Претражи Живе Речи Утехе

Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије View full Странице

Василиј Кандински, Празник Свих светих I, 1911. Уколико погледамо репресивне системе кроз историју уочавамо да их одликује транспарентно истицање кроз другачији језик, начин облачења, униформисаност, инсистирање на статусу. Данашњи хришћани сматрају да је и за њих овакво издвајање неопходно, као да је препознатљивост по спољашњим знацима нужна. Таквом једном инверзијом долазимо у парадоксалну ситуацију у којој се суштинска обележја хришћанства занемарују у име препознатљиве хришћанскеспољашности. Наивно је веровати да је довољно додати префикс православни или хришћански па да једна ствар већ по себи заиста и уистину буде хришћанска. Убеђеност да ће нас начин облачења или везаност за једну културу, која је давно прошла, истински заштитити и учинити препознатљивим и бољим православним хришћанима делује незрело. Силазак Светог Духа на Aпостоле, педесет дана по Христовом васкрсењу, донео је различите језике. Колективни идентитет Апостола постао је децентрализован. Они преузимају идентитет оних локалитета које посећују и људи којима се обраћају кроз своју мисију. Мисија хришћанства тако не постаје афирмација једног идентитета него потврђивање свих идентитета кроз које су хришћани позвани да преносе Христа. У таквим околностима, рано-хришћански идентитет је динамичан, изражен кроз различите народе и различите језике. Кроз ову истину се открива Бог, Бог који говори кроз све народе, културе и језике. Ни један језик није постао апсолутна норма, него су сви равноправно могли бити носиоци хришћанске мисије. Ни једна култура није преузела примат, него је свака култура у сваком добу била подесна да успостави дијалог са Богом. Као хришћани верујемо, али често заборављамо, да Дух Свети делује у историји. Свет није само простор мрака где владају овосветске силе зла без активног присуства Божијег Духа у њему. Бог не напушта своју творевину, него својом љубављу наставља да одржава свет. „Сваки нови развој у историји јесте одвијање будућности коју је Бог припремио у својој љубави за свет. У исто време, будућност садржи елементе зла који воде свет у нове форме репресије, неправде, корупције и отуђења.” Урођена амбивалентност која је положена у основе историје не дозвољава нам некритичко прихватање, нити одбијање долазеће историјске и културне стварности. Свака епоха јесте прилика за хришћанску теологију да осмисли како вера у Свету Тројицу може да пружа преображавајућу основу за савремени живот у његовој целости. Освешћени, црквени субјект је позван да своје хришћанство изграђује кроз епоху у којој живи, јер му бекство у прошлост ту неће ништа помоћи. Истовремено се тиме и показује највредније што хришћанство нуди, а то је одговорност и креативност субјекта за своје време, за своју културу и своје доба. „Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе“ (Рим 14,12). Нажалост, како су хришћани губили свој идентитет прихватајући добровољно да се сведу на раван послушног објекта, тако су губили свест о својој личној одговорности и креативности у контексту своје сопствене вере. Губитак идентитета субјекта – еклисијалног идентитета– довео је до имитације хришћанства, па се отуда идентитет стваралачког рада унутар сопственог времена пребацио на спољашње знаке хришћанског идентитета. Имитација се своди на преузимање старих културолошких или интелектуалних образаца којима се подражава хришћански идентитет и следствено томе, завршава у сурогатима, пародији, а неретко и кичу. Покорни објекти вере, верници, тако исказују суштинско неверовање у Бога и Његово живо присуство у времену у којем живе, него Га траже у идеализованој прошлости. Освешћени субјекат верује у живог Бога, и кроз ту веру прихвата одговорност за своје деловање сада и овде. Због тога је питање рађања субјекта и његовог еклисијалног идентитета суштинско питање саме вере у живог Бога. Односи унутар Цркве често се генеришу у атмосфери изразите подвојености између јерархије и лаика, у којој изостаје допуњавање, а не ретко ови други су препознати као непрестани извор могуће дивергентности претеће по црквени и богословски живот. Расцеп који је бременит не само изазовом успостављања односа, него и увек новим проверавањем осетљивости Цркве и њених званичних представника за плуралитет више или мање аутентичних гласова који долазе из народа, тест је наше способности да изађемо једни другима у сусрет. Односи љубави и поштовања, парадоксално, не остварују се у довољној мери у овом простору егзистенцијалне зависности, баш зато што се лаици доживљавају као очекивани, статичан модел предвидљивог, најчешће покорног, пристајања на унапред дата правила и истине, а не као стваралачки потенцијал који је позван увек изнова да у свом животу, на дубоко лични начин, препозна и усвоји хришћанске вредности. Када се поведе разговор о богослужењу и причешћу, често се може чути да је све било онако како треба, док то неки лаици нису нарушили и покварили. Сличном логиком бисмо могли закључити и да је за појединце нејасна улога Цркве у друштву у вези са неподобним лаицима који нису довољно свесни своје улоге. Постоје очигледно романтичарски идеализовани лаици прошлости и увек мање вредни лаици садашњости. Да ли то значи да Црква пристаје да изграђује себе као заједницу лаика са комплексом ниже вредности? Идеја да је, уместо сарадње и прожимања, нужна извесна дистанца од лаика, како би се сама Црква заштитила, спречава и Њено откривање у свој својој пуноћи. Бојазан и зазирање није само случајна, повремена емисија (ослобађање) страха од актуелних изазова, што би резултирало селективним урушавањем односа. Напротив, она се протеже од литургијског учествовања до партиципирања у доношењу битних црквених одлука. Тако је Литургија са малим бројем или без иједног причасника, нажалост, потпуно прихватљива. Верници се у питањима која се тичу црквеног живота не консултују, нити се њихов глас уважава. Није претерано рећи да у оваквој констелацији односа, лаици, иако су sine qua non за саму јерархију, бивају сведени на објекте црквених власти и у опасности су да представљају пре свега извор капитала. Ова опасност, колико се може ставити на терет Цркви, не престаје да буде и одговорност самих лаика, па се уз прећутну сагласност деперсонализација и небрига и једних и других бира као лакши и безболнији начин којим се живот Цркве одржава. Осврт на традицију овде нема улогу доброг, надахњујућег примера, колико прекоревајућег – судимо вам јер нисте као они пре вас. Све су то изазови пред којима се данас налазимо у настојању да сачувамо и изграђујемо личности, а не да их поричемо у име славне прошлости. Страх од индивидуализације верника и разумевања Цркве као слободне заједнице личности у пракси се правда самим страхом јерархије да ће вера можда изгубити на значају. Судбина вере и религиозности се при томе везује са институционалну еклисијалну заједницу. Са зебњом се гледа на могућност да уместо „јаке Цркве“ која је строго хијерархијски устројена будемо измењени у „слабу Цркву“, тј. заједницу слободних личности које нису подложне јерархијском дисциплиновању. Хабермас пак указује, користећи се анализама Хозеа Казанове, да тренд ка индивидуализацији не води неминовно ка губитку утицаја и значаја религије нити у јавној сфери и култури било ког друштва нити у личном понашању и животу. Религија није нестала, али су очекивања људи од саме Цркве сада другачија: „Људи више не желе моћну Цркву, Цркву која ће земаљском славом и моћи сведочити силу Царства Небеског.“ Ваљда би већ само ово било довољно да размислимо какву заједницу желимо и каквој тежимо у нашим промишљањима о улози религије данас. Однос према лаицима не сме да се исказује кроз њихово негирање и небригу, јер је могући исход таквих релација оно на шта нас Павле Евдокимов упозорава, тј. да је од агресивног атеизма за Цркву једино опаснији „латентни атеизам верника.“ View full Странице

У четвртак, 27. септембра 2018. године др Србољуб Убипариповић, доцент на Катедри за литургику и др Растко Јовић, доцент на Катедри за канонско право на Православном Богословском факултету у Београду, одржали су предавање, благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија а у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске, на тему: Улога и значај богослужења у хришћанском животу. Предавање је реализовано у облику дискусије, гдје су двојица уважених предавача одговарала на питања модератора, свештеника Синише Шаренца и питања публике. Предавачи су на разумљив начин појаснили развој хришћанског богослужења, као и улогу богослужења на развој личности човјека. У току дискусије разговарало се о темама које се тичу евхаристијског, личног и саборног карактера како појединца, тако и хришћанске заједнице. На крају дискусије, Епископ Фотије је дао свој коментар на теме које су се чуле током излагања и нагласио значај евхаристијског сабрања и важности посвећивања пажње сваком појединцу, а нарочито дјетету. Овај, и други пројекти Мисијског фонда, реализовани су под покровитељством World Vision организације. Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

Борба за Бога Растко Јовић Василиј Кандински, Страшни суд, 1912. Дуговати Богу У мору одређења којима се човек вековима покушава дефинисати кроз своју најистакнутију особину која истовремено његово постојање види као нешто изузетно у односу на друга жива бића, подсетио бих овде да човек као мислеће биће, као биће жеље, наде и вере, не престаје бити и биће борбе. Када се узвишеност верских осећања ускомеша са осећањем угрожености, борба за веру може да прерасте у борбу против других људи. Склоност да веру преображавамо у брутално денунцирање и гажење оних са којима се не слажемо, и није више борба за Царство Божије, него изговор за нашу недораслост ономе у име чега се боримо. Христос пак својим присуством проповеда нешто сасвим другачије – Он нуди живог Бога, а живи Бог око себе шири љубав, радост и доноси део Царства Божијег на земљу: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18–19). Са Његовим доласком стигла је нада, нада која постаје стварност сад и овде (Ис 61, 1–2). Христос је почетак опросне године, нови век је отпочео. У Старом завету налазимо да Бог налаже Израиљу да сваке седма година буде одмор земљи, док после 49 година (7х7) наступа опросна година, година која захтева обнову власништва, ослобођење од дугова – ослобођење људи. И посветите годину педесету, и прогласите слободу у земљи свима који живе у њој; то нека вам је опросна година, и тада се вратите сваки на своју баштину, и сваки у род свој вратите се. (3Мој 23, 10) Опросна година је имала двоструки смисао, она је означавала опроштај дугова, као и опроштај грехова – јер су људи били слободни да отпочну нови живот. Мојсијев излазак из египатског ропства био је ослобођење не само од стране власти, него и ропства дуговања. И сама Молитва Господња суштински говори: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“ (Мт 6, 12). Односи дуга и власништва су неретко били тумачени као синоними за грех. Дужник је у овом случају означавао „грешника“, који је дужан пред Богом. Дуговање Богу релативизује сваки други дуг људима, јер је Бог апсолутни власник творевине, што се каније потврђује кроз Христа који враћа све дугове Богу, плаћа за нас: „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1Кор 7, 23). Уместо овоземаљских владара којима постајемо дужници, сада је Христос учинио нас дужницима Богу и једне другима. Тај дуг Богу враћамо кроз љубав према ближњима. Суд над нама биће суд нашој спремности да инвестирамо у друго људско биће. Стога судећи свету, Бог одабира једне за Царство Божије у мери спремности да у другом видимо Бога, брата, саме себе: Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљена од постања света. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и прими сте ме; Наг бијах, и оденусте ме; болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учини сте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. (Мт 25, 34–40) Улагање у љубав Исус рече: Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. (Лк 7, 41–47) Читамо у јеванђељу (Лк 7, 36-50) о жени која улази код једног фарисеја, о грешници која помазује Христа, онако како су били помазивани цареви и пророци. Апостоли су запрепашћени сценом да грешница улази у мушки простор, прекида њихов разговор и чини нешто у то време не само непримерено, него и забрањено -помазује Христа. Христос грешност жене идентификује са дуговањем и грех прашта као дуг који је Он отплатио, захваљујући јој за љубав коју је показала према њему, нешто што нико други није учинио од присутних: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Женин улазак у собу где Христос једе нарушава мушки простор у јеврејској кући, подручје који је забрањен женама. Кршећи религијско-културне границе, она прилази Христу, са спремношћу да слободно прихвати Његов суд. Оно што Христос види јесте љубав коју она има, испод појавне грешности која упада у очи. Њени греси покривени су љубављу коју види само Онај који истински воли, Онај који захтева да и његови апостоли истински воле. Ако већ нису у стању да воле, зар су позвани да суде?! Суд Божији прашта ономе ко већу љубав има, и поред мноштва грехова. Грешница је очигледно по Мојсијевом законодавству заслужила да буде кажњена. Сада, на парадоксалан начин, Христос ову логику суда поништава логиком своје љубави: Правила која су донесена у Име Божије и која у датом моменту осуђују жену, живи Бог у чије име су донета, љубављу, изврће руглу. Суд Божији Јован Златоусти у својим беседама наглашава погрешност људског суда који игнорише живог Бога. Када би Господ судио људском правдом, користећи критеријум историје као једини исправан, критеријуме површног испољавања – хришћанства данас не би било. Апостол Павле, да су му судили данашњи хришћани, био би осуђен и погубљен и пре него што би доживео просветљење и постао највећи апостол хришћанства. Павле који прогони хришћане, уместо да буде кажњен по нашем суду, помилован је и откупљен безграничном љубављу Исуса Христа. Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто… А помишљаш ли то, о човече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? (Рим 2, 1–4) Сергије Булгаков тумачећи Великог инквизитора код Достојевског говори: „Када је пресахнула љубав, појавила се вера у институције.“ Ми бисмо могли рећи – када је пресахнула љубав, појавила се вера у суд човечији. Уместо праведне казне, како је ми људи у борби за Бога често заговарамо, суочени смо са Христовом правдом која доноси нешто сасвим друго – суд љубави срца. Коначно, Христос нам кроз приказ Страшног Суда указује да судија суди мером љубави. То је мера која је неразумљива онима који не воле, и отуда је и Христос неразумљив већ више од двадесет векова. Отуда борба за Бога пречесто није ништа друго него борба против других, другог људског бића. У име борбе за Бога, спремни смо у блато да бацимо сваког ко не мисли као ми, у име борбе за Бога спремни смо да судимо људским судовима: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. (Рим 12, 18–19) У опису Страшног суда (Мт 25) они који одлазе у пакао изгледају изненађени, јер нису знали да је Христос у другим људима, да своју љубав положе у њих. Несигуран је и неизвестан један тако захтевајући труд, и често се опредељујемо за поштовање писаног закона, за борбу која нам умирује савест чинећи нас у сопственим очима борцима за истину. Али, где је заправо истина? Има ли је изван љубави? Бог нам у Христу открива љубав и суд Божији, који надилази људску правду и људски суд. Борба за Бога би требало да буде љубавна борба за веру у достојанство другог људског бића, најнеизвеснија инвестиција у историји. Да би хришћански суд био праведан, испуњен Божијом правдом, имамо испред себе највећи изазов – да научимо да волимо, а то је много теже рећи него живети. Потхрањујмо наше борбено биће да се суочи са границама љубави у нама самима. http://teologija.net/borba-za-boga/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Многи са правом критикују реални социјализам због своје искључивости. Социјалистички експеримент је деценијама градио једноставну бинарну слику света у којој постоје израбљени и израбљивачи, одн. пролетери и буржоазија. Са друге стране, Запад је имао своје виђење света по којем су они добри момци, док су сви остали дехуманизовани, празни и зли. Медији су беспоштедно трошили енергију да прикажу слику о дивном и богатом Западу, наспрам одвратног Истока, људи ниже вредности. Холивудска продукција своје највеће блокбастере ствара потхрањујући овакву слику стварности. Свет се дели на добре и зле, а ову поделу је потребно што пре схватити и прихватити. И тако деценијама имамо, са обе стране, наративе о свету који није тако компликован, комплексан – свету који је једноставан, подељен на добро и зло. Уз добро, онако како се дефинише, морају сви бити, док је зло, како га виде, осуђено на одбацивање. Пабло Пикасо, Герника, 1937. Од времена Хладног рата није се много променило. Бинарни поглед на свет и даље је доминантан, а систем поједностављивања видљив у свакој пори друштвеног живота. Искључивост која је присутна огледа се у често у позитивном вредновању самог удруживања и заједнице по себи, ма колико она била испражњена смислом. Данас није нужна претпоставка постојање идеологије да би у политичкој партији чланови имали осећај припадности на темељу супротстављања другима. Они други такође немају идеологију, али су непријатељи – што је ваљда довољан разлог социјалног организовања. Удруживање ради личног интереса, а не удруживање ради заједничког циља. И наравно – ко није са нама, тај је против нас. Оваква парадигма свако друго мишљење жигоше као непријатељско и опасно. Људи који прилазе Цркви често долазе из окружења или наслеђа бинарног погледа на свет: света у којем постоје наши и други, а ти други су по правилу непријатељи. И док је ова парадигма функционисала кроз партију, идеологију, државу – сада се примењује на нови живот – црквени. Отуда је једна идеологија замењена другом, па, крајње отужно, православље постаје инструмент нове идеологије, замењује се православизмом. Интегративна и укључујућа улога хришћанства потпуно је изгубљена из вида, док су вредносне категорије запуштене у име подела и освајања. И поред истина које нам је открио Макијавели, остављајући човека тамо где јесте када себе и своје интересе ставља испред свега, хришћанство позива тог истог човека да искорачи у нови свет. „Ко није против вас, с вама је“ (Мк 9,40) У Јеванђељу по Марку, имамо јасно дат опис човека који лечи људе у име Христово. Апостоли наилазе на тог човека: „Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне“ (Мк 9,38). Одушевљени Христом, Апостоли Га доживљавају као вођу, али и више од тога. За њих он је моћан чудотворац, који им још није до краја јасан, чија порука мира и љубави није још до краја освојила њихова срца, као ни Његова порука о Царству које ће Он успоставити. И док Христос говори о Царству Божијем, дотле је његовим ученицима његова порука ближа као прича о Царству на земљи. Исусове алузије на Царство овде на земљи довољне су да их збуне, „Царство Божије је међу вама“, „Царство је већ дошло.“ Апостолима је ипак дража визија овоземаљског царства где ће видљиви господар бити Исус, а они његови најближи сарадници. Апостоли, резонујући на овај начин, доживљавају сада као неопходно да бране свој статус припадности малој, али одабраној групи. Наилазећи на човека који такође лечи друге људе, изненађени су да тај човек ради нешто ван њихове контроле и надзора. Изненађени, али и одушевљени предлажу му да се придружи Христу. Претпостављамо да он то није учинио јер му Апостоли забрањују да даље ради било шта: „и забранисмо му, јер не иде за нама“ (Мк 9,38). За њих је несхватљиво да неко може радити нешто слично њима, а да ипак буде ван система који се ствара око Христа и његових ученика. Другим речима, човек чини добро, али без припадања заједници апостола. Апостоли у наставку приче одлазе Христу сигурни да ће Његова реакција бити кажњавање непослушног чудотворца без припадања. Противно њиховим очекивањима, Он им одговара да пусте човека без припадања на миру – „јер ко није против вас, с вама је“ (Мк 9, 40). Ове речи су у њиховим ушима изазвале, можемо то наслутити, велики потрес. Уместо очекиваног погледа на свет, црно-белог, или си са нама или си против нас, Господ отвара једну потпуно нову димензију овом изјавом. Данашње време није време атеизма како многи мисле. Оно у чему се многи социолози религије слажу јесте да људи и даље верују, само што верују без припадања било којој конкретној заједници. Људи можда нису анти-теисти или атеисти, али јесу анти-црквени или анти-јерархијски настројени. Правећи разликовање ових појмова, у стању смо да критички сагледамо сваки од наведених феномена увиђајући могућности измене и поправљања. „Без припадања“ У данашње време, толеранција означава прихватање и сарадњу са особама са којима није нужно и најчешће се у много чему не слажемо. Појмови толеранција и мултикултурализам су уместо својих племенитих циљева за последицу донеле насиље, социјалну неправду, појачано сиромаштво. Уместо интеграције друштва, живот људи различитих култура и традиција прерастао је у „суживот“, тј. живимо једни поред других (али не и једни са другима). Иако веома корисна, толеранција има много мањи домет него ли Христова порука из Јеванђеља по Марку. Када преведемо Његове речи, оне су много јаче и шаљу много снажнију поруку. Ко није против нас (нпр. неки атеиста), он је са нама. Уколико је са нама, то значи да можемо сарађивати са њим и радити заједно на многим циљевима од обостраног значаја. Један од циљева свакако јесте да живимо квалитетан и испуњен живот – нешто чему свако људско биће тежи, далеко од пуке егзистенције. Дубина Христове поруке постаје очигледна управо данас, контекстуализована позива и нас на радикално преиспитивање досадашњих погледа на свет и људи око нас. Другим речима, уместо дезинтеграције човечанства, ова порука делује интегративно, спајајући људе на минимуму заједничке основе. Штавише, ово није питање само избора, већ то Христос поставља као императив. Он одговара Апостолима тако што им каже да не треба да бране било коме да у Име његово лечи и помаже другима, иако тај који то чини не мора да буде и формално члан њихове заједнице: „А Исус рече: Не браните му!“ Формално бити припадник заједнице, или бити „без припадања“ није од суштинске важности у Христовим очима. Као припадници православне заједнице имамо само већу одговорност да помажемо и надахњујемо свакога ко добро чини, па био он део нас или не. Нови завет нам показује да Христос умире за наше грехе, грехе и заблуде наших мисли и уверења. Његов крст јесте позив на наш лични крст. Удаљавање од заблуде и идеологије православизма у којем постоје само пријатељи и непријатељи – ми и они. Истина је само један савршени, Онај који страда за све људе без обзира на њихове погрешке. У моменту смрти, Христос у себе укључује сваког човека – сваког који умире. Тако је и Његова смрт искуство које сви делимо – са или без припадања… View full Странице

Гост емисије "Интервју" био је господин др Растко Јовић, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. View full Странице

Нове генерације доносе нови начин размишљања и нови језик. Искрено сам уверен да ће смена генерација мењати и језик и приступ Цркве. Најновије истраживање у ЕУ показује пад осећања припадности хришћанству код младих људи. То је опасност која прети и нама. Доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, др Растко Јовић је глас млађе генерације српских теолога. Постдипломске студије завршио је у Бостону, на универзитету „Часни крст“, а докторску дисертацију одбранио је на универзитету у Солуну. Др Јовић на факултету предаје канонско право, а текстове, између осталог, пише и за портал Теологија.нет, који промовише културу критичког теолошког мишљења. Као некадашњи вероучитељ у средњој школи, Расткова тумачења вере су савремена, духовита и сликовита, а изнад свега, позивају вернике да раде на себи и на контакту са живим Богом. На једном предавању говорили сте о томе како је и црква данас као телешоп, убеђује нас да купимо нешто што нам је, наводно потребно? - Телешоп је по мени симбол када се људима покушава наметнути нешто што им често није ни потребно, а ни неопходно. Користећи ову метафору хтео сам да укажем на то како изгледа када не слушамо људе, него измишљамо њихове потребе и проблеме. Дакле, црква треба да слуша људе и ослушкује њихова питања, а не да им намеће потребе и проблеме. Комуникација са светом није више питање измишљања брига које ће омогућити присуство Бога у друштву, него одговор на стварне тешкоће у једном друштву. Тиме показујемо да смо активни чланови друштва, они који слушају, чују и промишљају. Са друге стране, ако будемо одбијали људе од цркве својим понашањем, они ће све више доживљавати цркву као нешто наспрам њих, нешто чему они не припадају, тј. нису њени субјекти - него објекти над којима се врши овај или онај обред. Другим речима, обреди нису део цркве и нас у њој, него нешто што црква чини нама и над нама. Када тако доведете ствари, онда ће бити логично да за пар година, доведено до апсурда, људи траже неку гаранцију на извршене обреде. Или да нас туже уколико се пребрзо разведу, иако имају „плаћен“ благослов Божији за дуг брак. Трагично ће бити да верници не виде себе као чланове цркве, нити налазе своје место у њој. То је одговор и за младе људе, уколико они не нађу своје место у цркви, неће бити ни промена, нећемо чути њихов глас, нити ћемо имати разумевања за нове генерације. Најновије истраживање у ЕУ показује пад осећања припадности хришћанству код младих људи. То је опасност која прети и нама уколико се млади искључе из црквеног живота, опасност да не само изгубимо младе, него постанемо глуви за генерације које тек долазе. Може ли црква више да брине за људе, а мање за свој институционални маркетинг? Да, на пример, подигне обданиште или Дом здравља уместо још једне цркве? - Највећи изазов за свет око себе био је Христос, због слободе коју је доносио у друштву у којем је био. Исто тако, црква данас највећи изазов има у људској слободи. Учинити људе свесним да воле себе, да црква не имитира репресивне структуре овога света. Христос је својом радикалном љубављу, тј. радикалном слободом показао једно другачије друштво за једног новог човека. Та слика слободног људског бића јесте слика оног који гради заједницу о којој Христос говори као о Царству Божијем. Слобода човека се мери љубављу, то је мера слободе. Стога, црква мора бити спремна и свесна ризика слободног људског бића, човека „радикалне љубави“ и „радикалне слободе“. Она је позвана увек да, доследно Христу, са слободним људима гради истинску цркву, онако како нас је Христос учио. Само „освешћени“, „људи који воле“, „људи који умножавају своје таленте“ могу градити искуство Царства Божијег. Неслободни људи у некој чврстој структури могу градити, на изглед, веома добро удешену и функционалну структуру, али то више није слика слободног простора, него слика покорности и послушности, тј. слика средњевековног феудалног царства. У свету данашњих идеала, који се крећу углавном у оквирима идеала функционалности и ефикасности (једне фирме, партије, фабрике...), црквена алтернатива јесте давање простора људима да раде на својој слободи, да воле себе како би могли да воле друге. У том смислу, она онда јесте потпуно нова стварност у постојећем свету. Људски односи и људско достојанство су дакле основне бриге за цркву данас. Иначе, нећемо бити искрени. Црква се у многим местима већ посветила раду на народним кухињама, вртићима, болницама и слично. То је изузетно корисно и добро, али истовремено битно је стварати добре људе који ће на сваком послу који раде бити савесни хришћани, људе који неће разумевати да је њихов живот нешто друго у односу на њихову веру. Стога неће бити неопходно да увек стварамо паралелне структуре, да стварамо црквене болнице - него ћемо моћи да помажемо и изграђујемо већ постојеће, да постану боље и да се мењају и усавршавају кроз људе који у њима раде. Како, рецимо, једна феминисткиња да чује Христа, а не старомодне и престроге гласове? - Једна еманципована жена итекако може наћи своје место у цркви, али и надахнуће у свом животу. Даћу само један пример, пример Свете краљице Јелене (Анжујске). Црква у свом предању има светитељку која је жена, краљица, дипломата, политичар, ктитор, просветитељка. Она је пример како послушност Христу није послушност ауторитету на покорност, него послушност за слободу, за развој талената и њихово умножавање. Због такве вере, ова жена је остварила толико тога. Можда је неопходно да будемо подсећани на ово, како бисмо променили перцепцију жене и њену улогу у друштву и цркви. То је управо и разлог зашто верујем да су нам неопходни другачији гласови, да нас подсећају на сопствену традицију и њено богатство. Како изгледа модеран верник, који не маши суштину, није само на традиционалном и обичајном нивоу? - Дубина љубави, верности, спремности и жртве јесте слика пута којим је позван да се креће сваки хришћанин. Обичаји нису ту да се одбаце. И они имају своју улогу, уколико се схвате на „хришћански начин.“ Они нису ту у функцији паганског умилошћивања Бога, него су ту да кроз труд око њих учествујемо сви заједно у њима, развијамо љубав и топлину. Сетимо се појединих обичаја који су везани за Васкрс или Божић. Они су ту да нас приближе једне другима, да нас подсећају на блискост и љубав. Уколико обичаји постану смисао „по себи“, онда они више одводе у подвајање и сукобе, јер ће човек жртвовати све само да изврши обичаје јер „тако се ваља“. Не машити суштину значи преосмишљавати живот на путу љубави. Оно што је црква у протоку времена желела да мења јесу међуљудски односи, и у том смислу црква је била за прогрес у међуљудским односима. Другим речима, на хришћанима је данас тежак задатак да се боре за оплемењивање међуљудских односа, како би онда у том контексту и сваки други прогрес имао смисла. Скоро се појавила фотографија на којој свештеника (пијаног?) возе у тракторској приколици. Ви у тој слици видите једну нашу колективну навику? - Човек који је све то фотографисао седео је у свом ауту. Некако ми буде тешко када видим степен наше жеље да понизимо другог и жељу за спектаклом. „Фотограф“ уместо да помогне и повезе свештеника у ауту, одлучио се радије за спектакл: тј. да фотографише и ужива у туђој срамоти. Жеља за спектаклом почиње да укида љубав. Можда нас управо овај случај позива на нови вид аскезе. Уместо сензационализма, покушајмо да волимо и помогнемо ближњем, а не да уживамо у њиховој несрећи и својој самопромоцији. Тиме што урушавамо сваки ауторитет, нећемо ништа добро постићи, јер у хришћанству - свако одговара за себе. Жељка МРЂА View full Странице

Иако појам „једномислије“ многима изгледа једноставан и сам по себи разумљив, у пракси је видљиво да управо погрешно разумевање овог термина постаје камен спотицања и извор многих раздора. Мислити исто или идентично, доживљава се као идеал који је значајнији од заједништва. Исто се догађа и другде, те отуда у политичким партијама свако друкчије размишљање одмах се санкционише, укида се заједништво, јер је исто мишљење битније. Норма живота и пребивања у једној партији или власти јесте једнообразност. Оно што једнообразност треба да сведочи јесте наизглед „савршено“ и униформно функционисање ових система: партије, државе, региона… Доминантни дух „савршенства“ изражен кроз једнообразност, улази и у свест Цркве: будући да иста логика ставља савршенство испред живота, као и савршенство испред јединства. Човек жели да види Цркву у склопу својих идеала као савршену: једнообразну и униформисану. Само на тај идеалистички начин он може Њу да прихвати, јер су то управо идеали друштва којима се вреднује нечија снага и ауторитет. Погрешно схваћен појам „једномислије“, изражава се на посебан начин. То је једнообразност која се намеће заједници као идеал. Статични/монолитни Бог је Истина – Апсолут. Апсолут је један, самим тим: једна је Истина, једна је Црква, једна догма, вера, Литургија, Типик. Никаква одступања од ових мерила нису могућа нити допуштена. Православље се тако одједном претвара у идеологију која почива на складним и савршеним центрима идентитета: канони, свети оци, одређени концепт теологије. Центри (норме) на којима се изграђује православље постављају се као објекти изван саме заједнице. Отуда се центри посматрају као савршено складни. Да би се промовисали као савршени, неопходно их је одвојити од историје, изместити изван контекста времена и простора. Само на такав начин могуће је постићи привид савршенства. Свака контекстуалност се тако одбацује, јер релативизује ове норме идентитета. У том смислу треба да разумемо и презир и ниподаштавање са којим поједини православни одбацују интелектуалне напоре богословља. Богословље, уколико нема за циљ да правда и описује већ познато, чини се бесмисленим у оваквом концепту „једномислија“. Другим речима, и од самог богословља се очекује да буде идеолошко. У таквом контексту, центри и извори православног хришћанства, као истинског Божијег Откривења човеку: канони, свети оци, Предање… немају за циљ да нам открију нешто ново, како бисмо их боље схватили. Напротив, ван своје историјске перспективе они постају само гомила цитата и подршка нашим увреженим ставовима. Погрешно схваћена идеја „једномислија“ јесте вулгарни рационализам који се може изједначити са атеизмом. Идеализована традиција, закони, обреди сви они из далеке прошлости нам се обраћају као глас Божији – живо присуство Божије се одбија! Другим речима, живи Бог постаје сувишан јер има своје замене на земљи у виду традиције, канона… Дакле, колико год изгледало једноставно, питање „једномислија“ дотиче дубинско питање: верујемо ли у живог Бога или у мртвог објективног Бога филозофије? Монолитни Бог метафизике постављен је за Апсолут, за Истину. Такав Бог не подноси другачијост, не подноси различитости. Метафизика која у својој суштини намеће Апсолут као темељ свега и која је вековима суверено владала није ништа друго него израз „фундаментализма“. Владавина монолитног метафизичког темеља означава „истину“ која је насилна спрам сваког другог и другачијег обрасца интерпретације. У времену од Константина, хришћанству је метафизика била природни савезник јер је Црква класичном метафизиком апсолутизовала одређене ставове и помогла организовању својих структура. Класична метафизика подарила је хришћанству фиксирану онтологију у којој се разноликост сматра опасношћу, неизвесношћу; логично следи из овакве поставке да је неопходна једнообразност. Стога је Истина једна, Црква је једна, а следствено томе и пут ка Истини мора бити један, па чак и „свест мора бити јединствена.“ Унисоност је тако залог и гарант Истине у концепту рационалистичке теологије, теологије у којој не говоримо о живом Богу Свете Тројице, него монолитном објекту – Апсолуту. Стога питање о једномислију и једнообразности није само питање различитих концепција Црквеног живота, него је то суштински питање вере у рационалног објекта (мртви Бог) или вера у живог Бога, Бога као заједнице Три Личности – Свету Тројицу. Скок у веру јесте храбро суочавање са Истином као Личношћу, то је скок који иде изнад уско схваћене традиције и канона. Највећа епопеја јеврејског народа у Старом завету јесте путовање кроз пустињу и напуштање Египта. Прихватање народа да крене са Мојсијем у „обећану земљу“ јесте управо скок у веру, скок у непознато, покрет у неизвесно. Са једне стране, народу је било извесно мучење и страдање у Египту. Неизвесно је било путовање које им Мојсије нуди, избављење и веру у Бога. Народ жели да буде враћен у Египат, иако знају шта их тамо чека, него ли да путем вере путују „кроз“ и „у“ неизвесност. Тешко је разумети да вера није пут кроз фиксиране идеализоване норме, него неизвесно путовање у Египат. Догађај Педесетнице јесте силазак Светог Духа на апостоле, догађај који стоји насупрот очекивањима самих апостола. Оно што они очекују јесте поново афирмација Јерусалима, потврда њиховог јудејског идентитета. Силазак Светог Духа на апостоле донео је различите језике апостолима, донео је поруку Христову на различитим језицима, одвео је апостоле на различите локације да проповедају различитим људима. Колективни идентитет апостола биће де-централизован, тј. њихови идентитети ће бити дефинисани у контексту њихових различитих локација и различитих људи са којима ће се сусрести у својој мисији. Више нема централног места, нема једног језика, нема једног ауторитативног седишта моћи, чак ни у Јерусалиму. Стари центри: Тора, Храм, Синедрион… су деконструисани, центар хришћанства није више у одржавању јеврејског идентитета, него у афирмацији једног новог есхатолошко-мисионарског идентитета. Тај нови идентитет је динамичан, изражен кроз афирмацију различитих језика. Нити један језик није постао апсолутна норма, него су сви афирмисани. Другим речима, Педесетница је показатељ да заправо потрага за јединством и интеграцијом води ка афирмацији различитости кроз хармонију и заједништво. Сви језици и све нације бивају афирмисане, али нити једна не постаје норма. Дух Свети не ствара хомогенизацију, сигурну униформисаност, него диференцијацију и ризичну заједницу свих људи. Савршенство Цркве се огледа у Њеној хармонизацији разлика, све до граница функционалности, тј. разлике које не одводе неминовно у раскол него налазе израз јединства. Христос каже „Ја сам Истина“, а не „Ја сам Традиција“. Нажалост, за заступнике тезе једномислија традиција је идеализована и као таква ствара привид идеалног, те отуда за такво становиште не постоји никакав проблем у теологији и Цркви јер све врви од консензуса – отуда и противљење било којој промени. Где је граница том мноштву, тој различитости која може одвести у хаос? Другим речима, шта је то што Бога чини једним у различитости Личности, а да га не одведе у хаос и растакање у којем бисмо уместо једног Бога имали три. Шта је то што чини присутним Христа онда када се саберу двојица или тројица у Његово име? Свеза и основ јесте љубав, како међу сабраном браћом тако и међу Личностима Свете Тројице. Оно што смо укратко желели да нагласимо јесте да Црква потребује: а) Афирмацију учења о Духу Светом: тј. веру у динамично и живо присуство Божије сада и овде. б) Есхатолошко виђење Традиције: Традиција не као глас прошлости, него посматрана у есхатолошком контексту отворености ка будућности. в) Контекстуализација теологије: Децентрализација која омогућава да се у свези са различитим контекстима различити центри вере афирмишу. Баш као што Црква данас треба да афирмише нове центре у новонасталој друштвено-историјској ситуацији. г) Аутентично сведочење: Црква која нуди различите гласове, указујући на слободу која превазилази данашње друштво „репресивне толеранције.“ Кроз инсистирање на „једномислију“ заправо се истичу разлике, а самим тим то за последицу има радикализацију подвајања, неминовно одводећи у раскол. Укратко, као последицу „једномислија“ имамо одбијање Тројичног Бога (једнообразност изједначава три Личности у безличну суштину) и одбијање Цркве (подвајања). Света Тројица нас учи јединству кроз различитост ‒ три различите личности, са три различите улоге у спасењу света чине савршено јединство ‒ Бога. Од самих почетака хришћанство се мучило да објасни ову несхватљиву заједницу различитости. Многа погрешна тумачења сводила су се на то да је ту ипак реч само о једној Личности која остварује или игра три различите улоге. У време глобалне Римске Империје овакво тумачење је било посве логично, јер је правдало глобализам Империје. Јединство почива на једном, тај један може имати различите улоге, али не и бити различит унутар себе. Хришћанство са муком пак инсистира управо на јединству у различитости. Борба са аријанском јереси и духоборцима, јесте непрестана борба да се покаже да три, а не једна Личност јесу Бог. Дакле, Бог јесте јединство различитости – тј. заједница Свете Тројице јесте гарант другости. Бог као створитељ света, као спаситељ целокупне творевине јесте гарант посебности и различитости. У хришћанству најбитнија ствар постаје лично искуство. Достојевски је заправо први дефинисао распад класичне метафизике у својој чувеној изјави када каже: „Између Христа и истине, бирам Христа.“ Смрт моралног Бога означава немогућност да одаберемо истину уместо пријатељства, тј. лични однос односи превагу у односу над истином као објектом. Бирати између пријатељства и истине јесте судар између грчке метафизике и новости хришћанства. Истина за Православље мора бити живи Тројични Бог, а не мртви Бог филозофа. У том смислу ће и идеја „једномислија“ имати различите карактере. Уколико је Бог мртав, рационални објекат, онда је „једномислије“ као једнообразност његов природни савезник, ако је пак Бог жива Личност, тада ће концепт „једномислија“ бити Његово негирање. „Син човјечији кад дође хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк 18,8). Извор: Теологија.нет View full Странице

Др Растко Јовић – „Безнађе и Хришћанин“ Предавање др Растка Јовића доцента на Православном богословском факултету Универзитета у Београду на тему “Безнађе и Хришћанин“ које је одржао 11. марта 2018. године у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. – Код нашег народа присутно је безнађе у очима, и сада, када студенти долазе код мене на разговор, видим то безнађе у очима; раније су имали неки друкчији поглед, нешто их је, ипак, занимало. Данас, они имају некакав пепељасти поглед: није више реч о томе да имају или немају средстава за живот и слично. Оно што нас највише погађа јесте кад људи изгубе наду, а тада се губе сваке могућности за икакву будућност. И то је најтрагичније у овом нашем времену, истакао је Јовић. – Ми смо позвани да уживамо на овоме свету и да откривамо тајну живота, а са друге стране да схватамо реалност, али да је не прихватамо него да стално покушавамо да је мењамо као активни чланови Цркве, закључује професор Јовић. https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/18.03.2018_KATEDRA_dr.-Rastko-Jovic_BEZNADJE-I-HRISCANIN.m4a?download Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Објављен је нови број часописа "Растко" - часопис ученика и професора Богословије Светог Саве у Београду. Ваш примерак новог броја часописа „Растко“ можете поручити на телефон 066 8000 850 или путем е-адресе casopisrastko@gmail.com View full Странице

др Растко Јовић доцент Православног богословског факултета универзитета у Београду одржао је предавање на тему Свакодневица досаде у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару 10.03 2018 године. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Колективизам у овој једној реченици показује се слабим и недостатним да покаже вредност човека. Блискост са једним човеком, лично познанство, чини да смрт једне личности за нас који је познајемо буде трагедија. Више од милион људи и деце умире сваке године у Африци од сиде. Ова цифра је само вест и статистика за наше уши. Вредност личности са којом градимо живот за наше свакодневно постојање има много већи значај него мноштво непознатих. Личност као субјекат историје јесте вредност кроз коју се одиграва заплет живота. Честа употреба термина „наш народ“, „наши људи“, „наша култура“, неопходна када је потребно зарад једноставности извршити одређена уопштавања, постаје итекако опасна онда када прети да подјарми субјекте колективу, претварајући их у импотентне објекте. Слична опасност вреба и онда када вршимо колективно посматрање вере као такве. Чини се да вера у таквом размишљању постаје део колективног духа, а не део личности – њеног слободног избора. Перципирана као таква, она се налази у опасности идентификовања са обичајима, традиционализмом, затвореношћу, супротно од избора појединца и сходно томе његовог труда да живи своју веру. Колективистичко разумевање православља данас води у опасност и само православље – неретко спречавајући развој духа и развој вере на нивоу Цркве као институције и Цркве као заједнице верних. Проблем није колектив по себи, него првенство које се даје колективу као заштитнику вере и њеном тумачу, што као последицу има њено заробљавање у ретроградне форме и повлашћеног субјекта. Већ у јеванђељима приметно је веома јасно избегавање духа колективизма и снажење људског субјективитета – личности. Израњање субјективитета можемо наћи у Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт 10, 34). Обично, овако извучена из контекста, ова мисао бива тумачена онако како се некоме допада, па често њен смисао постаје извитоперен до непрепознавања. Ако је потребно оправдати рат, поделе, сукобе и насиље онда ове речи долазе као изврстан изговор за било коју наведену тему. У контексту ненасиља, којим одише целокупан Нови Завет, велика се неправда чини када се ове речи тумаче као правдање некаквог физичког обрачуна. Наставак Христове реченице гласи: „Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 35–36). Какав је то онда мач који Христос доноси, да ли је то етнички, религијски, полни, старосни? Шта је то што Христос сече својом поруком и што ће човеку правити проблеме у контексту његове вере? Можемо ли да покушамо са једним друкчијим погледом на ову Христову мисао? У традиционалним друштвима, Христова вера највећма остаје само порука, наслеђе или обичајна традиција. Њен смисао је замагљен и утопљен у сплету породичних односа. Снажне породичне везе нису омогућиле значајније ширење Христове поруке међу Јеврејима његовог времена. Традиција, која се уобличавала и чувала у породици (кући) и која је омогућила опстанак народа као народа Божијег, постала је двосекли мач. Оно што је требало да сачува изабрани народ и да га води Богу, преокренуло се у искључивост према другима кaо и на поделе унутар сопствене заједнице. Традиција коју је одржавала породица, са својим фолклором и ритуалима, постала је све више препрека Христовој поруци. Дух колективизма је у свим својим формама описивао границе вере и утврђивао њена правила. Обичаји јела, поштовање Суботе, обрезање, само су подржавали идеју о јеврејској изабраности и као циљ имали чување њихове посебности. Дух колектива је деловао као подсетник појединцу да брине о сопственој традицији и отежавао лабављење или напуштање обичајних норми. Тако се субјекат појединца сводио на објекат у саставу колектива. Правила која штите колектив и појединца, као део тог колектива, Христос изазива својим субјективизмом. Он једе са грешницима, крши правила култне чистоће, ради Суботом, и као врхунац своје конфронтације – умире на крсту (дрвету) као проклетник у складу са разумевањем оног времена (5Мој 21, 23). „Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради“ (2Кор 5, 21). У таквом контексту, како је могуће прихватити Христову поруку која је дотадашњу традицију „окренула наопачке“?! Како је могуће прихватити новост вере која тражи од субјеката љубав као основно мерило и меру живота, а не подјармљивање колективу и његовом схватању религије? Христова порука да љубимо ближњег као самог себе била је део заповести из Старог Завета (3Мој 19, 18). Оно што је било револуционарно у Христовој поруци јесте, напротив, њено интегративно тумачење. Више него јасно, кроз приповест о милостивом Самарјанину (Лк 10, 29–37), Христос показује да ближњи више није само припадник изабраног народа, него је ближњи постао сваки човек. Његова порука о љубави према ближњима, без обзира на њихову етничку или религијску припадност, указивала је на једно ново човечанство и напуштање дотадашњег сагледавања света у виду поделе на „нас“ и „њих“ као основе колективног наратива. Христос веру представља као субјективну ствар, питање личне одговорности и разумевања. Као лична акција, вера ставља личност испред свега, надилази традиционално, уврежено разумевање вере и њених правила. Није колектив тај који односи превагу у односу на личност, него напротив он често спречава потрагу за аутентичном вером, услед наслага веровања које колективистички дух религије носи. Христов живот био је позив да се угледамо на веру као на акцију, радосну вест која заиста и доноси радост својим плодовима (лечи болесне, сиромашне, грешницима даје наду, напуштенима утеху). Традиција чији су носиоци чланови породице (отац, мајка, свекрва) донекле онемогућава Христову поруку својим сопственим представама и (не)разумевањем, док нам Христос нуди изазов освешћивања субјекта. Хришћанска вера, дакле, далеко превазилази правила колективистичког духа религиозности, култа и провоцира уобичајеност. Можда нам у том смислу постају сада јасније речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач. Дошао сам да раздвојим човека од оца свога, ћерку од мајке, жену од свекрве, и непријатељи човеку биће чланови његове куће (домаћинства)“ (Мт 10, 34–36). Оно што Христос наговештава јесте да на путу вере морамо проћи кроз болно издвајање из групе и улазак у простор субјекта. Христов мач заправо сече искључивост, издваја субјекта из канџи колективизма, из припадности свету у коме постојимо „ми“ и „они“. Освешћивање субјекта отпочиње и са Христовом заповешћу: „Љуби ближњег свог као самога себе.“ Волети ближњег подразумева да човек воли себе за почетак, а то је свакако тежак и отрежњујући пут одрастања и развоја самосвести. Издвајање субјекта Христос описује метафором „мача“ који је неопходан да издвоји личност из колектива, јер је личност позвана на веру. Ово је уједно и ослобађајућа порука јер нисмо подјармљени вером какву нам породица или било која друга заједница каткад жели да наметне, него смо позвани да направимо искорак у свет личности, да одрастемо у сваком погледу. Такође, рађање субјекта има значајне последице и за једну заједницу. Заједница састављена од слободних личности, субјеката историје, није више колектив. Израњање субјекта, као Христов позив за праву веру, има за последицу позив на изградњу новог квалитета односа у оквиру заједнице људи. „Ко данас сече својим мачем веру?“ Извор: Теоологија.нет View full Странице