Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ратне'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Конференција за медије поводом снимања документарно-играног филма „На бранику отаџбине – Ратне приче са Кошара и Паштрика“, о борбама током 1999. године, одржана је данас на Београдском сајму, у Студију 4 РТС-а.Присутнима су се обратили министар одбране Александар Вулин, ауторка филма и уредница у Информативном програму РТС-а Слађана Зарић, пуковник Душко Шљиванчанин, генерал у пензији Драган Живановић и потпуковник у пензији Видоје Ковачевић.Министар Вулин поручио је да је ово последње време да уочи двадесете годишњице допустимо свим херојима да кажу истину, а други нека се стиде. Та битка је, како је истакао министар, показала велику снагу и велику храброст наших војника, а онда деценијама касније показала је велики кукавичлук и срамоту наших политичара. Такође, нагласио је да не смемо да допустимо да нам други пишу историју, да будућим генерацијама други говоре шта су им очеви радили, да покушају да их учине пораженим и пониженим када то њихови очеви нису допустили.- Нека се стиде они који су напали ову земљу. Ми немамо разлога за стид, само за понос. Када је подизањем споменика Тибору Церни председник Србије и врховни командант Александар Вучић разбио ту заверу ћутања, истина више није могла да буде сакривена. Србија је дочекала своју прилику да захвали и да се одужи спомеником, булеваром, улицом, филмом и истином о нашим јунацима. Они су пример како Србија треба да изгледа у најтрагичнијим и најтежим тренуцима. Не зато што желимо да се рат понови, већ зато што желимо да запамтимо оне који су у наметнутом рату показали најлепше лице овог народа. Не пристајемо на лаж да смо на било који начин изазвали, покренули, тражили НАТО агресију и напад на нашу земљу. Ми за то нисмо одговорни. И сва накнадна памет након свих ових деценија још увек није успела да нађе довољно добро оправдање да смо ми ипак криви за рат. Сада више ни не говоре да смо криви, него да треба заборавити шта је било, и да наставимо да живимо. Једино што прихватам је да настављамо да живимо, али не прихватам да не кажемо истину. Истину о овим људима, њиховој храбрости, њиховој пожртвованости и стручности, рекао је министар Вулин.Према његовим речима, битка на Кошарама и Паштрику је најхрабрије и најлепше лице наше војске, најтрагичније место, место истине где се показало да упорност, тврдоглавост, жилавост и вештина наше војске нема премца ни са једним другим.-Та битка је показала велику снагу и велику храброст наших војника, а онда деценијама касније показала је велики кукавичлук и срамоту наших политичара. О овим биткама се ћутало скоро 20 година. О овој страшној истини се ћутало скоро 20 година и ово је први пут да држава Србија, Војска Србије и Министарство одбране на организован и научан начин прилази биткама на Кошарама и Паштрику. Ово је први пут да се ми не стидимо себе ни своје истине, да се не стидимо својих старешина и војника који су нас бранили и одбранили и први пут им дајемо прилику да за незаборав и историју кажу истину. Истину које се не стидимо и истину због које се поносимо. Поносни смо на сваког војника, на сваког официра и борца на Кошарама и Паштрику и на сваког официра и борца који су учествовали у одбрани од НАТО агресије, истакао је министар Вулин.Како је рекао министар одбране, неке друге земље и народи не би ћутали 20 година, него би били бескрајно поносни већ првог дана.- Ми чекамо 20 година. Исправљамо ту неправду и доказујемо да се у свакој генерацији српског народа, тешким и најтрагичнијим, увек роде неки јунаци са Кошара и Паштрика. Баш увек и у сваком рату. И када мислимо да их нема, да су све то херојске приче из прошлости, и када дође тај страшни тренутак, онда овај народ покаже своју енергију и зашто тако дуго траје и зашто је у стању да се одупре далеко моћнијим и јачим. Зато што се у свакој генерацији роде хероји са Кошара и Паштрика. Немамо право да не кажемо ту истину, да оставимо будућим генерацијама да их други уче нашу историју, да допустимо да наша деца не знају ко су им били очеви и зашто имају право да у својој земљи живе слободно, нити да допустимо да не знају истину о Кошарама и Паштрику, нагласио је министар Вулин те додао да ово неће бити и последњи заједнички пројекат, јер је њему лично стало да документујемо све из ратова деведесетих, НАТО агресију, да сачувамо истину кроз сведочења свих који су ратовали и бранили своју земљу и свој народ.-Бавићемо се филмом, издаваштвом, и свако од ових јунака ће имати прилику да њихово искуство не остане само у неким архивима него да буду објављени, да се нација упозна са њима, да их сачувамо за незаборав као што смо научили о јунацима из Првог и Другог светског рата на основу њихових казивања и мемоара. Тако ћемо и о јунацима из ратома деведесетих и отпора НАТО агресији учити из њихових казивања, искустава и погледа. Ниједан од њих не сме да напусти ову животну позорницу, а да не остави иза себе сведочења о том страшном времену у којем су нас учинили поноснима ма колико било тешко и ма колико желели свакога дана да се никада не понови. Све што радимо, па и када снимамо филм о Кошарама и Паштрикује наша жеља да се рат никада више не понови. Никада. Али, исто тако, да покажемо колико поштујемо, колико ценимо и колико смо захвални свакоме ко је свој живот и своје здравље жртвовао за своју земљу, истакао је министар Вулин.Ова земља постоји због тих људи, нагласио је министар одбране.- И да није било битке на Кошарама и Паштрику, а нека о томе суде војни историчари и доћи ће време када ће говорити о томе, али није тешко закључити да да је успео тај први најтежи напад, да је копнена интервенција успела, тешко да би се зауставила само на простору Косова и Метохије. И тешко да бисмо имали Споразум о прекиду непријатељстава, већ бисмо имали капитулацију. И тешко да бисмо имали Резолуцију 1244 на основу које и даље полажемо право на Косово и Метохију, која је наш правни основ да се и даље боримо за Косово и Метохију, него бисмо због капитулације имали неку другу државу на својој територији коју бисмо морали да признамо. Ово је само моје мишљење, војни историчари ће дати свој суд, али ово су чињенице, додао је министар Вулин и захвалио РТС-у на великом напору, искреној жељи и потреби да се филм о Кошарама и Паштрику сними, као и сваком борцу и старешини који је пристао да дође и каже своју истину те да проговори о тешким тренуцима које су оставили само за себе.- Захвалио бих им на људској храбрости што су изашли пред камере, што деле са нама тај страшни и поносни тренутак. У времену које долази и они ће видети праву величину онога што су урадили. Можда у овом тренутку још увек нису свесни величине онога што су урадили. Ни старешине ни војници. Можда ће тек нека следећа генерација разумети шта су урадили, колико заиста сви ми треба да им будемо захвални, а на нама је да и овај начин припремимо ту истину за будуће генерације којима не смемо оставити терет стида, јер ови људи нису оставили терет стида. Онда ни ми не смемо да допустимо да им други пишу историју, да им други говоре шта су им очеви радили, да покушају да их учине пораженим и пониженим када то њихови очеви нису допустили, закључио је министар Вулин. Ауторка филма Слађана Зарић објаснила је да је специфичност овог филма, у односу на остале који су обађивали ову тему, та што ће учествовати све јединице које су биле актери догађаја 1998. и 1999. године на Кошарама и Паштрику.- Желела сам да вам испричам причу и дочарам пакао који је тамо владао. Веома је тешко нама, с ове временске дистанце, схватити шта су ти људи доживели. Они ниједног тренутка нису посустајали. Одала бих почаст тадашњим старешинама, али бих посебно нагласила улогу војника. На Кошарама је гинула младост. То су били војници који су имали 18, 19 или 20 година који ниједног тренутка нису рекли не. Кошаре су веома значајна битка и имаће своје велико место у историји српског народа. Сматрам да ће из овог филма неке наредне генерације много тога научити, јер ће филм приказати велики значај управо те моралне вредности, истрајности и начина како треба бранити отаџбину, рекла је ауторка филма и захвалила Министарству одбране и Војсци Србије што су јој указали поверење да ради овакав пројекат.Генерал Живановић, који је у то време био командант 125. моторизоване бригаде, изразио је задовољство што се напокон снима филм о тим збивањима на територији Косова и Метохије, од 1998. до 1999. године и да сви учесници који су тада били актуелни кажу своје мишљење и запажања те да то остане као наук нашим поколењима. Он је додао да су сви већ написали део искустава који стоји у архивима и да то користе колеге које обучавају професионални део Војске Србије.Пуковник Душко Шљиванчанин, тадашњи командант 53. граничног батаљона, објаснио је да је тај део био најсуровији и најтежи део наше границе у сваком смислу.- На том делу државне границе увек су гинули наши војници граничари, и о томе сведоче и имена караула. Та граница се више бранила него обезбеђивала. Тог 9. априла 1999. припадници 53. граничног батаљона, односно 120 војника који су се у том моменту нашли на Караули Кошаре, прихватили су први, почетни и најтежи удар, нанели агресору губитке, зауставили га на државној граници и омогућили 125. моторизованој бригади и осталим јединицама да дођу да бране државну границу, рекао је пуковник Шљиванчанин и додао да филм треба посветити свима који су водили тешке борбе.Потпуковник у пензији Видоје Ковачевић, тада начелник Штаба 63. падобранске бригаде, говорио је о свом првом утиску при доласку падобранске борбене групе на место борбених збивања.- Дали смо велики психолошки и позитиван моменат и јединицама граничног батаљона и 125. бригаде. Истакао бих да је ангажовање падобранске бригаде за њу била велика част и поносни смо што смо учествовали у заштити суверенитета СРЈ и заштити свога народа и отаџбине, рекао је потпуковник Ковачевић.Филм се снима поводом двадесетогодишњице борби на Кошарама и Паштрику у заједничкој продукцији Радио-телевизије Србије, Министарства одбране и Војнофилмског центра „Застава филм“, а премијерно приказивање заказано је за следећу годину. Филм је захвалност свима који су штитили границу отаџбине током 1999. године, али и почаст онима који су дали живот за одбрану земље.
  2. Конференција за медије поводом снимања документарно-играног филма „На бранику отаџбине – Ратне приче са Кошара и Паштрика“, о борбама током 1999. године, одржана је данас на Београдском сајму, у Студију 4 РТС-а.Присутнима су се обратили министар одбране Александар Вулин, ауторка филма и уредница у Информативном програму РТС-а Слађана Зарић, пуковник Душко Шљиванчанин, генерал у пензији Драган Живановић и потпуковник у пензији Видоје Ковачевић.Министар Вулин поручио је да је ово последње време да уочи двадесете годишњице допустимо свим херојима да кажу истину, а други нека се стиде. Та битка је, како је истакао министар, показала велику снагу и велику храброст наших војника, а онда деценијама касније показала је велики кукавичлук и срамоту наших политичара. Такође, нагласио је да не смемо да допустимо да нам други пишу историју, да будућим генерацијама други говоре шта су им очеви радили, да покушају да их учине пораженим и пониженим када то њихови очеви нису допустили.- Нека се стиде они који су напали ову земљу. Ми немамо разлога за стид, само за понос. Када је подизањем споменика Тибору Церни председник Србије и врховни командант Александар Вучић разбио ту заверу ћутања, истина више није могла да буде сакривена. Србија је дочекала своју прилику да захвали и да се одужи спомеником, булеваром, улицом, филмом и истином о нашим јунацима. Они су пример како Србија треба да изгледа у најтрагичнијим и најтежим тренуцима. Не зато што желимо да се рат понови, већ зато што желимо да запамтимо оне који су у наметнутом рату показали најлепше лице овог народа. Не пристајемо на лаж да смо на било који начин изазвали, покренули, тражили НАТО агресију и напад на нашу земљу. Ми за то нисмо одговорни. И сва накнадна памет након свих ових деценија још увек није успела да нађе довољно добро оправдање да смо ми ипак криви за рат. Сада више ни не говоре да смо криви, него да треба заборавити шта је било, и да наставимо да живимо. Једино што прихватам је да настављамо да живимо, али не прихватам да не кажемо истину. Истину о овим људима, њиховој храбрости, њиховој пожртвованости и стручности, рекао је министар Вулин.Према његовим речима, битка на Кошарама и Паштрику је најхрабрије и најлепше лице наше војске, најтрагичније место, место истине где се показало да упорност, тврдоглавост, жилавост и вештина наше војске нема премца ни са једним другим.-Та битка је показала велику снагу и велику храброст наших војника, а онда деценијама касније показала је велики кукавичлук и срамоту наших политичара. О овим биткама се ћутало скоро 20 година. О овој страшној истини се ћутало скоро 20 година и ово је први пут да држава Србија, Војска Србије и Министарство одбране на организован и научан начин прилази биткама на Кошарама и Паштрику. Ово је први пут да се ми не стидимо себе ни своје истине, да се не стидимо својих старешина и војника који су нас бранили и одбранили и први пут им дајемо прилику да за незаборав и историју кажу истину. Истину које се не стидимо и истину због које се поносимо. Поносни смо на сваког војника, на сваког официра и борца на Кошарама и Паштрику и на сваког официра и борца који су учествовали у одбрани од НАТО агресије, истакао је министар Вулин.Како је рекао министар одбране, неке друге земље и народи не би ћутали 20 година, него би били бескрајно поносни већ првог дана.- Ми чекамо 20 година. Исправљамо ту неправду и доказујемо да се у свакој генерацији српског народа, тешким и најтрагичнијим, увек роде неки јунаци са Кошара и Паштрика. Баш увек и у сваком рату. И када мислимо да их нема, да су све то херојске приче из прошлости, и када дође тај страшни тренутак, онда овај народ покаже своју енергију и зашто тако дуго траје и зашто је у стању да се одупре далеко моћнијим и јачим. Зато што се у свакој генерацији роде хероји са Кошара и Паштрика. Немамо право да не кажемо ту истину, да оставимо будућим генерацијама да их други уче нашу историју, да допустимо да наша деца не знају ко су им били очеви и зашто имају право да у својој земљи живе слободно, нити да допустимо да не знају истину о Кошарама и Паштрику, нагласио је министар Вулин те додао да ово неће бити и последњи заједнички пројекат, јер је њему лично стало да документујемо све из ратова деведесетих, НАТО агресију, да сачувамо истину кроз сведочења свих који су ратовали и бранили своју земљу и свој народ.-Бавићемо се филмом, издаваштвом, и свако од ових јунака ће имати прилику да њихово искуство не остане само у неким архивима него да буду објављени, да се нација упозна са њима, да их сачувамо за незаборав као што смо научили о јунацима из Првог и Другог светског рата на основу њихових казивања и мемоара. Тако ћемо и о јунацима из ратома деведесетих и отпора НАТО агресији учити из њихових казивања, искустава и погледа. Ниједан од њих не сме да напусти ову животну позорницу, а да не остави иза себе сведочења о том страшном времену у којем су нас учинили поноснима ма колико било тешко и ма колико желели свакога дана да се никада не понови. Све што радимо, па и када снимамо филм о Кошарама и Паштрикује наша жеља да се рат никада више не понови. Никада. Али, исто тако, да покажемо колико поштујемо, колико ценимо и колико смо захвални свакоме ко је свој живот и своје здравље жртвовао за своју земљу, истакао је министар Вулин.Ова земља постоји због тих људи, нагласио је министар одбране.- И да није било битке на Кошарама и Паштрику, а нека о томе суде војни историчари и доћи ће време када ће говорити о томе, али није тешко закључити да да је успео тај први најтежи напад, да је копнена интервенција успела, тешко да би се зауставила само на простору Косова и Метохије. И тешко да бисмо имали Споразум о прекиду непријатељстава, већ бисмо имали капитулацију. И тешко да бисмо имали Резолуцију 1244 на основу које и даље полажемо право на Косово и Метохију, која је наш правни основ да се и даље боримо за Косово и Метохију, него бисмо због капитулације имали неку другу државу на својој територији коју бисмо морали да признамо. Ово је само моје мишљење, војни историчари ће дати свој суд, али ово су чињенице, додао је министар Вулин и захвалио РТС-у на великом напору, искреној жељи и потреби да се филм о Кошарама и Паштрику сними, као и сваком борцу и старешини који је пристао да дође и каже своју истину те да проговори о тешким тренуцима које су оставили само за себе.- Захвалио бих им на људској храбрости што су изашли пред камере, што деле са нама тај страшни и поносни тренутак. У времену које долази и они ће видети праву величину онога што су урадили. Можда у овом тренутку још увек нису свесни величине онога што су урадили. Ни старешине ни војници. Можда ће тек нека следећа генерација разумети шта су урадили, колико заиста сви ми треба да им будемо захвални, а на нама је да и овај начин припремимо ту истину за будуће генерације којима не смемо оставити терет стида, јер ови људи нису оставили терет стида. Онда ни ми не смемо да допустимо да им други пишу историју, да им други говоре шта су им очеви радили, да покушају да их учине пораженим и пониженим када то њихови очеви нису допустили, закључио је министар Вулин. Ауторка филма Слађана Зарић објаснила је да је специфичност овог филма, у односу на остале који су обађивали ову тему, та што ће учествовати све јединице које су биле актери догађаја 1998. и 1999. године на Кошарама и Паштрику.- Желела сам да вам испричам причу и дочарам пакао који је тамо владао. Веома је тешко нама, с ове временске дистанце, схватити шта су ти људи доживели. Они ниједног тренутка нису посустајали. Одала бих почаст тадашњим старешинама, али бих посебно нагласила улогу војника. На Кошарама је гинула младост. То су били војници који су имали 18, 19 или 20 година који ниједног тренутка нису рекли не. Кошаре су веома значајна битка и имаће своје велико место у историји српског народа. Сматрам да ће из овог филма неке наредне генерације много тога научити, јер ће филм приказати велики значај управо те моралне вредности, истрајности и начина како треба бранити отаџбину, рекла је ауторка филма и захвалила Министарству одбране и Војсци Србије што су јој указали поверење да ради овакав пројекат.Генерал Живановић, који је у то време био командант 125. моторизоване бригаде, изразио је задовољство што се напокон снима филм о тим збивањима на територији Косова и Метохије, од 1998. до 1999. године и да сви учесници који су тада били актуелни кажу своје мишљење и запажања те да то остане као наук нашим поколењима. Он је додао да су сви већ написали део искустава који стоји у архивима и да то користе колеге које обучавају професионални део Војске Србије.Пуковник Душко Шљиванчанин, тадашњи командант 53. граничног батаљона, објаснио је да је тај део био најсуровији и најтежи део наше границе у сваком смислу.- На том делу државне границе увек су гинули наши војници граничари, и о томе сведоче и имена караула. Та граница се више бранила него обезбеђивала. Тог 9. априла 1999. припадници 53. граничног батаљона, односно 120 војника који су се у том моменту нашли на Караули Кошаре, прихватили су први, почетни и најтежи удар, нанели агресору губитке, зауставили га на државној граници и омогућили 125. моторизованој бригади и осталим јединицама да дођу да бране државну границу, рекао је пуковник Шљиванчанин и додао да филм треба посветити свима који су водили тешке борбе.Потпуковник у пензији Видоје Ковачевић, тада начелник Штаба 63. падобранске бригаде, говорио је о свом првом утиску при доласку падобранске борбене групе на место борбених збивања.- Дали смо велики психолошки и позитиван моменат и јединицама граничног батаљона и 125. бригаде. Истакао бих да је ангажовање падобранске бригаде за њу била велика част и поносни смо што смо учествовали у заштити суверенитета СРЈ и заштити свога народа и отаџбине, рекао је потпуковник Ковачевић.Филм се снима поводом двадесетогодишњице борби на Кошарама и Паштрику у заједничкој продукцији Радио-телевизије Србије, Министарства одбране и Војнофилмског центра „Застава филм“, а премијерно приказивање заказано је за следећу годину. Филм је захвалност свима који су штитили границу отаџбине током 1999. године, али и почаст онима који су дали живот за одбрану земље. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  3. У годинама нашег пута у ЕУ, стално смо под захтевима да смањујемо националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да не пуштамо одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата, каже историчар Миле Бјелајац, поводом Дана примирја. У једном железничком вагону на забаченој прузи у шуми Компијењ, у Француској, 11. новембра 1918. године потписано је примирје. Због тога се у Србији од 2012. тај дан обележава као државни празник Дан примирја. Српски војници имали су значајну улогу у Првом светском рату, али чини се да су савезници некако увек умањивали њихов значај. С друге стране, потомци бораца у Првом светском рату можда и олако прихватају трагичну судбину својих предака. „Ми смо генерација која је навикла на 29. новембар, тако да ће и овим новим генерацијама бити потребно неко време. Ми смо одрасли на историји Другог светског рата, учили смо целе једне године о партизанским офанзивама, а Први светски рат је био само једна лекција у уџбенику“, каже Слађана Зарић, новинарка РТС-а и ауторка бројних документарних филмова из српске историје, у емисији „Спутњик интервју“. Француска је потписала на Западном фронту примирје са Немачком, а наш саговорник историчар Миле Бјелајац подсећа да су била и нека друга примирја. „Италија га је потписала са Аустроугарском, и то је последњи службени акт бивше монархије. Београд је град у коме је потписано последње примирје Првог светског рата 13. новембра са Мађарима и то у данашњој Библиотеци града Београда“, каже Бјелајац. Он сматра да је веома важно рећи да се деценијама после Првог светског рата па готово и данас занемарује улога француске и српске војске на Солунском фронту. Каже да су то армије које су пресудиле убрзање краја рата, а да у офанзиву на Солунском фронту у тај блицкриг нико није веровао. „Све савезничке офанзиве почеле су после пробоја Солунског фронта, укључујући тај релативно приметан успех америчких армија на Западном фронту“, каже Бјелајац. На питање зашто је Србија запоставила тај датум у својој историји, Бјелајац каже да је СФРЈ земља помирења, пошто је настала од победника и поражених. „Онда је негде тражена мера равнотеже. Да не би били повређени осећаји једних и других настојало се да и победа и 1945. и победа из 1918. постану полако ствар свих грађана Југославије. Србија је негде тим прећуткивањем жртвовала победу за опште добро“, каже Бјелајац. То је један трагичан период у српској историји, сагласни су наши саговорници. Новинарка Слађана Зарић прошла је пут српске војске док је радила филм „Срби на Крфу, сто година од албанске голготе“. „Ишла сам свим правцима, пошто их је било више. Ишла сам колима, и није било усред јануара. Кад видите тај предео, то је планина за планином. Као да је неко узео Земљину кору и згужвао је, па онда кад дођете у луку Свети Јован Медовски у ствари видите каква је то увала, зашто је био проблем евакуације војске. Али оно што је можда доминантно целим путем, јесте да ја то данас не бих издржала и да данашње генерације не би издржале то што су они тада издржали. Некад се запитам да ли смо ми потомци тих људи“, каже Зарићева. Бјелајац додаје да је 11. новембар само један начин да одамо признање тим људима који су, како каже, били неког другог кова. „Можда зато што је то била земља сељака. Они су лакше издржавали ране, навикли су на зиму, на оскуднију исхрану. Хирурзи сведоче у историји медицине Првог светског рата да су наилазили, кад би санирали рањенике на Солунском фронту, на самостално зарасле ране на цревима из Балканских ратова“, каже Бјелајац и подсећа да није било железнице за транспорт нити добрих путева. Сагласни су и да је вера народа у његове официре и вође била јача и да је то носило тадашње генерације. Људске слабости су постојале, било је и дезертерства и непослушности. Слађана Зарић се надовезује да постоје људи чију судбину нисмо ни после 100 година расветлили. То су људи који су били заробљени у логорима. „Око 90.000 људи страдало је у логорима у Аустроугарској и у Бугарској. Многи људи не знају да је Матхаузен постојао и у Првом светском рату и да је тамо умрло 8.000 људи који су се национално изјашњавали као Срби. Наш менталитет — ако нисте погинули у борби онда нисте јунак, а велики број логораша били су војници“, каже Зарићева. Почаст српским војницима враћена је у чувеном вагону, где је 1918. потписно примирје. Коштало је доста труда и воље покојног амбасадора у Паризу Предрага Симића да се та застава врати тамо где јој и место. „Били смо раме уз раме, верни савезник читавог рата, укључујући наше учешће на самом Западном фронту. Било да се ради о Србима добровољцима који почетком 1916. нису могли да се придруже српској војсци него су улазили у састав француских снага Легије странаца, било да су учествовали парцијално и током Верденске битке и касније док се нису пребацили на Солунски фронт. Дакле, имали смо и живо учешће на Западном фронту“, каже Бјелајац. Историчар каже и да би српска застава требало да добије своје место и у меморијалу у Нормандији, где су такође постављене све заставе, чак и бивших непријатеља. „Али није било српске заставе, нити југословенске, јер наводно нису познати подаци о томе да су и Срби учествовали у Нормандији или у касним операцијама за ослобођење Француске. Наравно, Срби јесу учествовали, и управо једна књига говори о херојима Србима у америчкој армији у свим ратовима и показује да су били на многим истакнути местима, укључујући оне падобранце који су први скакали још у току ноћи у залеђе Нормандије, па до оних који су се борили на плажама. Значи незаслужено су Србија и Срби остали без заставе на меморијалу у Нормандији, то је још нешто што треба да се исправи“, каже Бјелајац. Указује и да у бројној војној и историјској литератури нећете наћи српску војску и српске победе, а на питање да ли тога има довољно у уџбеницима он каже: „Пишу их наше колеге, али морају да воде рачуна о простору који им даје план који доноси надлежно министарство. Али није више ни надлежно министарство једино које треба кривити због тога. Ми смо свих ових година нашег пута у Европу стално под неким захтевима наших пријатеља из Западне и Средње Европе да смањујемо ту националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да смањимо тон и да не пустимо баш тако неко одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата. То је све један атак на историјску свест овог простора и народа“. Александар СТАНИЋ
  4. СРПСКО - НЕМАЧКИ КОНЦЕРТНИ АЛБУМ ПОСВЕЋЕН ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ Обележавање стогодишњице Првог светског рата биo је повод за различите видове међународне сарадње српских научних и културних делатника. Плод једне од тих је компакт диск и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“ (zeitkratzer Records 2017), који су заједно осмислили Светлана Спајић и Рајнхолд Фридл (Reinhold Friedl). Неколико година дуго познанство уметничког директора авангардног ансамбла Цајткрацер (Zeitkratzer, у преводу Гребачи времена) Рајнхолда Фридла са ветераном у певању српских традиционалних напева, Светланом Спајић, довело је до сарадње којa је своју београдску премијеру имала 14. маја 2015. године на концерту у Културном центру Рекс. Поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата тема концерта биле су српске ратне песме у извођењу певачица Светлане Спајић, Драгане Томић и седамдесетосмогодишњег певача, диплара и гуслара Обрада Милића из Жегара у Далмацији, а у пратњи, за ту прилику, само три члана ансамбла, Рајнхолда Фридла на клавиру, Буркхарда Шлотхауера (Burkhard Schlothauer) на виолини и Мориса де Мартина (Maurice de Martin) на удараљкама. Следећи наступ, берлинска премијера, одржан је у „Кући култура света“ (Haus der Kulturen der Welt) 16. јануара 2016. године. Концерт је у целости снимљен и у јуну 2017. године појавио се као цд и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“. Припреме за ове наступе и међусобно упознавање музичара били су врло кратки. За импровизовану музику то није препрека, али је за успешно комбиновање са потпуно другачијим музичким жанром каква је традиционална музика, посебан изазов. Иако је ансамбл већ имао искуства са народном музиком, што је забележено на два издања, „Volksmusik” и „Neue Volksmusik”, сусрет са српским музичким наслеђем био је нешто ново. * Према сведочењу савременика када су кнеза Милоша Обреновића питали шта му се највише свидело када је чуо први пут гудачки оркестар, рекао је оно на почетку (када се оркестар штимовао). Звуци које производе инструменти на овом албуму могу личити на ту „буку“ која се допала кнезу Милошу. Оно што се неупућеном слушаоцу може учинити као несувисла збрка тонова има врло важно место у развоју савремене класичне музике, док се име ансамбла Цајткрацер у музичком свету изговара са великим поштовањем. За њих се може рећи да померају границе музике јер из класичних инструмената извлаче звуке који се могу чинити бизарним али и изненађујуће интензивним. Овај деветочлани европски састав за импровизовану и нову музику, са радним седиштем у Берлину, за собом има осамнаестогодишње искуство и преко двадесет издања. Ово, скоро сат дуго издање, доноси дванаест песама тако да дају хронолошки след српске ратне драме: „Кад облаци крену с мора“, „Јесам ли ти говорила миле“, „Атентат у Сарајеву“, „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“, „Мачков камен“, „Кад ја пођем земљу бранит'“, „ Дође Швабо“, „Без извора нема воде“, „Иде Петар преко Албаније“, „Креће се лађа“, „Поздрав Живојину Мишићу“ и „Бис“. За овако драматуршки конципиран албум, може се рећи да је, и сам античка трагедија у свој пуноћи. Он вас готово одмах уводи у вртлоге Великог рата, живо увлачи у догађаје који му претходе, као и у саме борбе. Свака песма појединачно је мало уметничко дело за себе. Овом приликом биће поменуте само неке. „Атентат у Сарајеву“, непуних четрнаест минута дуга песма у класичној епској форми, испевана је уз гусле у којој се Обраду Милићу постепено прикључује цео ансамбл. Музицирање Цајткрацера подсећа на индустријску буку (ону која је одликовала Велики рат), али која успева да пригуши гусларско певање (чини се и додатно у постпродукцији) што указује на гушење људског гласа буком ратних оруђа, нарочито оног који пева о слободи (што је и основни мотив целог албума). Ово је утолико важније јер је индустрија оруђа за уништење људских живота управо у време Великог рата започела свој смртоносни ход и доживела процват који практично до данас није стао. Посебну динамику имају песме попут „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“ која је права увертира у следећу „Мачков камен“ у којима до изражаја долази врхунска певачка техника Светлане Спајић и Драгане Томић. Ова песма одскаче по мелодичности, фантастичном певању и одлично уклопљеном оркестрирању који дочаравају битку за важну коту Мачков камен и тешку драму одступања српске војскe. Док је слушате, пролази вас језа и имате осећај да се у борби хватате за гушу. Песма има све предиспозиције хит-сингла, ако се тако нешто за ову врсту музицирања може рећи. Шеретску „Дође Швабо“, начињену од стихова које је српска војска испевала на разним деловима фронта, доживљајно потпуно мења звучни контраст тонова које оркестар производи дочаравајући звук надирућих авиона, те се чини као да сте на самом бојишту. Нарочито су потресне „Кад ја пођем земљу бранит'“ и „Иде Петар преко Албаније“. Прва стиховима описује истргнутост од дотадашњег начина живота и озренским старинским начином певања са особеним бојама гласова драматизује наступајућу коб, а врло тихо музицирање оркестра најављује језу рата, док друга „Иде Петар преко Албаније“ сублимира трагедију повлачења српске војске и народа. Уметничка дела често су само скицa догађаја које покушавају да опишу или дочарају. На прво слушање „видите“ да је овај албум слика, и то врло жива. Певање Светлане Спајић и Драгане Томић побуђује најдубља осећања, описује људске патње, напор и пуноћу жртве, како појединца, тако и целе заједнице. Посебну емотивност песмама, нарочито онима које би се могле посматрати као "мушке" даје то што их изводе певачице. Са друге стране, оркестар од нумере до нумере успешно слика звучне кулисе ратних дешавања, а вешто, надахнуто и технички прецизно произведени звуци фијука метака, зујања граната, падања бомби, налета авиона (на каквом би им и Ханс Цимер позавидео), те кретања целе ратне машинерије, сва та какофонија тоновa, све и да не знате тему албума, јасно вам указују да се одиграва велика борба. Посебну боју нумерама даје тон гусала који се савршено уклапа са музицирањем оркестра, док минималистички приступ Цајткрацера изврсно наглашава праисконску снагу српског певања, његову свежину и актуелност. С обзиром на то да је посреди живи албум одсуство снимака реакције публике између песама може се учинити чудним, међутим такво продуцентско решење омогућава да слушалац остане стално присутан у вртлозима збивања и не губи везу са предоченом драмом. Замерке би се могле упутити на веома упитно блед и слабо видљив наслов албума као и на врло проблематичан одабир насловне фотографије која приказује силуете британских војника из Великог рата јер сигурно је могла бити одабрана нека упечатљивија са приказом српских чиме би издање било и визуелно заокружено. Ипак за похвалу је да издање прати мален, али добро опремљен, додатак са песмама на српском, преводом стихова и објашњењима на енглеском језику. То ће свакако заинтересованом слушаоцу помоћи да сазна више о пореклу песама, али и што је још важније да боље спозна драму српске борбе и снагу духа које ово издање на нов и занимиљив начин преноси. Остаје нам да се надамо да ће Београд у скорије време угостити овај занимљив ансамбл у пуном саставу и да ће домаћа публика имати прилику да се на овај начин подсети на дивовску борбу наших предака. Данко Страхинић Објављено у „Православље“- новине Српске Патријаршије, број 1208, 15. јул 2017. године.
  5. СРПСКО - НЕМАЧКИ КОНЦЕРТНИ АЛБУМ ПОСВЕЋЕН ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ Обележавање стогодишњице Првог светског рата биo је повод за различите видове међународне сарадње српских научних и културних делатника. Плод једне од тих је компакт диск и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“ (zeitkratzer Records 2017), који су заједно осмислили Светлана Спајић и Рајнхолд Фридл (Reinhold Friedl). Неколико година дуго познанство уметничког директора авангардног ансамбла Цајткрацер (Zeitkratzer, у преводу Гребачи времена) Рајнхолда Фридла са ветераном у певању српских традиционалних напева, Светланом Спајић, довело је до сарадње којa је своју београдску премијеру имала 14. маја 2015. године на концерту у Културном центру Рекс. Поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата тема концерта биле су српске ратне песме у извођењу певачица Светлане Спајић, Драгане Томић и седамдесетосмогодишњег певача, диплара и гуслара Обрада Милића из Жегара у Далмацији, а у пратњи, за ту прилику, само три члана ансамбла, Рајнхолда Фридла на клавиру, Буркхарда Шлотхауера (Burkhard Schlothauer) на виолини и Мориса де Мартина (Maurice de Martin) на удараљкама. Следећи наступ, берлинска премијера, одржан је у „Кући култура света“ (Haus der Kulturen der Welt) 16. јануара 2016. године. Концерт је у целости снимљен и у јуну 2017. године појавио се као цд и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“. Припреме за ове наступе и међусобно упознавање музичара били су врло кратки. За импровизовану музику то није препрека, али је за успешно комбиновање са потпуно другачијим музичким жанром каква је традиционална музика, посебан изазов. Иако је ансамбл већ имао искуства са народном музиком, што је забележено на два издања, „Volksmusik” и „Neue Volksmusik”, сусрет са српским музичким наслеђем био је нешто ново. * Према сведочењу савременика када су кнеза Милоша Обреновића питали шта му се највише свидело када је чуо први пут гудачки оркестар, рекао је оно на почетку (када се оркестар штимовао). Звуци које производе инструменти на овом албуму могу личити на ту „буку“ која се допала кнезу Милошу. Оно што се неупућеном слушаоцу може учинити као несувисла збрка тонова има врло важно место у развоју савремене класичне музике, док се име ансамбла Цајткрацер у музичком свету изговара са великим поштовањем. За њих се може рећи да померају границе музике јер из класичних инструмената извлаче звуке који се могу чинити бизарним али и изненађујуће интензивним. Овај деветочлани европски састав за импровизовану и нову музику, са радним седиштем у Берлину, за собом има осамнаестогодишње искуство и преко двадесет издања. Ово, скоро сат дуго издање, доноси дванаест песама тако да дају хронолошки след српске ратне драме: „Кад облаци крену с мора“, „Јесам ли ти говорила миле“, „Атентат у Сарајеву“, „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“, „Мачков камен“, „Кад ја пођем земљу бранит'“, „ Дође Швабо“, „Без извора нема воде“, „Иде Петар преко Албаније“, „Креће се лађа“, „Поздрав Живојину Мишићу“ и „Бис“. За овако драматуршки конципиран албум, може се рећи да је, и сам античка трагедија у свој пуноћи. Он вас готово одмах уводи у вртлоге Великог рата, живо увлачи у догађаје који му претходе, као и у саме борбе. Свака песма појединачно је мало уметничко дело за себе. Овом приликом биће поменуте само неке. „Атентат у Сарајеву“, непуних четрнаест минута дуга песма у класичној епској форми, испевана је уз гусле у којој се Обраду Милићу постепено прикључује цео ансамбл. Музицирање Цајткрацера подсећа на индустријску буку (ону која је одликовала Велики рат), али која успева да пригуши гусларско певање (чини се и додатно у постпродукцији) што указује на гушење људског гласа буком ратних оруђа, нарочито оног који пева о слободи (што је и основни мотив целог албума). Ово је утолико важније јер је индустрија оруђа за уништење људских живота управо у време Великог рата започела свој смртоносни ход и доживела процват који практично до данас није стао. Посебну динамику имају песме попут „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“ која је права увертира у следећу „Мачков камен“ у којима до изражаја долази врхунска певачка техника Светлане Спајић и Драгане Томић. Ова песма одскаче по мелодичности, фантастичном певању и одлично уклопљеном оркестрирању који дочаравају битку за важну коту Мачков камен и тешку драму одступања српске војскe. Док је слушате, пролази вас језа и имате осећај да се у борби хватате за гушу. Песма има све предиспозиције хит-сингла, ако се тако нешто за ову врсту музицирања може рећи. Шеретску „Дође Швабо“, начињену од стихова које је српска војска испевала на разним деловима фронта, доживљајно потпуно мења звучни контраст тонова које оркестар производи дочаравајући звук надирућих авиона, те се чини као да сте на самом бојишту. Нарочито су потресне „Кад ја пођем земљу бранит'“ и „Иде Петар преко Албаније“. Прва стиховима описује истргнутост од дотадашњег начина живота и озренским старинским начином певања са особеним бојама гласова драматизује наступајућу коб, а врло тихо музицирање оркестра најављује језу рата, док друга „Иде Петар преко Албаније“ сублимира трагедију повлачења српске војске и народа. Уметничка дела често су само скицa догађаја које покушавају да опишу или дочарају. На прво слушање „видите“ да је овај албум слика, и то врло жива. Певање Светлане Спајић и Драгане Томић побуђује најдубља осећања, описује људске патње, напор и пуноћу жртве, како појединца, тако и целе заједнице. Посебну емотивност песмама, нарочито онима које би се могле посматрати као "мушке" даје то што их изводе певачице. Са друге стране, оркестар од нумере до нумере успешно слика звучне кулисе ратних дешавања, а вешто, надахнуто и технички прецизно произведени звуци фијука метака, зујања граната, падања бомби, налета авиона (на каквом би им и Ханс Цимер позавидео), те кретања целе ратне машинерије, сва та какофонија тоновa, све и да не знате тему албума, јасно вам указују да се одиграва велика борба. Посебну боју нумерама даје тон гусала који се савршено уклапа са музицирањем оркестра, док минималистички приступ Цајткрацера изврсно наглашава праисконску снагу српског певања, његову свежину и актуелност. С обзиром на то да је посреди живи албум одсуство снимака реакције публике између песама може се учинити чудним, међутим такво продуцентско решење омогућава да слушалац остане стално присутан у вртлозима збивања и не губи везу са предоченом драмом. Замерке би се могле упутити на веома упитно блед и слабо видљив наслов албума као и на врло проблематичан одабир насловне фотографије која приказује силуете британских војника из Великог рата јер сигурно је могла бити одабрана нека упечатљивија са приказом српских чиме би издање било и визуелно заокружено. Ипак за похвалу је да издање прати мален, али добро опремљен, додатак са песмама на српском, преводом стихова и објашњењима на енглеском језику. То ће свакако заинтересованом слушаоцу помоћи да сазна више о пореклу песама, али и што је још важније да боље спозна драму српске борбе и снагу духа које ово издање на нов и занимиљив начин преноси. Остаје нам да се надамо да ће Београд у скорије време угостити овај занимљив ансамбл у пуном саставу и да ће домаћа публика имати прилику да се на овај начин подсети на дивовску борбу наших предака. Данко Страхинић Објављено у „Православље“- новине Српске Патријаршије, број 1208, 15. јул 2017. године. View full Странице
×
×
  • Create New...