Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'рађање'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. То уништење старог човека и рађање новог човека, није се најпре извршило у ономе ко се крштава, већ у Христу, мртвом и васкрслом. “Крштење, пише Свети Кирило, није само очишћење од греха и благодат усиновљења, већ је оно исто тако уподобљавање страдању Христовом“. Ту поново наилазимо на три равни: Адам, Христос, крштавани, као што смо досад често сретали. Али овде уподобљавање смрти и васкрсењу Христовом добија апсолутно прворазредну важност. Ту чињеницу је прво на многобројним местима развио Свети Павле, а за Свете Оце 4. века она је реалност која означава погружавање и излазак из воде. Тако Свети Кирило пише: “Затим вас приводе до светог базена божанственог крштења, као што је Христос с крста био положен у већ раније припремљен гроб. Сваки од вас је био испитан у име Оца, и Сина и Светога Духа. Исповедили сте спасоносно исповедање и три пута сте били погружавани у воду и излазили из ње, означавајући тиме на сликовит начин Христово тридневно погребење. Тим чином, умрли сте и родили сте се, а спаситељна вода била је за вас истовремено и гроб и мајчина утроба“. Одломак из: Жан Данијелу, Свето Писмо и Литургија Извор: Епархија жичка
  2. На последњем заседању Генералне скупштине Уједињних нација, пажњу су, као и увек, привукли многи политички ставови и изјаве, али и интриге. Но оно што овогодишње заседање у сваком смислу издваја јесте то што је апсолутну пажњу медија освојила једна тромесечна беба, чија је мајка, на њену срећу или несрећу, тренутно премијер Новог Зеланда, и то најмлађи у историји те државе. А пошто као добар део мајки на овом свету доји, решила је да у Њујорк поведе и ћеркицу. Међутим, чињеница да је овај догађај изазвао толику пажњу, као уосталом и читава трудноћа и порођај премијерке, указује на то да је трудна жена и породиља на некој водећој функцији, још увек велики табу. Једина жена која се пре Џасинде Ардерн породила током премијерског мандата, била је Беназир Буто. И не само то. Њен политички противник је циљано организовао изборе у тренутку када је била трудна, надајући се да ће је то спречити да учествује у предизборној трци. Наравно, не само да је није спречило, него је однела и победу, два месеца после рођења првог детета. Током првог манадата је родила и друго дете, као актуелни премијер Пакистана. Као што знамо, и друге жене су биле активне на политичком плану, а пре свих се истиче „челична Лејди“, Маргарет Тачер, која је од 1979. до 1990. била за кормилом британске владе, што је уједно и најдужи период континуиране владавине у Великој Британији у 20. веку. Међутим, политичку каријеру је изградила тек пошто је мало одгајила своје двоје деце. Поменимо још једну пионирку, Кетрин Грејам, која је после смрти свог мужа преузела управу над кућом Washington post и од ње начинила новинарског гиганта. Када се стицајем животних околности упустила у борбу са мизогином средином тадашњег света „озбиљне журналистике“, њених четворо деце је већ било поодрасло. Начелно, материнство и изградња каријере се стављају у противан положај. Сматра се да једна жена не може да се бори на та два фронта и да буде подједнако успешна на оба. Како време пролази, животно искуство показује да овај став ипак није тачан, али и даље стоји као ограничавајући фактор. Постоје жене које граде светску каријеру, упоредо гајећи децу. На пример, водећи топ модели, веома високо котирани на Форбсовој листи најплаћенијих, попут Жизел Бундшен и Кејт Мос, су уз малу помоћ тренера, нутриционисте, па и хирурга, најнормалније наставиле своју каријеру. Њихова подједнако успешна колегиница Хајди Клум се чак четири пута остварила као мајка. Војвоткиња од Кембриџа која је, ево, поносна мајка троје мале деце, одговара на све обавезе које јој њен положај намеће. Али… жене су лепе, као нека врста украса овог света. Лепе су и пре и после порођаја, тако да, као што видимо, беба и манекенство нису контрадикторни. Исто важи и за принцезе. Штавише, од њих се очекује да рађају престолонаследнике. Али да се жена бави „озбиљним стварима“ као што је политика, док јој пажњу скреће њена нејач, то већ не бива. Или уопште жена да се бави „озбиљним наукама“, попут физике, исто не бива. Недавно је из Европске организације за нуклеарну физику (CERN) суспендован научник због изјава да бављење физиком није за жене и не одговара женском сензибилитету. Као да Марија Кири, прва жена добитник Нобелове награде за физику, истовремено и добитник аналогне награде за хемију, и све жене које су наставиле њеним стопама, ниакда нису ни постојале. Професор Струмија није први који је јавно изнео овакво мишљење. Наведимо само законодавца из доба Француске револуције, бившег бискупа Тајерана, који у свом извештају за Народну скупштину каже: „Није ли очигледно да их њихова крхка конституција, њихове тихе наклоности, дужности материнства, непрестано удаљавају од тешких одговорности и позивају их на племенита занимања и бригу о домаћинству?“[1] Чини се да је исто мишљење кроз историју имао и Одбор за доделу Нобелове награде, који је углавном признавао старије, и то беле мушкарце, док су жене просто бивале изостављане. Лиза Мајтнер је заједно са Отом Ханом открила нуклеарну фисију. Док је њен колега адекватно награђен, Лизин допринос је занемарен. Асторфизичарка Џослин Бел Бернел, која је поред бављења науком дуго радила и додатне послове да би отхранила свог сина, такође је изостављена из избора за Нобелову награду. Иста ситуација је и у другим научним областима, где се такође могу навести бројни примери жена чије дело није адекватно признато. Све речено нам указује на то да је током развоја феминизма дошло до неких грешака у корацима. Феминизам је имао своје успоне и падове и тешко га је свести на просту дефиницију. Уопштено говорећи, обухвата систем идеја, као и покрет за друштвено-политичке промене, који се баве неравнотежом моћи између полова која је на штету жена[2]. Исто тако је тешко рећи који његов вид је имао већи успех. Али у сваком случају, постигнућа феминистичког покрета су немерљива. Просветитељска реформа 18. века је умањила утицај религије на свет, капитализам је изменио дотадашње облике производње, а две револуције, Америчка и Француска, промениле су свет у политичком смислу, изводећи на сцену права човека и грађанина. У таквом цивилизацијском миљеу, где су сви мушкарци учињени законски једнаким и слободним, док су истовремено жене, заједно са религијом, потиснуте из јавне и ограничене само на приватну сферу, зачињу се феминизам и борба за права жена. Током 19. века се та борба одвија превасходно на економско-политичком плану, кроз захтеве жена за радничким правима и правом гласа. После Другог светског рата и новог великог поглавља у развоју људских права, запечаћеног доношењем значајних релевантних повеља, и жене кроз феминистички покрет траже веће слободе. Тако је жена постепено из позиције објекта, економски и у сваком другом смислу зависног од некoг лица мушког пола, добила могућност да постане субјекат, самосталан и самосвојан. Добила је могућност да не зависи ни од кога, да не мора да ступа у брак уколико то не жели, да не мора поново да се удаје ако остане удовица, да би могла да се прехрани. Добила је могућност да се образује, да се запосли, да одлучује о себи и о општим друштвеним питањима, да рађа онолико деце колико сматра да може да одгаји, или да не рађа уопште ако не жели да се оствари као мајка. Теоретски, у развијеном капиталистичком свету, жена ужива сва људска права, међутим знамо да у пракси није тако. Пре свега, у многим друштвима још важе неписана правила која су остаци патријархалног друштвеног уређења. У српским селима се жене и даље одричу наследног права у корист мушких сродника, не зато што им закон то налаже, него зато што се то од њих очекује. Посебно забрињавајућа је чињеница да се патријрахална природа институције брака не мења, и да је нажалост, често у спрези са проблемом насиља према женама и породичног насиља уопште. Даље, жене немају једнак приступ тржишту рада. Иако званично и законски сви имају иста права на рад, послодавци углавном не запошљавају младе жене које су у стабилној вези или браку, јер постоји објективна опасност да ће ускоро тражити породиљско одсуство. Оне жене које имају срећу да се запосле, најчешће су за исти посао плаћене мање него мушкарци. Као да се карактеристика жена као „слабијег пола“ преиначила у „слабије плаћање“. Недавно су у Швајцарској штрајковале жене чије су плате још увек 20% ниже од плата њихових колега на истим радним местима, тражећи укидање те дискриминације. А о женама и женским правима у Африци или на Блиском Истоку, излишно је говорити. Оне су још увек далеко од војевања за слободу. Имамо утисак да је грешка у томе што су жене тражиле за себе обезбеђивање људских права „на мушки начин“. И добиле су право да раде као мушкарци, али пошто нису обезбедиле своја „женска права“, плаћене су као жене. Добиле су право да гласањем учествују у политичком животу, али се професионало могу бавити политиком само ако су растерећене од „женских обавеза“, попут рађања. Чак су у многим протестантским заједницама жене добиле могућност да постану свештенице и епископи. Но оне неретко немају ништа аутентично женско на себи, него су само копије својих мушких колега. Чини се да је жена стекла људска права, али не на исправан начин, или се барем у пракси она не остварују онако како би требало. Као да је у борби да докаже да је једнако вредна као и мушкарац, изгубила саму себе. На крају, ослободила се рађања као обавезе, али је услед неадекватног начина интеграције у капиталистичко друштво, чијем је виђењу продуктивности материнство само сметња, неформално изгубила право да рађа[3]. Одавно се Кристина Хоф Сомерс, заступница класичног правичног феминизма, запитала када је и како савремени феминизам кренуо у погрешном правцу? Окривила је „родни“ феминизам за ирационално непријатељство према мушкарцима, а његове присталице да су неспремне да узму у обзир могућност да су полови једнаки, али другачији. По њој је контрапродуктивно уверавати свет и жене саме да нису способне бити слободне особе ако не престану бити жене [4]. Управо у овоме другачији лежи кључ правичног феминизма. Мушкарца не треба посматрати као Pennywise-а који вреба из мрачних кутака животног лавиринта. Напротив, он је силно потребан, не само у квази-хришћанским прогласима потребе за репродукцијом, него управо у својој различитости и другости. Често се постављају питања шта жене хоће, и да ли желе да реформишу постојеће мушко друштво, или да остваре друштво без мушкараца. Међутим, једино што је у суштини потребно, као што и правични феминизам сугерише, јесте реформа постојећег друштвеног поимања једнакости и истости, и тога шта се тачно подразумева под једнакошћу, а шта, пак, под различитошћу. Разлика међу половима постоји од настанка света и човека. Али када је искључивање жена из појма грађанина било легитимисано упућивањем на различите биолошке структуре жене и мушкарца, полна разлика није више представљала само природну чињеницу, него је установљена као онтолошка основа друштвене и политичке диференцијације. Феминизам је у том смислу зачет као протест против политичког искључивања жена, односно као борба за њена грађанска права. Међутим, у мери у којој је представљао жене, сам феминизам је интензивирао полну разлику коју је покушавао да уклони[5]. У послератном периоду се захтевало препознавање неких битно женских одлика и потреба, на темељу којих ће се организовати друштвена заједница, тако да би жене и мушкарци могли имати равноправан статус у „неравноправном“ друштву. Међутим, вишесмисленост појмова једнакости и разлике уносила је збрку. Различитост између мушкараца и жена се углавном пренаглашавала, док се једнакост пречесто подразумевала као истост, што је особито усложњавало ствари у контексту равноправности као правног концепта. Та појмовна амбивалентност остављала је широк простор за најразноврснија тумачења. Једнакост се могла примењивати на било шта, од најумереније либералне реформе, до најрадикалнијег свођења рода на нешто потпуно неважно[6]. Жене су можда морале да постигну бар неки степен једнакости са мушкарцима, да би уопште могле истицати сопствену различитост у односу на њих, као нешто што има позитивну вредност. Али као што видимо, разлика, полна или родна, и даље стаје на пут једнакости, по нашем мишљењу зато што се једнакост разумева као истост. Наиме, једнакост нема великог одјека у пракси уколико се схвата као истост, као „једнакост у томе да смо мушкарци“. Чак и када врше исту функционалну улогу, жене и мушкарци су исти колико су исти чекић и штикла женске ципеле којом се закуцава ексер у зид, како сликовито објашњава Хана Арент[7]. Не постоје два иста људска бића, али су сви без разлике једнаки у слободи, која се пројављује и у могућности да се остваре на начин на који то желе, у складу са својим биолошким одређењем, уколико то желе. Прећутна позивања на оно што је још крајем 18. века изнео Тајеран, наиме, да ће човечанство бити срећније ако се жене искључе из јавног живота и врате својим домаћинствима, не може да стоји. То не потврђују само пракса и историја, него и најновија истраживања. Према скорашњем извештају McKinsey Global Institute[8], равноправно увођење жена на тржиште рада, као и опште унапређење њихових права, не само да не иде на штету економији због претпостављеног материнства, него напротив, може у великој мери да увећа бруто домаће производе и да развије локалне економије. Исто тако, економско унапређење положаја жена доприноси и самом материнству. Ако жена има економску сигурност и стабилност, лакше се и квалитетније остварује и као мајка. Дакле, аутентично бивање женом и мајком може имати само позитивне ефекте на савремено друштво. Истовремено не треба занемарити ни аутентично бивање мушкарцем које такође подразумева слободно и одговорно остваривање свих људских потенцијала у оквиру друштвене заједнице. Само таква поставка ствари, која је у својој бити хришћанска, може кориговати постојеће међуљудске и међуполне односе. Црквена проповед данас често ускраћује женама слободу коју мушкарац има, намећући мушку сублимацију. Међутим, и жена и мушкарац могу бити мотивисани једино љубављу. Она (жена) не треба да је понизна, него праведна и јака, она треба равноправно да парира мушкарцу. Женска нежност и суптилност не сме да се изгуби у сталном доказивању сопствене вредности, као што ни мушкарац не сме изгубити своју снагу. Пригрлити несавршенство, бивати узбуђен и инспирисан талентима које онај други носи, и упућивати на заједнички раст, следити људе, борце, који су били већи и пунији живота од ових данашњих, једина је проповед. Потребно нам је исцељење, исцељење од нас самих, у ком ћемо јасно своје ребро поставити наспрам себе, и тако истражити како другост, тако и сопство. У супротном ћемо бити поништени. Ови наведени проблеми нису проблеми само жена, већ друштва уопште. У Еванђељима је Христов став о женама јасно изнет. За разлику од својих савременика, посматрао их је као људска бића, подједнако као и мушкарце. Ниједан пол није фаворизовао, као што ниједан није ни понижавао. Истина је да у кругу дванаесторице није било жена, али су оне у ширем кругу ученика, проповедника и служитеља и те како присутне и активне. Знамо да су сви људи једнаки по икони Божјој коју имају у себи, и по подобију на које су призвани. А то подобије свако остварује на посебан начин, вршећи посебну службу која му је од Бога поверена, уз потпуно уважавање свих његових особености, укључујући и биолошке, а пре свега уз уважавање људске слободе. Стога није случајно књижевни критичар Р. Б. Мартин 1966. године изјавио да је Џејн Ејр први велики феминистички роман. Заиста јесте, јер као што смо из одломка с почетка видели, инсистира се на оној суштинској – једнакости пред Богом, „с оне стране гроба“, у Есхатону. Јер душе су нам исте, а живот и смрт се само по души мере. [1] Charles-Maurice de Talleyrand-Perigord, Rapport sur l’instruction publique, fait au nom du Comité de constitution, a l’Assemblée nationale, les 10, 11, et 19 septembre 1791 [Projet de decrets sur l’instruction publique], Paris, 1791, 115–120. [2] Karen Offen, „Feminism“, Encyclopedia of Social History, ed. Peter N. Stearns, Garland Publishing, INC., New York – London 1994, 356–358. [3] Упућујемо на зборник радова Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma, Ana Vilenica (ur.), Uz)bu))na))), Beograd 2016, који садржи доста интересантних погледа на ову тему. [4] Christina Hoff Sommers, Who Stole Feminism? How Women Have Betrayed Women, New York: Simon & Schuster, 1995. [5] Joan W. Scott (1999), „The Conundrum of Equality“, 6–7. [6] Adriana Zaharijević, Kratka istorija sporova: šta je feminizam?, u: Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, pr. A. Zaharijević, Heinrich Boell Stiftund, Beograd 2008, 388. [7] Hannah Arendt, Essays in Understanding, 1930–1954: Formation, Exile, and Totalitarianism, Schocken books, New York 2005, 386. [8] The power of parity: How advancing women’s equality can add $12 trillion to global growth, https://www.mckinsey.com/featured-insights/employment-and-growth/how-advancing-womens-equality-can-add-12-trillion-to-global-growth Јелена Петровић и Драгица Тадић Папаниколау теологија.нет
  3. На последњем заседању Генералне скупштине Уједињних нација, пажњу су, као и увек, привукли многи политички ставови и изјаве, али и интриге. Но оно што овогодишње заседање у сваком смислу издваја јесте то што је апсолутну пажњу медија освојила једна тромесечна беба, чија је мајка, на њену срећу или несрећу, тренутно премијер Новог Зеланда, и то најмлађи у историји те државе. А пошто као добар део мајки на овом свету доји, решила је да у Њујорк поведе и ћеркицу. Међутим, чињеница да је овај догађај изазвао толику пажњу, као уосталом и читава трудноћа и порођај премијерке, указује на то да је трудна жена и породиља на некој водећој функцији, још увек велики табу. Једина жена која се пре Џасинде Ардерн породила током премијерског мандата, била је Беназир Буто. И не само то. Њен политички противник је циљано организовао изборе у тренутку када је била трудна, надајући се да ће је то спречити да учествује у предизборној трци. Наравно, не само да је није спречило, него је однела и победу, два месеца после рођења првог детета. Током првог манадата је родила и друго дете, као актуелни премијер Пакистана. Као што знамо, и друге жене су биле активне на политичком плану, а пре свих се истиче „челична Лејди“, Маргарет Тачер, која је од 1979. до 1990. била за кормилом британске владе, што је уједно и најдужи период континуиране владавине у Великој Британији у 20. веку. Међутим, политичку каријеру је изградила тек пошто је мало одгајила своје двоје деце. Поменимо још једну пионирку, Кетрин Грејам, која је после смрти свог мужа преузела управу над кућом Washington post и од ње начинила новинарског гиганта. Када се стицајем животних околности упустила у борбу са мизогином средином тадашњег света „озбиљне журналистике“, њених четворо деце је већ било поодрасло. Начелно, материнство и изградња каријере се стављају у противан положај. Сматра се да једна жена не може да се бори на та два фронта и да буде подједнако успешна на оба. Како време пролази, животно искуство показује да овај став ипак није тачан, али и даље стоји као ограничавајући фактор. Постоје жене које граде светску каријеру, упоредо гајећи децу. На пример, водећи топ модели, веома високо котирани на Форбсовој листи најплаћенијих, попут Жизел Бундшен и Кејт Мос, су уз малу помоћ тренера, нутриционисте, па и хирурга, најнормалније наставиле своју каријеру. Њихова подједнако успешна колегиница Хајди Клум се чак четири пута остварила као мајка. Војвоткиња од Кембриџа која је, ево, поносна мајка троје мале деце, одговара на све обавезе које јој њен положај намеће. Али… жене су лепе, као нека врста украса овог света. Лепе су и пре и после порођаја, тако да, као што видимо, беба и манекенство нису контрадикторни. Исто важи и за принцезе. Штавише, од њих се очекује да рађају престолонаследнике. Али да се жена бави „озбиљним стварима“ као што је политика, док јој пажњу скреће њена нејач, то већ не бива. Или уопште жена да се бави „озбиљним наукама“, попут физике, исто не бива. Недавно је из Европске организације за нуклеарну физику (CERN) суспендован научник због изјава да бављење физиком није за жене и не одговара женском сензибилитету. Као да Марија Кири, прва жена добитник Нобелове награде за физику, истовремено и добитник аналогне награде за хемију, и све жене које су наставиле њеним стопама, ниакда нису ни постојале. Професор Струмија није први који је јавно изнео овакво мишљење. Наведимо само законодавца из доба Француске револуције, бившег бискупа Тајерана, који у свом извештају за Народну скупштину каже: „Није ли очигледно да их њихова крхка конституција, њихове тихе наклоности, дужности материнства, непрестано удаљавају од тешких одговорности и позивају их на племенита занимања и бригу о домаћинству?“[1] Чини се да је исто мишљење кроз историју имао и Одбор за доделу Нобелове награде, који је углавном признавао старије, и то беле мушкарце, док су жене просто бивале изостављане. Лиза Мајтнер је заједно са Отом Ханом открила нуклеарну фисију. Док је њен колега адекватно награђен, Лизин допринос је занемарен. Асторфизичарка Џослин Бел Бернел, која је поред бављења науком дуго радила и додатне послове да би отхранила свог сина, такође је изостављена из избора за Нобелову награду. Иста ситуација је и у другим научним областима, где се такође могу навести бројни примери жена чије дело није адекватно признато. Све речено нам указује на то да је током развоја феминизма дошло до неких грешака у корацима. Феминизам је имао своје успоне и падове и тешко га је свести на просту дефиницију. Уопштено говорећи, обухвата систем идеја, као и покрет за друштвено-политичке промене, који се баве неравнотежом моћи између полова која је на штету жена[2]. Исто тако је тешко рећи који његов вид је имао већи успех. Али у сваком случају, постигнућа феминистичког покрета су немерљива. Просветитељска реформа 18. века је умањила утицај религије на свет, капитализам је изменио дотадашње облике производње, а две револуције, Америчка и Француска, промениле су свет у политичком смислу, изводећи на сцену права човека и грађанина. У таквом цивилизацијском миљеу, где су сви мушкарци учињени законски једнаким и слободним, док су истовремено жене, заједно са религијом, потиснуте из јавне и ограничене само на приватну сферу, зачињу се феминизам и борба за права жена. Током 19. века се та борба одвија превасходно на економско-политичком плану, кроз захтеве жена за радничким правима и правом гласа. После Другог светског рата и новог великог поглавља у развоју људских права, запечаћеног доношењем значајних релевантних повеља, и жене кроз феминистички покрет траже веће слободе. Тако је жена постепено из позиције објекта, економски и у сваком другом смислу зависног од некoг лица мушког пола, добила могућност да постане субјекат, самосталан и самосвојан. Добила је могућност да не зависи ни од кога, да не мора да ступа у брак уколико то не жели, да не мора поново да се удаје ако остане удовица, да би могла да се прехрани. Добила је могућност да се образује, да се запосли, да одлучује о себи и о општим друштвеним питањима, да рађа онолико деце колико сматра да може да одгаји, или да не рађа уопште ако не жели да се оствари као мајка. Теоретски, у развијеном капиталистичком свету, жена ужива сва људска права, међутим знамо да у пракси није тако. Пре свега, у многим друштвима још важе неписана правила која су остаци патријархалног друштвеног уређења. У српским селима се жене и даље одричу наследног права у корист мушких сродника, не зато што им закон то налаже, него зато што се то од њих очекује. Посебно забрињавајућа је чињеница да се патријрахална природа институције брака не мења, и да је нажалост, често у спрези са проблемом насиља према женама и породичног насиља уопште. Даље, жене немају једнак приступ тржишту рада. Иако званично и законски сви имају иста права на рад, послодавци углавном не запошљавају младе жене које су у стабилној вези или браку, јер постоји објективна опасност да ће ускоро тражити породиљско одсуство. Оне жене које имају срећу да се запосле, најчешће су за исти посао плаћене мање него мушкарци. Као да се карактеристика жена као „слабијег пола“ преиначила у „слабије плаћање“. Недавно су у Швајцарској штрајковале жене чије су плате још увек 20% ниже од плата њихових колега на истим радним местима, тражећи укидање те дискриминације. А о женама и женским правима у Африци или на Блиском Истоку, излишно је говорити. Оне су још увек далеко од војевања за слободу. Имамо утисак да је грешка у томе што су жене тражиле за себе обезбеђивање људских права „на мушки начин“. И добиле су право да раде као мушкарци, али пошто нису обезбедиле своја „женска права“, плаћене су као жене. Добиле су право да гласањем учествују у политичком животу, али се професионало могу бавити политиком само ако су растерећене од „женских обавеза“, попут рађања. Чак су у многим протестантским заједницама жене добиле могућност да постану свештенице и епископи. Но оне неретко немају ништа аутентично женско на себи, него су само копије својих мушких колега. Чини се да је жена стекла људска права, али не на исправан начин, или се барем у пракси она не остварују онако како би требало. Као да је у борби да докаже да је једнако вредна као и мушкарац, изгубила саму себе. На крају, ослободила се рађања као обавезе, али је услед неадекватног начина интеграције у капиталистичко друштво, чијем је виђењу продуктивности материнство само сметња, неформално изгубила право да рађа[3]. Одавно се Кристина Хоф Сомерс, заступница класичног правичног феминизма, запитала када је и како савремени феминизам кренуо у погрешном правцу? Окривила је „родни“ феминизам за ирационално непријатељство према мушкарцима, а његове присталице да су неспремне да узму у обзир могућност да су полови једнаки, али другачији. По њој је контрапродуктивно уверавати свет и жене саме да нису способне бити слободне особе ако не престану бити жене [4]. Управо у овоме другачији лежи кључ правичног феминизма. Мушкарца не треба посматрати као Pennywise-а који вреба из мрачних кутака животног лавиринта. Напротив, он је силно потребан, не само у квази-хришћанским прогласима потребе за репродукцијом, него управо у својој различитости и другости. Често се постављају питања шта жене хоће, и да ли желе да реформишу постојеће мушко друштво, или да остваре друштво без мушкараца. Међутим, једино што је у суштини потребно, као што и правични феминизам сугерише, јесте реформа постојећег друштвеног поимања једнакости и истости, и тога шта се тачно подразумева под једнакошћу, а шта, пак, под различитошћу. Разлика међу половима постоји од настанка света и човека. Али када је искључивање жена из појма грађанина било легитимисано упућивањем на различите биолошке структуре жене и мушкарца, полна разлика није више представљала само природну чињеницу, него је установљена као онтолошка основа друштвене и политичке диференцијације. Феминизам је у том смислу зачет као протест против политичког искључивања жена, односно као борба за њена грађанска права. Међутим, у мери у којој је представљао жене, сам феминизам је интензивирао полну разлику коју је покушавао да уклони[5]. У послератном периоду се захтевало препознавање неких битно женских одлика и потреба, на темељу којих ће се организовати друштвена заједница, тако да би жене и мушкарци могли имати равноправан статус у „неравноправном“ друштву. Међутим, вишесмисленост појмова једнакости и разлике уносила је збрку. Различитост између мушкараца и жена се углавном пренаглашавала, док се једнакост пречесто подразумевала као истост, што је особито усложњавало ствари у контексту равноправности као правног концепта. Та појмовна амбивалентност остављала је широк простор за најразноврснија тумачења. Једнакост се могла примењивати на било шта, од најумереније либералне реформе, до најрадикалнијег свођења рода на нешто потпуно неважно[6]. Жене су можда морале да постигну бар неки степен једнакости са мушкарцима, да би уопште могле истицати сопствену различитост у односу на њих, као нешто што има позитивну вредност. Али као што видимо, разлика, полна или родна, и даље стаје на пут једнакости, по нашем мишљењу зато што се једнакост разумева као истост. Наиме, једнакост нема великог одјека у пракси уколико се схвата као истост, као „једнакост у томе да смо мушкарци“. Чак и када врше исту функционалну улогу, жене и мушкарци су исти колико су исти чекић и штикла женске ципеле којом се закуцава ексер у зид, како сликовито објашњава Хана Арент[7]. Не постоје два иста људска бића, али су сви без разлике једнаки у слободи, која се пројављује и у могућности да се остваре на начин на који то желе, у складу са својим биолошким одређењем, уколико то желе. Прећутна позивања на оно што је још крајем 18. века изнео Тајеран, наиме, да ће човечанство бити срећније ако се жене искључе из јавног живота и врате својим домаћинствима, не може да стоји. То не потврђују само пракса и историја, него и најновија истраживања. Према скорашњем извештају McKinsey Global Institute[8], равноправно увођење жена на тржиште рада, као и опште унапређење њихових права, не само да не иде на штету економији због претпостављеног материнства, него напротив, може у великој мери да увећа бруто домаће производе и да развије локалне економије. Исто тако, економско унапређење положаја жена доприноси и самом материнству. Ако жена има економску сигурност и стабилност, лакше се и квалитетније остварује и као мајка. Дакле, аутентично бивање женом и мајком може имати само позитивне ефекте на савремено друштво. Истовремено не треба занемарити ни аутентично бивање мушкарцем које такође подразумева слободно и одговорно остваривање свих људских потенцијала у оквиру друштвене заједнице. Само таква поставка ствари, која је у својој бити хришћанска, може кориговати постојеће међуљудске и међуполне односе. Црквена проповед данас често ускраћује женама слободу коју мушкарац има, намећући мушку сублимацију. Међутим, и жена и мушкарац могу бити мотивисани једино љубављу. Она (жена) не треба да је понизна, него праведна и јака, она треба равноправно да парира мушкарцу. Женска нежност и суптилност не сме да се изгуби у сталном доказивању сопствене вредности, као што ни мушкарац не сме изгубити своју снагу. Пригрлити несавршенство, бивати узбуђен и инспирисан талентима које онај други носи, и упућивати на заједнички раст, следити људе, борце, који су били већи и пунији живота од ових данашњих, једина је проповед. Потребно нам је исцељење, исцељење од нас самих, у ком ћемо јасно своје ребро поставити наспрам себе, и тако истражити како другост, тако и сопство. У супротном ћемо бити поништени. Ови наведени проблеми нису проблеми само жена, већ друштва уопште. У Еванђељима је Христов став о женама јасно изнет. За разлику од својих савременика, посматрао их је као људска бића, подједнако као и мушкарце. Ниједан пол није фаворизовао, као што ниједан није ни понижавао. Истина је да у кругу дванаесторице није било жена, али су оне у ширем кругу ученика, проповедника и служитеља и те како присутне и активне. Знамо да су сви људи једнаки по икони Божјој коју имају у себи, и по подобију на које су призвани. А то подобије свако остварује на посебан начин, вршећи посебну службу која му је од Бога поверена, уз потпуно уважавање свих његових особености, укључујући и биолошке, а пре свега уз уважавање људске слободе. Стога није случајно књижевни критичар Р. Б. Мартин 1966. године изјавио да је Џејн Ејр први велики феминистички роман. Заиста јесте, јер као што смо из одломка с почетка видели, инсистира се на оној суштинској – једнакости пред Богом, „с оне стране гроба“, у Есхатону. Јер душе су нам исте, а живот и смрт се само по души мере. [1] Charles-Maurice de Talleyrand-Perigord, Rapport sur l’instruction publique, fait au nom du Comité de constitution, a l’Assemblée nationale, les 10, 11, et 19 septembre 1791 [Projet de decrets sur l’instruction publique], Paris, 1791, 115–120. [2] Karen Offen, „Feminism“, Encyclopedia of Social History, ed. Peter N. Stearns, Garland Publishing, INC., New York – London 1994, 356–358. [3] Упућујемо на зборник радова Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma, Ana Vilenica (ur.), Uz)bu))na))), Beograd 2016, који садржи доста интересантних погледа на ову тему. [4] Christina Hoff Sommers, Who Stole Feminism? How Women Have Betrayed Women, New York: Simon & Schuster, 1995. [5] Joan W. Scott (1999), „The Conundrum of Equality“, 6–7. [6] Adriana Zaharijević, Kratka istorija sporova: šta je feminizam?, u: Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, pr. A. Zaharijević, Heinrich Boell Stiftund, Beograd 2008, 388. [7] Hannah Arendt, Essays in Understanding, 1930–1954: Formation, Exile, and Totalitarianism, Schocken books, New York 2005, 386. [8] The power of parity: How advancing women’s equality can add $12 trillion to global growth, https://www.mckinsey.com/featured-insights/employment-and-growth/how-advancing-womens-equality-can-add-12-trillion-to-global-growth Јелена Петровић и Драгица Тадић Папаниколау теологија.нет View full Странице
  4. Министар одбране Александар Вулин говорио је данас, приликом посете Војној болници Ниш, о мерама Министарства одбране и Војске Србије у борби против беле куге и бризи о здрављу припадница система одбране. - Председник Србије и врховни командант Војске Србије Александар Вучић рекао је да влада бела куга и да то јесте један од највећих проблема у нашој земљи. У складу са његовим наређењима и Војска Србије се укључује у активну борбу за повећање наталитета. И Војска Србије ће кроз своје могућностти учинити све да се више рађамо, да стимулишемо рађање, да помогнемо свакој породици која хоће да има децу и учини то најлепше што једна породица може да уради – да добије дете. Управо због тога, Војска Србије је већ одредила солидарну помоћ у висини од једне просечне зараде за свако новорођено дете припадника Министарства одбране и Војске Србије, али исто тако и увела да Фонд за социјално осигурање војних осигураника који је до сада плаћао три покушаја вештачке оплодње, од сада плаћа четири покушаја и помериће границу са 42 године на 44 године. Исто тако, омогућиће да породица, без обзира што има једно или више деце, може да конкурише и да јој буде плаћена вештачка оплодња за свако следеће дете, објаснио је министар Вулин. Он је истакао да је здравље припадница система одбране посебно битно и значајно и због тога ће Војска Србије увести обавезан преглед свих припадница Министарства одбране и Војске Србије по питању рака дојке и рака грлића материце. - Војска Србије зна да је део нашег народа, и свака радост и свака брига су и наша радост и наша брига. Зато је борба против беле куге и наш задатак и даћемо све од себе да учествујемо у њој, победнички како Војска Србије увек и чини, рекао је министар одбране.
  5. Шпенглер: Крај сваке цивилизације наступа када људи почну тражити разлог за рађање деце! 29. октобра 2017. Камени колос, „светски град“, стоји на крају животног тока сваке велике културе. Човека културе, кога је душевно формирала земља, осваја његова сопствена творевина, град, прави га својим створом, својим извршујућим органом, и коначно својом жртвом. Ова камена маса је апсолутни град. Његова слика, која се својом величанственом лепотом оцртава у светлосном свету људског ока, садржи сву узвишену симболику онога што је коначно „постало“. Камен готичких грађевина, пун душе, најзад је у току хиљадугодишње историје стила постао обездушеним материјалом ове демонске камене пустиње. … Оно што човека светског града чини неспособним да живи на неком другом а не на свом вештачком тлу – јесте губитак космичког такта у његовом бићу, док напони будног му бића постају све опаснији. Нека се не заборави да у једном микрокосмосу животињолика страна, будноћа, придолази биљоликом бићу његовом, а не обратно. Такт и напон, крв и дух, судбина и узрочност, односе се као цветно село према окамењеном граду, као нешто „што је ту само за себе“ према нечему другом што од њега зависи. Напон без космичког такта који му даје душу – значи прелаз у „ништа“. А цивилизација је само напон. Главе свих цивилизованих људи од ранга најзад су искључиво преовладане изразом најоштријег напона. Интелигенција није ништа друго до способност за најнапетије разумевање. Ове главе су у свакој култури, тип њеног „последњег човека“. … Интелектуални напон зна само још за један, специфично светско-градски, облик одмора: опустити се, „расејати се“. Права игра, животна радост, задовољство, опојност, рођени су из космичког такта, а сада их у њиховој суштини више и не схватају. У свим светским градовима свих цивилизација враћа се поново смењивање најинтензивнијег практичног мисленог рада његовом супротношћу, свесним „празним проводом“, смењивање духовног напора телесним, спортским, смењивање телесног напора чулним напором „задовољства“ и духовним напором „узбуђења“ у коцки и клађењу, смењивање чисте логике свакодневног рада свесно уживаном мистиком. Биоскоп, експресионизам, теозофија, боксерске борбе, црначке игре, покер и клађење на тркама – све ће се то наћи у Риму, а неки познавалац треба да протегне једном то испитивање на индијске, кинеске, арабљанске светске градове. … И сада, најзад, происходи из чињенице да је биће све више обескорењено, а будноћа све напетија, она појава која се у тишини одавно припремала и која се сад изненада појављује у пуној светлости историје: ЈАЛОВОСТ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОГ ЧОВЕКА. Овде се не ради о нечему што би се могло схватити свакодневним каузалитетом, отприлике физиолошки, што је, наравно, покушала модерна наука. Ту је један потпуно метафизички обрт ка СМРТИ. Последњи човек светских градова НЕЋЕ ВИШЕ ДА ЖИВИ; хоће као појединац, али не као тип, као маса; у том целокупном бићу гаси се страх од смрти. Оно што правог сељака испуњава дубоким и необјашњивим страхом, помисао на изумирање породице и имена – изгубило је свој смисао. Продужавање сродне крви у овом видљивом свету не осећа се више као дужност те крви, а судбина да се буде последњи не осећа се више као кобна. Тих осећања о продужењу нема више, не зато што су деца постала немогућа, него зато што интелигенција, појачана до крајности, не налази више разлога за свој ОПСТАНАК. Заронимо у душу сељака који од давнина седи на својој груди или ју је узео у посед да на њој истраје својом крвљу. Он се ту корени као унук предака и као предак будућих унука. ЊЕГОВА кућа, ЊЕГОВА својин: то овде не значи пролазно узајамно припадање тела и добра за кратки низ година, већ трајну и интимну везаност ВЕЧНЕ земље и вечне крви. Тек тиме, тек тим заседањем на тле у мистичном смислу, добијају велике епохе кружног тока, плођење, рађање и смрт, ону метафизичку драж која се симболички стварала и наслагала као обичај и религија у свих становништава која чврсто седе на тлу. Све то више не постоји за „последњег човека“. Интелигенција и јаловост повезане су у старим породицама, старим народима, старим културама, не зато што у оквиру сваког појединачног микрокосмоса анимална животна страна, пренапета, прождире биљолику страну, него зато што се будно биће привикава на каузално регулисање. Оно што човек разума назива, изванредно карактеристичним изразом, „природни нагон“, то он сазнаје не само „каузално“, већ „каузално“ и процењује и даје му пригодно место у кругу осталих својих потреба. Велики обрт наступа чим у свакодненом мишљењу високо култивисаног становништва почну „РАЗЛОЗИ“ ЗА ПОСТОЈАЊЕ ДЕЦЕ. Свуда где има стварног живота влада једна унутрашња органска логика, једно „то“, један нагон потпуно независан од будног бића и његових каузалних везивања. Богато и обилно рађање првобитних становништава јесте природна појава, о чијем постојању нико и не размишља, а још мање о користи или штети од ње. ГДЕ СЕ У СВЕСТИ ПОЈАВЕ РАЗЛОЗИ ЖИВОТНА ПИТАЊА, ТУ ЈЕ ЖИВОТ САМ ВЕЋ СТАВЉЕН ПОД ПИТАЊЕ. Ту почиње мудро ограничавање броја рађања, које се прво заснива на материјалној нужди, а после се уопште више ни на чему и не заснива. (Још се Полибије тужи као на злу коб Грчке на то ограничавање које се већ давно пре њега уобичајило у великим градовима, а у римско доба узело страшне размере). Па тада већ почиње да бива животним проблемом и избор „животне другарице“ (сељак и сваки првобитни човек бира МАЈКУ СВОЈЕ ДЕЦЕ), и то у будистичкој Индији као и Вавилону, у Риму као и по данашњим градовима. Појављује се ибзеновски брак, „виша духовна заједница“, у којој су обе стране „слободне“, наиме слободне као интелигенција, и то ослобођене од биљоликог нагона крви која хоће да се продужује. И онда Шо може да каже: „ да се жена не може еманциповати, ако не одбаци од себе своју женственост, своју дужност према мужу, према деци и према свакоме, сем према себи самој“. Пра-жена, сељачка жена је МАТИ. Све њено одређење, жељено од детињства, затворено је у тој речи. А сада се појављује ибзеновска жена, другарица, јунакиња целе-градске књижевности, од нордијске драме до париског романа. Наместо деце, парови сада имају „ДУШЕВНЕ КОНФЛИКТЕ“, брак је занатски задатак примењене уметности и у њему се ради о „УЗАЈАМНОМ РАЗУМЕВАЊУ“. Сасвим је свеједно да ли једна американска дама налази довољно разлога да нема деце зато што неће да пропусти „season“ или Парижанка зато што се боји да је не напусти љубавник, или ибзеновска јунакиња зато што „ПРИПАДА САМО СЕБИ“. Све оне и припадају само себи - и све су јалове. Иста чињеница, везана за исте „разлоге“, налази се и у александријском и у римском и, наравно, и у сваком другом цивилизованом друштву; а најпре у ономе у коме је одрастао Буда. Свуда постоји, у хеленизму као и у 19. веку, и у време Лаоцеа, и у време Чарвака-учењака, једна етика за интелигенцију оскудну у деци и једна литература унутрашњим конфликтима Норе и Нане. Богатство у деци, чију је слику пуну достојанства Гете још могао да оцрта у Вертеру, постаје нешто провинцијално. По великим градовима отац са много деце је карикатура – Ибзен је није заборавио: она је у њеоговој Комедији љубави. На сваком степену почиње у свим цивилизацијама вишевековни стадијум страховитог опадања народа. Цела пирамида људства способног за културу исчезава. Са врха се руше прво светски градови, па провинцијски, најзад и село, које неко време зауставља испражњавање градова тиме што његово најбоље становништво прекомерно бежи у град. Коначно преостаје само примитивна крв, али без својих снажних елемената која би била нада за будућност. Настаје тип Фелаха. Ако ишта доказује да каузалност нема ничега заједничког са историјом – то је онда одвећ позната „пропаст антике“, која се завршила давно пре провале германских народа који су се селили. Царство ужива у савршеном миру; богато је, високо образовано; добро је организовано; имало је од Нерве до Марка Аурелија низ владара каквих не може показати цезаризам ни једне друге цивилизације. Па ипак становништво ишчезава у маси и брзо, упркос очајничком Августовом законодавству о браку и деци, чији је lex de maritandis ordinibus више запрепастио римско друштво но Варов пораз, упркос масовним адоптацијама(усвајањима), непрестаном насељавању војника варварског порекла, упркос огромним алиментационим фондовима Нерве и Трајана да би се из њих подигла деца сиромашних родитеља. Без људства су и опустеле: прво Италија, па Севрена Африка и Галија, назјад и Шпанија, која је под првим царевима најгушће била насељена. „Latifundia perdidere Italiam, iam vero et provincias“, чувена и, карактеристично, у модерној народној привреди стално понављана реч Плинијева помешала је почетак и крај процеса: велики посед се не би никада толико проширио да нису већ раније градови исисали сељаштво и да село, бар унутрашње, није већ било напуштено. Најзад, 193. Пертинаксов едикт открива страшно стање ствари: у Италији и у провинцијама допушта се свакоме да узме у посед пусту земљу. Ако је обрађује, добија право својине. Историјски истраживачи треба само да се озбиљно позабаве другим цивилизацијама, па да свуда увиде исту појаву. У позадини догађаја у Новом царству, најпре почев од 19. династије, јасно се осећа огромно опадање становништва. Са ранијом густином становништва не би се могло замислити грађење града које је извео Тел ел, Амарни Аменофис IV, са улицама широким до 45 м; као ни мршава одбрана од „поморских народа“, чији тадашњи изгледи на освајање царства сигурно нису били ништа горио но изгледи Германа почев од 4. века; па најзад ни оно непрекидно усељавање Либијаца у Делту, где је, око 945, један од њихових вођа – баш као Одоакар 476. по Христу – преузео владавину над царством. Али се исто осећа и из историје политичког будизма, почев од цара Азоке. Што је Маја-становништво у врло кратком року после шпанског освајања управо ишчезло и што су велики градови, без људи, постали прашума – то не доказује само да су освајачи били брутални, јер би њихова бруталност у том погледу била без дејства на какво младо и плодно културно људство; него то пре доказује једно изнутрашње гашење, које је без сумње већ поодавно било почело. А што видимо када се обратимо сопственој цивилизацији: старе породице француског племства нису највећим делом биле истребљене француском револуцијом, већ су почев од 1815. изумирале; јаловост се са племства пренела на грађанство, а почев од 1870, и на револуцијом скоро изнова створено сељаштво. У Енглеској и, још много обимније, у Сједињеним Америчким Државама, и то баш у њиховом најбољем становништву на Истоку, међу старим насељеницима, почело је одавно у велико стилу „расно самуубиство“, против кога је Рузвелт написао своју познату књигу. Зато се свуда у тим цивилизацијама, већ израна, налазе опустели провинцијски градови, а при крају развоја испражњени џиновски градови, у чијим каменим масама малобројно фелашко становништво седи исто онако као људи каменог доба по пећинама и на кољу. Самара је била напуштена већ у 10. веку; Азокина престоница, Папалипутра, била је огромна, потпуно ненастањена пустиња од кућа, када ју је, око 635. посетио кинески путник Хсиуен Цјанг; а многи Маја-градови морали су бити већ празни у Кортезово време. Имамо, почев од Полибија, дуг низ античких описа: стари чувени градови, чији су се празни низови кућа рушили, док на форуму и гимназију пасу крда стоке, и док се жито сеје у амфитеатру, из кога још вире статуе и Херми. Рим је у 5. веку имао становника колико и неко село, али су царске палате биле још настањене. Тиме се завршава историја градова. Дорастао из првобитног трга до културног и најзад до светског града, он жртвује крв и душу својих твораца том величанственом развићу и његовом последњем цвету, духу цивилизације, па тиме коначно уништава и себе сама. Из књиге философа историје Освалда Шпенглера, ПРОПАСТ ЗАПАДА III, поглавље Градови и народи. Приредило уредништво сајта Видовдан
×
×
  • Create New...