Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'расколника'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Током духовног разговора одржаног 26. новембра 2019, митрополит Морфуа Неофит из Кипарске Православне Цркве одговорио је на више питања присутних. Између осталог, архијереј се осврнуо на духовни догађај в езан за Старца Јефрема Аризонског, а који се тиче садашње украјинске кризе. Старац Јефрем се мирно упокојио у Господу само две недеље након што је разговор одржан. Видео снимак дела разговора доступан је на страници Јутјуба Talks of the Metropolitan of Morphou. Одговарајући одломак почиње око 8:36 минута. Говорећи о украјинској кризи и признању украјинских расколника од стране архиепископа атинског Јеронима, митрополит Неофит се осврнуо на брачни пар у Грчкој који су помишљали да се више не исповедају у Грчкој Цркви, него да присуствовују службама само у представништвима Јерусалимске Патријаршије или Синајске Горе. Међутим, као побожни људи, прво су одлучили да посте и моле се поводом тога. После три дана, старац Јефрем се јавио брачном пару и рекао им да наставе да се исповедају у Грчкој Цркви, али их је утешио додајући да ће се појавити различити проблеми због којих ће архијереји схватити озбиљност своје грешке у препознавању антиканонских дела Цариградске Патријаршије, и да ће бити сазван Сабор који би се бавио украјинском кризом и другим проблемима. Брачни пар је живео у Америци и лично је познавао Старца Јефрема. Помишљајући да би визија могла бити заблуда, брачни пар је одлучио да посети другог светог старца ради савета, али пре него што су још могли да затраже његов савет, он им је одмах рекао да ураде све што им је старац Јефрем био рекао. Током истог духовног разговора, митрополит Неофит је потврдио да Кипарска Црква признаје само Његово Блаженство митрополита кијевског и све Украјинске Онуфрија као канонског предстојатеља Цркве у Украјини. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Само неколико дана након што је архиепископ Јероним признао расколничку „Православну Цркву Украјине“ и Епифанија Думенка као њеног предстојатеља, Пољска Православна Црква је поновила свој чврсти став против ове националистичке групације. Архијерејски Сабор Пољске Цркве, у присуству свих архијереја окупљених у Варшави у уторак 29. октобра 2019, под председавањем Његовог Високопреосвештенства Митрополита пољског Саве, размотрио је више предмета, између осталог, и украјинску кризу. Према архијерејском саопштењу, а после размотрења дописа Његове Светости пaтријарха српског Иринеја, Његовог Блаженства архиепископа албанског Анастасија и самог митрополита Саве цариградском патријарху Вартоломеју, Сабор је решио да „задржи свој став по питању аутокефалности Украјинске Цркве какав је изложен у саборским одлукама од 9.05.2018, 15.11.2018. и 2.04.2019.“ Митрополит Сава је упутио неколико писама у подршку канонској Украјинској Цркви. У октобру 2018. он је писао патријарху Вартоломеју молећи га да сазове свеправославни Сабор који би разрешио украјинско питање, док је у децембру 2018. упутио писмо подршке Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Он је овом првојерарху писао и 13. марта ове године у име целога Архијерејског Сабора поновивши раније црквене одлуке. Даље, ови православни јерарси истичу да њихов став нема ништа са наводним антиукрајинским понашањем, већ са учењем Светог православља: „Пољска Аутокефална Православна Црква није против давања аутокефалности Православној Цркви у Украјини на основу догматских, канонских норми, и то васцелој Цркви, а не групи отпалих расколника“. Са своје стране Сабор истиче да канонска Украјинска Црква под митрополитом Онуфријем нити је тражила нити је желела аутокефалност. „Отпадници од учења Свете Цркве не могу представљати здрав црквени организам. То нарушава евхаристијско јединство свег Православља,“ тврде пољски архијереји. У свом саопштењу од 9. маја 2018. Сабор је истакао важност светих канона и покајања у животу Цркве: „Ми изражавамо јасан став Пољске Православне Цркве, наиме, да црквени живот сваке канонске Православне Цркве почива на начелима догме и светих канона Православне Цркве. Кршење ових начела води у хаос у животу Цркве. Постоје извесне расколничке групе у Украјини које се најпре морају покајати и повратити у канонску Цркву. Једино онда можемо разматрати питање давања аутокефалије... Не сме да нас заведе политичка клима кад су у питању догма и канони.“ У својој саопштењу од 15. новембра 2018. архијерејски Сабор Пољске Цркве тражио је сазивање свеправославног Сабора како би се разрешило украјинско питање и „забранио је свештеницима Пољске Православне Цркве да одржавају литургијско и молитвено општење са свештенством тзв. Кијевске патријаршије и тзв. Аутокефалне Православне Цркве, које су учиниле многа зла у прошлости“. У одлуци од 2. априла 2019. Сабор је навео: „Аутокефалност Црве у Украјини треба да почива на догматским и канонским нормама свеколике Цркве, а не на групама расколника. Они који су се одвојили од Цркве и били лишени својих свештеничких рукоположења не могу представљати здрав црквени организам. Ове неканонске радње нарушавају евхаристијско и међуправославно јединство.“ У јануару ове године Пољска Црква је такође изричито одбацила молбу патријарха Вартоломеја да призна нову Цркву у Украјини створену на „Сабору уједињења“ 15. децембра 2018. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Коментари Секретаријата Синодалне библијско-богословске комисије Руске Православне Цркве. Једнострани поступци Цариградске патријаршије у Украјини који су се завршили потписивањем у јануару 2019. године такозваног „томоса о аутокефалности“ упркос вољи епископата, клирика, монаха и мирјана Украјинске Православне Цркве изазвали су оштру полемику у црквеној средини. Анализа публикација о овој теми показује да је за многе учеснике у дискусији украјинско питање директно повезано с кључним појмовима за православну еклесиологију као што су: апостолска наследност, икономија и њене границе, устројство Православне Цркве на васељенском нивоу, саборност и првенство. Основана забринутост за очување апостолске наследности у Цркви због тога што је Синод Цариградске патријаршије примио у евхаристијско општење лица која немају закониту хиротонију, запажа се у радовима читавог низа аутора, укључујући и оне који пишу на грчком језику. Кључне тезе које Цариградска патријаршија наводи како би образложила своје поступке у Украјини Синодална библијско-богословска комисија је већ детаљно размотрила у коментарима на писмо објављено од стране Цариградске патријаршије, а које је патријарх Вартоломеј упутио Архиепископу албанском Анастасију 20. фебруара 2019. године. Имајући у виду да се украјинско црквено питање и даље разматра међу епископима, клирицима и мирјанима неких помесних Православних Цркава, Секретаријат Комисије објављује своје коментаре на најважније теме у полемици. 1. Проблем апостолске наследности код расколничких „јерарха“ Већи број „хиротонија“ епископата „Православне цркве Украјине“ потиче од бившег Митрополита кијевског и целе Украјине Филарета Денисенка, којем је 27. маја 1992. године забрањено свештенослужење на Архијерејском сабору Украјинске Православне Цркве, а који је 11. јуна 1992. године на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве лишен чина. Како се монах Филарет није покајао, већ је наставио расколничку делатност, између осталог, на територији других аутокефалних Цркава на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве који је одржан 18-23. фебруара 1997. године изопштен је из Цркве изрицањем анатеме. Без обзира на то што је више пута подносио апелациону жалбу Патријарху цариградском, његову осуду су признале и поткрепиле документима Цариградска и друге помесне Православне Цркве. Денисенко и бивши председник Порошенко У октобру 2018. године Цариградска патријаршија је неочекивано изјавила да разматра једну у низу апелација монаха Филарета и рехабилитовала је у чину и достојанству „бившег Митрополита кијевског“. Притом се Денисенко није покајао, а одлука Светог синода Цариградске патријаршије није била условљена новим разматрањем материјала из његовог предмета и оптужница које су против њега истакнуте. Пет месеци након издавања „томоса о аутокефалности“ М. А. Денисенко се заједно с неколико „епископа“ одвојио од „Православне цркве Украјине“ коју је Цариград признао и објавио је да се обнавља „Кијевска патријаршија“ за коју је рукоположио нове епископе. Треба истаћи да је изазивање раскола био један од главних, али не и једини разлог за свргавање Филарета. На Делима суда Сабора од 11. јуна 1992. године између осталог су наведена следећа његова злодела: „ауторитарне методе управљања... потпуно игнорисање саборног гласа Цркве“, „кршење заклетве“, „свесно извртање стварних одлука Архијерејског сабора“, „једнострано присвајање саборне власти“. Очигледно, Цариградски синод је без разматрања одбио тачност ових оптужби, али их је ускоро доказао сам Филарет који је овога пута изазвао раскол у новоствореној структури, односно, учинио је исто оно због чега је био лишен чина пре скоро тридесет година. Дакле, једини јерарх бивше „Кијевске патријаршије“ који је својевремено имао канонску хиротонију, напустио је нову „аутокефалну цркву“ и јавно је одбацио такозвани „томос о аутокефалности“. Такође, у „епископат“ „Православне цркве Украјине“ је у потпуности укључена хијерархија такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ чију окосницу чине „хиротоније“ које су 1990. године обавили бивши Епископ житомирски Јован Боднарчук (1989. године је лишен чина по одлуци Светог синода Руске Православне Цркве) и бивши ђакон Виктор Чекалин (1988. године је лишен чина због неморалних поступака), самозванац који се представљао као епископ, али у ствари никад није имао чак ни расколничку епископску хиротонију. Покушаји расколника да помоћу фалсификованих сведочанстава „докажу“ да је у хиротонији првих „епископа“ УАПЦ наводно, осим Боднарчука учествовао још један архијереј, темељно су проучени на основу архивских материјала и испоставило се да су у потпуности лажни. Део „хијерархије“ „Украјинске аутокефалне цркве“ поново је рукоположио Филарет Денисенко, али од „чекалинског“ рукоположења још увек потиче „хиротонија“ неких „епископа“ из ове структуре, укључујући и „хиротонију“ Макарија Малетича који је „хиротонију“ за епископа такође добио од „чекалинске“ хијерархије. Иако чак ни формално није имао наследност од апостола, бивши протојереј Николај Малетич је од стране Цариградске патријаршије „рехабилитован“ у чину „бившег Митрополита лавовског“. Ова чињеница потврђује да је Свети синод Цариградске патријаршије донео одлуку да оправда обојицу лидера заједно с њиховим „хијерархијама“ не проучивши околности њиховог одласка у раскол, њиховог осуђивања и питања наследности расколничких „хиротонија“ – и да чак није био упознат с главним чињеницама из њихове биографије. 2. Границе примене принципа икономије Први и апсолутно неопходан услов за примену икономије приликом примања расколничких епископа или клирика у Цркву јесте њихово покајање. Свети Василије Велики у свом Првом правилу заповеда „онима који се налазе у самовољним скуповима да се поправе доличним покајањем и обраћањем и да се поново сједине с Црквом“ и сведочи да „чак и они који се налазе у црквеном чину, одступивши заједно с непокорнима, кад се покају, често се примају у исти чин“. На потребу за покајањем у својим тумачењима наведеног правила сложно указују тројица угледних византијских познавалаца канона: Јован Зонара, Теодор Валсамон и Алексеј Аристин [1]. Осмо правило I Васељенског сабора, посвећено примању у чин људи који се враћају из новацијанског раскола, налаже да се такви приме тек након што донесу писану потврду о томе да ће се у свему придржавати одлука Католичанске Цркве. Напокон, VII Васељенски сабор је примио у општење епископе-иконоборце тек кад је сваки од њих прочитао да се одриче некадашњих заблуда (Прво дело VII Васељенског сабора). Од принципијелне је важности то да је примена принципа икономије према расколницима могућа само уз поштовање другог древног принципа по којем канонску забрану може да укине само онај субјект црквене власти који је ову забрану донео. Пето правило I Васељенског сабора гласи да се „у вези с онима које су епископи из сваке епархије удаљили од црквеног општења, да ли припадају клиру или мирјанима, у расуђивању треба држати правила којим је одређено да оне који су једни изопштили други не примају“ (в. такође Тридесет друго апостолско правило VI Антиохијског сабора). Притом по Другом правилу VI Васељенског сабора који је одобрио одговарајуће одлуке Картагинског сабора онај ко је изопштен на сабору своје Цркве нема права да подноси апелациону жалбу суду патријарха било које друге Цркве. Дакле, позитивну одлуку о питању укидања забране расколницима и њиховог примања у постојећем чину позитивно може да донесе или она Црква која је ову забрану донела, или Васељенски сабор, али уз обавезно учествовање и узимање у обзир става помесне Цркве која је непосредно пострадала од делатности расколника. Карактеристичан пример представља преседан примене икономије према епископима-мелетијанцима који су изазвали раскол у помесној Александријској Цркви. Овај случај је разматрао Васељенски сабор. Међутим, одлука сабора је донета уз непосредно учествовање и узимање у обзир става Епископа александријског Александра који је, као што је забележено у делима сабора „био главни делатник и учесник у свему што се дешавало на сабору“. У новијој историји на сличан начин је почело исцељење раскола у Бугарској Православној Цркви на Свеправославном сабору у Софији 1998. године, који је због икономије у постојећем чину примио расколничке јерархе након што су се покајали и поново сјединили са својим законитим поглаваром Патријархом бугарским Максимом. Дакле, једнострана одлука Цариградске патријаршије о примању у постојећем чину украјинских расколника не може бити призната законитом чак ни ако се полази од принципа икономије, пошто нису испуњена два најважнија услова за њену примену: покајање расколника и њихово помирење с Црквом, од чијег јединства су отпали и која им је ставила забрану. Од суштинске важности је то што је у току целе своје историје Православна Црква у свим случајевима примене икономије према расколницима долазила у додир с лицима чија хиротонија је макар формално кроз сукцесивност рукополагања потицала од епископа који су некада имали канонско рукоположење. Историја не познаје преседане примања у „постојећем чину“ лица чија хиротонија потиче од самозванаца који никад нису имали епископско рукоположење. У вези с тим је, кад је у питању већина „јерарха“ такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ о којој је раније било речи, чак и само постављање питања примене економије апсолутно немогуће. 3. Одсуство легитимитета „Православне цркве Украјине“ У историји Православне Цркве (укључујући и новију историју) познати су случајеви непосредног учествовања државе и политичких власти у питању проглашавања аутокефалности. Управо тако је у XIX веку – почетком ХХ века створена већина савремених аутокефалних Цркава. Ови процеси су, по правилу, представљали последицу настанка суверених националних држава (Грчке, Бугарске, Румуније, Србије) и разматрани су као елемент националне изградње. Легитимитет нове аутокефалне Цркве је подржавала огромна већина становништва. Пројекат стварања аутокефалне Украјинске Цркве који је 2018. године предложио украјински председник Петар Порошенко такође се ослањао на претпоставку да ако не сви, у сваком случају значајна већина украјинских верника подржава идеју аутокефалности. У својим јавним обраћањима Патријарх цариградски Вартоломеј је, очигледно имајући поверења у информације које је добио од украјинских власти, такође изражавао уверење о томе да ће се „јединственој цркви“ придружити ако не сви, у сваком случају већина православног становништва Украјине. Порошенко код Вартоломеjа Међутим, каснији догађаји су убедљиво показали да идеја „аутокефалне цркве“ не ужива подршку међу већином православаца у Украјини. У састав структуре коју је створила Цариградска патријаршија скоро у потпуности улазе представници двеју расколничких група. Од 90 епископа канонске Цркве само су двојица прешла у нову организацију. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем и даље остаје највећа конфесија у земљи, како по броју епископа, клира и парохија, тако и по броју верника. Самим ти још једном се историјски потврђују речи из Окружне посланице источних патријараха из 1848. године: „Чувар побожности код нас је исти онај народ који увек жели да сачува своју веру без промена.“ Пораз на председничким изборима у пролеће 2019. године Петра Порошенка који је проглашавање украјинске аутокефалије објавио као једну од главних тачака предизборног програма само је потврдио неоснованост претензија „Православне цркве Украјине“ на улогу националне цркве. 4. Извртање улоге првог епископа у Православној Цркви Чланови и експерти Синодалне библијско-богословске комисије су у свом већ поменутом Коментару на писмо патријарха Вартоломеја детаљно анализирали тезе које свеукупно потврђују искључива овлашћења власти цариградских патријараха у целој Православној Цркви. Међу овим тврдњама су: а) учење о „надграничној одговорности“ цариградског патријарха у питањима коначног решавања различитих канонских ситуација које настају у другим помесним Црквама, односно, право на мешања у питања унутрашњег живота сваке помесне Цркве; b) учење о праву „са правом тутора“ и „арбитра“ да решава спорове између помесних Цркава, да чак на сопствену иницијативу „појачава“ дејства поглавара аутокефалних Цркава које буде сматрао недовољнима; с) представа о „првенству власти“ Патријарха цариградског на васељенском нивоу као апосолутно неопходном услову за постојање Цркве, као што постоји првенство власти епископа у његовој епархији и поглавара у границама помесне Цркве; d) право да одређује и поновно разматра границе помесних Православних Цркава, да изузимају епархије, епископат, клир и мирјане из свете црквене једне помесне Цркве која је строго заштићена светим канонима, и да их потчињава другој; право да самостално објављује аутокефалност делова других помесних Цркава, чак и против воље њихове највише црквене власти; е) право пријема и доношења коначног суда о апелационим жалбама које подносе епископи и клирици било које аутокефалне Цркве. Наведени аспекти ове нове доктрине налазе се у противречности са светим предањем Христове Цркве, грубо изврћу светоотачку еклесиологију, јерархе и богослове Цариградске патријаршије који их бране доводе до стварања на православном Истоку модела црквене управе блиске средњовековном папизму. Свети оци православља, јерарси и богослови древних источних патријаршија уложили су велики исповеднички труд у борби против идеје папства. Руска Православна Црква и данас у потпуности следи оно што су ови оци бранили у полемици с папизмом у току прошлих векова. Неће бити наодмет да још једном наведемо речи Окружне патријарашке посланице и Синодалне посланице Цариградске Цркве из 1895. године које су већ помињане у посланици Комисије, а којима Света Цариградска Црква сведочи о православном схватању првенства које је и она прихватала у то време: „Из овог правила [Двадесет осмог правила IV Васељенског сабора] следи да римски епископ има исту част као епископ Цариградске цркве и епископи других Цркава и да ни у једном правилу ни код једног од отаца нема ни наговештаја да је епископ Рима једини поглавар католичанске Цркве и непогрешиви судија епископа других независних и аутокефалних Цркава.“ Ову веру је Руска Црква примила од своје Мајке, древне Цариградске Цркве и ње се придржава не прихватајући извртања и новине. 5. Обустављање евхаристијског општења Због неканонских поступака Цариградске патријаршије у Украјини Руска Православна Црква је била принуђена да прекине с њом евхаристијско општење руководећи се директним налозима светих канона да се прекине општење с онима који сами буду „општили са изопштенима из општења“ ( Друго правило Антиохијског сабора). Умесно је сетити се како је у току V Васељенског сабора свети цар Јустинијан позвао оце сабора да престану да помињу папу Вигилија и да више „не читају његово име туђе хришћанима у светим диптисима како самим тим не би постали заједничари у нечастивости Несторија и Теодора“. Ако је наставак општења с лицем које је подржало учење осуђено од стране Цркве, значило учествовање у његовој нечастивости, каква треба да буде реакција на то што су јерарси и клирици Цариградске Цркве примили у општење оне које је донедавно сва пуноћа Православља сматрала безблагодатним расколницима и светогрдницима? Зар то није грех против Цркве и свете Евхаристије? Преставши да помиње папу цар Јустинијан је истицао да без обзира на оно што се десило „чувамо јединство с апостолским престолом... јер чак и промена Вигилија или неког другог нагоре не може да нашкоди миру Цркава“ (Acta Conciliorum Oecumenicorum. IV, 1. P. 202). Зато се и Руска Црква није одвојила и не одваја се ни од чега светог и истински црквеног у Цариградској Цркви, али не сматра могућим да учествује у канонским делима њеног поглавара, јерарха и клирика трудећи се да заштити од тога и своју верну децу. Дакле, принудно одрицање од учествовања у тајнама Цариградске патријаршије која је ступила у потпуно црквено општење с лицима која су лишена апостолске наследности последица је свештеног страха пред Светом Евхаристијом и немогућности да се светиња Тајне чак ни посредно дели с расколницима. Принудни раскид у општењу с Цариградском Црквом изазван је бригом за чување чистоте вере и за строго придржавање црквеног предања. Узносимо ватрене и усрдне молитве једином Богу Који се слави у Тројици за што бржи прекид смутње коју је изазвала Цариградска патријаршија, за обнављање једномислености и љубави у Православној Цркви. О неважењу хиротоније украјинских расколника и неканоничности „Православне цркве Украјине“ / Српска верзиjа PRAVOSLAVIE.RU Коментари Секретаријата Синодалне библијско-богословске комисије Руске Православне Цркве.
  4. Коментари Секретаријата Синодалне библијско-богословске комисије Руске Православне Цркве. Једнострани поступци Цариградске патријаршије у Украјини који су се завршили потписивањем у јануару 2019. године такозваног „томоса о аутокефалности“ упркос вољи епископата, клирика, монаха и мирјана Украјинске Православне Цркве изазвали су оштру полемику у црквеној средини. Анализа публикација о овој теми показује да је за многе учеснике у дискусији украјинско питање директно повезано с кључним појмовима за православну еклесиологију као што су: апостолска наследност, икономија и њене границе, устројство Православне Цркве на васељенском нивоу, саборност и првенство. Основана забринутост за очување апостолске наследности у Цркви због тога што је Синод Цариградске патријаршије примио у евхаристијско општење лица која немају закониту хиротонију, запажа се у радовима читавог низа аутора, укључујући и оне који пишу на грчком језику. Кључне тезе које Цариградска патријаршија наводи како би образложила своје поступке у Украјини Синодална библијско-богословска комисија је већ детаљно размотрила у коментарима на писмо објављено од стране Цариградске патријаршије, а које је патријарх Вартоломеј упутио Архиепископу албанском Анастасију 20. фебруара 2019. године. Имајући у виду да се украјинско црквено питање и даље разматра међу епископима, клирицима и мирјанима неких помесних Православних Цркава, Секретаријат Комисије објављује своје коментаре на најважније теме у полемици. 1. Проблем апостолске наследности код расколничких „јерарха“ Већи број „хиротонија“ епископата „Православне цркве Украјине“ потиче од бившег Митрополита кијевског и целе Украјине Филарета Денисенка, којем је 27. маја 1992. године забрањено свештенослужење на Архијерејском сабору Украјинске Православне Цркве, а који је 11. јуна 1992. године на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве лишен чина. Како се монах Филарет није покајао, већ је наставио расколничку делатност, између осталог, на територији других аутокефалних Цркава на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве који је одржан 18-23. фебруара 1997. године изопштен је из Цркве изрицањем анатеме. Без обзира на то што је више пута подносио апелациону жалбу Патријарху цариградском, његову осуду су признале и поткрепиле документима Цариградска и друге помесне Православне Цркве. У октобру 2018. године Цариградска патријаршија је неочекивано изјавила да разматра једну у низу апелација монаха Филарета и рехабилитовала је у чину и достојанству „бившег Митрополита кијевског“. Притом се Денисенко није покајао, а одлука Светог синода Цариградске патријаршије није била условљена новим разматрањем материјала из његовог предмета и оптужница које су против њега истакнуте. Пет месеци након издавања „томоса о аутокефалности“ М. А. Денисенко се заједно с неколико „епископа“ одвојио од „Православне цркве Украјине“ коју је Цариград признао и објавио је да се обнавља „Кијевска патријаршија“ за коју је рукоположио нове епископе. Треба истаћи да је изазивање раскола био један од главних, али не и једини разлог за свргавање Филарета. На Делима суда Сабора од 11. јуна 1992. године између осталог су наведена следећа његова злодела: „ауторитарне методе управљања... потпуно игнорисање саборног гласа Цркве“, „кршење заклетве“, „свесно извртање стварних одлука Архијерејског сабора“, „једнострано присвајање саборне власти“. Очигледно, Цариградски синод је без разматрања одбио тачност ових оптужби, али их је ускоро доказао сам Филарет који је овога пута изазвао раскол у новоствореној структури, односно, учинио је исто оно због чега је био лишен чина пре скоро тридесет година. Дакле, једини јерарх бивше „Кијевске патријаршије“ који је својевремено имао канонску хиротонију, напустио је нову „аутокефалну цркву“ и јавно је одбацио такозвани „томос о аутокефалности“. Такође, у „епископат“ „Православне цркве Украјине“ је у потпуности укључена хијерархија такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ чију окосницу чине „хиротоније“ које су 1990. године обавили бивши Епископ житомирски Јован Боднарчук (1989. године је лишен чина по одлуци Светог синода Руске Православне Цркве) и бивши ђакон Виктор Чекалин (1988. године је лишен чина због неморалних поступака), самозванац који се представљао као епископ, али у ствари никад није имао чак ни расколничку епископску хиротонију. Покушаји расколника да помоћу фалсификованих сведочанстава „докажу“ да је у хиротонији првих „епископа“ УАПЦ наводно, осим Боднарчука учествовао још један архијереј, темељно су проучени на основу архивских материјала и испоставило се да су у потпуности лажни. Део „хијерархије“ „Украјинске аутокефалне цркве“ поново је рукоположио Филарет Денисенко, али од „чекалинског“ рукоположења још увек потиче „хиротонија“ неких „епископа“ из ове структуре, укључујући и „хиротонију“ Макарија Малетича који је „хиротонију“ за епископа такође добио од „чекалинске“ хијерархије. Иако чак ни формално није имао наследност од апостола, бивши протојереј Николај Малетич је од стране Цариградске патријаршије „рехабилитован“ у чину „бившег Митрополита лавовског“. Ова чињеница потврђује да је Свети синод Цариградске патријаршије донео одлуку да оправда обојицу лидера заједно с њиховим „хијерархијама“ не проучивши околности њиховог одласка у раскол, њиховог осуђивања и питања наследности расколничких „хиротонија“ – и да чак није био упознат с главним чињеницама из њихове биографије. 2. Границе примене принципа икономије Први и апсолутно неопходан услов за примену икономије приликом примања расколничких епископа или клирика у Цркву јесте њихово покајање. Свети Василије Велики у свом Првом правилу заповеда „онима који се налазе у самовољним скуповима да се поправе доличним покајањем и обраћањем и да се поново сједине с Црквом“ и сведочи да „чак и они који се налазе у црквеном чину, одступивши заједно с непокорнима, кад се покају, често се примају у исти чин“. На потребу за покајањем у својим тумачењима наведеног правила сложно указују тројица угледних византијских познавалаца канона: Јован Зонара, Теодор Валсамон и Алексеј Аристин [1]. Осмо правило I Васељенског сабора, посвећено примању у чин људи који се враћају из новацијанског раскола, налаже да се такви приме тек након што донесу писану потврду о томе да ће се у свему придржавати одлука Католичанске Цркве. Напокон, VII Васељенски сабор је примио у општење епископе-иконоборце тек кад је сваки од њих прочитао да се одриче некадашњих заблуда (Прво дело VII Васељенског сабора). Од принципијелне је важности то да је примена принципа икономије према расколницима могућа само уз поштовање другог древног принципа по којем канонску забрану може да укине само онај субјект црквене власти који је ову забрану донео. Пето правило I Васељенског сабора гласи да се „у вези с онима које су епископи из сваке епархије удаљили од црквеног општења, да ли припадају клиру или мирјанима, у расуђивању треба држати правила којим је одређено да оне који су једни изопштили други не примају“ (в. такође Тридесет друго апостолско правило VI Антиохијског сабора). Притом по Другом правилу VI Васељенског сабора који је одобрио одговарајуће одлуке Картагинског сабора онај ко је изопштен на сабору своје Цркве нема права да подноси апелациону жалбу суду патријарха било које друге Цркве. Дакле, позитивну одлуку о питању укидања забране расколницима и њиховог примања у постојећем чину позитивно може да донесе или она Црква која је ову забрану донела, или Васељенски сабор, али уз обавезно учествовање и узимање у обзир става помесне Цркве која је непосредно пострадала од делатности расколника. Карактеристичан пример представља преседан примене икономије према епископима-мелетијанцима који су изазвали раскол у помесној Александријској Цркви. Овај случај је разматрао Васељенски сабор. Међутим, одлука сабора је донета уз непосредно учествовање и узимање у обзир става Епископа александријског Александра који је, као што је забележено у делима сабора „био главни делатник и учесник у свему што се дешавало на сабору“. У новијој историји на сличан начин је почело исцељење раскола у Бугарској Православној Цркви на Свеправославном сабору у Софији 1998. године, који је због икономије у постојећем чину примио расколничке јерархе након што су се покајали и поново сјединили са својим законитим поглаваром Патријархом бугарским Максимом. Дакле, једнострана одлука Цариградске патријаршије о примању у постојећем чину украјинских расколника не може бити призната законитом чак ни ако се полази од принципа икономије, пошто нису испуњена два најважнија услова за њену примену: покајање расколника и њихово помирење с Црквом, од чијег јединства су отпали и која им је ставила забрану. Од суштинске важности је то што је у току целе своје историје Православна Црква у свим случајевима примене икономије према расколницима долазила у додир с лицима чија хиротонија је макар формално кроз сукцесивност рукополагања потицала од епископа који су некада имали канонско рукоположење. Историја не познаје преседане примања у „постојећем чину“ лица чија хиротонија потиче од самозванаца који никад нису имали епископско рукоположење. У вези с тим је, кад је у питању већина „јерарха“ такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ о којој је раније било речи, чак и само постављање питања примене економије апсолутно немогуће. 3. Одсуство легитимитета „Православне цркве Украјине“ У историји Православне Цркве (укључујући и новију историју) познати су случајеви непосредног учествовања државе и политичких власти у питању проглашавања аутокефалности. Управо тако је у XIX веку – почетком ХХ века створена већина савремених аутокефалних Цркава. Ови процеси су, по правилу, представљали последицу настанка суверених националних држава (Грчке, Бугарске, Румуније, Србије) и разматрани су као елемент националне изградње. Легитимитет нове аутокефалне Цркве је подржавала огромна већина становништва. Пројекат стварања аутокефалне Украјинске Цркве који је 2018. године предложио украјински председник Петар Порошенко такође се ослањао на претпоставку да ако не сви, у сваком случају значајна већина украјинских верника подржава идеју аутокефалности. У својим јавним обраћањима Патријарх цариградски Вартоломеј је, очигледно имајући поверења у информације које је добио од украјинских власти, такође изражавао уверење о томе да ће се „јединственој цркви“ придружити ако не сви, у сваком случају већина православног становништва Украјине. Међутим, каснији догађаји су убедљиво показали да идеја „аутокефалне цркве“ не ужива подршку међу већином православаца у Украјини. У састав структуре коју је створила Цариградска патријаршија скоро у потпуности улазе представници двеју расколничких група. Од 90 епископа канонске Цркве само су двојица прешла у нову организацију. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем и даље остаје највећа конфесија у земљи, како по броју епископа, клира и парохија, тако и по броју верника. Самим ти још једном се историјски потврђују речи из Окружне посланице источних патријараха из 1848. године: „Чувар побожности код нас је исти онај народ који увек жели да сачува своју веру без промена.“ Пораз на председничким изборима у пролеће 2019. године Петра Порошенка који је проглашавање украјинске аутокефалије објавио као једну од главних тачака предизборног програма само је потврдио неоснованост претензија „Православне цркве Украјине“ на улогу националне цркве. 4. Извртање улоге првог епископа у Православној Цркви Чланови и експерти Синодалне библијско-богословске комисије су у свом већ поменутом Коментару на писмо патријарха Вартоломеја детаљно анализирали тезе које свеукупно потврђују искључива овлашћења власти цариградских патријараха у целој Православној Цркви. Међу овим тврдњама су: а) учење о „надграничној одговорности“ цариградског патријарха у питањима коначног решавања различитих канонских ситуација које настају у другим помесним Црквама, односно, право на мешања у питања унутрашњег живота сваке помесне Цркве; b) учење о праву „са правом тутора“ и „арбитра“ да решава спорове између помесних Цркава, да чак на сопствену иницијативу „појачава“ дејства поглавара аутокефалних Цркава које буде сматрао недовољнима; с) представа о „првенству власти“ Патријарха цариградског на васељенском нивоу као апосолутно неопходном услову за постојање Цркве, као што постоји првенство власти епископа у његовој епархији и поглавара у границама помесне Цркве; d) право да одређује и поновно разматра границе помесних Православних Цркава, да изузимају епархије, епископат, клир и мирјане из свете црквене једне помесне Цркве која је строго заштићена светим канонима, и да их потчињава другој; право да самостално објављује аутокефалност делова других помесних Цркава, чак и против воље њихове највише црквене власти; е) право пријема и доношења коначног суда о апелационим жалбама које подносе епископи и клирици било које аутокефалне Цркве. Наведени аспекти ове нове доктрине налазе се у противречности са светим предањем Христове Цркве, грубо изврћу светоотачку еклесиологију, јерархе и богослове Цариградске патријаршије који их бране доводе до стварања на православном Истоку модела црквене управе блиске средњовековном папизму. Свети оци православља, јерарси и богослови древних источних патријаршија уложили су велики исповеднички труд у борби против идеје папства. Руска Православна Црква и данас у потпуности следи оно што су ови оци бранили у полемици с папизмом у току прошлих векова. Неће бити наодмет да још једном наведемо речи Окружне патријарашке посланице и Синодалне посланице Цариградске Цркве из 1895. године које су већ помињане у посланици Комисије, а којима Света Цариградска Црква сведочи о православном схватању првенства које је и она прихватала у то време: „Из овог правила [Двадесет осмог правила IV Васељенског сабора] следи да римски епископ има исту част као епископ Цариградске цркве и епископи других Цркава и да ни у једном правилу ни код једног од отаца нема ни наговештаја да је епископ Рима једини поглавар католичанске Цркве и непогрешиви судија епископа других независних и аутокефалних Цркава.“ Ову веру је Руска Црква примила од своје Мајке, древне Цариградске Цркве и ње се придржава не прихватајући извртања и новине. 5. Обустављање евхаристијског општења Због неканонских поступака Цариградске патријаршије у Украјини Руска Православна Црква је била принуђена да прекине с њом евхаристијско општење руководећи се директним налозима светих канона да се прекине општење с онима који сами буду „општили са изопштенима из општења“ ( Друго правило Антиохијског сабора). Умесно је сетити се како је у току V Васељенског сабора свети цар Јустинијан позвао оце сабора да престану да помињу папу Вигилија и да више „не читају његово име туђе хришћанима у светим диптисима како самим тим не би постали заједничари у нечастивости Несторија и Теодора“. Ако је наставак општења с лицем које је подржало учење осуђено од стране Цркве, значило учествовање у његовој нечастивости, каква треба да буде реакција на то што су јерарси и клирици Цариградске Цркве примили у општење оне које је донедавно сва пуноћа Православља сматрала безблагодатним расколницима и светогрдницима? Зар то није грех против Цркве и свете Евхаристије? Преставши да помиње папу цар Јустинијан је истицао да без обзира на оно што се десило „чувамо јединство с апостолским престолом... јер чак и промена Вигилија или неког другог нагоре не може да нашкоди миру Цркава“ (Acta Conciliorum Oecumenicorum. IV, 1. P. 202). Зато се и Руска Црква није одвојила и не одваја се ни од чега светог и истински црквеног у Цариградској Цркви, али не сматра могућим да учествује у канонским делима њеног поглавара, јерарха и клирика трудећи се да заштити од тога и своју верну децу. Дакле, принудно одрицање од учествовања у тајнама Цариградске патријаршије која је ступила у потпуно црквено општење с лицима која су лишена апостолске наследности последица је свештеног страха пред Светом Евхаристијом и немогућности да се светиња Тајне чак ни посредно дели с расколницима. Принудни раскид у општењу с Цариградском Црквом изазван је бригом за чување чистоте вере и за строго придржавање црквеног предања. Узносимо ватрене и усрдне молитве једином Богу Који се слави у Тројици за што бржи прекид смутње коју је изазвала Цариградска патријаршија, за обнављање једномислености и љубави у Православној Цркви. Извор: Православие.ру
  5. Окружни административни суд у Кијеву отворио је поступак у вези са незаконитошћу државне регистрације верског центра нове расколничке Цркве у уторак 18. јуна 2019, извјештава Правно одељење канонске Украјинске Православне Цркве. Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве поднела је тужбу против украјинског Министарства културе и државног регистра након што је регистровало расколничку Цркву са истим именом коју канонска Црква легално држи од 1990-их година. Конкретно, верски центар „Православне Цркве Украјине“ званично је регистрован 30. јануара 2019. у јединственом државном регистру правних лица, индивидуалних предузетника и јавних формација Украјине под називом „Кијевска митрополија Украјинске православне Цркве (Православна црква Украјине),“ док је канонска Црква регистрована као “Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве ” већ од 1991. године. Правно одељење Украјинске Цркве сматра да не постоји законска основа за регистровање новостворене расколничке Цркве са овим именом. „Нема основа да се такозвана новоформирана ПЦУ назове Кијевска митрополија Украјинске Православне цркве, не само зато што је постојало верско седиште са таквим именом од 1991. године, већ и зато што примарни уставни документ, "томос", који треба да поштују и испуњавају, дефинише два имена за то - "Православна Црква Украјине" и "Света православна Црква Украјине ", објаснио је начелник Правног одељења протојереј Александар Бахов у фебруару. Раније у јануару, представник канонске Цркве протојереј Николај Данилевич је слично коментарисао: „Не морате бити адвокат да бисте схватили да је то безакоње. Правна имена се не могу дуплирати. Како су државни органи могли да региструју другу Кијевску митрополиј Украјинске православне Цркве ако таква већ постоји? Отимачи!“ Ако суд удовољи тужбеном захтеву, поништиће регистрацију ПЦУ под таквим именом. Тренутно, регистар наводи као оснивача и правно лице ПЦУ “Помесни сабор уједињења Православне Цркве Украјине, одржан у Кијеву 15. децембра 2018. године”, а за предстојатеља Цркве Епифанија Думенка, “митрополита Кијева и све Украјине”, што су титула и положај који с правом држи Његово Блаженство митрополит Онуфрије из канонске Цркве. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  6. Погледајте одличан одговор који може да помогне многима који не желе да погледају истини у очи. Шта се догодило, зашто је игуман светогорског манастира Ватопед отишао у Украјину, на интронизацију расколника? извор
  7. Погледајте одличан одговор који може да помогне многима који не желе да погледају истини у очи. Шта се догодило, зашто је игуман светогорског манастира Ватопед отишао у Украјину, на интронизацију расколника? извор View full Странице
  8. ИЗ УВОДА: Од самог почетка постојања Цркве јавља ли су се расколи, па су у вези са тим постављана питања валидности светих тајни у расколничким заједницама. Под расколничким заједницама подразумевамо оне хришћанске скупине које се у погледу догмата и светих тајни држе учења Православне цркве, али су изван евхаристијског јединства са њом. Реч је о неканонским заједницама које су у једном моменту иступиле из јединства са Црквом, отишле у раскол и на неканонске начине само прогласиле аутокефалију у односу на мајку Цркву. Ова тема је изузетно важна, јер се у савременом пастирском искуству јављају недоумице попут пријема расколника у Цркву и склапања брака са припадницима расколничких заједница. Рад у целости ПДФ формат Преузмите рад у целости ОВДЕ
  9. И ако ово није ништа ново, о овим стварима смо већ доста писали, црквени расколници- а заправо прерушени комунисти и отпадници од Цркве, настављају са лчажном пропагандом- а све у циљу унижења СПЦ а величања својих "духовних вођа". Живимо у времену када није ништа свето ово је управо последица педесетогодишње атеистичке владавине, чија деца данас пљују по Цркви, а под маском наводне одбране. На њиховој листи се налазе сви који нису присталице м. Артемија и његове компаније: на првом месту је блаженопочивши Патријарх Павле, па онда наш Патријарх Иринеј, а затим и сви Епископи наше Цркве (изузев два-три Епископа које на једвите јаде могу да прођу њихове процене светости), потом свештенство и монаштво које чврсто стоји уз своју Цркву и наравно народ који неће да ћути и клима главом на њихове лажи и клевете. Зато њима смета и наш сајт, јер је готово једино јавно место (наравно и старији форум Верујем.орг је ту) где може да се чује реч верујућих људи онако како то благослови Црква. Колико иду са својим лажима и безобразним измишљањима говори и оптужба на рачун Његовог Преосвештенства Епископа Г. Г. Игнатија коме, наводно, одговара Епископ бачки Г. Г. Иринеј: пропратни текст: Vladika Ignatije Midić pored “Ravene” ima ženu i dete? Ово је писмо, које је пре више од две године стигло на адресу Владике Игњатија браничевског и изгледа на адресе више свештеника у извор: Фејсбук, 31.12.2010 +++ његовој епархији, након којег се, по причи једног свештеника, Владика Игњатије Мидић променуо за 360 степени. Из писма се веома лако може видети да Владика Иринеј бачки има нека сазнања о делу и раду возљубљеног брата Владике Игњатија и други епископа, али све то вешто крије. Невероватно је да Владика Иринеј именом и презименом помиње лица која су везана за Владику Игњатија а да на основу тога није уопште реаговао. Читајући ово, и посматрајући дело и рад Епископа Иринеја, стиче се утисак да се Владики Иринеју жури да га римокатолици што пре приме у своје редове јер по свему судећи он сам себе искључује из СПЦ. Уосталом, прочитајмо писмо па сами просудимо шта је Владика Иринеј Буловић овим писмом хтео да каже. ______________ Дакле, најгоре клевете које, нажалост прихватају слабоверни људи не размишљајући о последицама за живот Цркве. Ево и како то са слашћу коментаришу појединци са расколничке групације "Истина је само једна- Владика Артемије": Alex Vein NOVINAR.de » Vladika Ignatije Midić pored “Ravene” ima ženu i dete? | online novine koje zajedno s www.novinar.de Новинар.де су онлине новине које стварају и пишу посетиоци пре 6 ч. · Свиђа ми се · Прокоментариши · Подели Milos Jevdjovic воли ово. Војислав Пантић Хм, извор фејсбук. Колико је ово вјеродостојно, ипак са овим стварима се није шалити. Али, итекако бих волио да је ово све тачно, да већ једном пође "права чистка". пре 2 ч. · Свиђа ми се · 1 особа · ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ Мислиш да се на Фб износе свуда неистине?Опрости одавно се зна да већина наших епископа има и жене и децу,и шта је то сада толико чудно.Епископу Јовану Шумадијском,најмлађе дете трчкара по двору кажу његови епархијани.Дакле молим па видиш да у њима нема страха Божијег,да су безаконици невиђени. пре 2 ч. · Свиђа ми се · КИМ Цвејић Не морамо ни да се замарамо размишљајући о томе ко је и шта урадио, ако смо осетили да смо на правом путу, ако смо непоколебиви у нашој вери. Тада, једноставно, знамо то што Истина... каже, да у њима нема страха Божијег, да су безаконици невиђени и да се морамо чувати њих и општења са њима, без обзира на то шта је који од њих појединачно учинио. Свакако су у јереси. А ми треба да наставимо да храбро идемо путем којим смо кренули, уским, трновитим. пре 2 ч. · Свиђа ми се · 1 особа · Војислав Пантић Свако може откуцати допис и рећи да је то тако. Не сумњам, а нити спорим то да поједине Владике раде што раде и да су недостојни свог чина и да своје неистомишљенике покушавају да рашчине. Итекако се слажем да их треба разобличавати, али то мора да буде аргументовано, а на рекла казала. пре 2 ч. · Свиђа ми се · Momo Marinković Писмо има помало смисла, мада мислим да је далеко испод интелектуалног ниво Бачког, а сумњиво је и то што писмо није потписано. Прва два ултиматума јесу испуњена, али трећи није, што такође показује да то није дело Бачког, јер оно што он науми, он то и оствари! Мада су сумње у сваком случају оправдане, историја показује да су сви јересоисповедници живели нечистим животом, тако да основа за сумњу свакако има, мада се слажем са братом Војиславом, са непровереним информацијама на ову тему се не треба играти! пре 2 ч. · Свиђа ми се · ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ Па једино да сликамо Мидића са женом а није ни то проблем,ако се ми организујемо можемо све да набавимо онако сликовито,па нека народ види ко их води у јерес пре 2 ч. · Свиђа ми се · 3 особе/а · КИМ Цвејић То је одлична идеја. Гласам за! Пре око сат времена · Свиђа ми се · 1 особа · Andrija Rakočević Ovo mi liči kao obračun svim sredstvima. Radi sebe, dostojanstva svoje borbe ovakve stvari (sumnjiva pisma sa najgorim optužbama) treba izbjegavati. Progon vladike Artemija je dovoljno veliki prestup ba baca ljagu na njegove aktere. Iskreno ne bih ni volio da je pomenuto u pismu istina jer to je određeni stupanj posrnuća koji stvara osjećaj ogavnosti i prezira, a valjda kao narod se nismo sunovratili do te mjere. Пре око сат времена · Свиђа ми се · Данило Донале Пошто је почело одвајање жита од кукоља, онда до краја изгурати, истина је само једна и нема потребе за ћутањем, само праве информације износити и никог се не бојати, а горепоменутог браничевског првосвештеника треба разобличити.....Али само истину износити!!! Пре 58 мин. · Свиђа ми се · _____________ Наравно, права Црква се не бави лажима већ на истини и на чињеницама, лажи црква нема других адута осим лажи. Као што сам већ више пута поновио: Ово шта раде је позив на одстрел и то раде на веома провокативан начин: довољно је поменути Папу, заклане Србе у Хрватској, превођење православаца у римокатолицизам, измењене службе које су сада римокатоличке... и то вртити у круг до бесвести- док народ који није утврђен у својој вери наравно да олако пада на ове безочне клевете које немају везе са везом. Свакако, Црква ће увек ићи напред и неће стати и чекати- ко хоће да буде на Броду Спасења- добродошао је, а они који то не желе- нико их неће задржавати на силу, али се за сваког треба борити до последњег атома снаге, јер је највећа љубав и живот свој положити за пријатеље.
  10. У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја. Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор. Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве. Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка. Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије.
  11. По материјалима руских, украјинских и грчких црквених сајтова. У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја. Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор. Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве. Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка. Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...