Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'рата'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 31 results

  1. Бошњака Амира одбацили у Федерацији БиХ, а подршку добио у Републици Српској. Србин му помогао да добије статус инвалида и обезбедио машину АМИР Јусичић (44) није успео да статус особе са инвалидитетом добије у месту становања у Федерацији, односно у Тешњу, где је био пријављен као избеглица, већ у Републици Српској и Добоју, у својем предратном месту боравка, где се вратио. Тешко је рањен непосредно пред потписивање Дејтонског мировног споразума, који је означио крај рата у БиХ. - Остао сам без ноге нагазивши на мину на Озрену, као припадник радног вода ВРС, а пре тога од мине је, такође за време радне обавезе, копајући ровове, смртно страдао и мој отац Хамза. Као избеглица, једно време сам живео у ФБиХ, где су одбили да ми признају статус инвалида рекавши ми: "Иди тамо код којих си био за време рата" - прича нам Амир. Каже да му није преостало ништа друго него да се врати у Добој, како би покушао да регистрацијом као инвалид оствари право на примања, здравствену заштиту и протетичко помагало. То му је и успело уз помоћ "Мреже преживелих од мина" 2003. године и већ сада Амир има сва права која имају и остали инвалиди у РС. Осим инвалиднине, породицу, коју је у међувремену стекао, обезбеђује израђујући у властитој малој столарској радионици предмете од дрвета. - Израђујем украсне кутије за пиће и накит, подметаче за сто, плоче за врата и друго. Од примања из буџета РС и мог столарског рада живимо супруга Амира (37), деветогодишњи син Хамза и ја - није незадовољан садашњим животом Амир. Све то не би успео да оствари и обезбеди, како каже, без Зорана Панића, који му је као координатор "Мреже" много помогао. Он је пронашао је потребне сведоке да докаже начин рањавања, обезбедио и све друге документе за решавање предмета. - Ето, помогао ми је Србин, а моји Бошњаци којима припадам су ме одбацили. Са Зораном сам развио искрено пријатељство и породица и ја му дугујемо захвалност до краја живота - каже за наш лист Амир. Вели да је Зоран и као регионални координатор Организације особа са инвалидитетом УДАС наставио да му помаже. Недавно му је, захваљујући апликацији коју је за њега поднео, обезбедио компјутерски контролисану ЦНЦ машину. Тиме ће значајно побољшати квалитет и проширити асортиман производа, и олакшати рад у столарској радионици. ПРОЈЕКАТ НОВУ ЦНЦ маштину Амир је добио у оквиру пројекта "Интегрисана социо-економска подршка жртвама мина у БиХ", које имплементира "Ворлд вижн" у партнерству са Организацијом ампутираца УДАС, а финансира Европска унија. "ИДИ ТАМО КОД КОЈИХ СИ БИО ЗА ВРЕМЕ РАТА": Ово је прича инвалида кога су Бошњаци одбацили, а Србин му помогао | Република Српска | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS Бошњака Амира одбацили у Федерацији БиХ, а подршку добио у Републици Српској. Србин му помогао да добије статус инвалида и обезбедио машину
  2. Слободан Стојичевић је прошле године објавио књигу Мрежни рат против Срба. На промоцији књиге, у фебруару, Владимир Димитријевић је рекао „Слободан Стојичевић је направио есенцијалну књигу која вам помаже, уџбенички, да схватите шта се око вас дешава“. Сада ради на припреми књиге о информационом рату против Срба. О вођењу мрежног рата, Српској православној цркви као мети у овом рату, стратегијама борбе против друштва које по својој структури подсећају на маркетиншке кампање и другим темама са Слободаном Стојичевићем је разговарао Срђан Крунић. Господине Стојичевићу, написали запажену књигу „Мрежни рат против Срба“. Добар део књиге је посвећен мрежном рату против СПЦ – зашто?— Књигу сам написао зато што сам сматрао да људима треба скренути пажњу на рат који се води против нас и на агресију коју су САД и међународни неолиберални чиниоци покренули против нас Срба. У данашње време развој средстава комуникације је довео до свеопште „расејаности пажње“ и до тога да људи од огромног броја појединачних информација не виде општу слику друштвених кретања. Посебан проблем, са друге стране, је уска специјализација и фокусираност на научну обраду појединачног проблема приликом озбиљнијих научних радова. Ово конкретно значи да, са једне стране, „обичан“ човек свакодневно прима огроман број појединачних информација али у ствари ништа не сазнаје јер те површне информације се не склапају у систем и неко шире знање о друштву и реалности. Док са друге стране било која тема о којој се озбиљно пише је „осуђена“ на ускостручни приступ и практично једностраност. Велика већина (част појединим изузецима) научника, професора, интелектуалаца, се бави одређеним проблемом у оквиру неког научног пројекта и не излази из ускостручних оквира. Тако да се ствара јаз у спознаји реалности и „обичан“ припадник нашег народа полако али сигурно улази у оно што се у модерној науци зове „тунел спознаје“ то јест пажња му је усмерена само у једном правцу и стриктно ограничена. Агресија од стране САД је добро промишљена, планирана и што је најважније у овом случају она је комплексна и мултидисциплинарна. Њу осмишљавају амерички и међународни „тинк тенк“ центри. Само један од њих – РАНД корпорација има неколико хиљада доктора наука из скоро свих области. Тако да са једне стране нас нападају комплексно и мултидисциплинарно а ми чак не можемо да сазнамо ни размере напада а камоли да израдимо неку стратегију одбране јер се свако бави „само својим послом“. Зато сам одлучио да неко треба о овоме да пише јер ако то неко не уради добровољно о томе се и неће писати. Илузорно је очекивати да ће неко министарство „европске Србије“ или нека НВО расписати конкурс за доделу гранта за научни рад о мрежним агресијама тих истих европских снага и НВО. Исто важи и за СПЦ: ја сам православни хришћанин и мрежни напади на СПЦ су директни напади и на мене и моју породицу. Наравно да о томе не могу и не треба да ћутим. А са друге стране „и професионални богослови су људи“: нема конкурса за грантове и научне радове, тако да „професионални богослови“ нису заинтересовани да се баве и да пишу о овој „шкакљивој“ теми. Много је „богословско-политички коректније“ писати о неким другим темама а најбезбедније о темама из првих векова Цркве или се бавити схоластиком у стилу „колико анђела може да игра на врху игле“. Многи не могу да поверују да НАТО пакт на СПЦ гледа као на непријатеља?— На жалост то не само да је могуће него је заиста тако. Када се погледају новије војне концепције на Западу, одмах пада у очи да се последњих година све више говори о „хибридним“, „мрежно-центричним“, „ДИМЕ“(концепција која се заснива на комбиновању дипломатије, информационих техника, војних притисака и економског утицаја) и другим војним техникама. Све више се говори о рату против целог друштва а не само против војних јединица непријатеља. Ово није никаква тајна и може се наћи у јавним изворима. Да ли је СПЦ објекат НАТО агресије или не – то није чињенично питање већ питање наше добродушности и наших „тунела спознаје“ јер смо ми навикли да је Црква одвојена од државе и о Цркви не размишљамо као о војном циљу већ као о мајци Цркви. Али то не значи да и агресор исто тако као и ми поштује кодекс „чојства и јунаштва“. Уосталом ако сумњамо да је то тако довољно је да погледамо да ли су НАТО агресори поштовали болнице, цркве, џамије, цивиле, жене, децу у Либији, Сирији, Авганистану, Ираку и другде. Недавно је бивши командант НАТО Хоџис отворено изјавио „Гласу Америке“ да је „СПЦ главна претња довршавању посла у Црној Гори“, тако да није питање да ли НАТО пакт на СПЦ гледа као на војног непријатеља већ је питање да ли ми имамо трезвености да то себи признамо. Ми смо витешки народ и тако смо ратовали кроз векове: убијајући непријатељске војнике никад се нисмо иживљавали над цивилима нити цивилним установама непријатеља. НАТО није витешка организација и време је да то схватимо. После упечатљиве, језгровите кованице „НАТО-четник“ протеклих месец дана смо имали прилику да нажалост срећемо у јавности и кованицу НАТО-владике. Да ли постоји НАТО-православље?— Нажалост, почиње да се појављује. Ја сам највећи део књиге писао у пролеће и лето 2018. када се није ни слутити могло да ће мрежно упетљани грчки калуђери из Истанбула из „Васељенске Патријаршије“ направити овакав војно-политички галиматијас у Украјини. Али се мрежним сагледавањем верско-геополитичке ситуације могло претпоставити да ће се овакви проблеми појавити. Ово је шири проблем. Ја сам у књизи навео неколико проблема са ових простора. Али не треба губити из вида да НАТО агресори делују комплексно: неки проблем се може појавити у Истанбулу, затим прећи у Украјину, затим рефлектовати у Црној Гори или Македонији, па на основу тих искустава ескалирати у Грузији или Јерусалиму или Сирији Не бих желео да будем „птица-злослутница“ а не бих желео ни да будем у праву као што се то испоставило са овиме што се до сада догодило. Али ево само једног примера за који се надам да грешим. За НАТО и америчке стратеге, православне цркве (а и све друге верске организације) су само средство у разбијању друштвене кохезије других држава. И зато нема „миљеника“ и „православне мезимчади“. Појавила се могућност да се манипулише неким калуђерима у Истанбулу и то се данас и сада користи. А и надаље ће се користити. Али нико (бар за сад) не размишља мрежно: а које су мрежне опасности за Јерусалимску, Антиохијску и Александријску патријаршије? У свим овим „верским установама“ постоји мала група од неколико хиљада Грка монаха и владика која управља са десетинама и стотинама хиљада па и милионима верника друге националности! Јерусалимска Патријаршија се на пример састоји од око 1.000 грчких монаха доведених из Грчке, који „држе“ све позиције у самој Патријаршији и стотина хиљада православних Палестинаца. Постоји и сигурно неколико десетина хиљада православних Јевреја пореклом из Русије досељених на таласу исељавања руских Јевреја и људи чији је неко од предака био Јеврејин. Држава Израел као верни амерички савезник врло пази на ово и чува тај однос снага. (Увек се наглашава у документима „Грчка Православна Јерусалимска Патријаршија“). Али то не мора заувек бити тако. Једнога дана када умрежени грчки калуђери у Истанбулу, одраде посао који им је делегиран, врло малим мрежним уплитањем, „неко“ може дошапнути Палестинцима да су „обесправљени“ или држава Израел једним јединим актом може признати постојање православних држављана Израела, пореклом из Русије. И придев „Грчка“ испред „Православна Јерусалимска Патријаршија“ може отпасти као сасушени листић са све тих 1.000 Грка који имају привремени боравак у Израелу. (Уосталом ми смо већ видели случај да чланица НАТО – Црна Гора није презала од прављења проблема са боравишним дозволама за наше свештенике и монахе у Црној Гори). „Батина има два краја“ како каже наш народ, и било би добро да то неко каже Грцима када их захвати етнофилетистичка еуфорија. И не треба гајити илузије да ће НАТО и амерички мрежни оператери имати скрупула. Није њима „НАТО православље“ циљ – већ средство. Васељенски патријарх Вартоломеј је 27. марта ове године примио у посету амбасадора тек именоване Републике Северна Македонија – јавности није доступан извештај о садржају тог разговора. Почетком јуна Мило Ђукановић отвара монтенегрински фронт против СПЦ! У САД се одржава црквени Сабор у проблематичној организацији и атмосфери доноси контроверзан „устав“ за епархије СПЦ у САД. У домаћим медијима, међу којима предњачи Блиц, уобичајени противцрквени натписи прелазе у жестоку кампању. У листу Данасправи се расцеп између пожељних – епископа Максима и Григорија па чак и умировљеног Атанасија Јевтића – и „вођства система“, патријарха, Синода, Сабора и саборског портпарола. Како ви гледате на описане догађаје?— Као неко ко се бави хибридним и мрежним агресијама – добрим делом се слажем са Вама да су то координирани делови једне те исте комплексне хибридне, мрежне агресије на СПЦ. Али не бих рекао да је она усмерена само на поглавара наше Цркве. Она је комплексна и „таргетира“ и све друге припаднике наше нације и нашег друштва. Само на разне начине. На пример информација да су неки грчки мрежно упетљани калуђери из Истанбула или неки бугарски чиниоци почели да нешто „петљају“ око Македоније – није само сигнал нашем Синоду већ је то у првом реду сигнал (у мрежном рату то би се звало „намера командира“ или „замисао командира“) монтенегринским властима у Црној Гори да се фокус привремено премешта са њиховог „фронта“ на Македонију. Наш народ и наша Црква у ЦГ су пружили јуначки отпор пројекту закона у ЦГ, закон је привремено стопиран и сад монтенегринска власт треба мало да „попусти“. Али се зато даје сигнал „мрежним оператерима“ у Истанбулу, Македонији и Србији да они појачају активности. И ми одмах видимо кампању у „медијима на српском“ (како их назива Александар Вучић). Такође треба рећи да „таргет“ (мета) ових напада није само СПЦ: мета је цело српско друштво. И црквени клир и нас два одсто оцрковљених који свакодневно учествујемо у животу цркве али и цело друштво. Само су правци (вектори) напада мало модификовани. На пример: у случају клира циљ је да се ствара утисак отуђености, одбачености и скрајнутости клира од друштва. Клиру се шаље порука између редова: „цео свет и цело друштво иду напред а Црква каска. Црква се не брине за своју паству јер се не мења према потребама модерног човека… Црква занемарује своју мисију у свету не прилагођавајући се модерном добу и модерном вернику…“. Породицама свештеника се такође шаље порука између редова: „зашто попадија не би могла да учествује на конкурсу за мис и да хода обнажена по подијуму као све друге жене?“… Или „и попадија има своја женска права и треба да се бори за њих против затуцаног мужа-свештеника“… Оцрковљеним верницима се пак шаље порука у смислу да канони више не важе, да се све распада, да се Црква посветовњачила, да владике нису јединствене,… Формалним верницима се, са друге стране шаљу поруке да су „сви попови лопови“ да „владике и свештеници возе скупа кола“… Када се пажљивије погледа и анализира јасно се увиђа да су напади врло професионално усмерени на поједине друштвене групе и филигрански планирани да би се Црква одвајала од друштва а посебне групе унутар цркве међусобно завађале. Али као православни верник, овде морам да нагласим један аспект: ми не треба да априори прихватамо оно што нам се сервира. Поред тога што се трудимо да будемо добри као голубови ипак треба да се трудимо да будемо и мудри као змије. О чему се овде ради? У пажљиво планираној агресији се у непријатељском друштву (у овом случају у нашој – српској свести) информационим деловањем стварају „фрејмови“ (фрејм – оквир) или „наративи“ (наратив – прича, бајкица) и у те фрејмове се нама „укалупљује“ реалност. Реалност се намерно упрошћава и своди на једноставне еталоне. Који су наративи наметнути јавности о Српској цркви?— Осврнимо се за тренутак на политичку сферу да бисмо разумели како функционише то укалупљивање: ми имамо власт која је проевропска, али сад имамо и опозицију која је проевропска!?! Имамо две огорчено „сукобљене проевропске политичке опције“ које у ствари желе оно што више од пола гласачког тела не жели! И после неког времена велика већина народа који је већински против уласка у ЕУ се страсно опредељује за једну од две проевропске опције. И мрзећи ону другу (братско-европску) опцију заборавља шта жели или не жели. Слична је стратегија мрежних оператера у случају СПЦ. Да, постоје неке струје у Цркви. Али њих је одувек било и биће их. Ми никад не треба да се потпуно препустимо црно-белом осликавању тих струјања како се она представљају у „медијима на српском“. На пример: медији у страном власништву на српском су у нашем друштву већ створили три „фрејма“ о Цркви: „Артемијеви мрачњаци и аутлоуери“; „Конзервативци и назадњаци“ и „Атанасије и његови модерни дарвинисти христо-слободари“. Последњих година, ако се пажљивије проуче медијске кампање све иде ка томе да се СПЦ у свести нас Срба, полако „укалупљује“ у ова три наратива. Да се та три „фрејма“ представе као нешто безалтернативно. И што је најважније да се присталице сваког од та три фрејма међусобно заваде и замрзе. Ово је техника која је дошла из маркетинга. Потрошачког маркетинга. Одређени „бренд“ се лансира у разним модификацијама да би се постигао шири обухват потрошача тиме што се потрошач идентификује са одређеном модификацијом. На пример: имамо бренд аутомобила који се „шири“ на одређене модификације (караван, спортска варијанта, породични, џип…). И „изабравши и заволевши“ одређену модификацију – потрошач постаје „фан“ те модификације и почиње да презире остале моделе,… емотивно се везује за свој „избор“. Исто тако се „укалупљује“ и „бренд“ Цркве: предлажу се три модификације Цркве и верник се своди на „фана“ одређеног „црквеног клана“. Тржишни избор практично постаје израз оригиналности, индивидуалности и самосвојности потрошача. Као што данас можемо видети човека који ће по сваку цену возити џип било које марке (јер то сматра „својим“ и у његовој свести тај избор говори о њему као о модерном, активном, жељном живота и авантуре, богатом) тако се у будућности лако може догодити да део „активних, слободоумних, модерних, напредних“ верника који данас изаберу „наратив“ „христо-слободара“ и дарвиниста пређу на било коју хипи-псеудорелигиозну модификацију тог става (протестанте, реформски јудаизам, поредак љубави, вегани или неку другу опцију). Говорећи, пишући и размишљајући о ова „три фрејма“ ми полако, а да то и не примећујемо, клизимо према опасности да више припадамо једној од три медијски промовисане модификације Цркве него самој Цркви. Манипулишући нашим добрим намерама амерички и НАТО мрежни оператери реализују своје лоше намере на разбијању и СПЦ и друштва у целини. Као православни Хришћанин – мирјанин ја сам се увек трудио да не дајем судове о владикама и клиру. Али овде није реч о нашем „унутар-црквеном“ проблему СПЦ. Ми исту ову америчку технику мрежног упитања видимо и у случају са другим вероисповестима (и код муслимана и код римокатолика и код јудаиста) и у случају са цивилним – грађанским актерима. Овде се ради о психолошким техникама утицаја и манипулације микротаргетираном групом а не о неком унутар-црквеном проблему. Не треба такође изгубити из вида и „повратну спрегу“ – то јест је могуће да се одређени људи, чак и када то не желе, понашају онако како се то од њих очекује и што има „прођу“ у медијима. Чак и неофитима који су се тек крстили и тек почели нешто да сазнају о Православној вери, једно од првих питања је: „зашто постимо“? И чим почну да траже одговор на ово питање прочитају да ми себе присиљавамо да постимо. И велика већина других питања има одговор у „присиљавању себе“ (да се буде бољи, да се не греши, да се чине добра дела). Па како онда објаснити да, на пример владика Максим Васиљевић, професор теологије, који би требало да је пример православне аскезе и апологета православне аскезе, баш ових дана напише: „Поуке духовника 20. века човеку савременог доба своде се на три савета: не очајавај, не буди сентименталан и не присиљавај себе“? Васцела Црква вековима слави аскете. Вера се темељи на човековом присиљавању себе да се сваким даном буде бољи, на човековом присиљавању себе да се одупре својој греховности која му је урођена, а онда одједном усред буре која се догађа у СПЦ – професор ПБФ почиње да креира неку „нову и смелу“ хипи-теологију? Јасно је да је ово највероватније: „очекивано понашање“. Човек препознаје какво се понашање од њега очекује и (понекад можда и несвесно) удовољава очекивањима. Другачије се не може објаснити овакав „излет“ у хипи-богословље. Ви сте у вашој књизи, чини ми се адекватно, увели термин „наранџасти раскол“? Мени се чини да се може говорити и о „наранџастом раскољавању“. Медији који операционализују подршку окупацији и отуђењу КиМ промовишу оне који се, по писању тих медија, боре против тога. Притом се јавност дели у навијачке таборе. О чему је овде реч?— Као што сам већ рекао: НАТО и мрежни оператери имају јасан план за дефинисање, сегментирање, организовање и умрежавање ужих друштвених група. И у свим Православним црквама се спроводе исти покушаји, наравно уз прилагођавање деловања сваком објекту напада. Код нас у СПЦ конкретно ово деловање је данас усмерено највећим делом на подржавању оних струја у СПЦ које из неких својих разлога себе сматрају „слободнијим“ и „богољубивијим у тој слободи“. (Операција „Артемије“ је на жалост завршена бар за сад). Ово је врло умешан и вешт избор. Најпре се добро проуче психолошки профили разних архијереја а потом се пажљиво на њих делује и манипулише у правцу појачавања и радикализације њихових ставова. Ја сам у књизи делимично писао о мрежном манипулисању владиком Григоријем. Али полако се, на жалост, показује да је владика Григорије само један од објеката манипулације. Сада постаје све очигледније да је план много комплекснији и дубљи. Није овде више реч о само једном или двојици владика који желе мало медијске пажње и љубави. Све је јасније да план није да се врх Цркве међусобно завади дајући медијску, финансијску, политичку пажњу и промоцију једнима а ускраћујући је другима. Морам да кажем своје мишљење: чини ми се да је идеја да се један од највећих богослова и ауторитета данашњице – владика Атанасије Јевтић промовише као „јуродиви глас од Бога“ који се не боји земаљских власти, већ „у славу Господа говори бобу – боб а попу – поп“. Владика Атанасије Јевтић је велики (можда и један од највећих) духовник данашњице и ово нити је далеко од истине нити је по саму Цркву опасно. Дешавало се и раније у историји Цркве да владике буду „луди Христа ради“. И то што ће један пензионисани јуродиви владика псовати власт, аге и дахије, силнике овога света, говорити неразумљивим алузијама, волети Господа директно и слободно не обазирући се на окове канона и разобличавајући лажни морал света и века, тиме што ће из пламене молитвене љубави према Христу урлати по олтару на саслужитеље, негде у манастиру у брдима, неће Цркви бити на неку велику штету. Суштина мрежне операције није у томе, нити је он главни циљ ове мрежне операције. Главна манипулација се своди на то да се његовим духовним чедима полако усади идеја да и они треба своју службу да уподобе свом Авви. Ако би се његова духовна чеда полако убедила да и они треба све да раде као њихов Авва али не из пензије, босоноги у брдима већ са катедре, из владичанског двора (мерцедеса) и у великим градовима – е то би била велика победа великих манипулатора. И то је управо оно што се полако данас рађа као мода „христо-слободара“: псеудојуродство које се претвара у егзибиционизам. Ово је велика опасност по нашу Цркву. Не владика Атанасије Јевтић сам по себи, већ та мода копирања његовог јуродства и његове „лудости Христа ради“ од стране оних који су његове псеудојуродиве неуспеле копије. Ко је пратио украјински раскол, сећа се да је и раскол у Украјини почео на потпуно другачији начин: тадашњи а сада бивши митрополит Филарет (Денисенко) је још почетком 90-их подлегао медијским и политичким притисцима а и својој гордости да постане патријарх. То је у почетку био „унутар-украјински“ пројекат као што је и „црква мирашица“ у почетку била „унутар монтенегрински“ пројекат. Али ти у почетку мали проблеми брзо постану велики када се у причу умешају геополитички интереси преко медија и мрежа. Да ли можемо да очекујемо да ће „наранџасти расколи“ и убудуће бити оружје у мрежном рату?— Нажалост све говори о томе да ће ових „наранџастих раскола“ бити још и више. Али сви ови „наранџасти расколи“ су за сад на националној основи. Амерички мрежни оператери су својим техникама до сад креирали националне расколе. Ниједна од ових „наранџастих религиозних креација“ нема никакву богословску подлогу. Што је јако добро. Оно што не бих желео да се деси то је „наранџаста јерес“ која би могла да се појави када учени богослови, активне владике и медијски црквени доктори теологије почну да „богословски“ мењају веру у жељи да буду „луди Христа ради“, да одбацују аскезу и каноне,. а на жалост видимо да у том правцу напредује мрежна манипулација са некима од њих. Поступци владике Атанасија Јевтића су понекад неразумљиви и чудни али су они до сада увек били стриктно унутар цркве и усмерени и намењени оцрковљеним људима. Његова сугестивност и утицај су велики на његову околину али без обзира на то ефекат је био само на оне који су у ближем окружењу и није се ширио на оне који би то понашање погрешно разумели. Али духовно испразно копирање оваквог понашања, па још са владичанске и професорске катедре, па још уз медијску помпу у америчким медијима на српском, од стране његових духовних чеда јесте опасност за СПЦ. Надам се да ће наша Црква смоћи снаге да ово заустави. Како верници могу да избегну да саучествују у мрежном рату против своје Цркве?— Пост, молитву, покајање, исповест, духовно руковођење и редовно причешћивање Светим Даровима ја видим као први и најважнији услов и најбољу одбрану. Мање критизерства и потрошачког односа према Цркви. Све остало се примети ако се пажљиво и што је најважније: добронамерно и у љубави гледа око себе. Поред тога никад не треба заборавити да се људи мењају. Погреше па се понекад и покају ако им се увиђавно скрене пажња на грешку а не крене се у осуђивање и демонизацију. Ове мрежне технике манипулације су потпуно нова војна стратегија и људи уопште па ни владике не могу да их препознају као страни утицај. Тек ево сада руска држава почиње да диже узбуну и да информише свој народ и своју цркву. И у Кини је исто. И у Ирану. Тако да и ми треба да на овај проблем гледамо трезвено као на страно уплитање и манипулацију а не само као на „посрнуле владике“ или „НАТО владике“. На крају крајева у Прологу читамо о расуђивању да „треба разликовати грешника од покајника. Ако си узео на себе улогу да изобличиш грешника, чувај се добро, да не изобличиш и покајника. Како је покајан грешник мио Богу, сети се приче о блудном сину. Нека и теби, дакле, буде мио онај ко је постао мио Богу“. Које су вам тренутне професионалне преокупације?— Моментално пишем нову књигу о информационом рату против Срба. Аутор Срђан Крунић Извор Стање ствари, 15. август 2019. С. Стојичевић: СПЦ је мета мрежног рата WWW.STANDARD.RS Манипулишући нашим добрим намерама амерички и НАТО мрежни оператери реализују своје лоше намере на разбијању и СПЦ и друштва у целини.
  3. У интервјуу агенцији ТАСС, датом Павелу Бушујеву, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је да би покушај Васељенске патријаршије да понови украјински сценарио на Балкану значио објаву рата Српској православној цркви. „Не вјерујем да би модел украјинског раскола могао да се понови на Балкану или у Црној Гори. Дедеић је рашчињен од васељенског патријарха. Што се тиче Македоније, послије свих догађаја у Украјини, не очекујем да својим дејствима Цариград објави рат Српској православној цркви, а то би била објава рата Српској православној цркви. Послије Украјине је могуће све очекивати, али надам се да до тога неће доћи“, рекао је Митрополит. Митрополит Амфилохије је изразио жаљење што на васељенског патријарха утицај, да иде у одређеном правцу, врши група не најдостојнијих младих митрополита, амбициозних људи. „Разговарао сам са озбиљним људима из Грчке и другима, нећу их сада именовати, који су, такође, незадовољни тим утицајем на васељенског Патријарха. Он је чојвек у годинама и труди се да учврсти своје првенство, али у самој ствари доводи позицију своје Патријаршије под велику опасност. У то нема никакве сумње. На цариградском престолу били су велики јерарси као Свети Јован Златоусти или Свети Григорије Богослов, али било је и јеретика; непогрешивих у Цркви нема“, подвукао је Митрополит Амфилохије. Митрополит је даље говорио како је историјска улога Цариградске патријаршије везана за Константинопољ као пријестоницу империје. Касније, до 1918, император је био у Русији. Сада се Црква враћа у предконстантиновски период, у коме једину власт у Цркви може да има Васељенски сабор. „Константинопољски патријарх једини може да сазове Васељенски сабор, али ако настави са оваквим дјеловањем, изгубиће и ту част“, сматра Митрополит. Митрополит је поновио своје гледиште да се мајком свих цркава не може сматрати ни Рим, ни Константинопољ, већ Јерусалимска црква која је породила све цркве. Ситуација у Црној Гори Власт у Црној Гори покушава да усвоји закон о вјерским слободама који предвиђа одузимање црквене имовине од Српске православне цркве. Ријеч је о више од 650 светиња, укључујући такве манастире у православном свијету као што је Острог. Предсједник Србије Александар Вучић у вези с тим затражио је од Владе Црне Горе да још једном размотри прикладност таквог закона који ће „неминовно погоршати добре односе Београда и Подгорице“. Као одговор из Подгорице стигао је оштар коментар у коме се Београд подсјећа на црногорску независност, указујући да Влада Црне Горе самостално формира свој законодавни систем и да неће дозволити никоме да утиче на тај процес. Раније је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић оптужио Српску православну цркву да покушава да држи вјерски монопол у земљи. Казао је да ће тражити аутокефалност над тзв. „црногорском црквом“ по узору на Украјину. Архијереј Српске православне цркве Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, коментаришући Ђукановићеве иступе, примјетио је да предсједник „покушава да буде глава цркве“, што је „први пут у историји да атеиста ствара цркву“. Превод: Портал МЦП Извор: https://tass.ru/obschestvo/
  4. Породицама погинулих и профeсионалним припадницима војске већ се уручују споменице „Двадесетогодишњица одбране отаџбине од НАТО агресије” Сви припадници Војске Југославије, који су учествовали у одбрани земље у време НАТО агресије 1999. године, без обзира на држављанство које данас имају, добиће спомен медаље, сазнаје „Политика” у Министарству одбране. Ово се односи и на све резервисте, а спомен-медаље биће уручене и породицама учесника рата који су у међувремену преминули. Спомен-медаље ће у значајном броју бити уручене наредне године, али и касније јер је реч о великом броју ветерана. У међувремену, увелико је у току уручивање војних споменица Двадесетогодишњица одбране отаџбине од НАТО агресије. Споменица се уручује породицама погинулих припадника војске, као и професионалним припадницима Војске Србије, државним службеницима и намештеницима који су у време поменутог рата били у активној служби. Ово признање добиће и пензионисани припадници војске који су, иако су тада били пензионери, учествовали у одбрани земље 1999. године. – Уручивање наведене војне споменице реализује се на нивоу команди, јединица и установа Министарства одбране и ВС на пригодним свечаностима – објашњавају у Министарству одбране. Тако су на пригодној свечаности у Команди Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране у Земуну уручене војне споменице ветеранима 250. ракетне бригаде за противваздухопловна дејства и 126. бригаде за ваздушно осматрање јављање и навођење. Борцима 549. моторизоване бригаде споменице су уручене у Лесковцу, а њиховим саборцима из 37. моторизоване бригаде у Краљеву. Осим војних споменица, професионалним припадницима војске учесницима рата 1999. године уручују се и војне спомен-медаље за учешће у борбеним дејствима на територији Савезне Републике Југославије. Услов за добијање ове медаље јесте да је реч о припадницима војске који су учествовали у борбеним дејствима од 23. марта до 26. јуна 1999. године, што се доказује решењем надлежног старешине. Такође, да би неко стекао ову медаљу не сме иза себе имати дисциплинске казне, као ни кривични поступак због кривичног дела које се гони по службеној дужности, односно услов је да није осуђиван. – Наредбу о додељивању војне спомен-медаље за учешће у борбеним дејствима на територији Савезне Републике Југославије доноси министар одбране, а на предлог надлежног старешине – објашњавају у Министарству одбране. Додељене војне спомен-медаље и војне споменице су посебна врста војних признања и не представљају основу за остваривање посебних бенефита и права, прецизирају у овом министарству. Када је реч о споменицама и медаљама за учеснике рата, на који начин Министарство одбране подржава њихова удружења? Сарадња Министарства одбране и ВС са удружењима ветерана остварује се кроз годишњи план сарадње Министарства одбране са удружењима, за сваку календарску годину посебно, а на основу исказаних потреба удружења и могућности, одговарају у Министарству одбране. Сарадња се, како кажу, одвија у областима учешћа представника удружења у обележавању годишњица значајних догађаја из војне историје, присуства представника удружења прослави Дана ВС, дана родова и служби и дана јединица и установа ВС, организовања информисања – предавања удружењима, организовања посета чланова удружења јединицама и присуства припадника Министарства одбране на промоцијама, комеморацијама и осталим скуповима у организацији удружења. – Министарство одбране учествује у финансирању њихових пројеката од значаја за одбрану, у складу са расположивим финансијским средствима – објашњавају у овој институцији. Извор: Политика
  5. Трајна опомена Првог марта 1992. године, на Башчаршији у Сарајеву убијен је српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу. Против Николног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву. Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића. Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је на поклон добио пиштољ са посветом. Један од српских сватова Ацо Јованчић присјећа се да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку, међутим, већ тада су међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре. Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да докаче и скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили. Тога „црног“ 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Свадбени ручак био је организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији. Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому. Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, до сватова се довезао бијели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе. Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи. Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева. Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, а најмлађи Арсеније је завршавао Богословију у Београду. Сестра Нада се удала за свештеника у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се с породицом такође у Зворник. http://www.srna.rs/novosti/670580/ubistvo-srpskog-svata-i-paljenje-srpske-zastave---trajna-opomena.htm
  6. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, поводом обележавања стогодишњице од завршетка Великог рата из штампе је изашла публикација Албум сећања на наше претке из Првог светосг рата. Публикација-каталог представља резултат четворогодишњег рада на пројекту „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ и приказ је прворазредних сведочанстава - фотографија, ратних дневника, војничких писама, дописних карти, споменица и остале историографске грађе учесника Првог светског рата које су поносни потомци послали у част својих предака - учесника Великог рата. То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Публикацију су уредили Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић, а рецензенти овог по свему јединственог штампаног дела су проф. др Мира Радојевић и др Јана Алексић. Својим ауторским текстовима из личног али и стручног погледа на Велики рат публикацију су оплеменили др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда, проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат. Суиздавачи публикације су Издавачка фондација Српске Православне Цркве, Савез потомака ратника Србије 1912-1920 и Издавачка кућа Прометеј. Публикација је двојезична / српско-енглеска. Публикацију је могуће поручити: Издавачка фондација СПЦ Арх.беог-карловачке тел:011/30 25 210 Продавница 1 (Теразије бр. 22): +381 64 / 800 1803 Продавница 2 (Краља Петра I бр. 5): +381 11 / 3025 118 Продавница 3 (Нушићева бр. 5): +381 11 / 3034 242 e-mail: izdavackafondacija@spc.rs Пројекат Албум сећања на наше претке из Првог светског рата покренуо је Савез потомака ратникаСрбије 1912–1920. и резултат је жеље да се данас, сто година касније, ода дужна почаст појединцу - српском војнику, том малом човеку из Великог рата за цивилизацију, његовом несебичном жртвовању за правду, слободу и истину. Увидом да је обичан, анонимни ратник-сељак био онај који је равноправно са војсковођама, краљевима и државницима, обликовао српску историју, започет је Јавни позив грађанима Србије и Србима у региону и дијаспори за достављање фотографија и осталих докумената из Првог светског рата и учешће у стварању Албума сећања на наше претке из Првог светског рата. У Галерији Албума сећања налази се преко 4000 јединица, прворазредних сведочанстава -фотографије, ратни дневници, војничка писма, дописне карте, споменице и остала историографска грађа учесника Првог светског рата.То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Историја нас позива да покажемо „умеће памћењаˮ и преузмемо личну одговорност за будућност наших потомака. Историја нас обавезује да испричамо велику причу о нашим славним прецима и да се њихово велико жртвовање не избрише из нашег цивилизацијског памћења, већ постане културна баштина. Пројекат се реализује са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила. Извор: Српска Православна Црква
  7. Албум сећања на наше претке из Првог светског рата / THE ALBUM OF REMEMBRANCE TO OUR ANCESTORS FROM THE WORLD WAR I Уредници Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић Рецензенти Проф. др Мира Радојевић, др Јана Алексић Текстови др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда,Проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат Едиција: Историја Број страна 291 / Повез Тврд / Писмо / Ћирилица, двојезична српско-енглеска Димензије: 21 cm ИСБН: 978-86-515-1405-3 COBISS.SR-ID 268564492 Година издавања: 2018. Издавач / Суиздавач: Издавачка Фондација СПЦ,СПРС 1912-1920, Издавачка кућа Прометеј ******* Поруџбенице: Издавачка фондација СПЦ Арх.беог-карловачке тел:011/30 25 210 Продавница 1 (Теразије бр. 22): +381 64 / 800 1803 Продавница 2 (Краља Петра I бр. 5): +381 11 / 3025 118 Продавница 3 (Нушићева бр. 5): +381 11 / 3034 242 ***** ПУБЛИКАЦИЈА-КАТАЛОГ АЛБУМ СЕЋАЊА НА НАШЕ ПРЕТКЕ ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА Публикација-каталог представља резултат четворогодишњег рада на пројекту „Албум сећања на наше претке из првог светског рата“ и приказ је прворазредних сведочанстава - фотографија, ратних дневника, војничких писама, дописних карти, споменица и остале историографске грађе учесника Првог светског рата које су поносни потомци послали у часат својих предака - учесника Великог рата. То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје. Публикација је посвећена обележавању стогодишњице од завршетка Великог рата. Уредници: Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић Рецензенти Проф. др Мира Радојевић, др Јана Алексић Текстови др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда,Проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат Издавачи: Савез потомака ратника Србије 1912-1920. Издавачка фондација Спрске Православне Цркве, Прометеј Нови Сад. „ Није се тад мислило на голи живот, на муке, патње и ране, него на то ко ће се пре жртвовати за свој народ и своју отаџбину. А за то што смо такви скоро сви били, ми смо слободу стекли.” Илија Илић (1879–1942) из Лабуништа, Солунски добровољац
  8. Пољска Православна Црква на службама користи црквенословенски језик, само - обично - проповед, Јеванђеље, понекад Апостол и неке молитве за велике празнике или посебне прилике су на пољском. Само неколико парохија - између њих једна у Варшави, у Вроцлаву, Гдањску и две у Бијалистоку - служе целе Литургије на пољском. Заштитник варшавске парохије, која користи пољски на свим службама, је св. Григорије Перадзе - грузински монах и научник, које последње године свог живота је провео у Пољској, знао је одлично пољски, учио је на Универзитету Варшавском, и дао је свој живот за друге у у логору Aushwitz-Birkenau 6 децембра 1942 године. Као и прошлих година, Слава парохије почела је увече 5 децембра вечерњом, литијом и јутрењом. Предводио њима поглавар Пољске Православне Цркве - митрополит Варшаве и целе Пољске Сава уз саслуживање пароха и свештеника осталих православних варшавских пароха, а такође гости из Грузије и Француске. Скоро цели снимак ове службе: Митрополит Сава је предводио бденију већ и прошлих година. Ипак никад није служио Литургију на сам дан празника у овој цркви. Први пут се десио ове, 2018 године. Била је то прва епископска Литургија на пољском језику после другог светског рата, а могуће је, да такође била је то прва цела епископска Литургија на пољском у историји. Литургију су служили исти свештеници, који су били на денију уочи празника. У својој беседи митрополит Сава је рекао: Данас обележавамо две велике духовне личности: св. Николу и св. Григорија. Живели су они у сасвим другим временима, али обидвојцу саједињује велика вера, која прави чуда. Духовна веза састоји се у молитви, а свака заједницка молитва умањује зло, које је присутно у овом погубљеном свету. Цели снимак Литургије: После службе, једнако и бденија, и Литургије, сви присутни сабрали се на агапи - заједничком слављу уз молитву и јело. Слике: Mariusz Wideryński
  9. Шестог децембра, на дан празника св. Николе и св. Григорија Перадзе у Варшави први пут после другог светског рата била је служена Литургија на пољском језику. Пољска Православна Црква на службама користи црквенословенски језик, само - обично - проповед, Јеванђеље, понекад Апостол и неке молитве за велике празнике или посебне прилике су на пољском. Само неколико парохија - између њих једна у Варшави, у Вроцлаву, Гдањску и две у Бијалистоку - служе целе Литургије на пољском. Заштитник варшавске парохије, која користи пољски на свим службама, је св. Григорије Перадзе - грузински монах и научник, које последње године свог живота је провео у Пољској, знао је одлично пољски, учио је на Универзитету Варшавском, и дао је свој живот за друге у у логору Aushwitz-Birkenau 6 децембра 1942 године. Као и прошлих година, Слава парохије почела је увече 5 децембра вечерњом, литијом и јутрењом. Предводио њима поглавар Пољске Православне Цркве - митрополит Варшаве и целе Пољске Сава уз саслуживање пароха и свештеника осталих православних варшавских пароха, а такође гости из Грузије и Француске. Скоро цели снимак ове службе: Митрополит Сава је предводио бденију већ и прошлих година. Ипак никад није служио Литургију на сам дан празника у овој цркви. Први пут се десио ове, 2018 године. Била је то прва епископска Литургија на пољском језику после другог светског рата, а могуће је, да такође била је то прва цела епископска Литургија на пољском у историји. Литургију су служили исти свештеници, који су били на денију уочи празника. У својој беседи митрополит Сава је рекао: Данас обележавамо две велике духовне личности: св. Николу и св. Григорија. Живели су они у сасвим другим временима, али обидвојцу саједињује велика вера, која прави чуда. Духовна веза састоји се у молитви, а свака заједницка молитва умањује зло, које је присутно у овом погубљеном свету. Цели снимак Литургије: После службе, једнако и бденија, и Литургије, сви присутни сабрали се на агапи - заједничком слављу уз молитву и јело. Слике: Mariusz Wideryński View full Странице
  10. У Новом Саду су одржане дводневне свечаности ̵ 24. и 25. новембра. Учествовали су представници Српске Православне Цркве, Републике Србије, Покрајине и Града Новог Сада. Драма „Светозар“ У оквиру обележавања 100-годишњице од завршетка Великог рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, представа Светозар премијерно је приказана у суботу, 24. новембра 2018. године, на сцени Српског народног позоришта. Драма је настала по тексту једног од најзначајнијих савремених српских писаца Милована Витезовића, а у драматизацији Спасоја Ж. Миловановића. Представу је режирао Југ Радивојевић. Кроз живот, дело и страдање народног трибуна Светозара Милетића приказана је комплетна епоха српске борбе за остварење вишевековног сна о присаједињењу. Премијери су присуствовали представници Републике Србије, Покрајине, Града Новог Сада, свештенство Епархије бачке, као и многи други представници друштвеног и јавног живота Српске Атине. Након представе у Српском народном позоришту, а поводом обележавања значајних јубилеја, на Тргу слободе је уприличен трочасовни концерт. У двема главним новосадским улицама, Змај Јовиној и Дунавској, приређена је изузетна интерактивна изложба 1918 понос, посвећена најзначајнијим личностима и преломним догађајима Првог светског рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији. Музеј Присаједињења, споменик Краљу и академија Другога дана свечаности у Новом Саду, 25. новембра, уследила је централна прослава ̵ отворен је Музеј Присаједињења Војводине Краљевини Србији, на Тргу републике откривен је споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу и одржана је академија у Српском народном позоришту. Сталну поставку Музеја чини низ артефаката који аутентично сведоче о великом историјском догађају и његовим актерима, али и о вишевековној борби Срба за политичка и друга права. Први пут на једној адреси налазе се књиге, фотографије и други сведоци вишевековне борбе Срба за опстанак у моћном аустроугарском царству и сједињење са Србијом. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је откривању споменика Краљу Петру Првом Карађорђевићу, на Тргу Републике. Споменик је висок око 10 метара. Краљ гледа ка Владичанском двору, а постамент је од мермера и на њему пише текст на ћирилици на све четири стране - и то на јужној Петар I Карађорђевић 1844–1921, северној Краљ Србије 1903–1918, на западној (предњој страни) je грб Краљевине Србије, а са источне Рума 24. новембар 1918, Нови Сад 25. новембар 1918. На Тргу републике, о важности значајних јубилеја које обележавамо говорили су г. Александар Вучић, председник Републике Србије и г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада. Приликом свечаности откривања споменика суверену Краљевине Србије у тренутку Присаједињења и једној од најзначајнијих личности у целокупној историји српског народа, наступио је хор Гимназије Јован Јовановић Змај, свирао је Оркестар Гарде Војске Србије, а глумац Лазар Ристовски говорио је одломак из говора Краља Петра Првог Карађорђевића српској војсци код Призрена. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој присуствовао је свечаној академији у Српском народном позоришту, где су заједнички наступили Војвођански симфонијски оркестар, Београдска филхармонија и хор Опере Српског народног позоришта. Присутнима су се обратили г. Александар Вучић, председник Републике Србије, г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе и г. Милорад Додик, председавајући Председништва БиХ. Велика народна скупштина од 757 делегата донела је, 25. новембра 1918. године у Новом Саду, одлуку о припајању Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији. Претходног дана исту одлуку је усвојила Скупштина Срема у Руми. Одлука Велике народне скупштине била је својеврсни израз вековног настојања Срба и других народа с простора некадашње Јужне Уграске да уобличе територију на којој ће остварити своја пуна национална права. Извор: Епархија бачка
  11. -Епископ Иринеј: „Слободарство, заједништво, широкогрудост и пружање права свима јесте порука за овај данашњи јубилеј”.- Поводом обележавања стогодишњице завршетка Великог рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј био је гост Радио-телевизије Војводине у суботу, 24. новембра 2018. године. Поред владике Иринеја, о значају важних јубилеја говорили су и г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада и г. Миодраг Копривица, генерални директор РТВ-а. Један од најважнијих датума у историји српског народа прославља се данас уз помешана осећања радости због великих јубилеја, али и туге због најновијих атака на Србе на Косову и Метохији. Владика Иринеј је подсетио да су Косово и Метохија ослобођени 1912. године, и да су том приликом војници падали ничице и плакали. После толико деценија долази до насиља и терора, изгона нашег народа са Косова и Метохије. Силе раздвајања су, потпомогнуте са Запада, ипак превладале и данас имамо ситуацију да се читав један народ осуђује на ишчезнуће, истакао је Епископ бачки, уз поруку да нећемо заборавити и напустити своју браћу и сестре у страдању. Владика је нагласио да основна поука за генерације које долазе јесте подсећање на јединство које је наш народ имао у свим тешким временима у својој историји. Поруку да смо сви заједно једна органска целина упутили смо и те 1918. године, а упућујемо је и данас. Српска Православна Црква је вековима била центар живота нашег народа око којег су се окупљале све државне институције, рекао је Епископ Иринеј и закључио да је неизоставан фактор у ослобођењу била и српска војска без које данас не бисмо славили овај велики празник. Председник Покрајинске владе Игор Мировић је рекао да нашем народу на Косову и Метохији данас недостаје начело слободе, али да морамо радити и на начелима заједништва, равноправности и напретка. Мировић је најавио да ће сутра бити отворен Музеј присаједињења. Од понедељка грађани ће моћи да виде вредне збирке докумената и артефакте. Између осталих и звоно које је било на столу председавајућих на Великој народној скупштини, као и документ из Летописа Матице српске у којем бан Јосип Јелачић недвосмислено говори да је Барања српска, напоменуо је Мировић. Градоначелник Новог Сада Милош Вучевић је рекао да је поносан на то што ће сутра у 11 часова на Тргу републике бити откривен споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу. Ово ће после дуго година бити први коњички споменик у Војводини и подигнут је у част најомиљенијег српског краља, казао је градоначелник Новог Сада. Генерални директор РТВ-а Миодраг Копривица је рекао да та медијска кућа има обавезу и задовољство да се укључи у обележавање 100-годишњице значајних јубилеја. У Српском народном позоришту, 24. новембра од 19 часова, премијерно ће бити изведена представа Светозар рађена по тексту Милована Витезовића, док ће концерт почети у 21 час на Тргу слободе. У недељу, 25. новембра у 10 часова, биће отворен Музеј Присаједињења Војводине Краљевини Србији. Откривање споменика Краљу Петру Првом Карађорђевићу ће бити уприличено у 11 часова на Тргу Републике. Централни догађај обележавања стогодишњице присаједињења је свечана академија у Српском народном позоришту, од 12 часова. Извор: Епархија бачка
  12. У оквиру радијског специјала поводом 100 година од Дана примирја у Првом светског рату госта Радија Глас Православне Епархије нишке био је ђакон Далибор Мидић. Теме разговора биле су Великом рат, живот Епархије нишке након његовог завршетка, Гвоздени пук и Грчко војничко гробље у Пироту. Звучни запис емисије
  13. У суботу, 10. новембра 2018. у 11 часова, у катедрали Успења Блажене Девице Марије у Београду служена је свечана Миса за све жртве Првог светског рата, а поводом 100-годишњице његовог завршетка. Евхаристијском слављу началствовао је уважени и драги гост Узорити кардинал Кристоф Шенборн, надбискуп бечки, уз саслуживање домаћина монсињора Станислава Хочевара, надбискупа београдског, надбискупа Лућана Суријанија, апостолског нунција у Београду, као и свих бискупа са територије Републике Србије, бискупа из Бања Луке и Ђакова. Извор: Српска Православна Црква
  14. Поводом празника Светог Арсенија другог Архиепископа Српског, наследника Светог Саве наш саговорник био је монах др Павле Кондић црквени историчар. Отац Павле нам је говорио о једном мало познатом периоду изгнанства Светог Арсенија током Првог свјетског рата када је и Светитељ, преко својих моштију, учествовао у страдању свога народа али и доносио благодат и уливао снагу за опстанак и борбу за коначно ослобођење и уједињење, чију стогодишњицу обиљежавамо управо ових дана. Отац Павле се осврнуо на страдање и осталих Ћивота светитеља у Црној Гори током Другог свјетског рата. Звучни запис разговора
  15. Поводом празника Светог Арсенија другог Архиепископа Српског, наследника Светог Саве наш саговорник био је монах др Павле Кондић црквени историчар. Отац Павле нам је говорио о једном мало познатом периоду изгнанства Светог Арсенија током Првог свјетског рата када је и Светитељ, преко својих моштију, учествовао у страдању свога народа али и доносио благодат и уливао снагу за опстанак и борбу за коначно ослобођење и уједињење, чију стогодишњицу обиљежавамо управо ових дана. Отац Павле се осврнуо на страдање и осталих Ћивота светитеља у Црној Гори током Другог свјетског рата. Звучни запис разговора View full Странице
  16. Обележавање стогодишњице завршетка Великог рата у Епархији ваљевској настављено је у селу Кадина Лука, на брду Грађеник, на темељима храма спомен – костурнице посвећене Светим мученицама Вери, Нади и Љубави и мати им Софији. Парастос свим жртвама највећег дотадашњег оружаног сукоба у историји служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља. По завршетку помена, ученици Основне школе „Сава Керковић“ из Љига приредили су културно – уметнички програм, тематски везан за велики јубилеј. Епископ Милутин овом приликом обнародовао је да ће убудуће ово свето место бити домаћин централне прославе Видовдана на нивоу Епархије ваљевске. „Црква на гробљу је застава победе“, говорио је богомудри Владика Николај Велимировић. Ми данас подижемо храм у част наших предака, да сведочи да они нису изгинули узалуд, већ за вечни живот, Царство Божје у коме нема ни рата ни туге, део је емотивно снажне проповеди Епископа ваљевског Г. Милутина приликом молитвеног помена храбрим солдатима и надалеко славним војсковођама који су у данима Колубарске битке положили животе на брду Грађеник (атар села Кадина Лука). Брду, које је према записима хроничара Првог светског рата представљало један од најважнијих положаја српске војске у време Колубарске битке, када је извојевана славна победа над, у погледу наоружања и људства, супериорнијом аустроугарском армијом. „Грађеник се мора одбранити. Његов пад имаће несагледиве последице по средишне положаје армије“, речи су Војводе Живојина Мишића упућене команданту Дринске дивизије, пуковнику Крсти Смиљанићу. И одбрањен је. Срцем неустрашивих домаћина Кадина Луке и околних места, који су за своје породице, отаџбину и веру православну са радошћу животе даривали. Баш како су вековима Срби чинили, бранећи своје, никако туђе нападајући… У Великом рату Србија је дала много живота за слободу. Стратегије њених војсковођа и данас су предмет проучавања у војноисторијској литератури широм света, а њени војници овенчани су највећом славом. Храм Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, у чијој ће крипти почивати кости ратника, наш је покушај да им се одужимо и за помоћ при његовој градњи морамо на многа врата покуцати. Замолио бих данашње државнике да дођу и осете ово свето место, да се ускоро заједно потрудимо и бар крст овде подигнемо… Наши преци нас благосиљају, гледају у нас да подигнемо храм где су они изгинули. Јер, само се у храму проповеда васкрсење и вечност. На улици и у кафанама тога нема. Чак се и у домовима све мање прича о о славним војницима и војсковођама, који су гинули за отаџбину, веру и породицу своју – беседио је Епископ Милутин. Хероји чије су кости на овом светом парчету земље завредили су вечну славу у царству Божјем, заједно са Милошем Обилићем, Карађорђем и свим светим вођама и бранитељима отаџбине. На нама је да овде подигнемо храм, који ће у векове блистати,и тиме покажемо да смо достојна деца својих предака, поручио је Владика Милутин. Подсћања ради, темељи спомен – храма у Кадиној Луци освећени су 2009. године. Градња ове богомоље отпочела је на иницијативу Грађевинског одбора Црквене општине Славковица, предвођеног Младеном Драшкићем из Кадине Луке. Земљиште за храм поклонио је Божидар Васиљевић, а пројекат чувени српски архитекта др Предраг Ристић са сином Савом. Такође, поред спомен – храма Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, планирана је и градња руске цркве, која ће бити посвећена Светим царским мученицима Николају Романову и његовој породици, од чије се страдалне кончине ове 2018. такође навршио један век, а чија је улога у спасавању српског народа у Великом рату била огромна. У част обележавања стогодишњице завршетка Великог рата, Епархија ваљевска штампала разне брошуре, које ће ускоро бити дариване и Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју. Такође, духовни син Епископа ваљевског Г. Милутина, Епископ аустралијско-новозеландски Г. Силуан, заједно са нашим народом на Петом континенту молитвено је прославио овај важан догађај за српску и светску историју. Извор: Епархија ваљевска
  17. Обележавање стогодишњице завршетка Великог рата у Епархији ваљевској настављено је у селу Кадина Лука, на брду Грађеник, на темељима храма спомен – костурнице посвећене Светим мученицама Вери, Нади и Љубави и мати им Софији. Парастос свим жртвама највећег дотадашњег оружаног сукоба у историји служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља. По завршетку помена, ученици Основне школе „Сава Керковић“ из Љига приредили су културно – уметнички програм, тематски везан за велики јубилеј. Епископ Милутин овом приликом обнародовао је да ће убудуће ово свето место бити домаћин централне прославе Видовдана на нивоу Епархије ваљевске. „Црква на гробљу је застава победе“, говорио је богомудри Владика Николај Велимировић. Ми данас подижемо храм у част наших предака, да сведочи да они нису изгинули узалуд, већ за вечни живот, Царство Божје у коме нема ни рата ни туге, део је емотивно снажне проповеди Епископа ваљевског Г. Милутина приликом молитвеног помена храбрим солдатима и надалеко славним војсковођама који су у данима Колубарске битке положили животе на брду Грађеник (атар села Кадина Лука). Брду, које је према записима хроничара Првог светског рата представљало један од најважнијих положаја српске војске у време Колубарске битке, када је извојевана славна победа над, у погледу наоружања и људства, супериорнијом аустроугарском армијом. „Грађеник се мора одбранити. Његов пад имаће несагледиве последице по средишне положаје армије“, речи су Војводе Живојина Мишића упућене команданту Дринске дивизије, пуковнику Крсти Смиљанићу. И одбрањен је. Срцем неустрашивих домаћина Кадина Луке и околних места, који су за своје породице, отаџбину и веру православну са радошћу животе даривали. Баш како су вековима Срби чинили, бранећи своје, никако туђе нападајући… У Великом рату Србија је дала много живота за слободу. Стратегије њених војсковођа и данас су предмет проучавања у војноисторијској литератури широм света, а њени војници овенчани су највећом славом. Храм Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, у чијој ће крипти почивати кости ратника, наш је покушај да им се одужимо и за помоћ при његовој градњи морамо на многа врата покуцати. Замолио бих данашње државнике да дођу и осете ово свето место, да се ускоро заједно потрудимо и бар крст овде подигнемо… Наши преци нас благосиљају, гледају у нас да подигнемо храм где су они изгинули. Јер, само се у храму проповеда васкрсење и вечност. На улици и у кафанама тога нема. Чак се и у домовима све мање прича о о славним војницима и војсковођама, који су гинули за отаџбину, веру и породицу своју – беседио је Епископ Милутин. Хероји чије су кости на овом светом парчету земље завредили су вечну славу у царству Божјем, заједно са Милошем Обилићем, Карађорђем и свим светим вођама и бранитељима отаџбине. На нама је да овде подигнемо храм, који ће у векове блистати,и тиме покажемо да смо достојна деца својих предака, поручио је Владика Милутин. Подсћања ради, темељи спомен – храма у Кадиној Луци освећени су 2009. године. Градња ове богомоље отпочела је на иницијативу Грађевинског одбора Црквене општине Славковица, предвођеног Младеном Драшкићем из Кадине Луке. Земљиште за храм поклонио је Божидар Васиљевић, а пројекат чувени српски архитекта др Предраг Ристић са сином Савом. Такође, поред спомен – храма Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мати им Софије, планирана је и градња руске цркве, која ће бити посвећена Светим царским мученицима Николају Романову и његовој породици, од чије се страдалне кончине ове 2018. такође навршио један век, а чија је улога у спасавању српског народа у Великом рату била огромна. У част обележавања стогодишњице завршетка Великог рата, Епархија ваљевска штампала разне брошуре, које ће ускоро бити дариване и Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју. Такође, духовни син Епископа ваљевског Г. Милутина, Епископ аустралијско-новозеландски Г. Силуан, заједно са нашим народом на Петом континенту молитвено је прославио овај важан догађај за српску и светску историју. Извор: Епархија ваљевска View full Странице
  18. У Свечаној сали Дома Војске Србије, у среду 10. октобра у 19.00 часова, биће изведена позоришна представа о хероинама из Великог рата „Женско срце у шињелу”, по тексту Милоша Витезовића, а у режији Мирјане Карановић. Представа прати три глумице – Искру, Јасну и Сенку – које поводом обележавања годишњице Првог светског рата покушавају да приреде представу о животима три хероине – Милунке Савић, најодликованије жене војника у историји ратовања, Флоре Сендс, једине Британке с чином капетана у српској восци и Надежде Петровић, која се, да би помогла свом народу, одрекла живота. Улоге тумаче Нина Граховац, Јована Петронијевић и Весна Паштровић. Среда, 10. октобар 2018. године, 19 сати, Дом ВС. Улаз слободан. Добро дошли!
  19. Влада Аустро-Угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила Влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем: „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“ Сјутрадан Аустро-Угарска је почела да бомбардује Београд. Тако је Србија исцрпљена послије Балканских ратова била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником. Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јозефа I „народима“ његове земље, у којем је стајало да је приморан „да се лати мача у циљу одбране части“, те да је „царско-краљевска влада настојала да на миран начин ријеши спор“, али без успјеха и то туђом кривицом. Власти у Бечу су атентат у Сарајеву искористиле као изговор да крену у обрачун са Србијом, увјерене да ће Србија бити брзо поражена, те да ће то бити „мали рат“ који ће врло брзо бити окончан успјехом.Отуда је текст ноте односно ултиматума који је барон Гизл предао Влади Србије 23. јула био срочен тако да се подразумијевалао да је готово немогуће да иједна суверена земља оно што је у њему тражено прихвати. Циљ је, сасвим извјесно, био да он буде одбијен, о чему свједочи и чињеница да је барон Гизл, када му је 25. јула Никола Пашић предао изузетно помирљив одговор српске владе, одмах одговорио да он „није задовољавајући“. Услиједило је и званично писмо аустријског посланика српском министарству иностраних дела истоветне садржине, а особље посланства и сам барон Гизл су убрзо потом исте вечери напустили територију Краљевине Србије. Одлуци владе у Бечу да ступи у рат претходила је подршка Њемачке, тако што је 7. јула на министарском заседању у Бечу одлучено да се Србији упути нота чија ће садржина бити неприхватљива, а што је разрађено потом на састанку у Бад Ишлу. Процјена Берлина и Беча је била да ће њима успјети да муњевито изврше мобилизацију и концентрацију снага, прије Француза, а поготово Руса. Намјера је била да се муњевитим продором преко Белгије, сломи Француска. Њемци су вјеровали да ће се поновити сценарио из француско-пруског рата 1870/71. када је Француска страховито поражена. Тек потом намјеравали су да се све снаге усмјере према Русији. Регент Србије принц Александар Карађорђевић је 29/16. јула објавио проглас народу: „На нaшу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат. Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку…“ Тог 29. јула, руски цар Николај Други објавио је дјелимичну мобилизацију, стављајући до знања да Србију неће препустити на милост и немилост. Сутрадан, 30. јула, Њемачка је увела општу мобилизацију, а 1. августа објавила је рат Русији. Већ 2. августа Њемачка је напала Луксембург, а 3. августа објавила је рат и Француској. Пошто је Белгија одбила њемачки захтев за прелазак преко њене територије, Њемачка је 4. августа објавила рат и Белгији, а одмах потом Британија је, због њемачког непоштовања неутралности Белгије, 4. августа 1914. објавила рат Берлину. Tако је започео Велики рат, касније назван Први свјетски рат. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. На данашњи дан 1914. године Аустро-Угарска је, мјесец дана послије атентата у Сарајеву, у којем је убијен престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд, објавила рат Србији, отпочевши тако Први свјетски рат. ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО: Емисију радија Беседе СВЕДОЧАНСТВА О ВЕЛИКОМ РАТУ Влада Аустро-Угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила Влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем: „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“ Сјутрадан Аустро-Угарска је почела да бомбардује Београд. Тако је Србија исцрпљена послије Балканских ратова била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником. Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јозефа I „народима“ његове земље, у којем је стајало да је приморан „да се лати мача у циљу одбране части“, те да је „царско-краљевска влада настојала да на миран начин ријеши спор“, али без успјеха и то туђом кривицом. Власти у Бечу су атентат у Сарајеву искористиле као изговор да крену у обрачун са Србијом, увјерене да ће Србија бити брзо поражена, те да ће то бити „мали рат“ који ће врло брзо бити окончан успјехом.Отуда је текст ноте односно ултиматума који је барон Гизл предао Влади Србије 23. јула био срочен тако да се подразумијевалао да је готово немогуће да иједна суверена земља оно што је у њему тражено прихвати. Циљ је, сасвим извјесно, био да он буде одбијен, о чему свједочи и чињеница да је барон Гизл, када му је 25. јула Никола Пашић предао изузетно помирљив одговор српске владе, одмах одговорио да он „није задовољавајући“. Услиједило је и званично писмо аустријског посланика српском министарству иностраних дела истоветне садржине, а особље посланства и сам барон Гизл су убрзо потом исте вечери напустили територију Краљевине Србије. Одлуци владе у Бечу да ступи у рат претходила је подршка Њемачке, тако што је 7. јула на министарском заседању у Бечу одлучено да се Србији упути нота чија ће садржина бити неприхватљива, а што је разрађено потом на састанку у Бад Ишлу. Процјена Берлина и Беча је била да ће њима успјети да муњевито изврше мобилизацију и концентрацију снага, прије Француза, а поготово Руса. Намјера је била да се муњевитим продором преко Белгије, сломи Француска. Њемци су вјеровали да ће се поновити сценарио из француско-пруског рата 1870/71. када је Француска страховито поражена. Тек потом намјеравали су да се све снаге усмјере према Русији. Регент Србије принц Александар Карађорђевић је 29/16. јула објавио проглас народу: „На нaшу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат. Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку…“ Тог 29. јула, руски цар Николај Други објавио је дјелимичну мобилизацију, стављајући до знања да Србију неће препустити на милост и немилост. Сутрадан, 30. јула, Њемачка је увела општу мобилизацију, а 1. августа објавила је рат Русији. Већ 2. августа Њемачка је напала Луксембург, а 3. августа објавила је рат и Француској. Пошто је Белгија одбила њемачки захтев за прелазак преко њене територије, Њемачка је 4. августа објавила рат и Белгији, а одмах потом Британија је, због њемачког непоштовања неутралности Белгије, 4. августа 1914. објавила рат Берлину. Tако је започео Велики рат, касније назван Први свјетски рат. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Изградњу спомен-цркве је благословом Епископа Лаврентија, заједно са свештенством, монаштвом и верним народом овог краја иницирао протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије који и сам потиче из ових крајева и који је казао да је више је него очигледно да љубав и слога подижу ову богомољу, поводом 100 година од завршетка Великог рата, у којој ће бити и стална поставка о биткама и јунацима међу којима су били и Краљевић Ђорђе Карађорђевић, наша чувена сликарка Надежда Петровић, браћа Рибникар. Храм се гради на земљишту које је после Другог светског рата до недавно представљало сеоуску утрину мештана села Дујевац и Селанац, који су својеручним потписима здушно подржали поменуту идеју и дали свој пристанак за изградњу Храма. Звона која су освећена даровао је Епископ шабачки г-дин Лаврентије са свештенством, монаштвом и доброчинитељима из Лознице, а једно звоно даривао је Јордан Секулић из оближњег села Планине код Крупња. Поред свечаног чина освећења звона и крстова, у темеље спомен-храма положена је и оснивачка повеља коју је потписао Владика Лаврентије и одслужен парастос јунацима који су своје животе дали за слободу своје Отаџбине у Првом светском рату. Епископ шабачки г-дин Лаврентије заблагодарио је добротворима и свим људима добре воље који пружају свој допринос у изградњи спомен-храма Светог Стефана Високог а у славу и част јунака из Првог светског рата. Владика је рекао да ће овај Храм бити извор наше радости, нашег физичког и духовног здравља и омиљено место састајања. Он је подсетио на речи наших великих ратника који су се борили на Мачковом Камену: „Чувајте и ви Отаџбину 'вако – па ће нама бити и у гробу лако“. „Треба ли овим речима шта додати? Угледајмо се на те велике родољубе који су се Отаџбине ради одрицали свега па чак и сопственог живота. Нека и овај Храм буде доказ да нисмо заборавили те велике жртве јер чување од заборава тих витешких момената из наше прошлости улива снагу и вољу у будућа поколења да и они са таквим жаром и одушевљењем чувају своју Отаџбину“ – поручио је Владика Лаврентије. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић скренуо је пажњу на чињеницу да се људи који пишу наставни план и програм све мање сећају периода када су наши јунаци у Првом светском рату давали своје животе бранећи Отаџбину, бришући из те наше славне историје многа значајна имена. Он је поручио да ће у овом Храму бити стални час историје који ће све оне који у Храм буду долазили на најадекватнији и најрелевантнији начин упознати са оним што се за време Првог светског рата на овим просторима догодило. Уз Божију помоћ, велико освећење спомен-храма Светог Деспота Стефана биће извршено у септембру ове године, у данима када се пре тачно сто година на овом простору одиграла чувена битка на Мачковом Камену. Све додатне информације о изградњи спомен-храма на Мачковом Камену можете наћи на интернет презентацији www.crkvamackovkamen.rs
  22. У недељу, 15. Јула 2018. године у присуству великог броја верног народа Епископ шабачки г-дин Лаврентије је на Мачковом Камену са свештенством осветио звона и крстове за спомен-храм посвећен Светом Стефану Високом чија изградња се успешно наставља недалеко од спомен-костурнице, а који се подиже у славу и част див јунака Великог рата који су своје животе за Отаџбину дали на планини Јагодњи и на Дрини. Изградњу спомен-цркве је благословом Епископа Лаврентија, заједно са свештенством, монаштвом и верним народом овог краја иницирао протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије који и сам потиче из ових крајева и који је казао да је више је него очигледно да љубав и слога подижу ову богомољу, поводом 100 година од завршетка Великог рата, у којој ће бити и стална поставка о биткама и јунацима међу којима су били и Краљевић Ђорђе Карађорђевић, наша чувена сликарка Надежда Петровић, браћа Рибникар. Храм се гради на земљишту које је после Другог светског рата до недавно представљало сеоуску утрину мештана села Дујевац и Селанац, који су својеручним потписима здушно подржали поменуту идеју и дали свој пристанак за изградњу Храма. Звона која су освећена даровао је Епископ шабачки г-дин Лаврентије са свештенством, монаштвом и доброчинитељима из Лознице, а једно звоно даривао је Јордан Секулић из оближњег села Планине код Крупња. Поред свечаног чина освећења звона и крстова, у темеље спомен-храма положена је и оснивачка повеља коју је потписао Владика Лаврентије и одслужен парастос јунацима који су своје животе дали за слободу своје Отаџбине у Првом светском рату. Епископ шабачки г-дин Лаврентије заблагодарио је добротворима и свим људима добре воље који пружају свој допринос у изградњи спомен-храма Светог Стефана Високог а у славу и част јунака из Првог светског рата. Владика је рекао да ће овај Храм бити извор наше радости, нашег физичког и духовног здравља и омиљено место састајања. Он је подсетио на речи наших великих ратника који су се борили на Мачковом Камену: „Чувајте и ви Отаџбину 'вако – па ће нама бити и у гробу лако“. „Треба ли овим речима шта додати? Угледајмо се на те велике родољубе који су се Отаџбине ради одрицали свега па чак и сопственог живота. Нека и овај Храм буде доказ да нисмо заборавили те велике жртве јер чување од заборава тих витешких момената из наше прошлости улива снагу и вољу у будућа поколења да и они са таквим жаром и одушевљењем чувају своју Отаџбину“ – поручио је Владика Лаврентије. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић скренуо је пажњу на чињеницу да се људи који пишу наставни план и програм све мање сећају периода када су наши јунаци у Првом светском рату давали своје животе бранећи Отаџбину, бришући из те наше славне историје многа значајна имена. Он је поручио да ће у овом Храму бити стални час историје који ће све оне који у Храм буду долазили на најадекватнији и најрелевантнији начин упознати са оним што се за време Првог светског рата на овим просторима догодило. Уз Божију помоћ, велико освећење спомен-храма Светог Деспота Стефана биће извршено у септембру ове године, у данима када се пре тачно сто година на овом простору одиграла чувена битка на Мачковом Камену. Све додатне информације о изградњи спомен-храма на Мачковом Камену можете наћи на интернет презентацији www.crkvamackovkamen.rs View full Странице
  23. Масони су 1942. године морали да одгоре на 33 питања која им је поставио Недићев министар полиције Танасије Динић по концепту нацистичких стручњака за антимасонерију и под надзором Гестапоа. Од одговора је зависило да ли ће слободне зидаре послати у логор, избацити из службе, одузети пензије, стрељати као таоце... Око двеста масона из Београда и Србије је одговорило на та питања. На основу одговора др Виктора Новака, Хасана Репца, Јована Алексића, Јована Вељића и Петра Шрепловића, који се чувају у Архиву Југославије, написан је сценарио за серију од седам полусатних епизода "33 одговора". Они су одабрани зато што су рођени у различитим крајевима бивше краљевине Југославије, различитих су националности и религија, 1942. су живели у Београду и Србији и били се на удару нациста и колаборациониста. Њихови одговори су били веома храбри, нису одступили ни од једног принципа слободног зидарства. Избегавање одговора такође је могло имати трагичне последице. У серији играју глумци Младен Андрејевић, Тома Курузовић, Радомир Миљанић, Милан-Цаци Михаиловић, Владислав Михаиловић, Микица Петронијевић, Тома Трифуновић. Њихове одговоре, кључне појмове и догађаје коментаришу Зоран Д. Ненезић, Немања Девић, Драгомир Анђелковић и Бранко Радун. Сценарио су на основу аутентичних докумената написали Драган Коларевић и Милан Јовановић. Уредник серије Драган Коларевић, редитељ Милан Јовановић. После хапшења масона у ноћи између 4. и 5. новембра 1941. године, када су одведени у логор на Бањици, где су држани као таоци до средине јануара 1942, масони су морали да одговоре на 33 питања која им је упутио Танасије Динић, тад већ министар полиције у Недићевој влади. Масоне су, истовремено, у Загребу оптуживали да су створили Југославију, у Београду да су је растурили. Били су национално непоуздани и једнима и другима. Нацистичко-недићевска пропаганда оптуживала је масоне да су искључиви кривици за слом краљевине Југославије уз Јевреје и комунисте. Одабрани су одговори др Виктора Новака, Хасана Репца, Јована Алексића, Јована Вељића и Петра Шрепловића. У првој епизоди масони саопштавају податке из биографије и непознате чињенице које су актуелне и данас. Хасан Ребац објашњава зашто је Србин а не Турчин, зашто је био четник пре Балканских ратова. Ребац је био потпредседник Народне одбране чији члан је био и Виктор Новак, животни циљ му је био превазилажење разлика и предрасуда између Срба православне и мухамеданске вере. Био је у истој ложи са др Виктором Новаком у Београду, а са Јованом Алексићем у скопској ложи "Косово" од 1930. Нажалост његови животни циљеви нису остварени. Уредник Драган Коларевић, сценарио Драган Коларевић и Милан Јовановић, редитељ Милан Јовановић. Глуме: Младен Андрејевић, Тома Курузовић, Радомир Миљанић, Милан-Цаци Михаиловић, Владислав Михаиловић, Тома Трифуновић, Микица Петронијевић.
  24. За реализацију овог пројекта неопходна нам је помоћ и сарадња свештенства Српске Православне Цркве у остварењу циљева пројекта у делу приказа видљивости споменика и имена страдалих ратника из периода Великог рата, а који су доступни на простору православних светилишта која се налазе у Србији и у иностранству. Помозите у заједничком попису и стварању јединствене базе података имена ратника Великог рата као и видљивости споменика наших Хероја из Вашег краја! Све детаље можете прочитати на страници: http://славним-прецима.срб/spomenici-junaka-spc/ --------------------- НАПОМЕНА: ова порука је намењена искључиво редакцијама и институцијама СПЦ, није за јавно објављивање! ---------------------
  25. Пројекат "Албум сећања на наше претке из Првог светског рата" са благословом Његове Светости Патријарха српског г.Иринеја започео је свеобухватни попис страдалих Срба у Првом светском рату. За реализацију овог пројекта неопходна нам је помоћ и сарадња свештенства Српске Православне Цркве у остварењу циљева пројекта у делу приказа видљивости споменика и имена страдалих ратника из периода Великог рата, а који су доступни на простору православних светилишта која се налазе у Србији и у иностранству. Помозите у заједничком попису и стварању јединствене базе података имена ратника Великог рата као и видљивости споменика наших Хероја из Вашег краја! Све детаље можете прочитати на страници: http://славним-прецима.срб/spomenici-junaka-spc/ --------------------- НАПОМЕНА: ова порука је намењена искључиво редакцијама и институцијама СПЦ, није за јавно објављивање! --------------------- View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...