Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'рат'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 33 results

  1. Аутор: Жељко Ињац, новинар Када бисмо поседовали временску машину и вратили се неке две и по деценије уназад, рецимо у ’90. у доба Милошевића и да нас тамо неко у прошлости пита како изгледа будућност, шта год бисмо рекли звучало би као глупа шала. Тако и овај наслов може да зазвучи на први поглед. Реалност превазилази и најбоље сатире, па и оне из ’90. попут „Топ листе надреалиста“. Надреалисти су ономад предвидели већину догађаја а ми смо њихов перформанс тада сматрали будалаштином али догађаји који су уследили су нас сасвим демантовали. Међутим Кока-Кола и Фејсбук заиста јесу ушли у сукоб али како то представља почетак грађанског рата у Америци? Треба се подсетити како је почео грађански рат у Америци у другој половини XIX века. Узрока је било много, али два су била кључна – укидање робовласништва и економске супротности. Амерички аболиционизам који је покренуо питање ропства, односно захтевао еманципацију робова и захтевао укидање ропства, као и протекционистичке политике севера (што би аналогно данашњем стању одговарало изолационизму) и потребама југа за извозом коју је та северњачка политика кочила, доввели су до грађанског рата у САД. Данас у Америци нису истоветни узроци али су веома слични. Политика коју води председник Трамп није баш изолационистичка али се може рећи да он лично није наклоњен интервенционизму за разлику од његових претходника којима су дириговали глобалисти. Такође питање права, како то данас политкоректно кажу, „афроамериканаца“ је поново тема и повод за сукоб у Америци. Но, треба кренути редом. Шта је довело до сукоба Кока-Коле и Фејсбука и какве то везе има са председником Доналдом Трампом? Недавно, тачније почетком месеца јуна, покренута је кампања прво на друштвеним мрежама, затим у електорнским медијима, а сада и у већим и јачим медијима који су пре свега под контролом глобалиста, али јој је примарна база и даље на интернету, пре свега на друштвеној мрежи Твитер и званичном сајту иницијатора кампање (мада је сајт регистрован крајем прошле године у децембру, што значи да се кампања темељно припремала). Кампања је покренута пре свега ради дисциплиновања Марка Закерберга, познатијег у Србији као Цукерберг, власника Фејсбук компаније. Кампања под именом Stop Hate For Profit односно „Зауставите мржњу ради профита“, као и истоимени сајт таргетирала је Фејсбук платформу као место на коме се несметано промовише мржња иако ова платформа доноси огроман профит њеном власнику. Форбс је проценио богатство Марка Закерберга на 79,7 милијарди долара, који је ово богатство стекао покретањем Фејсбук платформе, такође Форбс ових дана води ватрену кампању против Марка Закреберга. Примера ради, спољни дуг Русије износи око 450 милијарди долара. Од покретања ове кампање Марк Закерберг је изгубио око 7 милијарди долара. Иницијатори кампање Stop Hate For Profit оптужили су Фејсбук платформу да иако се декларативно залаже за „изградњу друштва и зближавање људи“ у пракси се показује да се ова друштвена мрежа користи за распиривање мржње и сукоба међу људима, па чак и подстрекивање ГЕНОЦИДА, а да при том зарађује огроман новац. Геноцид је реч која је због често намерно погрешне употребе девалвирала, али у случају Фејсбука и даље има тежину. Како је дошло до тога да се Фејсбук терети за умешаност у геноцид? После низа текстова у „Њујорк тајмсу“ у којима се Фејсбук прозивао за одговорност за геноцид у Бурми (Мјанмару), Фејсбук је навео да је угасио низ налога у тој земљи с којих је подстицана мржња и на томе се отприлике завршила одговорност Марка Закерберга и Фејсбука. Фејсбук је протеклих година, истина, увео низ ригорозних мера, које се већ могу слободно квалификовати као нарушавање слобода корисника ове платформе. Милиони профила корисника су након оптужбе за геноцид погашени широм света на овој друштвеној мрежи. Санкције су пооштрене, као и правила понашања, али суштински се није много утицало на сузбијање мржње на овој друштвеној платформи и реално је питање да ли ће то икад бити изводљиво. Шта се догодило у Мјанмару? Наиме, у Мјанмару у коме становништво у већини не разликује интернет од Фејсбука, а телефони се продају са већ креираним Фејсбук налозима, војска ове државе је водила хејтерску кампању путем ове платформе усмерену према једној националној мањини. Око половине становника Мјанмара су корисници Фејсбука што је негде близу 20 милиона корисника. Војска ове државе је организовала кампању против Рохинџа муслиманске заједнице која у већински будистичком Мјанмару преставља мањину. У овој кампањи је учествовало 700 људи који су преко Фејсбук платформе прво задобили огроман број пратилаца на Фејсбук страницама које су покретали а које промовишу естрадне личности Мјанмара, поп звезде, моделе, познате личности итд. Неке од тих страница су имале и преко милион пратилаца. Рецимо, у Србији „Блиц“ има приближно милион пратилаца на Фејсбуку (950 хиљада) али је он уједно један од најчитанијих портала, док Курир заостаје за неких 100 000. У завршници кампање коју је на Фејсбуку покренула војска Мјанмара на страницама са огромним бројем пратилаца објављивани су постови против Рохинџа мањинске заједнице у којима су Рохинџе престављене као терористи који силују жене и децу и врше друге злочине. Официри војске Мјанмара који су учествовали као администратори на овим страницама су подстицали дискусије и водили их у жељеном правцу, пре свега усмеравајући кориснике на хејт према Рохинџа заједници. Мржња према Рохинџама је кулминирала насиљем и протеривањем 740 000 чланова ове заједнице у суседни Бангладеш. Фејсбук компанија је признала да је преспоро реаговала у овом случају и да ће урадити све што је у њиховој моћи да убудуће не дође до оваквих злоупотреба њихове платформе. Лично ми је као кориснику Фејсбука, који је често због критичког мишљења санкционисан на тој друштвеној мрежи занимљиво како је Фејсбук успео да направи овакав пропуст, с обзиром да у Србији санкционише и за најмању глупост, типа кад неки корисник напише реч „педер“ уместо политкоректне „геј“, мада ни једна ни друга нису изворно српске речи. Такође, Фејсбук у Србији санкционише странице које се баве историјом уколико случајно неко постави фотографију Ратка Младића или неку језиву фотографију геноцида у Јасеновцу чак и у текстовима који само таксативно наводе историјске чињенице или пак хронологију без упуштања у објашњење позадине догађаја. Фејсбук очито има двоструке стандарде када је геноцид у питању или просто администрација ове друштвене платформе није довољно обучена да препозна све финесе разних народа, њихове историје, културе итд или, ипак, остаје да је некима мање а некима више наклоњена, а некима као што су Рохинџа муслимани и Срби није уопште наклоњена. Није проблем само Фејсбук али је тренутно Фејсбук главна мета. На званичном сајту Stop Hate For Profit на насловници стоји памфлет (буквално политички памфлет) у коме се отворено прозива Фејсбук због „подршке“ сајту Брајбарт. Из памфлета се може видети да иницијаторима овог бојкота Фејсбука смета и то што платформа Марка Закерберга допушта шеровање садржаја Брајбарта као „поуздани извор информација“, упркос како наводе, томе што иза тога сајта стоје „бели националисти“. Брајбарт је иначе амерички портал који је интензивно учествовао у претходној изборној кампањи у Америци промовишући Доналда Трампа, а окривљују га и за Британски Брегзит. Стив Бенон долази на чело Брајбарта управо 2016. године када су председнички избори у Америци. Бенон је потом био саветник председника Трампа а након разлаза се поново враћа уређивању Брајбарта. Лево-либерални и глобалистички медији и политичари у Америци Брајбарт сматрају стожером модерне алт-рајт десне идеје не само у Америци већ и у свету. Сад је можда мало јасније ко заправо стоји иза покрета Stop Hate For Profit. Ево ко заправо стоји иза ове бојкот иницијативе. Color of Change, Free Press, Sleeping Giants, Anti-Defamation League („Лига против презира“) и NAACP („Национална асоцијација за напредак особа обојене пути“) које су блиске Антифа (која није ни регистрована у Америци али има своје огранке) и Black Lives Matter покретима који протеклих месеци пале и жаре (буквално) широм Америке. Ове организације стоје иза низа успешних бојкот-притисака последњих година и захтевају од низа предузећа, корпорација и познатих брендова да се солидаришу са њиховом интерпретацијом „америчких вредности“ као што су „ слобода, једнакост и правда“ ови покрети захтевају од познатих светских брендова „да се не оглашавају на Фејсбуку током месеца јула“. „… Пошаљите Фејсбуку снажну поруку: Ваша зарада никада неће бити вредна промовисања мржње, бахатости, расизма, антисемитизма и насиља.“ Поручују на сајту Stop Hate For Profit . Дакле ствари су врло просте и објективно сагледавајући тешко их је подвести просто под борбу за људска права или права „обојених“ или борбу за било какву праведност јер је у питању једна агресивна предизборна кампања која је као никад до сада озбиљно увукла Америку у оштре поделе и сукобе, без обзира на чијој је страни правда, ако се може уопште тако генерализовати и упростити сукоб који се управо одвија у овој држави. Ипак, ова иницијатива, без обзира на њену политичку позадину или можда управо с обзиром на њему политичку позадину почиње да даје резултате. Читав низ компанија и познатих светских брендова, буквално ланчано, дан за даном, отказује рекламирање на Закерберговој Фејсбук платформи. Преко 90 јаких компанија паузирало је оглашавање на Фејсбуку у знак подршке иницијативи Stop Hate For Profit. Као резултат бојкота, акције Фејсбука убрзано падају тако да је до сада фејсбук изгубио 56 милијарди долара своје тржишне вредности с тенденцијом још већег пада. Број компанија које се придружују бојкоту Фејсбука је све већи. Глобалисти имају полуге моћи којима успешно уводе у бојкот ове друштвене мреже све више познатих светских брендова. Домаћи корисници који су били изложени бесмисленим Фејсбук санкцијама ће свакако благонаклоно гледати на ово бојкотовање Закербергове друштвене мреже, али би требали да имају у виду само једну „ситницу“ – они који данас руше Фејсбук јуче су уводили санкције Србији, а знамо шта је било и потом. Ово је уједно пример и нашим властима како се глобалисти обрачунавају са сарадницима Доналда Трампа. Те, иако нам је у интересу да као држава имамо добре односе са председником Америке, треба ипак извагати какве последице то претерано зближавање може имати по нашу економију па и државност, а сви ће се морати сложити да су Закерберг и Фејсбук ипак много, много дражи глобалистима него Србија. Лејвис, Мозила, Хонда и Кока-Кола су брендови који су сасвим сигурно познати и на нашим просторима, а ту су и Вајбер који је такође прекинуо сарадњу са Фејсбуком али и са другим платформама које су у власништву Закерберга, као што су Вацап и Инстаграм. Од куд то да један глобални Фејсбук постане мета глобалиста? Пре би се могло рећи да су ово „превентивне“ мере глобалиста, него заиста озбиљна намера да се уништи Фејсбук и Закерберг. Треба се подсетити Кембриџ аналитике и доприноса Фејсбука у победи Доналда Трампа на изборима 2016. мада званично не постоје докази за директну умешаност Закерберга у ову аферу те је стога у Великој Британији на суду кажњен симболично, а можда нису ни желели да га казне. Британска служба The Information Commissioner’s Office (ICO), изјавила је да је Фејсбук практично дозволио да се прекрши закон. Фејсбук је 2014. године пласирао квиз за своје кориснике како би открили који су тип личности. Александар Kоган је био идејни творац овог квиза, иначе професор на Универзитету Kембриџ. Kвиз је који је постављен на Фејсбук платформу је прикупљао податке корисника ове друштвене мреже али и њихових пријатеља. На овај начин је квиз преко Фејсбука прикупио податке око 50 милиона корисника првенствено из САД. Подаци искоришћени за прављење психолошких профила гласача у Америци, а потом и таргетирања циљних група ради промоције Доналда Трампа. Сматра се да је Трамп захваљујући управо овим подацима победио на председничким изборима, као и да је захваљујући сличној анализи одрађена пропаганда за Британски Брегзит. Да се не би нешто слично поновило на предстојећим председничким изборима у Америци, глобалистичка машинерија је превентивно кренула у „преваспитавање“ Закерберга бојкотовањем његове платформе и наношењем финансијских губитака Фејсбук компанији. Председник Трамп је свакако бојкотован од глобалистичких либералних медија, тако да је своју кампању усмерио на друштвене мреже. Његову видљивост током епидемије коронавирусом и нерад по градовима Америке омогућио је Твитер и Фејсбук. James Quincey, шеф производње у комапнији Кока-Кола је изјавио да у свету не сме бити места за расизам, као ни на друштвеним мрежама. Кока-Кола је потом обуставила оглашавање на Фејсбуку за наредних 30 дана. Тако је дошло до „рата“ између Кока-Коле и Фејсбука. За сад у овом рату тријумфују противници Доланда Трампа. Оснивач Фејсбука, Марк Закерберг, изјавио је да ће његова друштвена мрежа забранити оглашавања које садржи ставове „да људи специфичне расе, етничке припадности, националног порекла, верске припадности, каста, сексуалне оријентације, родног идентитета или имиграционог статуса“ представљају претњу другима. Помирљиве изјаве Марка Закерберга јасно указују да је „поруку“ примио и да ће се повиновати свим или барем већини захтева иницијатора бојкота. Што у преводу значи да ће стати на страну глобалиста и отказати послушност Доналду Трампу, барем у овом моменту тако ствари делују. То даље значи да ће ако Закерберг остане на линији покорности и послушности глобалистима, медији који фаворизују Трампа, као што су Брајбарт бити блокирани на овој највећој друштвеној мрежи на свету. Што уједно значи веома смањену видљивост Трампових медија у предизборној кампањи. На Твитеру се догађа нешто слично, наиме у последње време Твитер је почео да санкционише објаве Доналда Трампа и да их брише или означава као насилан садржај. Занимљиво је такође поменути да је у овај рат увучен и Гугл претраживач. „Преко 1,650 запослених у Гуглу је потписало отворено писмо намењено извршном директору Sundar Pichaiu са захтевом да компанија престане да продаје своје технологије полицијским снагама широм Сједињених Америчких Држава. Писмо долази у тренутку када се протести против полицијске бруталности шире подстакнути убиством Џорџа Флојда и улазе у пету седмицу“, наводи магазин The Verge. Даље се може очекивати да ће и Гугл компанија бити изложена сличном притисак-бојкоту као и Фејсбук уколико на време не реагује у складу са интересима глобалиста. То би све укупно за последицу имало да Доналд Трамп уђе у предизборну кампању са 45 милиона грађана који су остали без посла због коронавируса, урушеном економијом, сукобима белих и црних паравојних формација, нередима и хаосу на улицама градова широм САД, војском и полицијом на улицама, и екстремно смањеном видљивошћу његових електронских медија којима је главни ослонац до сада био на интернету тј. друштвеним мрежама. Заиста ће бити чудо ако Трамп победи поново на председничким изборима, с обзиром колико се ради на томе да му се смањи медијски простор. Било да Трамп изгуби изборе или ипак победи, друштвене мреже више неће бити оно што су биле до сада, биће трајно промењене са јаком цензуром и појачаном политиком санкција. Слобода изражавања на друштвеним мрежама ће бити знатно смањена а критичко мишљење готово да неће постојати. Друштвене мреже ће се свести само на забавне странице, сликовницу као што је то већ сад Инстаграм и необавезно ћаскање без могућности озбиљних дискусија, постаће лажна слика толерантног света у коме се људи ипак сукобљавају али о томе не говоре на интернету – brave new world – споља гладац, а изнутра јадац. https://www.kcns.org.rs/agora/uvod-u-gradjanski-rat-u-americi-zaratili-koka-kola-i-fejsbuk/?fbclid=IwAR3EGOa2avDVUB6MhVsFrzwqOR3EtHY_KZZL8IWqOSanchV3i606LUYy_hw
  2. Гле, име Господње издалека долази, гњев његов гори и дим што се диже силан је; усне су му пуне јарости, а језик огањ који жеже. (Ис 30, 2). Чувени Хераклитов категорички афоризам: „Рат је отац свију и цар свију; он је тај што једне избаци на видело као богове, а друге као људе; што једне учини робовима, а друге слободним људима“, имао је поред друштвено-политичког смисла, имплицитну космолошко-физикалног димензију. Хераклит каже да од рата све зависи. Рат је универзални и нужни принцип у природи; бораба таме и светла, суше и влаге, хладноће и врелине итд. Све старовековне митске теогоније и космогоније заснивале су се на принципима сукобљавања – рату. Исто тако и узрок социјалног статуса појединца, као и политичког статуса једног града или народа зависио је од ратног исхода. Рат је и метафора за лично херојство. У једној особеној форми, ове Хераклитове мисли рефлектоване су и кроз Стари Савез. У старосавезним списима се, такође, могу наћи бројни примери тога да рат доноси срећу или несрећу појединцима и народу као целини. У ратовима су често показивана јунаштва и храброст. Међутим, рат није важио као највиши принцип космичког и друштваног живота. Библијски теолошко-идејни концеп у много чему се разликовао од остатка античког света. Додуше, Стари Савез представља врло специфичан књижевни корпус, састављен од великог броја појединачних списа који су настајали у дугом временском периоду. Не само временски распон, него су старосавезни текстови и жанровски врло шаренолики. Списи су настајали у различитим контекстима и са различитим теолошким намерама. У том смислу, треба бити обазрив када се говори о схватању рата у Старом Савезу. Постоје текстови, поготово они из корпуса историјских књига, који ратове и борбе констатују као реалне повесне феномене (1Сам 13–14; 30–31; 3Цар 8, 20-22; 20; 22; 4Цар 23, 29). То су на пример ратове које су водили Саул и Давид против суседа. Слично је са извештајима о сукобима у каснијем периоду царевина Јуде и Израила, у којима су се они често међусобно трвили (3Цар 15, 6.16-22). Понегде се помињу ратови које су водили велики завојевачи, као нпр. асирски цареви Тиглат-Пилесар, Сенахериб и Асархадон (4Цар 15, 19; 18–19). У таквим текстовима, извештаји о рату су углавном ослобођени теолошких премиса. Опет, у једном пак броју текстова, о рату се говори са одређених теолошких поставки. То могу бити ратови, које воде туђински народи против Израила, и њих библијски писци означавају као израз Божије казне. Затим ратови које Бог отаца води против незнабожаца, помажући Израилу да прође кроз пустињу (Изл 14; Бр 31). Често се Бог означава као „Господ над војскама“, који на тај начин демонстрира сопствену силу (1Сам 15, 2; Пс 58, 6; Ис 2, 12; 13, 4). У том смислу, Стари Савез представља комплексан израз вековне традиције и историје иза којих се крију наслаге Израилове свакодневице, али и идеали вере. У старосавезним текстовима има мало простора, који би омогућио да се међуљудски ратови подигну и на виши божански ниво, као што је случај са Илијадом. Готово у свим блиско-источним митологијама, базираним на политичким идеологијама, та реалност је сасвим преплетена. Елементи такве религијско-политичке свести присутни су и у Старом Савезу, поготово у ранијим текстовима. У једном тексту, Бог је тај који уништава водене немани, које асоцирају на Египат (уп. Ис 51, 9). Међутим, идеја монотеизма, затим једна специфична антропологија која је временом форматирала теолошку свест библијских писаца, итекако се одразило на старосавезно разумевање рата, нарочито у програмским текстовима на које ћемо се касније осврнути. Први пут се Израил као народ доводи у везу са ратом у приповестима о Изласку. Фараон је тај који улази у рат са одбеглим Израилцима. У многим текстовима су описана јунаштва појединаца. Исус Навин је представљен као вичан војсковођа. Нараштаји су преносили предања о ратним подвизима судија. Народ је славио Давидове успехе у бојевима са Филистејцима: Саул погуби своју тисућу, али Давид својих десет тисућа (1Сам 18, 7). Војсковође Авенир и Јоав уживали су велики углед. Немија је обнављао разрушени Јерусалим са опасаном сабљом (Нем 3–6). Велику славу у каснијој историји Израила стекли су борбени Макавеји. У ратовима су Израилци побеђивали и губили. Пошто су били мали народ, често су губили битке и ратове. Неки од ратова за њих су били погубни. Два се нарочито издвајају: пад Самарије из 721. године пХ, и коначни пад Јерусалима 587. године пХ. Имајући све то на уму, тешко је разумети историју старог Израила и старосавезне литературе без ратне свакодневице и силних страдања. Такав животни контекст утицао је на то да се појави и одређен број текстова, који би се тешко уклапили у библијско-хришћанску етику, ако се не размотре из одговарајуће перспективе. То је на пример случај са описом освајања Обећане земље. А Господ рече Исусу: ево дајем ти у руке Јерихон и цара његова и јунаке његове. (ИНав 6, 2) Један од најпровокативнијих делова Старога Савеза предстаља Израилово освајање Ханана. Према опису Књиге Исуса Навина (6–12), Израилци су у једном муњевитом продору освојили Обећану земљу. У том походу израилски ратници су оставили из себе пепео и прах. У текстовима има доста бруталних описа, у којима Израилци врше масовна разарања и стравичне злочине. Израилци нису показивали милост ни према коме. Да ствар буде гора у свему томе их је, према неким библијским наводима, подржавао Бог (ИНав 6, 2; 8, 1-2; 11, 6). То све изискује разумевање контекста у којем су настали текстови. Стога ћемо покушати да појаснимо ове извештаје из Књиге Исуса Навина, одвајајући историјску реалност од накнадних теолошких домишљања, односно контекста у којем су настали извештаји. Наиме, према библијском опису, стари Израилци су освојили Обећану земљу у једном спектакуларном походу. Исус Навин је наводно са израилском војском ишао из победе у победу. Међутим, пажљивије проучавање библијског текста, показје да у њему има доста логичких пукотина, које доводе под знак сумње његову историјску тачност. Поставља се питање: како је могуће да је један број градова – за које се у ИНав (6–12) каже да су били освојени – налази на листи неосвојених градова из Књиге о судијама (1, 27-35; 3, 1-6). Чак, се у остатку ИНав види да велики део земље није освојен (уп. 13, 1-7). Затим, како је могуће да се у извештају говори да је побеђен цар Јерусалима (ИНав 10, 23-27; 12, 10), када се зна да је Јерусалим освојен тек за време цара Давида (2Сам 5, 6-10). Све те нелогичности потакле су библијске истраживаче да темељније проуче овај феномен. Научници су на основу археолошких, историјских и лингвистичких истраживања дошли до закључка да је извештај о освајању Ханана настао неких шестстотина година после догађаја које описује. Гледано из угла археологије, већина описа разарања не одговара ономе што су открили археолози. Сасвим је извесно да нпр. Јерихон није освојен на начин како је описано у библијском извештају. То важи и за већину других градова. Из сваремене научне перспективе гледано, чини се да је Израил заузео територију Ханана у једном дужем временском периоду, и да то није био толико наглашавани ратни поход, него се делом ради о асимилацији хананских племена, којој је вероватно претходила извесна социјална побуна унутар Ханана. Израилци, дакле, нису освојили Ханан тако линеарно и брзо као што је представљено у навођеном одељку из ИНав. Извештај о освајању настао знатно касније у једном врло специфичном контексту. Наиме, опис освајања теолошки је уобличен вероватно у време ропства у Вавилону, међу утамниченим Јудејцима. Тај податак баца другачије светло на ИНав 6–12. Тек у доба ропства у Вавилону уобличен је корпус историјских књига, познат под називом девтерономистичка историја. Читава теолошка пројекција настала је на основу ‘накнадне памети’. Израил је у ропству накнадно размишљао о томе шта му се десило и зашто му је пропала држава. Један од главних порива састављача девтерономистичке историје у време ропства, била је идеја повратка у Обећану земљу. Мали Израил у Вавилону деловао је готово беспомоћно. Једино ко га је могао вратити био је сам Бог. У том контексту, теолошки се обликују приче о Изласку из Египта и освајању Ханана. Основна богословска поставка је била да ће Бог ићи пред Израилцима и вратити им земљу, као што је то учинио у прошлости. Редактори су на тај начин хтели да охрабре утамничене Израилце и да их потакну на повратак. Када се узму ти елементи у обзир, јасно је зашто је текст тако састављен. Прво освајање земље изведено је муњевито, јер је рат водио сам Господ. То је требало да значи да уколико Јудејци поново крену ка Јерусалиму и Јуди да ће сам Господ ићи пред њима, и помоћи им да поново освоје поробљену земљу. Одбацивање незнабожаца, и тога што им је припадало, заснивало се на једној дубљој теолошкој идеји. Израил као народ Божији није смео да се меша са незнабожцима, из разлога што би на тај начин прихватио њихов систем вредности који је био стран вери у Бога отаца. То се посебно види у епизоди са Аханом (ИНав 7). С друге стране, извештаји који говоре о Израиловим војним походима у којима се обрачунавају са околним народима, настали су у периоду када су ти народи углавном нестали са историјске сцене. Многе етничке заједнице раније настањене у Ханану, као и неки суседни народи, већ су били историјска прошлост. Тако да ти извештаји нису имали у себи војни поклич, којим се Израилци призивају да униште своје суседе. С друге стране, непријатељ се овде означава више као апстрактна категорија. То је нека више начелна усмереност против непријатеља, то јест оних који се противе Богу. Нигде се у тим текстовима не може препознати активна мржња према другом човеку, како конкретној појави, мада се непријатељско настројење могло негативно одражавати и на однос према неком конкретном припаднику непријатељског народа. Други важан момента је то да је рат био не само начин борбе против других, него је он био често Божије средство којим је кажњавао сопствени народ. Бог отаца кажњава Израил због греха. Пре свега, због неадекватног односа према ближњима. Када су Асирци срушили Северно царство, библијски писац то образлаже речима: Зато се Господ разгневи врло на Израил, и одбаци их од себе, те не оста него само племе Јудино (4Цар 17, 18). Када је Јерусалим пао у руке Вавилоњана, писац констатује: Јер од гнева Господњег зби се то Јерусалиму и Јуди, да их одбаци од себе (4Цар 24, 20). Пророк Амос призива Асирце да казне грешни Израил (Ам 3, 9-11). Пророци су критиковали Израил зато што је отпао од Савеза. Идеали Савеза изражавали су се кроз љубав и пожртвованост за ближње. Израил не, према пророцима, на том плану изневерио. Не испуњавање одредби Савеза, повлачило је праведну казну Божију. Пророк Јеремија, пре пада Јерусалима, говори о Навуходоносору као слуги Господњем, којег је Бог послао да поред осталих народа казни и грешни Израил (Јер 25, 9; 27, 6). Бог често подиже и друге непријатеље (Ис 5, 25-30; 7, 18). У сваком случају, њихова самокритичка свест и данас је тешко замислива. Наведени примери показују колико је ратна реалност била дубоко урезана у теолошку свест библијских писаца. Просто, кроз те категорије се промишљала теологија. Али ми дође реч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном. (1Дн 22, 8) Поред тога што у старосавезним текстовима има доста ратничког набоја и што је сам Бог отаца представљан као неко ко води ратове за Израил, у теолошком смислу рат је доживљаван као нешто негативно. То се може добро видети на примеру цара Давида. Давид је од младости стекао углед јунака. Посебно је чувена његова победа против филистејског дива Голијата (1Сам 17, 23-58). Већ је речено да је у народу слављено Давидово јунаштво. Он је, чак, водио ратове Господње (1Сам 18, 17; 25, 28). Уз то, Давид је једна од најзначајних личности Старог Савеза; њему је Бог обећао вечну династију (2Сам 7, 12-14). Међутим, поред свега тога Давид није могао да подигне Храм Богу Израилову (уп. 2Сам 7, 2-13). Сам Бог је, према девтерономистичкој историји, рекао Давиду: Син твој којег ћу поставити уместо тебе на престо твој, он ће саградити Храм инему мојему (3Цар 5, 3). Разлог због чега Давид није подигао Храм, јесте то што је водио ратове (3Цар 5, 3). Овај момента је још наглашенији у Књигама дневника, где је Давидов лик представљен скоро идеализовано. Ипак, када је хтео да гради Храм, Бог га је – и према писцу Дневника – спречио: Али ми дође реч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном (1Дн 22, 8). Храм је тек могао да подигне Соломон, зато што је Бог дао мир и покој Израилу за његова времена (1Дн 22, 9). Ови библијски наративи на посредан начин изражавају свој однос према рату. Чак и велики цар Давид, који је водио праведне ратове, није могао да подигне Храм. Треба истаћи то да су Књиге дневника настале у постегзилном периоду, и да је њихов однос према рату у односу на раније списе теолошки профилисанији. То што Давид није могао да подигне Храм, није један издвојени specifikuum, особит за девтерономистичког писца и дневничара. У Старом Савез постоји један шири теолошки оквир, који је у том правцу усмеравао мисли библијских теолога. Тако пророк Језекил на једном месту каже: Тада ће изићи становници градова Израилових, и наложиће на огању оружје своје, штитове и штитиће, лукове и стреле, сулице и копља – ложиће њима ватру седам година (39, 9). У продужетку, пророк износи визију мира, у којој ће Израил бити ослобођен рата и непријатеља – Гога и Магога. Псалмист позива Израил: Прекините ратове до краја земље, лук преби, копље сломи, и кола сажежи огњем (Пс 46, 9). Једини прави штит Израилов јесте Бог (уп. Пс 76, 4-10). Пророк Осија излаже једну још ширу визију мира: Поломићу лук и мач, а рат да нестане, и учинићу да земља мирно почива (2, 18). Ове пророчке визије мира, свој врхунац достижу у речима пророка Исаије: Јер, гле, ја ћу створити нова небеса и нову земљу, и што је пре било неће се помињати, ни наум долазити. Него се радујте и веселите довека ради овога што ћу створити. Гле, ја ћу начинити Јерусалим да буде весеље и народ његов да буде радост… Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во; а змији ће храна бити прах. Нико неће чинити зло ни невоље на свој светој гори мојој – говори Господ (65, 17-25). Све ово показује да је идеал старосавезних писаца и пророка био мир, а не рат. Иако наведени библијски стихови могу изгледати као ретки изузетци у мору старосавезних ратних заноса и поклича, ипак они чине теолошку конструкцију Старог Савеза, из које је изникао Нови. Такав теолошки концеп уклапао се у старосавезну слику Бога и човека. Иза историјских наслага, важно је увидети основне богословске идеје. Наиме, према библијском схватању, за разлику од осталих блискоисточних уверења, Бог је створио човека по сопственом лику (Пост 1, 26-27). Бог је створио човека као таквог, не правећи никакву разлике: расне, националне или социјалне. Адам је просто сваки човек. Сама та ставка одређује однос према људском бићу. У Старом Савезу се људски живот високо ценио. То је свакако важило, пре свега, унутар израилске заједнице. Међутим, однос према странцима био је постављен на високе моралне идеале. Многе личности о којима се говори у старосавезним списима, а које нису биле Израилце, представљене су као високо моралне. То је случај са фараоном који није хтео да узме Сару од Авраама (Пост 12, 10-20), такође Авимелехом (Пост 20, 1-18; 26, 1-11). У врло позитивном светлу приказан је и Урија Хетејин (2Сам 11, 2-17). Поготово је у две постегзилне књиге наглашен врло позитиван однос према другим народима. Ради се о Књизи о Рути и Књизи пророка Јоне. Рута Моавка, припадница народа са којим је Израил често био у сукобу (Суд 3, 12-30; 2Сам 8, 2; 4Цар 3, 4-27; 2Дн 18, 2), представљена је као идеал самилосне љубави према ближњем. У Књизи пророка Јонеговори се о томе како су се покајали Нинивљани, и показали већу богобојажљивост него припадници израилског народа. Код писца Књиге пророка Јоне ствар је још невероватнија, јер говори врло позитивно о народу који је Израилу наносио велика зла кроз претходну историју. Однос према другом човеку, који није Израилац, дефинисан је и у законским текстовима. У Законику светости Израил се позва на љубав према странцима: Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Египатској. Ја сам Господ Бог ваш (Лев 19, 34). Љубити странца као себе самога, значила је имати однос према њему као према припаднику сопственог народа. Овакве идеале антички свет није познава. Стари Египћани су нпр. друге народе сматрали непотпуним људима, само су Египћани имали сва права. Познат је и однос Јелина према варварима. Наравно, таквих елемената има и у старосавезним текстовима. Међутим, у једном броју теолошки профилисаних текстова, однос према другим народима је изразито позитиван. Позитиван однос према другима био је израз универзалистичких идеја, које су све више долазиле до изражаја у постегзилним текстовима (Ис 56, 1-8; 60, 1-5; 66, 18-24). Већ се у Књизи Постања јасно показује да Израил морално није ништа бољи од осталог света. Тај увид је требао да има своје практичне и идејне консеквенце. Смисао Савеза са Богом био је да Израил постане народ свет: И бићете ми свети, јер свет сам ја, Господ (Лев 20, 26). Код Друго-Исаије Израил је требао да буде гласник Божији међу другим народима (Ис 42, 18-25). Све то указује да је у контексту оваквих промишљања битно направити јасну разлику између тога шта представља реалне историјске догађаје, рефлектоване у старосавезним списима, као и развој теолошке свести старих Израилаца, с једне стране, и с друге, теолошке идеале библијских теолога. Треба бити свестан чињенице да постоји јаз између историјске стварности и теолошких идеала присутних у старосавезним текстовима. Свети списи престављају идеале вере којим треба тежити. Свакодневна реалност је често нешто сасвим друго. Тај феномен је на специфичан начин присутан и у Старом Савезу. Поломићу лук и мач, а рат да нестане, и учинићу да земља мирно почива. (Ос 2, 18) Након изложеног, поставља се питање: да ли је за старосавезну теолошку мисао рат начин на који се решавају међуљудске и међунационалне несугласице или га треба одбацити? Да би се на овакво питање дао одређенији одговор, морамо се ограничити на оне текстове који базично изражавају библијско Вјерују у њеном надисторијском смислу. Добар пример за такво питање може се наћи у Књизи о судијама. Књига је настала на основу старих племенских предања, која су говорила о јунаштву израилских судија-устаника. Међутим, каснији редактор је уобличио садашњи спис и дао му наглашену теолошку концепцију. Према постојећој теолошкој шеми када год би Израил отпао, Бог је подизао неки суседни народ да га казни. Потом би се Израилци обратили Богу и он им је слао судије да их избаве из ропства и невоље. Судије су водиле праведне и одбранбене ратове. На страни судија и Израила борио се сам Бог, што се нарочито види на примеру Гедеона, који са малом групицом ратника побеђује Мадијанце (Суд 7). Поред Књиге о судијама, постоји темељни програмски текст који говори о рату и према њему се вредносно одређује. Наиме, ради се о Авраамовом ратовању против царева, који су пре тога били заробили Лота (Пост 14). Према овом старосавезном наративу, вођен је рат између блискоисточних царева. С једне стране су била четири цара, владара великих царевина, док су са друге стране били мали цареви са подручја Сиро-Палестине. Велики цареви су дошли и поразили мале. У томе рату заробљен је Лот, Авраамов синовац, и поведен у ропство. Када је Авраам чуо за то што се догодило, кренуо је са слугама да ослободи Лота. У једном герилском, ноћном нападу, Авраам је победио четворицу царева и ослободио синовца, вративши чак и поробљено благо. У историјском смислу, опис догађаја је врло упитан, заправо фиктиван. Сва научна истраживања показују да се један такав сукоб није могао одиграти. Међутим, поента наратива није да опише неки конкретан историјски догађај, него да у лику патријарха Авраама – узора сваког Израилца – представи стање ратне невоље и његовог владање у таквој ситуацији. Када се егзегетски мало продубљеније сагледа текст, увиђа се да се иза ове приповести крије извесно теолошко промишљање, изазвано конкретном ситуацијом. Сасвим је могуће да је то био одговор на питања која су се постављала тадашњим Израилцима. Наиме, они су били често у ситуацији да узму учешће у ратним збивањима на томе подручју. Познати су многи војни походи великих владара, који су имали за циљ да поробе градове-државе на тим просторима. Израилски владари су се понашали у складу политичких процена и економских интереса. Међутим, пророци су често заговарали неутралност у таквим сукобима (уп. Ис 7, 1-9). Ако се то има на уму и узме као историјска позадина ове приповести, намеће се закључак да су пророци позивали Израил на војну неутралност. То се управо види у томе што Авраам не стаје на страну малих царева, нити се меша у такве сукобе. Ипак, ако се деси да је неко од Ираилових племена угрожено или пак неки блиски народ, треба кренути у његову одбрану. Смисао приповести је јасан: само је одбранбени рат оправдан, а рат треба избегавати када год то могуће. Снагу овој поруци даје управо то што се такав рат приписује праоцу Аврааму. Приповести о патријарсима су имале за циљ да укажу да начин понашања у разним животним ситуацијама. Посебно се то односи на Авраама и Јакова. Када су синови Јаковљеви починили злочин у Сихему, Јаков се са тиме није слагао (Пост 34, 30-31). Пре тога, он се мири са Лаваном (Пост 31). У односу на остале старосавезне личности, укључујући Мојсија и Давида, понашање праотаца није довођено под знак питања. Однос праотаца према рату требао је да буде узор потоњим потомцима. Коначно, старосавезни текстови су истовремено показивали да је општи мир међу људима немогуће остварити у условима прародитељског греха. Читава старосавезна историја сведочи о томе. Стога се стање свеопштег мира и усмерава у будућност, према Цару правде (Мал 4, 2), и његовом вечном царству, припремљеном оним који га следе: Jeр Jaгњe, кoje je нaсрeд прeстoлa, нaпaсaћe их и вoдићe их нa извoрe вoдâ живoтa; и убрисaћe Бoг свaку сузу сa oчиjу њихoвих. (Откр 7, 17) Извор: Теологија.нет
  3. Зоран Ђуровић: Подмукли рат северноамеричких владика против СПЦ У више ауторских текстова писао сам прошле године о раду на одцепљењу северноамеричких епископа од СПЦ. Посебан нагласак сам имао на Максиму Васиљевићу, јер га и лично знам, наиме, били смо школски. Други разлог је лежао у томе што је он био портпарол америчког тројца и кренуо је у отворену борбу против светосавља, где је Светог Саву прогласио криминалцем, а онда је, кад су се ствари закувале, па је морао по свом устаљеном обичају да лиже пљунуто, узео да фалсификује свој инкримисани текст на свом порталу, популарно знаном као Теологијањет. Раскринкан је био у неких 5-6 писаних лажи које је без зазора износио у нападу на епископа Иринеја Буловића. Нећу се бавити најновијим памфлетом из ове кухиње: „У одбрану истине и јединства Српске Православне Цркве“, који је објављен на званичној интернет страници СПЦ за Северну, Средњу, и Јужну Америку, 24.02.2020. Овај текст су надмоћно деконструисали епископи Митрофан канадски и Кирило буеносајрески и јужноцентралноамерички, а који су нелегално били одстрањени из рада Савета за Америке. За малу децу је било накнадно оправдање да нису позвани грешком! Тројац не одустаје од апологетике сопствених поступака, тако да испада да смо се сви напили луде воде и не разумемо ову високу науку и филозофију. Добро приметише Митрофан и Кирило: „Из тог разлога испада помало парадоксално да су наша браћа Архијереји из САД пристала да се сазове Црквено-народни Сабор на Флориди, где треба да се пониште све њихове одлуке са ”крњег” Сабора из Чикага, од јула месеца прошле године, и истовремено да наступају на том Сабору са најновијим текстовима који су усмерени на потврду и оправдање њиховог досадашњег рада. Још је парадоксалније да се стално понавља тврдња да на ’’крњем’’ Сабору у Чикагу ”није донета никаква одлука”? Тиме се вређа основна интелектуална висина тела и архијереја наше Цркве као и еминентних стручњака из области права који су већ више пута образложили неуставну позадину ”крњег” сабора из Чикага од јула прошле године“. Да, вређа нам се интелигенција. То је лајтмотив који се провлачи у свим наступима Тројца, па ћемо га наћи и у писму „Владе Дивца и виђених Срба“. „Свако ко тврди Светом Синоду да владика Лонгин, владика Максим или владика Иринеј желе одвојити наше епархије од Српске Православне Цркве или нема сазнања и погрешно је информисан, или злонамерно лаже. Заиста, чини се да ове дезинформације ствара и шири једна мања група клеветника док огромна већина наших верника у парохијама широм Америке подржава наше владике. Молимо вас да не узимате у обзир слабо информисане позиве једне неколицине клеветника како не би сте реметили мир и хармонију огромне већине“. Барем 10 пута је Максим поменуо како га Буловић не разуме. За мене се подразумева да не могу да га разумем, јер сам ја обични поп. Ова парола је у складу са централном идејом овог клана, наиме, да су они модерни и напредни, разумеју науку и дарвинизам, биоетичке проблеме и сексуалне, па, једном речју, нису затуцани. Зато се ките славним именима из спорта, културе и науке. Потписник овог писма је и члан “Српских Аполо 7” Давид Вујић, који је био коришћен претходних месеци као доказ затуцаности синодалаца, јер Буловић и Перовић кобајаги негирају да је човек слетео на месец и зато нису дали светосавски орден Вујићу, а за то га је предложио Добријевић! Но, добро је послати поруку како су синодалци затуцани! Наравно да ни Дивац ни Вујић нису писали ово писмо, јер рукопис одаје Добријевића, који је, како рекох, предложио Вујића за орден, а са Дивцем иде на Аустралиен Опен кад игра Ђоковић и тамо скупљају хуманитарне прилоге. Дивчева госпођа је директорица ове организације и за то прима плату, што није никакав грех, као што није грех ни скупљање овог новца. Дивац је аутор овог писма као ја студије о космичким зрацима... Тројац и придружени су озбиљна екипа и раде капиларно. Нико их не сме потценити. Видимо да овде користе лична познанства. Обичан човек је чуо за Владу Дивца, али није за Давида Перовића. Игра се са именима. Опаснија и безочна борба је преко медија и она се води непрестано. Први портал је био Теологијањет, а сам Благоје Пантелић, Максимов другар, ме је био позвао да сарађујемо. То се никад није остварило, јер стомак за тако нешто немам. Никли су као печурке после кише и други, као Директно са Иваном Ивановићем, па Црквена истраживања/ктуелности са Бачановићем, који је вероватно и иза твитера На Поукама банован итд. Ту је удомљен и григоријепоклоник Никола Станковић, који је избачен са Тв Храма. Имамо целу екипу ђедоиманих и сл. Карактеристично за ове беспризорне ликове је да кују у звезде Григорија, Максима, Атанасија, Амфилохија, и подржавају пучисте на Православном Богословском Факултету: Перишића, Кубата, Шијаковића, Вилотића, Јефтића... док сатанизују синодалце. Слика је црно-бела. Иако се епископи-налогодавци не оглашавају на овим порталима, никада се од њих нису оградили, јер су најамници на истима њихови посланици. Исус ће рећи да ћемо по делима познавати добро и зло. Ђедоимани На Поукама банован је скоро написао како треба да купим вијагру да бих задовољио своју жену, како је Порфирије Вучићев сарадник у признавању КиМ, да је Давид душевни болесник, Иринеј Буловић убица, а Патријарх без мушких атрибута. И упитах лика да неће сада да напише и неки пригодни текст о Исусовој молитви... Таса, Амфилохије и други не могу да негирају да су ово њихови духовни плодови. Ево ко их брани. И то не само ови ђедоимани, него и отворени атеисти, либерали и декларисани хомосексуалци и наркомани, што се видело ових месеци око ПБФ. Од почетка смо имали ово вређање интелигенције и негирање чињеничног. Најтежи ударац је Тројац имао због извештаја проте Велибора Џомића, који може некоме да буде несимпатичан, али нико не може да каже да је лимитиране интелигенције. Патетично делује када Тројац декларише оданост СПЦ и да се никада не би одвојили. Без стида пишу нешто што свако може да провери: „Као што је објашњено у оснивачким актима сваког од ентитета... коначни ауторитет/власт у сваком од ових световних ентитета припада „службеном положају епископа“ епархије које се то тиче, а за „службени положај епископа“ је јасно назначено да га контролише Свети Архијерејски Сабор СПЦ на основу власти Светог Сабора да поставља и смењује епископе са тог положаја/службе. Оснивачки акти ових ентитета јасно показују да је активни епископ онај који је валидно постављен од Светог Архијерејског Сабора СПЦ, и да уколико Свети Архијерејски Сабор постави новог епископа, тај нови епископ ће преузети власт над ентитетом. Ове ентитете опслужују директори и службеници постављени од валидно постављеног епископа, да би управљали и руководили корпорацијом“. Ово је лаж, јер по Устав, општа правила и уредбе, једнообразна правила и уредбе за парохије и црквено-школске општине српских православних епархија у Сједињеним Америчким Државама, чл. 14, 2 пише: „Епархијске Архијереје за Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама бира Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, првенствено од кандидата предложених од Епископског савета, који може да се консултује с ким нађе за сходно“. СПЦ Сабор не може да постави свог кандидата на САД епархијама, па и сада не може, по њиховом Уставу, да смени неког од епискпа! Овиме су се широм отворила врата за раскол, јер ако би Синод или Сабор сада рашчинио или пензионисао неког од епископа у САД, то не би имало ефекта пред САД бирократијом. Могли би само да га моле да се умирови, али видесмо и Атанасија колико се смирио по одласку у мировину. Још 6. јуна 2017 Илиној корпорација из 1935 конвертована је у непрофитну Илиној корпорацију. Априла месеца 2017, „на основу препоруке нашег спољашњег адвоката, име Илиној Корпорације из 1935. промењено је од „Српска Православна Црква у САД и Канади“ у „Српске Православне Епархије у Сједињеним Државама Америке“. Сада нећете веровати: Промену имена из 2017 године правдају актом из 2018, а у коме се не помиње то име! Дакле, већ су урадили све на своју руку, а онда, пост фестум се позивају на акт који тада није постојао! Пишу: „Као резултат претходно наведених тачака..., Свети Архијерејски Сабор је у мају 2018. године донео следеће одлуке...: Усвојити предлог... Лонгина,... Максима и... Иринеја, те, на основу члана 13. тачка 8. (15) и члана 33. Устава Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци..., одобрити територијално ограничење овог Устава искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама. С обзиром на ово, садашњи Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку преименовати у Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну, Средњу и Јужну Америку, са ингеренцијама највише црквено-јерархијске власти Српске Православне Цркве на том подручју“. Успостављање пак Српских православних епархије у САД омогућава подвођење истих и другим канонским јуриздикцијама. Јер смо имали, нпр., руске епархије под Цариградом на Западу. Национални предзнак не значи ништа. Сулудо је од ових кад нас убеђују да то појачава везу са матицом! Врата су се отворила и за друге вукове који би да откину део, а мислим на ткз. Слободну СПЦ. Сада су се активирали. То не треба потцењивати, јер се у бари, када се подигне муљ, лови. Њихов актуелни епископ Христифор је бивше духовно чадо Амфилохија Радовића, биран 2-3 пута за епископа, био у разним јуриздикцијама старокалендарским и заграничним, а био је у фракцији која је канонизовала (РИПЦ) Гермогена (карловачки синод РЗПЦ), кога је Павелић довео за владику Хрватске Православне Цркве, коју је, гле случаја, признавао Фанар али не и титулу патријарха за Гермогена. Вук длаку мења... Лже епископ Христифор је направио свој Синод, тако да може да покрије Аустралију, САД и западну Европу. То што голобради Христифор прави селфије и у католичком је имиџу, никоме од „истинских“ православаца не би сметало. Имамо остатке те цркве у САД, а они су победили и Лонгина на суду. У тој чорби су сви пријатељи и „пријатељи“: Лонгин са финансијером Слободњака г. Ратком Нешићем, Амфилохије са Лонгином који му је дао новац за Светигору, Добријевић са Радовићем се удружује у литије са Мајком Помпеом, иако је Амфилохије Добријевића раскринкао пред Синодом, Максим са Амфилохијем и Тасом, а ови се нервирају само око његовог дарвинизма, док му таоизам хвале... И кад имамо сав овај хаос и неморал, онда се не можемо чудити што нам кола иду на доле. Налазимо се у пандемонијуму. Григорије мрзи Џомића али воли Јаоникија. Добријевић упорно прогања попа Сашу Војводу... капиларно. Све је прецизно. Разапињу Митрофана, Кирила проглашавају за глупака. Покрећу петицију за рашчињење Буловића. Ја сам пак аутокефалан, научник и уметник, па не могу да ме рашчерече као колегу Сашу. Иако би то радо учинили. За не веровати је ова количина акумулиране мржње и жеље за профитирањем. Уздам се пак у Патријарха и његову снагу и разбор. И молим се за то.
  4. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије позвао је данас црногорску власт да се уразуми и не објављују рат против Бога, и да не настављају богоборно дјело својих претходника безбожника. Он је поручио да није лако против Бога ратовати и да ко год је Богу објавио рат зна се како је завршио. Звучни запис беседе Митрополит је ово поручио у манастиру Жупа никшићка, гдје је на дан молитвеног сјећања Светог Амфилохија Иконијског, свог имендана, служио Литургију са Високопреосвећеним Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгијом, Преосвећеним умировљеним Епископом средњеевропским г. Константином и домаћином Преосвећеним Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем. Митрополит Амфилохије је казао да је све у 2000. годишњој историји Цркве Божје у знаку Христовог распећа и васкрсења, и да је у том духу Јеванђеља призван и живот свих нас. Он је изразио жаљење што је у ово наше вријеме Влада Црне Горе наставила гоњење Цркве Христове: „Наставља се оно што се догађало кроз вјекове у име тзв. културе, заборављајући, а то јесте велика несрећа, да култура постоји зато што постоји култ. Тамо гдје нема култа, молитве какву смо ми овдје служили, нема ни културе. Култура је само љуштура онога што је суштина свега онога што су људи истински стварали кроз историју и суштина људског живота.“ Изразио је Архиепископ цетињски и наду да ће Бог да уразуми, како је рекао, оне које је вријеме избацило на површину, на власт у Црној Гори да не објављују рат против Бога: „Нијесу они први. Од проклетога цара Дукљанина Диоклецијана и Нерона, па онда редом до наших времена било је тих богобораца, читаве империје. И од ниједне данас нема стрва. Последња моћна богоборачка империја била је она бољшевичко-титоистичка. Ко се надао да ће она да нестане и пропадне! Нема данас ње, али има, нажалост, њених насљедника, и ових на Западу, који се све више одричу Христа Бога и Његове истине, Њега као пута истина и живота.“ Нагласио је да новотитоисти, сљедбеници наших титоиста, настављају то богоборно дјело својих претходника безбожника: „Није лако против Бога ратовати и нека их Бог уразуми да не објављују рат Богу, јер ко год је Богу објавио рат зна се како је кроз хиљаде година завршио. Да се и њима то не догоди, нек се врате Богу, вјери Божијој, изворној Црној Гори Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Ловћенскога Тајновидца, Црној Гори краља Николе која је била крштена Црна Гора и клањала се Христу Богу распетоме и васкрсломе, Њему служила. И све што је градила, градила је у име Божје, до оне ловћенске срушене и оскрнављене, обурдане капеле. Све је грађено у име Божје, за славу Божију и за част народа хришћанскога овога мјеста. Надамо се у Бога, има још наде да се и ови наши врате себи, свом разуму, да се врате својим прецима, светима оцима нашим, нарочито оцима светородне лозе Петровића, Светом Василију Острошком.“ Питајући коме сад треба да припадне манастир Светог Василија Острошког, Митрополит је казао да чак ни послијератни безбожници нијесу отимали храмове већ земљу, истичући да је Црква православна у Црној Гори ових дана од министра правде тражила да се прво врати оно што је отето и опљачкано од Цркве Божије послије рата. „Ево како они одговарају, неће да враћају, него оће да наставе и даље! Неће дати Бог! Ја се надам и молим Богу да им просвети разум, савијест и свијест да се врате сами себи, светињама и светим оцима нашим: Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, Светом Амфилохију и Григорију, које данас прослављамо, Светим мученицима, Свештеномученику Јоаникију и 120 свештеника које су њихови претходници убили у Црној Гори.“ Уколико би наставили започето дјело отимања и гоњења Цркве, то би био стид и срам Црне Горе и Црногораца, без обзира како се овдје осјећали: „Стид и срам пред Европом и пред свијетом. Надамо се у Бога да тога неће доћи, и да ће поново засијати име Божије и служење Богу и да ће се они вратити светињама, култури, односно култу, служби Божјој – Светој литургији да би знали шта је то култура и шта су дјела руку људских“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Ваше Високопреосвештенство, господо професори, предавачи, студенти, ђаци и сви присутни: драго ми је да могу данас да вас поздравим у древном Цетињу. У овом граду у коме се у току пет стотина година много шта издогађало, а и данас се догађа; граду који је препун знамења; препун величине и препун распећа али и непрекидног васкрсавања. Овај град између осталог је, као што је познато, и град светога Петра Цетињскога, најзначајније личности Цетиња, Цетињског манастира у свој његовој историји; најзначајније личности Црне Горе, рекао бих - и једне од најзначајнијих личности наше српске историје уопште. У исто вријеме, вјерујем да нећу погријешити ако кажем да је свети Петар Цетињски био и једна од најзначајнијих, најзанимљивијих личности краја XVIII и прве половине XIX вијека у читавој Европи. Имам утисак да по много чему у тадашњој Европи свети Петар Цетињски нема премца. Међу свецима тога времена једини који се може такмичити са њим јесте свети Серафим Саровски чудотворац, једна од нај значајнијих личности новије руске историје. Свети Петар Цетињски је личност која је у себи објединила много дарова, као ријетко која личност у историји европских народа. Није случајно да је он упоређиван - и с правом - с Мојсијем, са Исусом Навином, те двије најзначајније личности древне јеврејске историје, а преко јеврејства и хришћанске и европске и свјетске историје. Свети Петар Цетињски је значајан и по томе што је био не само митрополит, него је био и етнарх Црне Горе. Управљао је судбином, и духовном и тјелесном, Црне Горе. Објединио је у себи подвижника и ратника, испосника и мудраца, пјесника и писца најзанимљивијих посланица у нашој књижевности. Једном рјечју, он је био свестрана личност. Ево у том граду, у његовом граду, данас смо се сабрали на овај празник светих равноапостолних словенских просветитеља Кирила и Методија, и то сабрали око ове животне теме, увијек савремене теме проблема и смисла рата, философије рата. Добро је да баш на овом мјесту, у овом граду, отворимо разговор о тој теми, и то управо почињући са личношћу светог Петра Цетињског. Стога мој кратки уводни прилог овом симпосију биће размишљање на тему светог Петра Цетињског и проблема рата. Свети Петар Цетињски је живио, да употребимо његове ријечи, у времену када је "сва Јевропа била мутна и крвава". Суочен са својим сопственим распецем, суочен са трагичним распећем свога малог народа, Црне Горе, своје митрополије, сукобљен са моћном Отоманском империјом, и у исто вријеме сукобљен са Наполеоном, човјеком који је у његово вријеме одређивао судбину Европе. И то ратом и мачем. Све што се догађало на овим просторима, и све што се догађало на ширим европским просторима, преламало се кроз личност светога Петра Цетињскога. Кад је већ ријеч о тој теми, о његовом односу према рату, могли би кратко да кажемо да је он као човјек, као поглавар Црне Горе, као митрополит, као личност свога времена водио три врсте рата. Први рат који је водио, то је унутарњи, његов лични рат и његова унутарња борба о којој његов синовац, кога је он - како сам каже - измолио у Бога, говори да је то рат који се води између душе и тијела ("у њ ратује душа са тијелом"), најтежи рат из кога је он несумњиво изашао као побједник. Та унутарња побједа над самим собом преко које је загосподарио собом, била је темељ свих осталих његових побједа. Други рат, то је рат са злом домаћијем, који га је пратио од кад је постао свјестан самога себе до посљедњег његовог издиханија. Довољно је прочитати макар његове посланице које је писао послије 1820., око тридесетих година већ када га је Бог призвао себи у своје наручје, па да се види на каквом трагичном распећу је био свети Петар Цетињски управо због тога зла домаћега, због онога што је остало познато као крвна освета, као сукоби међу братствима, међу племенима. Као крвави пир који је вођен на плану братоубилаштва у самој његовој митрополији, односно у Црној Гори. И трећа врста рата са којом се он суочио јесте, да употребимо опет његове ријечи, то је рат "против општега непријатеља вјере и закона и слободе и отечества нашега". Прво да се задржимо кратко на његовом унутарњем рату. То је рат са собом. Старозавјетно гледано, а он је био по много чему и старозавјетни човјек, то је био рат јаковљевски и са Богом. Иако у његовом писаном дјелу није остало свједочанства о томе, као што је остало свједочанства у списима његовог синовца Петра II Петровића Његоша, о његовом рвању са собом, баченим у овај свијет. Несумњиво да се и он рвао са својим смислом, са трагањем за својим смислом, да се рвао са самим Богом, као што се Јаков рвао, о чему нам говори Стари Завјет. Свети Петар је био изразито снажна, и по природи даровита личност. Он је као дијете ушао у Цетињски манастир, од дванаест година. Та његова унутарња борба и његово сазријевање несумљиво да чини једну битну компоненту његовог живота. Али је он био и човјек свога времена: свој унутарњи подвиг, своја унутарња распећа, своју унутарњу борбу, своју "невидљиву борбу", како би је назвао свети Никодим Светогорац, он једино ако је исповиједао своме духовнику, о чему немамо неког записа. Сигурно је, међутим, да је исповиједао живоме Богу. Кроз то унутарње његово распеће, он је несумњиво духовно сазријевао и израстао у једну изузетну личност, изузетно снажну личност: Личност која зрачи не само на своје савременике, него и на своје потомке. Из свега онога што знамо о њему, што нам је оставио као свједочанство о себи, он је сву своју енергију, и духовну и тјелесну, принио Богу и ближњима на дар. Он спада у оне људе који не живе за себе, који не брину о себи, који све што имају жртвују. И то не само један дио свога живота, него свеукупност свога живота. Та његова унутарња борба, тај рат који је он водио са собом, и који води сваки човјек, резултирао је управо у унутарњу сјајну побједу над самим собом, над својом тјелесношћу, на укроћивању свога духа, на смиривању пред великом тајном Христа Бога кога он веома често помиње у својим посланицама; на приношењу себе као миомирни дар Светој Тројици, Богу Јединоме, коме он приноси на дар и свој Законик и своју Стегу, почињући их управо са именом Оца и Сина и Духа Светога. Та његова унутарња борба и извојевана побједа сама по себи, неодвојива је од борбе "за добро и мир међу народом", како он сам каже. И сада прелазимо, укратко, на ту другу врсту рата коју он води читавог живота. То је рат управо за добро и мир међу народом, међу братствима и племенима. "Радим од родјења и свагда у добру и миру међу овом крајином", како сам каже. Довољно је прочитати његове посланице, без да улазимо шире у историјска збивања и догађања међу црногорским племенима, па да видимо какав је стравичан набој, набој зла, постојао у самој Црној Гори. Тај набој наравно, има својих разлога - историјских, психолошких, социолошких. Међутим, Свети Петар је био принуђен да се носи са тим набојем, и да тај набој покуша да укроти; да том енергијом горштака, који су му били дати, управља, да их васпитава, да их усмјери у здравом правцу. Та енергија која се често пројављивала као разорна, демонска, убилачка па и самоубилачка сила, утемељена на себичности, на незнању, да не кажемо и на примитивизму; проузрокована најчешће и сиромаштвом, које је пратило ове крајеве кроз сву историју, па тако и у вријеме Светога Петра, - добила је у Светом Петру свога укротитеља и преобразитеља. Свети Петар је морао са тим злом непрекидно да се носи, да се непрекидно бори. Оно што је за њега карактеристично, за ту врсту његовог ратовања, јесте да је он као ријетко ко у нашем народу, а вјерујем и као ријетко ко на европским просторима, успио да оствари циљ своје борбе противу зла у средини која му је била повјерена; да извојује побједу и то без оружја. У једном од писама које пише негдје пред само упокојење, каже за себе да "он нема другога оружја сем пера и језика". Он је од ријетких владара који је народ свој, непокорни, ратоборни - ратоборни не само према споља, него међусобно закрвљени - успијевао да умири и утишавао и исцјељивао ријечју и пером. Има један запис Симе Матавуља, гдје он описује сабране главаре црногорске и Светог Петра како им држи бесједу. Почињући бесједу снагом пророка, изобличавао је њихове недостатке, њихове мане, све дотле док је видио да су они том снажном његовом ријечју укроћени. А онда је, каже Матавуљ, као благо небеско сунце миловао их својом очинском ријечју и љубављу. И гледао сам, додаје, те неукротиве горштаке како снагом његове ријечи постају као јагањци и приступају смјерно и смирено да цјеливају његову митрополитску руку и да приме од њега благослов. У том запису Сима Матавуљ нам је дао управо кратак приказ дјела и непрекидне борбе Светога Петра са крстом и са ријечју, с пером и присуством, са благословом и са проклетством - борбе противу зла у своме народу. И борбе за његово духовно ослобођење и његово духовно укрепљење. Треба прочитати његове посланице па видјети колико је било те мржње у народу, како је лако било дићи руку на ближњега, како је било лако Црногорцима убити један другога: Крве се Бајице и Доњокрајци, Цеклињани и Ријечани, Његуши и Црмничани, Морачани међу собом, братство са братством... Није било лако тај и такав рат ратовати. Он га је ратовао и водио на истински пророчки начин. Само древни јеврејски пророци су слични у том погледу светом Петру Цетињском. Кажем, нема у новијем времену личности сличније Светом Петру која је на такав начин покушавала и успијевала да се носи са злом у људима око себе, и да то зло без убијања, без тамница, без батина, снагом своје духовности, своје ријеци, искорјењује, да исцјељује народ и да му враћа благообразност и богообразност на коју га је Бог призвао. Свети Петар Цетињски је познат и по ратовима које је водио и са спољашњим непријатељима. То је трећа тема које би се морали дотаћи, када говоримо о његовом односу према рату. Познате су оне чувене двије битке, ево управо ове године сјећамо се њихове двјестагодишњице, на Мартинићима и на Крусима, у јулу и септембру мјесецу 1796., које је он сјајно извојевао. Поред те двије велике битке, Свети Петар је познат и по томе што је ратовао са моћном Наполеоновом војском у Приморју. Његова војска је допирала онда и до Дубровника. Као што је познато, он се заносио великом идејом стварања, обнављања, славеносербског царства, које би обухватало читаву Далмацију, наравно древну Зету и остале просторе који су везани за њих. Изненадјујуће је, поготово за наше вријеме, да један митрополит типа светог Петра Цетињског, један човјек са таквом духовношћу, са таквим духовним подвижницким настројењем (он је заиста био велики подвижник у свом личном животу, испосник, који је грабио сваку прилику да се повуче у молитвену тишину у своју камену ћелију гдје је сам са Богом разговарао), може бити и тако изврстан ратник и стратег. Откуда њему таква снага, витешка вјештина, и спремност да као ратник овога свијета потегне и сабљу, да узјаше коња. Да крене пред својим Црногорцима, да им одржи слово гдје их позива у борбу против непријатеља; и да он сам учествује у тој борби! Та чињеница не само што нам указује на сложеност личности светог Петра Цетињског, него нам управо указује на сложеност историјског нашег постојања у овом свијету; указује нам и на реалност рата као нечега што је немогуће избјећи. Било коме, без обзира на коме мјесту и положају се човјек налазио. Да ли је стари философ у праву, када је говорио да је "рат отац свих ствари"? Не бих у ту тему улазио, али је једно чињеница: рат је нешто што је својствено људском бићу откад човјек постоји овдје на земљи. Непрекидна борба, "борба непрестана" одвија се кроз сву људску историју - сукобљавање човјека са природом око њега, вођење рата са самим собом, сукобљавање његово са другим човјеком, другим људима око себе, то је нешто што припада људској историји у свим епохама, и нешто што припада, мањевише, сваком људском бићу. Како и чиме објаснити ту историјску чињеницу? Није лако на то дати одговора. Једно је јасно: у самој људској природи постоји несавршенство. Оно само собом изазива потребу за човјековим подвигом и сукобљавањем, све у циљу да би човјек превазишао у себи и око себе то што је несавршено, и да би на тај начин досегао до нечега што је савршеније у њему самоме. То несавршенство - оно је присутно у реалности људског историјског живота. Но, с друге стране, чињеница је и то да је историја сва у знаку борбе између свјетлости и таме, између Бога и Сатане, између зла и добра. У једном таквом знаку, тј. начину таквог поимања историје, можемо схватити и улогу и мјесто светога Петра Цетињскога. Васпитан, научен, обасјан истином Јеванђеља, он је сав био испуњен жеђу за добром. Као личност, он је сав био испуњен борбом за остварење добра у народу који му је био повјерен. Он је сав био испуњен жеђу за тријумфом добра и слободе и шире од његовог народа, у свијету. Како оправдати богословски и философски чињеницу да један епископ постаје ратник? То је нешто са чим се непрекидно суочавамо кроз историју, са недоумицом: да ли је то прихватљиво и да ли је то сагласно са Јевандјељем? Гледано новозавјетно, гледано кроз призму Христовог распећа и Његовог односа према ножу, тешко би било оправдати ратнички поступак светога Петра Цетињскога. И не само светог Петра Цетињског него и бројних других таквих епископа и хришћана кроз вјекове, који су се слично њему лаћали мача бранећи добро од зла, слободу од ропства. Ви се сјећате случаја пред Христово распеће, када је апостол Петар извадио нож и одсјекао ухо оном слуги Малху који је напао на Христа, и када је Христос рекао Петру: "Врати нож у ножнице, јер ко се ножа маши, од ножа ће и погинути". Ако би под том призмом посматрали понашање светог Петра Цетињског, онда Свети Петар тешко може да буде смјештен међу новозавјетне људе. Ако би мене питали, какво да дам објашњење хришћанске историје и историје хришћанских народа уопште, која је у знаку непрекидног ратовања, рекао бих да можда у правом смислу хришћанство још није ни почело да се остварује у људској историји; да се Нови Завјет тек негдје назире; да се он можда остварио само у појединцима који су се у потпуности уподобили са Христовом личношћу и са његовим голготским прихватањем распећа, и благосиљањем са распећа оних који су их клели и који су их распињали. Такав један чин, и такав отпор добра против зла је нешто што, има се утисак, не припада историјском човјеку. То је нешто што као стварност припада метаисторији, али као најдубља чежња и историјска потреба људска. Хришћанска историја, а у њу спада историја Светога Петра, а преко њега историја Црне Горе и српског народа уопште до наших дана, је мањевише повратак у Стари Завјет. Зато није случајно да се Свети Петар упоредјује са Мојсијем и са Исусом Навином. Можда историја још није ни почела да живи Новим Завјетом? Све дотле докле човјек буде приморан да се лаћа оружја, што значи да се брани од зла злом, или како би то формулисао синовац Светога Петра: "зло чинити од зла се бранећи, ту гријеха нема никаквога", људи су ближи Старом него ли Новом Завјету. То није новозавјетно начело, то је очевидно старозавјетно начело, али које је толико присутно и реално у животу да је неодвојиво и од хришћанске историје. Из дјела Светога Петра је очевидно да је и он ратник, да је прихватио рат као нужност, као неопходност да би се њиме одбранило име, светиња и отечество. Да би се њиме одбранила породица, да би се њиме одбранила "вјера", како сам каже, "и закон". Он не ратује зато што му се ратује: он ратује да би сачувао нешто без чега би човјек престао да буде човјек. Зато и када ратује, он ратује на витешки начин. Тако, на примјер, он поручује Махмуд-паши Бушатлији: "Ако је правда на твојој страни, да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је, међутим, правда на нашој страни, онда нека Бог пресуди међу нама." Ратујући и борећи се, он се на Бога и Божију правду ослања. Он не тражи своју побједу, он тражи да побједи Бог и Његова правда: "у имену Божијем је суд и правда". Име Божије, оно је коначно судија међу људима. Он се непрекидно труди - пишући пашама и везирима, и оним херцеговачким, и босанским, и скадарским, пишући Наполеоновим генералима, и са њима се сусрећући - да се избјегне свако крвопролиће, сваки сукоб. И максимално се при томе понижава и смирава. Али, кад види да нема другог излаза, онда он призива Бога у помоћ, онда он призива и своје Црногорце, да бране своја огњишта, свој закон и своју вјеру. Онда он помаже ослободилачке покрете, као што је помагао Карађорђев устанак, и радовао му се. Као што је са великом радошћу говорио и писао о почетку устанка у Грчкој, почетком XIX вијека. Има једна дивна његова посланица и у том погледу. Дакле, свети Петар Цетињски рат прихвата као нужност, као неминовност. Притом, опет подвлачим, он не ратује себе ради, свога самољубља ради, него је од оних који је спреман да жртвује себе за ближње своје, и за њихово добро, за одбрану онога што је најсветије за сваког човјека. Е тако, у том контексту требало би посматрати његову личност, у контексту тог тројног његовог ратовања: са собом самим, ратовања за побједу добра, мира, слоге међу онима који су му повјерени, и у исто вријеме за побједу мира и слоге и са другима, колико је то до њега. Али, ако је то немогуће постићи пером и ријечју, онда се Свети Петар прихвата и тог, тако да кажемо старозавјетног, свељудског оружја, прихвата се рата, не би ли тим путем помогао тријумфу добра, истине и истинске слободе у народу и међу народима. Ето толико са моје стране као уводна размишљања о личности Светога Петра, и о његовом односу према рату. Хвала вам. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећскога, Г. Амфилохије (Радовић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Какав је утицај црквене уније на идентитет православних народа, те како разумети мисао патријарха васељенског који је приликом доделе томоса украјинским расколницима рекао да би он могао бити проширен и на територију Белоруске православне цркве Да ће унијати на територији Украјине поставити питање уједињења с православнима украјинске националне цркве – није новина. О томе унијати говоре годинама уназад. Сада се са стварањем и додељивањем томоса неканонској УПЦ ово питање актуелизује. Иначе, идеју је промовисао трећи унијатски митрополит Јосиф Луцкој почетком 17. века. С неким изменама она живи и данас. Треба погледати шта из тога може да произађе. Званично се Римокатоличка црква одриче тих идеја из 17. века тврдњом да унијатство не може бити начин обнове хришћанског јединства. Та мисао је била поновљена приликом сусрета патријарха Кирила и папе Франциска у Хавани. Но католичка црква се чини ипак одриче тих речи папе. Могуће је очекивати да ће унијатска идеја опет бити актуелизована и да ће уследити одговор на то, што пак може довести до отвореног сукоба две цркве. С тачке гледишта православних, унија је зло, обмана и камен о који се спотиче православно-католички дијалог – каже у разговору за „Печат“ протојереј Белоруске православне цркве Александар Романчук. Православље и идентитет православних народа тема је Округлог стола одржаног на Институту за политичке студије на којем сте имали запажено излагање. Синтагма рат идентитетима изворно је руска. Да ли су насилни покушаји идентитетске конверзије данас највидљивији у руском свету? Првих година 14. века, када се део РПЦ нашао у саставу паганског Литванског кнежевства које је потом постало католичко, ондашњи властодршци су говорили православнима да је неопходно да се одрекну РПЦ. Своје захтеве су објашњавали државним интересима и као услов за усавршавање црквеног живота. Православни су се дуго томе опирали и њихови представницу су дуго чували канонско јединство. Међутим, средином 15. века догодила се подела која није довела до обећаног савршенства црквеног живота већ његове деградације и урушавања поретка. Тако ослабљена црква је могла бити увучена у унију. Преци Украјинаца и Белоруса који су ушли у Унију дошли су, услед полонизације и латинизације, до тачке историјског непостојања. Тек је Полотски сабор прекинуо тај процес и омогућио Украјинцима и Белорусима културни и национални развитак. Полотски сабор коме сте посветили свој реферат велики је догађај у православном свету. Ове године када се обележава 180 година од његовог одржавања, готово је прећутан. Зашто? Ове године на канонској територији Белоруске православне цркве обележава се 180-годишњица овог сабора. То јесте судбоносни догађај за православне не само у Белорусији већ у целој православној екумени. Овај сабор је ставио тачку на дуги период раздора који је започет у првој половини 14. века. Средином 15. века на Бретском сабору догодио се раскол на западну Литванску, и источну Московску цркву. Ослабљена црква у Литванској републици није успела да се одбрани од притиска католика. Као и у осталим земљама у којима је католичанство било државна вера, и у Литванском кнежевству православље је било под великим притиском. Притисак је некада сплашњавао, некада био жесток, али никада није престајао. Када је постављено питање поделе канонске територије РПЦ, властодршци Литванског кнежевства одмах су поставили циљ стварања уније и потчињавања верника себи. Подела из 15. века резултирала је 1596. закључењем црквене уније и потчињавањем православних власти римском папи. То је покренуло процес полонизације и латинизације. У другој половини 18. века унијатска црква је практично угушила православни идентитет. На територији Белорусије 80 одсто народа били су католици и унијати. Међу њима се развијао процес колонизације и латинизације који се називао жупна полонизација. У унијатског цркви било је људи који нису благонаклоно посматрали како овај процес тече. Они су желели да се обнови православна црква, док је већина тежила претварању унијатске у католичку цркву. Повратак у крило православља десио се 1839. године. Овај догађај био је моћан подстицај развоју белоруске националне спознаје и белоруске културе која се темељи на православној вери. Резултат нестанка уније је белоруска култура и савремена држава Белорусија. Кључна улога припала је митрополиту Самашком? Митрополит Самашки је био веома талентован, духовни човек који је самостално дошао до спознаје о истини и чистоти православља. Људски квалитети које је поседовао омогућили су му да стане на чело кругова унијатске цркве који су стремили повратку РПЦ. Његова улога у поразу унијата је непроцењива. Полотски сабор је значио враћање милион и по Белоруса у окриље РПЦ. Како се ова победа обележава на територији ваше митрополије? Белоруска православна црква, њено свештенство и монаштво свесно је чина и значаја улоге митрополита Семашког у враћању Белоруса њиховој изворној вери и идентитету. Прошла година на канонској територији БПЦ проглашена је годином митрополита Јосифа Семашког. Два важна датума су била опредељујућа за ту одлуку, 220 година од његовог рођења, и 150 година од његове блажене кончине. Јерархија БПЦ је осветлила лик и живот почившег митрополита подсећајући белоруску јавност на његову улогу. Како су се трагични догађаји у 20. веку који су се преламали преко територије Белорусије одразили на ишчитавање значаја митрополита и његове улоге у очувању православног идентитета? Почетком 20. века име митрополита Семашког било је познато свима православнима, али трагични догађаји који су уследили довели су до тога да је његово име било потпуно заборављено. У међуратном периоду, 1920-их и 1930-их година, Белорусија је била подељена на два дела. Један део је припао СССР-у који је водио ратну политику против РПЦ. Резултат тога су били уништени храмови, протеран клир и угушено сећање на митрополита Семашког. Други део наше земље нашао се у Пољској. Власти ове земље уложиле су велики напор да код православних верника избришу име митрополита Семашког и значај Полотског сабора. Ове године, већ сам поменуо, обележавамо јубилеј Полотског сабора и догађај који је обновио православље на белоруској земљи. Без њега белоруски језик, култура, идентитет и држава не би постојали у виду у којем их данас препознајемо. Да ли постоји иницијатива из РПЦ да се митрополит Семашки уврсти у календар светих? Процес канонизације започет је почетком 20 века. Његов животопис се појавио у зборницима подвижника РПЦ, у издању манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори. Но трагични догађаји су прекинули тај процес. Било би праведно да се то питање обнови. Убеђен сам да је он свети човек и да се поред Бога моли за нас, све православне. Да ли је видљиво присуство унијата данас, пре свега на простору бившег СССР-а? Да ли трагови некадашње уније могу имати капацитет за евентуално нови покушај прозелитизма? Унијатство се обновило после распада СССР-а, и највећа је Украјинска гркокатоличка црква. Она игра велику улогу у тамошњем друштвено-политичком животу. У Белорусији од почетка деведесетих година почеле су да се отварају унијатске парохије. Данас их има око 20. Белоруска гркокатоличка црква нема свог епископа и не можемо говорити о томе да они данас играју неку важну улогу. Ипак, не би требало занемарити да одређени интелектуални кругови, као и омладинске организације, показују симпатије према унијатима. То је заметак на коме унијатска црква покушава да се шири и јача у Белорусији. Одакле креће логистика, који су путеви њиховог финансирања… Они не уживају подршку белоруских власти. Број њихових парохијана није велики, цркава такође имају мало и углавном се окупљају у импровизованим објектима где служе литургије. Како објашњавате симпатије које млади људи у Белорусији показују према њима? У време распада СССР-а, и у време формирања нових држава рођено је много историјских митова. Један од њих који се пропагира је да је белоруска национална религија унијатство. С аспекта православних, пораз уније је омогућио развој белоруског народа. У време уније инсистирало се на денационализацији. То су две неупоредиве позиције. Православна црква није против обнове унијата нити се бори против њих. Наш задатак је да се утврђујемо у вери, да је сведочимо и, како каже наш митрополит Павле, људи ће сами правилно изабрати. Да ли сукоб који тиња између Москве и Цариграда оправдава страховање да присуствујемо крају јединства православља? Православље пролази кроз тежак период, али се надам да до раскола неће доћи. Да ли је видљив утицај Фанара у Белорусији? У време додељивања томоса васељенски патријарх је изрекао мисао о томе да дејство томоса може бити проширено и на канонску територију Белоруске православне цркве. Не могу рећи да у БПЦ постоји велика подршка идеји да се приклони Цариградској патријаршији. Та идеја улази споља, и лично не познајем свештеника који би био спреман да се потчини јурисдикцији Константинопоља. Предстојатељ БПЦ митрополит Павле тврдо се држи канонског јединства с РПЦ, и тешко је мислити да је одвајање од Мајке цркве могуће. Ипак, неопходно је борити се за очување канонског јединства пре свега духовног. Какви су контакти БПЦ са Српском православном црквом? Везе су значајне, дубоке и видљиве. Наш клир често долази у Србију, и ми смо исто тако често домаћини српском монаштву. Идентитет православних народа Зборник научних радова „Православље и идентитет православних народа“ објавио је Институт за политичке студије из Београда, а приредио др Зоран Милошевић, научни саветник. Ово је девета књига у едицији „расправе“ која садржи 18 научних радова аутора из Србије, Русије, Белорусије, Босне и Херцеговине и Молдавије. Зборник је посвећен у Србији мало познатом Полоцком црквеном сабору одржаном 1839. године чија је најважнија одлука повратак унијата (православних који су признали папу за врховног поглавара) у окриље Руске православне цркве. То је једина победа православних над унијом, а најзаслужнији за овај подвиг је митрополит Јосиф Семашко, којега многи Белоруси сматрају светим човеком. С обзиром на то да Римокатоличка црква и Запад већ више векова успешно разарају православне народе, овај зборник је покушао да одговори на питање зашто православни имају кризу идентитета и како је превазићи. Тим поводом на Институту за политичке студије одржан је Округли сто на којем су учесници из земље и иностранства изнели своја виђења овог проблема. Извор: Печат
  7. Информациони рат и како се од њега одбранити СЛОБОДАН СТОЈИЧЕВИЋ петак 19. јул 2019. 10:15 Није све онако како нам се сугерише на интернету. Посебно у ситуацији када се против наше државе и Цркве води информациони рат ShareTweet Када у ово данашње лудо и помахнитало време читамо вести да су свештеници СПЦ осветили ово, осветили оно, молили се за рејтинг Пинка, ми мали, „обични“ верници можемо помислити да је Црква такође изгубила компас и да је за новац спремна да продаје благодат. (Иначе „продавање благодати“ је грех и јерес, назива се „симонија“) Увек када овако нешто прочитам и ја се запитам да ли има смисла бити „хришћанолудак“, „губитник“ и „овца“ која иде у цркву недељом, пости, исповеда, причешћује се… кад су се већ и сами свештеници „у коло уфатили“? Данас не само да „грађанисти“ и „другосрбијанци“ имају шта да кажу о мисији Свете Цркве Христове на земљи, већ и „формални православци“ (којих је по статистци преко 90 одсто у нашем народу) почињу озбиљно да разматрају „шта то поп ради и зашто“, почињемо да о томе дајемо свој суд, да пресуђујемо „на чијој страни су који поп и који владика“. Друштво процењује делатност Цркве на основу кратких вести из медија, иако поштено говорећи ништа и не зна о самој Цркви, о њеној улози, мисији, нити унутрашњој организацији која је у функцији те мисије. Сваки човек крштењем постаје члан Цркве Христове, али то не значи да било шта зна о Цркви. Та 2-3 одласка у цркву током године, слављење славе са кумовима и пријатељима и „три најважнија догађаја у животу“ (крштење, венчање и опело) уз учешће „попа“ – обнављају чланство у Цркви, али не дају праву „охристовљеност“ и духовни преображај, који би били кључ за разумевање Цркве Христове и шифра за „декодирање“ улоге и учешћа Цркве у друштву, али и у животу појединца. У суштини само негде око 2 одсто становништва које је заиста члан Цркве – јер узима учешћа у животу Цркве – може заиста да процени неки поступак јер функцију Цркве сагледава „изнутра“ и „функционално“, а не процењивачки „објективно“ и „споља“, као „корисник религиозних услуга“. Како ово изгледа у пракси? „БАЋУШКИНА“ ЛЕКЦИЈА Имао сам прилике да чујем причу о једном свештенику у Москви негде средином 90-их. „Баћушка“ (како Руси зову свештеника) је испричао како га је један врло богат човек, повремени посетилац његове цркве позвао да освети његов нови „посао“. Свештеник је био у недоумици: по оделу је човек био пристојан, по понашању чак и превише фин, понизан и сервилан у комуникацији са свештеним лицима. Али је било очигледно да је „мутан тип“ и највероватније криминалац. У цркву је ретко долазио и никад на службу, али кад дође, увек је лично свештенику давао повећи прилог за храм. Чак се наметао утисак да је тај прилог за цркву његов лични однос са Богом, тј. да он у ствари Богу даје „тал“ од мутних послова који су добро прошли и да је то неки његов начин да Бога „части“ што није ухваћен и ухапшен. Сваки тај прилог свештеник је примао и употребљавао за потребе реновирања цркве, али није хтео да ставља у црквену касу и дели себи и другим свештеницима, јер није било баш најјасније да ли је новац „чист“, а опет одбити прилог за цркву значило би осудити човека на основу утиска који не мора да буде исправан и тако у име Цркве одбацити човека који је можда искрен. Али овога пута ситуација је била другачија: човек је дошао у цркву и позвао свештеника да освети његове нове канцеларије и његов нови посао. То више није био прилог који је долазио „post factum“ од зараде, од већ учињених дела за која свештеник нема сазнања. Ово је већ значило да се, можда и несвесно, унапред освећује нека криминална активност. Слободан Стојичевић говори на промоцији своје књиге „Мрежни рат против Срба”, Панчево, 14. март 2019. (фото: Правда/Миливој Васиљевић) Свештеник је овај догађај и ову дилему описивао у ужем кругу редовних верника који су пили чај после службе недељом и све их је интересовало како је ову дилему решио. Баћушка је верницима који разумеју Цркву „изнутра“ (а не медијима) овако одговорио: „Да, отишао сам да се помолимо заједно Богу. Тамо су били и „партнери“ у том новом послу. Све један страшнији од другог. Већина је била набилдована, обријаних глава, са тетоважама и неком агресијом у очима. Део је био у оделима, али са неким подмуклим и подсмешљивим погледом у очима. Повремено су се уротнички осмехивали и заверенички намигивали једни другима. Али ја сам помислио: да ја призовем Бога и урадим оно што је моја дужност, а Бог ће већ знати шта и како. Док су ме позвали – ја вероватно треба да урадим како траже и извршим своју свештеничку дужност. Помолили смо се и молитвено позвали Бога да помогне и садејствује“. После ових речи настала је прво тишина, па одмах потом и граја, јер су сви у глас кренули да или осуђују, или оправдавају свештеника. Тек након десетак минута, кад се галама стишала, неко се досетио да упита свештеника: „И како Ви сад са ове дистанце гледате на тај Ваш поступак?“ Свештеник је благо одговорио: „Све се добро завршило! У месецима који су уследили посао је пропао, ништа нису успели да ураде, „фирма“ се полако распала а „компањони“ разишли свако на своју страну. Чак се нису ни посвађали и поубијали пошто је посао тихо умро пре него што је и рођен. Тај човек што ме је позвао на освећење – никад више није доносио велике прилоге за храм, јер очито више није имао за шта да се ’тали са Богом’. Виђам га и дан-данас, живи мирно, оженио се, нашао неки посао и има децу. Бог је заиста помогао онима који су га звали у помоћ, само није урадио оно што су они тражили већ оно што је било добро за њих“. ШТА СУ „ДЕМОТИВАТОРИ“ У том светлу би било добро да, као Православни Хришћани гледамо на сва освећивања Пинкових снимања, ноћних клубова, аутомобила, скупих кућа… Ми превише верујемо себи и својим очима које гледају оно што медији желе да видимо. Да погледамо један пример како медији манипулишу нашим очима и како то изгледа у пракси. Руска држава је ангажовала посебне фирме које се баве „интернет безбедношћу и заштитом репутације“. Ове службе имају задужење да прате токове информација на руском интернету 2 („ру.нет“ 2 – руске и рускојезичке друштвене мреже). Као једна од најважнијих установа у руском друштву – Руска православна Црква је под сталним нападима на друштвеним мрежама, али и под заштитом ових владиних агенција. На пример: на руском делу интернета појавила се објава (унос) која је у кратком року подељена од стране десетина хиљада „налога“ на друштвеним мрежама (ми смо навикли да једног човека поистовећујемо са једним налогом на друштвеним мрежама. То није истина, постоје професионални „интернет радници“ који имају десетине, па и стотине налога. А постоје и цела предузећа која делују под једним „инфлуенсерским брендом“ као што је, на пример, Наваљни). Он је изгледао овако (видети испод): На регистарској таблици „свештеникових“ скупих кола на овој фотографији пише: „светац“, а испод слике пише. „Не кради, Црква не воли конкуренцију“ Овакава објава има елементе хумора и врло је пријемчива за дискредитацију Цркве код младих, који су најчешћи „конзументи“ друштвених мрежа. Код конзумента се ствара утисак да је ово неки дебели, богати сеоски свештеник поред својих нових скупих кола. Овакве објаве се стручно називају „демотиватори“ и користе се за дискредитацију одређеног „бренда“, то јест нечије репутације. Без обзира да ли је у питању нека државна институција, војска, црква… принцип је исти као код „ратова брендова“, само што се користи за подривање репутације државе, а не комерцијалног бренда. Чест случај „демотиватора“ су, на пример, објаве у којиме се пореди доручак у „нашој“ и „њиховој“ болници, или фасаде на „нашој“ и „њиховој“ болници (или школи, дечијем обданишту, итд). Зато ми на „срб.нет“-у (српском интернету 2 – друштвеним мрежама на српском језику) често видимо разне објаве које блате, омаловажавају и исмевају Србију, Републику Српску, косовски завет, државне институције, народ, војску, Цркву, политичаре… И увек овакви „демотиватори“ имају „блиц ефекат“; они нису смишљени да би се човек замислио над поруком, већ да се негативна порука кратко и јасно „закачи“ за подсвест. Често се демотиватори и не упамте, већ током времена код „конзумента“ стварају утисак да је све пропало, да се све распада, да су сви корумпирани, да ништа више свето нема, да смо „дотакли дно дна“… (овде већ почиње разговор о кумулативном ефекту и о когнитивном рату, о чему ћемо другом приликом). РУСКИ ПРИМЕР У Русији је, срећом, мало другачије. Постоје, као што смо рекли, специјализоване агенције и фирме које имају задатак да реагују на овакве нападе. Како се то ради? Један од начина (у овом конкретном случају са демотиватором против Цркве) је – проучавање метаподатака. Од почетка 2000-их сви модерни дигитални фото-апарати заједно са фотографијом „пакују“ и неколико секунди звучног записа у тренутку снимања фотографије, односно тзв. метаподатке – кад и где је снимљена… Када се од стране стручњака овај демотиватор „отпакује“, лако се нађе – првобитни снимак од кога је демотиватор настао. Ево оригиналних снимака: Шта се све види на овим фотографијама? Види се поносни власник новог аутомобила са породицом, а што је најважније јасно се види и да свештеник није власник, већ да је више пута фотографисан док је освећивао аутомобил по жељи власника. Осим тога, они који иду у цркву знају да то што је свештеник са епитрахиљом значи да обавља неку свештену радњу, односно да је „на послу”. То је сасвим супротно у односу на оно што би се могло закључити из „демотиватора”, да се свештеник хвали новим скупим колима. На крају, виде се и праве регистарске таблице. Све ово говори да конкретни демотиватор није тек фотографија коју је неко на брзину фотографисао, направивши шалу на рачун свог свештеника, већ су фотографије украдене и на њима је озбиљно рађено; цео тим је осмишљавао ефекат и начин да се од тих фотографија направи демотиватор којег ће руска омладина видети на секунд док бесциљно тумара друштвеним мрежама. Ово је само један мали пример како „очи могу да преваре“. Тако да није све како се чини. А нарочито није све како се чини када против наше Отаџбине и наше Цркве западне службе воде информациони рат. Насловна фотографија: Правда/Миливој Васиљевић Слободан Стојичевић је аутор књиге „Мрежни рат против Срба”. Ексклузивно за Нови Стандард Извор Нови Стандард
  8. Њима треба Острог симболички, Свети Василије и Свети Петар. Због тога желим да им поручим и подвучем – ко удари на Острог и на Светог Петра Цетињског проћи ће као и сви који су су то раније радили, а то није нимало добро. Дешавања око крстионице „Суза Његошева“ на Михољској Превлаци су подигла свијест народа који је схватио да је то увод у коначни обрачун режима са Православном црквом у Црној Гори, истиче горњогрбаљски парох, јереј Миајло Бацковић. „То је подигло свијест, а њихова мржња је изашла на видјело. „Не пада снијег да покрије бријег“, то се показало и са нашом крстионицом. Она је била пробни балон и показало се да је народ бранио своју светињу. Показало се да и овај закон о тзв „слободама вјероисповјести“ је нешто на што ће народ прије свега реаговати. И на Михољској Превлаци реаговали су народ и Црква. Ми као клир ћемо светиње да бранимо што се каже „по службеној дужности“, јер знамо шта је у питању, али народ осјећа да је угрожен његов стуб и темељ. Најбитније је да то осјећају не само они који се национално осјећају Србима и који чак гласају за ДПС и партије које доносе овај закон“, казао је Бацковић за ИН4С. Ово ће, навео је он, нажалост бити велика подјела. „Оно што је најбитније да се народу каже разумљивим језиком је да овај закон, ако буде усвојен, доноси грађански рат у Црној Гори. Ми на то не позивамо, да нас не означе као реметилачки фактор, него се то видјело у случају крстионице. Када су јаке полицијске снаге дошле у 4,20 ујутро, до 9 сати скупило се на на Михољској Превлаци преко 1 000 људи да брани крстионицу. Ево два и по мјесеца траје одбрана крстионице. Да ли се ико икад из власти појавио да преговора са нама? Не. На Сињајевини је народ своје ставове бранио седам дана и премијер Душко Марковић је рекао: „Нећемо дозволити да народ мрзне и кисне, него ћемо поступити по вољи тога народа“. Исто се десило на Жабљаку и у Бару. Показало се да Бокељи Подгорици нијесу исто што и остатак Црне Горе, да они Бокеље гледају као грађане другог реда. Ми нијесмо равноправни грађани ове државе, јер да јесмо они би дошли овдје не послије два и по мјесеца, него би дошли првих дана да разговарају са народом, јер народ жели да одбрани своју светињу“, каже Бацковић. Он сматра да је нови Предлог закона о слободи вјероисповијести значајно гори од онога из 2015. „Гори је, перфиднији и опаснији од Енвер Хоџиног укидања слободе вјероисповјести. Овај закон по коме неки ресорни министар може да одређује шта је црква, а шта не и да односи одлуку о укидању вјерских заједница само на основу његовог политичког мишљења, то је директно мијешање политике. То нијесу радили ни комунисти. Тито то не би дозволио и људи који су убијали свештенике и прогањали их то себи нијесу дозволили. Нијесу ишли толико далеко колико је отишао овај однарођени режим са овим законом. Најбитније је рећи сви би требало да прочитају ово законско рјешење. Није добар, јер у свим тачкама укида само Митрополију црногорско-приморску и њој отима имовину“, казао је Бацковић. Према његовим ријечима, ово није закон за све вјерске заједнице. „Врло је јасно плански писан да би се сузбила Српска православна црква у Црној Гори, односно Митрополија црногорско-приморска. Да се не лажемо, многи људи причају „треба им Острог због пара“. Не. Они имају много више пара него што Острог може да заради од донација вјерника. Њима треба Острог симболички, Свети Василије и Свети Петар. Због тога желим да им поручим и подвучем – ко удари на Острог и на Светог Петра Цетињског проћи ће као и сви који су су то раније радили, а то није нимало добро. Мене не радује шта се све може десити, јер знам шта је рат и шта рат доноси и колико је браоубилачка крв у Црној Гори настала на подјелама није смирена. А они те подјеле подгријавају – зеленаши и бјелаши, четници, комите и партизани. У Црној Гори тренутно постоји осам подјела и на тим подјелама желе да овај закон спроведу и да изазову братоубилачки рат. То је врло опасно. Зато се молим Господу у нашој крстионици Ловћенског Тајновидца да уразуми те људе и да виде гдје води овај закон“, казао је Бацковић. Ми се, додао је он, против закона не боримо због хира, или што предсједник Мило Ђукановић поручује „великосрпске идеје“ коју чува Митрoполија црногорско приморска. „Напротив. Ми чувамо црногорску идеју, чувамо истинску, праву Црну Гору која никад није ударала на Цркву. То се види у свим законима, од Ивана Црнојевића, преко Петровића до свих владара који су држали до себе па чак и у комунизму. Видјело се да нијесу хтјели да узму Цркву и њом управљају јер се зна ко управља Црквом. Битно је да позовемо све људе да у суботу 15. јуна дођу у Подгорицу у што већем броју. Наш број и присуство тога на дана Тројичинданском сабору и литургији показаће овом однарођеном режиму шта мисли већинска православна Црна Гора. Недавно у некој емисији о референдуму за независност Црне Горе чуо сам једног муслимана који је о томе афирмативно причао и рекао истину. Од 55 одсто оних који су гласали за независну Црну Гору, само 20 одсто било православних, а остало су све биле мањине. Од тих 20 одсто православних који су гласали под разним принудама, од останка на послу итд. чак и они неће жељети да се овај закон спроведе“, казао је Бацковић. Према његовим ријечима, воља већинске православне Црне Горе је да се не спроведе овај дискриманаторски закон и да се са Црком разговара како треба. „У светом Јеванђељу Господ каже: „Ја нијесам дошао да укинем законе, него да их испуним“. Испунио је законе тако што је побиједио неправду, наметање, лаж, смрт и донио највећи закон- закон љубави. Кроз тај закон ми као Црква, и ми браниоци светиња на Михољској Превлаци позивамо надлежне, министра, предсједника и премијера да добро размисле и не успостављају злу крв међу народом. Ми смо на Михољској Превлаци прије мјесец и по одлично видјели како то изгледа“, истакао је свештеник Миајло Бацковић. Извор: ИН4С
  9. Имају ли ратови верску позадину? Да ли православни хришћанин треба да служи војску? Како Православна Црква гледа на рат и ратовање? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом? На ова и многа друга питања, у емисији "Оче, да те питам" одговарао је протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе. Емисија је реализована 28. марта 2019. године. Звучни запис доносимо са званичне интернет странице Радија Беседе.
  10. Јеванђеље нам говори да живимо у свету који није онакав какав је Бог желео да буде. Наш свет је, бар делимично, под влашћу „кнеза овога света“ (Јн. 12, 31), који је „убица од почетка“ (Јн. 8, 44). Убиство, убијање, рат и смрт су саставни део самог постојања света. Некако, човек је увек био у стању да разуме трагику убијања, јер је искусио страх за себе, за своје вољене, али човек никада није био у стању да заустави ратове, убиства, и друге облике убијања. Јеванђеље објашњава зашто је ово овако: у позадини светске трагедије се налази зли планер – „убица“ од почетка – Исус Христос је први који га је раскринкао, назвавши га правим именом – „убица“ – и онда му је одузео силу тако што је прво слободно принео себе на смрт, а затим се подигао из мртвих дарујући нам слободу од смрти. Хришћанска одговорност састоји се, дакле, од делања у складу са Христом и делања у Христу тако што се живот даје другим људима, самоме свету. Како онда он може бити умешан у убијање? Током векова, Црква – њени светитељи, Сабори, њени најбољи чланови – су решавали овај проблем на различите начине, који искључују једну општу формулу. С једне стране, Црква је убијање увек недвосмислено сматрала за зло. Св. Василије Велики (†379) за све војнике који су учествовали у рату прописује период покајања, који се састоји од неколико година уздржавања од Светог Причешћа. Али постоје и другачији случајеви, када је божански благослов даван другим светима пре ратова и битака: св. Константину (Великом) пред битку са паганским царем Ликинијем; св. Александру Невском, када се борио са западним освајачима; св. Сергије (Радоњешки) је благословио Димитрија Донског пред одлучујући сукоб са Татарима, и чак је и послао двојицу својих монаха да учествују у борбама. Ови примери не показују да је убијање добро. Светитељи нису подстицали убијање, већ жртвовање; они су благосиљали људе да дају своје животе, не да узимају животе других; јер су се они, сви, радовали у миру а не у рату. Идеја благословеног жртвовања се заправо налази у речима Христовим: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). Оно што примећујемо у свему овоме је да је Христос увео у наш свет – свет у којем постоје убијање и смрт – нову стварност: нови божански живот који нас ослобађа од страха, није нас издвојио из света, већ нас је послао у свет, како бисмо могли да га преобразимо изнутра. Бивствовање и живљење у свету подразумевају укључивање, а не повлачење; одговорност, а не бежање. Где постоји рат – посебно савремени рат – ко су учесници? Једино војска? Засигурно не, већ и сви они који учествују у снабдевању војске и, самим тим, сваки порески обвезник. Заиста доследан „пацифистички“ став подразумева одбијање плаћања пореза и потпуно повлачење из друштва. Али да ли је то најбољи начин да се друштво учини бољим, и да „љубимо браћу своју“? Напослетку, права разлика између војника на линији фронта и пореског обвезника је у томе што први „полаже живот свој за пријатеље своје“, док други то не чини. Али обојица су, заправо, укључени у рат. Прави проблем је, како мислим, заустављање ратова пре неголи појединачно практиковање „приговора савести“, који је брз и варљив начин на који се неко „искључује из убијања“. Хришћани заиста имају дужност да се боре против рата као начина за решавања конфликата, а нарочито против безумља потраге за националном надмоћи. Али, шта је са законитом одбраном? Да ли је Пољска 1939. године, када ју је напао Хитлер, требало да практикује ненасиље? Да ли је било боље за Енглеску, Француску и Америку да пусте Хитлера да убија Пољаке, Јевреје, Румуне, Грке итд. без војног мешања? Очигледно, проблем „освајачких ратова“ и „одбрамбених ратова“ није проблем добра и зла, већ проблем већег или мањег зла. Ако хришћанство никада није опраштало апсолутни пацифизам, то је само због тога што је знало да апсолутно добро, апсолутна љубав и блаженство нису од овога света. Хришћанин предокуша ове ствари. Он покушава да их колико је год могуће уведе у свој живот и у живот друштва, али – докле год живи у овом свету – он је приморан да размишља у оквирима „мањег зла“, а не „апсолутног добра“. Ово је основ оправдане самоодбране. Међутим, Црква никада није осудила одговорни и селективни „приговор савести“, посебно када он обухвата значајно служење друштву и када се не схвата као самооправдано бежање, већ као сведочење за истину и правду. Самој држави се не може дати апсолутно и непогрешиво право да суди о томе који су ратови праведни! Убиство у било ком облику је зло, чак и ако је некако скопчано са личним ризиком и жртвовањем. Оно може бити мање зло од лицемерног повлачења из одговорности, које с друге стране може да доведе до још више убијања наше недужне браће и сестара – од стране других. Извор: Теологија.нет
  11. Јеванђеље нам говори да живимо у свету који није онакав какав је Бог желео да буде. Наш свет је, бар делимично, под влашћу „кнеза овога света“ (Јн. 12, 31), који је „убица од почетка“ (Јн. 8, 44). Убиство, убијање, рат и смрт су саставни део самог постојања света. Некако, човек је увек био у стању да разуме трагику убијања, јер је искусио страх за себе, за своје вољене, али човек никада није био у стању да заустави ратове, убиства, и друге облике убијања. Јеванђеље објашњава зашто је ово овако: у позадини светске трагедије се налази зли планер – „убица“ од почетка – Исус Христос је први који га је раскринкао, назвавши га правим именом – „убица“ – и онда му је одузео силу тако што је прво слободно принео себе на смрт, а затим се подигао из мртвих дарујући нам слободу од смрти. Хришћанска одговорност састоји се, дакле, од делања у складу са Христом и делања у Христу тако што се живот даје другим људима, самоме свету. Како онда он може бити умешан у убијање? Током векова, Црква – њени светитељи, Сабори, њени најбољи чланови – су решавали овај проблем на различите начине, који искључују једну општу формулу. С једне стране, Црква је убијање увек недвосмислено сматрала за зло. Св. Василије Велики (†379) за све војнике који су учествовали у рату прописује период покајања, који се састоји од неколико година уздржавања од Светог Причешћа. Али постоје и другачији случајеви, када је божански благослов даван другим светима пре ратова и битака: св. Константину (Великом) пред битку са паганским царем Ликинијем; св. Александру Невском, када се борио са западним освајачима; св. Сергије (Радоњешки) је благословио Димитрија Донског пред одлучујући сукоб са Татарима, и чак је и послао двојицу својих монаха да учествују у борбама. Ови примери не показују да је убијање добро. Светитељи нису подстицали убијање, већ жртвовање; они су благосиљали људе да дају своје животе, не да узимају животе других; јер су се они, сви, радовали у миру а не у рату. Идеја благословеног жртвовања се заправо налази у речима Христовим: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). Оно што примећујемо у свему овоме је да је Христос увео у наш свет – свет у којем постоје убијање и смрт – нову стварност: нови божански живот који нас ослобађа од страха, није нас издвојио из света, већ нас је послао у свет, како бисмо могли да га преобразимо изнутра. Бивствовање и живљење у свету подразумевају укључивање, а не повлачење; одговорност, а не бежање. Где постоји рат – посебно савремени рат – ко су учесници? Једино војска? Засигурно не, већ и сви они који учествују у снабдевању војске и, самим тим, сваки порески обвезник. Заиста доследан „пацифистички“ став подразумева одбијање плаћања пореза и потпуно повлачење из друштва. Али да ли је то најбољи начин да се друштво учини бољим, и да „љубимо браћу своју“? Напослетку, права разлика између војника на линији фронта и пореског обвезника је у томе што први „полаже живот свој за пријатеље своје“, док други то не чини. Али обојица су, заправо, укључени у рат. Прави проблем је, како мислим, заустављање ратова пре неголи појединачно практиковање „приговора савести“, који је брз и варљив начин на који се неко „искључује из убијања“. Хришћани заиста имају дужност да се боре против рата као начина за решавања конфликата, а нарочито против безумља потраге за националном надмоћи. Али, шта је са законитом одбраном? Да ли је Пољска 1939. године, када ју је напао Хитлер, требало да практикује ненасиље? Да ли је било боље за Енглеску, Француску и Америку да пусте Хитлера да убија Пољаке, Јевреје, Румуне, Грке итд. без војног мешања? Очигледно, проблем „освајачких ратова“ и „одбрамбених ратова“ није проблем добра и зла, већ проблем већег или мањег зла. Ако хришћанство никада није опраштало апсолутни пацифизам, то је само због тога што је знало да апсолутно добро, апсолутна љубав и блаженство нису од овога света. Хришћанин предокуша ове ствари. Он покушава да их колико је год могуће уведе у свој живот и у живот друштва, али – докле год живи у овом свету – он је приморан да размишља у оквирима „мањег зла“, а не „апсолутног добра“. Ово је основ оправдане самоодбране. Међутим, Црква никада није осудила одговорни и селективни „приговор савести“, посебно када он обухвата значајно служење друштву и када се не схвата као самооправдано бежање, већ као сведочење за истину и правду. Самој држави се не може дати апсолутно и непогрешиво право да суди о томе који су ратови праведни! Убиство у било ком облику је зло, чак и ако је некако скопчано са личним ризиком и жртвовањем. Оно може бити мање зло од лицемерног повлачења из одговорности, које с друге стране може да доведе до још више убијања наше недужне браће и сестара – од стране других. Извор: Теологија.нет View full Странице
  12. Његово преосвештенство Епископ дизелдорфски и њемачки г. Григорије рекао је да БиХ и регион захтијевају прије свега мир и стабилност, али да се и у миру не смије постићи неправедно рјешење које ће генерисати нови рат. Владика Григорије је прецизирао да мир подразумјева толеранцију, демократију и примјењивање закона. Он је за „Еуроблиц“ рекао да БиХ, као и читав регион који је још изван ЕУ, мора да постигне и достигне најбоље европске вриједности, а да ли ће или неће ући у ЕУ након постизања тих вриједности биће мање битно. – За нас би погубније било да уђемо у ЕУ, а да останемо у својим патолошким мржњама и нерегуларностима сваке врсте, у освајању моћи по сваку цијену, у ниподашатавању другога – рекао је владика Григорије. Епископ Григорије каже да Срби не треба да се баве другима, „јер и тако имају превише посла сами са собом“ и да, осим Божијих закона, треба поштовати и људска правила и законе у правом смислу те ријечи, што је Србима као народу потребно да би напредовали, не угрожавајући при томе никог другог. – Људи ће јако тешко доћи до тако дубоке самосвијести и сами од себе престати да се боре за власт и моћ. Зато за почетак предлажем да се поштују правила, и то она која су већ потврђена као добра – рекао је Епископ Григорије. Говорећи о Косову и Метохији, владика Григорије је рекао да тај простор не припада само Србима, већ и Албанцима и да је основно питање заправо зашто Албанци неће да живе са Србима. – Ако кажемо да је то наш простор, али не и албански, онда тиме поручујемо да не желимо те људе на нашој територији и да нећемо да живимо с њима и онда ту, по природи ствари, долази до конфликта. Али ако кажемо да је то и наш и њихов простор, онда је ситуација битно другачија – додао је Григорије. Владика Григорије каже да „нема ни зрно вјере“ да би разграничење, које се помиње као једно од рјешења косметског питања, било коме донијело добро. Одговарајући на питање о судбини српског народа који је подијељен вјештачким и прилично зацементираним границама, владика Григорије је рекао да не постоји земаљска граница која може да подијели људе. – Стога мислим да су границе колико год су у појединим ситуацијама потребне, толико и опасне. Не смијемо сметнути са ума да укидањем граница суштински нико неће изгубити свој идентитет, као што га нико неће ни задобити постављањем граница – рекао је владика Григорије. Он каже да, за разлику од овдашњих простора који се великом брзином празне и расељавају, у Њемачкој и у остатку Европе постоји супротан процес – простор се насељава људима, а при томе није само ријеч о настојању да се постигне што већи економски напредак, већ и о свијести о значају култивације тих простора. Владика Григрије је указао да би свако друштво и власт требало да раде на постизању узајамног повјерења, а не на усрдном ширењу подозрења. – Овдје се, нажалост, лако уочава даје друштво поларизовано и да најмање 50 одсто људи нема повјерења у капетана, у своје другове, комшије и зато је дефетизам логична посљедица тог неповјерења – рекао је владика Григорије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Међу именима заборављених српских хероина сигурно се налази и баба Вишња Мосић из вишеградског села Горње Дубово коjа jе десетак година пре Сараjевског атентата и почетка Првог светског рата била припадник организациjе Млада Босна. Ова виспрена и писмена српска сељанка, коjа jе 1906. године остала без мужа Пера, не само да се бринула о броjноj фамилиjи него jе преко увек немирне границе између Босне и Херцеговине и Србиjе, чиjа jе гранична линиjа пролазила на стотинак метара од њене куће, преводила све оне коjи су jе за помоћ замолили. Аустроугарске власти у предвечерjе Првог светског рата поjачале су контролу границе између села Дубова у БиХ и Заовина у Србиjи, али то ниjе сметало овоj сељанки да помаже људима да таjним пролазима пређу граничну линиjу. Праунук баке Вишње Драго Мосић прича да jе тако упознала и неколико припадника организациjе Млада Босна, коjи су ове прелазе користили да из Србиjе пређу у Босну и обратно. – Она jе преко границе преносила поруке између Младе Босне и Народне одбране у Србиjи. Писма jе крила у плетенице, стављала их под jезик, глумила jе зубобољу или да jе глувонема или уплитала у руно оваца коjе jе чувала на пашњацима. Понекад jе за своjу мисиjу користила и кћерку Цвиjету коjа jе у плетеницама преносила писма преко границе – прича Мосић. Мосић каже да су сељаци из Дубова упознали и те младиће коjи су, како су говорили, били голобради, грађански обучени, пуни идеала и младалачких снова. – Сви у моjоj фамилиjи знаjу да jе бака Вишња на граници између Горњег Дубова и Заовина кроз место Михаилов крст превела црномањастог младића за кога jе сазнала да се зове Гаврило Принцип – каже Мосић оповргаваjући тврдње да jе атентатор на аустроугарског принца Франца Фердинанда 28. jуна 1914. године прешао Дрину на неком другом месту долазећи из Србиjе у Босну. Он обjашњава да jе Вишња као белег на руци имала свезану белу марамицу како би jе Принцип са друговима познао и да jе кроз шикару на граници ишла испред њих стотинак метара, а онда само скренула са пута и нестала у шљивику. Након атентата у Сараjеву неко jе одао баку Вишњу. Убрзо jе власт хапси и две године са младобосанцима тамнуjе у Сараjеву. Одатле jе пребацуjу у Беч где jу jе из казамата спасао неки лекар Јевреjин коjи jоj jе саветовао да глуми психички поремећену особу. Аустроугарске власти су хапсиле и Вишњиног брата Милисава. После рата са заслужним српским jунацима, бака Вишња jе позвана у Београд на приjем код краља Петра. Сазнавши за њено сиромаштво, краљ jе питао како може да jоj помогне. Она jе затражила да jоj направе кућу, jер jоj се брвнара скоро срушила. Краљ Петар jе наредио да се Вишњи изгради кућа и додели добровољачка земља. – Али време jе пролазило, а нити jе кућа грађена ни земља додељена. Бака стави кору хлеба у торбу шареницу, па пешице пут Баjине Баште. Из поште назове краљев двор и обjасни да његово обећање ниjе испуњено – испричао jе Мосић. Из Владе у Београду обjаснише да су на име куповине земље за Вишњу и градњу куће општини Вишеград уплатили 200.000 тадашњих динара. Покрене се и истрага и утврди да jе то у општини потрошено. Онда општинари сакупе некако 2.000 динара, организуjу акциjу, изграде Вишњи кућу и предаjу jоj тапиjе за земљу. Кућа, коjа jе завршена тек 1932. годне, била jе наjлепша у селу. Вишња Мосић умрла jе у новоj кући у Дубову 13. новембра 1937. године. – Када jе НДХ завладала Вишеградом усташе кренуше да нађу неприjатеља броj jедан, баку Вишњу jер нису знали да jе умрла. Упадну у село, али jе њен син на споменику избрисао име тако да ни гроб нису успели оскрнавити – додаjе Мосић. На стогодишњицу обележавања почетка Првог светског рата хроничари из Вишеграда Александар Савић и Славко Хелета обjавили су у медиjима опширан чланак о овоj храброj жени. Занимљиво jе да у Србиjи и општини Баjина Башта нема публикациjа о Вишњи Мосић. Легенде о подвигу О баби Вишњи и њеним подвизима мало се писало jедино су народом колале приче о њоj. У књизи “Вишеград и околица” Азиза Ресулбеговића пише “да jе позната баба Вишња коjа jе преносила повереничка писма и додавала их људима Народне одбране”. Јелисиjе Новаковић у књизи ‘Вишеградска Жупа и Боричка висораван” пише да jе ‘живот аустриjским властима загорчавала позната, храбра и лукава жена Вишња Мосић из Дубова”. http://jadovno.com/zaboravljena-heroina-rat-baba-visnje-protiv-austrougarske/?fbclid=IwAR0LnqKRKI8Am5afXgUxbQnIYPKjy_MC1NizgdvvHnpU9xP_dAw5Vt64zyA#.XHEbuFVKjGh
  14. Епископ бачки Иринеј изјавио је да је Српска православна црква против сваког конфликта, али да отимачима и окупационим управљачима Косова и Метохије Србија мора да ускрати свој пристанак на њихово недело. „Поготово је са њихове стране дрско и цинично то што покушавају да наметну тезу да се то преболно питање мора решити одмах, без одлагања, по хитном поступку, а решење како га они замишљају заправо је само једно — да Србија призна независност самопроглашене албанске државе број два, или непосредно или посредно, путем такозваног свеобухватног споразума између Београда и Приштине“, рекао је за „Печат“ епископ Иринеј, који је и портпарол СПЦ. Говорећи о таксама од 100 одсто и забрани уласка српске робе на Косово, он је рекао како је уверен да ће наша држава наћи пута и начина да помогне свом народу и да га снабде намирницама и лековима. Према његовим речима, „државно руководство Србије јесте под притисцима, али није неодлучно о питању заштите народа“, а „нисмо, хвала Богу, ни без пријатеља у свету“. Епископ Иринеј верује да је и Албанцима доста страдања и нема утисак да су Бог зна колико одушевљени егзибицијама својих дичних вођа, па је упркос свему оптимиста. „Уз ризик да се најеже самозвани хиперправославци, изјављујем да је тачно више пута изнесено тврђење папе Фрање да је трећи светски рат почео и да траје“, рекао је епископ Иринеј, говорећи о збивањима и страдањима широм света. Он каже да је тврдња са таквог места заснована, свакако, на информацијама недоступним обичном човеку. „Мислим да се због интереса мултинационалних компанија и битно другачијег устројства светске економије, затим због развоја технологије уопште и разорности нових врста оружја, поменути рат одвија другачије него у прошлости и да има другачије ратне циљеве него претходна два и сви ранији“, рекао је епископ Иринеј. Стога су, навео је, и могућности за разрешење двојаке: „Може да траје дуже, да се премешта у различите делове света и донесе већа разарање него претходни, а може, дај Боже, да дође и до његовог бржег окончања“. „Свет је сада заиста у агонији“, оценио је епископ Иринеј и нагласио: „У Христу су и нада и утеха, и упориште за данашњи дан, али и за будућност“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Историчар Мајкл Паренти је одржао предавање у Сијетлу 16.маја 1999 године. Послушајте.
  16. Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему. Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле? То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему. Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“ Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру. Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде. Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“ Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво. Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом. Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја. Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек. А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка. Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама. Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку. Извор: Православие.ру
  17. Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему. Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле? То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему. Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“ Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру. Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде. Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“ Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво. Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом. Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја. Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек. А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка. Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама. Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку. Извор: Православие.ру View full Странице
  18. – Не разумијем откуд такав Марковићев негативан став према Митрополији, а који нијесам уочио приликом нашег првог незваничног сусрета. Не знам зашто он сада форсира нешто што је с оне стране логике, и државне и сваке друге. Откуд то њему? Он се досад није бавио тим питањима, али сада се изразио у духу антиправославне политике. Мислим да га је забољела изјава нашег патријарха Иринеја. која је без сумње била и јака. Но, ако завиримо мало дубље у оно што се сада дешава са Православном црквом у Црној Гори видјећемо да је она прогоњена, иако не у мјери у којој је то рађено у НДХ. Треба знати да је и Анте Павелић стварао хрватску православну цркву, али је био трезвенији него ови данас овдје код нас. Јер, Павелић је није стварао од ничега, као што овдје стварају такозвану ЦПЦ, од рашчињеног свештеника Васељенске патријаршије. Разлика је у томе што је Павелић био религиозан за разлику од ових овдје који стварају ЦПЦ. Они су чак и гори од Павелића, а религијски су тотално неписмени, без иједног часа вјеронауке, без знања ичега о цркви. За њих је Црква партија, без обзира како се звала. Та партијска свијест је завладала у Црној Гори насиљем, и са собом носи страх. И плод тога је њихово поимање њихове цркве. Партијским образом формирани људи, они који су обољели од опаке болести брозоморе, не могу да схвате да је Црква Божија, да не припада никоме до самоме Богу. И то је основно. Надам се да ће власт схватити да ово што сада раде борећи се против Цркве, која је створила ову Црну Гору, јесте ударање у темеље црногорске државности, изјавио је митрополит Амфилохије. Коментаришући недавну полемику око мишљења Венецијанске комисије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, митрополит подсјећа да је Влада и повукла тај нацрт управо због отпора Венецијанске комисије и ОЕБС-а. – Но, да ли су они тај документ директно доставили Влади, не знам, али, неспорно је да је Влада знала за њега. Уосталом, како бисмо ми у Митрополији знали за њега да није био јавно публикован на њиховом сајту. Ипак, сада је много важнији однос државе према Митрополији црногорско-приморској, а који је потпуно несхватљив, не само за нас овдје, већ и за Европу. Они желе да ураде нешто што није урадио ни Јосип Броз, желе да одузму православној Митрополији имовину, храмове, и то оне настале до 1918. године. Притом, заборављају да, рецимо до 1918. године, Бока которска и стотине римокатоличких и православних храмова уопште нијесу били у Црној Гори. Па шта ће урадити са тим храмовима? Након ослобођења Косова и Метохије, Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија припадали су Црној Гори. А, садашња власт предала је то групи злочинаца Шиптара због својих интереса. Поред тога, ова власт се декларише као секуларна, што ће рећи одвојена од Цркве. А, имовина Цркве је само њена имовина, док је државна имовина само државна. Треба знати да је за вријеме Краљевине Црне Горе православље било државна вјера, и с те стране је однос државе према Митрополији и према Цркви био другачији. Но, и тада се раздвајала црквена од државне имовине. Данас, секуларна држава и једна власт која нема везе с Црквом нити са Краљевином Црном Гором позива се управо на њу. А, по тадашњем Уставу краљ је био господар Црне Горе и на том престолу могао је сјеђети само православни хришћанин. Ми ништа од тога данас немамо, већ имамо људе који сами за себе кажу да су атеисти. Зато је прича потпуно несхватљива за нормалног човјека, јер желе да се понашају као краљ Никола, а далеко су од једног крштеног и миропомазаног краља, каже митрополит Амфилохије. Он је упозорио да је сада Православна црква, Митрополија која овдје постоји 800 година без прекида, коју нико за тих осам вјекова правно није доводио у питање, дошла малтене ван закона. -Чак и оно што причају да је погрешно урадио краљ Александар, није тачно. Не, напротив, он је по закону тадашње државе, одпуке Синода и ондашњег митрополита Митрофана-бана и Митрополије карловачке, која је након укидања Пећке патријаршије, такође живјела самостално, као и свих осталих епископија некадашње Пећке патријаршије, а које су тада биле обједињене у једној држави, на основу тих одлука је као владар потврдио одлуке Цркве о обнови Пећке патријаршије. Митрополија није престала тада да постоји, напротив. И сви њени храмови и сва имовина и даље су остали њени, као и данас, оцијенио је митрополит. Нагласио је и да се једино Митрополија данас гони и прогони, и тражи се да се региструје, као да тек настаје. -Иако немају ни закон који тражи регистрацију, траже да се региструјемо, и то се дешава након осамостаљења Црне Горе. Ми смо се чак 2012. године пријавили, Иван Брајовић је тада био министар унутрашњих послова. Али, он је хтио да се ми пријавимо као да постојимо од недавно или од 1920. године, а то је апсолутна лаж и погпуна бесмислица. Зато они и форсирају ту секту, која нема везе никакве нити с Православном црквом нашег времена нити с Митрополијом црногорско-приморском из времена краља Николе. У нормалним државама гдје се поштују закони, такви се стављају под суд због злоупотребе имена. Та невладина организација коју они сада форсирају као неку своју цркву, та безбожна партија, они који не вјерују у Бога, желе ту да пронађу своју цркву. Чак и они који се изјашњавају као Црногорци припадају нормалној цркви, па зато и постоји Митрополија црногорска која није ни име своје промијенила, већ је само придодато оно приморска, а које је носила раније, и које је поново примила Уставом од 1931. године када је Епископија бококоторска присаједињена Митрополији црногорској наглашава, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Одговарајући на питања око забрана богослужења на темељима старих хришћанских цркава у Улцињу, митрополит упозорава да је то продужетак онога што се догађало током Другог свјетског рата и онога што се догодило током стварања такозваног независног Косова. -Повампирује се идеја стварања велике Апбаније, која је на Косову постала сада већ опипљива реалност. То потврђују и ове границе до Косовске Митровице, јер тај сјеверни дио припојен је Косову тек негђе 1959. године за вријеме Стамболића, атогђе Александар Вучић сада жели поставити границе дотад није припадало Косову. То су границе велике Албаније која је покривала Рожаје, Плав, Гусиње, Улцињ, до Добрих Вода… Па и на Скупштини је вођен рат око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, а који воде исти ти који сматрају да то припада Албанији. Не знам колико пута смо на тој цркви налазили натпис УЧК. И, чуцно је да садашња црногорска власт не види и не сматра да се тиме повампирује фашистичко поимање граница на овим просторима. А, то је очевидно, закључује митрополит Амфилохије. Ж. Јањушевић Група људи прогони православну цркву Коментаришући недавну забрану богослужења свештенику Митрополије црногорско-приморске у Улцињу, у Старом граду, на темељима древне хришћанске цркве, митрополит Амфилохије каже да тај, као и љетошњи догађај, када ни њему није дозвољено да служи на Свачу, није размимоилажење са свим становницима Улциња, већ са једном групом људи који прогоне вјековну Православну цркву. -Додуше, они су осјетили да то могу да раде с обзиром на то да се то ради на једном ширем, државном плану. Тако је било и у Свачу, гдје се човјек представио као муслиман, али на првом мјесту Албанац, па је слично било и у Улцињу, гдје су реаговали у складу са својим схватањима државе и државних права, каже митрополит Амфилохије. Подсјећа да је свештеник Божовић већ 20 година служио на том мјесту у Старом граду, а да се овако нешто догодило први пут. -Па и ја сам на том мјесту двапут служио до сада, као и на Свачу, и нико досад није постављао питање, каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Митрополија црногорско-приморска, која континуирано на овим просторима постоји осам вјекова, доживљава прогон, слично хришћанској Цркви у првим вјековима њеног постојања. Статус који Митрополија тренутно „ужива“ у Црној Гори могао би се окарактерисати ријечима „ван закона“,, оцијенио је у разговору за ,Дан“ митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Он је истакао да га посебно чуди негативан став премијера Душка Марковића према Митрополији и СПЦ. – Не разумијем откуд такав Марковићев негативан став према Митрополији, а који нијесам уочио приликом нашег првог незваничног сусрета. Не знам зашто он сада форсира нешто што је с оне стране логике, и државне и сваке друге. Откуд то њему? Он се досад није бавио тим питањима, али сада се изразио у духу антиправославне политике. Мислим да га је забољела изјава нашег патријарха Иринеја. која је без сумње била и јака. Но, ако завиримо мало дубље у оно што се сада дешава са Православном црквом у Црној Гори видјећемо да је она прогоњена, иако не у мјери у којој је то рађено у НДХ. Треба знати да је и Анте Павелић стварао хрватску православну цркву, али је био трезвенији него ови данас овдје код нас. Јер, Павелић је није стварао од ничега, као што овдје стварају такозвану ЦПЦ, од рашчињеног свештеника Васељенске патријаршије. Разлика је у томе што је Павелић био религиозан за разлику од ових овдје који стварају ЦПЦ. Они су чак и гори од Павелића, а религијски су тотално неписмени, без иједног часа вјеронауке, без знања ичега о цркви. За њих је Црква партија, без обзира како се звала. Та партијска свијест је завладала у Црној Гори насиљем, и са собом носи страх. И плод тога је њихово поимање њихове цркве. Партијским образом формирани људи, они који су обољели од опаке болести брозоморе, не могу да схвате да је Црква Божија, да не припада никоме до самоме Богу. И то је основно. Надам се да ће власт схватити да ово што сада раде борећи се против Цркве, која је створила ову Црну Гору, јесте ударање у темеље црногорске државности, изјавио је митрополит Амфилохије. Коментаришући недавну полемику око мишљења Венецијанске комисије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, митрополит подсјећа да је Влада и повукла тај нацрт управо због отпора Венецијанске комисије и ОЕБС-а. – Но, да ли су они тај документ директно доставили Влади, не знам, али, неспорно је да је Влада знала за њега. Уосталом, како бисмо ми у Митрополији знали за њега да није био јавно публикован на њиховом сајту. Ипак, сада је много важнији однос државе према Митрополији црногорско-приморској, а који је потпуно несхватљив, не само за нас овдје, већ и за Европу. Они желе да ураде нешто што није урадио ни Јосип Броз, желе да одузму православној Митрополији имовину, храмове, и то оне настале до 1918. године. Притом, заборављају да, рецимо до 1918. године, Бока которска и стотине римокатоличких и православних храмова уопште нијесу били у Црној Гори. Па шта ће урадити са тим храмовима? Након ослобођења Косова и Метохије, Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија припадали су Црној Гори. А, садашња власт предала је то групи злочинаца Шиптара због својих интереса. Поред тога, ова власт се декларише као секуларна, што ће рећи одвојена од Цркве. А, имовина Цркве је само њена имовина, док је државна имовина само државна. Треба знати да је за вријеме Краљевине Црне Горе православље било државна вјера, и с те стране је однос државе према Митрополији и према Цркви био другачији. Но, и тада се раздвајала црквена од државне имовине. Данас, секуларна држава и једна власт која нема везе с Црквом нити са Краљевином Црном Гором позива се управо на њу. А, по тадашњем Уставу краљ је био господар Црне Горе и на том престолу могао је сјеђети само православни хришћанин. Ми ништа од тога данас немамо, већ имамо људе који сами за себе кажу да су атеисти. Зато је прича потпуно несхватљива за нормалног човјека, јер желе да се понашају као краљ Никола, а далеко су од једног крштеног и миропомазаног краља, каже митрополит Амфилохије. Он је упозорио да је сада Православна црква, Митрополија која овдје постоји 800 година без прекида, коју нико за тих осам вјекова правно није доводио у питање, дошла малтене ван закона. -Чак и оно што причају да је погрешно урадио краљ Александар, није тачно. Не, напротив, он је по закону тадашње државе, одпуке Синода и ондашњег митрополита Митрофана-бана и Митрополије карловачке, која је након укидања Пећке патријаршије, такође живјела самостално, као и свих осталих епископија некадашње Пећке патријаршије, а које су тада биле обједињене у једној држави, на основу тих одлука је као владар потврдио одлуке Цркве о обнови Пећке патријаршије. Митрополија није престала тада да постоји, напротив. И сви њени храмови и сва имовина и даље су остали њени, као и данас, оцијенио је митрополит. Нагласио је и да се једино Митрополија данас гони и прогони, и тражи се да се региструје, као да тек настаје. -Иако немају ни закон који тражи регистрацију, траже да се региструјемо, и то се дешава након осамостаљења Црне Горе. Ми смо се чак 2012. године пријавили, Иван Брајовић је тада био министар унутрашњих послова. Али, он је хтио да се ми пријавимо као да постојимо од недавно или од 1920. године, а то је апсолутна лаж и погпуна бесмислица. Зато они и форсирају ту секту, која нема везе никакве нити с Православном црквом нашег времена нити с Митрополијом црногорско-приморском из времена краља Николе. У нормалним државама гдје се поштују закони, такви се стављају под суд због злоупотребе имена. Та невладина организација коју они сада форсирају као неку своју цркву, та безбожна партија, они који не вјерују у Бога, желе ту да пронађу своју цркву. Чак и они који се изјашњавају као Црногорци припадају нормалној цркви, па зато и постоји Митрополија црногорска која није ни име своје промијенила, већ је само придодато оно приморска, а које је носила раније, и које је поново примила Уставом од 1931. године када је Епископија бококоторска присаједињена Митрополији црногорској наглашава, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Одговарајући на питања око забрана богослужења на темељима старих хришћанских цркава у Улцињу, митрополит упозорава да је то продужетак онога што се догађало током Другог свјетског рата и онога што се догодило током стварања такозваног независног Косова. -Повампирује се идеја стварања велике Апбаније, која је на Косову постала сада већ опипљива реалност. То потврђују и ове границе до Косовске Митровице, јер тај сјеверни дио припојен је Косову тек негђе 1959. године за вријеме Стамболића, атогђе Александар Вучић сада жели поставити границе дотад није припадало Косову. То су границе велике Албаније која је покривала Рожаје, Плав, Гусиње, Улцињ, до Добрих Вода… Па и на Скупштини је вођен рат око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, а који воде исти ти који сматрају да то припада Албанији. Не знам колико пута смо на тој цркви налазили натпис УЧК. И, чуцно је да садашња црногорска власт не види и не сматра да се тиме повампирује фашистичко поимање граница на овим просторима. А, то је очевидно, закључује митрополит Амфилохије. Ж. Јањушевић Група људи прогони православну цркву Коментаришући недавну забрану богослужења свештенику Митрополије црногорско-приморске у Улцињу, у Старом граду, на темељима древне хришћанске цркве, митрополит Амфилохије каже да тај, као и љетошњи догађај, када ни њему није дозвољено да служи на Свачу, није размимоилажење са свим становницима Улциња, већ са једном групом људи који прогоне вјековну Православну цркву. -Додуше, они су осјетили да то могу да раде с обзиром на то да се то ради на једном ширем, државном плану. Тако је било и у Свачу, гдје се човјек представио као муслиман, али на првом мјесту Албанац, па је слично било и у Улцињу, гдје су реаговали у складу са својим схватањима државе и државних права, каже митрополит Амфилохије. Подсјећа да је свештеник Божовић већ 20 година служио на том мјесту у Старом граду, а да се овако нешто догодило први пут. -Па и ја сам на том мјесту двапут служио до сада, као и на Свачу, и нико досад није постављао питање, каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. „Нови Спутњик поредак“ истражује шта стоји иза борбених порука које последњих дана стижу из Пекинга и Москве. Каква је то „крвава битка“ за коју је Кина „одлучна“, како је рекао њен председник Си Ђинпинг? Како ће се Кина „до краја“ борити у трговинском рату који су управо покренуле Сједињене Америчке Државе? Како су Владимир Путин и Си Ђинпинг честитали један другоме на новом избору, и какав би светски поредак могао да се изроди из ере два председника? Гости Николе Врзића били су новинар „Политике“ Бојан Билбија и Бранко Жујовић, вишегодишњи сарадник Међународног кинеског радија и извештач из Пекинга.
  21. —Ваша Светости, да ли су терористи током рата у Сирији разрушили много православних храмова? —Пре свега, желео бих да кажем да се терористички напади, који се овде чине, и рат који траје, не односе на неку конкретну религију или нацију. Подједнако се руше цркве и џамије, гину и хришћани и муслимани. Ми ћемо да штитимо своју земљу, и обнављаћемо разрушене хришћанске и исламске светиње. Одатле никуда нећемо отићи. —Неки храмови су већ обновљени? —Неуморно радимо над обнављањем наших цркава. Пре три године смо обновили три цркве. Сада се обнавља древни манастир у селу Малула. —Постоји мишљење, да хришћанска Сирија, после рата, никада неће имати свој пређашњи облик. Верујете ли Ви у то? —Верујемо да ће Сирија бити боља после рата. Видимо да се хришћани враћају у своје домове у Хомси и Алепу. Обнављају инфраструктуру и све остало што је у вези са мирним животом. Надамо се да ће се то наставити и у будућности. —На чему се заснива ваша сигурност у то? —У децембру сам био у Руској Федерацији где сам се срео са Председником Владимиром Путином, а такође и са Свјатјејшим Патријархом Кирилом. Дискутовали смо о овим питањима (обнављање Сирије после рата — прим. ред.). Руска страна је показала интерес и уверила нас да ће нам, помоћу хуманитарних акција, идаље помагати да изградимо мир и стабилност у нашој земљи. — Да ли још неко осим Русије и Руске Цркве помаже Антиохијској Цркви? —Да, наравно, одређена количина помоћи долази и из других земаља. Али, Русија је наш главни помоћник. Благодарни смо Владимиру Путину, Свјатјејшем Патријарху Кирилу и руском народу за помоћ коју нам пружају. Разговарао Антон Скрипунов Извор: Православие.ру
  22. Руски религиозни прегаоци довезли су у Сирију хуманитарну помоћ немерљиву по својим размерама, коју су потом, уз учешће месних хришћана и муслиманских заједница, делили народу у Дамаску. Међу њима је и Антиохијска Православна Црква, чији је Предстојатељ Блажењејши Патријарх Антиохијски Јован X дао интервју за РИА „Новости“. У интервјују, Патријарх Јован је говорио о животу верника током рата. —Ваша Светости, да ли су терористи током рата у Сирији разрушили много православних храмова? —Пре свега, желео бих да кажем да се терористички напади, који се овде чине, и рат који траје, не односе на неку конкретну религију или нацију. Подједнако се руше цркве и џамије, гину и хришћани и муслимани. Ми ћемо да штитимо своју земљу, и обнављаћемо разрушене хришћанске и исламске светиње. Одатле никуда нећемо отићи. —Неки храмови су већ обновљени? —Неуморно радимо над обнављањем наших цркава. Пре три године смо обновили три цркве. Сада се обнавља древни манастир у селу Малула. —Постоји мишљење, да хришћанска Сирија, после рата, никада неће имати свој пређашњи облик. Верујете ли Ви у то? —Верујемо да ће Сирија бити боља после рата. Видимо да се хришћани враћају у своје домове у Хомси и Алепу. Обнављају инфраструктуру и све остало што је у вези са мирним животом. Надамо се да ће се то наставити и у будућности. —На чему се заснива ваша сигурност у то? —У децембру сам био у Руској Федерацији где сам се срео са Председником Владимиром Путином, а такође и са Свјатјејшим Патријархом Кирилом. Дискутовали смо о овим питањима (обнављање Сирије после рата — прим. ред.). Руска страна је показала интерес и уверила нас да ће нам, помоћу хуманитарних акција, идаље помагати да изградимо мир и стабилност у нашој земљи. — Да ли још неко осим Русије и Руске Цркве помаже Антиохијској Цркви? —Да, наравно, одређена количина помоћи долази и из других земаља. Али, Русија је наш главни помоћник. Благодарни смо Владимиру Путину, Свјатјејшем Патријарху Кирилу и руском народу за помоћ коју нам пружају. Разговарао Антон Скрипунов Извор: Православие.ру View full Странице
  23. Danijela

    Православље и рат

    Помаже Бог, професоре! Уочи Београдског сајма књига из штампе је, у издању Института за филозофију и друштвену теорију универзитета у Београду и медија центра „ОДБРАНА“, изашао зборник научних радова „Православље и рат“. Ви сте приредили овај зборник и он је својеврсна новина. Како се родила идеја за овим зборником? Бог вам помогао! Одмах на почетку да кажемо да је идеја потекла од директора Института за филозофију и друштвену теорију, професора доктора Петра Бојанића, затим професора етике на Филозофском факултету Јована Бабића и да поменем и себе. Очигледна је празнина у стручној литератури која се бави проблемом погледа различитих традиција на рат и ратовање. У литератури где се налазе прегледи различитих конфесија и њихов поглед на рат, једино нема православног погледа. То је био један од разлога због чега је покренут циклус предавања. Други: Заиста постоје практичне потребе за одговорима на та питања. Наиме, ова питање се увек изнова постављају. Поставља се питање како православље и православна црква гледају на рат и ратовање. Поставља се већ 2000 година и не значи да имамо апсолутно све одговоре на та питања. Колико год би се о односу рата и православља говорило, увек би ту остала отворена питања о којима може да се разговара. Постоји једна заблуда да је све речено и да на све можемо наћи одговоре код светих отаца, у Светом Писму, светом предању. Долази ново време, нови облици ратовања. Нове технологије у ратовима отварају нова питања на која мора да се да одговор. То су разлози због којих је покренут циклус предавања. Уосталом, идеја је била да се најпре чују познаваоци и стручњаци који би имали шта да кажу на ову тему. И то различите провинијенције. Богослови најпре, филозофи, социолози, политиколози. Видимо да је на зборнику радило више стручњака из различитих области. На ову тему су писали проф.др Богољуб Шијаковић, архимандрит др Никодим (Богосављевић), проф.др Александар Фатић, др Владимир Димитријевић, др Александар Стевановић, Јеромонах Игнатије (Шестаков), Давор Џалто, Славиша Костић, др Василиос Јулцис, проф. др Ђорђе Енахе, јереј Вукашин Милићевић, Петар Бојанић, Јован Бабић, и Ви као приређивач и потписник увода. Да, настојали смо да добијемо гледања на овај феномен са различитих аспеката. Даље, била је идеја да се укључе стручњаци из што већег броја православних земаља и цркава. То нам је било важно, да видимо те специфичности, разлике. Али, на крају имамо погледе стручњака из Грчке, Румуније, Русије. Нисмо успели да доведемо познаваоце из других православних земаља који би говорили на ову тему. То је био први корак. Да се одржи један циклус предавања. Циклус је почео 1. априла 2015. године и трајао је до 22. априла 2016. године. Укупно једанаест предавања. С тим што треба напоменути да текст ђакона Ненада Илића, који је држао предавање, овде није уврштен. Зато је уврштен текст архимандрита др Никодима (Богосављевића) који је припремио своје излагање за овај циклус предавања, али га, из одређених разлога, није одржао у Институту, већ на једном другом месту. Његов текст смо уврстили у зборник. Он представља значајан допринос овој теми, јер је наслов његовог излагања био „Да ли је Христос био пацифиста?“ Зборник не представља јединствено становиште, већ пре скуп различитих погледа; између неких је разлика толико велика, да се налазе на супротним крајевима. Реците нам, да ли се рат може сагледати (и како) кроз дискурс православља? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом? Да, то је питање које се увек изнова поставља. Како православље гледа на рат. Када кажемо православље, онда мислимо Православна црква. Ако је Бог у кога верујемо, ако је Господ Исус Христос Бог љубави који доноси мир и да је мир идеал. У смислу мир у човековој души, да се човек помири сам са собом, да се измири са другима око себе. Један наш духовник, старац Тадеј је говорио „Измирите се сами са собом па ћете се измирити са целим светом“. Мир и у том политичком смислу, мир између држава. Поставља питање како се гледа на рат. Један од разлога због којих је такође важно било да се покрену оваква питања и да изађе један овакав зборник јесте чињеница да у нашој, Српској православној цркви међу богословима, свештеницима има оних који заговарају пацифистичко становиште које подразумева потпуно противљење свакој употреби силе. Такав став представљају као православни став, аргументујући чињеницама да се у Новом Завету и ономе што Господ поручује, говори, што је Његово учење, поступање, понашање, нигде не може наћи места или основа упоришта за употребу силе. То је чињеница код нас. У нашој традицији се то по први пут јавља. Уколико би православно становиште било апсолутно пацифистичко, онда би стварно могло да се постави питање „Како је на то гледао Свети Сава?“, а ми знамо да Свети Сава није био пацифиста. Из житија Светог Саве које су написали Доментијан и Теодосије, видимо да се Свети Сава залаже за мир. Да иде да преговара са једним великашем који је хтео да нападне његовог брата и тада младу краљевину Србију, где је Краљевина Србија била у опасности. Свети Сава каже: „идем да преговарам са њим, ја ћу га поучавати Богу, Божјој правди, Божјој истини. Ако мене не послуша, онда ви вршите своју човечанску дужност“. Ни једног тренутка се не може рећи да је Свети Сава, према ономе што знамо, из његовог житија, и његових поступака, био апсолутни пацифиста. Следећа ствар, када би православно становиште било пацифистичко, онда се поставља питање како су канонизовани толики свети ратници у Српској Православној Цркви. Од Стефана Немање, односно Симеона Мироточивог, који је ратовао и који је био владар, од његовог сина Стефана Првовенчаног који је такође био владар, и који је такође ратовао, затим Светог краља Милутина, Светог Стефана Дечанског. На пример каже се, да ако је постојао светитељ на челу једне државе, онда је то био свети Стефан Дечански. Преко светог Краља Лазара, светог Петра Цетињског, који је такође ратовао, и сви они су канонизовани. Још много аргумената се може навести да ово пацифистичко становиште није дубоко укорењено у нашој традицији. Оно може да буде врло опасно у смислу да људе, институције и снаге које би требало да се супротставе непријатељу, паралише и збуњује. То је последица. Има једна књига од Ивана Иљина коју смо још давно превели и на коју сам посебно поносан, а која разјашњава ово питање врло дубоко и јасно, и која говори о томе да православни хришћани не да само имају право да се злу супротстављају силом, него су и дужни да се у одбрани својих ближњих злу супротстављају силом. Не само што је то његово право које се овим пацифистичким ставом оспорава, него је и дужност хришћана. Неко из личног кукавичлука, из своје личне неспремности, инсистира на оваквом становишту. Нико не воли да иде у рат. Имамо народну изреку „Ко рат жели, код куће га имао“. Нико то не воли. Уколико се рат намеће као једини излаз, онда се мора ићи у рат. Владика Николај у својој чувеној књизи „Рат и Библија“ говори да ни мајка ни отац не воле да туку дете. Ни један родитељ не воли, ако је нормалан. То је још један од разлога зашто је циклус предавања покренут. Уосталом, чак овде у текстовима могу да се виде различита схватања, која нису сва у потпуном једнодушју и једномислију. Желели смо да се чују та схватања. Немамо разлога неке ствари на силу намећемо. Ово је отворена теолошка тема, где се чују различита мишљења, где се сучељавају и где се супротстављају различити аргументи. Много је лакше ратовати супротним аргументима, него узимати оружје у руке и ратовати. Коме је намењен зборник „Православље и рат“? Могло би да се каже да је намењен најширој публици. Ако бисмо желели да то сузимо и конкретизујемо, онда је пре свега, намењен, снагама безбедности. Намењен онима који имају православан поглед на свет, који су чланови цркве, који живе хришћански и који сада морају да у свој поглед на свет, у свој живот, у свој систем вредности као православног хришћанина, уврсте и чињеницу да морају ратују. Шта то значи? Свакако да се сваки хришћанин пита, ако је лекар, на пример, како сада из хришћанске перспективе изгледа његов позив и призив лекара. Да он у хришћанима, пре свега онима који су достигли циљ хришћанског живота, а то значи они који су се посветили, који су канонизовани, да себе, свој живот, врлине којима тежи усклађује са тим примерима, тим узорима, тим идеалима. Скоро сам добио маил, који ме је јако обрадовао, од једне студенткиње са правног факултета, где је она, читајући уџбеник „Правну етику“ који је недавно изашао, а који смо приредили колега и ја, врло обрадована пише како је добила важан одговор у каквом односу стоји позив правника, а то подразумева различите специјалности у оквиру правничке професије: судија, адвокат, тужилац, и уопште правник, са хришћанским системом вредности. Она је препознала, да то није инкомпатибилно. За војника је најсложније ово питање. Кад кажем војника мислим и на официра, и на онога који је у полицији, и на онога који је у специјалним јединицама… Он се разликује од свих других хришћана, како на једном месту један руски филозоф каже „који се спасавају чистим рукама“, шта то значи? У преносном смислу: монах се спасава тако што се моли Богу, тако се иконописац спасава иконописањем, може да испља руке само од фарбе и боје. Лекар се спасава тако што помаже људима, али гледајте, војник, он треба да се спасава убијајући. У крајњем и убијајући. Није његов смисао да убије. Смисао тог војничког позива је прво да одвраћа, да одвраћа непријатеља. То је његова улога. Он, облачењем униформе показује спремност да погине, он се легитимише као легитимни циљ. Легитимни циљ у рату нисте ви, него је управо тај војник у униформи. Он је легитимни циљ. Он показује да је спреман да страда за своје ближње, али показује и да је спреман и да убије. Па чак и да убије. Зашто је за војнике то јако важно питање? Замислите војника који већ има ту дилему, јер у Светом Писму пише не убиј, јер то Господ у Новом Завету још више заоштрава: не само не убиј, него не гневи се на свог ближњег, и тако даље. Али ви сад у јендом тренутку морате да узмете оружје и кренете у рат да убијате. То није нешто што се дешавало тамо негде у средњем веку, када гледамо иконе светих ратника, наоружаних штитовима и мачевима, него се дешава хришћанима данас. Дешавало се нама који смо учествовали од 1991. на ратиштима. Дешава се православним руским војницима који сада учествују у многим оружаним сукобима, и на истоку Украјине, и у Сирији. И многи други православни војници сада учествују у многим мировним мисијама. То су такође питања која се отварају за православне хришћане. Имате у зборнику јако занимљиво питање, пошто је познато колико се сада употребљавају дронови у оружаним сукобима. Да ли православни хришћанин може да буде тај који ће управљати дроном и убијати на стотине људи, а да себе не излаже било каквој опасности? Многа питања данас стоје отворена. Да ли сада православни хришћанин треба да иде да служи војску? Шта то значи ако православни хришћанин иде да служи професионалну војску? Ту сада долазе тешка етичка питања. Раније, када је требало да бране своју отаџбину, код хришћана није било много моралних дилема. Морао си да идеш да браниш отаџбину. Наши преци који су се у Првом светском рату супротставили аустроугарској армади, бранили су своју отаџбину, своју земљу, своју веру од иноверних. Од римокатолика пре свега. Није било дилеме. Само се постављало питање ко је кукавица, ко није. Данас, када имате ситуацију да се од војника, уколико су професионални,очекује да осим тога да сутра бране земљу, очекује се да иду и у мировне мисије. Поставља се велико питање, да ли тај војник треба да иде или не. Не може селективно да се гледа, да ће неке ствари у војсци радити, а неке неће радити. Даље, рецимо, једно занимљиво питање. Знамо да је највећи грех, да човек почини самоубиство. За све друго може да се покаје. То имамо као пример, разбојник на крсту се први од свих покајао и први је био у Царству Небеском. Правио је за живота, вероватно, незамисливе ствари. Покајао се. Онај који изврши самоубиство, не може да се покаје. Ту се поставља једно питање, како би се гледало, уколико би неко одузео себи живот да би се спасао од понижавања које може да доживи. Заробљени војници доживљавају бескрајна, не мучења, него понижавања. То је рецимо, једно питање, које бисте ви сада, када бисте разговарали, и у цркви постављали ово питање духовницима, теолозима, свештеницима, епископима, давали би вам различите одговоре. Стога ова тема остаје трајно отворена. Зато на ова тему никада нису дати коначни одговори, зато она треба да буде увек отворена јер живот и начин ратовања намеће друга питања која траже одговоре. Са пуковником у пензији, проф. др Бориславом Гроздићем Разговара Ива Бендеља 22 / 01 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/110043.htm
  24. О научном зборнику „Православље и рат“ разговарамо са професором доктором Бориславом Гроздићем, пуковником у пензији, некадашњим професором војне етике на Војној академији. Професор Гроздић тренутно предаје етику на Правном факултету Привредне академије у Новом Саду. Помаже Бог, професоре! Уочи Београдског сајма књига из штампе је, у издању Института за филозофију и друштвену теорију универзитета у Београду и медија центра „ОДБРАНА“, изашао зборник научних радова „Православље и рат“. Ви сте приредили овај зборник и он је својеврсна новина. Како се родила идеја за овим зборником? Бог вам помогао! Одмах на почетку да кажемо да је идеја потекла од директора Института за филозофију и друштвену теорију, професора доктора Петра Бојанића, затим професора етике на Филозофском факултету Јована Бабића и да поменем и себе. Очигледна је празнина у стручној литератури која се бави проблемом погледа различитих традиција на рат и ратовање. У литератури где се налазе прегледи различитих конфесија и њихов поглед на рат, једино нема православног погледа. То је био један од разлога због чега је покренут циклус предавања. Други: Заиста постоје практичне потребе за одговорима на та питања. Наиме, ова питање се увек изнова постављају. Поставља се питање како православље и православна црква гледају на рат и ратовање. Поставља се већ 2000 година и не значи да имамо апсолутно све одговоре на та питања. Колико год би се о односу рата и православља говорило, увек би ту остала отворена питања о којима може да се разговара. Постоји једна заблуда да је све речено и да на све можемо наћи одговоре код светих отаца, у Светом Писму, светом предању. Долази ново време, нови облици ратовања. Нове технологије у ратовима отварају нова питања на која мора да се да одговор. То су разлози због којих је покренут циклус предавања. Уосталом, идеја је била да се најпре чују познаваоци и стручњаци који би имали шта да кажу на ову тему. И то различите провинијенције. Богослови најпре, филозофи, социолози, политиколози. Видимо да је на зборнику радило више стручњака из различитих области. На ову тему су писали проф.др Богољуб Шијаковић, архимандрит др Никодим (Богосављевић), проф.др Александар Фатић, др Владимир Димитријевић, др Александар Стевановић, Јеромонах Игнатије (Шестаков), Давор Џалто, Славиша Костић, др Василиос Јулцис, проф. др Ђорђе Енахе, јереј Вукашин Милићевић, Петар Бојанић, Јован Бабић, и Ви као приређивач и потписник увода. Да, настојали смо да добијемо гледања на овај феномен са различитих аспеката. Даље, била је идеја да се укључе стручњаци из што већег броја православних земаља и цркава. То нам је било важно, да видимо те специфичности, разлике. Али, на крају имамо погледе стручњака из Грчке, Румуније, Русије. Нисмо успели да доведемо познаваоце из других православних земаља који би говорили на ову тему. То је био први корак. Да се одржи један циклус предавања. Циклус је почео 1. априла 2015. године и трајао је до 22. априла 2016. године. Укупно једанаест предавања. С тим што треба напоменути да текст ђакона Ненада Илића, који је држао предавање, овде није уврштен. Зато је уврштен текст архимандрита др Никодима (Богосављевића) који је припремио своје излагање за овај циклус предавања, али га, из одређених разлога, није одржао у Институту, већ на једном другом месту. Његов текст смо уврстили у зборник. Он представља значајан допринос овој теми, јер је наслов његовог излагања био „Да ли је Христос био пацифиста?“ Зборник не представља јединствено становиште, већ пре скуп различитих погледа; између неких је разлика толико велика, да се налазе на супротним крајевима. Реците нам, да ли се рат може сагледати (и како) кроз дискурс православља? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом? Да, то је питање које се увек изнова поставља. Како православље гледа на рат. Када кажемо православље, онда мислимо Православна црква. Ако је Бог у кога верујемо, ако је Господ Исус Христос Бог љубави који доноси мир и да је мир идеал. У смислу мир у човековој души, да се човек помири сам са собом, да се измири са другима око себе. Један наш духовник, старац Тадеј је говорио „Измирите се сами са собом па ћете се измирити са целим светом“. Мир и у том политичком смислу, мир између држава. Поставља питање како се гледа на рат. Један од разлога због којих је такође важно било да се покрену оваква питања и да изађе један овакав зборник јесте чињеница да у нашој, Српској православној цркви међу богословима, свештеницима има оних који заговарају пацифистичко становиште које подразумева потпуно противљење свакој употреби силе. Такав став представљају као православни став, аргументујући чињеницама да се у Новом Завету и ономе што Господ поручује, говори, што је Његово учење, поступање, понашање, нигде не може наћи места или основа упоришта за употребу силе. То је чињеница код нас. У нашој традицији се то по први пут јавља. Уколико би православно становиште било апсолутно пацифистичко, онда би стварно могло да се постави питање „Како је на то гледао Свети Сава?“, а ми знамо да Свети Сава није био пацифиста. Из житија Светог Саве које су написали Доментијан и Теодосије, видимо да се Свети Сава залаже за мир. Да иде да преговара са једним великашем који је хтео да нападне његовог брата и тада младу краљевину Србију, где је Краљевина Србија била у опасности. Свети Сава каже: „идем да преговарам са њим, ја ћу га поучавати Богу, Божјој правди, Божјој истини. Ако мене не послуша, онда ви вршите своју човечанску дужност“. Ни једног тренутка се не може рећи да је Свети Сава, према ономе што знамо, из његовог житија, и његових поступака, био апсолутни пацифиста. Следећа ствар, када би православно становиште било пацифистичко, онда се поставља питање како су канонизовани толики свети ратници у Српској Православној Цркви. Од Стефана Немање, односно Симеона Мироточивог, који је ратовао и који је био владар, од његовог сина Стефана Првовенчаног који је такође био владар, и који је такође ратовао, затим Светог краља Милутина, Светог Стефана Дечанског. На пример каже се, да ако је постојао светитељ на челу једне државе, онда је то био свети Стефан Дечански. Преко светог Краља Лазара, светог Петра Цетињског, који је такође ратовао, и сви они су канонизовани. Још много аргумената се може навести да ово пацифистичко становиште није дубоко укорењено у нашој традицији. Оно може да буде врло опасно у смислу да људе, институције и снаге које би требало да се супротставе непријатељу, паралише и збуњује. То је последица. Има једна књига од Ивана Иљина коју смо још давно превели и на коју сам посебно поносан, а која разјашњава ово питање врло дубоко и јасно, и која говори о томе да православни хришћани не да само имају право да се злу супротстављају силом, него су и дужни да се у одбрани својих ближњих злу супротстављају силом. Не само што је то његово право које се овим пацифистичким ставом оспорава, него је и дужност хришћана. Неко из личног кукавичлука, из своје личне неспремности, инсистира на оваквом становишту. Нико не воли да иде у рат. Имамо народну изреку „Ко рат жели, код куће га имао“. Нико то не воли. Уколико се рат намеће као једини излаз, онда се мора ићи у рат. Владика Николај у својој чувеној књизи „Рат и Библија“ говори да ни мајка ни отац не воле да туку дете. Ни један родитељ не воли, ако је нормалан. То је још један од разлога зашто је циклус предавања покренут. Уосталом, чак овде у текстовима могу да се виде различита схватања, која нису сва у потпуном једнодушју и једномислију. Желели смо да се чују та схватања. Немамо разлога неке ствари на силу намећемо. Ово је отворена теолошка тема, где се чују различита мишљења, где се сучељавају и где се супротстављају различити аргументи. Много је лакше ратовати супротним аргументима, него узимати оружје у руке и ратовати. Коме је намењен зборник „Православље и рат“? Могло би да се каже да је намењен најширој публици. Ако бисмо желели да то сузимо и конкретизујемо, онда је пре свега, намењен, снагама безбедности. Намењен онима који имају православан поглед на свет, који су чланови цркве, који живе хришћански и који сада морају да у свој поглед на свет, у свој живот, у свој систем вредности као православног хришћанина, уврсте и чињеницу да морају ратују. Шта то значи? Свакако да се сваки хришћанин пита, ако је лекар, на пример, како сада из хришћанске перспективе изгледа његов позив и призив лекара. Да он у хришћанима, пре свега онима који су достигли циљ хришћанског живота, а то значи они који су се посветили, који су канонизовани, да себе, свој живот, врлине којима тежи усклађује са тим примерима, тим узорима, тим идеалима. Скоро сам добио маил, који ме је јако обрадовао, од једне студенткиње са правног факултета, где је она, читајући уџбеник „Правну етику“ који је недавно изашао, а који смо приредили колега и ја, врло обрадована пише како је добила важан одговор у каквом односу стоји позив правника, а то подразумева различите специјалности у оквиру правничке професије: судија, адвокат, тужилац, и уопште правник, са хришћанским системом вредности. Она је препознала, да то није инкомпатибилно. За војника је најсложније ово питање. Кад кажем војника мислим и на официра, и на онога који је у полицији, и на онога који је у специјалним јединицама… Он се разликује од свих других хришћана, како на једном месту један руски филозоф каже „који се спасавају чистим рукама“, шта то значи? У преносном смислу: монах се спасава тако што се моли Богу, тако се иконописац спасава иконописањем, може да испља руке само од фарбе и боје. Лекар се спасава тако што помаже људима, али гледајте, војник, он треба да се спасава убијајући. У крајњем и убијајући. Није његов смисао да убије. Смисао тог војничког позива је прво да одвраћа, да одвраћа непријатеља. То је његова улога. Он, облачењем униформе показује спремност да погине, он се легитимише као легитимни циљ. Легитимни циљ у рату нисте ви, него је управо тај војник у униформи. Он је легитимни циљ. Он показује да је спреман да страда за своје ближње, али показује и да је спреман и да убије. Па чак и да убије. Зашто је за војнике то јако важно питање? Замислите војника који већ има ту дилему, јер у Светом Писму пише не убиј, јер то Господ у Новом Завету још више заоштрава: не само не убиј, него не гневи се на свог ближњег, и тако даље. Али ви сад у јендом тренутку морате да узмете оружје и кренете у рат да убијате. То није нешто што се дешавало тамо негде у средњем веку, када гледамо иконе светих ратника, наоружаних штитовима и мачевима, него се дешава хришћанима данас. Дешавало се нама који смо учествовали од 1991. на ратиштима. Дешава се православним руским војницима који сада учествују у многим оружаним сукобима, и на истоку Украјине, и у Сирији. И многи други православни војници сада учествују у многим мировним мисијама. То су такође питања која се отварају за православне хришћане. Имате у зборнику јако занимљиво питање, пошто је познато колико се сада употребљавају дронови у оружаним сукобима. Да ли православни хришћанин може да буде тај који ће управљати дроном и убијати на стотине људи, а да себе не излаже било каквој опасности? Многа питања данас стоје отворена. Да ли сада православни хришћанин треба да иде да служи војску? Шта то значи ако православни хришћанин иде да служи професионалну војску? Ту сада долазе тешка етичка питања. Раније, када је требало да бране своју отаџбину, код хришћана није било много моралних дилема. Морао си да идеш да браниш отаџбину. Наши преци који су се у Првом светском рату супротставили аустроугарској армади, бранили су своју отаџбину, своју земљу, своју веру од иноверних. Од римокатолика пре свега. Није било дилеме. Само се постављало питање ко је кукавица, ко није. Данас, када имате ситуацију да се од војника, уколико су професионални,очекује да осим тога да сутра бране земљу, очекује се да иду и у мировне мисије. Поставља се велико питање, да ли тај војник треба да иде или не. Не може селективно да се гледа, да ће неке ствари у војсци радити, а неке неће радити. Даље, рецимо, једно занимљиво питање. Знамо да је највећи грех, да човек почини самоубиство. За све друго може да се покаје. То имамо као пример, разбојник на крсту се први од свих покајао и први је био у Царству Небеском. Правио је за живота, вероватно, незамисливе ствари. Покајао се. Онај који изврши самоубиство, не може да се покаје. Ту се поставља једно питање, како би се гледало, уколико би неко одузео себи живот да би се спасао од понижавања које може да доживи. Заробљени војници доживљавају бескрајна, не мучења, него понижавања. То је рецимо, једно питање, које бисте ви сада, када бисте разговарали, и у цркви постављали ово питање духовницима, теолозима, свештеницима, епископима, давали би вам различите одговоре. Стога ова тема остаје трајно отворена. Зато на ова тему никада нису дати коначни одговори, зато она треба да буде увек отворена јер живот и начин ратовања намеће друга питања која траже одговоре. Са пуковником у пензији, проф. др Бориславом Гроздићем Разговара Ива Бендеља 22 / 01 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/110043.htm View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...