Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'раскол'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. Расколник Филарет Денисенко, бивши поглавар неканонске „кијевске патријаршије“, одбио је да потпише устав „нове цркве“, изјавио је представник такозване „православне цркве Украјине“ Епифаније Думенко. „Донели смо одлуку да се ’православна црква Украјине‘ руководи Светим писмом, светим предањем и уставом који је донет 15. децембра у Цркви Свете Софије у Кијеву. Жалосно је што последњу одлуку није потписао само један члан — патријарх Филарет“, рекао је Епифаније на брифингу. Према његовим речима, чланови „синода“ су покушали да убеде Филарета да правно и фактички више не постоји расколничка структура, јер је на бази ње створена „нова црква“, али су видели да је Филарет „остао непоколебљив у својем мишљењу“. „Наравно, ми смо разговарали о новонасталој ситуацији у ’православној цркви Украјине‘ и изјавама које су се чуле последње две недеље. Међутим, преосвећени патријарх Филарет је изјавио, то што је он открио и показао на седници ’светог синода‘, да постоји ’кијевска патријаршија‘ и да она није укинута“, рекао је Епифаније. Последњих дана Филарет је излазио са оштрим критикама на рачун нове православне структуре у Украјини. Према његовим речима, ПЦУ је подељена, јер је Епифаније прекршио договор који је постигнут током „сабора уједињења“. Филарет тврди да је управо он требало да буде руководилац нове цркве, док је Епифаније требало да се бави представљањем цркве у јавности. Поред тога, он је критиковао Епифанија због несарадње, али и због тога што га не зове. Филарет је критиковао и томос о аутокефалности, који ограничава јурисдикцију ПЦУ на територију Украјине и лишава је неких права, и додао да „кијевска патријаршија“, на чијем челу се налази, није престала да постоји, без обзира на стварање нове цркве. Сам Епифаније тврди да у „новој цркви“ нема раскола. Он је данас сазвао „синод“ ПЦУ. Извор: Спутник
  2. Сплетке и неслога унутар непризнате "Црногорске православне цркве" Циркусијада у режији канонски непризнате "Црногорске православне цркве" се наставља, а најновији чин се одиграо у недељу 12. маја ЦИРКУСИЈАДА у режији канонски непризнате "Црногорске православне цркве" се наставља, а најновији чин се одиграо у недељу 12. маја када се у Цркви Свете Параскеве у Малој Загреди код Даниловграда сабрало "отцепљено крило" Мираша Дедеића, које предводи његов кум Лав Лајовић из "подгоричко-дукљанске епархије", а све уз логистику "митрополита" Василија из непостојеће италијанске православне цркве! Прича се да је овај догађај разбеснео Мираша који у последње време на све начине упире не би ли приволео васељенског патријарха Вартоломеја (који га је проклео!) да по украјинском принципу да томос ЦПЦ. Лав је своју "архимандритску каријеру" градио преко послова у државној "Побједи" (стечајни управник), као туристички радник, директор хотела "Оногошт", да би преко ноћи у Осијеку постао "протестантски богослов", угурао се потом међу мирашевце и на крају са групицом истомишљеника - отцепио. - Прихватили смо омофор италијанске православне цркве, конкретно митрополита Володимира, који је члан њеног синода - саопштили су "клирици подгоричко-дукљанске епархије" након што су признали да су изашли из скута Мираша Дедеића, оптужујући га да он својим непочинствима гура у пропаст "црногорску цркву". Пуцање шавова наговестио је Дедеић још раније оптужујући Лава због сплеткарења и ставио га под "трајну забрану свештенодејства". Досадили су Мирашу увреде и оговарања које је по Катунској нахији ширио његов кум, али и Лавови апетити да седне на "Мирашев трон". - Давао је себи права која му не припадају, самовољно се понашао и доводио у заблуду верни народ - саопштили су из Мирашевог табора. - Вређао је архијереја, клир и вернике, правио сплетке и покушавао да доведе до поделе међу верницима и окрене их против виших црквених власти. Последњи скуп који је имао Лајовић са гостом из Апенина, публициста и историчар са Цетиња Јован Маркуш оцењује - смешним! - Лажни поп или непоп Лав Лајовић, Дедеићев кум, довео је самозваног "митрополита" из Италије да се својим присуством јавно одрекне проклетог распопа Мираша и пружи подршку путујућем циркусу - наводи Маркуш. - Режимски медији су овом циркусу од десетак особа дали третман ударне вести покушавајући да прикрију прослављање Светог Василија Острошког у Острогу и Никшићу којем су присуствовале десетине хиљада верника. Новонасталу ситуацију из свог угла за "Новости" коментарише познати подгорички сатиричар Баћко Милачић: - Мираш или Лав? Настала је велика рика у тзв ЦПЦ! Оваквог циркуса нема нигде. Само у Црној Гори кловнови носе коротну преобуку! "СЛУЖБЕ" ГДЕ СТИГНУ ЈЕДИНИ објекат који тзв. ЦПЦ има налази се на Цетињу, на приватном имању. "Службе" обављају где стигну, углавном под отвореним небом или када "улете" у неку сеоску цркву. Мираш и његова дружина траже од државе да им се врати "отета црквена имовина од стране окупационе СПЦ". http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:794838-РАСКОЛ-МЕЂУ-РАСКОЛНИЦИМА-Сплетке-и-неслога-унутар-непризнате-Црногорске-православне-цркве
  3. Blaža Željko

    Raskoli i Otac bludnog sina (dorada)

    Razmišljam tako, koliko Bog dade, o raskolima, deobama, mržnji, podeli; vidim (bez konkretnih primera) da su teritorija, zgrade, pašnjaci i međe kamen spoticanja mnogima; da su cilj po sebi a ne i ljudi koji stenju pod ovom nesrećom koja se nadvija nad Čašom i Telom Crkve ..koja god bila. Neki se čak pozivaju na Kanone a samo pre par meseci isti ljudi su rekli da je "Ljubav iznad Kanona, iznad svih zakona". Setim se u tim razmišljanjima jedinog odgovora na sve ljudske dileme i patnje koje iz njih ishode; patnje malih ljudi, onih koji ne razumeju ništa od Pravila Sabora; kojima treba samo pričest i ispovest .. ne treba ni da znaju za raskole jer nisu u jeresi. Zašto da nema opštenja među tim malim? Iz Jevanđelja stižu odgovori na sve te naše dileme ..ko naravno može da ih razume, podnese i ostvari. Naši životi, ovakvi ili onakvi u svojoj srži nisu ništa drugo nego parafraza Jevanđelja koje je Bogočovek spustio do samog dna ada i smrti .. tako da smo svi tu, unutra, bili grešni ili sveti! Svima nam je data mogućnost da se postavimo po Jevanđelju ili ne! Priča o Ocu i bludnom sinu, koja nije bajka već život, dotiče sve segmente naših bića pa i ovaj prebolni koja preti neshvatljivom agonijom i smućenjem svega što se naziva Crkvom. Bludni sin se uzoholio, to nije sporno! Samouveren traži od Oca "svoj deo imanja" (zemljska dobra) i Otac smatra da je to legitiman stav sina. Kako se taj večni lik Oca postavlja U OVOM PORODIČNOM RASKOLU? On daje sinu taj "njegov" deo; daje mu jer je, otac ko otac.. dobar, blag plemenit! On ne šalje sluge i ratnike na sina (te sluge i sin kasnije spominje kada se kaje) Otac je tu prožet duhom Avraama koji nije hteo svađu sa Lotom kada su došli do reke; rekao je samo (parafrazirano): "Sinko ako ćeš ti na onu zelenu stranu reke, ja ću ovde; ako ćeš ti ovde ja ću tamo! Nemoj samo da se svađamo (prim.a.)" Biblija kaže: "Uze mu se to u pravdu"! Divnog li primera za sve svađe i raskole. Oni koji su najodgovorniji u svim današnjim svetskim i domaćim problemima raskola i deoba treba da uzmu u obzir ovaj događaj sa bludnim sinom; da dobro izvagaju sve okolnosti jer bludni sin naravno, naravno i naravno, NIKADA NIJE U PRAVU .. ali je važno kako se otac postavio! Nije li važnije mir graditi jer "ko mir gradi nazvaće se sinom Božijim"!? Niko ne voli raskole!? Kome normalnom to može biti važno, presudno i milo? Nisu ni meni dragi jer smo pozvani u zajednicu u jednoj čaši ali "bludni sin" NIJE RACIONALAN, on je izgubio razum ..privremeno! Otac to sagledava u trenuću oka i ima o svemu širu sliku! Zato postupa premudro, nama neshvatljivo, zemaljskoj logici ogrezloj u blatu i međama skoro budalasto; a otac samo pušta dete da ide svojim putem ..i ne žali ništa! On iskusno zna kuda vodi taj ostrašćeni krik njegovog deteta, kakav je kraj, i plaća cenu.. Čujem spominju se i politički pritisci svetskih bašibozluka; namera im je rasulo, razdor među nama ali ko nas može da razdere, raskoli i posvađa ako mi to nećemo! Ako to neće bar oni koji sačuvaše "iracionalni" racio koji nije od ovog sveta!? Nije od naše logike. Nije li đavo nagovorio "bludnog sina" onako diskretno, sa strane i podmuklo, na porodični raskol? Da, šta je odlazak tog momka iz kuće ako ne porodični raskol? Ima li neko drugo objašenjenje? Napujdao ga lukavi željama ka svetskim stvarima, ka samostalnosti i samodovoljnosti! Upravo se tako taj sin i postavlja prema ocu .. "daj mi moje" iako je sve očevo već ionako njegovo ali on je izgubio razum; on se pomračio, izgubio se! Đavo je hteo svađu, hteo prekid porodičnih veza ..prividno je uspeo ali nije li upravo njega onaj divni Otac svojim smirenim stavom o zemaljskim dobrima posramio do srži?! Raskol je pao u vodu jer bolje i da budu dobre komšije nego da žive u mržnji..to je koncept ovog divnog čoveka! Bolje sestrinska crkva nego raskolnička; bolje opštiti nego ne opštiti ma koliko bilo analiza Kanona! Otac je u ovoj životnoj drami iznad kanona, iznad pravila, "iznad subote"! Na taj način ovaj divni čovek je đavolu okrenuo drugi obraz .. i pobedio!!! Sin se vratio! Svaki bludni sin se vrati svom domu kad tad.. treba samo pustiti vremenu i ne praviti oko toga veliku dramu. Ostati miran zbog moguće veće štete i pustiti Bogu da bludnog sina koji je obezglavljen dozove pameti, "izgubljen beše i nađe se". Nije tako lako i jednostavno svakom ko od majke Crkve traži "svoj deo" da odjednom sam organizuje Crkvenu upravu; neće proći mnogo i hraniće se roščićima .. ali lično ne vidim drugi način da se čovekoubici izjalovi plan. Ne postoji drugi način da se očuva opštenje u Čaši pod uslovom da nije u pitanju jeres! Čak da je sve plod ljudske sujete i vlastoljublja, pa šta? Kakve veze ima, sve je to svojstveno čoveku i ovaj jevanđelski Otac to zna... zato i ne žali za imanjem. Sa takvim motivima (vlastoljublje, srebroljublje..) bludni sin će pre potrošiti sve! Ne mora se ova jevanđelska istina projaviti u našoj generaciji ali sigurno hoće u nekoj narednoj. A zemaljska dobra, građevine, teritorije, blato, livade, međe .. sve će to proći; u svemu će na kraju biti Hristos sa onima koje On bude postavio sebi desno! Tada će biti smešno pravdati se blatom, međom, granicama svih vrsta i političkim previranjima.
  4. SCHISMATIC BISHOP SERVES LITURGY AT PANTOCRATOR MONASTERY ON MT. ATHOS The representative of the Ukrainian schismatic church “Bishop” Paul of the Diocese of Odessa and the Baltic celebrated the Divine Liturgy today at Pantocrator Monastery on Mt. Athos, reports the Union of Orthodox Journalists. The schismatic delegates also celebrated Vespers the night before. The site of the schismatic Diocese of Odessa reported yesterday that the delegation, headed by “Bp.” Paul, was visiting Mt. Athos at the invitation of Patriarch Bartholomew. Pantocrator was among the 5 out of 20 monasteries that voted to send a delegation to the enthronement of “Metropolitan” Epiphany Dumenko in Kiev on Sunday, February 3, along with Iveron, Stavronikita, Xenophontos, and Koutloumousiou. Although Mt. Athos did not send a delegation, Abbot Alexios of Xenophontos, Hieromonk Maximos of Vatopedi, and Hieromonk Chrysostomos of the St. Panteleimon’s Skete of Koutloumousiou attended as part of the delegation of the Patriarchate of Constantinople. All three concelebrated in the schismatic Liturgy. Abbot Ephraim of Vatopedi was also to attend but suffered a heart attack upon arriving to Kiev. He underwent heart surgery on Tuesday. Other monasteries, including Philotheou and Karakallou, have said that they would close their gates if Epiphany Dumenko visits the Holy Mountain. http://orthochristian.com/119222.html?fbclid=IwAR2ZnuRwOVzgw4VBZplHxoOOPppTy14gvhZd68NqepsZUEcobJHriKEIrYw
  5. Одговарајући на писмо васељенског патријарха Вартоломеја, посвећено његовoj намери да подари аутокефалност Православне Цркве у украјинској држави, Његов Блаженство патријарх Велике Антиохије и свег Истока Јован X нагласио је да ови догађаји изазивају забринутост не само због трзавица која изазивају у православном свету, већ и због тога што у овом случају мишљење помесних православних Цркава није узето у обзир. „Желимо да видимо да је јединство православног света ојачано и уједињено,“ рекао јеПредстојатељ Православне Цркве Антиохије патријарху Вартоломеју. – „Из Вашег писма чини се да сте одлучили да наставите процес давања аутокефалности ... Зато Вас молимо да не доносите никакве одлуке које нису засноване на сагласју аутокефалних православних Цркава. Јер није мудро зауставити раскол по цену јединства православног света.“ Његово Блаженство Патријарх је изразио уверење да је „најкорисније ради мира у Цркви његово јединство и заједничко православно сведочанство у нашем свету данас. Отуда треба зауставити и одложити овај процес док се не проучи украјински проблем и изнађе свеправославно решење.“ „Стога, молимо Вашу Све-Светост да позовете Вашу сабраћу Предстојатеље православних Цркава да проуче ова питања како би заштитили нашу Цркву од опасности које неће довести до мира и сагласја ни у Украјини ни у православном свијету,“ наставља Његово Блаженство. „Наша љубав према нашој Православној Цркви и према Вашем Возљубљеном Свјатејшеству побуђује нас да ове речи напишемо у нади да ћемо видети православни свет као јединствен, посебно под Вашим предивним мандатом, који ће свeдочити о Истини нашег Господа Исуса, оваплоћеног за спасење света,“ нагласио је антиохијски патријарх Јован X. Извор: Српска Православна Црква
  6. Протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим догађајима везаним за украјински црквени раскол. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград).
  7. Од уторка ванредно јесење заседање архијереја Српске православне цркве. Разговараће се о верској настави и Космету Последњи пут Сабор одржан у мају ове године ВАНРЕДНО, јесење заседање Светог архијерејског сабора Српске православе цркве, почиње у уторак у здању Патријаршије у Београду. Архијереји, годинама већ, нису имали јесење саборовање, али су, на редовном мајском сабору, одлучили да се састану у новембру, а као једина тема наведено је питање црквене просвете. Прецизирано је, том приликом, да ће Сабор СПЦ окупити архијереје на само један дан, али се, у међувремену, ситуација променила. Сасвим је извесно да, овога пута, неће бити једнодневно заседање и да на њему неће бити само речи о верској настави.Архијереји СПЦ ће на столу имати новонасталу ситуацију која се тиче односа Руске православне цркве и Васељенске патријаршије у Цариграду. Очекује се да ће епископи СПЦ, после подробног информисања на ту тему, установити ставове српске цркве која је била и остала против раскола и свега онога што нарушава саборност и древне каноне православља. Незаобилазна тема, поред црквене наставе, по свој прилици, бићи ситуација на Косову и Метохији и однос Српске православне цркве по том питању, уз оне који су, већ јасни и прецизни, изнети на минулом заседању архијереја СПЦ. - Због актуелне ситуације, епископи нису добили дневни ред, који ће бити установљен на самом почетку заседања, који ће, сигурно, уместо једног, трајати неколико дана - кажу наши упућени саговорници из Патријаршије Српске православне цркве. - Јесење заседање, мада га годинама није било, није никакав ексклузивитет, већ је уобичајен када за тако нешто има потребе. Сада ће само бити више тема од очекиваних. Заседање ће проћи у миру, без икаквих повишених тонова јер, поред осталог, неће бити говора ни о каквим кадровским решењима. Такође, очекује се јасно и прецизно дефинисање свих питања који се тичу побољшања црквене наставе у сваком погледу. БЕЗ РАСПРАВЕ О СУКОБИМА Није реално да архијереји расправљају о било каквим односима унутар Цркве, попут случаја сукоба активног епископа милешевског Атанасија и његовог претходника Филарета. Ово заседање се оцењује као оно које треба да покаже саборност у сваком погледу, од питања о унутарправославним односима у свету, до оних на Косову и Метохији и судбини те јужне српске покрајине и нашег народа у њој. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:758609-ВАНРЕДНО-ЗАСЕДАЊЕ-АРХИЈЕРЕЈА-СПЦ-Међу-темама-Сабора-и-раскол-у-православљу
  8. Blaža Željko

    Ime pomesne Crkve i redosled pojmova

    U odličnom tesktu na FB stranama (na koji sam i tamo a evo i ovde izneo mišljenje) G-din Aleksandar Milojkov izvoleo je reći sledeće: "Видите у чему је још један проблем са нашом еклисиологијом, код нас словенских хришћана. То што смо помесност везали за национални кључ, те сходно томе помесне Цркве називамо Српском, Бугарском, Румунском, Грчком... Васељенска Патријаршија то ипак назива правилније, онако како треба:Ἐκκλησίας Ἑλλάδος, Σερβίας, Ρουμανίας, Βουλγαρίας, Γεωργίας, Πολωνίας, Ἀλβανίας.. (Цркве Грчке, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Пољске, Албаније...) Ако читамо апостола Павла, видећемо да је он помесне Цркве управо овако називао: Црква у Солуну, Црква у Галатији, Црква у Коринту... Црква обитава на одређеном месту и то место је њена помесност. Она нема и не може имати национални атрибут који би дефинисао њену помесну конкретност." Odlična tema koja bi se možda mogla i nazvati "Hijerarhijski redosled reči u imenu Crkve"!? Gospod je rekao "sazidaću Crkvu SVOJU.." i to je glavni atribut Crkve! Ona nije ničija osim Njegova! Ne može reč "Crkva" da bude na trećem mestu u rečenici kao što i Spasitelj ne može nigde da bude treći nego prvi i na Tronu kako mu i dolikuje po dostojanstvu .. prvi i jedini. Kada se Njegovoj Crkvi ispred imena stave čak dve reči, npr. "srpska Pravoslavna Crkva" ili "grčka Pravoslavna Crkva" onda se Hristovom telu (Crkvi) daje SVOJSTVO koje ono nema! Crkva ne pripada ni Srbima ni Grcima niti ikome osim Hristu! To ozbiljno razvaljuje shvatanje Crkve kod manje obrazovnog sveta; oni podsvesno Crkvu doživljavaju "prisvojno" (zbog prisvojnog prideva) i sve uzvišene tajne unutar nje shvataju i doživljavaju kao svoje vlasništvo na koje "tamo neki nemaju pravo"... drugim rečima jedno opšte ljudsko blago su nesvesno omeđili i sude se oko te međe. Preozbiljna hijerarhija reči (vrednosti) u rečenici, na prvi pogled naivna i nevažna ali je suštinski od tektonskog značaja za svest i savest ljudi jer Gospod je Reč .. pa samim tim i u svim rečima mora postojati vrednosna norma šta po hijerarhiji ide jedno pre drugog. Na prvi pogled deluje kao "igra reči" ali za verujuće ljude, za ljude kojima duhovni način poimanja života znači puno ovaj problem nije nimalo naivan. Prisvojnim pridevima na početku imena (ruska, koptska, grčka, bugarska ili srpska) daje se dakle Crkvi svojstvo koje ona u samoj suštini nema i ovo je vrlo ozbiljna tema za okrugle stolove i panele od strane mnogo stručnijeg sveta. Lako je taj problem prevazići kod školovanih ljudi ali čak i kod njih, kao i kod mnogo više onih običnih manje obrazovanih laika, ovaj redosled pojmova stvara ozbiljne poremećaje u svesti a još više u podsvesti. Posledično to ne može da se ne odrazi na praktičan život, na razumevanje uloge Crkve, tj. da ona nije muzejski eksponat u nečijem vlasništvu zgodan da se povremeno vašarski prikazuje kao neki oldtajmer već da je telo Živog Boga, Onog koji JESTE, koji se daje svima i koji je postradao radi svih... ne samo za umišljene vlasnike Njegovih tajni. Mnogo toga je skriveno u redosledu pojmova! S toga, kako Milojko odlično zapaža, treba stvari ispraviti i pojmove poređati kao Apostoli: "Crkva u korintu" .. "Crkva u Galatiji".. "Crkva u Srbiji", "Crkva u Rusiji" itd. Odmah upada u oči važnost Crkve .. a uostalom za život svakog od nas ima li išta važnije od njenih Tajni? Čim se ovako poslažu pojmovi i u glavi dođe odmah do nekih promena, kao kad otvoriš prozor pa uđe svež vazduh. Tad se Crkva doživljava u pravom svetlu i značenju. Mnogi problemi se vide drugim očima. Crkva je Hristova nije naša! Naša je samo onoliko koliko nam je On otkrije i da ali opet i opet On je prvi u Njoj .. i ona je prva među nama, nije treća! Nismo mi sudije svetu već Gospod... zato je njeno mesto na početku imena pomesne Crkve a ne na trećem.
  9. Из Цариградске патријаршије је саопштено да је укинута одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији. „Ово што се дешава у Украјини је врло опасна ствар. Цариградски патријарх је себи узео за право да се мијеша у канонску област друге аутокефалне Цркве. Он није на свом терену и зато је врло опасно то што је сада урадио јер тиме може да изазове велико зло. Ово није понашање какво треба да буде међу браћом, није канонски, а још мање умно“, каже отац Момчило Кривокапић. Истиче да је Цариградски патријарх Вартоломеј, не само прекршио каноне, већ легализоавао раскол. „По ријечима Св. Јована Златоустог, раскол као гријех се не може опрати ни мученичком крвљу. То је један од најстрашнијих гријехова. То није питање само територијално, већ цијепање ризе Христове и онога што је тијело Христово на земљи. Иза свега стоји Америка која хоће да дезинтегрише Православље, а прво Русију. Ако се сада направи преседан моћи ће да исто траже и Македонци. Међутим они ће много теже проћи само због имена, јер ће грчка држава ићи „прстом у око“ Цариградском патријарху. Они никада неће признати име Македонија, ни Македонска православна црква“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како наводи Вартоломеј као Патријарх цариградски сам не може да да аутокефалију. „Сазвао је Синод, који је нажалост донио ту одлуку. Оно што сам ја видио и чуо јесте да су три до 12 чланова Синода издвојили глас. Дакле није био апсолутни консензус, али то још мора да се провјери. Опасност овога је болесна потреба оличена у тзв. „православном папизму“. Цариград забога, као „Други Рим“, одавно има такве некакве претензије, иако никави канони иза тога свега објективно не стоје. Понављам, ово је врло једна опасна ствар. Ево конкретно овог момента, држава Украјина може да тврди да је сва црквена имовина, државна. Десиће се, ако се спроведе наум, да канонска црква у Украјини, Украјинска православна црква Московског патријархата, којој је предстојатељ Митрополит кијевски Онуфрије, не прихвати све ово, и биће проглашени за Руску православну цркву у Украјини која нема никакву имовину. Могу бити избачени из свих објеката. Из манастира Кијевско-печерске лавре, старе престонице Руске цркве, покушаће да избаце оне који тамо столују. Иначе, све ово вријеме је било покушаја од стране украјинских националиста да освоје помеуту лавру, али нису усјели. То ће народ да брани и ту ће бити крвопролића. Према Пољској је и манастир Почајевска лавра, такође огроман манастир. Видим да се удара на поменута два манастира. Међутим, они су се успјели сачувати за вријеме совјета, што значи да се нису дали. Сад ће ови расколници кренути и изазвати велико зло и ту апсолутно није ништа искључено, јер народ, свештенство и монаси ће да бране Цркву“, каже отац Момчило Кривокапић. Зато ће, истиче, одговорност Цариградског патријарха и чланова Синода који су ово верификовали бити пред Богом и људима огромна. „Некако је за надати се да не пође све наопако јер ниједна аутокефална Православна црква није признала ову одлуку, нити ће признати. Може доћи до раскола да Цариград и Украјина буду на једној страни, а сви ми други на другој. Када је пао берлински зид Збигњев Бжежињски је рекао:“завршили смо са СССР-ом, преостаје нам ПРАВОСЛАВЉЕ као највећи непријатељ“. Тим демонским силама на Западу, на врху пиамиде је лично сатана, Православље им смета као Истина. Међутим Цркви Христовој, по ријечима самога Господа Христа, ни адова врата, врата пакла не могу ништа да науде“, каже даље отац Момчило Кривокапић. Старији се, како истиче, сјећају комунизма и времена када је много тога потонуло. „Али, свједоци смо и васкрсења и да је Црква жива, да је то Божја установа. Да то није установа овога свијета. Христос је глава Цркве, а Црква је његово мистично тијело. Дешавање у Украјини су директни рат против васкрслога Христа“, казао је отац Момчило Кривокапић. Подсјећајући на генезу дешавања каже да је украјинска нација новокомпонована, „као што су црногорска и македонска“. „То су нације које су настале током комунизма. Сам украјински национализам се јавља послије Октобарске револуције. Носилац је извјесни Степан Бандера, син унијатскога попа. Не треба заборавити да на терену данашње западне Украјине постоји велики број тзв.унијата, оних који се држе православног источног обреда, а признају папу. Та врста национализма је кренула 20-тих година 20. вијека. Тада се и одвојила једна група и оформила прву групу, Украјинску аутокефалну православну цркву. На другој страни је била нормална канонска Кијевска митрополије у саставу Московског патријархата, као одувијек. Међутим, тај националзам имао је успоне и падове, али тек недавно, када су почели Мајдан и остало, може се рећи да имамо његово подгријавање са Запада и намјеру да одвоји Украјину од себе саме. Не треба заборавити да је такозвана Кијевска Рус, уствари била оно што је данашња Украјина, или Малорус. Ту је Свети Владимир Руски крстио Русију. Ту се родила Руска православна црква. Не треба заборавити ни да историја није била наколоњена овим просторима, посебно послије потписивања Брест-Литовске уније. Услиједио је велики притисак на Кијев и уопште на те крајеве који се граниче са Пољском. Једно вријеме су се и језуити добро убацили и чак су некакве преправке на богослужбеним књигама правили, да када се год помене Петар апостол, да је он првоврховни, да се нагласи то што римокатолици тврде да је он био главни међу апостолима, наследник Христов, а папа његов. То је теорија која нема своје упориште у Јеванђељу. У вријеме распада СССР-а, ’91. и Бјелорусија је постала самостална, али се није црквено одвојила. Украјина се одвојила, али у почетку није било никаквог проблема. Међутим, када је требало да буде изабран нови патријарх ( 91.-92.), овај расколнички патријарх Денисенко, био је кијевски митролполит. Послије смрти патријарха постаје мјестобљуститељ, онај који придржава престо, и очекивао 300 % да ће бити будући патријарх. Међутим, избор је пао на Алексија II, који је био сјајан патријарх. Он (Денисенко) то никако није могао да поднесе и тада је одвојио Украјину, сам се прогласио за кијевског патријарха и направио себи карактерстичну капу какву носе руски патријарси. Прогласио се патријархом кијевским и Украјинску православну цркву за аутокефалну. Сам је то урадио и чињеница је да му је велики број парохија, свештеника и владика пришао. Нормално, он нема више чина јер је предат анатеми. Зато је сад прва одлука Цариградског патријарха била да му се скине анатема. Дакле, на терену Украјине била је унијатска црква, онда стара ауокефална, била је и још једна опција и ова Кијевска. Све те опције су расколничке и зато ово што ради Цариградски паријарх, јесте признање раскола као чињенице. То значи да сада неко, ако хоће да се одвоји, мало своју сујету да задовољи, може мирне душе да одвоји парче нечије епархије или канонсксе цркве и да то потраје неких 10-15 година и дође Цариградски патријрах да то призна. У томе је страхота свега што се тренутно дешава“, казао је отац Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Одлука Синода Цариградске патријаршије који је, по писању медија, потврдио да је иста започела процес признавања аутокефалности Украјинске православне цркве Кијевског патријархата, веома је опасан догађај (преседан) уперен против Православља и Русије, иза којег несумњиво стоји Америка и који може да доведе до крвопролића, оцијенио је парох которски, намјесник бококоторски, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић. Из Цариградске патријаршије је саопштено да је укинута одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији. „Ово што се дешава у Украјини је врло опасна ствар. Цариградски патријарх је себи узео за право да се мијеша у канонску област друге аутокефалне Цркве. Он није на свом терену и зато је врло опасно то што је сада урадио јер тиме може да изазове велико зло. Ово није понашање какво треба да буде међу браћом, није канонски, а још мање умно“, каже отац Момчило Кривокапић. Истиче да је Цариградски патријарх Вартоломеј, не само прекршио каноне, већ легализоавао раскол. „По ријечима Св. Јована Златоустог, раскол као гријех се не може опрати ни мученичком крвљу. То је један од најстрашнијих гријехова. То није питање само територијално, већ цијепање ризе Христове и онога што је тијело Христово на земљи. Иза свега стоји Америка која хоће да дезинтегрише Православље, а прво Русију. Ако се сада направи преседан моћи ће да исто траже и Македонци. Међутим они ће много теже проћи само због имена, јер ће грчка држава ићи „прстом у око“ Цариградском патријарху. Они никада неће признати име Македонија, ни Македонска православна црква“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како наводи Вартоломеј као Патријарх цариградски сам не може да да аутокефалију. „Сазвао је Синод, који је нажалост донио ту одлуку. Оно што сам ја видио и чуо јесте да су три до 12 чланова Синода издвојили глас. Дакле није био апсолутни консензус, али то још мора да се провјери. Опасност овога је болесна потреба оличена у тзв. „православном папизму“. Цариград забога, као „Други Рим“, одавно има такве некакве претензије, иако никави канони иза тога свега објективно не стоје. Понављам, ово је врло једна опасна ствар. Ево конкретно овог момента, држава Украјина може да тврди да је сва црквена имовина, државна. Десиће се, ако се спроведе наум, да канонска црква у Украјини, Украјинска православна црква Московског патријархата, којој је предстојатељ Митрополит кијевски Онуфрије, не прихвати све ово, и биће проглашени за Руску православну цркву у Украјини која нема никакву имовину. Могу бити избачени из свих објеката. Из манастира Кијевско-печерске лавре, старе престонице Руске цркве, покушаће да избаце оне који тамо столују. Иначе, све ово вријеме је било покушаја од стране украјинских националиста да освоје помеуту лавру, али нису усјели. То ће народ да брани и ту ће бити крвопролића. Према Пољској је и манастир Почајевска лавра, такође огроман манастир. Видим да се удара на поменута два манастира. Међутим, они су се успјели сачувати за вријеме совјета, што значи да се нису дали. Сад ће ови расколници кренути и изазвати велико зло и ту апсолутно није ништа искључено, јер народ, свештенство и монаси ће да бране Цркву“, каже отац Момчило Кривокапић. Зато ће, истиче, одговорност Цариградског патријарха и чланова Синода који су ово верификовали бити пред Богом и људима огромна. „Некако је за надати се да не пође све наопако јер ниједна аутокефална Православна црква није признала ову одлуку, нити ће признати. Може доћи до раскола да Цариград и Украјина буду на једној страни, а сви ми други на другој. Када је пао берлински зид Збигњев Бжежињски је рекао:“завршили смо са СССР-ом, преостаје нам ПРАВОСЛАВЉЕ као највећи непријатељ“. Тим демонским силама на Западу, на врху пиамиде је лично сатана, Православље им смета као Истина. Међутим Цркви Христовој, по ријечима самога Господа Христа, ни адова врата, врата пакла не могу ништа да науде“, каже даље отац Момчило Кривокапић. Старији се, како истиче, сјећају комунизма и времена када је много тога потонуло. „Али, свједоци смо и васкрсења и да је Црква жива, да је то Божја установа. Да то није установа овога свијета. Христос је глава Цркве, а Црква је његово мистично тијело. Дешавање у Украјини су директни рат против васкрслога Христа“, казао је отац Момчило Кривокапић. Подсјећајући на генезу дешавања каже да је украјинска нација новокомпонована, „као што су црногорска и македонска“. „То су нације које су настале током комунизма. Сам украјински национализам се јавља послије Октобарске револуције. Носилац је извјесни Степан Бандера, син унијатскога попа. Не треба заборавити да на терену данашње западне Украјине постоји велики број тзв.унијата, оних који се држе православног источног обреда, а признају папу. Та врста национализма је кренула 20-тих година 20. вијека. Тада се и одвојила једна група и оформила прву групу, Украјинску аутокефалну православну цркву. На другој страни је била нормална канонска Кијевска митрополије у саставу Московског патријархата, као одувијек. Међутим, тај националзам имао је успоне и падове, али тек недавно, када су почели Мајдан и остало, може се рећи да имамо његово подгријавање са Запада и намјеру да одвоји Украјину од себе саме. Не треба заборавити да је такозвана Кијевска Рус, уствари била оно што је данашња Украјина, или Малорус. Ту је Свети Владимир Руски крстио Русију. Ту се родила Руска православна црква. Не треба заборавити ни да историја није била наколоњена овим просторима, посебно послије потписивања Брест-Литовске уније. Услиједио је велики притисак на Кијев и уопште на те крајеве који се граниче са Пољском. Једно вријеме су се и језуити добро убацили и чак су некакве преправке на богослужбеним књигама правили, да када се год помене Петар апостол, да је он првоврховни, да се нагласи то што римокатолици тврде да је он био главни међу апостолима, наследник Христов, а папа његов. То је теорија која нема своје упориште у Јеванђељу. У вријеме распада СССР-а, ’91. и Бјелорусија је постала самостална, али се није црквено одвојила. Украјина се одвојила, али у почетку није било никаквог проблема. Међутим, када је требало да буде изабран нови патријарх ( 91.-92.), овај расколнички патријарх Денисенко, био је кијевски митролполит. Послије смрти патријарха постаје мјестобљуститељ, онај који придржава престо, и очекивао 300 % да ће бити будући патријарх. Међутим, избор је пао на Алексија II, који је био сјајан патријарх. Он (Денисенко) то никако није могао да поднесе и тада је одвојио Украјину, сам се прогласио за кијевског патријарха и направио себи карактерстичну капу какву носе руски патријарси. Прогласио се патријархом кијевским и Украјинску православну цркву за аутокефалну. Сам је то урадио и чињеница је да му је велики број парохија, свештеника и владика пришао. Нормално, он нема више чина јер је предат анатеми. Зато је сад прва одлука Цариградског патријарха била да му се скине анатема. Дакле, на терену Украјине била је унијатска црква, онда стара ауокефална, била је и још једна опција и ова Кијевска. Све те опције су расколничке и зато ово што ради Цариградски паријарх, јесте признање раскола као чињенице. То значи да сада неко, ако хоће да се одвоји, мало своју сујету да задовољи, може мирне душе да одвоји парче нечије епархије или канонсксе цркве и да то потраје неких 10-15 година и дође Цариградски патријрах да то призна. У томе је страхота свега што се тренутно дешава“, казао је отац Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Црквени раскол на Украјини носи у себи опасност за општенародни живот, рекао је данас Патријарх московски и све Русије Кирил након празничног молебана у Тројице-Сергијевој лаври поводом празника преподобног Сергија Радоњешког. „Данас се обраћамо преподобноме Сергију, који је тако много учинио на мирењу разних књажевстава феудалне Русије, да би он својим молитвама призвао милост на васељенску православну Цркву, помирио завађене, зауставио ширење раскола, нарочито тамо гдје раскол носи у себи и опасност за општенародни живот – мислим на братску Украјину. Ми се молимо преподобном Сергију да у својим молитвама пред лицем Божјим не оставља Свјатују Рус и Цркву нашу“, казао је Патријарх. Предстојатељ РПЦ позвао је све сабране на личну молитву за Цркву православну, за браћу и сестре на Украјини и за све којима је потребна молитвена подршка и помоћ. Патријарх је изразио наду да ће, молитвама преподобног Сергија, Господ сачувати Свјатују Рус и Православну цркву. „Многи наши мушкарци носе име Сергијево, и памћење о преподобном чувају у нашем народу… Он пребива у нашем духовном животу, и ми му се обраћамо не као историјској личности из далеке прошлости, већ као нашем савременику. И то је стварно тако, јер је он с нама, са својом паством, с онима који памте његово име и обраћају му се својим молитвама“, казао је Патријарх Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Црквени раскол на Украјини носи у себи опасност за општенародни живот, рекао је данас Патријарх московски и све Русије Кирил након празничног молебана у Тројице-Сергијевој лаври поводом празника преподобног Сергија Радоњешког. „Данас се обраћамо преподобноме Сергију, који је тако много учинио на мирењу разних књажевстава феудалне Русије, да би он својим молитвама призвао милост на васељенску православну Цркву, помирио завађене, зауставио ширење раскола, нарочито тамо гдје раскол носи у себи и опасност за општенародни живот – мислим на братску Украјину. Ми се молимо преподобном Сергију да у својим молитвама пред лицем Божјим не оставља Свјатују Рус и Цркву нашу“, казао је Патријарх. Предстојатељ РПЦ позвао је све сабране на личну молитву за Цркву православну, за браћу и сестре на Украјини и за све којима је потребна молитвена подршка и помоћ. Патријарх је изразио наду да ће, молитвама преподобног Сергија, Господ сачувати Свјатују Рус и Православну цркву. „Многи наши мушкарци носе име Сергијево, и памћење о преподобном чувају у нашем народу… Он пребива у нашем духовном животу, и ми му се обраћамо не као историјској личности из далеке прошлости, већ као нашем савременику. И то је стварно тако, јер је он с нама, са својом паством, с онима који памте његово име и обраћају му се својим молитвама“, казао је Патријарх Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Протојереј Андреј Ткачов у својој традиционалној ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим одлукама константинопољског патријарха Вартоломеја: именовању двојице егзарха цариградске патријаршије у Украјини, што је припрема за аутокефалију украјинске цркве, и о одлуци о дозвољавању другог брака свештеницима. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград) 10. септембра 2018. Прилог смо преузели са интернет странице Православие.ру. View full Странице
  14. Последице које украјинска криза може произвести на геополитичком плану Европе и целог света су дугорочно несагледиве. Бојазан од војних сукоба светских размера није уопште неоправдана ако се узме у обзир историјски и стратешки значај Украјине која је мимо Русије и највећа земља Европе. Процес одвајања Украјине из евроазијске и руске сфере доминације потпомогнут и финансиран од стране запада кроз наранџасту револуцију прети да започне трајни конфликт Истока и Запада. Готово све анализе се баве политичким, геополитичким или енергетским аспектом кризе у Украјини но оно што промиче већини аналитичара ове кризе је дубока верска позадина сукоба. Мада је у Украјини већинско становништво декларативно православне вероисповести и тек мањи део римокатоличке и унијатске (са још мањим процентом исламске и јеврејске) комплексност украјинског верског проблема и тамошњих подела је огромна. Пре свега сложен је однос унутар самог украјинског православља. По паду комунизма и осамостаљењу Украјине као државе, аспирације политичара и одређених клирика доводе украјинско православље у крајње анархично стање. Почетком деведесетих година 20 века, сем три веће православне цркве од којих су две расколничке и националистичке попут македонске цркве код нас и једне канонски признате аутономне украјинске ПЦ под окриљем Московског Патријархата у којој је уједно и највећи број верника (око 35 милиона),настаје још 20 православних цркава, од којих поједине имају епископе на пар парохијана и са фиктивним епархијама. Овако усложњено, боље рећи хаотично раздробљено православље је веома повољно тле за разноразне политичке и верске махинације што је неретко и био случај у последње две деценије. Националистички и прозападно оријентисани политичари настојали су по сваку цену обезбедити самосталну јединствену аутокефалну цркву у Украјини која би објединила све веће и низ мањих црквених организација. Но за овакав подухват нити су сами били довољно способни нити је било добре воље од стране представника тих црквених организација. Московска Патријаршија је већ 1990. године,годину дана пре него је Украјина стекла државну независност, предупредила могуће одвајање и аутокефалију давањем аутономије Украјинској Православној Цркви наравно у оквирима Московске Патријаршије. Тиме је МОСПАТ везао највећи број православних верника за себе. Разлога за овакав поступак је било више, али најважнији је свакако историјски и идентитетски, јер руско православље своје извориште управо има у Украјини и Кијеву. Ту је створена и у византијском православљу крштена прва руска кнежевина и одатле потиче руска државност и духовност - Православнаја Рус. Савремене народности и националности попут руске, белоруске и украјинске настају знатно касније. Период Совјета Иако је претрпела невиђен у историји прогон и затирање, јер ни први Хришћани нису доживели пропорционално свом броју такав геноцид и разорење, једина руска институција која је опстала на целокупном простору некадашње Руске империје односно СССР-а је управо Православна Руска Црква. Обнова православља почела је осамдесетих – током Перестројке. За протеклих 20 година обновљено је преко 1000 манастира, међутим слава Свете Русије није ни изблиза враћена (Сматра се да је предреволуционарна Русија бројала око 78 000 храмова, а број убијених православних Руса прелази 50 милиона). у периоду од 70 година комунизма прогон је само на кратко заустављен током Другог светског рата. Стаљин је у том периоду отворио преостале храмове и допустио богослужење како би повратио морал и патриотизам руском народу. Тада се, после две деценије стравичног прогона на читавој територији Русије налази свега 100 активних храмова и 4 архијереја која нису утамничена. За већину унијата и римокатолика у периоду Другог светског рата, па чак и за неке православне Украјинце Хитлер је био ослободитељ од комунистичког безбожничког јарма који је донео велику духовну и материјалну пустош. На окупираним територијама Хитлер је дао слободу вероисповедања православним верницима. Не треба заборавити да је Кијев ослобођен од нацистичке војске тек на лето 1944. Пад Трећег Рима током октобарске бољшевичке револуције донео је сасвим нове прилике у православном свету. Бољшевици су ликвидирали већину архијереја, а остатак је био интерниран или пак под строгом репресијом бољшевичког режима. Сагледавши реалност у којој се нашло руско православље у бољшевичком режиму патријарх Тихон покреће низ акција које су требале предупредити и заштитити оно што се могло у том моменту. Тако је давањем аутономије Финској православној цркви као и православним црквама балтичких земаља патријарх Тихон успео сачувати не само добар број храмова и манастира у тим земљама већ и црквено-духовни живот. Током комунизма руски верници су захваљујући управо тим очуваним оазама православног хришћанства успели сачувати и надоградити свој верски живот. Због хаоса и проблема који је владао револуционарном Русијом ове аутономне цркве прихватају власт Цариградске патирјаршије. Управо ту почиње проблем који се прелива и у данашње време. Цариград и Енглеска Некако паралелно са октобарском револуцијом одвијају се и догађаји у цариградској патријаршији који ће дати трајан печат како грчком православљу тако и православљу уопште. Балкански народи током ратова за ослобођење од Турака су имали подршку моћне руске империје.Падом царске Русије као заштитнице православља у свету, православне цркве балканских народа окрећу се западним земљама пре свега Енглеској у потрази за заштитом сопствених интереса. Српска црква и држава попут грчке се такође окрећу Енглезима као оној моћној сили која одлучује о судбини Балкана. Владика Николај је нарочито добре односе тада успоставио са англиканским клиром и теолозима, а српска круна са енглеском круном. Сарадња англиканске цркве и православних цркава Балкана је интензивирана нарочито током и по завршетку Првог светског рата. Извесно романтичарско занесењаштво у погледу могућих позитивних односа Британије и англикаске цркве према православнима је преовладавало у том периоду. За разлику од римокатоличке цркве с' којом су православни имали вековне нерашчишћене рачуне, англиканска црква с' којом није било трауматичних искустава прогона и прозелитизма, али ни неких нарочитих контаката, па чак и због свог националног карактера је деловала блиско православнима, нарочито Србима. Међутим оно што је историја пре и после тог периода показала је да су интереси енглеске круне и државе по правилу били на штету православних народа Балкана, а нарочито Срба. Тако је било и у црквеној сфери. Анатагонизам између цариградске патријаршије и турске државе који је у почетку био подстицан па и финансиран од Англосаксонаца уз разна нереална обећања о обнови некаквог византијског царства у моменту када су се турски државни врх и Енглеска нашли у конфликт због турске германофилије није био ништа друго до Енглеска уцена или пацка непослушним и превртљивим Турцима. Последица овог грчко-турског сукоба је масовни егзодус малоазијских Грка (око 1 400 000 ) и нестанак православља на простору Мале Азије. Само захваљујући посредовању СПЦ и Краљевине СХС код турских власти опстаје Патријаршија у Цариграду. Тадашњи цариградски патријарх Мелетије Метаксакис који је на трон готово сигурно дошао уз помоћ енглеског утицаја признаје англиканско рукоположење што изазива негодовање и код римокатолика. Но оно по чему ће дефинитивно остати упамћен овај контраверзни патријарх јесте увођење грегоријанског календара (новог календара). Део православних помесних цркава прелази на нови календар, нарочито јелинских ( под влашћу или утицајем Грка), али и румунска и бугарска црква, док други део наставља да се држи старог (јулијанског) календара(Срби, Руси, Грузинци и Јерусалимска патријаршија). Тиме је православље практично подељено на новокалендарско и старокалендарско што у суштини не мења доктрину и васељенскост православне цркве, али даје основа за потенцијалне расколе и деобе, које неретко међу православним народима бивају политичке или етничке позадине. Такође значајна аспирација васељенске патријаршије у односу на православне цркве у дијаспори рађа се управо у време патријарха Мелетија. Са извесном подршком коју васељенска патријаршија ужива од стране Англосаксонаца ове аспирације су често инспирисане пре политичким него црквеним побудама. У то време васељенска патријаршија долази у сукоб са руском црквом (потчињава себи финску, пољску и православне цркве балтичких земаља које су до тада биле под московском патријаршијом), али и са српском(потчињава себи чешку православну цркву која је била под СПЦ). Цариград и Москва Од крштења Русије до успостављања руске патријаршије прошло је готово 500 година. Све време црква у Русији се налазила под влашћу цариградских патријараха. Тек пред сам пад Цариграда у руке Турака јавља се код Руса идеја о Трећем Риму, односно о аутокефалији руске цркве која би требала да настави православну и цивилизацијску мисију Византије. Управо на тој основи настају каснији сукоби цариградске и московске патријаршије. Цариград се никад није помирио са губитком својих позиција које је имао током византијског периода. Међутим историјска реалност је потиснула Цариград у други план, његов утицај се и даље осећао нарочито на просторима отоманске империје која је окупирала готово све бивше територије старе Византије. Но то није била ни бледа слика некадашње цариградске патријаршијске моћи. Цариградски патријарх у турској империји добија титулу милет-баша што дословно значи глава народа. Он је непосредно одговоран султану за послушност православних народа, пуноправно грађанство имају само муслимани док су православни грађани другог реда. Ислам је доминирао Константинопољем а цариградска патријаршија је била тек још једна у низу источних патријаршија под исламском доминацијом, мало острво православља окружена морем муслимана. У таквим историјским околностима и слободни и поробљени православни Хришћани једино су могли у Русији и руској цркви видети спас и ослонац и наследника Византије - Трећи Рим. Јачањем и развојем руске државе која се распростире од Црног до Јапанског мора, развија се и идеја о Трећем Риму. Па и сама Цариградска патријаршија под турским јармом у више наврата ослања се на моћну руску државу и њено посредништво. После октобарске револуције и скорог затирања руске цркве од стране бољшевика (пад Трећег Рима), позиције Цариграда и Москве се донекле изједначавају. Крај ХХ и почетак ХХI века оживљава стара ривалства ове две патријаршије, сада са нових позиција. У међувремену Цариград је успео да се консолидује, иако нема 100 милионски број верника попут Москве, ипак захваљујући добрим односима са западом, пре свега са Англосаксонцима, има озбиљан утицај а ни финансијски не заостаје много за Москвом. Обновљењем православља у Русији и саме руске државе, Москва с друге стране покушава да врати позицију Трећег Рима нарочито с обзиром на њен 100 милионски број верника. Овај дубоки антагонизам између старе цариградске патријаршије која је прва у диптиху православних цркава што значи да има првенство по части и московске најмногољудније патријаршије која самим тим полаже право и на највећи утицај, нема изгледа да се превазиђе. Западни политичари ће свакако рачунати на овај антагонизам унутар православља при остварењу својих циљева на просторима православних народа где се њихови интереси не поклапају са руским, као што је тренутно случај у Украјини. Могући раскол и његове последице Тај антагонизам уз подршку спољних фактора би могао у даљој или ближој будућности, по предвиђању појединих верских аналитичара, довести до унутар православног раскола. У том случају све цркве које су под утицајем цариградске патријаршије (грчка, албанска, финска, румунска, јерусалимска, чешка, итд) би се нашле с' једне стране а "руске" с' друге стране. Наравно Срби би се опет нашли у незгодној позицији, негде у средини између прозападне грчке струје и источне руске, као и толико пута до сада. Уколико би се десио раскид канонског општења Москве и Цариграда питање је како би се позиционирала СПЦ, пројелински или проруски или неутрално, уколико је то уопште могуће? Западни центри моћи би нас притискали, и на томе и раде, да створе климу у којој би се чинило да је прихватање јелинског утицаја позитивно, те да је потребно се дистанцирати од Русије и у црквеном погледу. Опасно би било превише попуштати овом и оваквом притиску, али би још ризичније било играти на «проруску» карту, можда из ината. Док би друге помесне цркве у већини биле или проруске или прогрчке са мањим групацијама које би гравитирале супротном центру, евентуални злосрећни раскол уколико до њега дође бинајгоре погодио управо СПЦ. Јер утицај руског и грчког православља у српској цркви је скоро подједнак (што због катастрофе коју је преживела РПЦ у прошлом веку, што због прозападног лобирања за јелинску или прогрчку струју у православљу код нас). У случају те геополитичке поделе у православном свету која би се преламала и преко Срба, раскол би ишао дубоко. Ту се не би поделили само поједини архијереји за једну или другу страну него би и читаве епархије биле раздељене по овој основи од највишег до најнижег клира па све до верника. Ако се још узме у обзир разлика у начину богослужења која је тренутно присута у СПЦ и могуће увођење новог календара (који би одмах изазвао реакцију много жешћу но што су биле досадашње кризе), практично би од једне настале две подједнако значајне конфесије. Конфесионална подела на телу српског народа кроз историју се увек показивала као изузетно негативна и разарајућа по само биће народа. Не треба ни објашњавати у којој мери би овај сценарио био погубан по Србе, само је потребно видети како су нам поделе и унутрашњи расколи кроз историју правили ненадокнадиву штету. Остаје једино да се надамо да до овога ипак неће доћи те да етнофилетизам и политички интереси неће избити у први план. Као и да ће српски архијереји у случају таквог сценарија изнаћи довољно мудрости и разборитости следујући примерима Св.Саве да не дозволе цепање СПЦ. Јер било да смо верујући или атеисти или незаинтересовани никоме неће бити пријатно да се нађе у средишту неког будућег српског међуконфесионалног сукоба који би био можда и жешћи од осталих српских међусобица. Дакле ко год претерано навија за једну или другу страну, утиче да се црквени брод опасно нагне на један или други бок, чиме се угрожава читав црквено-народни организам. Како су говорили свети људи – држите се средине, крајности су опасне. Могу да погубе како појединце тако и читаве народе.
  15. Упорност Патријарха Вартоломеја у пружању подршке расколницима у Украјини по питању аутокефалности води печалним резултатима, а констатинопољком Патријарху је, умјесто комуникације с римским Папом, потребно покајање, стоји у саопштењу Митрополита Серафима, које је достављено РИА Новостима. „Био сам веома дубоко ожалошћен кад сам сазнао за прекид црквеног општења Патријархата Русије с васељенским Патријархатом. До тих печалних и жалосних резултата довела је упорност константинопољског Патријархата за давање аутокефалности украјинским расколницима, који су одијељени од наше свете Православне цркве, то јест од свих православних патријархата и помјесних аутокефалних православних цркава, и који представљају малу мањину украјинског народа“, саопштио је Митрополит. Митрополит Серафим је напоменуо да је све до недавно контантинопољски Патријарх признавао једино канонску Украјинску православну цркву под руководством Митрополита Онуфрија. „Сада он из својих личних разлога даје аутокефалију расколницима у Украјини и доводи у питање свештени поредак и канонску православну Архиепископију Украјине, коју признаје не само Руска православна црква, него и све друге помјесне православне цркве“, стоји у саопштењу. „Раколници, као што је познато, нијесу Црква и општење с њима забрањено је Божанственим и светим канонима, апостолским и васељенским саборима. Чему онда упорност и настојање васељенског Патријарха Вартоломеја да призна расколнике као аутокефалну цркву? Због провокације раскола и диобе у једној, светој и апостолској Цркви Христовој?“, пише у саопштењу. Митрополит је рекао да су многе невоље биле узроковане и испровоциране решењима Светог сабора који је одржан на Криту у јуну 2016. године и додао да се моли да се Црква избори с духовном кризом и избјегне болне последице за јединство православне пастве. „Јер знамо ријеч Светог Јована Златоуста да се гријех раскола не пере чак ни мученичком крвљу“, саопштио је Митрополит кифирски. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Митрополит кифирски Јеладске православне цркве Серафим оптужио је Патријарха константинопољског Вартоломеја за изазивање раскола у православљу и позвао га на покајање и престанак провоцирања шизме. Упорност Патријарха Вартоломеја у пружању подршке расколницима у Украјини по питању аутокефалности води печалним резултатима, а констатинопољком Патријарху је, умјесто комуникације с римским Папом, потребно покајање, стоји у саопштењу Митрополита Серафима, које је достављено РИА Новостима. „Био сам веома дубоко ожалошћен кад сам сазнао за прекид црквеног општења Патријархата Русије с васељенским Патријархатом. До тих печалних и жалосних резултата довела је упорност константинопољског Патријархата за давање аутокефалности украјинским расколницима, који су одијељени од наше свете Православне цркве, то јест од свих православних патријархата и помјесних аутокефалних православних цркава, и који представљају малу мањину украјинског народа“, саопштио је Митрополит. Митрополит Серафим је напоменуо да је све до недавно контантинопољски Патријарх признавао једино канонску Украјинску православну цркву под руководством Митрополита Онуфрија. „Сада он из својих личних разлога даје аутокефалију расколницима у Украјини и доводи у питање свештени поредак и канонску православну Архиепископију Украјине, коју признаје не само Руска православна црква, него и све друге помјесне православне цркве“, стоји у саопштењу. „Раколници, као што је познато, нијесу Црква и општење с њима забрањено је Божанственим и светим канонима, апостолским и васељенским саборима. Чему онда упорност и настојање васељенског Патријарха Вартоломеја да призна расколнике као аутокефалну цркву? Због провокације раскола и диобе у једној, светој и апостолској Цркви Христовој?“, пише у саопштењу. Митрополит је рекао да су многе невоље биле узроковане и испровоциране решењима Светог сабора који је одржан на Криту у јуну 2016. године и додао да се моли да се Црква избори с духовном кризом и избјегне болне последице за јединство православне пастве. „Јер знамо ријеч Светог Јована Златоуста да се гријех раскола не пере чак ни мученичком крвљу“, саопштио је Митрополит кифирски. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. О савременим изазовима везаним за питање Косова и Метохије за радио Светигору говори презвитер Ненад Илић. Звучни запис разговора View full Странице
  18. Није ми познато да је до сада код нас објављено ово писмо нашег Патријарха бугарском Патријарху поводом бугарског мешања у македонски раскол. Према томе ево га, додуше за сада само на енглеском језику. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
×
×
  • Create New...