Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'рат'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 28 results

  1. Какав је утицај црквене уније на идентитет православних народа, те како разумети мисао патријарха васељенског који је приликом доделе томоса украјинским расколницима рекао да би он могао бити проширен и на територију Белоруске православне цркве Да ће унијати на територији Украјине поставити питање уједињења с православнима украјинске националне цркве – није новина. О томе унијати говоре годинама уназад. Сада се са стварањем и додељивањем томоса неканонској УПЦ ово питање актуелизује. Иначе, идеју је промовисао трећи унијатски митрополит Јосиф Луцкој почетком 17. века. С неким изменама она живи и данас. Треба погледати шта из тога може да произађе. Званично се Римокатоличка црква одриче тих идеја из 17. века тврдњом да унијатство не може бити начин обнове хришћанског јединства. Та мисао је била поновљена приликом сусрета патријарха Кирила и папе Франциска у Хавани. Но католичка црква се чини ипак одриче тих речи папе. Могуће је очекивати да ће унијатска идеја опет бити актуелизована и да ће уследити одговор на то, што пак може довести до отвореног сукоба две цркве. С тачке гледишта православних, унија је зло, обмана и камен о који се спотиче православно-католички дијалог – каже у разговору за „Печат“ протојереј Белоруске православне цркве Александар Романчук. Православље и идентитет православних народа тема је Округлог стола одржаног на Институту за политичке студије на којем сте имали запажено излагање. Синтагма рат идентитетима изворно је руска. Да ли су насилни покушаји идентитетске конверзије данас највидљивији у руском свету? Првих година 14. века, када се део РПЦ нашао у саставу паганског Литванског кнежевства које је потом постало католичко, ондашњи властодршци су говорили православнима да је неопходно да се одрекну РПЦ. Своје захтеве су објашњавали државним интересима и као услов за усавршавање црквеног живота. Православни су се дуго томе опирали и њихови представницу су дуго чували канонско јединство. Међутим, средином 15. века догодила се подела која није довела до обећаног савршенства црквеног живота већ његове деградације и урушавања поретка. Тако ослабљена црква је могла бити увучена у унију. Преци Украјинаца и Белоруса који су ушли у Унију дошли су, услед полонизације и латинизације, до тачке историјског непостојања. Тек је Полотски сабор прекинуо тај процес и омогућио Украјинцима и Белорусима културни и национални развитак. Полотски сабор коме сте посветили свој реферат велики је догађај у православном свету. Ове године када се обележава 180 година од његовог одржавања, готово је прећутан. Зашто? Ове године на канонској територији Белоруске православне цркве обележава се 180-годишњица овог сабора. То јесте судбоносни догађај за православне не само у Белорусији већ у целој православној екумени. Овај сабор је ставио тачку на дуги период раздора који је започет у првој половини 14. века. Средином 15. века на Бретском сабору догодио се раскол на западну Литванску, и источну Московску цркву. Ослабљена црква у Литванској републици није успела да се одбрани од притиска католика. Као и у осталим земљама у којима је католичанство било државна вера, и у Литванском кнежевству православље је било под великим притиском. Притисак је некада сплашњавао, некада био жесток, али никада није престајао. Када је постављено питање поделе канонске територије РПЦ, властодршци Литванског кнежевства одмах су поставили циљ стварања уније и потчињавања верника себи. Подела из 15. века резултирала је 1596. закључењем црквене уније и потчињавањем православних власти римском папи. То је покренуло процес полонизације и латинизације. У другој половини 18. века унијатска црква је практично угушила православни идентитет. На територији Белорусије 80 одсто народа били су католици и унијати. Међу њима се развијао процес колонизације и латинизације који се називао жупна полонизација. У унијатског цркви било је људи који нису благонаклоно посматрали како овај процес тече. Они су желели да се обнови православна црква, док је већина тежила претварању унијатске у католичку цркву. Повратак у крило православља десио се 1839. године. Овај догађај био је моћан подстицај развоју белоруске националне спознаје и белоруске културе која се темељи на православној вери. Резултат нестанка уније је белоруска култура и савремена држава Белорусија. Кључна улога припала је митрополиту Самашком? Митрополит Самашки је био веома талентован, духовни човек који је самостално дошао до спознаје о истини и чистоти православља. Људски квалитети које је поседовао омогућили су му да стане на чело кругова унијатске цркве који су стремили повратку РПЦ. Његова улога у поразу унијата је непроцењива. Полотски сабор је значио враћање милион и по Белоруса у окриље РПЦ. Како се ова победа обележава на територији ваше митрополије? Белоруска православна црква, њено свештенство и монаштво свесно је чина и значаја улоге митрополита Семашког у враћању Белоруса њиховој изворној вери и идентитету. Прошла година на канонској територији БПЦ проглашена је годином митрополита Јосифа Семашког. Два важна датума су била опредељујућа за ту одлуку, 220 година од његовог рођења, и 150 година од његове блажене кончине. Јерархија БПЦ је осветлила лик и живот почившег митрополита подсећајући белоруску јавност на његову улогу. Како су се трагични догађаји у 20. веку који су се преламали преко територије Белорусије одразили на ишчитавање значаја митрополита и његове улоге у очувању православног идентитета? Почетком 20. века име митрополита Семашког било је познато свима православнима, али трагични догађаји који су уследили довели су до тога да је његово име било потпуно заборављено. У међуратном периоду, 1920-их и 1930-их година, Белорусија је била подељена на два дела. Један део је припао СССР-у који је водио ратну политику против РПЦ. Резултат тога су били уништени храмови, протеран клир и угушено сећање на митрополита Семашког. Други део наше земље нашао се у Пољској. Власти ове земље уложиле су велики напор да код православних верника избришу име митрополита Семашког и значај Полотског сабора. Ове године, већ сам поменуо, обележавамо јубилеј Полотског сабора и догађај који је обновио православље на белоруској земљи. Без њега белоруски језик, култура, идентитет и држава не би постојали у виду у којем их данас препознајемо. Да ли постоји иницијатива из РПЦ да се митрополит Семашки уврсти у календар светих? Процес канонизације започет је почетком 20 века. Његов животопис се појавио у зборницима подвижника РПЦ, у издању манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори. Но трагични догађаји су прекинули тај процес. Било би праведно да се то питање обнови. Убеђен сам да је он свети човек и да се поред Бога моли за нас, све православне. Да ли је видљиво присуство унијата данас, пре свега на простору бившег СССР-а? Да ли трагови некадашње уније могу имати капацитет за евентуално нови покушај прозелитизма? Унијатство се обновило после распада СССР-а, и највећа је Украјинска гркокатоличка црква. Она игра велику улогу у тамошњем друштвено-политичком животу. У Белорусији од почетка деведесетих година почеле су да се отварају унијатске парохије. Данас их има око 20. Белоруска гркокатоличка црква нема свог епископа и не можемо говорити о томе да они данас играју неку важну улогу. Ипак, не би требало занемарити да одређени интелектуални кругови, као и омладинске организације, показују симпатије према унијатима. То је заметак на коме унијатска црква покушава да се шири и јача у Белорусији. Одакле креће логистика, који су путеви њиховог финансирања… Они не уживају подршку белоруских власти. Број њихових парохијана није велики, цркава такође имају мало и углавном се окупљају у импровизованим објектима где служе литургије. Како објашњавате симпатије које млади људи у Белорусији показују према њима? У време распада СССР-а, и у време формирања нових држава рођено је много историјских митова. Један од њих који се пропагира је да је белоруска национална религија унијатство. С аспекта православних, пораз уније је омогућио развој белоруског народа. У време уније инсистирало се на денационализацији. То су две неупоредиве позиције. Православна црква није против обнове унијата нити се бори против њих. Наш задатак је да се утврђујемо у вери, да је сведочимо и, како каже наш митрополит Павле, људи ће сами правилно изабрати. Да ли сукоб који тиња између Москве и Цариграда оправдава страховање да присуствујемо крају јединства православља? Православље пролази кроз тежак период, али се надам да до раскола неће доћи. Да ли је видљив утицај Фанара у Белорусији? У време додељивања томоса васељенски патријарх је изрекао мисао о томе да дејство томоса може бити проширено и на канонску територију Белоруске православне цркве. Не могу рећи да у БПЦ постоји велика подршка идеји да се приклони Цариградској патријаршији. Та идеја улази споља, и лично не познајем свештеника који би био спреман да се потчини јурисдикцији Константинопоља. Предстојатељ БПЦ митрополит Павле тврдо се држи канонског јединства с РПЦ, и тешко је мислити да је одвајање од Мајке цркве могуће. Ипак, неопходно је борити се за очување канонског јединства пре свега духовног. Какви су контакти БПЦ са Српском православном црквом? Везе су значајне, дубоке и видљиве. Наш клир често долази у Србију, и ми смо исто тако често домаћини српском монаштву. Идентитет православних народа Зборник научних радова „Православље и идентитет православних народа“ објавио је Институт за политичке студије из Београда, а приредио др Зоран Милошевић, научни саветник. Ово је девета књига у едицији „расправе“ која садржи 18 научних радова аутора из Србије, Русије, Белорусије, Босне и Херцеговине и Молдавије. Зборник је посвећен у Србији мало познатом Полоцком црквеном сабору одржаном 1839. године чија је најважнија одлука повратак унијата (православних који су признали папу за врховног поглавара) у окриље Руске православне цркве. То је једина победа православних над унијом, а најзаслужнији за овај подвиг је митрополит Јосиф Семашко, којега многи Белоруси сматрају светим човеком. С обзиром на то да Римокатоличка црква и Запад већ више векова успешно разарају православне народе, овај зборник је покушао да одговори на питање зашто православни имају кризу идентитета и како је превазићи. Тим поводом на Институту за политичке студије одржан је Округли сто на којем су учесници из земље и иностранства изнели своја виђења овог проблема. Извор: Печат
  2. Информациони рат и како се од њега одбранити СЛОБОДАН СТОЈИЧЕВИЋ петак 19. јул 2019. 10:15 Није све онако како нам се сугерише на интернету. Посебно у ситуацији када се против наше државе и Цркве води информациони рат ShareTweet Када у ово данашње лудо и помахнитало време читамо вести да су свештеници СПЦ осветили ово, осветили оно, молили се за рејтинг Пинка, ми мали, „обични“ верници можемо помислити да је Црква такође изгубила компас и да је за новац спремна да продаје благодат. (Иначе „продавање благодати“ је грех и јерес, назива се „симонија“) Увек када овако нешто прочитам и ја се запитам да ли има смисла бити „хришћанолудак“, „губитник“ и „овца“ која иде у цркву недељом, пости, исповеда, причешћује се… кад су се већ и сами свештеници „у коло уфатили“? Данас не само да „грађанисти“ и „другосрбијанци“ имају шта да кажу о мисији Свете Цркве Христове на земљи, већ и „формални православци“ (којих је по статистци преко 90 одсто у нашем народу) почињу озбиљно да разматрају „шта то поп ради и зашто“, почињемо да о томе дајемо свој суд, да пресуђујемо „на чијој страни су који поп и који владика“. Друштво процењује делатност Цркве на основу кратких вести из медија, иако поштено говорећи ништа и не зна о самој Цркви, о њеној улози, мисији, нити унутрашњој организацији која је у функцији те мисије. Сваки човек крштењем постаје члан Цркве Христове, али то не значи да било шта зна о Цркви. Та 2-3 одласка у цркву током године, слављење славе са кумовима и пријатељима и „три најважнија догађаја у животу“ (крштење, венчање и опело) уз учешће „попа“ – обнављају чланство у Цркви, али не дају праву „охристовљеност“ и духовни преображај, који би били кључ за разумевање Цркве Христове и шифра за „декодирање“ улоге и учешћа Цркве у друштву, али и у животу појединца. У суштини само негде око 2 одсто становништва које је заиста члан Цркве – јер узима учешћа у животу Цркве – може заиста да процени неки поступак јер функцију Цркве сагледава „изнутра“ и „функционално“, а не процењивачки „објективно“ и „споља“, као „корисник религиозних услуга“. Како ово изгледа у пракси? „БАЋУШКИНА“ ЛЕКЦИЈА Имао сам прилике да чујем причу о једном свештенику у Москви негде средином 90-их. „Баћушка“ (како Руси зову свештеника) је испричао како га је један врло богат човек, повремени посетилац његове цркве позвао да освети његов нови „посао“. Свештеник је био у недоумици: по оделу је човек био пристојан, по понашању чак и превише фин, понизан и сервилан у комуникацији са свештеним лицима. Али је било очигледно да је „мутан тип“ и највероватније криминалац. У цркву је ретко долазио и никад на службу, али кад дође, увек је лично свештенику давао повећи прилог за храм. Чак се наметао утисак да је тај прилог за цркву његов лични однос са Богом, тј. да он у ствари Богу даје „тал“ од мутних послова који су добро прошли и да је то неки његов начин да Бога „части“ што није ухваћен и ухапшен. Сваки тај прилог свештеник је примао и употребљавао за потребе реновирања цркве, али није хтео да ставља у црквену касу и дели себи и другим свештеницима, јер није било баш најјасније да ли је новац „чист“, а опет одбити прилог за цркву значило би осудити човека на основу утиска који не мора да буде исправан и тако у име Цркве одбацити човека који је можда искрен. Али овога пута ситуација је била другачија: човек је дошао у цркву и позвао свештеника да освети његове нове канцеларије и његов нови посао. То више није био прилог који је долазио „post factum“ од зараде, од већ учињених дела за која свештеник нема сазнања. Ово је већ значило да се, можда и несвесно, унапред освећује нека криминална активност. Слободан Стојичевић говори на промоцији своје књиге „Мрежни рат против Срба”, Панчево, 14. март 2019. (фото: Правда/Миливој Васиљевић) Свештеник је овај догађај и ову дилему описивао у ужем кругу редовних верника који су пили чај после службе недељом и све их је интересовало како је ову дилему решио. Баћушка је верницима који разумеју Цркву „изнутра“ (а не медијима) овако одговорио: „Да, отишао сам да се помолимо заједно Богу. Тамо су били и „партнери“ у том новом послу. Све један страшнији од другог. Већина је била набилдована, обријаних глава, са тетоважама и неком агресијом у очима. Део је био у оделима, али са неким подмуклим и подсмешљивим погледом у очима. Повремено су се уротнички осмехивали и заверенички намигивали једни другима. Али ја сам помислио: да ја призовем Бога и урадим оно што је моја дужност, а Бог ће већ знати шта и како. Док су ме позвали – ја вероватно треба да урадим како траже и извршим своју свештеничку дужност. Помолили смо се и молитвено позвали Бога да помогне и садејствује“. После ових речи настала је прво тишина, па одмах потом и граја, јер су сви у глас кренули да или осуђују, или оправдавају свештеника. Тек након десетак минута, кад се галама стишала, неко се досетио да упита свештеника: „И како Ви сад са ове дистанце гледате на тај Ваш поступак?“ Свештеник је благо одговорио: „Све се добро завршило! У месецима који су уследили посао је пропао, ништа нису успели да ураде, „фирма“ се полако распала а „компањони“ разишли свако на своју страну. Чак се нису ни посвађали и поубијали пошто је посао тихо умро пре него што је и рођен. Тај човек што ме је позвао на освећење – никад више није доносио велике прилоге за храм, јер очито више није имао за шта да се ’тали са Богом’. Виђам га и дан-данас, живи мирно, оженио се, нашао неки посао и има децу. Бог је заиста помогао онима који су га звали у помоћ, само није урадио оно што су они тражили већ оно што је било добро за њих“. ШТА СУ „ДЕМОТИВАТОРИ“ У том светлу би било добро да, као Православни Хришћани гледамо на сва освећивања Пинкових снимања, ноћних клубова, аутомобила, скупих кућа… Ми превише верујемо себи и својим очима које гледају оно што медији желе да видимо. Да погледамо један пример како медији манипулишу нашим очима и како то изгледа у пракси. Руска држава је ангажовала посебне фирме које се баве „интернет безбедношћу и заштитом репутације“. Ове службе имају задужење да прате токове информација на руском интернету 2 („ру.нет“ 2 – руске и рускојезичке друштвене мреже). Као једна од најважнијих установа у руском друштву – Руска православна Црква је под сталним нападима на друштвеним мрежама, али и под заштитом ових владиних агенција. На пример: на руском делу интернета појавила се објава (унос) која је у кратком року подељена од стране десетина хиљада „налога“ на друштвеним мрежама (ми смо навикли да једног човека поистовећујемо са једним налогом на друштвеним мрежама. То није истина, постоје професионални „интернет радници“ који имају десетине, па и стотине налога. А постоје и цела предузећа која делују под једним „инфлуенсерским брендом“ као што је, на пример, Наваљни). Он је изгледао овако (видети испод): На регистарској таблици „свештеникових“ скупих кола на овој фотографији пише: „светац“, а испод слике пише. „Не кради, Црква не воли конкуренцију“ Овакава објава има елементе хумора и врло је пријемчива за дискредитацију Цркве код младих, који су најчешћи „конзументи“ друштвених мрежа. Код конзумента се ствара утисак да је ово неки дебели, богати сеоски свештеник поред својих нових скупих кола. Овакве објаве се стручно називају „демотиватори“ и користе се за дискредитацију одређеног „бренда“, то јест нечије репутације. Без обзира да ли је у питању нека државна институција, војска, црква… принцип је исти као код „ратова брендова“, само што се користи за подривање репутације државе, а не комерцијалног бренда. Чест случај „демотиватора“ су, на пример, објаве у којиме се пореди доручак у „нашој“ и „њиховој“ болници, или фасаде на „нашој“ и „њиховој“ болници (или школи, дечијем обданишту, итд). Зато ми на „срб.нет“-у (српском интернету 2 – друштвеним мрежама на српском језику) често видимо разне објаве које блате, омаловажавају и исмевају Србију, Републику Српску, косовски завет, државне институције, народ, војску, Цркву, политичаре… И увек овакви „демотиватори“ имају „блиц ефекат“; они нису смишљени да би се човек замислио над поруком, већ да се негативна порука кратко и јасно „закачи“ за подсвест. Често се демотиватори и не упамте, већ током времена код „конзумента“ стварају утисак да је све пропало, да се све распада, да су сви корумпирани, да ништа више свето нема, да смо „дотакли дно дна“… (овде већ почиње разговор о кумулативном ефекту и о когнитивном рату, о чему ћемо другом приликом). РУСКИ ПРИМЕР У Русији је, срећом, мало другачије. Постоје, као што смо рекли, специјализоване агенције и фирме које имају задатак да реагују на овакве нападе. Како се то ради? Један од начина (у овом конкретном случају са демотиватором против Цркве) је – проучавање метаподатака. Од почетка 2000-их сви модерни дигитални фото-апарати заједно са фотографијом „пакују“ и неколико секунди звучног записа у тренутку снимања фотографије, односно тзв. метаподатке – кад и где је снимљена… Када се од стране стручњака овај демотиватор „отпакује“, лако се нађе – првобитни снимак од кога је демотиватор настао. Ево оригиналних снимака: Шта се све види на овим фотографијама? Види се поносни власник новог аутомобила са породицом, а што је најважније јасно се види и да свештеник није власник, већ да је више пута фотографисан док је освећивао аутомобил по жељи власника. Осим тога, они који иду у цркву знају да то што је свештеник са епитрахиљом значи да обавља неку свештену радњу, односно да је „на послу”. То је сасвим супротно у односу на оно што би се могло закључити из „демотиватора”, да се свештеник хвали новим скупим колима. На крају, виде се и праве регистарске таблице. Све ово говори да конкретни демотиватор није тек фотографија коју је неко на брзину фотографисао, направивши шалу на рачун свог свештеника, већ су фотографије украдене и на њима је озбиљно рађено; цео тим је осмишљавао ефекат и начин да се од тих фотографија направи демотиватор којег ће руска омладина видети на секунд док бесциљно тумара друштвеним мрежама. Ово је само један мали пример како „очи могу да преваре“. Тако да није све како се чини. А нарочито није све како се чини када против наше Отаџбине и наше Цркве западне службе воде информациони рат. Насловна фотографија: Правда/Миливој Васиљевић Слободан Стојичевић је аутор књиге „Мрежни рат против Срба”. Ексклузивно за Нови Стандард Извор Нови Стандард
  3. Њима треба Острог симболички, Свети Василије и Свети Петар. Због тога желим да им поручим и подвучем – ко удари на Острог и на Светог Петра Цетињског проћи ће као и сви који су су то раније радили, а то није нимало добро. Дешавања око крстионице „Суза Његошева“ на Михољској Превлаци су подигла свијест народа који је схватио да је то увод у коначни обрачун режима са Православном црквом у Црној Гори, истиче горњогрбаљски парох, јереј Миајло Бацковић. „То је подигло свијест, а њихова мржња је изашла на видјело. „Не пада снијег да покрије бријег“, то се показало и са нашом крстионицом. Она је била пробни балон и показало се да је народ бранио своју светињу. Показало се да и овај закон о тзв „слободама вјероисповјести“ је нешто на што ће народ прије свега реаговати. И на Михољској Превлаци реаговали су народ и Црква. Ми као клир ћемо светиње да бранимо што се каже „по службеној дужности“, јер знамо шта је у питању, али народ осјећа да је угрожен његов стуб и темељ. Најбитније је да то осјећају не само они који се национално осјећају Србима и који чак гласају за ДПС и партије које доносе овај закон“, казао је Бацковић за ИН4С. Ово ће, навео је он, нажалост бити велика подјела. „Оно што је најбитније да се народу каже разумљивим језиком је да овај закон, ако буде усвојен, доноси грађански рат у Црној Гори. Ми на то не позивамо, да нас не означе као реметилачки фактор, него се то видјело у случају крстионице. Када су јаке полицијске снаге дошле у 4,20 ујутро, до 9 сати скупило се на на Михољској Превлаци преко 1 000 људи да брани крстионицу. Ево два и по мјесеца траје одбрана крстионице. Да ли се ико икад из власти појавио да преговора са нама? Не. На Сињајевини је народ своје ставове бранио седам дана и премијер Душко Марковић је рекао: „Нећемо дозволити да народ мрзне и кисне, него ћемо поступити по вољи тога народа“. Исто се десило на Жабљаку и у Бару. Показало се да Бокељи Подгорици нијесу исто што и остатак Црне Горе, да они Бокеље гледају као грађане другог реда. Ми нијесмо равноправни грађани ове државе, јер да јесмо они би дошли овдје не послије два и по мјесеца, него би дошли првих дана да разговарају са народом, јер народ жели да одбрани своју светињу“, каже Бацковић. Он сматра да је нови Предлог закона о слободи вјероисповијести значајно гори од онога из 2015. „Гори је, перфиднији и опаснији од Енвер Хоџиног укидања слободе вјероисповјести. Овај закон по коме неки ресорни министар може да одређује шта је црква, а шта не и да односи одлуку о укидању вјерских заједница само на основу његовог политичког мишљења, то је директно мијешање политике. То нијесу радили ни комунисти. Тито то не би дозволио и људи који су убијали свештенике и прогањали их то себи нијесу дозволили. Нијесу ишли толико далеко колико је отишао овај однарођени режим са овим законом. Најбитније је рећи сви би требало да прочитају ово законско рјешење. Није добар, јер у свим тачкама укида само Митрополију црногорско-приморску и њој отима имовину“, казао је Бацковић. Према његовим ријечима, ово није закон за све вјерске заједнице. „Врло је јасно плански писан да би се сузбила Српска православна црква у Црној Гори, односно Митрополија црногорско-приморска. Да се не лажемо, многи људи причају „треба им Острог због пара“. Не. Они имају много више пара него што Острог може да заради од донација вјерника. Њима треба Острог симболички, Свети Василије и Свети Петар. Због тога желим да им поручим и подвучем – ко удари на Острог и на Светог Петра Цетињског проћи ће као и сви који су су то раније радили, а то није нимало добро. Мене не радује шта се све може десити, јер знам шта је рат и шта рат доноси и колико је браоубилачка крв у Црној Гори настала на подјелама није смирена. А они те подјеле подгријавају – зеленаши и бјелаши, четници, комите и партизани. У Црној Гори тренутно постоји осам подјела и на тим подјелама желе да овај закон спроведу и да изазову братоубилачки рат. То је врло опасно. Зато се молим Господу у нашој крстионици Ловћенског Тајновидца да уразуми те људе и да виде гдје води овај закон“, казао је Бацковић. Ми се, додао је он, против закона не боримо због хира, или што предсједник Мило Ђукановић поручује „великосрпске идеје“ коју чува Митрoполија црногорско приморска. „Напротив. Ми чувамо црногорску идеју, чувамо истинску, праву Црну Гору која никад није ударала на Цркву. То се види у свим законима, од Ивана Црнојевића, преко Петровића до свих владара који су држали до себе па чак и у комунизму. Видјело се да нијесу хтјели да узму Цркву и њом управљају јер се зна ко управља Црквом. Битно је да позовемо све људе да у суботу 15. јуна дођу у Подгорицу у што већем броју. Наш број и присуство тога на дана Тројичинданском сабору и литургији показаће овом однарођеном режиму шта мисли већинска православна Црна Гора. Недавно у некој емисији о референдуму за независност Црне Горе чуо сам једног муслимана који је о томе афирмативно причао и рекао истину. Од 55 одсто оних који су гласали за независну Црну Гору, само 20 одсто било православних, а остало су све биле мањине. Од тих 20 одсто православних који су гласали под разним принудама, од останка на послу итд. чак и они неће жељети да се овај закон спроведе“, казао је Бацковић. Према његовим ријечима, воља већинске православне Црне Горе је да се не спроведе овај дискриманаторски закон и да се са Црком разговара како треба. „У светом Јеванђељу Господ каже: „Ја нијесам дошао да укинем законе, него да их испуним“. Испунио је законе тако што је побиједио неправду, наметање, лаж, смрт и донио највећи закон- закон љубави. Кроз тај закон ми као Црква, и ми браниоци светиња на Михољској Превлаци позивамо надлежне, министра, предсједника и премијера да добро размисле и не успостављају злу крв међу народом. Ми смо на Михољској Превлаци прије мјесец и по одлично видјели како то изгледа“, истакао је свештеник Миајло Бацковић. Извор: ИН4С
  4. Имају ли ратови верску позадину? Да ли православни хришћанин треба да служи војску? Како Православна Црква гледа на рат и ратовање? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом? На ова и многа друга питања, у емисији "Оче, да те питам" одговарао је протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе. Емисија је реализована 28. марта 2019. године. Звучни запис доносимо са званичне интернет странице Радија Беседе.
  5. Јеванђеље нам говори да живимо у свету који није онакав какав је Бог желео да буде. Наш свет је, бар делимично, под влашћу „кнеза овога света“ (Јн. 12, 31), који је „убица од почетка“ (Јн. 8, 44). Убиство, убијање, рат и смрт су саставни део самог постојања света. Некако, човек је увек био у стању да разуме трагику убијања, јер је искусио страх за себе, за своје вољене, али човек никада није био у стању да заустави ратове, убиства, и друге облике убијања. Јеванђеље објашњава зашто је ово овако: у позадини светске трагедије се налази зли планер – „убица“ од почетка – Исус Христос је први који га је раскринкао, назвавши га правим именом – „убица“ – и онда му је одузео силу тако што је прво слободно принео себе на смрт, а затим се подигао из мртвих дарујући нам слободу од смрти. Хришћанска одговорност састоји се, дакле, од делања у складу са Христом и делања у Христу тако што се живот даје другим људима, самоме свету. Како онда он може бити умешан у убијање? Током векова, Црква – њени светитељи, Сабори, њени најбољи чланови – су решавали овај проблем на различите начине, који искључују једну општу формулу. С једне стране, Црква је убијање увек недвосмислено сматрала за зло. Св. Василије Велики (†379) за све војнике који су учествовали у рату прописује период покајања, који се састоји од неколико година уздржавања од Светог Причешћа. Али постоје и другачији случајеви, када је божански благослов даван другим светима пре ратова и битака: св. Константину (Великом) пред битку са паганским царем Ликинијем; св. Александру Невском, када се борио са западним освајачима; св. Сергије (Радоњешки) је благословио Димитрија Донског пред одлучујући сукоб са Татарима, и чак је и послао двојицу својих монаха да учествују у борбама. Ови примери не показују да је убијање добро. Светитељи нису подстицали убијање, већ жртвовање; они су благосиљали људе да дају своје животе, не да узимају животе других; јер су се они, сви, радовали у миру а не у рату. Идеја благословеног жртвовања се заправо налази у речима Христовим: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). Оно што примећујемо у свему овоме је да је Христос увео у наш свет – свет у којем постоје убијање и смрт – нову стварност: нови божански живот који нас ослобађа од страха, није нас издвојио из света, већ нас је послао у свет, како бисмо могли да га преобразимо изнутра. Бивствовање и живљење у свету подразумевају укључивање, а не повлачење; одговорност, а не бежање. Где постоји рат – посебно савремени рат – ко су учесници? Једино војска? Засигурно не, већ и сви они који учествују у снабдевању војске и, самим тим, сваки порески обвезник. Заиста доследан „пацифистички“ став подразумева одбијање плаћања пореза и потпуно повлачење из друштва. Али да ли је то најбољи начин да се друштво учини бољим, и да „љубимо браћу своју“? Напослетку, права разлика између војника на линији фронта и пореског обвезника је у томе што први „полаже живот свој за пријатеље своје“, док други то не чини. Али обојица су, заправо, укључени у рат. Прави проблем је, како мислим, заустављање ратова пре неголи појединачно практиковање „приговора савести“, који је брз и варљив начин на који се неко „искључује из убијања“. Хришћани заиста имају дужност да се боре против рата као начина за решавања конфликата, а нарочито против безумља потраге за националном надмоћи. Али, шта је са законитом одбраном? Да ли је Пољска 1939. године, када ју је напао Хитлер, требало да практикује ненасиље? Да ли је било боље за Енглеску, Француску и Америку да пусте Хитлера да убија Пољаке, Јевреје, Румуне, Грке итд. без војног мешања? Очигледно, проблем „освајачких ратова“ и „одбрамбених ратова“ није проблем добра и зла, већ проблем већег или мањег зла. Ако хришћанство никада није опраштало апсолутни пацифизам, то је само због тога што је знало да апсолутно добро, апсолутна љубав и блаженство нису од овога света. Хришћанин предокуша ове ствари. Он покушава да их колико је год могуће уведе у свој живот и у живот друштва, али – докле год живи у овом свету – он је приморан да размишља у оквирима „мањег зла“, а не „апсолутног добра“. Ово је основ оправдане самоодбране. Међутим, Црква никада није осудила одговорни и селективни „приговор савести“, посебно када он обухвата значајно служење друштву и када се не схвата као самооправдано бежање, већ као сведочење за истину и правду. Самој држави се не може дати апсолутно и непогрешиво право да суди о томе који су ратови праведни! Убиство у било ком облику је зло, чак и ако је некако скопчано са личним ризиком и жртвовањем. Оно може бити мање зло од лицемерног повлачења из одговорности, које с друге стране може да доведе до још више убијања наше недужне браће и сестара – од стране других. Извор: Теологија.нет
  6. Јеванђеље нам говори да живимо у свету који није онакав какав је Бог желео да буде. Наш свет је, бар делимично, под влашћу „кнеза овога света“ (Јн. 12, 31), који је „убица од почетка“ (Јн. 8, 44). Убиство, убијање, рат и смрт су саставни део самог постојања света. Некако, човек је увек био у стању да разуме трагику убијања, јер је искусио страх за себе, за своје вољене, али човек никада није био у стању да заустави ратове, убиства, и друге облике убијања. Јеванђеље објашњава зашто је ово овако: у позадини светске трагедије се налази зли планер – „убица“ од почетка – Исус Христос је први који га је раскринкао, назвавши га правим именом – „убица“ – и онда му је одузео силу тако што је прво слободно принео себе на смрт, а затим се подигао из мртвих дарујући нам слободу од смрти. Хришћанска одговорност састоји се, дакле, од делања у складу са Христом и делања у Христу тако што се живот даје другим људима, самоме свету. Како онда он може бити умешан у убијање? Током векова, Црква – њени светитељи, Сабори, њени најбољи чланови – су решавали овај проблем на различите начине, који искључују једну општу формулу. С једне стране, Црква је убијање увек недвосмислено сматрала за зло. Св. Василије Велики (†379) за све војнике који су учествовали у рату прописује период покајања, који се састоји од неколико година уздржавања од Светог Причешћа. Али постоје и другачији случајеви, када је божански благослов даван другим светима пре ратова и битака: св. Константину (Великом) пред битку са паганским царем Ликинијем; св. Александру Невском, када се борио са западним освајачима; св. Сергије (Радоњешки) је благословио Димитрија Донског пред одлучујући сукоб са Татарима, и чак је и послао двојицу својих монаха да учествују у борбама. Ови примери не показују да је убијање добро. Светитељи нису подстицали убијање, већ жртвовање; они су благосиљали људе да дају своје животе, не да узимају животе других; јер су се они, сви, радовали у миру а не у рату. Идеја благословеног жртвовања се заправо налази у речима Христовим: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). Оно што примећујемо у свему овоме је да је Христос увео у наш свет – свет у којем постоје убијање и смрт – нову стварност: нови божански живот који нас ослобађа од страха, није нас издвојио из света, већ нас је послао у свет, како бисмо могли да га преобразимо изнутра. Бивствовање и живљење у свету подразумевају укључивање, а не повлачење; одговорност, а не бежање. Где постоји рат – посебно савремени рат – ко су учесници? Једино војска? Засигурно не, већ и сви они који учествују у снабдевању војске и, самим тим, сваки порески обвезник. Заиста доследан „пацифистички“ став подразумева одбијање плаћања пореза и потпуно повлачење из друштва. Али да ли је то најбољи начин да се друштво учини бољим, и да „љубимо браћу своју“? Напослетку, права разлика између војника на линији фронта и пореског обвезника је у томе што први „полаже живот свој за пријатеље своје“, док други то не чини. Али обојица су, заправо, укључени у рат. Прави проблем је, како мислим, заустављање ратова пре неголи појединачно практиковање „приговора савести“, који је брз и варљив начин на који се неко „искључује из убијања“. Хришћани заиста имају дужност да се боре против рата као начина за решавања конфликата, а нарочито против безумља потраге за националном надмоћи. Али, шта је са законитом одбраном? Да ли је Пољска 1939. године, када ју је напао Хитлер, требало да практикује ненасиље? Да ли је било боље за Енглеску, Француску и Америку да пусте Хитлера да убија Пољаке, Јевреје, Румуне, Грке итд. без војног мешања? Очигледно, проблем „освајачких ратова“ и „одбрамбених ратова“ није проблем добра и зла, већ проблем већег или мањег зла. Ако хришћанство никада није опраштало апсолутни пацифизам, то је само због тога што је знало да апсолутно добро, апсолутна љубав и блаженство нису од овога света. Хришћанин предокуша ове ствари. Он покушава да их колико је год могуће уведе у свој живот и у живот друштва, али – докле год живи у овом свету – он је приморан да размишља у оквирима „мањег зла“, а не „апсолутног добра“. Ово је основ оправдане самоодбране. Међутим, Црква никада није осудила одговорни и селективни „приговор савести“, посебно када он обухвата значајно служење друштву и када се не схвата као самооправдано бежање, већ као сведочење за истину и правду. Самој држави се не може дати апсолутно и непогрешиво право да суди о томе који су ратови праведни! Убиство у било ком облику је зло, чак и ако је некако скопчано са личним ризиком и жртвовањем. Оно може бити мање зло од лицемерног повлачења из одговорности, које с друге стране може да доведе до још више убијања наше недужне браће и сестара – од стране других. Извор: Теологија.нет View full Странице
  7. Његово преосвештенство Епископ дизелдорфски и њемачки г. Григорије рекао је да БиХ и регион захтијевају прије свега мир и стабилност, али да се и у миру не смије постићи неправедно рјешење које ће генерисати нови рат. Владика Григорије је прецизирао да мир подразумјева толеранцију, демократију и примјењивање закона. Он је за „Еуроблиц“ рекао да БиХ, као и читав регион који је још изван ЕУ, мора да постигне и достигне најбоље европске вриједности, а да ли ће или неће ући у ЕУ након постизања тих вриједности биће мање битно. – За нас би погубније било да уђемо у ЕУ, а да останемо у својим патолошким мржњама и нерегуларностима сваке врсте, у освајању моћи по сваку цијену, у ниподашатавању другога – рекао је владика Григорије. Епископ Григорије каже да Срби не треба да се баве другима, „јер и тако имају превише посла сами са собом“ и да, осим Божијих закона, треба поштовати и људска правила и законе у правом смислу те ријечи, што је Србима као народу потребно да би напредовали, не угрожавајући при томе никог другог. – Људи ће јако тешко доћи до тако дубоке самосвијести и сами од себе престати да се боре за власт и моћ. Зато за почетак предлажем да се поштују правила, и то она која су већ потврђена као добра – рекао је Епископ Григорије. Говорећи о Косову и Метохији, владика Григорије је рекао да тај простор не припада само Србима, већ и Албанцима и да је основно питање заправо зашто Албанци неће да живе са Србима. – Ако кажемо да је то наш простор, али не и албански, онда тиме поручујемо да не желимо те људе на нашој територији и да нећемо да живимо с њима и онда ту, по природи ствари, долази до конфликта. Али ако кажемо да је то и наш и њихов простор, онда је ситуација битно другачија – додао је Григорије. Владика Григорије каже да „нема ни зрно вјере“ да би разграничење, које се помиње као једно од рјешења косметског питања, било коме донијело добро. Одговарајући на питање о судбини српског народа који је подијељен вјештачким и прилично зацементираним границама, владика Григорије је рекао да не постоји земаљска граница која може да подијели људе. – Стога мислим да су границе колико год су у појединим ситуацијама потребне, толико и опасне. Не смијемо сметнути са ума да укидањем граница суштински нико неће изгубити свој идентитет, као што га нико неће ни задобити постављањем граница – рекао је владика Григорије. Он каже да, за разлику од овдашњих простора који се великом брзином празне и расељавају, у Њемачкој и у остатку Европе постоји супротан процес – простор се насељава људима, а при томе није само ријеч о настојању да се постигне што већи економски напредак, већ и о свијести о значају култивације тих простора. Владика Григрије је указао да би свако друштво и власт требало да раде на постизању узајамног повјерења, а не на усрдном ширењу подозрења. – Овдје се, нажалост, лако уочава даје друштво поларизовано и да најмање 50 одсто људи нема повјерења у капетана, у своје другове, комшије и зато је дефетизам логична посљедица тог неповјерења – рекао је владика Григорије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Међу именима заборављених српских хероина сигурно се налази и баба Вишња Мосић из вишеградског села Горње Дубово коjа jе десетак година пре Сараjевског атентата и почетка Првог светског рата била припадник организациjе Млада Босна. Ова виспрена и писмена српска сељанка, коjа jе 1906. године остала без мужа Пера, не само да се бринула о броjноj фамилиjи него jе преко увек немирне границе између Босне и Херцеговине и Србиjе, чиjа jе гранична линиjа пролазила на стотинак метара од њене куће, преводила све оне коjи су jе за помоћ замолили. Аустроугарске власти у предвечерjе Првог светског рата поjачале су контролу границе између села Дубова у БиХ и Заовина у Србиjи, али то ниjе сметало овоj сељанки да помаже људима да таjним пролазима пређу граничну линиjу. Праунук баке Вишње Драго Мосић прича да jе тако упознала и неколико припадника организациjе Млада Босна, коjи су ове прелазе користили да из Србиjе пређу у Босну и обратно. – Она jе преко границе преносила поруке између Младе Босне и Народне одбране у Србиjи. Писма jе крила у плетенице, стављала их под jезик, глумила jе зубобољу или да jе глувонема или уплитала у руно оваца коjе jе чувала на пашњацима. Понекад jе за своjу мисиjу користила и кћерку Цвиjету коjа jе у плетеницама преносила писма преко границе – прича Мосић. Мосић каже да су сељаци из Дубова упознали и те младиће коjи су, како су говорили, били голобради, грађански обучени, пуни идеала и младалачких снова. – Сви у моjоj фамилиjи знаjу да jе бака Вишња на граници између Горњег Дубова и Заовина кроз место Михаилов крст превела црномањастог младића за кога jе сазнала да се зове Гаврило Принцип – каже Мосић оповргаваjући тврдње да jе атентатор на аустроугарског принца Франца Фердинанда 28. jуна 1914. године прешао Дрину на неком другом месту долазећи из Србиjе у Босну. Он обjашњава да jе Вишња као белег на руци имала свезану белу марамицу како би jе Принцип са друговима познао и да jе кроз шикару на граници ишла испред њих стотинак метара, а онда само скренула са пута и нестала у шљивику. Након атентата у Сараjеву неко jе одао баку Вишњу. Убрзо jе власт хапси и две године са младобосанцима тамнуjе у Сараjеву. Одатле jе пребацуjу у Беч где jу jе из казамата спасао неки лекар Јевреjин коjи jоj jе саветовао да глуми психички поремећену особу. Аустроугарске власти су хапсиле и Вишњиног брата Милисава. После рата са заслужним српским jунацима, бака Вишња jе позвана у Београд на приjем код краља Петра. Сазнавши за њено сиромаштво, краљ jе питао како може да jоj помогне. Она jе затражила да jоj направе кућу, jер jоj се брвнара скоро срушила. Краљ Петар jе наредио да се Вишњи изгради кућа и додели добровољачка земља. – Али време jе пролазило, а нити jе кућа грађена ни земља додељена. Бака стави кору хлеба у торбу шареницу, па пешице пут Баjине Баште. Из поште назове краљев двор и обjасни да његово обећање ниjе испуњено – испричао jе Мосић. Из Владе у Београду обjаснише да су на име куповине земље за Вишњу и градњу куће општини Вишеград уплатили 200.000 тадашњих динара. Покрене се и истрага и утврди да jе то у општини потрошено. Онда општинари сакупе некако 2.000 динара, организуjу акциjу, изграде Вишњи кућу и предаjу jоj тапиjе за земљу. Кућа, коjа jе завршена тек 1932. годне, била jе наjлепша у селу. Вишња Мосић умрла jе у новоj кући у Дубову 13. новембра 1937. године. – Када jе НДХ завладала Вишеградом усташе кренуше да нађу неприjатеља броj jедан, баку Вишњу jер нису знали да jе умрла. Упадну у село, али jе њен син на споменику избрисао име тако да ни гроб нису успели оскрнавити – додаjе Мосић. На стогодишњицу обележавања почетка Првог светског рата хроничари из Вишеграда Александар Савић и Славко Хелета обjавили су у медиjима опширан чланак о овоj храброj жени. Занимљиво jе да у Србиjи и општини Баjина Башта нема публикациjа о Вишњи Мосић. Легенде о подвигу О баби Вишњи и њеним подвизима мало се писало jедино су народом колале приче о њоj. У књизи “Вишеград и околица” Азиза Ресулбеговића пише “да jе позната баба Вишња коjа jе преносила повереничка писма и додавала их људима Народне одбране”. Јелисиjе Новаковић у књизи ‘Вишеградска Жупа и Боричка висораван” пише да jе ‘живот аустриjским властима загорчавала позната, храбра и лукава жена Вишња Мосић из Дубова”. http://jadovno.com/zaboravljena-heroina-rat-baba-visnje-protiv-austrougarske/?fbclid=IwAR0LnqKRKI8Am5afXgUxbQnIYPKjy_MC1NizgdvvHnpU9xP_dAw5Vt64zyA#.XHEbuFVKjGh
  9. Епископ бачки Иринеј изјавио је да је Српска православна црква против сваког конфликта, али да отимачима и окупационим управљачима Косова и Метохије Србија мора да ускрати свој пристанак на њихово недело. „Поготово је са њихове стране дрско и цинично то што покушавају да наметну тезу да се то преболно питање мора решити одмах, без одлагања, по хитном поступку, а решење како га они замишљају заправо је само једно — да Србија призна независност самопроглашене албанске државе број два, или непосредно или посредно, путем такозваног свеобухватног споразума између Београда и Приштине“, рекао је за „Печат“ епископ Иринеј, који је и портпарол СПЦ. Говорећи о таксама од 100 одсто и забрани уласка српске робе на Косово, он је рекао како је уверен да ће наша држава наћи пута и начина да помогне свом народу и да га снабде намирницама и лековима. Према његовим речима, „државно руководство Србије јесте под притисцима, али није неодлучно о питању заштите народа“, а „нисмо, хвала Богу, ни без пријатеља у свету“. Епископ Иринеј верује да је и Албанцима доста страдања и нема утисак да су Бог зна колико одушевљени егзибицијама својих дичних вођа, па је упркос свему оптимиста. „Уз ризик да се најеже самозвани хиперправославци, изјављујем да је тачно више пута изнесено тврђење папе Фрање да је трећи светски рат почео и да траје“, рекао је епископ Иринеј, говорећи о збивањима и страдањима широм света. Он каже да је тврдња са таквог места заснована, свакако, на информацијама недоступним обичном човеку. „Мислим да се због интереса мултинационалних компанија и битно другачијег устројства светске економије, затим због развоја технологије уопште и разорности нових врста оружја, поменути рат одвија другачије него у прошлости и да има другачије ратне циљеве него претходна два и сви ранији“, рекао је епископ Иринеј. Стога су, навео је, и могућности за разрешење двојаке: „Може да траје дуже, да се премешта у различите делове света и донесе већа разарање него претходни, а може, дај Боже, да дође и до његовог бржег окончања“. „Свет је сада заиста у агонији“, оценио је епископ Иринеј и нагласио: „У Христу су и нада и утеха, и упориште за данашњи дан, али и за будућност“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Историчар Мајкл Паренти је одржао предавање у Сијетлу 16.маја 1999 године. Послушајте.
  11. Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему. Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле? То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему. Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“ Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру. Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде. Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“ Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво. Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом. Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја. Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек. А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка. Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама. Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку. Извор: Православие.ру
  12. Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему. Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле? То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему. Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“ Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру. Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде. Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“ Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво. Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом. Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја. Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек. А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка. Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама. Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку. Извор: Православие.ру View full Странице
  13. – Не разумијем откуд такав Марковићев негативан став према Митрополији, а који нијесам уочио приликом нашег првог незваничног сусрета. Не знам зашто он сада форсира нешто што је с оне стране логике, и државне и сваке друге. Откуд то њему? Он се досад није бавио тим питањима, али сада се изразио у духу антиправославне политике. Мислим да га је забољела изјава нашег патријарха Иринеја. која је без сумње била и јака. Но, ако завиримо мало дубље у оно што се сада дешава са Православном црквом у Црној Гори видјећемо да је она прогоњена, иако не у мјери у којој је то рађено у НДХ. Треба знати да је и Анте Павелић стварао хрватску православну цркву, али је био трезвенији него ови данас овдје код нас. Јер, Павелић је није стварао од ничега, као што овдје стварају такозвану ЦПЦ, од рашчињеног свештеника Васељенске патријаршије. Разлика је у томе што је Павелић био религиозан за разлику од ових овдје који стварају ЦПЦ. Они су чак и гори од Павелића, а религијски су тотално неписмени, без иједног часа вјеронауке, без знања ичега о цркви. За њих је Црква партија, без обзира како се звала. Та партијска свијест је завладала у Црној Гори насиљем, и са собом носи страх. И плод тога је њихово поимање њихове цркве. Партијским образом формирани људи, они који су обољели од опаке болести брозоморе, не могу да схвате да је Црква Божија, да не припада никоме до самоме Богу. И то је основно. Надам се да ће власт схватити да ово што сада раде борећи се против Цркве, која је створила ову Црну Гору, јесте ударање у темеље црногорске државности, изјавио је митрополит Амфилохије. Коментаришући недавну полемику око мишљења Венецијанске комисије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, митрополит подсјећа да је Влада и повукла тај нацрт управо због отпора Венецијанске комисије и ОЕБС-а. – Но, да ли су они тај документ директно доставили Влади, не знам, али, неспорно је да је Влада знала за њега. Уосталом, како бисмо ми у Митрополији знали за њега да није био јавно публикован на њиховом сајту. Ипак, сада је много важнији однос државе према Митрополији црногорско-приморској, а који је потпуно несхватљив, не само за нас овдје, већ и за Европу. Они желе да ураде нешто што није урадио ни Јосип Броз, желе да одузму православној Митрополији имовину, храмове, и то оне настале до 1918. године. Притом, заборављају да, рецимо до 1918. године, Бока которска и стотине римокатоличких и православних храмова уопште нијесу били у Црној Гори. Па шта ће урадити са тим храмовима? Након ослобођења Косова и Метохије, Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија припадали су Црној Гори. А, садашња власт предала је то групи злочинаца Шиптара због својих интереса. Поред тога, ова власт се декларише као секуларна, што ће рећи одвојена од Цркве. А, имовина Цркве је само њена имовина, док је државна имовина само државна. Треба знати да је за вријеме Краљевине Црне Горе православље било државна вјера, и с те стране је однос државе према Митрополији и према Цркви био другачији. Но, и тада се раздвајала црквена од државне имовине. Данас, секуларна држава и једна власт која нема везе с Црквом нити са Краљевином Црном Гором позива се управо на њу. А, по тадашњем Уставу краљ је био господар Црне Горе и на том престолу могао је сјеђети само православни хришћанин. Ми ништа од тога данас немамо, већ имамо људе који сами за себе кажу да су атеисти. Зато је прича потпуно несхватљива за нормалног човјека, јер желе да се понашају као краљ Никола, а далеко су од једног крштеног и миропомазаног краља, каже митрополит Амфилохије. Он је упозорио да је сада Православна црква, Митрополија која овдје постоји 800 година без прекида, коју нико за тих осам вјекова правно није доводио у питање, дошла малтене ван закона. -Чак и оно што причају да је погрешно урадио краљ Александар, није тачно. Не, напротив, он је по закону тадашње државе, одпуке Синода и ондашњег митрополита Митрофана-бана и Митрополије карловачке, која је након укидања Пећке патријаршије, такође живјела самостално, као и свих осталих епископија некадашње Пећке патријаршије, а које су тада биле обједињене у једној држави, на основу тих одлука је као владар потврдио одлуке Цркве о обнови Пећке патријаршије. Митрополија није престала тада да постоји, напротив. И сви њени храмови и сва имовина и даље су остали њени, као и данас, оцијенио је митрополит. Нагласио је и да се једино Митрополија данас гони и прогони, и тражи се да се региструје, као да тек настаје. -Иако немају ни закон који тражи регистрацију, траже да се региструјемо, и то се дешава након осамостаљења Црне Горе. Ми смо се чак 2012. године пријавили, Иван Брајовић је тада био министар унутрашњих послова. Али, он је хтио да се ми пријавимо као да постојимо од недавно или од 1920. године, а то је апсолутна лаж и погпуна бесмислица. Зато они и форсирају ту секту, која нема везе никакве нити с Православном црквом нашег времена нити с Митрополијом црногорско-приморском из времена краља Николе. У нормалним државама гдје се поштују закони, такви се стављају под суд због злоупотребе имена. Та невладина организација коју они сада форсирају као неку своју цркву, та безбожна партија, они који не вјерују у Бога, желе ту да пронађу своју цркву. Чак и они који се изјашњавају као Црногорци припадају нормалној цркви, па зато и постоји Митрополија црногорска која није ни име своје промијенила, већ је само придодато оно приморска, а које је носила раније, и које је поново примила Уставом од 1931. године када је Епископија бококоторска присаједињена Митрополији црногорској наглашава, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Одговарајући на питања око забрана богослужења на темељима старих хришћанских цркава у Улцињу, митрополит упозорава да је то продужетак онога што се догађало током Другог свјетског рата и онога што се догодило током стварања такозваног независног Косова. -Повампирује се идеја стварања велике Апбаније, која је на Косову постала сада већ опипљива реалност. То потврђују и ове границе до Косовске Митровице, јер тај сјеверни дио припојен је Косову тек негђе 1959. године за вријеме Стамболића, атогђе Александар Вучић сада жели поставити границе дотад није припадало Косову. То су границе велике Албаније која је покривала Рожаје, Плав, Гусиње, Улцињ, до Добрих Вода… Па и на Скупштини је вођен рат око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, а који воде исти ти који сматрају да то припада Албанији. Не знам колико пута смо на тој цркви налазили натпис УЧК. И, чуцно је да садашња црногорска власт не види и не сматра да се тиме повампирује фашистичко поимање граница на овим просторима. А, то је очевидно, закључује митрополит Амфилохије. Ж. Јањушевић Група људи прогони православну цркву Коментаришући недавну забрану богослужења свештенику Митрополије црногорско-приморске у Улцињу, у Старом граду, на темељима древне хришћанске цркве, митрополит Амфилохије каже да тај, као и љетошњи догађај, када ни њему није дозвољено да служи на Свачу, није размимоилажење са свим становницима Улциња, већ са једном групом људи који прогоне вјековну Православну цркву. -Додуше, они су осјетили да то могу да раде с обзиром на то да се то ради на једном ширем, државном плану. Тако је било и у Свачу, гдје се човјек представио као муслиман, али на првом мјесту Албанац, па је слично било и у Улцињу, гдје су реаговали у складу са својим схватањима државе и државних права, каже митрополит Амфилохије. Подсјећа да је свештеник Божовић већ 20 година служио на том мјесту у Старом граду, а да се овако нешто догодило први пут. -Па и ја сам на том мјесту двапут служио до сада, као и на Свачу, и нико досад није постављао питање, каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Митрополија црногорско-приморска, која континуирано на овим просторима постоји осам вјекова, доживљава прогон, слично хришћанској Цркви у првим вјековима њеног постојања. Статус који Митрополија тренутно „ужива“ у Црној Гори могао би се окарактерисати ријечима „ван закона“,, оцијенио је у разговору за ,Дан“ митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Он је истакао да га посебно чуди негативан став премијера Душка Марковића према Митрополији и СПЦ. – Не разумијем откуд такав Марковићев негативан став према Митрополији, а који нијесам уочио приликом нашег првог незваничног сусрета. Не знам зашто он сада форсира нешто што је с оне стране логике, и државне и сваке друге. Откуд то њему? Он се досад није бавио тим питањима, али сада се изразио у духу антиправославне политике. Мислим да га је забољела изјава нашег патријарха Иринеја. која је без сумње била и јака. Но, ако завиримо мало дубље у оно што се сада дешава са Православном црквом у Црној Гори видјећемо да је она прогоњена, иако не у мјери у којој је то рађено у НДХ. Треба знати да је и Анте Павелић стварао хрватску православну цркву, али је био трезвенији него ови данас овдје код нас. Јер, Павелић је није стварао од ничега, као што овдје стварају такозвану ЦПЦ, од рашчињеног свештеника Васељенске патријаршије. Разлика је у томе што је Павелић био религиозан за разлику од ових овдје који стварају ЦПЦ. Они су чак и гори од Павелића, а религијски су тотално неписмени, без иједног часа вјеронауке, без знања ичега о цркви. За њих је Црква партија, без обзира како се звала. Та партијска свијест је завладала у Црној Гори насиљем, и са собом носи страх. И плод тога је њихово поимање њихове цркве. Партијским образом формирани људи, они који су обољели од опаке болести брозоморе, не могу да схвате да је Црква Божија, да не припада никоме до самоме Богу. И то је основно. Надам се да ће власт схватити да ово што сада раде борећи се против Цркве, која је створила ову Црну Гору, јесте ударање у темеље црногорске државности, изјавио је митрополит Амфилохије. Коментаришући недавну полемику око мишљења Венецијанске комисије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, митрополит подсјећа да је Влада и повукла тај нацрт управо због отпора Венецијанске комисије и ОЕБС-а. – Но, да ли су они тај документ директно доставили Влади, не знам, али, неспорно је да је Влада знала за њега. Уосталом, како бисмо ми у Митрополији знали за њега да није био јавно публикован на њиховом сајту. Ипак, сада је много важнији однос државе према Митрополији црногорско-приморској, а који је потпуно несхватљив, не само за нас овдје, већ и за Европу. Они желе да ураде нешто што није урадио ни Јосип Броз, желе да одузму православној Митрополији имовину, храмове, и то оне настале до 1918. године. Притом, заборављају да, рецимо до 1918. године, Бока которска и стотине римокатоличких и православних храмова уопште нијесу били у Црној Гори. Па шта ће урадити са тим храмовима? Након ослобођења Косова и Метохије, Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија припадали су Црној Гори. А, садашња власт предала је то групи злочинаца Шиптара због својих интереса. Поред тога, ова власт се декларише као секуларна, што ће рећи одвојена од Цркве. А, имовина Цркве је само њена имовина, док је државна имовина само државна. Треба знати да је за вријеме Краљевине Црне Горе православље било државна вјера, и с те стране је однос државе према Митрополији и према Цркви био другачији. Но, и тада се раздвајала црквена од државне имовине. Данас, секуларна држава и једна власт која нема везе с Црквом нити са Краљевином Црном Гором позива се управо на њу. А, по тадашњем Уставу краљ је био господар Црне Горе и на том престолу могао је сјеђети само православни хришћанин. Ми ништа од тога данас немамо, већ имамо људе који сами за себе кажу да су атеисти. Зато је прича потпуно несхватљива за нормалног човјека, јер желе да се понашају као краљ Никола, а далеко су од једног крштеног и миропомазаног краља, каже митрополит Амфилохије. Он је упозорио да је сада Православна црква, Митрополија која овдје постоји 800 година без прекида, коју нико за тих осам вјекова правно није доводио у питање, дошла малтене ван закона. -Чак и оно што причају да је погрешно урадио краљ Александар, није тачно. Не, напротив, он је по закону тадашње државе, одпуке Синода и ондашњег митрополита Митрофана-бана и Митрополије карловачке, која је након укидања Пећке патријаршије, такође живјела самостално, као и свих осталих епископија некадашње Пећке патријаршије, а које су тада биле обједињене у једној држави, на основу тих одлука је као владар потврдио одлуке Цркве о обнови Пећке патријаршије. Митрополија није престала тада да постоји, напротив. И сви њени храмови и сва имовина и даље су остали њени, као и данас, оцијенио је митрополит. Нагласио је и да се једино Митрополија данас гони и прогони, и тражи се да се региструје, као да тек настаје. -Иако немају ни закон који тражи регистрацију, траже да се региструјемо, и то се дешава након осамостаљења Црне Горе. Ми смо се чак 2012. године пријавили, Иван Брајовић је тада био министар унутрашњих послова. Али, он је хтио да се ми пријавимо као да постојимо од недавно или од 1920. године, а то је апсолутна лаж и погпуна бесмислица. Зато они и форсирају ту секту, која нема везе никакве нити с Православном црквом нашег времена нити с Митрополијом црногорско-приморском из времена краља Николе. У нормалним државама гдје се поштују закони, такви се стављају под суд због злоупотребе имена. Та невладина организација коју они сада форсирају као неку своју цркву, та безбожна партија, они који не вјерују у Бога, желе ту да пронађу своју цркву. Чак и они који се изјашњавају као Црногорци припадају нормалној цркви, па зато и постоји Митрополија црногорска која није ни име своје промијенила, већ је само придодато оно приморска, а које је носила раније, и које је поново примила Уставом од 1931. године када је Епископија бококоторска присаједињена Митрополији црногорској наглашава, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Одговарајући на питања око забрана богослужења на темељима старих хришћанских цркава у Улцињу, митрополит упозорава да је то продужетак онога што се догађало током Другог свјетског рата и онога што се догодило током стварања такозваног независног Косова. -Повампирује се идеја стварања велике Апбаније, која је на Косову постала сада већ опипљива реалност. То потврђују и ове границе до Косовске Митровице, јер тај сјеверни дио припојен је Косову тек негђе 1959. године за вријеме Стамболића, атогђе Александар Вучић сада жели поставити границе дотад није припадало Косову. То су границе велике Албаније која је покривала Рожаје, Плав, Гусиње, Улцињ, до Добрих Вода… Па и на Скупштини је вођен рат око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, а који воде исти ти који сматрају да то припада Албанији. Не знам колико пута смо на тој цркви налазили натпис УЧК. И, чуцно је да садашња црногорска власт не види и не сматра да се тиме повампирује фашистичко поимање граница на овим просторима. А, то је очевидно, закључује митрополит Амфилохије. Ж. Јањушевић Група људи прогони православну цркву Коментаришући недавну забрану богослужења свештенику Митрополије црногорско-приморске у Улцињу, у Старом граду, на темељима древне хришћанске цркве, митрополит Амфилохије каже да тај, као и љетошњи догађај, када ни њему није дозвољено да служи на Свачу, није размимоилажење са свим становницима Улциња, већ са једном групом људи који прогоне вјековну Православну цркву. -Додуше, они су осјетили да то могу да раде с обзиром на то да се то ради на једном ширем, државном плану. Тако је било и у Свачу, гдје се човјек представио као муслиман, али на првом мјесту Албанац, па је слично било и у Улцињу, гдје су реаговали у складу са својим схватањима државе и државних права, каже митрополит Амфилохије. Подсјећа да је свештеник Божовић већ 20 година служио на том мјесту у Старом граду, а да се овако нешто догодило први пут. -Па и ја сам на том мјесту двапут служио до сада, као и на Свачу, и нико досад није постављао питање, каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. „Нови Спутњик поредак“ истражује шта стоји иза борбених порука које последњих дана стижу из Пекинга и Москве. Каква је то „крвава битка“ за коју је Кина „одлучна“, како је рекао њен председник Си Ђинпинг? Како ће се Кина „до краја“ борити у трговинском рату који су управо покренуле Сједињене Америчке Државе? Како су Владимир Путин и Си Ђинпинг честитали један другоме на новом избору, и какав би светски поредак могао да се изроди из ере два председника? Гости Николе Врзића били су новинар „Политике“ Бојан Билбија и Бранко Жујовић, вишегодишњи сарадник Међународног кинеског радија и извештач из Пекинга.
  16. —Ваша Светости, да ли су терористи током рата у Сирији разрушили много православних храмова? —Пре свега, желео бих да кажем да се терористички напади, који се овде чине, и рат који траје, не односе на неку конкретну религију или нацију. Подједнако се руше цркве и џамије, гину и хришћани и муслимани. Ми ћемо да штитимо своју земљу, и обнављаћемо разрушене хришћанске и исламске светиње. Одатле никуда нећемо отићи. —Неки храмови су већ обновљени? —Неуморно радимо над обнављањем наших цркава. Пре три године смо обновили три цркве. Сада се обнавља древни манастир у селу Малула. —Постоји мишљење, да хришћанска Сирија, после рата, никада неће имати свој пређашњи облик. Верујете ли Ви у то? —Верујемо да ће Сирија бити боља после рата. Видимо да се хришћани враћају у своје домове у Хомси и Алепу. Обнављају инфраструктуру и све остало што је у вези са мирним животом. Надамо се да ће се то наставити и у будућности. —На чему се заснива ваша сигурност у то? —У децембру сам био у Руској Федерацији где сам се срео са Председником Владимиром Путином, а такође и са Свјатјејшим Патријархом Кирилом. Дискутовали смо о овим питањима (обнављање Сирије после рата — прим. ред.). Руска страна је показала интерес и уверила нас да ће нам, помоћу хуманитарних акција, идаље помагати да изградимо мир и стабилност у нашој земљи. — Да ли још неко осим Русије и Руске Цркве помаже Антиохијској Цркви? —Да, наравно, одређена количина помоћи долази и из других земаља. Али, Русија је наш главни помоћник. Благодарни смо Владимиру Путину, Свјатјејшем Патријарху Кирилу и руском народу за помоћ коју нам пружају. Разговарао Антон Скрипунов Извор: Православие.ру
  17. Руски религиозни прегаоци довезли су у Сирију хуманитарну помоћ немерљиву по својим размерама, коју су потом, уз учешће месних хришћана и муслиманских заједница, делили народу у Дамаску. Међу њима је и Антиохијска Православна Црква, чији је Предстојатељ Блажењејши Патријарх Антиохијски Јован X дао интервју за РИА „Новости“. У интервјују, Патријарх Јован је говорио о животу верника током рата. —Ваша Светости, да ли су терористи током рата у Сирији разрушили много православних храмова? —Пре свега, желео бих да кажем да се терористички напади, који се овде чине, и рат који траје, не односе на неку конкретну религију или нацију. Подједнако се руше цркве и џамије, гину и хришћани и муслимани. Ми ћемо да штитимо своју земљу, и обнављаћемо разрушене хришћанске и исламске светиње. Одатле никуда нећемо отићи. —Неки храмови су већ обновљени? —Неуморно радимо над обнављањем наших цркава. Пре три године смо обновили три цркве. Сада се обнавља древни манастир у селу Малула. —Постоји мишљење, да хришћанска Сирија, после рата, никада неће имати свој пређашњи облик. Верујете ли Ви у то? —Верујемо да ће Сирија бити боља после рата. Видимо да се хришћани враћају у своје домове у Хомси и Алепу. Обнављају инфраструктуру и све остало што је у вези са мирним животом. Надамо се да ће се то наставити и у будућности. —На чему се заснива ваша сигурност у то? —У децембру сам био у Руској Федерацији где сам се срео са Председником Владимиром Путином, а такође и са Свјатјејшим Патријархом Кирилом. Дискутовали смо о овим питањима (обнављање Сирије после рата — прим. ред.). Руска страна је показала интерес и уверила нас да ће нам, помоћу хуманитарних акција, идаље помагати да изградимо мир и стабилност у нашој земљи. — Да ли још неко осим Русије и Руске Цркве помаже Антиохијској Цркви? —Да, наравно, одређена количина помоћи долази и из других земаља. Али, Русија је наш главни помоћник. Благодарни смо Владимиру Путину, Свјатјејшем Патријарху Кирилу и руском народу за помоћ коју нам пружају. Разговарао Антон Скрипунов Извор: Православие.ру View full Странице
  18. Danijela

    Православље и рат

    Помаже Бог, професоре! Уочи Београдског сајма књига из штампе је, у издању Института за филозофију и друштвену теорију универзитета у Београду и медија центра „ОДБРАНА“, изашао зборник научних радова „Православље и рат“. Ви сте приредили овај зборник и он је својеврсна новина. Како се родила идеја за овим зборником? Бог вам помогао! Одмах на почетку да кажемо да је идеја потекла од директора Института за филозофију и друштвену теорију, професора доктора Петра Бојанића, затим професора етике на Филозофском факултету Јована Бабића и да поменем и себе. Очигледна је празнина у стручној литератури која се бави проблемом погледа различитих традиција на рат и ратовање. У литератури где се налазе прегледи различитих конфесија и њихов поглед на рат, једино нема православног погледа. То је био један од разлога због чега је покренут циклус предавања. Други: Заиста постоје практичне потребе за одговорима на та питања. Наиме, ова питање се увек изнова постављају. Поставља се питање како православље и православна црква гледају на рат и ратовање. Поставља се већ 2000 година и не значи да имамо апсолутно све одговоре на та питања. Колико год би се о односу рата и православља говорило, увек би ту остала отворена питања о којима може да се разговара. Постоји једна заблуда да је све речено и да на све можемо наћи одговоре код светих отаца, у Светом Писму, светом предању. Долази ново време, нови облици ратовања. Нове технологије у ратовима отварају нова питања на која мора да се да одговор. То су разлози због којих је покренут циклус предавања. Уосталом, идеја је била да се најпре чују познаваоци и стручњаци који би имали шта да кажу на ову тему. И то различите провинијенције. Богослови најпре, филозофи, социолози, политиколози. Видимо да је на зборнику радило више стручњака из различитих области. На ову тему су писали проф.др Богољуб Шијаковић, архимандрит др Никодим (Богосављевић), проф.др Александар Фатић, др Владимир Димитријевић, др Александар Стевановић, Јеромонах Игнатије (Шестаков), Давор Џалто, Славиша Костић, др Василиос Јулцис, проф. др Ђорђе Енахе, јереј Вукашин Милићевић, Петар Бојанић, Јован Бабић, и Ви као приређивач и потписник увода. Да, настојали смо да добијемо гледања на овај феномен са различитих аспеката. Даље, била је идеја да се укључе стручњаци из што већег броја православних земаља и цркава. То нам је било важно, да видимо те специфичности, разлике. Али, на крају имамо погледе стручњака из Грчке, Румуније, Русије. Нисмо успели да доведемо познаваоце из других православних земаља који би говорили на ову тему. То је био први корак. Да се одржи један циклус предавања. Циклус је почео 1. априла 2015. године и трајао је до 22. априла 2016. године. Укупно једанаест предавања. С тим што треба напоменути да текст ђакона Ненада Илића, који је држао предавање, овде није уврштен. Зато је уврштен текст архимандрита др Никодима (Богосављевића) који је припремио своје излагање за овај циклус предавања, али га, из одређених разлога, није одржао у Институту, већ на једном другом месту. Његов текст смо уврстили у зборник. Он представља значајан допринос овој теми, јер је наслов његовог излагања био „Да ли је Христос био пацифиста?“ Зборник не представља јединствено становиште, већ пре скуп различитих погледа; између неких је разлика толико велика, да се налазе на супротним крајевима. Реците нам, да ли се рат може сагледати (и како) кроз дискурс православља? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом? Да, то је питање које се увек изнова поставља. Како православље гледа на рат. Када кажемо православље, онда мислимо Православна црква. Ако је Бог у кога верујемо, ако је Господ Исус Христос Бог љубави који доноси мир и да је мир идеал. У смислу мир у човековој души, да се човек помири сам са собом, да се измири са другима око себе. Један наш духовник, старац Тадеј је говорио „Измирите се сами са собом па ћете се измирити са целим светом“. Мир и у том политичком смислу, мир између држава. Поставља питање како се гледа на рат. Један од разлога због којих је такође важно било да се покрену оваква питања и да изађе један овакав зборник јесте чињеница да у нашој, Српској православној цркви међу богословима, свештеницима има оних који заговарају пацифистичко становиште које подразумева потпуно противљење свакој употреби силе. Такав став представљају као православни став, аргументујући чињеницама да се у Новом Завету и ономе што Господ поручује, говори, што је Његово учење, поступање, понашање, нигде не може наћи места или основа упоришта за употребу силе. То је чињеница код нас. У нашој традицији се то по први пут јавља. Уколико би православно становиште било апсолутно пацифистичко, онда би стварно могло да се постави питање „Како је на то гледао Свети Сава?“, а ми знамо да Свети Сава није био пацифиста. Из житија Светог Саве које су написали Доментијан и Теодосије, видимо да се Свети Сава залаже за мир. Да иде да преговара са једним великашем који је хтео да нападне његовог брата и тада младу краљевину Србију, где је Краљевина Србија била у опасности. Свети Сава каже: „идем да преговарам са њим, ја ћу га поучавати Богу, Божјој правди, Божјој истини. Ако мене не послуша, онда ви вршите своју човечанску дужност“. Ни једног тренутка се не може рећи да је Свети Сава, према ономе што знамо, из његовог житија, и његових поступака, био апсолутни пацифиста. Следећа ствар, када би православно становиште било пацифистичко, онда се поставља питање како су канонизовани толики свети ратници у Српској Православној Цркви. Од Стефана Немање, односно Симеона Мироточивог, који је ратовао и који је био владар, од његовог сина Стефана Првовенчаног који је такође био владар, и који је такође ратовао, затим Светог краља Милутина, Светог Стефана Дечанског. На пример каже се, да ако је постојао светитељ на челу једне државе, онда је то био свети Стефан Дечански. Преко светог Краља Лазара, светог Петра Цетињског, који је такође ратовао, и сви они су канонизовани. Још много аргумената се може навести да ово пацифистичко становиште није дубоко укорењено у нашој традицији. Оно може да буде врло опасно у смислу да људе, институције и снаге које би требало да се супротставе непријатељу, паралише и збуњује. То је последица. Има једна књига од Ивана Иљина коју смо још давно превели и на коју сам посебно поносан, а која разјашњава ово питање врло дубоко и јасно, и која говори о томе да православни хришћани не да само имају право да се злу супротстављају силом, него су и дужни да се у одбрани својих ближњих злу супротстављају силом. Не само што је то његово право које се овим пацифистичким ставом оспорава, него је и дужност хришћана. Неко из личног кукавичлука, из своје личне неспремности, инсистира на оваквом становишту. Нико не воли да иде у рат. Имамо народну изреку „Ко рат жели, код куће га имао“. Нико то не воли. Уколико се рат намеће као једини излаз, онда се мора ићи у рат. Владика Николај у својој чувеној књизи „Рат и Библија“ говори да ни мајка ни отац не воле да туку дете. Ни један родитељ не воли, ако је нормалан. То је још један од разлога зашто је циклус предавања покренут. Уосталом, чак овде у текстовима могу да се виде различита схватања, која нису сва у потпуном једнодушју и једномислију. Желели смо да се чују та схватања. Немамо разлога неке ствари на силу намећемо. Ово је отворена теолошка тема, где се чују различита мишљења, где се сучељавају и где се супротстављају различити аргументи. Много је лакше ратовати супротним аргументима, него узимати оружје у руке и ратовати. Коме је намењен зборник „Православље и рат“? Могло би да се каже да је намењен најширој публици. Ако бисмо желели да то сузимо и конкретизујемо, онда је пре свега, намењен, снагама безбедности. Намењен онима који имају православан поглед на свет, који су чланови цркве, који живе хришћански и који сада морају да у свој поглед на свет, у свој живот, у свој систем вредности као православног хришћанина, уврсте и чињеницу да морају ратују. Шта то значи? Свакако да се сваки хришћанин пита, ако је лекар, на пример, како сада из хришћанске перспективе изгледа његов позив и призив лекара. Да он у хришћанима, пре свега онима који су достигли циљ хришћанског живота, а то значи они који су се посветили, који су канонизовани, да себе, свој живот, врлине којима тежи усклађује са тим примерима, тим узорима, тим идеалима. Скоро сам добио маил, који ме је јако обрадовао, од једне студенткиње са правног факултета, где је она, читајући уџбеник „Правну етику“ који је недавно изашао, а који смо приредили колега и ја, врло обрадована пише како је добила важан одговор у каквом односу стоји позив правника, а то подразумева различите специјалности у оквиру правничке професије: судија, адвокат, тужилац, и уопште правник, са хришћанским системом вредности. Она је препознала, да то није инкомпатибилно. За војника је најсложније ово питање. Кад кажем војника мислим и на официра, и на онога који је у полицији, и на онога који је у специјалним јединицама… Он се разликује од свих других хришћана, како на једном месту један руски филозоф каже „који се спасавају чистим рукама“, шта то значи? У преносном смислу: монах се спасава тако што се моли Богу, тако се иконописац спасава иконописањем, може да испља руке само од фарбе и боје. Лекар се спасава тако што помаже људима, али гледајте, војник, он треба да се спасава убијајући. У крајњем и убијајући. Није његов смисао да убије. Смисао тог војничког позива је прво да одвраћа, да одвраћа непријатеља. То је његова улога. Он, облачењем униформе показује спремност да погине, он се легитимише као легитимни циљ. Легитимни циљ у рату нисте ви, него је управо тај војник у униформи. Он је легитимни циљ. Он показује да је спреман да страда за своје ближње, али показује и да је спреман и да убије. Па чак и да убије. Зашто је за војнике то јако важно питање? Замислите војника који већ има ту дилему, јер у Светом Писму пише не убиј, јер то Господ у Новом Завету још више заоштрава: не само не убиј, него не гневи се на свог ближњег, и тако даље. Али ви сад у јендом тренутку морате да узмете оружје и кренете у рат да убијате. То није нешто што се дешавало тамо негде у средњем веку, када гледамо иконе светих ратника, наоружаних штитовима и мачевима, него се дешава хришћанима данас. Дешавало се нама који смо учествовали од 1991. на ратиштима. Дешава се православним руским војницима који сада учествују у многим оружаним сукобима, и на истоку Украјине, и у Сирији. И многи други православни војници сада учествују у многим мировним мисијама. То су такође питања која се отварају за православне хришћане. Имате у зборнику јако занимљиво питање, пошто је познато колико се сада употребљавају дронови у оружаним сукобима. Да ли православни хришћанин може да буде тај који ће управљати дроном и убијати на стотине људи, а да себе не излаже било каквој опасности? Многа питања данас стоје отворена. Да ли сада православни хришћанин треба да иде да служи војску? Шта то значи ако православни хришћанин иде да служи професионалну војску? Ту сада долазе тешка етичка питања. Раније, када је требало да бране своју отаџбину, код хришћана није било много моралних дилема. Морао си да идеш да браниш отаџбину. Наши преци који су се у Првом светском рату супротставили аустроугарској армади, бранили су своју отаџбину, своју земљу, своју веру од иноверних. Од римокатолика пре свега. Није било дилеме. Само се постављало питање ко је кукавица, ко није. Данас, када имате ситуацију да се од војника, уколико су професионални,очекује да осим тога да сутра бране земљу, очекује се да иду и у мировне мисије. Поставља се велико питање, да ли тај војник треба да иде или не. Не може селективно да се гледа, да ће неке ствари у војсци радити, а неке неће радити. Даље, рецимо, једно занимљиво питање. Знамо да је највећи грех, да човек почини самоубиство. За све друго може да се покаје. То имамо као пример, разбојник на крсту се први од свих покајао и први је био у Царству Небеском. Правио је за живота, вероватно, незамисливе ствари. Покајао се. Онај који изврши самоубиство, не може да се покаје. Ту се поставља једно питање, како би се гледало, уколико би неко одузео себи живот да би се спасао од понижавања које може да доживи. Заробљени војници доживљавају бескрајна, не мучења, него понижавања. То је рецимо, једно питање, које бисте ви сада, када бисте разговарали, и у цркви постављали ово питање духовницима, теолозима, свештеницима, епископима, давали би вам различите одговоре. Стога ова тема остаје трајно отворена. Зато на ова тему никада нису дати коначни одговори, зато она треба да буде увек отворена јер живот и начин ратовања намеће друга питања која траже одговоре. Са пуковником у пензији, проф. др Бориславом Гроздићем Разговара Ива Бендеља 22 / 01 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/110043.htm
  19. О научном зборнику „Православље и рат“ разговарамо са професором доктором Бориславом Гроздићем, пуковником у пензији, некадашњим професором војне етике на Војној академији. Професор Гроздић тренутно предаје етику на Правном факултету Привредне академије у Новом Саду. Помаже Бог, професоре! Уочи Београдског сајма књига из штампе је, у издању Института за филозофију и друштвену теорију универзитета у Београду и медија центра „ОДБРАНА“, изашао зборник научних радова „Православље и рат“. Ви сте приредили овај зборник и он је својеврсна новина. Како се родила идеја за овим зборником? Бог вам помогао! Одмах на почетку да кажемо да је идеја потекла од директора Института за филозофију и друштвену теорију, професора доктора Петра Бојанића, затим професора етике на Филозофском факултету Јована Бабића и да поменем и себе. Очигледна је празнина у стручној литератури која се бави проблемом погледа различитих традиција на рат и ратовање. У литератури где се налазе прегледи различитих конфесија и њихов поглед на рат, једино нема православног погледа. То је био један од разлога због чега је покренут циклус предавања. Други: Заиста постоје практичне потребе за одговорима на та питања. Наиме, ова питање се увек изнова постављају. Поставља се питање како православље и православна црква гледају на рат и ратовање. Поставља се већ 2000 година и не значи да имамо апсолутно све одговоре на та питања. Колико год би се о односу рата и православља говорило, увек би ту остала отворена питања о којима може да се разговара. Постоји једна заблуда да је све речено и да на све можемо наћи одговоре код светих отаца, у Светом Писму, светом предању. Долази ново време, нови облици ратовања. Нове технологије у ратовима отварају нова питања на која мора да се да одговор. То су разлози због којих је покренут циклус предавања. Уосталом, идеја је била да се најпре чују познаваоци и стручњаци који би имали шта да кажу на ову тему. И то различите провинијенције. Богослови најпре, филозофи, социолози, политиколози. Видимо да је на зборнику радило више стручњака из различитих области. На ову тему су писали проф.др Богољуб Шијаковић, архимандрит др Никодим (Богосављевић), проф.др Александар Фатић, др Владимир Димитријевић, др Александар Стевановић, Јеромонах Игнатије (Шестаков), Давор Џалто, Славиша Костић, др Василиос Јулцис, проф. др Ђорђе Енахе, јереј Вукашин Милићевић, Петар Бојанић, Јован Бабић, и Ви као приређивач и потписник увода. Да, настојали смо да добијемо гледања на овај феномен са различитих аспеката. Даље, била је идеја да се укључе стручњаци из што већег броја православних земаља и цркава. То нам је било важно, да видимо те специфичности, разлике. Али, на крају имамо погледе стручњака из Грчке, Румуније, Русије. Нисмо успели да доведемо познаваоце из других православних земаља који би говорили на ову тему. То је био први корак. Да се одржи један циклус предавања. Циклус је почео 1. априла 2015. године и трајао је до 22. априла 2016. године. Укупно једанаест предавања. С тим што треба напоменути да текст ђакона Ненада Илића, који је држао предавање, овде није уврштен. Зато је уврштен текст архимандрита др Никодима (Богосављевића) који је припремио своје излагање за овај циклус предавања, али га, из одређених разлога, није одржао у Институту, већ на једном другом месту. Његов текст смо уврстили у зборник. Он представља значајан допринос овој теми, јер је наслов његовог излагања био „Да ли је Христос био пацифиста?“ Зборник не представља јединствено становиште, већ пре скуп различитих погледа; између неких је разлика толико велика, да се налазе на супротним крајевима. Реците нам, да ли се рат може сагледати (и како) кроз дискурс православља? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом? Да, то је питање које се увек изнова поставља. Како православље гледа на рат. Када кажемо православље, онда мислимо Православна црква. Ако је Бог у кога верујемо, ако је Господ Исус Христос Бог љубави који доноси мир и да је мир идеал. У смислу мир у човековој души, да се човек помири сам са собом, да се измири са другима око себе. Један наш духовник, старац Тадеј је говорио „Измирите се сами са собом па ћете се измирити са целим светом“. Мир и у том политичком смислу, мир између држава. Поставља питање како се гледа на рат. Један од разлога због којих је такође важно било да се покрену оваква питања и да изађе један овакав зборник јесте чињеница да у нашој, Српској православној цркви међу богословима, свештеницима има оних који заговарају пацифистичко становиште које подразумева потпуно противљење свакој употреби силе. Такав став представљају као православни став, аргументујући чињеницама да се у Новом Завету и ономе што Господ поручује, говори, што је Његово учење, поступање, понашање, нигде не може наћи места или основа упоришта за употребу силе. То је чињеница код нас. У нашој традицији се то по први пут јавља. Уколико би православно становиште било апсолутно пацифистичко, онда би стварно могло да се постави питање „Како је на то гледао Свети Сава?“, а ми знамо да Свети Сава није био пацифиста. Из житија Светог Саве које су написали Доментијан и Теодосије, видимо да се Свети Сава залаже за мир. Да иде да преговара са једним великашем који је хтео да нападне његовог брата и тада младу краљевину Србију, где је Краљевина Србија била у опасности. Свети Сава каже: „идем да преговарам са њим, ја ћу га поучавати Богу, Божјој правди, Божјој истини. Ако мене не послуша, онда ви вршите своју човечанску дужност“. Ни једног тренутка се не може рећи да је Свети Сава, према ономе што знамо, из његовог житија, и његових поступака, био апсолутни пацифиста. Следећа ствар, када би православно становиште било пацифистичко, онда се поставља питање како су канонизовани толики свети ратници у Српској Православној Цркви. Од Стефана Немање, односно Симеона Мироточивог, који је ратовао и који је био владар, од његовог сина Стефана Првовенчаног који је такође био владар, и који је такође ратовао, затим Светог краља Милутина, Светог Стефана Дечанског. На пример каже се, да ако је постојао светитељ на челу једне државе, онда је то био свети Стефан Дечански. Преко светог Краља Лазара, светог Петра Цетињског, који је такође ратовао, и сви они су канонизовани. Још много аргумената се може навести да ово пацифистичко становиште није дубоко укорењено у нашој традицији. Оно може да буде врло опасно у смислу да људе, институције и снаге које би требало да се супротставе непријатељу, паралише и збуњује. То је последица. Има једна књига од Ивана Иљина коју смо још давно превели и на коју сам посебно поносан, а која разјашњава ово питање врло дубоко и јасно, и која говори о томе да православни хришћани не да само имају право да се злу супротстављају силом, него су и дужни да се у одбрани својих ближњих злу супротстављају силом. Не само што је то његово право које се овим пацифистичким ставом оспорава, него је и дужност хришћана. Неко из личног кукавичлука, из своје личне неспремности, инсистира на оваквом становишту. Нико не воли да иде у рат. Имамо народну изреку „Ко рат жели, код куће га имао“. Нико то не воли. Уколико се рат намеће као једини излаз, онда се мора ићи у рат. Владика Николај у својој чувеној књизи „Рат и Библија“ говори да ни мајка ни отац не воле да туку дете. Ни један родитељ не воли, ако је нормалан. То је још један од разлога зашто је циклус предавања покренут. Уосталом, чак овде у текстовима могу да се виде различита схватања, која нису сва у потпуном једнодушју и једномислију. Желели смо да се чују та схватања. Немамо разлога неке ствари на силу намећемо. Ово је отворена теолошка тема, где се чују различита мишљења, где се сучељавају и где се супротстављају различити аргументи. Много је лакше ратовати супротним аргументима, него узимати оружје у руке и ратовати. Коме је намењен зборник „Православље и рат“? Могло би да се каже да је намењен најширој публици. Ако бисмо желели да то сузимо и конкретизујемо, онда је пре свега, намењен, снагама безбедности. Намењен онима који имају православан поглед на свет, који су чланови цркве, који живе хришћански и који сада морају да у свој поглед на свет, у свој живот, у свој систем вредности као православног хришћанина, уврсте и чињеницу да морају ратују. Шта то значи? Свакако да се сваки хришћанин пита, ако је лекар, на пример, како сада из хришћанске перспективе изгледа његов позив и призив лекара. Да он у хришћанима, пре свега онима који су достигли циљ хришћанског живота, а то значи они који су се посветили, који су канонизовани, да себе, свој живот, врлине којима тежи усклађује са тим примерима, тим узорима, тим идеалима. Скоро сам добио маил, који ме је јако обрадовао, од једне студенткиње са правног факултета, где је она, читајући уџбеник „Правну етику“ који је недавно изашао, а који смо приредили колега и ја, врло обрадована пише како је добила важан одговор у каквом односу стоји позив правника, а то подразумева различите специјалности у оквиру правничке професије: судија, адвокат, тужилац, и уопште правник, са хришћанским системом вредности. Она је препознала, да то није инкомпатибилно. За војника је најсложније ово питање. Кад кажем војника мислим и на официра, и на онога који је у полицији, и на онога који је у специјалним јединицама… Он се разликује од свих других хришћана, како на једном месту један руски филозоф каже „који се спасавају чистим рукама“, шта то значи? У преносном смислу: монах се спасава тако што се моли Богу, тако се иконописац спасава иконописањем, може да испља руке само од фарбе и боје. Лекар се спасава тако што помаже људима, али гледајте, војник, он треба да се спасава убијајући. У крајњем и убијајући. Није његов смисао да убије. Смисао тог војничког позива је прво да одвраћа, да одвраћа непријатеља. То је његова улога. Он, облачењем униформе показује спремност да погине, он се легитимише као легитимни циљ. Легитимни циљ у рату нисте ви, него је управо тај војник у униформи. Он је легитимни циљ. Он показује да је спреман да страда за своје ближње, али показује и да је спреман и да убије. Па чак и да убије. Зашто је за војнике то јако важно питање? Замислите војника који већ има ту дилему, јер у Светом Писму пише не убиј, јер то Господ у Новом Завету још више заоштрава: не само не убиј, него не гневи се на свог ближњег, и тако даље. Али ви сад у јендом тренутку морате да узмете оружје и кренете у рат да убијате. То није нешто што се дешавало тамо негде у средњем веку, када гледамо иконе светих ратника, наоружаних штитовима и мачевима, него се дешава хришћанима данас. Дешавало се нама који смо учествовали од 1991. на ратиштима. Дешава се православним руским војницима који сада учествују у многим оружаним сукобима, и на истоку Украјине, и у Сирији. И многи други православни војници сада учествују у многим мировним мисијама. То су такође питања која се отварају за православне хришћане. Имате у зборнику јако занимљиво питање, пошто је познато колико се сада употребљавају дронови у оружаним сукобима. Да ли православни хришћанин може да буде тај који ће управљати дроном и убијати на стотине људи, а да себе не излаже било каквој опасности? Многа питања данас стоје отворена. Да ли сада православни хришћанин треба да иде да служи војску? Шта то значи ако православни хришћанин иде да служи професионалну војску? Ту сада долазе тешка етичка питања. Раније, када је требало да бране своју отаџбину, код хришћана није било много моралних дилема. Морао си да идеш да браниш отаџбину. Наши преци који су се у Првом светском рату супротставили аустроугарској армади, бранили су своју отаџбину, своју земљу, своју веру од иноверних. Од римокатолика пре свега. Није било дилеме. Само се постављало питање ко је кукавица, ко није. Данас, када имате ситуацију да се од војника, уколико су професионални,очекује да осим тога да сутра бране земљу, очекује се да иду и у мировне мисије. Поставља се велико питање, да ли тај војник треба да иде или не. Не може селективно да се гледа, да ће неке ствари у војсци радити, а неке неће радити. Даље, рецимо, једно занимљиво питање. Знамо да је највећи грех, да човек почини самоубиство. За све друго може да се покаје. То имамо као пример, разбојник на крсту се први од свих покајао и први је био у Царству Небеском. Правио је за живота, вероватно, незамисливе ствари. Покајао се. Онај који изврши самоубиство, не може да се покаје. Ту се поставља једно питање, како би се гледало, уколико би неко одузео себи живот да би се спасао од понижавања које може да доживи. Заробљени војници доживљавају бескрајна, не мучења, него понижавања. То је рецимо, једно питање, које бисте ви сада, када бисте разговарали, и у цркви постављали ово питање духовницима, теолозима, свештеницима, епископима, давали би вам различите одговоре. Стога ова тема остаје трајно отворена. Зато на ова тему никада нису дати коначни одговори, зато она треба да буде увек отворена јер живот и начин ратовања намеће друга питања која траже одговоре. Са пуковником у пензији, проф. др Бориславом Гроздићем Разговара Ива Бендеља 22 / 01 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/110043.htm View full Странице
  20. Version 1.0.0

    5 downloads

    Крвави распад Југославије.
  21. Version 1.0.0

    9 downloads

    Велики рат је епски велик, а савремен роман о највећем историјском преокрету на почетку двадесетог века. Није то само портрет изванредно много људских судбина, већ убедљива слика слома велике наде у срећну будућност човечанства. Усред тог потресног догађаја нижу се неодољиве епизоде о нечему што је и стварно и невероватно, и измишљено и проживљено, тријумфују људска осећања и сенка победе оставља свој траг. Пратећи судбине преко седамдесет јунака, на свим зараћеним странама, Гаталица је обликовао победнике и поражене, генерале и оперске певаче, војнике и шпијуне, мале, обичне људе успевајући да обухвати читаву епоху. Има у овој књизи несвакидашње амбиције, тужних и веселих судбина, примера невиђеног, али и сасвим узалудног хероизма. Велики рат ниједног тренутка не постаје историјска хроника јер се од документа развија до невероватних открића градећи јаку, упечатљиву причу правог романа и великог уметничког дела.
  22. Горан Комар: Бечки рат и српска црква у Боки Предавање одржано 22. августа 2017. на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом Овим чланком настојим подсјетити на времена бококоторске епископије у раздобљу од Кандијског рата, до њенога свршетка, прогоном владике Симеона Кончаревића. Ова епископија, која се у вријеме владика Љубибратића узвисивала у ранг митрополије, дјеловаће, овдје, у Боки и Далмацији с насилним прекидима, али ће Српска Православна Црква увијек настојати да је одржи и наново успоставља. Данас Бока нема своју епископију. И данас она може одиграти кључну улогу у вјерском и националном сабирању бокешких православних Срба Др Горан Ж. Комар Дакле, 1687. у јесен, предао се Ђероламо Корнеру, главном заповједнику велике флоте малтешких, ђеновешких и папских галија, Херцег Нови, најистуренија тачка Херцеговине. На народну историју Срба читавога јадранског круга, имаће овај догађај крупни и до данашњега дана неоцјењени значај. Најприје, због тога што ће омогућити један снажнији прилив српскога становништва Старе Херцеговине у Драчевицу. Одразиће се тако, ово млетачко прегнуће врло потицајно на укупну политичку и црквену мисију српског народа Боке и Далмације, која ће, током 18. вијека тражити реалног простора за васпостављање низа предјелних аутономија. Ове аутономије, с краја на крај Боке, својим ће културним и економским дјелом омогућити почетак српског Новог вијека на Приморју под протекторатом Крилатог Лава. Но, културна мисија приморских Срба није представљала једносмјерни корак примитивнијег и заосталијег друштва у напредније и савршеније, она је представљала једно синтетичко искуство и учвршћивање старих установа источнохерцеговачких и бокешких Срба у тражењу механизама заштите и одржања народа, језика и вјере под окриљем Венеције. Исто тако, ни у ком случају, неће миграторна помјерања тећи у једноме смјеру и са старих на нове домене. И манастир Добрићево и Косјерево посједују у Драчевици баштине[1]. Ова помјерања никако нису значила освајање нових и туђих територија већ само успјели покушај одржања и унапређења једне, нама готово непознате старобалканско-херцеговачке заједнице у њеној највишој тачки и најзначајнијем домену: Новоме. На обали мора, под окриљем суштински грађанске Венеције, која Србе на спољашњем рубу Динарског система, никада није посматрала као опасност. Бијаху то строго унутрашња помјерања незнатног дјела српских фамилија југоисточне Херцеговине у оквиру једног истог територијално-политичког, етничког и културног круга. И то је једина истина која је тако видљива да је не би било потребно потцртавати да наша историографија није изрекла толико лажи о овим покретима, учинивши велику тему српскога приморја у Морејском рату омиљеним предметом фалсификовања[2]. Дугогодишњим ишчитавањем старијих ћириличних листина града Новог, као и његових архивских књига, дошао сам у прилику да саградим поглед на најуочљивији историјски период у развитку Новога, а то је свакако доба управе Републике Светога Марка (1687–1797), али и да формирам поглед на одређене маркантне механизме одржања његовог препознатљивог политичко–историјског и културног хода који представљају реплике обрасца устроја једног начина живота који је одликовао читаво српско приморје, укључујући и дубровачко, који је високо издигнут управо у вријеме млетачког доминиона овим горњебокешким предјелом. Свакако, она главна карактеристика свагдањег, али и политичког и обичајног живота новскога краја, која је дала снаге његовим вањским, дипломатским искорацима, бијаше уредни народни живот саграђен на веома крутим и веома строгим регулама, које је, попут комуналних правилника, овај крај створио и записао у половици 18. вијека[3]. И Нови је живио и делао успјешно, у расту његове поморске привреде и православне културе све док је поштивао и чувао ове народне правне регуле из 18. вијека. Уосталом, и мјерећи укупне ефективе његова поморског и читавог трговинског прегнућа, овај период ће постати неупоредивим и сјајним добом у којем ће град начинити дјела која никада више неће превазићи, али која, ма колико се трудио, неће ни порушити. Топаљска општина је подржавала и спроводила акта своје православне епископије и њени најбољи представници су заступали манастир и цркве у Венецији (Марко Мирковић[4]). Овим чланком настојим подсјетити на времена бококоторске епископије у раздобљу од Кандијског рата, до њенога свршетка, прогоном владике Симеона Кончаревића. Ова епископија, која се у вријеме владика Љубибратића узвисивала у ранг митрополије, дјеловаће, овдје, у Боки и Далмацији с насилним прекидима, али ће Српска Православна Црква увијек настојати да је одржи и наново успоставља. Чинио је то и народ, утицајни свјетовни кругови из редова сувоземних и поморских трговаца и српско свештенство Далмације и Боке. Стиче се утисак да је тим радњама за повраћај епископије, током 18. вијека, повремено предњачио манастир Савина. И то не само познатом кандидатуром оца Леонтија 1735. године. Данас Бока нема своју епископију. И данас она може одиграти кључну улогу у вјерском и националном сабирању бокешких православних Срба[5]. Ако је у вријеме турске окупације Горње Боке овдје резидирао епископ Максим (1653, Кандијски рат), а затим, током Морејског рата двојица архијереја, обојица смјештени у Новоме, да би послије прогона митрополита Стефана (1722-1725) новски Срби снажно упирали ка поновној успостави епископије, узевши снажнога учешћа код устоличења Симеона Кончаревића (1750/51), тада је не само насушна потреба, већ и високи морални дуг, враћање ове славне епископске катедре у Боку. Митрополити Саватије и Стефан Љубибратићи-Руђићи, оставили су у мјесту своје узвишене савинско–топаљске катедре неизбрисив траг. Ипак, и поред несумњивог значаја митрополита Саватија у политичким процесима током Морејског рата, чак његовог израстања у фигуру међународног значаја, као и уздржању Цркве у Боки и Далмацији, о њему се зна недопустиво мало. Осим тога, дубље изучавање и упознавање са његовим својеручним записима, који у највећем броју леже у манастиру Савина, отвара и дилеме око његовог стварног поријекла. Он је читавог живота истицао да је поријеклом из Пиве. Његов синовац Стефан, постао је, као владика, предметом најоштријег удара римокатоличких прелата Далмације, и живот му је, заиста, обиљежио отпор унији. Али, најсјајнији период у животима и раду обојице архијереја, веже се сигурно за град Нови и бокешко приморје. Ова двојица српских архијереја дјеловала су у доба које је, ипак, карактерисало настојање Римокатоличке цркве да путем специјалне установе, подигнуте 1622. године, рашири своје институционалне и дјелатне међе на православни исток. Вјерујем да је одржање ове епископије, касније практично митрополије, посебно у вријеме владике Саватија, омогућено политичким ставом средишње млетачке власти коју је владика задужио, а касније, за вријеме његовог насљедника Стефана, коректним држањем генералног провидура Аловизе Моченига III који је у освит треће деценије 18. вијека настојао задржати интенцију Венеције у овом питању[6]. Вјерујем да су уговорне обавезе, али и добра државничка традиција Млетачке републике, те бројчана снага српског народа, представљале ону библију из магдебуршке катастрофе свештеника Андреаса (1631), још свјеже у памћењу Европе, која је спријечила магдебургизацију окрајних дјелова српског етничког простора у дотицањима 18. вијека. Нарочито је таква опасност била изражена на западним странама гдје је пред крај живота дјеловао владика Стефан (1725-1737). Необично је да у домаћој историографији није више писано о двојици црквених прегалаца високопреосвећенима Саватију и Стефану (Љубибратићима–Руђићима) и са њихова великог црквено–народног дјелатништва и улоге у одупирању унији, у замаху њенога насртаја на српско поморје. О овим митрополитима највише је писао епископ Никодим Милаш (1901)[7], а затим, са новим подацима, опширно, Г. Ж. Комар (2007)[8]. Двојица епископа живјели су у вријеме двојице католичких прелата од дјелатне и активне мисије под плаштом Конгрегације за распростирање вјере у Ватикану, надбискупима Андријом[9] и Вицком (Змајевићима) који бијаху Срби, по свему судећи, Његуши са Врбе. Слика судара у доба задарског надбискупа Вицка Змајевића, изазвана прогоном преосвећеног Стефана (1719–1725/27) јест слика односа двају цркава на простору Балканског полуотока. У доба у којем је замах и организациони устрој Конгрегације за ширење римске вјере засноване 1622., домашивао својом оштрицом, али су њени припадници, попут надбискупа Андрије, пружали и примјере обазривог дјеловања. Двојица претходника двојице синоваца, Андрија и Саватије, делали су у миру, и није забиљежен никакав противсрпски акт или гест барскога надбискупа. Делали у међуконфесионалном миру и када су Боку потресали ратови, какав је био Први или Велики Морејски Рат (1684–1699). Са ступањем на положај задарског надбискупа Вицка Змајевића, и подизањем и устоличењем архимандрита Стефана (Грбаљ, Сретење 1719), ствари се оштро мијењају и отпочиње црквени и државни прогон српског владике о чијем раду посједујемо свједочења и доказе, лаичке и правничке, да није никада изазивао вјерске инциденте и распре, већ само „бринуо о своме народу и својој Цркви“. Питање заокрета курса средишње млетачке власти према српској епископији у Новоме јест једно од чворишних питања домаће црквене историографије великог 18. вијека. Четворица црквених достојанственика су обиљежила велики период узрастања Српске Православне Цркве и народа у јадранском приморју за доминације Републике Св. Марка у вијеку у којем је овај предио спољашњег динарског паса у цјелости потпао под Венецију. У крајевима које је задобила у Морејским ратовима ова је држава допустила повластице Србима које ови исказиваху низом регионалних високих аутономија међу којима су бокешке постале предњачеће економске и културне тачке ослона током друге половице 18. вијека. Владике Саватије и Стефан[10] узрасли су у народне предводнике у завршници једнога доба које је послије немањићког, довршеног Косовом, постало најсјајније послије Косова. Бијаше то доба отпочињања снажнијих српских ослободилачких покрета зачетих у вријеме патријарха Јована, па касније Пајсија, осликано Кандијским ратом, и коначно, овјерено Морејским ратовима. Вријеме додиривања са страним земљама и вријеме подршке противтурским европским савезима, вријеме заокружавања српске етничке територије у Новоме вијеку овога народа који није почео када Нови вијек Христом обасјаних других европских народа. Коначно, гледано у крупној сцени, времена омогућеног и потакнутог збивањима на косметском угловњаку на којему су покренута велика помјерања Срба. Велики патријарх Арсеније III Чарнојевић, кренуо је велики дио народа, а захумски епископ Саватија сасвим мали. Али, и један и други ка старим доменима. Сваки према власти од Бога даној. У малој власти, преосвећени Саватије је створио велико дјело које је живо и данас. Веома је занимљиви разлози због којих се владика усмјерио ка граду Новоме, да ли је могао изнаћи и другачија рјешења, како је провео свој живот и дјело у Савини и Топлој, и како се његово дјело рушило из ватиканских средишта у завршници коју је понио његов предузимљиви синовац Стефан. Још нешто је карактеристика времена у којем је дјеловао владика Саватије, и што чак и у кратко вријеме владиковања његовог синовца Стефана добија веома снажну потврду. То је заштитничка и дубоко праведна улога млетачког генералног провидура Далмације и Албаније Алвизе Моченига III који је у два мандата уоквирио период епископије и митрополије на чијем је челу стајао високопреосвећени Саватије. Алвизе Себастијано Мочениго бијаше генералним провидуром од 1696. до 1702. први пута, и затим, 1717. до 1720. други пут[11]. Свакако, дубоко праведни став и лична наклоњеност српским архијерејима генералног провидура не би били довољном гаранцијом за одржање Цркве у венецијанској провинцији Далмацији и Боки (као што се епископи и нису успјели одржати) да се током завршнице 17. и током 18. вијека Република није почела опасно угињати[12]. Овај процес пропадања, могуће је, обезбједиће одрживост канонских и дјелатних инструмената српске Цркве која ће сачувати своје аутентично приморско наслијеђе. Али, јавиће се, и постајати све уочљивијом, дубока потреба српских истраживача да се обухватније баве историјом дотицаја њихова народа са Млетачком републиком. Конац 16. и освит 17. вијека, обиљежен је у Далмацији замахом Римске цркве која послије Тридентског концила (1545-1563) настоји да надокнади губитке које јој је нанио покрет реформације. Један од стратешких праваца је придобијање „шизматика“ на тлу југоисточне Европе. За вријеме патријарха Јована надбискуп Бици је протествовао због визитација патријарха у приморју. „Патријарх и његови епископи“, каже Бици, узимали су од католичких свештеника регалије које су побирали барски надбискупи. У овим догађајима помиње се патријархов егзарх[13]. Иако овдје говоримо о католицима при градовима под турском влашћу, јасно је да је поменут патријарх и његови епископи, као и егзарх, што ће рећи о бризи Цркве за подручја под турском влашћу, блиским Боки. Свакако, ситуација на подручју Венеције је другачија и тамо се од давнина водило рачуна о православнима. Венеција се чак опирала инструкцијама из Рима и штитила православне у својим доменима. Чинио је то чак и Дубровник, уз истицање чињенице да Срби чине велике услуге Републици[14]. И Далмација, и Истра, биће током 17. вијека под влашћу православних млетачко–далматинских епископа, који су признавани од средишње власти у Венецији[15]. Може се рећи да ни у једној регији, као у Далмацији није дошао до изражаја тако велики раскорак између настојања државне власти и римокатоличког епископата. Познати су шпицеви напрезања Рима за сузбијање и укидање православне цркве у Шибенику који је примио огромни број босанских Срба 1523–1527. године. На концу 16. вијека млетачки сенат је доносио изузетно демократичне законе и наступао крајње пријатељски према Србима у опсегу Далмације. Погромашку акцију Ивана Мрнавића покушали су спријечити шибенски Срби преко свога епископа Теофана у Млецима, али неуспјешно. Он се упокојио 1632. године. Низ епсикопа Далмације, Грка, радило је током 17. вијека на догматском и организационом очувању Православља у овоме крају. Oд 1632. овдје је црквом управљао велики путник, писац и бранитељ вјере Никодим Метаксас[16]. Послије њега, од 1635. године, Атанасије Валеријан, који је био јако успјешан и који је проширио јурисдикцију своје епископије. Васељенски патријарх Партеније II издао је 1644. грамату којом је тачно регулисао права епископа као патријаршијског егзарха који има власт над свим црквама на тлу Млетачке републике, а посебно Далмације, Истре и Млетака. Чак двије грамате биле су издате настојањем млетачких посланика у Царигаду[17]. На почетку Кандијског рата неке бокешке регије ће примити млетачку власт. Маине су јула 1646. донијеле одлуку, а за њима и Побори. Већ 1647. Грбљани, дукалом дужда Франческа Манина задобише привилегије попут Паштровића[18]. Услиједио је велики прилив Срба у Далмацију. Од 1657. управљаће Црквом у Далмацији епископ Мелентије Хортакис са Крита који је двадесет година наносио штету Православљу, али послије њега, од 19. новембра 1677. Методије III (Морони) чијем се избору оштро супротставио папа Иноцент XI. Папске захтјеве Венеција је одлучно одбила. Епископ Методије се упокојио 1679. године. За вријеме епсикопа Герасима Влахоса са Крита, догодио се велики удар на Цркву у Боки. Од 1685. године, дакле већ на почетку Морејског рата, Црквом у Далмацији управљаће Мелентије Типалди, а послије њега познати и заслужни Никодим Бусовић који је своје сједиште нашао у манастиру Крка (епископ крчки)[19]. Необично је важно писмо (24. јануара 1696), како са свога садржаја, тако и са путоказа који трасира, које је архиепископ и патријарх србски Арсеније упутио светој обитељи манастира Крка, храма светих Архистратига Михила и Гаврила, крчком игуману Јосифу, којима јавља да је код њега долазио владика Никодим који је показао синђелију патријарха Пајсеја да је раније био митрополит у Далмацији, али и писма сердара и главара којима моле да потврди старе синђелије почивших патријарха. Он, Никодиму оцртава опсег Далмације, без Боке![20] Када је, дакле, млетачка влада 1695. године признала владику Саватија, она се наслонила на потпуни правни континуитет млетачко-далматинских епископа у провинцији. У томе свијетлу ваља гледати и на вијести старих љетописа о којима ће говорити владика Герасим Петрановић о присуству епископа Максима у Боки у вријеме Кандијског рата (1653). Али, још за Кандијског рата, којим ће се почети успостављати снажне везе херцеговачких првака са Млечанима путем њихова јединственог инструмента – перашке општине, један древни љетопис, који исчитава Герасим Петрановић, евоцираће присуство бокешког владике Максима. У својој историји Цркве у Далмацији („О православним далматинским епископима“), пружајући из рукописа „Грађа за историју православне Далматинске цркве“, Г. Петрановић, након увода којим показује каноничку правилност епископске власти у приморју, наводи: „I. Епископ Максим. Он граматом Патриарха пећскога, који га својим намјестником именује, пређе из турске у горњу Далмацију, данашњу Боку Которску год. 1653 и прими духовну управу над тамошњим предјелом, и то с допуштењем мљетачке владе. Да би се пак издржавати могао, обрати се одма к тадашњему изванредноме Проведитору у Котору Николи Ерицо II. С прошњом да би му плата каква одређена била; што и добије, будући му речени проведитор декретом од 15 Марта 1653. нареди да му се даје из касе мјесечно10. цекина.“[21] II. Епископ Теодоси. Јели овај Епископ одма послије Еп. Максима као намјестник Патријарја владао, или је пред њим још који други био, управо се не зна. Владика Теодоси прими управу цркве около год. 1686. Видећи послије да не може пристојно своме чину живити са оном убогом платом, које уживаху предшественици његови, Намјестници патриаршески у Далмацији, обрати се на Проведитора Данијела Долфина с молбом да му побољша у томе стање. Проведитор цјенећи заслуге његове, декретом изданим под 13. Септ. 1693 одреди, да осим плате коју ужива, има још примати из државног магазина у Котору једну мјеру бишкота на мјесец.“ IV. Послије смрти Епископа Теодосије, Патријарх пећски пошље за свога Намјестника у Боку Которску с граматом Еп. Исаију год. 1695. Он одма замоли Сенат да му се даде оно што је уживао његов предшественик; које Сенат саслуша и за то потребите наредбе изда Проведитору Долфину. Када пак год. 1697 ступи на проведиторство Алвизе Мочениго, Еп. Исаија заиште од њега да му потврди горњу повељу Долфина, и не успје у том. Али овај изговарајући се са оскудицом новаца у државној каси, декретом 4. јулија 1697 смањи му плату и то од мјесечних 10 дуката на 5.“[22] Путопис Петра Андрејевича који је 1698. године боравио у Боки, свједочи присуство двојице српских ерхијереја[23]. И не само он. И документа которске бискупије из 17. вијека (15. јули 1697)[24]. Но, прије тога, сасвим хипотетички, без намјере да утврдимо положај и идентитет владике Максима, погледајмо је ли у то вријеме било српских архијереја тога имена. На примјер, синђелијом српскога патријарха издатом Св. Василију 1651. године помињу се двојица херцеговачких архијереја Максим и Пајсеј. Ђ. Слијепчевић казује како их Н. Дучић сматра за петровске и полухерцеговачке епископе у Никшићу[25]. Такође, између 1635. и 1650., помиње се рашки епископ Максим[26], но то је потоњи патријарх. Ђ. Слијепчевић прави грешку када каже да се 1886. помињу владике Максим и Теодосије, а године 1693. Исаије Лакетић[27]. Када говоримо о епископу Максиму, тада може бити занимљиво скренути пажњу на један податак из старе литературе. У Шематизму епархије бококоторске, дубровачке и спичанске за годину 1890., аутор говори о листу из 1843. на основу којега убаљски парох Митар Васиљевић помиње како посједује двије србуље. Једна је псалтир са биљешкама: „Сие писах аз Максим русу в лето 7145“ (1637) и владике Саватија. Митар Васиљевић је тврдио да је књига од манастира Савина даривана цркви Светог Архиђакона Стефана у Горњим Сасовићима, а 1846. његовоме оцу свештенику Тому[28]. У наше вријеме о старим бокешким епископима, онако како пише Г. Петрановић, доноси и заслужни бокешки историчар и архивист М. Милошевић[29]. Процес подизања требињских родова у Драчевици омогућен је ратом који је започет побједом аустријско–пољске армије над Турцима 12. септ. 1683. године[30]. Тако исто, и учвршћивање и раст Српске цркве у овоме крају. Иако је ова вијест протресла Отоманску империју, проћи ће још доста времена до укључивања Венеције у рат[31]. А она је била кључни чинилац који је требао мобилизацију динарских Срба и који је у рукaма држао инструмент за њихово ангажовање. Немири у Далмацији започели су знатно раније, када су млетачки поданици изнајмили у босанског тефтердара поља код Земуника како би прехранили своје фамилије. Овај је, и поред плаћене закупнине, дошао и спалио српске куће. У одмазду, Морлаци су уништили и Хасан–бега и читаву његову пратњу. У Једрене је стигла вијест и млетачки амбасадор Ђовани Батиста Донато је позван код султана који је био обузет припремама за бечки поход. Још у априлу 1683. Илија Јанковић је ударао на турска села и натјерао Турке да исељавају из Далмације у дубину. Стојан Јанковић је средином априла ишао у Венецију и понудио јој знатне снаге у случају уласка у рат[32]. Овај мали искорак правим како бих показао одлучност далматинских Срба у то доба. Млетачка влада је показала благонаклоност према Србима бојећи се да не ступе у аустријску службу. Таква опасност, и поред декларација, повремено даваних, никада се није јавила у Херцеговини. Папски нунциј у Венецији казао је у извјештају Државном секретаријату Ватикана да устанак Морлака у Далмацији, мало по мало, уводи Венецију у рат са Турском[33]. Када говоримо о јужној Херцеговини, Пераст бијаше темељем млетачке политичке акције у Херцеговини. Вијести о уласку Венеције у рат пронијеле су се кроз Херцеговину тек почетком сљедеће године. Свакако, лажне. Војвода Вукашин и дробњачки кнез, свештеник Илија Балотић, упутили су једнога повјереника Ивану Болици у Котор не би ли провјерили ту вијест. Болица је у разговору био посве отворен и упутио је питање о њиховој спремности да се укључе на страни Венеције. И поп Радул из Риђана и поп Лука из Бањана слали су опуномоћеника Болици да понуде службу. Грбљани су предњачили и 23. феб. 1684. донијели легитимну одлуку о прихватању млетачке власти[34]. Видљиво је, дакле, да је истинско жариште сукоба лежало у Далмацији, на крајњем западном досегу Отоманске империје. Очигледно, Венеција је на овим херцеговачким странама могла себи да дозволи нешто обазривије поступање што је и код нашега свијета учинило утисак колебања. Али, вјерујем да је, принципијелно, код тражења упоришних тачака у кнезовима источне Херцеговине, ишла за истим елементима као у Далмацији. Тражила је одлучне и предузимљиве. Извјесно је да је херцеговачки митрополит Саватија, највиши поузданик патријарха Арсенија, био особа дорасла задатку. Он је успио у остваривању једног могућег смјера који је у тешким временима за Цркву и народ сондирао у сам српски патријарх. Главна политичка тековина српског народа у Боки биће изражена засновањем комунитади од Топле 14. јула 1718. године. Њезин тристaгодишњи јубилеј овим путем почињемо обиљежавати. Предавање одржано 22. августа 2017. на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом [1] Горан Комар, Манастир Рождества Пресвете Богородице (Потпланина) у Ратишевини код Херцег Новог, Зборник Матице српске за историју 84, Нови Сад, 2012, 47-62. [2] Горан Комар, Фалсификовање херцегновске историје о Морејском рату (1684–1699), Херцег Нови, 2005. Исцрпни преглед монографских дјела и прилога који говоре о преразмјештају становништва Боке и Херцеговине у овим догађајима. Изузетно је корисна књига Глигор Станојевић, Србија у време Бечког рата 1683-1699, Београд, 1976, за разумјевање положаја у којем се нашао српски народ и тежњама, испољеним и од врха наше Цркве ка Млетачкој републици. [3] Г. Ж. Комар, Бока Которска. Ћирилски споменици 17., 18. и 19. вијека (acta serbica), мјешовита грађа 1608–1917, Херцег Нови, 2009, 47–49. Одлука комунитади. Такође: dr Srđan Musić, Izvještaji generalnog providura Dalmacije i Albanije Kornera o zauzimanju Herceg Novog 1687. godine, Herceg Novi, 1988. Низ Корнерових извјештаја сенату у којима се слика живо учешће српских епископа у војним и политичким активностима Венеције. Такође: збирка: Il Montenegro da relazioni dei provveditori Veneti 1687-1735, Roma M. DCCC. XCVI. Код нас поновљено 1998, ЦИД, Подгорица у преводу Драгана Мраовића. Ваља видјети и: Pavao Butorac, Boka kotorska u 17. i 18. stoljeću, politički pregled, Perast 2000. O млетачко-савезничком освајању Херцег Новог у више наврата је поводом јубилеја говорио Горан Комар истичући улогу српског народа Херцеговине који је снажно потакнут најприје од провидура Антониа Зена. Указивано је на књижицу: Krile conte Viscovich, Dvije riječi o bitci 15-a maja 1654 u Perastu, Kotor, Bokeška štamparija – 1909 – prilog 129. broju „Boke“, којом аутор указује на измишљено учешће Которске морнарице. Тако је веома често на недавним свечаностима у граду поводом јубилеја казивано о учешћу „Которске морнарице“ у изгону турског гарнизона у Новом, па је ова организација која се данас назива „Бокешка морнарица“ наступала као организатор приредби. [4] Г. Комар, Н. Рашо, Похвално свједочанство србској породици, Драчевица, часопис Друштва за архиве и повјесницу херцегновску год. II, бр. III, Херцег – Нови, 2004, 84 – 89. Први пут штампано у: Србско – далматинском Магазину 1851, 53-59 [5] Горан Комар, Бијела кроз историју. Предавање на XIII академији поводом славе цркве Полагање Ризе Пресвете Богородице, Бијела, 14. јули 2004. [6] Горан Ж. Комар, Нови документ из Државног Архива Венеције, Видослов, Саборник Епархије Захумско – херецеговачке и приморске, Преображењски број 42, Тврдош, 2007, 247 – опажа се јасно интенција млетачких правника ка одбрани владике. [7] Никодим Милаш епископ, Православна Далмација, историјски преглед, Сфаирос, Београд, 1989, 346, 356-375 [8] Горан Ж. Комар, Српска Православна Црква у Херцег Новоме, Херцег Нови, 2007, 92 – 271; Горан Ж. Комар, Манастир Успења Пресвете Богородице на Савини код Херцег Новог, Херцег Нови, 2013. [9] Павле Буторац, Змајевићи, Загреб, 1928 /латин./; Петар Колендић, Андрија Змајевић о патријарху Арсенију III, Гласник Скопског ученог друштва, књ. II, св. 1 – 2, 1927. Мирослав Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, СКЗ, коло LXXXIII, књ. 548, Београд, 1990, 121 – 148. Ваља видјети и: Милош Милошевић, Студије из књижевне и културне прошлости, Титоград, 1987, 153 – 179 “Пјесничка посланица Андрије Змајевића пострадалом Дубровнику 1667. године“ /латин./. Надбискуп је рођен 16. јуна 1624. у Перасту, а школовао се у Конгрегацији за пропаганду вјере у Риму гдје стиче докторат из теологије и философије. Опат Св. Ђорђа 22. јануара 1756., послије Дамјана Шилопића, а онда будвански апостолски викар. Надбискуп барски и примас српски постао је 23. фебруара 1671. Живи учесник два противтурска рата. Гледао заузеће Рисна и Новога. Високо цијењен у Риму гдје је сматран најважнијом личношћу за подручје јужног Јадрана. Упамћен по присним односима са српским достојанственицима.- М. Милошевић, исто, 174, нап. 37[ман. Милешева]; нап. 54[патријарх Максим, митроп. Руфим]. Taкође: Мато Пижурица, Андрија Змајевић – живот и рад, у: А. Змајевић, Љетопис црковни, I, КЦГ, Цетиње, 1996; Dr Savo Marković, Studia Antibarensia, Perast, 2006, 382, 383; Коначно и: Ciro Giannelli, Lettere del Patriarca di Peć Arsenio III e del vescovo Savatija all’ Arcivescovo di Antivari Andrea Zmajević, Orientalia Christiana Periodica, Miscellanea, Georg Hofman S. J. Roma, 1955, 63, нап. 2. [10] Г. Комар, Владика Саватије Љубибратић-Руђић, прилози биографији, Зборник Матице српске за историју 82, Нови Сад, 2010, 23-58. Исти, Прилози биографији високопреосвећеног митрополита Стефана Љубибратића, Зборник Матице српске за историју 79-80, Нови Сад, 2009. Доносе се нови подаци о прогону на темељу документа из Државног Архива у Венецији. [11] Alvise Mocenigo III (1696–1702); Marino Zane (1702–1705); Justino da Riva (1705–1708); Vincenzo Vendramini (1708–1711); Carlo Pizzani (1711–1714); Alvise Mocenigo III (1717–1720); Marco Antonio Diedo (1721–1723). Касније, послије одласка из провинције митроплита Стефана борбу за Епископију носили су савински калуђери. Генерални провидури бијаху: Nicolo Erizzo (1723–1726), Pietro Vendramin (1726 – 1729), Sebastiano Vendramin (1729–1732), Zorzi Grimani (1732–1735), Daniele Dolfin (1735–1738), Marin Antonio Cavali (1738–1741). – пружамо попис до завршетка овоземаљског пута митрополита топаљског и далматинског и епископа костајничко–зринопољског Стефана. У томе раздобљу бијаху дуждеви: Alvise Contarini (1676–1684); Marcantonio Giustinian (1684 – 1688); Francesco Morosini (1688 – 1694); Silvestro Valier (1694–1700); Alvise Mocenigo II (1700–1709); Giovani Corner II (1709–1722); Alvise Mocenigo III (1722–1732); Carlo Ruzzini (1732–1735). Kaда је ријеч о развитку приморске митрополије тада је извјесно да је на свој снажни развитак доживјела у вријеме Дужда Јована Корнера II, када је, коначно, то је нераздвојно, успостављена и Топаљска општина. [12] John Julius Norwich, A hitory of Venice, Ed. Penguin Books, 1983: Morosini and the Morea, 561–574, Ed. Vintage books, 1989 (prvo izd., 1977). Не помиње заузеће Новога 1687; Charles Diehl, Mletačka republika. Zagreb: Tripex (Biblioteka confinium. Sinteze i monografije, 1) 2006 – у четвртој књизи је дата слика пропасти Венеције током 17. и 18. вијека; Lovorka Čoralić, Venecija. Kraljica mora s lagunarnih sprudova: povijest Mletačke Republike. Samobor: Meridijani, 2004, 153-160 [13] Јован Радонић, Римска црква и јужнословенске земље од XVI до XIX века, САН, Посебна издања књ. CLV, Београд, 1950, 23 [14] Исто, 4, 20… [15] Историја српског народа, Срби под туђинском влашћу 1537 – 1699, трећа књига, први том, Београд, 2000, 92 [16] Никодим Милаш, Православна Далмација, СФАИРОС, Београд, 1998, 303, 304 [17] Исто, 305, 306 [18] Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Кандијског рата (1645-1669), ИГ, 1953, 17; Александар Соловјев, Паштровске исправе XVI – XVIII века, Споменик LXXXIV, 1936; Slavko Mijušković, Kotorska mornarica, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti 28, Odjeljenje društ. nauka knj. 7, Podgorica 1994, 19–29. [19] Н. Милаш, исто, 310–335. Ваља водити рачуна и о мишљењу о унијатској орјентацији Никодима, по Марку Јачову, који каже да је био унијата на темељу неког документа из којих је видљив став Арсенија Чарнојевића: Бошко Десница, Стојан Јанаковић и ускочка Далмaција, изабрани радови, приређивач: Срђан Воларевић, Српска Књижевна Задруга, Београд, 1991, 214, 215, нап. а [20] Епис. Н. Милаш, Списи о историји далматинско–истријског владичанства од XIV до XIX вијека, књига прва, Задар, 1899, 71, 72. [21] Г. Петрановић, Љетопис православне цркве у Далмацији, Србско–далматински магазин. Љубитељ просвјете и народњег језика за године 1854–1859, осамнаеста књига, Беч, 1859, 153 [22] Исто, 154 [23] Тоmislav Grgurević, Putopisci o Boki, Kotor, 1989, 32-37 [24] Јован Радонић, Римска курија и јужнословеснке земље од XVI до XIX века, САНУ, Посебна издања CLV, Београд 1950, 430, 431. [25] Ђ. Слијепчевић, Хумско–херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219. до краја XIX века, епископија Захумско–херцеговачка, Београд, 2006, 133 [26] Исто [27] Исто, 139 [28] Шематизам Епархије бококоторске, дубровачке и спичанске за год. 1890, 40 [29] Miloš Milošević, Boka Kotorska, Bar i Ulcinj od XV do XVIII vijeka, CID, 2008, 240. Упадљиво је да овај аутор, Бокељ из Доброте, ни једном ријечју не скреће пажњу на десетину мојих прилога о бокешким епископима прије владике Саватија Љубибратића, објављиваних чак и у бокешкој периодици и новинама током читавих деведесетих година 20. вијека, и касније. Посебно: Г. Ж. Комар, Планинска села Драчевице под влашћу Венеције (1687-1797) Оглед о бокешком селу, Херцег Нови, 1997, 217–222. Такође: Г. Комар, Два српска епископа, Бока, бр. 500, Котор 1995, 30, 31; Г. Комар, Ко је управљао српском црквом у Боки прије епископа Љубибратића?, Бока бр 509, Котор, 1996, 23; Г. Комар, Љубибратићи херцегновски епископи и митрополити далматински, Видослов–саборник епархије захумско–херцеговачке и приморске, Преображењски број, Тврдош, 1996, 33–35. [30] Mustafa Imamović, Historija Bošnjaka, Centar za bošnjačke studije, prvo sanđžačko izdanje, Novi Pazar, 2007, 276. [31] Владимир Ћоровић, Историја Југославије, Београд, 1933, 353; Д. Ј. Поповић, Велика сеоба Срба 1690, Београд, 1954, 15 – 18; Глигор Станојевић, Југословенске земље у млетачко–турским ратовима XVI – XVIII вијека, Београд, 1970, 310. [32] Марко Јачов, Срби у млетачко – турским ратовима у XVII веку, Београд, Свети архијерејски синод СПЦ, 1990, 62 [33] Исто, 63, 64 [34] Историја Црне Горе, књ. трећа: Од почетка XVI до краја XVIII вијека, том први, 1975, 167 https://stanjestvari.com/2017/08/24/горан-комар-бечки-рат-и-српска-црква-у/
  23. Шестодневни рат између Израела и Арапа 1967. године био је прави полигон на коме су СССР и НАТО тестирали оружје. Откривамо разлоге због којих је поражена Арапска коалиција. Пре тачно 50 година, 10. јуна 1967. године, завршен је најкраћи оружани сукоб друге половине 20. века, а овај рат је ставио на пробу тадашње најнапредније совјетско и НАТО наоружање. Оружани сукоб између Израела и коалиције Египта, Јордана, Сирије, Ирака и Алжира догодио се између 5. и 10. јуна 1967. године. На самом почетку рата, млада израелска држава успела је да уништи највећи део египатске авијације, а затим брзо заузела Синај, појас Газе, западну обалу реке Јордан, Источни Јерусалим и Голанску висораван. Међутим, стратегија и тактика током шестодневног рата заслужују мању пажњу од оружја које је коришћено током овог сукоба. Суштина је у томе да су нови авиони и тенкови које су производили земље СССР-а и НАТО-а имали свој деби на земљи и у ваздуху. И касније је ово оружје коришћено у више десетина сукоба широм света. „У ствари, током Шестодневног рата, совјетска и западна индустрија оружја су покушале да схвате чије оружје је ефикасније, савременије и боље дизајнирано. Пре пола века, као и данас, на то питање нису успели недвосмислено да одговоре“, каже војни аналитичар Андреј Котс. Тенковске битке током шест дана рата су ушле у историју као највеће од краја Другог светског рата. Више од 2.500 лаких, средњих и тешких борбених возила је учествовало у биткама са обе стране. Иако су многи од њих тада сматрани застарелим, у сукобу је учествовао и део тада најсавременијих тенкова. Током раних шезедесетих година, СССР је наоружао Египат и Сирију стотинама тада најсавременијих тенкова Т-55. Совјетски средњи тенк Т-55 Т-55 је први тенк на свету опремљен аутоматским системом за антинуклеарну заштиту и прво совјетско оклопно возило са активним системом заштите „Дрозд“. Његов Д-10T2С топ могао је ефикасно да нападне било које оклопно возило НАТО-а, док је специфичан дизајн омогућавао да се максимално маскира и сакрије у неравним теренима. Тако је Т-55 постао један од тенкова са најмасовнијом продукцијом у историји. У то време, М-51 „Супершерман“, модификована верзија америчког тенка М-4 „Шерман“, сматран је главним адутом Израелских одбрамбених снага. Оклопно возило се могло похвалити моћним топом калибра 105 милиметара, поузданим „Каминсовим“ ВТ8-460 дизел-мотором, аутоматским мењачем и 23-инчним гусеницама. Шерман М-51, Yad la-Shiryon Museum, Израел У блискоисточним условима, „Шерман“ се показао као веома поуздан, али и скроман. Највеће губитке Израелци су имали на сиријском фронту. У борби са совјетским тенковима на Голанској висоравни, изгубили су 160 „Шермана“ и британских „Центуриона“. Сирија је, истовремено, изгубила 73 тенка, укључујући дест тенкова Т-54 и Т-55. Међутим, слаба обученост је била главни недостатак и узрок рањивости Арапске коалиције. Шестодневни рат је још једном показао да чак и већи број модерних тенкова са слабо обученим посадама изгуби дуеле са старијим оклопним возилима у којима су искуснији војници. Поред тога, арапска оклопна возила су стално била мета напада израелских ловаца и бомбардера. Постало је јасно да ће у наредним оружаним сукобима много ближи победи бити онај ко успе да задржи супериорност у ваздуху. Поред тенкова Т-55, Арапска коалиција је је била наоружана и авионима МиГ-21, трећом генерацијом совјетских ловаца и једним од најбољих борбених авиона на свету у то време. Ловачки авион МИГ-21 Главни ривал у овом сукобу му је био француски „Дасо Мираж III“. Међутим, иако су летелице демонстрирале изузетне карактеристике што се тиче покретљивости и брзине, М иГ-21 се показао као ефикаснији у борби због коришћења ракета кратког домета ваздух-ваздух Р-13М, са инфрацрвеним навођењем. Током шест дана рата, Египат, Сирија и Ирак су у ваздушним борбама изгубили 19 авиона МиГ-21. Једног од њих је грешком оборио египатски противваздушни систем С-75, јер је посада мислила да је у питању израелски авион. Са друге стране, Израел је у дуелима са авионима совјетске производње изгубио осам до десет летелица „Мираж“. Са обзиром на апсолутну супериорност Израела у броју борбених летелица, може се рећи да су арапски пилоти одиграли сасвим солидну партију. И опет је искуство Шестодневног рата показало исти образац који је већ познат са борби на копну: недостатак обуке је осујетио технолошку супериорност. „Упркос технолошкој супериорности, пилоти арапске коалиције су били мање вешти од својих ривала и нису могли да ефикасно комуницирају са својим снагама на земљи“, додаје Котс. И као што је познати израелски летачки ас Ејтан Карми рекао у једном од послератних интервјуа: „Рат се могао завршити много другачије да су за командама ’мигова‘ седели совјетски пилоти“.
  24. Version 1.0.0

    6 downloads

    Jedan od najznačajnijih savremenih ruskih pisaca, učesnik događaja u Donbasu, čest gost i prijatelj Srbije, u ovoj knjizi razmišlja o ratu koji je u toku.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...