Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'рату! '.
Found 2 results
-
Душан Илић: Светодмитарска лента BY СТАЊЕ СТВАРИ on 8. НОВЕМБРА 2019. • Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! Душан Илић (Фото: Лична архива) Када говоримо о 9. мају, Дану победе на нацизмом и фашизмом, многима ће прва асоцијација на овај догађај бити величанствена победа руског народа (у униформама Црвене армије) над германским завојевачем. Вероватно, једна од највећих победа руског православног народа све више се последњих година прославља ношењем двобојне ленте. Она је широј јавности много познатија као Георгијевска лента. Установљена је још у време царице Катарине Велике, 1769. године, као део Ордена Светог Ђорђа, те је у његову част и понела име. Од настанка па до данашњих дана она је била двобојна. У почетку црно-жута (боје које су сматране царским и ромејским), да би у совјетско време постала црно-наранџаста. Чак ни антиправославна бољшевичка власт није успела да истисне сећање на Георгијевске боје, те је ово једини симбол из царских времена који је преживео комунисте. Једина модификација је учињена у том погледу што је жута боја појачана, те је тако прерасла у наранџасту. Иако је формално у Русији још пре готово три деценије комунизам пао, а стара руска знамења поново враћена у употребу, било је потребно наћи заједничку тачку пресека свих великих руских победа, како оних из царске епохе, тако и оних из Другог светског рата. Као најпогоднији симбол свих руских победа, Георгијевска лента се природно наметнула, па је тако од 2005. године она део – како државне, тако и народне – прославе свих важнијих догађаја руске историје. С друге стране, у – од бољшевика измишљеним – постсовјетским републикама, које се према бројном руском живљу понашају слично као и Хитлерова Немачка, овај симбол представља мимикрију сећања на руску прошлост, па је тако она својеврсна замена за руску заставу и друге симболе. Симптоматичан је и пример дресова ФК Шахтјора из Доњецка који управо преко Георгијевских боја показује приврженост руском свету. Георгијевска лента или трака светог Ђорђа Поставља се сада питање, да ли ми Срби имамо неки сличан симбол којим бисмо обележили неку велику победу или сећање на наше славне претке погинуле у свим ратовима? Подлога за тако нешто постоји. Наиме, пре извесног времена Влада Србије је донела одлуку да се у знак сећања на Дан примирја у Првом светском рату уведе као симбол Наталијина рамонда, цвет са Кајмакчалана, који виси окачен на црно-зелену ленту. Ова лента узета је са Албанске споменице, тј. то је трака уз коју је ношена Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Од обнове српске државности пре два века, ми немамо величанственију победу од оне у Балканским и Првом светском рату. Ово је неспоран део наше војне, али и свеукупне нововековне историје. Стога, не би било згорег, по угледу на Русе, увести као свесрпски симбол победе у Првом светском рату, али и у свим ратовима, Светодмитарску ленту црно-зелене боје. Зашто таквог назива? Прво, зато што Срби од светих ратника највише поштују култове Светог Ђорђа и Светог Димитрија. С обзиром да су Руси већ осмислили Светогеоргијевске боје, ми бисмо могли осмислити Светодмитарске боје. Нарочито из разлога што се празник Светог великомученика Димитрија и обележава почетком новембра, у време ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Даље, ово би било везано за наше старе ратничке култове, који су временом добили свој православни смисао. Такође, ово би могао бити један од симбола српског света. Њега би могли користити и они Срби који се данас из разних разлога тако не изјашњавају, али у фрагментима памте и чувају своје српско порекло. Нпр. поједини „Македонци“, Шопи из западне Бугарске, „Румуни“ из Темишварског Баната, „Грци“ са севера Грчке, Горанци, Буњевци, па чак и понеки „Албанци“ из Албаније. Па нпр. када Шопи из Годеча у западној Бугарској славе Видовдан као дан своје општине, они ће моћи као мимикрију свог српског идентитета да користе управо црно-зелене боје. Извор: drina.info Зашто ове боје? Зелена представља маслинасту боју униформе српског војника из Првог светског рата, док црна симболизује тугу за свим ратницима палим за наше Отачаство. Стога би, ова лента могла представљати и свесрпски војнички симбол, који би могао бити коришћен у обележавању свих важнијих догађаја из наше војне историје, па чак и оне око које смо и данас подељени, из периода Другог светског рата. Могла би бити израђена и Светодмитарска застава, са којом би се много лакше идентификовали они наши грађани који не желе себи да признају да су Срби или они који родољубље повезују са шовинизмом. Они који мисле да је песма „Ко то каже“ националистичка, а плачу уз „Пукни зоро“, моћи ће да оно мало родољубивог што свако од нас носи у себи, искажу кроз један осмишљени српски симбол. Уз ово би било пожељно да и неко мало веће српско спортско друштво (неки Раднички, Младост, Борац итд.) понесе назив Солунац (у част наших предака), као и црно-зелене боје. Ово свакако не би била замена нашој националној тробојци, већ допуна симболике обележавања наше славне прошлости, која би појачала нашу националну свест, али и подстакла неке наше бивше сународнике да се сете ко су им били преци. Предлог графичког изгледа Светодмитарске заставе (Аутор: Душан Илић) Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! Душан Илић, Институт за европске студије -
-НИКАД више 1916! Никад више окупација! Славимо ослободилачку 1918!- Ове речи митрополита црногорско-приморског Амфилохија одговор су онима у Црној Гори који покушавају да минимизирају или избришу памћење од пре једног века и ослобођења државе подно Ловћена у Првом светском рату, што је касније довело до уједињења са Србијом. Високопреосвећени владика, у разговору за „Новости“, каже да жали што ови догађаји уместо да спајају – деле Црногорце. Рачуна да ће, ипак, разум победити и они који су у заблуди схватити да је 1918. година слободе коју треба славити. – Чудна се хајка води око Боке которске и њеног ослобођења у којем су учествовали не само србијанска војска него пре свега добровољци који су били на Солунском фронту. Око хиљаду њих је било управо из Боке. Мој предак Јован Радовић био је на челу Топличког устанка, и он је као војвода и комита, са Милинком Влаховићем, ратовао против окупатора и ослободио град Никшић. Е, то су људи које данашња власт проглашава окупаторима. * „Други табор“ упорно истиче да је 1918. Црна Гора „нестала“ са лица земље. – Понављам, они су у заблуди. Те 1916. десила се издаја краља Николе, због чега је он после изгубио власт у Црној Гори. И сукоб 1918/19. није био као овај што се данас води у Црној Гори, на националној, језичкој основи, већ искључиво династички, између људи који су се заклели на верност краљу Николи. Међу њима је био и Крсто Зрнов Поповић, који је предводио побуну на Цетињу, уз подршку групе Италијана, којима није било стало до независне Црне Горе и краљевине, него да Далмацију и Боку которску присаједине Италији. * Сматрате ли да је, ипак, краљ Никола уградио себе у ослобођење Црне Горе и уједињење са Србијом? – Свакако, и то нарочито преко ослобођења Косова и Метохије, Скадра, са србијанском војском. И све што је написао, почев од химне „Онамо, намо“, то сведочи какав је његов однос био према Михаилу Обреновићу. Морам рећи да је владика Раде политичару и дипломати Матији Бану рекао 1847, када је овај из Дубровника полазио за Београд, да каже Александру Карађорђевићу да треба да иде у Призрен за краља, а владика у Пећ за патријарха. У том духу се одвијала сва историја Црне Горе. Краљ Никола је поставио Гаврила Дожића за првог митрополита после укидања Пећке патријаршије 1766. године. * Да ли је краљ Никола био против обнове Пећке патријаршије 1919. године? – Не, него се противио што седиште српског патријарха није било у Пећи, већ у Сремским Карловцима. Камо среће да се то остварило и дај Боже да се то деси. То је седиште патријархово било вековима. Сада би опет требало да патријарх буде више у Пећкој патријаршији. * Део црногорске елите сматра да српска војска није ослободила Црну Гору, него ју је окупирала. – То је сулудо помислити. Како, када је Србија била земља мученица, која је у то време сваког трећег свог војника изгубила на ратишту. Није она сама ослободила Црну Гору, већ су у том чину учествовали и Енглези, Италијани, Американци, Французи, и сви заједно дали огроман допринос. * Црногорски покрет од Србије тражи да плати одштету Црној Гори због Великог рата и „анексије“? – Тај исти захтев треба да упуте Америци, Енглеској, Француској, Италији, јер су њихови војници такође учествовали у ослобођењу Црне Горе и Балкана. Видите, краљ Александар Карађорђевић, унук краља Николе, идеју свога деде о границама Црне Горе заокружио је у оквирима Зетске бановине. Њој је 1939. припадао Дубровник, као и Херцеговина. Од Стона до Призрена је била Зетска бановина. А то сви заборављају. СПИСКОВИ * ЗВАНИЧНА Црна Гора забранила је улазак српским интелектуалцима, међу њима и академику Матији Бећковићу. – И то је део хајке која ће, надам се, престати. Нико Његоша није толико афирмисао као Матија Бећковић, и сада му не дају да уђе у Црну Гору!? Али ево, нема места у школама ни за Десанку Максимовић, Јована Дучића, Змаја… Уместо њих увели су неке за које никада нисам чуо, уз поштовање њиховој припадности. Шта ћемо, дошао је такав тренутак. Види се шта је све испливало на површину. РУМИЈА ЋЕ ОПСТАТИ * ДА ли ће црква Свете Тројице на Румији одолети нападима? – То је црква која грли исток и запад, север и југ и доноси благослов свима који ту живе, без обзира на то како се они осећају и којој вери и народу припадају. Згазити ту љубав могу само људи који су без Бога и без душе. Ја се у Бога надам да то неће урадити ова црногорска власт и да то неће учинити ни наша браћа Албанци око Остроса, који су били чувари те светиње и носиоци крста чак и када су примили ислам. Извор: Митрополија црногорско-приморска
