију вољу. Августин, када је полемисао са онима који су добре акције видели у слободној вољи човека, чудио се како неко полаже наде у оно што је очигледно слабо, а не у Божију благодат, оно што је јако. Фундаменти нашег бића су у невидљивом. У слободи којом можемо да волимо Бога, али само онда пошто је он прво заволео нас. Парадоксе пак које доноси „презаузетост“ светих треба решавати у Духу Светом који лебди изнад времена и сигурно „распоређује“ небројене молитве. Он је и тај који у нама уздише, Авва, Оче, који и чини чуда кроз есхатолошког Христа. Нико нас није учио да дишемо, да волимо родитеље. Тако се и молимо, мада не знамо како ствари функционишу. Растући, учимо од чега је састављен ваздух, зашто волимо и од чега је мајчино млеко, како треба да се молимо, односно да живимо да би та молитва била чиста. Али, нико неће да престане да дише, да пије млеко, да се моли зато што не зна како то „ради“. Зоран Ђуровић Рим, 9. 8. 2015. [1] [2] https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-86#entry1308878 Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  2. Какo избећи све бразде и лукаво сплетене мреже које ђаво непрекидно баца у узбуркано море људског живота са циљем да улови свакога човека, па и целе народе, у тренуцима када ови одступају од Бога који једини жели да се свако од нас спаси, - о овоме у интервјуу са схиархимандритом Илијом (Ноздриним). – Oче Илија, како да научимо да живимо врлинским животом? – Свако од нас има савест. То је глас Божији који је са рођењем дат свакој људској души. Дата нам је и слободна воља. Човек може да поступи супротно својој савести. Она ће га, наравно, потом пећи. Зато је човек обдарен разумом, да би промишљао о поступку пре него што га учини. Када човек поступа сходно моралном закону који је установио Творац, савест одобрава његове поступке и то човека радује. Речено је у Јеванђељу: ”Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима.” (Мт. 7:12). Ако бисмо почели само ту заповест да испуњавамо, наш живот би био много мирнији. И то је само једна заповест! Свето Писмо нам је дато као подсећање на животна правила: тако треба да буде, ако хоћемо да живимо савесно. Господ је за нас све учинио. Он виси на Крсту све док на земљи има макар један грешник. Христос је распет за сваког од нас. Он хоће да се сви људи спасу. (1 Тим. 2:4). Ако би људи у своје бесмртне душе сместили ову истину о Богу који их све воли. Како су бесомучни комунисти падали у јарост рушећи цркве Божије! Зато што је у цркви све ради спасења људске душе, све Тајне су откривене: покајање, да бисмо своју савест чистили, Причешће, да бисмо се сјединили са Господом. И друге Тајне. Човек не може да не греши. Чим сагреши, одмах му прилазе тамне силе, и човек постаје немоћан пред саблазнима, друге жалости, поробљава. Тако почиње мржња. Људи заборављају шта је страх Божији. Над свима нама стоји правични Судија, и од Бога се не може ништа сакрити. Ако си сагрешио – покај се, опрости ближњем из све душе. Вечност нам је неизбежна, хтели ми то или не. Господ нам је дао молитву ”Оче наш”. То је врло проста молитва, али је у њој све речено. То је основа општења душе са својим Оцем. Сви смо ми деца Божија. Стога, обраћајући се Оцу, кажемо: ”И остави нам дугове наше, као што ми остављамо дужницима нашим” (види Мт. 6: 9–13). То јест, не само да молимо Господа да нам подари оно најнеопходније, него и дајемо обећање да ћемо праштати својој браћи и сестрама, који су нас нечим повредили, нешто због чега смо незадовољни. Трпљење је Божанско својство, и нестрпљење и озлојеђеност – сатанско. ”Трпљењем вашим спасавајте душе ваше” (Лк. 21:19) – говори Господ. Исто су нам и свети оци завештали: хришћанско савршенство се достиже кроз трпљење. Зато Бог шаље човеку разне недаће, спољашње и унутрашње. Спољашње су болести, беда, поруга, презир од стране ближњих. Унутрашње су страсти које некада притискајући душу, помажу да се душа обрати Богу, наводећи човека који се услед своје лоше нарави мучи, да потражи Спаситеља. Речено је да је митар изашао из храма много чистији, од фарисеја, иако је овај први био сав у греху, а други сав у добродетељи. – Фарисеј није имао смирење? – Није, а ни љубав према ближњему. Смирење и љубав су врх добродетељи. Без љубави и смирења немогуће је прићи Христу: ”Бог је љубав и који пребива љубави, у Богу пребива и Бог у њему.” (1 Ин. 4:16), – пише код апостола. Тако је и са смирењем. Речено је: ”унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.” (Фил. 2:8). Нисмо видели Оца Небеског, а Господ наш Исус Христос који се оваплотио, јавио нам је Бога. Призвани смо да се угледамо на Бога. Да почнемо да живимо у смирењу, трпљењу, љубави и тада ће и наше молитве бити услишене. Увек се види да ли се човек моли или не, да ли има снагу од молитве или га мучи нека туга. Највећи грех је наравно гордост. Горди људи се често сами изненаде како немају вере, чак и онда када као да јој теже? Са споља гледано, све раде како треба. Вера гордих је егоизам, као код фарисеја. А смирење и жртвена љубав приближавају Христу. – Оче, до револуције 1917.г. је, изгледа, преовладавало фарисејство? Људи су посећивали храмове, али су се суштински многи удаљавали од Бога, као што је речено код пророка: ”Народ се овај приближује устима својима и уснама својим поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповест је људска којој су научени”. (Ис. 29:13). – Господ допушта да се зло разобличи како би људи изабрали вечност са Богом. Па нису они тада за кору хлеба свирали. Како су се почетком ХХ века завршиле присилне побуне у Петрограду? Сада су већ историчари доказали да је то била престоница зараћених држава у Првом светском рату обезбеђена храном. Тако и сада омладини пуне главу лажима, окрећу је против власти. То је ђавоља логика. Тако су и цара свргли. Шта се догодило са људима, па су се бојали и да стану у цареву одбрану? А сада, против чега ратују? Да ли неко гладује? Да ли својој деци желе оно што је било пре сто година у нашој земљи? Свеједно, има доста сличности… Ево у часопису ”Непрегледна Русија” (излази у родном граду схиархимандрита Илије, у Орлу. – прим. аут. ) пише: ”Они који још увек желе да чују глас опомене, нека послушају речи пророштва светог праведног оца Јована Кронштатског, много пре катастрофе 1917.г. која је задесила руско друштво: шта чека Русију ако…”Ако се руски народ не покаје, крај је близу. Бог…ће послати бич у облику нечастивих, сурових, самозваних (тако и јесте: комунисти су били самозвани, – коментарише отац Илија) владалаца, који ће залити сву земљу крвљу и сузама. Одкуд та анархија, ти штрајкови, то разбојништво, убиства, отмице, сва тај неморал друштва, тај разврат који је царовао, то опште пијанство? Од безверја, од безбожништва…На тлу безверја, малодушности, неморала, дошло је до распада државе. Ако се руском народу не усади вера и страх Божији, она неће моћи да издржи. Брже к Богу са покајањем! Брже ка чврстом и непоколобивом пристаништу вере и Цркве! Вера у слово Божије, слово Истине нестала је и заменила ју је вера у људски разум, штампа је постала вестник лажи – за њу нема ништа свето и вредно поштовања, ништа осим свог лукавог пера које је често пуно отрова клевете и подсмеха. Деца више нису послушна родитељима, ученици својим наставницима…Брак је исмејан, породични живот се распада; нема чврсте политике, свако је политичар…сви желе аутономију…Интелигенција је остала без љубави према Отаџбини, и спремна је да је прода странцима, као што је Јуда продао Христа злим књижевницима и фарисејима…Непријатељи Русије се спремају да распарчају државу…Отаџбина је на ивици пропасти.” Речи светог праведног Јована Кронштатског су и данас подједнако актуелне, као и пре сто година. Да бисмо живели врлинским животом, прво се треба покајати. Као што је писао светитељ Тихон, Патријарх Московски и све Русије, гледајући на оно што се догађа у прошлом веку: ”Са отровног извора греха потекла је велика саблазан овоземаљских добара којима се саблазнио наш народ, заборавивши на једино што му је потребно. Нисмо одбили то искушење, као што га је одбио Христос Спаситељ у пустињи. Желели смо да створимо рај на земљи, али без Бога и Његових светих завета. Бога не можеш исмејати. Зато сада жудимо, плачемо и дрхтимо разобличени на земљи, која је благословена многим даровима природе, и печат проклетства пао је на народски труд, и на сва дела руку наших. Грех – тешки, непокајани грех – призвао је сатану из ништавила…” – ”Саблазан овоземаљским добром” – то је нешто из савременог репертоара. Данас је, као и вековима пре, много кокетирања са нечистом силом: свуда у новинама неке вести о вештицама, шаманима, на телевизијским програмима се емитују ”битке екстрасенсова”... уз то, нисмо још ни са прошлошћу расчистили... – Треба имати на уму да је наш народ проживео страшан период непросветљеног крвавог богоборства – немогуће је данашњем покољењу пренети сав ужас онога што се тада догађало. Народ, они који су одступили од Цркве, помрачили су се, а власт је била под дејством демонских сила. Зато је многима и ушло у навику да признају присуство сатане, тако да су свакакве Чумаке, и остале служитеље тамног култа после деценије богоборства одмах прихватили, а Бога се идаље одричу. Колико је требало да ум отупи, да би се безбожништво сматрало животном нормом? Зар је могуће да је народ за време државног атеистичког робовања изгубио разум, па се пита како је могуће живети другачије – врлински, у складу са вољом Божијом? Још пре убиства царске породице, светитељ Тихон се обраћао онима који су захватили власт у земљи: ”Опаметите се, безумници, прекините своје крваве расправе. Јер то што чините није само сурови поступак: то је уистину сатанско дело, за које ћете бити бачени у огањ адски у будућем животу – загробном и страшном проклетству потомства у стварном животу - овоземаљском”. Била је то посланица од 1. фебруара 1918.г. Ко га је, од оних који су се незаконски дочепали власти послушао? Читаву земљу су залили крвљу. На дну пакла су, и колико су душа за собом повукли. – Исти тај светитељ Тихон, када је обелодањено убиство Цара Николаја (бољшевици су у почетку лагали да су убили само њега, а да су царица и деца безбедни) рекао је: ”Треба, повинујући се Речи Божијој да осудимо овај поступак, јер ће и крв убијеног пасти и на нас, а не само на оне који су га извршили.” Већ у наше време се у Москви подизао референдум да се промени назив метро станице Војковскаја, тако да су у већини били гласови за убицу цара, убицу у чију је част названо више од 130 улица по читавој земљи. Да ли људи настављају да живе вредностима царског убице? – Да, и тиме се предају у власт ђаволу. Какав ту може да буде врлински живот? Уз све то, чини им се да ће све бити изузетно. То је прелест. Тако је било пре сто година. Комунисти, као и присталице западног мњења, све призивају да направе рај на земљи. Не схватају ђаволску лаж ових псеудо-обећања. На заласку совјетске државе А. И. Солжењицин је побуђивао да се ”не живи по лажи”. ”Насиље нема чиме другим да се покрива, осим лажима, а лаж може да опстане само помоћу насиља.” Уистину, колико је лажи остало после комуниста! Узурпаторски су заузели власт. У страху су држали целу земљу. Осећали су незаконитост својих поступака и зверски су се понашали: страљали су, морили глађу и прекомерним радом, приморавали милионе оних који се нису слагали да им се покоре. – Када се, приликом истраге о царским остацима подигао дим у вези са верзијом истраге као ”ритуалног убиства” Цара Николаја II и њихове породице, још тада је епископ Јегорјевски Тихон (Шевкунов) парирао: ”А није ли маузолеј Лењина ритуал?” – Лењин је претеча антихриста, то је усађивање култа антихриста. Ако говоримо о историји, Лењин је издајица Русије. Да ли су за то скоро два милиона наших сународника жртвовали својим животима на фронтовима Првог светског рата, да би он довео Русију до војног пораза, закључивши срамни Брест-литовски мир, који је резултирао одвајањем скоро половине европског дела државе: целе Украјине, Белорусије, а такође и Ростова на Дону, Грузије, и других територија? Он је крив за геноцид над руским народом. Покренуо је братоубилачки Грађански рат, који је са собом однео животе од дванаест до петнаест милиона људи. То је био само почетак масовних убистава. Нажалост, многи ни сада не схватају да иза комуниста и њихових култова стоји ђавољска реалност. Одакле им та незаситна жеђ за крвљу? Лењин је у својим телеграмима тако и писао: што више стрељања, то боље (Лењин В.И. Писмо члановима Политичког Бироа ЦК РКП(б) од 19.марта 1922.г.). Отац Јован (Крестјанкин) је такође говорио да комунисти нису никакви политичари, него да су јавни сатанисти. Њима је руководио сам ђаво. Хрушчов је довршавајући сва комунистичка безакоња објавио: да се на телевизији покаже последњи поп. Желели су да сасвим униште Цркву. Изван Цркве нема спасења. Захваљујући Цркви наша земља је токов векова напредовала и побеђивала. Колико је деце имала једна породица! Осам од дванаест, а некад и шеснаесторо деце се рађало! А за време комуниста? Лењин је први у модерном добу легализовао абортусе, и до данас се у Русији милиони живота приносе на тај сатански жртвеник. Бољшевици су уништавали породице. Жене су еманциповали, чинили их блудницама. Какав врлински живот, ако су мајке престале да виде смисао свог живота у материнству, у рађању и васпитавању деце? Шта је комунистима требало да вешају, стрељају и зверски убијају милионе најбољих људи? Шта су тим изродима који су се дочепали власти сметали свештеници, монаси и монахиње? Лењин је испуњавао сатанине задатке! Сатанисти се заиста клањају силама ада, добијају од њих конкретне инструкције: како да разврате неког, како да неког начине суровим, да доведу до братоубиства. Ако посматрате у којој су мери одводили душе у ад, размислите како су континуирано комунисти и бољшевици све уредили. Никакав прагматизам не може да објасни њихове поступке. Лењин сам није веровао да је могуће захватити власт у земљи. Зар је људска снага у стању да почини такав паклени геноцид у, по својој величини, огромној земљи? Демони су паметнији и искуснији од било кога ко се кити својом ”прогресивношћу” или ”образованошћу”. Дани година наших (достизаху) собом седамдесет година, а ако је у (већој) крепости, осамдесет година” (Пс. 89:10) – шта је то у поређењу са хиљаду година? Недовољно узимамо у обзир утицај ђавола, а он постоји, и ако му људи сами дају власт кроз то што одступају од Бога, од Цркве, кроз грехе – он дејствује. Управља, као и пре сто година, и садашњим бунтовницима. Ако би само они који се подчињавају демонима сазнали још за овог живота колико су те силе ада мрске и ужасне. То се може открити души у њеном унутрашњем искуству – некима Господ и митарства, која не може избећи ни једна душа, може да открије, а такође да покаже рај и ад – свака душа ће их свакако угледати после смрти. У паклу нема ничега – ни окова, ни боли – цело биће хвата ужас од демонског смрада, паралише – ништа се не догађа, и тако то траје целу вечности, и тако је одвратно, а ђаво се тамо више не може отелотворити, само та одвратна реалност гута и у свој својој мржњи се свети људској души, која је трајна. Немогуће је то пренети. Чак ни тренутак тога, а не целу вечност. То је нешто тако одвратно и тешко подношљиво. Ни са чим се не може упоредити то небиће. Ако би се људи само покајали! – Оче, можемо ли рећи да историја чак у тим ”формалним”, како неки одмахују, топонимима, као што су имена улица, метро станица, насеља у ”част” револуционара-џелата – није равнодушна према томе, какав се живот у том окружењу одвија? – Наравно! Прочитајте књигу епископа Митрофана (Баданина) ”Истина о руским псовкама”. Он тамо описује искуство када се чак и класје пшенице кривило због непристојних речи. Сасвим је друго када се у молитвама помиње име Божије, Мајке Божије и светитељи, тада се све створење буди, оздравља и чисти; а друго су повици оних чији је деловање у народној историји једнако проклетству, оних који су сами проклети и налазе се у аду. Када људи псују, све се окреће: дно постаје врх – исто се дешава када народ велича и ”поштује” неморалне преступнике. То се већ догађало: Христа су распели – још су и клицали ”Крв Његова на нас и на децу нашу” (Мт. 27:25) – а разбојнике су пустили. Тако су и са нашим Царем поступили, а од те крвопије-џелата су направили идола. У центру земље је његов труп, и свуда су идоли-споменици, и називи улица, градова, тргова, метро станица, носе његово и имена његових слугу… Када би само људи постали свесни колико је несрећа у њиховим животима због те равнодушности према страшном наслеђу. Исто је као кад у кући остане извор заразе и сви се чуде: зашто деца умиру? Није ли од тога све то морално распадање – разврат, абортуси, наркоманија, псовке, пијанство, распад породице – што народ није уложио напор да расчисти са оним што се у земљи у ХХ веку догађало? Нису се потрудили да злочинце назову злочинцима, и да их у државним размерама заувек осуде. То изнутра трује сав организам. – Да, родитељи се питају како да деци причају истину, када их деца могу заузвртат упитати: ”А зашто ми онда живимо на улици Војковскаја?! Ако је тај Војков страшни убица, као што си ми, тата, испричао?” Тада ће родитељи морати да објашњавају: зато што га власти у Москви не сматрају за убицу... Шта се дешава: притајена лаж на државном нивоу? – Лаж је од ђавола. ”Тешко онима који зло зову добро, а добро зло (на црквенословенском: ”Горе глаголющим лукавое доброе и доброе лукавое”) који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слаткога горко.” (Ис. 5:20) Лукави треба да буде осуђен. Власт и народ треба да се изолују од тих злодела, и као што је призивао светитељ Тихон да их осуде. – Оче, ипак засебно људи откривају шта се догађало, и постепено се освешћују, оцрковљују, или обрнуто: прво улазе у цркву, а потом почињу, између осталог и кроз историјске чињенице да спознају истину? Почињу да се интересују за историју свог народа... – Потребни су јака вера и покајање. Народ је после свега што се десило у историји наше земље прошлог века, ипак постао мало смиренији. Тада су били више горди: још нису знали како ће се окренути њихове дрске револуционарне идеје. Сада схватају. Потом је наишао рат. Савременици су постали и физички слаби. Сада је народ ослабио. Господ има за свакога Свој Промисао. Али је у многоме слабост долазећих покољења и од тога што родитељи живе по безбожничкој инерцији: безлично, изван Црквених Тајни, невенчани. Родитељи су болесни не само духовно, него и физички, исто као деца. – Раније су живели сви заједно, у великим породицама где су деде и бабе васпитавали унуке. Зашто данас тако не живе покољења? –Не живе по вољи Божијој. – Генерално, нека је подељеност свих са свима, чак и унутар породица је присутан тај раздор. А народ говори, и настоји да кроз призму једниства сагледа историју, заједничке вредности, а заправо се све урушава, намеће се нешто страно... Како родитељи да васпитавају децу данас да би их сачували од погубног утицаја? – Децу треба учити Закон Божији. Сада тога нема. Треба школовати професоре. – Владика Теодосије, митрополит Тамбовски и Расказовски, поделио је са верницима чињеницу да су они у Тамбовском педагошком колеџу отворили одељење ”Православне педагогије”, у оквиру којег спремају професоре за предмет ”Основе православне културе” и као и за директоре недељних школа. У школама те епархије, по жељи родитеља 98% процената деце изучава православну културу. То је највиши показатељ у Русији. – Постоје неки позитивни примери, али није свугде тако. Треба кренути од припреме учитеља. Сада ипак на власт долазе позитивни људи. – Оче, шта младима доноси изучавање сопствене историје, против чега се данас одређене силе тако боре? – Тако се Русија препорађа. То је најважније. Како Леонид Петрович Решетников у својој књизи ”Вратити се Русији” пише: треба да се вратимо кући. Свако треба да прочита ову књигу, као и рад Владимира Михајловича Лаврова ”Православни поглед на лењински експеримент над Русијом”. У овим књигама је врло добро формулисано оно што треба данас да откријемо. Како делује сатана? Он сукцесивно побуђује и подстиче међу људима страст мржње, сладострашћа и гордости – или помоћу једног, или помоћу другог покушава да улови. У књизи Леонида Петровича осветљени су ови ”ћорсокаци безнађа” – стаљинизам, либерализам, национализам. О чему се ради? И до Револуције је Русија имала своје недостатке. Није постојало, и неће постојати ни једно идеално уређење. Комунисти су само махали и машу паролама, да ће они наводно направити рај на земљи. Још Господа клевеће тај Зјуганов, као Христос је обећао рај на земљи. Разговарао сам са једним старим човеком: ”Како сам само чекао, како сам исчекивао… - признао ми је – револуцију! Али, када су је направили…Почело је страшно време. Кошмар!” Људи су мало религиозни. Интелигенција се надала да ће посредством револуције донети наводно корист земљи. Каква корист! Толико је крви проливено! Господ би сам временом све уредио.”Моја је освета, ја ћу вратити.” (Рим. 12:19) – говори Господ. Они који не познају законе духовног живота, и при томе сами не живе духовно, доводе до оваквих револуција и сличних социјалних катаклизми. Господ је Сам прошао голготски пут спасења. Он је први пострадао, био је клеветан, бичеван и распет. И сваки човек да би се спасао треба да прође свој пут туге. Нека тај пут није тако мучан, као што био Господњи, за нас, али свако мора нешто да истрпи. Сада нам Господ, услед наше немоћи, даје да истпримо неки минимум. Људски пут на земљи је крсни пут. ”Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. ”(Мт. 16:24) – говори Спаситељ. ”И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.” (Лк. 14:27). Треба да разумемо који је смисао живота. Зашто живимо. Ево, изволите, сва западна идеологија је изграђена на уживању. Шта, при томе, човек добија? Дај човеку раскош...Господ би могао да уради тако да сви живе у раскоши. Неки и живе. Ево пример милијардерке, жене банкара Моргана, која је на самрти наредила да јој донесу њену омиљену хаљину, за коју се ухватила, и после ма колико да су покушавали да истргну тај предмет из руку покојнице, нису успели. Морали су да исеку маказама део хаљине. Шта сад? Однела је крпу са собом у гроб? Шта ће јој тамо? Где јој је душа? Овде се то привремено тело наслађивало богатством, али каква ће јој бити вечност? Души не требају модерне хаљине. Шта је чека без вере, без молитве?... – Тумачи пишу да је јелеј у кандилима мудрих девојака које су ушле у Царство Небеско из Спаситељеве приче (види.: Мт. 25:1-13) заправо метафора за делатељне врлине? – Да покајање и врлина уводе у рај. Зашто нам је дато Јеванђеље? Црква Божија? Све тајне смисла живота су нам у њима откривене. Ми смо православни хришћани. Хајдете да живимо по Божијем Закону и онда ће у земљи завладати мир, и све неопходно ће нам се придодати (види.: Мт. 6:33), и живот наш ће бити устројен по вољи Божијој. Извор: Православие.ру
  3. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу. Звучни запис разговора “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар. Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским Шта промуцат после свега, Мисли људске немоћне су, Сад говори само срце, Кроз нечујну сузу врелу. Твоје око све казује, Онај сјајак вековечни, Дубине су непрегледне, У том оку сакривене. Колко пута загрли ме, Пахуљице и принцезо, Док трчаше по Врањини, Са којом те Бог повезо. Као срна и газела, Као чигра сва весела, Ко Анђео незлобива, Сва живота испуњена. Позавиде демон црни, На тај осмех душе царске, Подигао је он таласе, Код Врањине Светосавске. Дуну ветар искушења, Крила тамна надвише се, Вали реке нагрнуше, Да ти осмех с лица сруше. Река зграби дечје тело, Мајка врисну – моје очи! Отац цикну и за вама, У Морачу и он скочи. Мутна вода узбуркана, Трудна мајка жртвована, Мио отац с њима пође, Смрт ненадна свима дође. Ал ни витез с Куча славних, За свој живот ич не мари, И он скочи у таласе, Пријатеље он да спасе. Фијук ветра мук замени, Кад несташе тела њина, А сву борбу за животе, Покри туга и тишина. И тај Нинин осмех мили, Пресели се на Небеса, Божјим сада шета пољем, И у свету живи бољем. Тајне Божје живот везе, У икону вечну спаја, Радујте се душе чисте, Житељи сте сада Раја! игуман Петар (Драгојловић) Извор: Радио Светигора
  4. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу. Звучни запис разговора “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар. Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским Шта промуцат после свега, Мисли људске немоћне су, Сад говори само срце, Кроз нечујну сузу врелу. Твоје око све казује, Онај сјајак вековечни, Дубине су непрегледне, У том оку сакривене. Колко пута загрли ме, Пахуљице и принцезо, Док трчаше по Врањини, Са којом те Бог повезо. Као срна и газела, Као чигра сва весела, Ко Анђео незлобива, Сва живота испуњена. Позавиде демон црни, На тај осмех душе царске, Подигао је он таласе, Код Врањине Светосавске. Дуну ветар искушења, Крила тамна надвише се, Вали реке нагрнуше, Да ти осмех с лица сруше. Река зграби дечје тело, Мајка врисну – моје очи! Отац цикну и за вама, У Морачу и он скочи. Мутна вода узбуркана, Трудна мајка жртвована, Мио отац с њима пође, Смрт ненадна свима дође. Ал ни витез с Куча славних, За свој живот ич не мари, И он скочи у таласе, Пријатеље он да спасе. Фијук ветра мук замени, Кад несташе тела њина, А сву борбу за животе, Покри туга и тишина. И тај Нинин осмех мили, Пресели се на Небеса, Божјим сада шета пољем, И у свету живи бољем. Тајне Божје живот везе, У икону вечну спаја, Радујте се душе чисте, Житељи сте сада Раја! игуман Петар (Драгојловић) Извор: Радио Светигора View full Странице
  5. Најпосле будите сви сложни, жалостиви, братољубиви, милостиви, понизни (1 Пет. 3: 8). Жена треба да стекне ту вештину – да буде дружељубива према свом мужу, тако да се он порадује кад је угледа. Има још нешто. Девојке и жене треба да воде рачуна о свом понашању, јер у браку један супружник осећа шта је другоме на души, а женама је то понајвише написано на лицу. На пример, она је тужна и мрка и питаш је: – Имаш неки проблем? – Не, све је добро. – Нешто се секираш? – Не, добро сам! – Да ли си преморена? – Не, није ми ништа! Али по теби се све види као на длану! Показујеш споља, оно што те мучи изнутра. Тако функционише мушка психа и стога је пожељно да се жена осмехује и буде дружељубива, а не мргодна, депресивна, јер се њен муж нервира када је види такву. Њега обузима осећај да треба нешто да уради да исправи ситуацију и он постаје налик лаву заробљеном у кавезу. Жена треба да научи да му пружа такву радост. А не да, чим муж прекорачи праг куће, сручи на њега све своје проблеме. То је грешка! Као што Сара слушаше Аврама, и зваше га господарем; које сте ви кћери постале, ако чините добро, и не бојите се никаквог страха (1 Пет. 3: 6). Тако је било и код нас на Кипру донедавно, зар не? Муж је говорио: «То је моја господарица», а жена: «То је мој господар!» Сада више тако не зборе. Говоре ли тако? Не говоре. А некад је тако било, па и данас ако пођете у неко село, видећете да тамо још увек има благородних стараца и старица који тако говоре. И јасно је да су они срећници, јер ти људи знају како да разговарају једно са другим, муж зна да пружи ту радост зато што је веома важно да жена буде срећна. Када она није срећна, већ потиштена и њено лице одаје нервозу, тада је заиста тешко с њом живети. Као да у руци има тестеру за метал, пресећи ће те напола, па макар био и од гвожђа! Нема шансе да ћеш остати у једном комаду! Имаћеш проблема. Обавезно. Из тог разлога жене морају да буду дружељубиве и да пружају потребну радост својим мужевима. А супруг, као што сам рекао, треба да поштује своју жену, да је обасипа похвалама, нежношћу, љубављу, сигурношћу, топлином – свиме што је једној жени потребно од њеног мужа. Још треба да разумемо да се брачни живот не држи на интимним односима, јер они чине само мали део брачног живота. Ако муж то не схвати, појавиће се још један проблем у браку. Обоје треба то да схвате до брака. Зато Црква одлучно одбацује предбрачне везе, како би муж и жена научили да се међусобно поштују као личности, а не да једно друго посматрају само као особе супротног пола. Предбрачне везе уништавају брак. Недавно сам читао да су чак и у западним (напредним, како сад говоре) земљама, где царује потпуна слобода по тим питањима, људи открили да је главна претпоставка успешног породичног живота сачувати себе чистим и непорочним до брака. На тај начин брак одиста добија свој пуни смисао, светост и тим путем се стварају услови за међусобно поштовање. Управо тада брак постаје права Света Тајна. У супротном, све је профанисано до брака и он се претвара у нешто што је урађено већ стотину пута и због тога супружници не виде никакав суштински смисао у браку. Сам Бог каже да човек треба да остави оца свог и мајку своју када ступи у брак, да се споји са својом женом и да они постану једно тело (в.: Постање 2: 24; Еф. 5: 31). Разуме се да ти поштујеш своје родитеље, али то поштовање траје до брака, а после у твој живот улази друга особа, твоја жена. И ти остављаш своје родитеље, што наравно не значи да ти више није стало до њих, просто увек треба да имаш у виду да мораш да се спојиш са својом женом. И Свето Писмо се у том случају у првом реду обраћа мужу. То јест, муж, пре свега, треба да остави своје родитеље, јер ће бити поражен ако их узме са собом. Његов брак неће успети. Истовремено, женини родитељи, ма какви год били, ипак понекад помажу, чувају децу итд. Али не мислим да могу постојати две домаћице у једном дому, јер би у том случају једна од њих требало да буде велика светица! Ми указујемо дужно поштовање свима: како својим родитељима, тако и родитељима супруге, који такође постају наши родитељи. Суштина је у томе да то уважавање треба да садржи дозу здравог разума, зато што супружничка веза не сме да буде пољуљана услед мешања родитеља. Брачна веза, по сваку цену, мора остати неприкосновено у власти самих супружника, и тек ако она није у опасности можемо се окренути и својим родитељима. Када је свима очигледно да је брак здрав, када муж и жена воле једно друго и тесно су међусобно повезани, тада неће бити проблема са родитељима. Ако муж воли и уважава родитеље своје жене, зато што воли своју супругу, она њему узвраћа истом мером, јер зна, сасвим је уверена, да је муж воли више од свега на свету. Она ће почети да се буни тек када посумња да њен муж потпада под утицај његове мајке, или, како се изразити, ако је он дао део свог срца мајци и она још увек влада њиме, тада ће жена наћи хиљаду разлога за прекор: «Те, твоја мама је урадила ово, те урадила је оно!» И ако често посећујеш мајку (а заиста је посећујеш једном годишење), жена ће ти рећи: «Колико јуче си био тамо!» – или: – «Звала је твоја мама и питала где си?» Када је жена у потпуности убеђена да јој муж припада целом душом и целим телом, онда мислим да неће бити проблема. Проблеми се појављују тек када супружници престају да буду нераскидиво повезани, када већ нису толико јако сједињени и негде се појавила «рупа» или «пукотина». А када је супружнички живот здрав, када су супружници повезани и воле се, тада нема таквих проблема. Проблеми проистичу од недостатка јединства, које је неопходно за добар брак. Свети апостол веома цени брак и брачну везу. То јест, посматрајући своју жену учиш се да је доживљаваш као особу која ће заједно са тобом наследити Царство Божије. Када наша молитва наилази не препреке? Онда када нас гризе савест. Када нам савест поручује да смо нешто лоше учинили, када држимо злобу на брата нашега, тада не можемо да се молимо јер се не усуђујемо да изађемо пред Бога. Смелост пред Богом има само онај човек, чија савест сведочи да је урадио све што је до њега. Стога је врло важно посматрати другу особу као сунаследника Царства Божијег, а брак као општи подвиг. Управо зато двоје људи и живе заједно да би се заједно подвизавали и заједно ушли у Царство Божије. Не ступамо у брак да би нам цео живот био песма, или да бисмо направили децу и подигли породични дом. Не, главни смисао брака је да заједно уђемо у Царство Божије, а то значи да треба да будемо спремни да у било ком тренутку платимо било коју цену, принесемо било какву жртву и да претрпимо било какву потешкоћу у браку. Зато не смемо рушити свој брак када се суочимо са првом потешкоћом, па чак и ако проблеми наствљају да нас море ми смо дужни да га сачувамо. Рећи ћеш: «Па сад се сви разводе!» Да, разводе се. Али чињеница је да брак треба да се гради на основи која претпоставља заједничко приближавање супружника Царству Небеском. А то значи да једна особа треба да пружа подршку другој и да се они зјаедно крећу према Царству Божијем. Веома је важно да супружници науче да се заједно моле. Стога не избегавајте заједничку молитву и молите се скупа! Макар два минута, али обоје станите пред Бога и помолите се. И видећете да нема проблема за људе који се свакодневно заједно моле. Зашто? Зато што ће наступити час молитве који ће однети све проблеме. Данас смо се, на пример, посвађали. Али увече ћемо се заједно помолити, без обзира на то. Шта се ту може? Један из свог ћошка, други из свог, али заједно стојимо пред Богом. Поступамо као у «Отачнику», када је један старац пришао другом и рекао: – Геронда, мој сабрат ме је јако огорчио и не могу да му опростим. Не могу! – Добро, ходи овамо и хајде да се помолимо! – одговорио је старац и почео да се моли: – «Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и не опрости нам дугове наше као што и ми не опраштамо дужницима својим». Први ава је почео да се буни: – Не, оче, то је грешка! Ми говоримо: «И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим»! – Али ти му не опрашташ! Како да Бог теби опрости? И тако «усрдно Ти се молимо Христе, да нам не опрашташ грехове наше, као што и ми не опраштамо грехове браће наше…» Када пођеш да се помолиш Богу, успокојићеш се. Помолиш се са супругом и наступиће олакшање, рана ће почети да зараста и настаће мост. То још и боље успева када су присутна деца. Спасоносно је да деца виде своје родитеље како се заједно моле. Не знам за пуно породица које се заједно моле. Како да вам објасним? Верујем, да се тој деци усађују добри призори, када она виде оца како клечи и моли се заједно са мајком. Мислите ли да ће некада та слика ишчилети из њиховог сећања? Никада. И дете ће тако силно почети да поштује своје родитеље, тако ће их силно заволети, да ће тај призор бити његово најмоћније оружје, чак и у случају да му родитељ не да никакав конкретан савет Доказано је да је породица која се заједно моли веома сложна. Нарочито ако научимо, како је ред и у Цркви, да опростимо једни другима пре него што се помолимо и одемо на спавање и кажемо: «Опрости ми, погрешио сам!» – и тек тада одемо на починак. Тада наш породични дом и није дом, он постаје небо, то је заиста нешто најлепше – рај! Када породицу мучи раздор, дом се претвара у пакао и то је страшно. И немојте да мислите да деца то не разумеју: она имају озбиљну интуицију. Сетите се када сте ви били деца, или ако имате децу посматрајте их. А ја видим трогодишњу, четворогодишњу децу како прате родитеље на исповест. И та деца владају страшном интуицијом, она разумеју када однос међу родитељима није онакав какав треба да буде. Споља родитељи можда ништа не показују, не свађају се када су деца присутна, али она свеједно разумеју да постоји неки проблем. Зато родитељи сносе огромну одговорност. Хајде де, ми смо већ одрасли људи, па чак и ако се споречкамо то на нас неће оставити озбиљне психолошке последице, али деца су јако осетљива и њих то у великој мери траумира и ствара им проблеме. Зато је веома важно да родитељи науче да се моле заједно. Деца која се рађају у таквом духовном стању, то јест после молитава супружника, имају све могућности за пуну хармонију њиховог духовног живота. У Старом Завету је наведена прелепа прича о Товиту (Књига о Товиту је неканонска, али не и апокрифна, што значи да Црква дозвољава да се чита као помагало у духовном животу хришћанина). Када се он оженио, и увече одвео своју жену у одаје, пре свега је клекао и помолио се Богу на следећи начин: «Боже мој! Благослови нашу везу и сједињење и дај нам благословено дете, благословен плод, и заштити нас у све дане наше, како би ми били благоугодни пред Тобом». Разумете каква ће се деца родити у таквим условима и каква ће бити та породица? А када се деца рађају у условима греха, страсти, сластољубља и срамотних дела, онда је јасно шта ће из свега тога проистећи. И то не говоримо само ја и Црква, већ и психологија. Данас постоји цели научни правац «психологија ембриона», који нас учи да је важан тренутак зачећа детета, јер од тог тренутка дете носи генетски код. Старац Порфирије је увек говорио о томе, то је записано у његовим «Речима», саветовао је супружницима да гаје складне односе пред зачећем њихове деце, јер они помажу у довођењу новог човека на овај свет. Схваташ ли ти да постајеш сарадник Бога, учествујеш у појављивању новог човека на овоме свету? Ама нећеш родити неку зверку или маче, ни комад намештаја, већ целог човека, ради којег је Сам Бог постао Човек. А данас тај свети чин брачног живота претварају у разврат, на основу њега праве рекламе, снимке које продају. Најсветији акт стварања човека претворили су у одвратан призор, који може да се изврши где било… Митрополит Атанасије Лимасолски С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/113822.htm
  6. БРАК: РАЈ ИЛИ ПАКАО? Најпосле будите сви сложни, жалостиви, братољубиви, милостиви, понизни (1 Пет. 3: 8). Жена треба да стекне ту вештину – да буде дружељубива према свом мужу, тако да се он порадује кад је угледа. Има још нешто. Девојке и жене треба да воде рачуна о свом понашању, јер у браку један супружник осећа шта је другоме на души, а женама је то понајвише написано на лицу. На пример, она је тужна и мрка и питаш је: – Имаш неки проблем? – Не, све је добро. – Нешто се секираш? – Не, добро сам! – Да ли си преморена? – Не, није ми ништа! Али по теби се све види као на длану! Показујеш споља, оно што те мучи изнутра. Тако функционише мушка психа и стога је пожељно да се жена осмехује и буде дружељубива, а не мргодна, депресивна, јер се њен муж нервира када је види такву. Њега обузима осећај да треба нешто да уради да исправи ситуацију и он постаје налик лаву заробљеном у кавезу. Жена треба да научи да му пружа такву радост. А не да, чим муж прекорачи праг куће, сручи на њега све своје проблеме. То је грешка! Као што Сара слушаше Аврама, и зваше га господарем; које сте ви кћери постале, ако чините добро, и не бојите се никаквог страха (1 Пет. 3: 6). Тако је било и код нас на Кипру донедавно, зар не? Муж је говорио: «То је моја господарица», а жена: «То је мој господар!» Сада више тако не зборе. Говоре ли тако? Не говоре. А некад је тако било, па и данас ако пођете у неко село, видећете да тамо још увек има благородних стараца и старица који тако говоре. И јасно је да су они срећници, јер ти људи знају како да разговарају једно са другим, муж зна да пружи ту радост зато што је веома важно да жена буде срећна. Када она није срећна, већ потиштена и њено лице одаје нервозу, тада је заиста тешко с њом живети. Као да у руци има тестеру за метал, пресећи ће те напола, па макар био и од гвожђа! Нема шансе да ћеш остати у једном комаду! Имаћеш проблема. Обавезно. Из тог разлога жене морају да буду дружељубиве и да пружају потребну радост својим мужевима. А супруг, као што сам рекао, треба да поштује своју жену, да је обасипа похвалама, нежношћу, љубављу, сигурношћу, топлином – свиме што је једној жени потребно од њеног мужа. Још треба да разумемо да се брачни живот не држи на интимним односима, јер они чине само мали део брачног живота. Ако муж то не схвати, појавиће се још један проблем у браку. Обоје треба то да схвате до брака. Зато Црква одлучно одбацује предбрачне везе, како би муж и жена научили да се међусобно поштују као личности, а не да једно друго посматрају само као особе супротног пола. Предбрачне везе уништавају брак. Недавно сам читао да су чак и у западним (напредним, како сад говоре) земљама, где царује потпуна слобода по тим питањима, људи открили да је главна претпоставка успешног породичног живота сачувати себе чистим и непорочним до брака. На тај начин брак одиста добија свој пуни смисао, светост и тим путем се стварају услови за међусобно поштовање. Управо тада брак постаје права Света Тајна. У супротном, све је профанисано до брака и он се претвара у нешто што је урађено већ стотину пута и због тога супружници не виде никакав суштински смисао у браку. Сам Бог каже да човек треба да остави оца свог и мајку своју када ступи у брак, да се споји са својом женом и да они постану једно тело (в.: Постање 2: 24; Еф. 5: 31). Разуме се да ти поштујеш своје родитеље, али то поштовање траје до брака, а после у твој живот улази друга особа, твоја жена. И ти остављаш своје родитеље, што наравно не значи да ти више није стало до њих, просто увек треба да имаш у виду да мораш да се спојиш са својом женом. И Свето Писмо се у том случају у првом реду обраћа мужу. То јест, муж, пре свега, треба да остави своје родитеље, јер ће бити поражен ако их узме са собом. Његов брак неће успети. Истовремено, женини родитељи, ма какви год били, ипак понекад помажу, чувају децу итд. Али не мислим да могу постојати две домаћице у једном дому, јер би у том случају једна од њих требало да буде велика светица! Ми указујемо дужно поштовање свима: како својим родитељима, тако и родитељима супруге, који такође постају наши родитељи. Суштина је у томе да то уважавање треба да садржи дозу здравог разума, зато што супружничка веза не сме да буде пољуљана услед мешања родитеља. Брачна веза, по сваку цену, мора остати неприкосновено у власти самих супружника, и тек ако она није у опасности можемо се окренути и својим родитељима. Када је свима очигледно да је брак здрав, када муж и жена воле једно друго и тесно су међусобно повезани, тада неће бити проблема са родитељима. Ако муж воли и уважава родитеље своје жене, зато што воли своју супругу, она њему узвраћа истом мером, јер зна, сасвим је уверена, да је муж воли више од свега на свету. Она ће почети да се буни тек када посумња да њен муж потпада под утицај његове мајке, или, како се изразити, ако је он дао део свог срца мајци и она још увек влада њиме, тада ће жена наћи хиљаду разлога за прекор: «Те, твоја мама је урадила ово, те урадила је оно!» И ако често посећујеш мајку (а заиста је посећујеш једном годишење), жена ће ти рећи: «Колико јуче си био тамо!» – или: – «Звала је твоја мама и питала где си?» Када је жена у потпуности убеђена да јој муж припада целом душом и целим телом, онда мислим да неће бити проблема. Проблеми се појављују тек када супружници престају да буду нераскидиво повезани, када већ нису толико јако сједињени и негде се појавила «рупа» или «пукотина». А када је супружнички живот здрав, када су супружници повезани и воле се, тада нема таквих проблема. Проблеми проистичу од недостатка јединства, које је неопходно за добар брак. Свети апостол веома цени брак и брачну везу. То јест, посматрајући своју жену учиш се да је доживљаваш као особу која ће заједно са тобом наследити Царство Божије. Када наша молитва наилази не препреке? Онда када нас гризе савест. Када нам савест поручује да смо нешто лоше учинили, када држимо злобу на брата нашега, тада не можемо да се молимо јер се не усуђујемо да изађемо пред Бога. Смелост пред Богом има само онај човек, чија савест сведочи да је урадио све што је до њега. Стога је врло важно посматрати другу особу као сунаследника Царства Божијег, а брак као општи подвиг. Управо зато двоје људи и живе заједно да би се заједно подвизавали и заједно ушли у Царство Божије. Не ступамо у брак да би нам цео живот био песма, или да бисмо направили децу и подигли породични дом. Не, главни смисао брака је да заједно уђемо у Царство Божије, а то значи да треба да будемо спремни да у било ком тренутку платимо било коју цену, принесемо било какву жртву и да претрпимо било какву потешкоћу у браку. Зато не смемо рушити свој брак када се суочимо са првом потешкоћом, па чак и ако проблеми наствљају да нас море ми смо дужни да га сачувамо. Рећи ћеш: «Па сад се сви разводе!» Да, разводе се. Али чињеница је да брак треба да се гради на основи која претпоставља заједничко приближавање супружника Царству Небеском. А то значи да једна особа треба да пружа подршку другој и да се они зјаедно крећу према Царству Божијем. Веома је важно да супружници науче да се заједно моле. Стога не избегавајте заједничку молитву и молите се скупа! Макар два минута, али обоје станите пред Бога и помолите се. И видећете да нема проблема за људе који се свакодневно заједно моле. Зашто? Зато што ће наступити час молитве који ће однети све проблеме. Данас смо се, на пример, посвађали. Али увече ћемо се заједно помолити, без обзира на то. Шта се ту може? Један из свог ћошка, други из свог, али заједно стојимо пред Богом. Поступамо као у «Отачнику», када је један старац пришао другом и рекао: – Геронда, мој сабрат ме је јако огорчио и не могу да му опростим. Не могу! – Добро, ходи овамо и хајде да се помолимо! – одговорио је старац и почео да се моли: – «Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и не опрости нам дугове наше као што и ми не опраштамо дужницима својим». Први ава је почео да се буни: – Не, оче, то је грешка! Ми говоримо: «И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим»! – Али ти му не опрашташ! Како да Бог теби опрости? И тако «усрдно Ти се молимо Христе, да нам не опрашташ грехове наше, као што и ми не опраштамо грехове браће наше…» Када пођеш да се помолиш Богу, успокојићеш се. Помолиш се са супругом и наступиће олакшање, рана ће почети да зараста и настаће мост. То још и боље успева када су присутна деца. Спасоносно је да деца виде своје родитеље како се заједно моле. Не знам за пуно породица које се заједно моле. Како да вам објасним? Верујем, да се тој деци усађују добри призори, када она виде оца како клечи и моли се заједно са мајком. Мислите ли да ће некада та слика ишчилети из њиховог сећања? Никада. И дете ће тако силно почети да поштује своје родитеље, тако ће их силно заволети, да ће тај призор бити његово најмоћније оружје, чак и у случају да му родитељ не да никакав конкретан савет Доказано је да је породица која се заједно моли веома сложна. Нарочито ако научимо, како је ред и у Цркви, да опростимо једни другима пре него што се помолимо и одемо на спавање и кажемо: «Опрости ми, погрешио сам!» – и тек тада одемо на починак. Тада наш породични дом и није дом, он постаје небо, то је заиста нешто најлепше – рај! Када породицу мучи раздор, дом се претвара у пакао и то је страшно. И немојте да мислите да деца то не разумеју: она имају озбиљну интуицију. Сетите се када сте ви били деца, или ако имате децу посматрајте их. А ја видим трогодишњу, четворогодишњу децу како прате родитеље на исповест. И та деца владају страшном интуицијом, она разумеју када однос међу родитељима није онакав какав треба да буде. Споља родитељи можда ништа не показују, не свађају се када су деца присутна, али она свеједно разумеју да постоји неки проблем. Зато родитељи сносе огромну одговорност. Хајде де, ми смо већ одрасли људи, па чак и ако се споречкамо то на нас неће оставити озбиљне психолошке последице, али деца су јако осетљива и њих то у великој мери траумира и ствара им проблеме. Зато је веома важно да родитељи науче да се моле заједно. Деца која се рађају у таквом духовном стању, то јест после молитава супружника, имају све могућности за пуну хармонију њиховог духовног живота. У Старом Завету је наведена прелепа прича о Товиту (Књига о Товиту је неканонска, али не и апокрифна, што значи да Црква дозвољава да се чита као помагало у духовном животу хришћанина). Када се он оженио, и увече одвео своју жену у одаје, пре свега је клекао и помолио се Богу на следећи начин: «Боже мој! Благослови нашу везу и сједињење и дај нам благословено дете, благословен плод, и заштити нас у све дане наше, како би ми били благоугодни пред Тобом». Разумете каква ће се деца родити у таквим условима и каква ће бити та породица? А када се деца рађају у условима греха, страсти, сластољубља и срамотних дела, онда је јасно шта ће из свега тога проистећи. И то не говоримо само ја и Црква, већ и психологија. Данас постоји цели научни правац «психологија ембриона», који нас учи да је важан тренутак зачећа детета, јер од тог тренутка дете носи генетски код. Старац Порфирије је увек говорио о томе, то је записано у његовим «Речима», саветовао је супружницима да гаје складне односе пред зачећем њихове деце, јер они помажу у довођењу новог човека на овај свет. Схваташ ли ти да постајеш сарадник Бога, учествујеш у појављивању новог човека на овоме свету? Ама нећеш родити неку зверку или маче, ни комад намештаја, већ целог човека, ради којег је Сам Бог постао Човек. А данас тај свети чин брачног живота претварају у разврат, на основу њега праве рекламе, снимке које продају. Најсветији акт стварања човека претворили су у одвратан призор, који може да се изврши где било… Митрополит Атанасије Лимасолски С руског Александар Ђокић 20 / 06 / 2018 Православие.Ru.
  7. БРАК: РАЈ ИЛИ ПАКАО? Најпосле будите сви сложни, жалостиви, братољубиви, милостиви, понизни (1 Пет. 3: 8). Жена треба да стекне ту вештину – да буде дружељубива према свом мужу, тако да се он порадује кад је угледа. Има још нешто. Девојке и жене треба да воде рачуна о свом понашању, јер у браку један супружник осећа шта је другоме на души, а женама је то понајвише написано на лицу. На пример, она је тужна и мрка и питаш је: – Имаш неки проблем? – Не, све је добро. – Нешто се секираш? – Не, добро сам! – Да ли си преморена? – Не, није ми ништа! Али по теби се све види као на длану! Показујеш споља, оно што те мучи изнутра. Тако функционише мушка психа и стога је пожељно да се жена осмехује и буде дружељубива, а не мргодна, депресивна, јер се њен муж нервира када је види такву. Њега обузима осећај да треба нешто да уради да исправи ситуацију и он постаје налик лаву заробљеном у кавезу. Жена треба да научи да му пружа такву радост. А не да, чим муж прекорачи праг куће, сручи на њега све своје проблеме. То је грешка! Као што Сара слушаше Аврама, и зваше га господарем; које сте ви кћери постале, ако чините добро, и не бојите се никаквог страха (1 Пет. 3: 6). Тако је било и код нас на Кипру донедавно, зар не? Муж је говорио: «То је моја господарица», а жена: «То је мој господар!» Сада више тако не зборе. Говоре ли тако? Не говоре. А некад је тако било, па и данас ако пођете у неко село, видећете да тамо још увек има благородних стараца и старица који тако говоре. И јасно је да су они срећници, јер ти људи знају како да разговарају једно са другим, муж зна да пружи ту радост зато што је веома важно да жена буде срећна. Када она није срећна, већ потиштена и њено лице одаје нервозу, тада је заиста тешко с њом живети. Као да у руци има тестеру за метал, пресећи ће те напола, па макар био и од гвожђа! Нема шансе да ћеш остати у једном комаду! Имаћеш проблема. Обавезно. Из тог разлога жене морају да буду дружељубиве и да пружају потребну радост својим мужевима. А супруг, као што сам рекао, треба да поштује своју жену, да је обасипа похвалама, нежношћу, љубављу, сигурношћу, топлином – свиме што је једној жени потребно од њеног мужа. Још треба да разумемо да се брачни живот не држи на интимним односима, јер они чине само мали део брачног живота. Ако муж то не схвати, појавиће се још један проблем у браку. Обоје треба то да схвате до брака. Зато Црква одлучно одбацује предбрачне везе, како би муж и жена научили да се међусобно поштују као личности, а не да једно друго посматрају само као особе супротног пола. Предбрачне везе уништавају брак. Недавно сам читао да су чак и у западним (напредним, како сад говоре) земљама, где царује потпуна слобода по тим питањима, људи открили да је главна претпоставка успешног породичног живота сачувати себе чистим и непорочним до брака. На тај начин брак одиста добија свој пуни смисао, светост и тим путем се стварају услови за међусобно поштовање. Управо тада брак постаје права Света Тајна. У супротном, све је профанисано до брака и он се претвара у нешто што је урађено већ стотину пута и због тога супружници не виде никакав суштински смисао у браку. Сам Бог каже да човек треба да остави оца свог и мајку своју када ступи у брак, да се споји са својом женом и да они постану једно тело (в.: Постање 2: 24; Еф. 5: 31). Разуме се да ти поштујеш своје родитеље, али то поштовање траје до брака, а после у твој живот улази друга особа, твоја жена. И ти остављаш своје родитеље, што наравно не значи да ти више није стало до њих, просто увек треба да имаш у виду да мораш да се спојиш са својом женом. И Свето Писмо се у том случају у првом реду обраћа мужу. То јест, муж, пре свега, треба да остави своје родитеље, јер ће бити поражен ако их узме са собом. Његов брак неће успети. Истовремено, женини родитељи, ма какви год били, ипак понекад помажу, чувају децу итд. Али не мислим да могу постојати две домаћице у једном дому, јер би у том случају једна од њих требало да буде велика светица! Ми указујемо дужно поштовање свима: како својим родитељима, тако и родитељима супруге, који такође постају наши родитељи. Суштина је у томе да то уважавање треба да садржи дозу здравог разума, зато што супружничка веза не сме да буде пољуљана услед мешања родитеља. Брачна веза, по сваку цену, мора остати неприкосновено у власти самих супружника, и тек ако она није у опасности можемо се окренути и својим родитељима. Када је свима очигледно да је брак здрав, када муж и жена воле једно друго и тесно су међусобно повезани, тада неће бити проблема са родитељима. Ако муж воли и уважава родитеље своје жене, зато што воли своју супругу, она њему узвраћа истом мером, јер зна, сасвим је уверена, да је муж воли више од свега на свету. Она ће почети да се буни тек када посумња да њен муж потпада под утицај његове мајке, или, како се изразити, ако је он дао део свог срца мајци и она још увек влада њиме, тада ће жена наћи хиљаду разлога за прекор: «Те, твоја мама је урадила ово, те урадила је оно!» И ако често посећујеш мајку (а заиста је посећујеш једном годишење), жена ће ти рећи: «Колико јуче си био тамо!» – или: – «Звала је твоја мама и питала где си?» Када је жена у потпуности убеђена да јој муж припада целом душом и целим телом, онда мислим да неће бити проблема. Проблеми се појављују тек када супружници престају да буду нераскидиво повезани, када већ нису толико јако сједињени и негде се појавила «рупа» или «пукотина». А када је супружнички живот здрав, када су супружници повезани и воле се, тада нема таквих проблема. Проблеми проистичу од недостатка јединства, које је неопходно за добар брак. Свети апостол веома цени брак и брачну везу. То јест, посматрајући своју жену учиш се да је доживљаваш као особу која ће заједно са тобом наследити Царство Божије. Када наша молитва наилази не препреке? Онда када нас гризе савест. Када нам савест поручује да смо нешто лоше учинили, када држимо злобу на брата нашега, тада не можемо да се молимо јер се не усуђујемо да изађемо пред Бога. Смелост пред Богом има само онај човек, чија савест сведочи да је урадио све што је до њега. Стога је врло важно посматрати другу особу као сунаследника Царства Божијег, а брак као општи подвиг. Управо зато двоје људи и живе заједно да би се заједно подвизавали и заједно ушли у Царство Божије. Не ступамо у брак да би нам цео живот био песма, или да бисмо направили децу и подигли породични дом. Не, главни смисао брака је да заједно уђемо у Царство Божије, а то значи да треба да будемо спремни да у било ком тренутку платимо било коју цену, принесемо било какву жртву и да претрпимо било какву потешкоћу у браку. Зато не смемо рушити свој брак када се суочимо са првом потешкоћом, па чак и ако проблеми наствљају да нас море ми смо дужни да га сачувамо. Рећи ћеш: «Па сад се сви разводе!» Да, разводе се. Али чињеница је да брак треба да се гради на основи која претпоставља заједничко приближавање супружника Царству Небеском. А то значи да једна особа треба да пружа подршку другој и да се они зјаедно крећу према Царству Божијем. Веома је важно да супружници науче да се заједно моле. Стога не избегавајте заједничку молитву и молите се скупа! Макар два минута, али обоје станите пред Бога и помолите се. И видећете да нема проблема за људе који се свакодневно заједно моле. Зашто? Зато што ће наступити час молитве који ће однети све проблеме. Данас смо се, на пример, посвађали. Али увече ћемо се заједно помолити, без обзира на то. Шта се ту може? Један из свог ћошка, други из свог, али заједно стојимо пред Богом. Поступамо као у «Отачнику», када је један старац пришао другом и рекао: – Геронда, мој сабрат ме је јако огорчио и не могу да му опростим. Не могу! – Добро, ходи овамо и хајде да се помолимо! – одговорио је старац и почео да се моли: – «Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и не опрости нам дугове наше као што и ми не опраштамо дужницима својим». Први ава је почео да се буни: – Не, оче, то је грешка! Ми говоримо: «И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим»! – Али ти му не опрашташ! Како да Бог теби опрости? И тако «усрдно Ти се молимо Христе, да нам не опрашташ грехове наше, као што и ми не опраштамо грехове браће наше…» Када пођеш да се помолиш Богу, успокојићеш се. Помолиш се са супругом и наступиће олакшање, рана ће почети да зараста и настаће мост. То још и боље успева када су присутна деца. Спасоносно је да деца виде своје родитеље како се заједно моле. Не знам за пуно породица које се заједно моле. Како да вам објасним? Верујем, да се тој деци усађују добри призори, када она виде оца како клечи и моли се заједно са мајком. Мислите ли да ће некада та слика ишчилети из њиховог сећања? Никада. И дете ће тако силно почети да поштује своје родитеље, тако ће их силно заволети, да ће тај призор бити његово најмоћније оружје, чак и у случају да му родитељ не да никакав конкретан савет Доказано је да је породица која се заједно моли веома сложна. Нарочито ако научимо, како је ред и у Цркви, да опростимо једни другима пре него што се помолимо и одемо на спавање и кажемо: «Опрости ми, погрешио сам!» – и тек тада одемо на починак. Тада наш породични дом и није дом, он постаје небо, то је заиста нешто најлепше – рај! Када породицу мучи раздор, дом се претвара у пакао и то је страшно. И немојте да мислите да деца то не разумеју: она имају озбиљну интуицију. Сетите се када сте ви били деца, или ако имате децу посматрајте их. А ја видим трогодишњу, четворогодишњу децу како прате родитеље на исповест. И та деца владају страшном интуицијом, она разумеју када однос међу родитељима није онакав какав треба да буде. Споља родитељи можда ништа не показују, не свађају се када су деца присутна, али она свеједно разумеју да постоји неки проблем. Зато родитељи сносе огромну одговорност. Хајде де, ми смо већ одрасли људи, па чак и ако се споречкамо то на нас неће оставити озбиљне психолошке последице, али деца су јако осетљива и њих то у великој мери траумира и ствара им проблеме. Зато је веома важно да родитељи науче да се моле заједно. Деца која се рађају у таквом духовном стању, то јест после молитава супружника, имају све могућности за пуну хармонију њиховог духовног живота. У Старом Завету је наведена прелепа прича о Товиту (Књига о Товиту је неканонска, али не и апокрифна, што значи да Црква дозвољава да се чита као помагало у духовном животу хришћанина). Када се он оженио, и увече одвео своју жену у одаје, пре свега је клекао и помолио се Богу на следећи начин: «Боже мој! Благослови нашу везу и сједињење и дај нам благословено дете, благословен плод, и заштити нас у све дане наше, како би ми били благоугодни пред Тобом». Разумете каква ће се деца родити у таквим условима и каква ће бити та породица? А када се деца рађају у условима греха, страсти, сластољубља и срамотних дела, онда је јасно шта ће из свега тога проистећи. И то не говоримо само ја и Црква, већ и психологија. Данас постоји цели научни правац «психологија ембриона», који нас учи да је важан тренутак зачећа детета, јер од тог тренутка дете носи генетски код. Старац Порфирије је увек говорио о томе, то је записано у његовим «Речима», саветовао је супружницима да гаје складне односе пред зачећем њихове деце, јер они помажу у довођењу новог човека на овај свет. Схваташ ли ти да постајеш сарадник Бога, учествујеш у појављивању новог човека на овоме свету? Ама нећеш родити неку зверку или маче, ни комад намештаја, већ целог човека, ради којег је Сам Бог постао Човек. А данас тај свети чин брачног живота претварају у разврат, на основу њега праве рекламе, снимке које продају. Најсветији акт стварања човека претворили су у одвратан призор, који може да се изврши где било… Митрополит Атанасије Лимасолски С руског Александар Ђокић 20 / 06 / 2018 Православие.Ru. View full Странице
  8. Питање студента са предавања – Ако Црква, као што сте рекли, представља икону (-слику) будућега Царства, да ли би се унутар историје могла тражити и икона будућег пакла? Одговор митр. Јована Зизјуласа- Свакако. Имамо много икона будућег пакла, али, природно, не можемо их поистоветити са Црквом. Предукус пакла човек периодично и трајно задобија у историји, као што и предукус Царства Божијег задобија у одређеним тренуцима, а пре свега у светој Евхаристији. Света Евхаристија представља тренутак када стичемо предукус Раја, предукус Царства Божијег. Наравно, унутар стварности Цркве не можемо створити икону пакла, чак ни делимичну, а да при том – врло је значајно ово ваше питање – не изопачимо природу Цркве. Рећи ћу то и обратним редоследом: често постоји опасност (а та опасност је стварна) да Цркву толико изопачимо да она од иконе Есхатона, иконе Царства Божијег, постане икона пакла. То чине јеретици. Ако је јерес озбиљна и смртоносна ствар, то је управо зато што изопачује икону Есхатона, чини је другачијом и уводи некакво иконично изображавање које не потиче од Царства Божијег, него од онога што није Царство Божије; а то је пакао. Навешћу вам неколико конкретних примера: ако свету Литургију савршавамо, претпоставимо, само за белце а искључимо црнце, само за мушкарце а искључимо жене, само за образоване а исључимо неписмене, само за богате а искључимо сиромахе, само за студенте, само за адвокате или само за лекаре, онда је то икона пакла. Јер, то ће се збивати у паклу. А то је предукус пакла, који задобијамо сваки пут када, по критеријумима овакве врсте, себе одвајамо од ближњега. Овим сам хтео да кажем, а то је веома озбиљно, да Црква врло лако може да буде изопачена у икону пакла, а да тога и не буде свесна. Врло сам Вам захвалан што сте поставили ово питање; можда Ви и нисте имали на уму ово што сада говорим, али то је веома озбиљан проблем. Црква би, дакле, по сваку цену требала да задржи такву своју структуру да представља икону Царства Божијег. Због тога треба да негодујемо сваки пут када се она изопачује, а нарочито када се изопачује света Евхаристија. Јер, на тај начин у њу могу ступити елементи овога света. А овај свет је икона пакла; али овај свет у смислу палога света, у смислу греха, са свим својим тежњама ка деобама, као што су ове које сам вам навео, али и на многе дуге начине. Због тога ми се често дешава да доспевам чак до типолатријских агонија. Када, на пример, видим да се сечење артоса (= хлеба) врши после светог Причешћа, или када видим да поједини свештеници не причешћују вернике, него их остављају да се причесте после отпуста, или после преклоњења колена на дан свете Педесетнице, када се савршава Вечерње следећега дана, или после освећења воде на Богојављење, тада ми је веома тешко; чини ми се, наиме, да се тамо дешава нешто веома озбиљно и да се извргава икона Царства Божијег. Коначни циљ, а то је учествовање у Трпези Царства Божијег, заједничарење у животу Божијем – а ка њему нас води целокупна света Евхаристија – претвара се у нешто друго, у некакво другачије искуство коме, како се чини, није циљ ово учествовање у Трпези Царства, у животу Божијем, у животу Свете Тројице, него му је циљ нешто друго. Дакле, свему овоме треба да приступамо са страхом и трепетом. Јер, као што сте рекли, постоји опасност да Црква престане да буде икона Царства Божијег. митр. Јован Зизјулас, Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад 2001, 85 -87. Живим за Есхатон
  9. Пошто су историчари културе уочили да постоје извесне сличности и аналогије које се јављају у различитим културама и традицијама, у овом случају везане за идеју раја, поставило се и питање да ли су у питању историјски утицаји и интеракције, или се те идеје јављају независно једне од других. У овом случају можемо рећи да је у питању и једно и друго – тј. у неким случајевима ту то аутономне идеје, а у неким је могуће установити и одређене утицаје. Рецимо, идеје раја на истоку (у хиндуистичкој, будистичкој и таоистичкој традицији), настале су незавносно од западних и обрнуто. Али, у западној традицији (јудаизам, хришћанство, ислам) постојале су извесне интеракције и утицаји. Међутим, као да су и западне и источне мотивисане истом дубоком потребом да се дају неки одговори на питања односа живота и стања после смрти, па тако настају и аналогне идеје о рају и паклу. Ово је био изазов и за историчаре културе, антропологе и психологе. Један од оних који су на основу тога развили поимање човека и његове психе, био је и Карл Густав Јунг (1875–1961) који се бавио оваквим компаративним истраживањима и на основу тога је настао његов појама архетипа. По Јунгу, архетип (дословно, прототип, праузор) је урођена, априорна форма која је темељ свести, опажања и доживљавања, а повезана је са инстинктима и околностима окружења. Архетип није наслеђен, него урођен елеменат људске психе, са варијацијама, присутан у целом човечанству. Његов садржај је одређен срединским и историјским променама, иако садржи нуклеус који га чини препознатљивим у различитим временима и културама, чиме Јунг објашњава сличност симбола и мотива митова на читавој земљи, јер су архетипи свеприсутни. Јунг је овај термин увео 1919., а пре тога је – да би означио исти појам користио изразе као што су митолошке слике, имаго, обрасци понашања итд. Архетип је невидљиви образац, али има своје манифестације, или архетипске слике. На колективном плану то су митске слике и симболи, религијске представе, обреди, фолклори, бајке, песничке слике, а на индивидуалном плану, то су визије, снови, симптоми. Дакле, архетипови утичу и на колективни живот и на животе појединаца. У том смислу смо представе о рају у различитим традицијама посматрали као видове једног великог архетипа. ЕГИПАТ У неким традицијама постоји схватање да постоје две смрти – физичка и духовна смрт, кад умире и душа, обично јер је непоправљиво грешна. Рецимо, у староегипатском схватању већи страх је изазивала могућност друге смрти, која је сналазила оне које нису прошли на ваги богиње праведности Маат, или који су пали у заборав – претња која се фигуративно назива "заборав имена". У хришћанству постоји слична претња друге смрти за велике грешнике: самоубица (или други грешни) се сахрањује изван гробља (изван освећене земље), те му се ускраћује могућност васкрса после Страшног суда. Слична претња је везана за кремацију у хришћанству и другим религијама (јудаизам, ислам). У хришћанству сахрана (а не кремација) је наглашена и у Старом и у Новом завету, као један од услова за наставак егзистенције после смрти. На нешто другачији начин ова тема се јавља у Откровењу Јовановом (2:11, 20:6, 20:14 и 21:8), где се о томе говори везано за време после апокалипсе. Прво се каже (у Отк. Јов., 20:6), да онај ко буде васкрснут неће подлећи другој смрти. Затим, се каже да ће друга смрт захватити невернике, пагане, идолопоклонике, крвнике, курваре и лажове и да ће они бити у ватреном језеру. После смрти Египћани су се надали да ће наставити своје животе, али без телесних мука. Ти призори су приказивани и на унутрашњим зидовима гробница (или пирамида). У египатским Текстовима пирамида (2375–2200. г. ст. е.) пут фараона после смрти је различито замишљан (представљан). Некад се он придруживао богу сунца Рау, у његовој соларној лађи у којој плови преко неба. Или се придруживао звездама стајачицама, или се успињао уз лествице на небо, да се придружи боговима. Примери слика. Слика Сенофера из његове гробнице, у Теби – он држи пред лицем лотос, који је симбол поновног рођења – из пралотоса су се родили Ра (бог сунца) и Нефертум. Сенофер је био надзорник вртова за време фараона Тутмозиса 3 (1479–1426. г. ст. е). На слици на којој је приказано вагање душе покојника, Бог Анубис (са главом шакала) води покојника до ваге на којој му се одмерава душа (греси и врлине), која мора бити лакша од пера богиње истине и правде Ма’ат, да би ушао у вечни живот. Анубис у руци држи анкх (кључкрст живота). Ако је душа покојника тежа од пера, прождире га бог Амит (са главом крокодила). Поред ваге је бог Тот (са главом ибиса) који бележи резултат. Ако му је душа лакша од перца, онда га бог Хорус (са главом кобца) води до Озириса и у вечни живот. Дакле – буди "лак као перо". Овај призор је био и обредно приказиван (као позоришна представа – перформанс) – тада су свештеници носили одговарајуће маске (главе) богова. ГРЧКА У грчкој традицији постојала је и идеја раја и златног доба. У хомеровској концепцији, Јелисејска поља (Елисијум) су представљала рај, где су богови слали хероје који заслужише бесмртност својим делима, а налазила се на крају земље, на обалама реке Океана, која окружује земљу, док Хесиод говори о Острвима блажених. Обични смртници су одлазили преко реке Стикс у подземни свет Хад (којим влада бог Хад), а њихове душе тамо је превозио својом лађом Харон. Покојницима је стављан новчић у уста да њиме плате Харону свој превоз. Превоз преко Стикса је ликовно приказиван и у античко време, а и касније, у европској уметности. Пример: Прелаз преко Стикса – Гистав Доре, 1861. Док сени смртника одлазе у Хад (преко реке Стикса их превози Харон својом барком), Зевс хероје преноси на острва блажених, где три пута годишње рађа воће и милосрдно влада Крон. Од времена Пиндара, Елисијуму (поред хероја) приступају и праведници. Али, и праведници најпре одлазе у Хад, а они који су три пута били на земљи и подземљу без греха, стижу на Острва блажених. Сам Елисијум се налази у подземљу, али под посебним сунцем и звездама, где праведници уживају уз звуке китаре, или се надмећу у вештинама које су волели (бацање диска, трке колима итд.). Неки помињу и вртове Хесперида, на западу, као рају сличан предео. Тако се Херакле нашао у том рају. Само они који су се посебно огрешили о богове (као Иксион, или Сизиф) доспевали су у најмрачнији део, дубок процеп испод Хада – Тартар – који је од Хада одвојен металним вратима. Хесиод (око 700. г. ст. е.) у поеми Дела и дани, говори да је пре овог (гвозденог) раздобља постојало 3 других раздобља (златно, сребрно и бронзано). У Златно доба су људи живели као богови, без јада и туге, без старости. Кад би умрли, то је било као да одлазе у сан, а за живота су имали свега довољно, јер их је земља даривала свим добрима, а да нису морали да раде. СЛОВЕНСКИ РАЈ Словени су веровали да душа покојника након смрти прелази у други живот. Душа одлази у нав, или у рај – па су неки аутори сматрали да су то два назива за исто, а неки да су то два одвојена места – пакао и рај. Етимологија речи "рај" још је увек нерешена, али је он био познат Словенима, пре него што су примили хришћанство. Словени су веровали у загробни живот, веровало се да роб на овоме свету остаје роб и на ономе, па су стари Словени радије гинули у борби слободни, радије него да буду заробљени и постану робови. Рај је место праведних и добрих душа, а у пакао одлазе зле душе. Према остацима у фолклору, веровало се да се рај налази с ону страну мора. Наиме, нека племена сахрањивала су претке тако што су их полагали у чамац и отискивали у море, а ако је ово – ради даљине мора – било немогуће, тада су их спаљивали или сахрањивали – али опет, положивши их претходно у чамац, како би, симболички, могли отпловити преко мора у онај свет. Тако да се ова тема (превоза чамцем) јавља у старој грчкој и старословенској традицији. Иначе, у планинама источне Словачке постоји национални парк, који се назива "Словенски рај", а познат је по разноврсној туристичкој понуди. БУДИЗАМ Занимљиво је да се као и у старом Египту (раније) и у Индији (нешто касније) појављује лотос као важан архетип. Лотос је у Индији најпре симбол светла, сунца и космичког стварања. Први лотос израња из космичких вода. Лотос представља помаљање сунца из тамних вода, победу светлости и живота, а богови потекли из лотоса зачињу нов космички циклус. У будизму, бели лотос (пундарика) је симбол изворне чистоте људског духа, која се некад изједначава са потенцијалним пробуђењем. У каснијем будизму се лотос повезује са људским духом у целини, а потенцијална будност са драгуљом (мани) у лотосу. Буда је често приказиван како седи на лотосу, као знак прочишћеног духа и постигнуте будности, чији симбол је лотос. У будизму се у 2. в. јавља религијско учење о "чистој земљи" (рају), у три сутре везане за махајана будизам: Амитајусвипасјанасутра и две Сукхавативјухасутре (дужа и краћа) – преведене на кинески у 3–4. веку. Као најпопуларнија форма будизма се проширило и у друге земље Азије, као хришћанска учења о рају и спасењу, у Европи. Ове сутре уводе нову фигуру, Буду Амитабху, који влада новом институцијом – будистичким рајем (западни рај, или "чиста земља" – у будизму се рај смешта на запад). Тако се уз нирвану – као пређашњу идеју спасења која је била претежно филозофског и медитативног карактера – сада јавља нова идеја спасења рођењем у рају, у коме се праведници рађају у лотосу (уместо да се поново роде на земљи, из материце). То рођење у рају они обезбеђују животом у врлини и милошћу буде Амитабхе, коју задобијају молитвама, тј. понављањем његовог имена, посебно онда кад им се смрт приближила. На тај начин захтеван монашки идеал утрнућа (нирване) бива замењен (допуњен) идејом рођења у рају, за које су битне вера и врлина, а да човек не мора бити посвећени калуђер. Ово је многима било привлачније и јасније од нирване – нирвана је многима изгледала веома штура, ако не и слична обичној смрти, без наде у поновно рођење. Зидне слике из кинеског будистичког комплекса у Тунгхуангу (из 7. в.), садрже призоре из раја, који ће касније бити приказивани и на јапанским сликама. Главни мотиви су ликови буда и бодхисатви, апсара, сцене хорова, музике и плеса, као и будистичких легенди. Велики број фресака приказује небеске музичаре и плесачице – они су лепи и миришљави (с њима је повезан и привлачи их мирис миришљавих штапића). У призоре у Тунгхуангу унет је онај ритам и динамика које иначе видимо у ликовним приказима змајева или облака на другим кинеским сликама. Овде ту улогу имају небеске госпе. Вијорење њихових велова и пешева остаће популарно и касније, све до нашег времена и на Западу, у маркетингу и спотовима. На највећем броју фресака су приказане небеске играчице и свирачице, небеске госпе (санскрт: апсара кин. тјенни т’иен) – на укупно око 4.500 фресака. Оне подсећају на неке описе хурија из муслиманског раја. Апсаре су обично у летећем плесу. На сликама, њихове величине варирају (по начелу релативности малог и великог) – највећа је око 2 м., а најмања неколико цм. За њих је везана и једна од кинеских прича о чежњи, о цару који је свако јутро посматрао свитање, не би ли у руменилу зоре угледао лик једне од њих, у коју се заљубио, кад му се једном приказала. У пећинама Лунгмена (другом познатом комплексу будистичких светилишта у Кини – Свирач из Лунгмена, 6. в.) дух рајске лакоће и полета (са темама небеских свирача) непознати аутори су изразили и у рељефима. Ослобађање од тежине, лакоћа и озареност ношени великом снагом, су овде добили предност пред унутрашњим миром. Као да је тај набој и полет у слободном простору, унет у ове пећине и постао део унутарњег искуства оних који су ту контемплирали. Рај Амитабхе (кинески Амито – јапански Амида) је савршено подручје, идеална реплика земаљских радости, али неупрљана земним ограничењима и пропадљивошћу. Праведници ту остају док не дође време другог доласка обоготвореног врховног Буде, тј. време за коначно спасење, или паранирвану. Амитабха столује у том рају, седећи усред језера на лотосу и окружен бодхисатвама. Грешници пак доспевају у пакао, а кад искупе грехе, рађају се поново на земљи, са новом приликом да побољшају своју карму. ХИНДУИЗАМ У хиндуизму постоје и идеја златног доба и раја. Према митологији пурана, "наше" раздобље (или махајуга), састоји се од четири југе (или подраздобља): крита, трета, двапара и кали. Данашњи свет налази се у четвртој – тзв. калијуги. Поред тога што свака југа има своје трајање, она има и специфичан квалитет. Најдужа је крита (која би одговарала златном добу, у другим учењима) у којој владају најсрећније прилике, а људи су у њој морално савршени и безгрешни. Од настанка двапарајуге прилике се сукцесивно погоршавају. Последња југа (калијуга), у којој смо ми сада, значи перманентну деструкцију која ће се у доба сумрака завршити пропашћу света. У традицији хиндузима, у различитим периодима су биле уобличаване идеје раја, везане некад за једно некад за друго божанство – у зависности од тога које божанство је у датом огранку, сматрано главним – Брахма, Индра, [ива, Вишну. 1) Брахмалока (свет Брахме), је пребивалиште и рај Брахме, некад везиван за митску планину Меру, а некад за небеса изнад ње. Брахмин рај има 4 равни, а у највишу стижу они који су усавршени у врлини и који више неће бити подложни поновним рођењима на земљи. Они живе у савршеном стању сатћитананда (блажене свести и бивства). Иначе, идеју да и у рају постоје равни, или рангови, јавља се и у неким другим традицијама, рецимо у исламу, где је највиши ниво, фирдаус. Иако је Брахма једно од главних божанства, има мали број храмова, за разлику од храмова посвећених Вишнуу и [иви. 2) Друго схватање је везано за рај сварлока (подручје светла), некад повезан са богом Индром. Има карактеристике које су овај тип раја чиниле најпопуларнијим: у њему постоје и чулне радости, као што су дивна музика, мириси и небеска храна, златне палате украшене драгим камењем, ливаде и цветњаци, дивне апсаре (небеске лепотице) и музичари (гандхарве). Те карактеристике налазимо и у другим рајевима, укључујући и будистички. 3) Индрино небо (Индралока) је смештано северно од планине Меру, односно између неба и земље. Оно је слично по описима претходном рају, са птицама и чудесним дрвећем. Његов центар или главни град је Амаравати, где је и Индрина палата, Ваиђајанта. 4) Рај бога Вишнуа је ваикунтха, који је на јужном делу планине Меру, а често се повезује или изједначује са рајем Кришне, који је једно од отеловљења Вишнуа. Рај Кришне се зове голока, пун је дивних гајева, а кроз њега протиче небеска река Јамуна. 4) На планини Каиласи је рај бога [иве. Каиласа је сачињена од кристала које апсаре користе као огледала. Дивљи лабудови ту долазе почетком сезоне монсуна. РАЈ У ЈУДАИЗМУ Место где покојници добијају духовноу награду на хебрејском се назива ган еден (еденски врт). То није исти еден у коме су били Адам и Ева, него место духовног савршенства. @иви не могу да схвате блаженство овог места, као што слепи не могу да схвате боју. Само праведници иду одмах у рај, а просечна особа се спушта у место прочишћења, познато као гехином, или гехена, а некад и као шеол. Према неким тумачењима гехином је и место слично хришћанском паклу. Некад је место где се испашта за грехе, а некад као место где сагледавамо своје грехе и доживљавамо кајање због њих. Ту се проводи највише 12 месеци, а потом се успиње до олам хаба, подручја духовног живота. У књизи Мишна се каже: Овај свет је као предсобље испред олам хаба. Припремите се у предсобљу да бисте могли да уђете у салу за банкете. За то се припремамо проучавањем Торе и добрим делима. У јудаизму и хришћанству јављају се и идеја златног доба (везаног за прошло време) а и (небеског) раја (као оног обећаног, будућег за праведнике). Златно доба (време Адам и Еве пре греха), тј. еденски врт, или рајски врт, је била представа земаљског раја, јер је овај био и лоциран у склопу земаљске географије, а везиван је за различита подручја, често за далеки исток, па се говори о "источном рају". У време развоја јеврејске есхатологије (после 6. в. ст. е.) јавља се нова идеја – небеског Божјег врта, или раја, у који ће праведници стићи после смрти. У једном од текстова Талмуда (Јалкут Сцхим., Бересцхитх, 20) улаз у рај се састоји од две капије сачињене од рубина, крај којих стоје безбројни анђели у небеском сјају. Кад праведник ту уђе, знаци смрти се с њега скидају и бива оденут у сјајне облаке, а на главу му стављају две круне – једну од драгуља, другу од злата. ХРИШЋАНСТВО Према стоицима – чак и робовима и беднима је могуће да проживе достојанствен живот, ако живе у складу са природом и разумом. Али, хришћанство им обећава много више него грчка филозофија. У односу на стоичка и епикурејска схватања по којима богови не утичу на људске прилике, у хришћанству Бог брине о сваком људском бићу, а посебно о онима који у њега верују и поштују га. Осим тога, Бог гарантује да они који су у овом животу били бедни и несрећни, после смрти ће бити утешени и награђени у рају. Стога им ваља да истрају у вери и врлини, ма како им живот био несрећан. Прво помињање раја у Новом завету је у Јеванђелу по Луки (23: 43) када Исус каже лопову који је разапет на крсту поред њега, да ће се тог дана наћи у рају заједно са њим, где је рај синоним за небо блажених. А затим у Јев. по Јовану (14: 2) где Исус вели да ће у рају бити места за све праведнике – "многи су станови у кући оца мојега". Затим о томе говори и Св. Павле у 2. посл. Коринћанима: Јер знамо да кад се земаљска наша кућа тела раскопа, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима. У Откровењу Јовановом (21: 4) се говори о крајњем намирењу – Бог ће отрти сваку сузу... и смрти неће бити више, а у другом одломку (2: 7): даћу му да једе са дрвета живота, које је насред раја Божијега. У првим вековима нове ере се уобличује хришћанско схватање – оно од људи тражи веру у Христа и свето тројство, као и покајање, као претпоставке спасења и вечног живота. Дакле, више им нису потребне златне маске, маузолеји, или пирамиде. Оно нуди и васкрс у телу, без мумија и пирамида, или без херојских подвига грчких јунака. Подвиг се сада јавља у новом контексту: као подвиг мученика вере, или подвиг подвижника, који се подвизавао – тј. подвргавао различитим видовима монашке аксезе. На тој основи јавља се разлика између обичног човека и свеца – али за обојицу је гарантовано место у књизи живота, тј. бесмртна душа, а и васкрс тела, после другог доласка Христа, ако прођу страшни суд. РАЈ У ИСЛАМУ Xана (или xенет – дословно "врт") означава у Курану рај (а xехенем је пакао). Рај је подручје на небесима, у коме теку реке свеже воде, млека, меда и вина (које не опија), где има разноврсног воћа. То је место изобиља, задовољства, одмора, слично оази у пустињским крајевима. А ту су и младе девице (хурије) и младићи. Највиши ниво у радју је фирдаус (фирдањс), где бораве пророци, мученици вере и најискреније и побожне душе. Ту верници добијају награду за своја добра дела и оданост у вери и ту стижу кроз осам улаза. Према хадису (или хадиту – исламском предању), на један од осам улаза у рај улазе они који су: (1) редовни у молитви, (2) учествовали у xихаду, (3) давали добротворне прилоге чешће од других, (4) постили (5) учествовали у годишњем ходочашћу, (6) овладали својим бесом и праштали другима, (7) се снагом вере одупрли лукавству и блуду, (8) били предани Господу. У рају се налазе и књиге у који су уписана човекова дела и које се читати на дан коначног суда. – Ово су неки одломци из Курана који говоре о рају (xенету) и паклу (xехенему). О рају (xенету) – Куран 3, 133. ...и настојте да заслужите опрост Господара свога и xеннет простран као небеса и Земља, припремљен за оне који се Аллаха боје, 134. ... за оне који, и кад су у обиљу и кад су у оскудици, удјељују, који срxбу савлађују и људима праштају – а Аллах воли оне који добра дјела чине: 135. ... за оне који се, када гријех почине или кад се према себи огријеше, Аллаха сјете и опрост за гријехе своје замоле – а ко ће опростити гријехе ако не Аллах? – и који свјесно у гријеху не устрају. 136. Њих чека награда – опрост од Господара њихова и xеннетске башче кроз које ће ријеке тећи, у којима ће вјечно остати, а дивне ли награде за оне који буду тако поступили! О паклу (xехенему). – Куран 7 41. У xехеннему ће им лежај и покривачи од ватре бити. Ето тако ћемо Ми невјернике казнити. Куран 9 35. ...на Дан кад се оно у ватри xехеннемској буде усијало, па се њиме чела њихова и слабине њихове и леђа њихова буду жигосала. "Ово је оно што сте за себе згртали; искусите зато казну за оно што сте гомилали!" Куран 14 16. ... пред њим ће xехеннем бити – и он ће бити појен одвратном капљевином, 17. ... мучиће се да је прогута, али је никако неће моћи прождријети и смрт ће му са свих страна прилазити, али он неће умријети; њега ће тешка патња чекати ТАОИЗАМ Острва блажених или бесмртника су били пројекција потраге за бесмртношћу. Легенде о тим острвима су повезане са таоистичким веровањем да је могућа бесмртност. Најпознатије острво је било П'енгЛаи, на коме је расла гљива бесмртности (а ту су била и Таи Yу, Фанг Ху итд.). Код чуанг Цеа су то алегорије, а у религијском таоизму стварна места, ка којима су поједини цареви (као Цх'ин Схих Хуангти – 219 г. ст. ере) упућивали поморске експедицје, али без резултата. Хо ("ждрал") је симбол бесмртности и мудрости. често насликан са бором, или бресквом, који су такође симболи дуговечности. Посвећеници, који желе да досегну бесмртност, јашу на ждралу и успињу се на небо. Мотиви са ждралом, који лети према павиљону подигнутом на стени изнад мора, везани су за острва бесмртника. Иначе, пар ждралова је симбол среће и елегантног књижевног стила и представља срећну звезду – божанство књижевности (Венчанг). Имагинарне планине као Кунлун (на Западу), острва бесмртника (у Источном мору), или бајколика подручја (Долина бресквиног цвета – у којој влада вечно пролеће) сматрани су посебним, привилегованим подручјима, до којих стижу они који су постали бесмртници. Свет вилењака, рајски вртови или небески светови – то је приказивано плаво зеленим колоритом, да би се подвукао карактер тих предела. Велике планине су такође сматране подручјима бесмртника и богова. Смртници су тамо могли стићи кроз посебне пећинепролазе (тунг тиен), или преко обредних успона (степеништа), као што је оно на планини [ан (Таишан). Планина [ан није само била станиште богова (као Олимп, или Синај) него је и сама обоготворена. Први забележени ходочасник је био цар ]ин [ихуан, 219 г. ст. ере, који је и започео градњу кинеског зида. Почетак успона на планину [ан је на 150. м., а крај степеништа на висини од 1550 м. – симболично представља улазак у рај. ЈУНГОВО ТУМАЧЕЊЕ РАЈА И ЗЛАТНОГ ДОБА Идеју раја и златног доба Карл Јунг објашњава овако. – @алосна је истина да се човјеков реални живот састоји од склопа непомирљивих супротности – дана и ноћи, рођења и смрти, среће и несреће, добра и зла. Ми чак нисмо сигурни да ће једна превагнути над другом, да ће добро надвладати зло, а радост сузбити патњу. @ивот је ратиште. То је одувијек био и свагда ће бити; а да није тако, постојање би задесио смак. На основу те полазне људске ситуације, Јунг (у књизи човек и његови симболи, Загреб, 1973, стр. 86–7) указује да се слична идеја јавља у хришћанству и будизму. – Управо је тај сукоб у човјеку навео прве хришћане на то да чекају и да се надају брзом крају овог свијета; или будисте да одбаце све земаљске жеље и тежње. Ти би основни одговори били сигурно погубни да нису повезани с особитим духовним и моралним идејама и поступцима које представљају основни садржај обе вере и значајно ублажавају њихово коренито порицање света. Постоји... јак емпиријски разлог зашто бисмо требали гајити мисли које се никад не могу доказати. Он је у томе што се зна да су оне корисне. човјеку су сигурно потребне опште идеје и уверења која ће дати смисао његовом животу и омогућити му да пронађе своје место у свемиру. Он може поднети најневјероватније тешкоће кад је уверен да имају смисла, а скршен је кад уза све своје невоље мора признати како је судиоником неке "лудости" (стр. 89). Улога је вјерских симбола да даду смисао човјекову животу. Пуебло Индијанци вјерују да су синови Оца Сунца и то им увјерење подарује перспективу (и циљ) која је далекосежнија од њихове ограничене опстојности. Она им пружа обиље простора за развијање личности и омогућује им пуноћу живота потпуних особа. Њихов је положај много бољи од положаја човјека у нашој цивилизацији, који зна да јесте (и да ће остати) неважни појединац без икаква унутрашњег смисла у свом животу. Осјећај дубљег смисла постојања уздиже човека над пуко зарађивање и трошење. Ако тог смисла нема, он је изгубљен и јадан. Да је Св. Павле био увјерен како није ништа више од лутајућег ткача, сигурно не би био човек какав је био. Његов је стварни и смислени живот био у унутрашњој сигурности да је божји гласник (човек и његови симболи, Загреб, 1973, стр. 89). Међутим, Јунг није вољан да та оправдања примени и на архетип(ове) комунизма (иако ту ткачи имају важно место у изградњи комунизма), а ни потрошачког друштва (где и ткач може да купује у хипермаркетима). – Ваља приметити како се чини да и комунистички свет има један велики мит (који ћемо звати илузијом, у пустој нади да ће она због нашег надмоћног суда нестати). То је, с временом посвећен, архетипски сан о Златном добу (или Рају) гдје има у изобиљу свега за све, а велики, праведни и мудри вођа влада људским забавиштем. Тај моћни архетип захватио је људе у свом инфантилном облику, али никада неће ишчезнути из свијета пред самим погледом с нашега надмоћног стајалишта. Ми га чак подупиремо својом детињастошћу, јер је наша западна цивилизација захваћена истом митологијом. Ми несвјесно гајимо исте предрасуде и очекивања. (стр. 85) Ми такође верујемо у државу благостања, свеопшти мир, равноправност људи, човекова вечна права ... у правду, истину и (не реците то прегласно) краљевство божје на Земљи (стр. 85). РАЈ СУПЕРМАРКЕТА Док су хришћани обећавали да ће увести праведнике у рај, а комунисти обећавали да ће увести класно свесне у рај комунизам, капитализам је људе увео у рај супермаркета. Процес је отпочео у САД још пре 2. св. рата, а у другим земљама је то отпочело крајем 50их година. То је приказано и у неким делима попарта и суперреализма. Поп арт се у САД јавља половином 50их, а укључује теме, ликове, брендове и предмете из масовне културе, маркетинга и стрипова и настоји да превазиђе поделу (јаз) између поп (масовне) и високе културе. Попарт повремено има ироничан став – а некад само парафразира маркетинг. Од краја 60их јавља се и хиперреализам (суперреализам), често у форми скулптура од полиестера. Некад се ова дела сврставају у попарт, а некад се то сматра за посебан правац (оријентацију). Ти радови (слично неким делима попарта и неодаде) некад изражавају ироничан став према неким друштвеним типовима и ставовима масовног друштва, туристичкој и потрошачкој опсесији (купохоличарству) итд. Добро, ово је потрошачки рај, али он је могућ само док сте живи. [та после смрти – одлазак душе у рај за праведнике и васкрс у телу, после другог доласка Христа? Неки се не уздају у ова стара обећања, него у обећања савремене науке, а евентуално хоће и да помогну Христу у васкрсавању, тако што ће сачувати своје тело у бољем стању него ако је оно сахрањено (или – спаљено). Отуда се од седамдесетих година прибегавало дубоком замрзавању. ДУБОКО ЗАМРЗАВАЊЕ (КРИОНИКА) Са развојем науке, посебно технологије дубоког замрзавања, имућни људи се више не уздају у технике мумифицирања, или обећања религија, него обећања специјализованих компанија, које им (почев од 1972) дубоким замрзавањем гарантују да им тело више неће пропадати после смрти, него да ће дочекати да даљи развој науке и технологије, који ће да омогуће оживљавање тела, или њихову реплику (клонирање), путем ДНК двојника, а тај двојник (клон) ће преузети и личност покојника и тако наставити пређашњу особу у новом животу, или ће тако дочекати други долазак Христа и васкрс, који ће (можда) бити успешнији, него за остале смртнике, који су иструлели. Истина, ова технологија укида демократизацију раја и васкрса у вери, јер је доступна само имућнима, као некад мумифицирање, пирамиде, златне маске, или еликсири бесмртности.
  10. Извор: "Златна Греда", часопис Друштва књижевника Војводине, бр 183-184 Пошто су историчари културе уочили да постоје извесне сличности и аналогије које се јављају у различитим културама и традицијама, у овом случају везане за идеју раја, поставило се и питање да ли су у питању историјски утицаји и интеракције, или се те идеје јављају независно једне од других. У овом случају можемо рећи да је у питању и једно и друго – тј. у неким случајевима ту то аутономне идеје, а у неким је могуће установити и одређене утицаје. Рецимо, идеје раја на истоку (у хиндуистичкој, будистичкој и таоистичкој традицији), настале су незавносно од западних и обрнуто. Али, у западној традицији (јудаизам, хришћанство, ислам) постојале су извесне интеракције и утицаји. Међутим, као да су и западне и источне мотивисане истом дубоком потребом да се дају неки одговори на питања односа живота и стања после смрти, па тако настају и аналогне идеје о рају и паклу. Ово је био изазов и за историчаре културе, антропологе и психологе. Један од оних који су на основу тога развили поимање човека и његове психе, био је и Карл Густав Јунг (1875–1961) који се бавио оваквим компаративним истраживањима и на основу тога је настао његов појама архетипа. По Јунгу, архетип (дословно, прототип, праузор) је урођена, априорна форма која је темељ свести, опажања и доживљавања, а повезана је са инстинктима и околностима окружења. Архетип није наслеђен, него урођен елеменат људске психе, са варијацијама, присутан у целом човечанству. Његов садржај је одређен срединским и историјским променама, иако садржи нуклеус који га чини препознатљивим у различитим временима и културама, чиме Јунг објашњава сличност симбола и мотива митова на читавој земљи, јер су архетипи свеприсутни. Јунг је овај термин увео 1919., а пре тога је – да би означио исти појам користио изразе као што су митолошке слике, имаго, обрасци понашања итд. Архетип је невидљиви образац, али има своје манифестације, или архетипске слике. На колективном плану то су митске слике и симболи, религијске представе, обреди, фолклори, бајке, песничке слике, а на индивидуалном плану, то су визије, снови, симптоми. Дакле, архетипови утичу и на колективни живот и на животе појединаца. У том смислу смо представе о рају у различитим традицијама посматрали као видове једног великог архетипа. ЕГИПАТ У неким традицијама постоји схватање да постоје две смрти – физичка и духовна смрт, кад умире и душа, обично јер је непоправљиво грешна. Рецимо, у староегипатском схватању већи страх је изазивала могућност друге смрти, која је сналазила оне које нису прошли на ваги богиње праведности Маат, или који су пали у заборав – претња која се фигуративно назива "заборав имена". У хришћанству постоји слична претња друге смрти за велике грешнике: самоубица (или други грешни) се сахрањује изван гробља (изван освећене земље), те му се ускраћује могућност васкрса после Страшног суда. Слична претња је везана за кремацију у хришћанству и другим религијама (јудаизам, ислам). У хришћанству сахрана (а не кремација) је наглашена и у Старом и у Новом завету, као један од услова за наставак егзистенције после смрти. На нешто другачији начин ова тема се јавља у Откровењу Јовановом (2:11, 20:6, 20:14 и 21:8), где се о томе говори везано за време после апокалипсе. Прво се каже (у Отк. Јов., 20:6), да онај ко буде васкрснут неће подлећи другој смрти. Затим, се каже да ће друга смрт захватити невернике, пагане, идолопоклонике, крвнике, курваре и лажове и да ће они бити у ватреном језеру. После смрти Египћани су се надали да ће наставити своје животе, али без телесних мука. Ти призори су приказивани и на унутрашњим зидовима гробница (или пирамида). У египатским Текстовима пирамида (2375–2200. г. ст. е.) пут фараона после смрти је различито замишљан (представљан). Некад се он придруживао богу сунца Рау, у његовој соларној лађи у којој плови преко неба. Или се придруживао звездама стајачицама, или се успињао уз лествице на небо, да се придружи боговима. Примери слика. Слика Сенофера из његове гробнице, у Теби – он држи пред лицем лотос, који је симбол поновног рођења – из пралотоса су се родили Ра (бог сунца) и Нефертум. Сенофер је био надзорник вртова за време фараона Тутмозиса 3 (1479–1426. г. ст. е). На слици на којој је приказано вагање душе покојника, Бог Анубис (са главом шакала) води покојника до ваге на којој му се одмерава душа (греси и врлине), која мора бити лакша од пера богиње истине и правде Ма’ат, да би ушао у вечни живот. Анубис у руци држи анкх (кључкрст живота). Ако је душа покојника тежа од пера, прождире га бог Амит (са главом крокодила). Поред ваге је бог Тот (са главом ибиса) који бележи резултат. Ако му је душа лакша од перца, онда га бог Хорус (са главом кобца) води до Озириса и у вечни живот. Дакле – буди "лак као перо". Овај призор је био и обредно приказиван (као позоришна представа – перформанс) – тада су свештеници носили одговарајуће маске (главе) богова. ГРЧКА У грчкој традицији постојала је и идеја раја и златног доба. У хомеровској концепцији, Јелисејска поља (Елисијум) су представљала рај, где су богови слали хероје који заслужише бесмртност својим делима, а налазила се на крају земље, на обалама реке Океана, која окружује земљу, док Хесиод говори о Острвима блажених. Обични смртници су одлазили преко реке Стикс у подземни свет Хад (којим влада бог Хад), а њихове душе тамо је превозио својом лађом Харон. Покојницима је стављан новчић у уста да њиме плате Харону свој превоз. Превоз преко Стикса је ликовно приказиван и у античко време, а и касније, у европској уметности. Пример: Прелаз преко Стикса – Гистав Доре, 1861. Док сени смртника одлазе у Хад (преко реке Стикса их превози Харон својом барком), Зевс хероје преноси на острва блажених, где три пута годишње рађа воће и милосрдно влада Крон. Од времена Пиндара, Елисијуму (поред хероја) приступају и праведници. Али, и праведници најпре одлазе у Хад, а они који су три пута били на земљи и подземљу без греха, стижу на Острва блажених. Сам Елисијум се налази у подземљу, али под посебним сунцем и звездама, где праведници уживају уз звуке китаре, или се надмећу у вештинама које су волели (бацање диска, трке колима итд.). Неки помињу и вртове Хесперида, на западу, као рају сличан предео. Тако се Херакле нашао у том рају. Само они који су се посебно огрешили о богове (као Иксион, или Сизиф) доспевали су у најмрачнији део, дубок процеп испод Хада – Тартар – који је од Хада одвојен металним вратима. Хесиод (око 700. г. ст. е.) у поеми Дела и дани, говори да је пре овог (гвозденог) раздобља постојало 3 других раздобља (златно, сребрно и бронзано). У Златно доба су људи живели као богови, без јада и туге, без старости. Кад би умрли, то је било као да одлазе у сан, а за живота су имали свега довољно, јер их је земља даривала свим добрима, а да нису морали да раде. СЛОВЕНСКИ РАЈ Словени су веровали да душа покојника након смрти прелази у други живот. Душа одлази у нав, или у рај – па су неки аутори сматрали да су то два назива за исто, а неки да су то два одвојена места – пакао и рај. Етимологија речи "рај" још је увек нерешена, али је он био познат Словенима, пре него што су примили хришћанство. Словени су веровали у загробни живот, веровало се да роб на овоме свету остаје роб и на ономе, па су стари Словени радије гинули у борби слободни, радије него да буду заробљени и постану робови. Рај је место праведних и добрих душа, а у пакао одлазе зле душе. Према остацима у фолклору, веровало се да се рај налази с ону страну мора. Наиме, нека племена сахрањивала су претке тако што су их полагали у чамац и отискивали у море, а ако је ово – ради даљине мора – било немогуће, тада су их спаљивали или сахрањивали – али опет, положивши их претходно у чамац, како би, симболички, могли отпловити преко мора у онај свет. Тако да се ова тема (превоза чамцем) јавља у старој грчкој и старословенској традицији. Иначе, у планинама источне Словачке постоји национални парк, који се назива "Словенски рај", а познат је по разноврсној туристичкој понуди. БУДИЗАМ Занимљиво је да се као и у старом Египту (раније) и у Индији (нешто касније) појављује лотос као важан архетип. Лотос је у Индији најпре симбол светла, сунца и космичког стварања. Први лотос израња из космичких вода. Лотос представља помаљање сунца из тамних вода, победу светлости и живота, а богови потекли из лотоса зачињу нов космички циклус. У будизму, бели лотос (пундарика) је симбол изворне чистоте људског духа, која се некад изједначава са потенцијалним пробуђењем. У каснијем будизму се лотос повезује са људским духом у целини, а потенцијална будност са драгуљом (мани) у лотосу. Буда је често приказиван како седи на лотосу, као знак прочишћеног духа и постигнуте будности, чији симбол је лотос. У будизму се у 2. в. јавља религијско учење о "чистој земљи" (рају), у три сутре везане за махајана будизам: Амитајусвипасјанасутра и две Сукхавативјухасутре (дужа и краћа) – преведене на кинески у 3–4. веку. Као најпопуларнија форма будизма се проширило и у друге земље Азије, као хришћанска учења о рају и спасењу, у Европи. Ове сутре уводе нову фигуру, Буду Амитабху, који влада новом институцијом – будистичким рајем (западни рај, или "чиста земља" – у будизму се рај смешта на запад). Тако се уз нирвану – као пређашњу идеју спасења која је била претежно филозофског и медитативног карактера – сада јавља нова идеја спасења рођењем у рају, у коме се праведници рађају у лотосу (уместо да се поново роде на земљи, из материце). То рођење у рају они обезбеђују животом у врлини и милошћу буде Амитабхе, коју задобијају молитвама, тј. понављањем његовог имена, посебно онда кад им се смрт приближила. На тај начин захтеван монашки идеал утрнућа (нирване) бива замењен (допуњен) идејом рођења у рају, за које су битне вера и врлина, а да човек не мора бити посвећени калуђер. Ово је многима било привлачније и јасније од нирване – нирвана је многима изгледала веома штура, ако не и слична обичној смрти, без наде у поновно рођење. Зидне слике из кинеског будистичког комплекса у Тунгхуангу (из 7. в.), садрже призоре из раја, који ће касније бити приказивани и на јапанским сликама. Главни мотиви су ликови буда и бодхисатви, апсара, сцене хорова, музике и плеса, као и будистичких легенди. Велики број фресака приказује небеске музичаре и плесачице – они су лепи и миришљави (с њима је повезан и привлачи их мирис миришљавих штапића). У призоре у Тунгхуангу унет је онај ритам и динамика које иначе видимо у ликовним приказима змајева или облака на другим кинеским сликама. Овде ту улогу имају небеске госпе. Вијорење њихових велова и пешева остаће популарно и касније, све до нашег времена и на Западу, у маркетингу и спотовима. На највећем броју фресака су приказане небеске играчице и свирачице, небеске госпе (санскрт: апсара кин. тјенни т’иен) – на укупно око 4.500 фресака. Оне подсећају на неке описе хурија из муслиманског раја. Апсаре су обично у летећем плесу. На сликама, њихове величине варирају (по начелу релативности малог и великог) – највећа је око 2 м., а најмања неколико цм. За њих је везана и једна од кинеских прича о чежњи, о цару који је свако јутро посматрао свитање, не би ли у руменилу зоре угледао лик једне од њих, у коју се заљубио, кад му се једном приказала. У пећинама Лунгмена (другом познатом комплексу будистичких светилишта у Кини – Свирач из Лунгмена, 6. в.) дух рајске лакоће и полета (са темама небеских свирача) непознати аутори су изразили и у рељефима. Ослобађање од тежине, лакоћа и озареност ношени великом снагом, су овде добили предност пред унутрашњим миром. Као да је тај набој и полет у слободном простору, унет у ове пећине и постао део унутарњег искуства оних који су ту контемплирали. Рај Амитабхе (кинески Амито – јапански Амида) је савршено подручје, идеална реплика земаљских радости, али неупрљана земним ограничењима и пропадљивошћу. Праведници ту остају док не дође време другог доласка обоготвореног врховног Буде, тј. време за коначно спасење, или паранирвану. Амитабха столује у том рају, седећи усред језера на лотосу и окружен бодхисатвама. Грешници пак доспевају у пакао, а кад искупе грехе, рађају се поново на земљи, са новом приликом да побољшају своју карму. ХИНДУИЗАМ У хиндуизму постоје и идеја златног доба и раја. Према митологији пурана, "наше" раздобље (или махајуга), састоји се од четири југе (или подраздобља): крита, трета, двапара и кали. Данашњи свет налази се у четвртој – тзв. калијуги. Поред тога што свака југа има своје трајање, она има и специфичан квалитет. Најдужа је крита (која би одговарала златном добу, у другим учењима) у којој владају најсрећније прилике, а људи су у њој морално савршени и безгрешни. Од настанка двапарајуге прилике се сукцесивно погоршавају. Последња југа (калијуга), у којој смо ми сада, значи перманентну деструкцију која ће се у доба сумрака завршити пропашћу света. У традицији хиндузима, у различитим периодима су биле уобличаване идеје раја, везане некад за једно некад за друго божанство – у зависности од тога које божанство је у датом огранку, сматрано главним – Брахма, Индра, [ива, Вишну. 1) Брахмалока (свет Брахме), је пребивалиште и рај Брахме, некад везиван за митску планину Меру, а некад за небеса изнад ње. Брахмин рај има 4 равни, а у највишу стижу они који су усавршени у врлини и који више неће бити подложни поновним рођењима на земљи. Они живе у савршеном стању сатћитананда (блажене свести и бивства). Иначе, идеју да и у рају постоје равни, или рангови, јавља се и у неким другим традицијама, рецимо у исламу, где је највиши ниво, фирдаус. Иако је Брахма једно од главних божанства, има мали број храмова, за разлику од храмова посвећених Вишнуу и [иви. 2) Друго схватање је везано за рај сварлока (подручје светла), некад повезан са богом Индром. Има карактеристике које су овај тип раја чиниле најпопуларнијим: у њему постоје и чулне радости, као што су дивна музика, мириси и небеска храна, златне палате украшене драгим камењем, ливаде и цветњаци, дивне апсаре (небеске лепотице) и музичари (гандхарве). Те карактеристике налазимо и у другим рајевима, укључујући и будистички. 3) Индрино небо (Индралока) је смештано северно од планине Меру, односно између неба и земље. Оно је слично по описима претходном рају, са птицама и чудесним дрвећем. Његов центар или главни град је Амаравати, где је и Индрина палата, Ваиђајанта. 4) Рај бога Вишнуа је ваикунтха, који је на јужном делу планине Меру, а често се повезује или изједначује са рајем Кришне, који је једно од отеловљења Вишнуа. Рај Кришне се зове голока, пун је дивних гајева, а кроз њега протиче небеска река Јамуна. 4) На планини Каиласи је рај бога [иве. Каиласа је сачињена од кристала које апсаре користе као огледала. Дивљи лабудови ту долазе почетком сезоне монсуна. РАЈ У ЈУДАИЗМУ Место где покојници добијају духовноу награду на хебрејском се назива ган еден (еденски врт). То није исти еден у коме су били Адам и Ева, него место духовног савршенства. @иви не могу да схвате блаженство овог места, као што слепи не могу да схвате боју. Само праведници иду одмах у рај, а просечна особа се спушта у место прочишћења, познато као гехином, или гехена, а некад и као шеол. Према неким тумачењима гехином је и место слично хришћанском паклу. Некад је место где се испашта за грехе, а некад као место где сагледавамо своје грехе и доживљавамо кајање због њих. Ту се проводи највише 12 месеци, а потом се успиње до олам хаба, подручја духовног живота. У књизи Мишна се каже: Овај свет је као предсобље испред олам хаба. Припремите се у предсобљу да бисте могли да уђете у салу за банкете. За то се припремамо проучавањем Торе и добрим делима. У јудаизму и хришћанству јављају се и идеја златног доба (везаног за прошло време) а и (небеског) раја (као оног обећаног, будућег за праведнике). Златно доба (време Адам и Еве пре греха), тј. еденски врт, или рајски врт, је била представа земаљског раја, јер је овај био и лоциран у склопу земаљске географије, а везиван је за различита подручја, често за далеки исток, па се говори о "источном рају". У време развоја јеврејске есхатологије (после 6. в. ст. е.) јавља се нова идеја – небеског Божјег врта, или раја, у који ће праведници стићи после смрти. У једном од текстова Талмуда (Јалкут Сцхим., Бересцхитх, 20) улаз у рај се састоји од две капије сачињене од рубина, крај којих стоје безбројни анђели у небеском сјају. Кад праведник ту уђе, знаци смрти се с њега скидају и бива оденут у сјајне облаке, а на главу му стављају две круне – једну од драгуља, другу од злата. ХРИШЋАНСТВО Према стоицима – чак и робовима и беднима је могуће да проживе достојанствен живот, ако живе у складу са природом и разумом. Али, хришћанство им обећава много више него грчка филозофија. У односу на стоичка и епикурејска схватања по којима богови не утичу на људске прилике, у хришћанству Бог брине о сваком људском бићу, а посебно о онима који у њега верују и поштују га. Осим тога, Бог гарантује да они који су у овом животу били бедни и несрећни, после смрти ће бити утешени и награђени у рају. Стога им ваља да истрају у вери и врлини, ма како им живот био несрећан. Прво помињање раја у Новом завету је у Јеванђелу по Луки (23: 43) када Исус каже лопову који је разапет на крсту поред њега, да ће се тог дана наћи у рају заједно са њим, где је рај синоним за небо блажених. А затим у Јев. по Јовану (14: 2) где Исус вели да ће у рају бити места за све праведнике – "многи су станови у кући оца мојега". Затим о томе говори и Св. Павле у 2. посл. Коринћанима: Јер знамо да кад се земаљска наша кућа тела раскопа, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима. У Откровењу Јовановом (21: 4) се говори о крајњем намирењу – Бог ће отрти сваку сузу... и смрти неће бити више, а у другом одломку (2: 7): даћу му да једе са дрвета живота, које је насред раја Божијега. У првим вековима нове ере се уобличује хришћанско схватање – оно од људи тражи веру у Христа и свето тројство, као и покајање, као претпоставке спасења и вечног живота. Дакле, више им нису потребне златне маске, маузолеји, или пирамиде. Оно нуди и васкрс у телу, без мумија и пирамида, или без херојских подвига грчких јунака. Подвиг се сада јавља у новом контексту: као подвиг мученика вере, или подвиг подвижника, који се подвизавао – тј. подвргавао различитим видовима монашке аксезе. На тој основи јавља се разлика између обичног човека и свеца – али за обојицу је гарантовано место у књизи живота, тј. бесмртна душа, а и васкрс тела, после другог доласка Христа, ако прођу страшни суд. РАЈ У ИСЛАМУ Xана (или xенет – дословно "врт") означава у Курану рај (а xехенем је пакао). Рај је подручје на небесима, у коме теку реке свеже воде, млека, меда и вина (које не опија), где има разноврсног воћа. То је место изобиља, задовољства, одмора, слично оази у пустињским крајевима. А ту су и младе девице (хурије) и младићи. Највиши ниво у радју је фирдаус (фирдањс), где бораве пророци, мученици вере и најискреније и побожне душе. Ту верници добијају награду за своја добра дела и оданост у вери и ту стижу кроз осам улаза. Према хадису (или хадиту – исламском предању), на један од осам улаза у рај улазе они који су: (1) редовни у молитви, (2) учествовали у xихаду, (3) давали добротворне прилоге чешће од других, (4) постили (5) учествовали у годишњем ходочашћу, (6) овладали својим бесом и праштали другима, (7) се снагом вере одупрли лукавству и блуду, (8) били предани Господу. У рају се налазе и књиге у који су уписана човекова дела и које се читати на дан коначног суда. – Ово су неки одломци из Курана који говоре о рају (xенету) и паклу (xехенему). О рају (xенету) – Куран 3, 133. ...и настојте да заслужите опрост Господара свога и xеннет простран као небеса и Земља, припремљен за оне који се Аллаха боје, 134. ... за оне који, и кад су у обиљу и кад су у оскудици, удјељују, који срxбу савлађују и људима праштају – а Аллах воли оне који добра дјела чине: 135. ... за оне који се, када гријех почине или кад се према себи огријеше, Аллаха сјете и опрост за гријехе своје замоле – а ко ће опростити гријехе ако не Аллах? – и који свјесно у гријеху не устрају. 136. Њих чека награда – опрост од Господара њихова и xеннетске башче кроз које ће ријеке тећи, у којима ће вјечно остати, а дивне ли награде за оне који буду тако поступили! О паклу (xехенему). – Куран 7 41. У xехеннему ће им лежај и покривачи од ватре бити. Ето тако ћемо Ми невјернике казнити. Куран 9 35. ...на Дан кад се оно у ватри xехеннемској буде усијало, па се њиме чела њихова и слабине њихове и леђа њихова буду жигосала. "Ово је оно што сте за себе згртали; искусите зато казну за оно што сте гомилали!" Куран 14 16. ... пред њим ће xехеннем бити – и он ће бити појен одвратном капљевином, 17. ... мучиће се да је прогута, али је никако неће моћи прождријети и смрт ће му са свих страна прилазити, али он неће умријети; њега ће тешка патња чекати ТАОИЗАМ Острва блажених или бесмртника су били пројекција потраге за бесмртношћу. Легенде о тим острвима су повезане са таоистичким веровањем да је могућа бесмртност. Најпознатије острво је било П'енгЛаи, на коме је расла гљива бесмртности (а ту су била и Таи Yу, Фанг Ху итд.). Код чуанг Цеа су то алегорије, а у религијском таоизму стварна места, ка којима су поједини цареви (као Цх'ин Схих Хуангти – 219 г. ст. ере) упућивали поморске експедицје, али без резултата. Хо ("ждрал") је симбол бесмртности и мудрости. често насликан са бором, или бресквом, који су такође симболи дуговечности. Посвећеници, који желе да досегну бесмртност, јашу на ждралу и успињу се на небо. Мотиви са ждралом, који лети према павиљону подигнутом на стени изнад мора, везани су за острва бесмртника. Иначе, пар ждралова је симбол среће и елегантног књижевног стила и представља срећну звезду – божанство књижевности (Венчанг). Имагинарне планине као Кунлун (на Западу), острва бесмртника (у Источном мору), или бајколика подручја (Долина бресквиног цвета – у којој влада вечно пролеће) сматрани су посебним, привилегованим подручјима, до којих стижу они који су постали бесмртници. Свет вилењака, рајски вртови или небески светови – то је приказивано плаво зеленим колоритом, да би се подвукао карактер тих предела. Велике планине су такође сматране подручјима бесмртника и богова. Смртници су тамо могли стићи кроз посебне пећинепролазе (тунг тиен), или преко обредних успона (степеништа), као што је оно на планини [ан (Таишан). Планина [ан није само била станиште богова (као Олимп, или Синај) него је и сама обоготворена. Први забележени ходочасник је био цар ]ин [ихуан, 219 г. ст. ере, који је и започео градњу кинеског зида. Почетак успона на планину [ан је на 150. м., а крај степеништа на висини од 1550 м. – симболично представља улазак у рај. ЈУНГОВО ТУМАЧЕЊЕ РАЈА И ЗЛАТНОГ ДОБА Идеју раја и златног доба Карл Јунг објашњава овако. – @алосна је истина да се човјеков реални живот састоји од склопа непомирљивих супротности – дана и ноћи, рођења и смрти, среће и несреће, добра и зла. Ми чак нисмо сигурни да ће једна превагнути над другом, да ће добро надвладати зло, а радост сузбити патњу. @ивот је ратиште. То је одувијек био и свагда ће бити; а да није тако, постојање би задесио смак. На основу те полазне људске ситуације, Јунг (у књизи човек и његови симболи, Загреб, 1973, стр. 86–7) указује да се слична идеја јавља у хришћанству и будизму. – Управо је тај сукоб у човјеку навео прве хришћане на то да чекају и да се надају брзом крају овог свијета; или будисте да одбаце све земаљске жеље и тежње. Ти би основни одговори били сигурно погубни да нису повезани с особитим духовним и моралним идејама и поступцима које представљају основни садржај обе вере и значајно ублажавају њихово коренито порицање света. Постоји... јак емпиријски разлог зашто бисмо требали гајити мисли које се никад не могу доказати. Он је у томе што се зна да су оне корисне. човјеку су сигурно потребне опште идеје и уверења која ће дати смисао његовом животу и омогућити му да пронађе своје место у свемиру. Он може поднети најневјероватније тешкоће кад је уверен да имају смисла, а скршен је кад уза све своје невоље мора признати како је судиоником неке "лудости" (стр. 89). Улога је вјерских симбола да даду смисао човјекову животу. Пуебло Индијанци вјерују да су синови Оца Сунца и то им увјерење подарује перспективу (и циљ) која је далекосежнија од њихове ограничене опстојности. Она им пружа обиље простора за развијање личности и омогућује им пуноћу живота потпуних особа. Њихов је положај много бољи од положаја човјека у нашој цивилизацији, који зна да јесте (и да ће остати) неважни појединац без икаква унутрашњег смисла у свом животу. Осјећај дубљег смисла постојања уздиже човека над пуко зарађивање и трошење. Ако тог смисла нема, он је изгубљен и јадан. Да је Св. Павле био увјерен како није ништа више од лутајућег ткача, сигурно не би био човек какав је био. Његов је стварни и смислени живот био у унутрашњој сигурности да је божји гласник (човек и његови симболи, Загреб, 1973, стр. 89). Међутим, Јунг није вољан да та оправдања примени и на архетип(ове) комунизма (иако ту ткачи имају важно место у изградњи комунизма), а ни потрошачког друштва (где и ткач може да купује у хипермаркетима). – Ваља приметити како се чини да и комунистички свет има један велики мит (који ћемо звати илузијом, у пустој нади да ће она због нашег надмоћног суда нестати). То је, с временом посвећен, архетипски сан о Златном добу (или Рају) гдје има у изобиљу свега за све, а велики, праведни и мудри вођа влада људским забавиштем. Тај моћни архетип захватио је људе у свом инфантилном облику, али никада неће ишчезнути из свијета пред самим погледом с нашега надмоћног стајалишта. Ми га чак подупиремо својом детињастошћу, јер је наша западна цивилизација захваћена истом митологијом. Ми несвјесно гајимо исте предрасуде и очекивања. (стр. 85) Ми такође верујемо у државу благостања, свеопшти мир, равноправност људи, човекова вечна права ... у правду, истину и (не реците то прегласно) краљевство божје на Земљи (стр. 85). РАЈ СУПЕРМАРКЕТА Док су хришћани обећавали да ће увести праведнике у рај, а комунисти обећавали да ће увести класно свесне у рај комунизам, капитализам је људе увео у рај супермаркета. Процес је отпочео у САД још пре 2. св. рата, а у другим земљама је то отпочело крајем 50их година. То је приказано и у неким делима попарта и суперреализма. Поп арт се у САД јавља половином 50их, а укључује теме, ликове, брендове и предмете из масовне културе, маркетинга и стрипова и настоји да превазиђе поделу (јаз) између поп (масовне) и високе културе. Попарт повремено има ироничан став – а некад само парафразира маркетинг. Од краја 60их јавља се и хиперреализам (суперреализам), често у форми скулптура од полиестера. Некад се ова дела сврставају у попарт, а некад се то сматра за посебан правац (оријентацију). Ти радови (слично неким делима попарта и неодаде) некад изражавају ироничан став према неким друштвеним типовима и ставовима масовног друштва, туристичкој и потрошачкој опсесији (купохоличарству) итд. Добро, ово је потрошачки рај, али он је могућ само док сте живи. [та после смрти – одлазак душе у рај за праведнике и васкрс у телу, после другог доласка Христа? Неки се не уздају у ова стара обећања, него у обећања савремене науке, а евентуално хоће и да помогну Христу у васкрсавању, тако што ће сачувати своје тело у бољем стању него ако је оно сахрањено (или – спаљено). Отуда се од седамдесетих година прибегавало дубоком замрзавању. ДУБОКО ЗАМРЗАВАЊЕ (КРИОНИКА) Са развојем науке, посебно технологије дубоког замрзавања, имућни људи се више не уздају у технике мумифицирања, или обећања религија, него обећања специјализованих компанија, које им (почев од 1972) дубоким замрзавањем гарантују да им тело више неће пропадати после смрти, него да ће дочекати да даљи развој науке и технологије, који ће да омогуће оживљавање тела, или њихову реплику (клонирање), путем ДНК двојника, а тај двојник (клон) ће преузети и личност покојника и тако наставити пређашњу особу у новом животу, или ће тако дочекати други долазак Христа и васкрс, који ће (можда) бити успешнији, него за остале смртнике, који су иструлели. Истина, ова технологија укида демократизацију раја и васкрса у вери, јер је доступна само имућнима, као некад мумифицирање, пирамиде, златне маске, или еликсири бесмртности. View full Странице
  11. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/StrasniSud.htm#Sud08
  12. Izvinjavam se ako se već razgovaralo na ovu temu, ali imam jedno pitanje. Nedavno sam sa jednim drugarom razgovarao o tome kako adventisti veruju da duša čovekova nije besmrtna i da on "spava" do Hristovog dolaska. Budući da sam neutvrđen u veri, ovo me je gledište poprilično zaintrigiralo, pa sam ga pitao šta on misli o tome u odnosu na pravoslavlje i Privremeni sud. Odgovorio je ono klasično: "Kod Gospoda je hiljadu godina kao jedan dan i jedan dan kao hiljadu godina." U suštini, hteo je da kaže da su Privremeni i Poslednji sud jedno te isto. Moja pitanja su sledeća: 1) Da li se ovo kosi sa učenjem naše crkve? 2) Kako odgovoriti adventistima na ono: "zamisli sada ti baciš pogled dole, a grešnici se krčkaju..."? s.o.s. Mislim, zbog priče o Lazaru i bogatašu...
×
×
  • Create New...