Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ракић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Девети век на Балканском полуострву јесте век снажног мисионарског рада међу Словенима који је потицао из Византије. Тада су за мисионарске потребе Света браћа Кирило и Методије 881/882. године створили азбуку од 38 словних знака коју су назвали глагољица. Ова азбука је коришћена током превођења Светог писма на језике словенских племена, а нека од њих су била у саставу Првог бугарског царства. Нешто касније је Свети Климент, ученик Свете браће, од глагољице створио систем писмена са 44 словна знака названих ћирилица. Дело солунске Браће наставио је бугарски цар Борис (852-893) који је крстио Бугарску. Кирило и Методије и њихови настављачи превели су већи део Библије и извесан број богослужбених књига на словенски говорни језик бележећи их новоизграђеном азбуком. Књижевни словенски језик је створио револуцију међу словенским народима. Прва књига на словенском језику била је Јованово јеванђеље, а и остала три јеванђеља, Дела апостолска и Псалме Света браћа су превела пре поласка у Моравску 863. године. После Кирилове смрти 869. г. Методије је наставио са превођењем Библије, а тај велики подухват довршили су његови ученици. Стари завет је преведен са грчке Септуагинте, а језик при томе коришћен био је језик којим су говорили Словени из околине Солуна. За време владавине сина цара Бориса, Симеона (893-927), презвитер Григорије је добио налог да сачини други превод неких библијских књига, а обавио га је у Русији, где је било у употреби у Руској Цркви одомаћено Остромирово Јеванђеље, исписано 1056. године. У 14. веку је бугарски патријарх Јефтимије сачинио редакцију словенских превода. Године 1396. Бугарска је потпала под отоманску власт. Изум покретног штампарства (Гутенберг) омогућио је да се штампају и словенске књиге. Тако је у Трговишту у Румунији штампано мало Четворојеванђеље, а касније је објављено у Београду (Београдско јеванђеље, 1552. г.) и у Брашову. Псалтир штампан на словенском 1669. г. приредили су Исак Трајков родом из Софије и Кара Трифун из Скопља. Године 1895. г. А. И. Јацимирски извештава о једном рукопису Новога завета бугарске редакције пронађеном у манастиру Њамецу, а преписаном 1779. г. Текст је имао 150 страница исписаних у два стубца са по 35 редова, писан на народном бугарском језику. Овај језик се до 19. века у многоме одвојио од словенског језика, а азбука је сад садржавала мање слова, пошто је са 44 словна знака сведена на 32 слова. Иначе, употреба Библије на словенском језику била је ограничена на богослужења и теологију, па је обичан верник није могао читати, одн. схватати. До тада Свето писмо није било преведено на народни, књижевни језик Бугара. Британско и инострано библијско друштво основано је у Лондону 7. маја 1804. године, а само девет година касније, 14. јануара 1813, у Петрограду је основано Руско библијско друштво са кнезом Голицином на челу, а под покровитељством цара Александра. Додуше, најпре је било названо Петроградско библијско друштво, да би само годину дана касније било преименовано у Руско библијско друштво (28. септембра 1814). Управо ово Друштво је испитивало начине како да се Свето писмо преводи на словенске језике, па и на бугарски. Око 1806. године у Бугарској је епископ Враце Софроније објавио књигу под насловом Киријакодромон, што је била збирка недељних и празничних проповеди које је са грчког 1803. г. превео епископ Никифор Теотокос. Била је то прва савремена бугарска књига. Док ју је припремао за штампу Софроније је библијске цитате доносио на „простом бугарском“ језику, према преводу сачињеном са црквенословенског текста тзв. Московске Библије. Ово је био преседан у смислу што се одступило од црквенословенских цитата Светога писма и упослио тада њихов савремени бугарски језик, и то из разлога што обичан човек није схватао Библију на словенском. Посебно занимљиво је то што је у додатку објавио Оченаш из Лукиног јеванђеља на народном бугарском језику. Руско библијско друштво је најавило да ће објавити Свето писмо на бугарском већ 1815. г., што је било преурањено. Сарадник Руског библијског друштво В. Пинкертон пропутовао је јужну Европу од 1819. до 1820. да би размотрио могућност његовог превођења на савремене словенске језике, као и на грчки и турски. Док је трагао за преводиоцима на бугарски, митрополит трновски је препоручио извесног архимандрита Теодосија из манастира Бистрице близу Букурешта као могућег преводиоца Библије на бугарски. У међувремену је сазнао да је Теодосије већ започео са таквим преводом 1819.г., па је превод Матејевог јеванђеља био готов 1821. г., после рада на њему у трајању од годину дана. Ради коначне редакције текста преводилац је провео још шест месеци, па је у фебруару 1822. г. дозвољено да се одштампа 5.000 примерака у Петрограду. Нажалост, установљено је да овај превод има много граматичких грешака, а био је стилски незграпан, будући да је био под утицајем словенског предлошка. Нека места у тексту су била буквално иста као у оригиналном словенском, па су и пре штампања изнете сумње у исправност тога превода. Пинкертон је предложио да се објави 2.000 уместо 5.000 предвиђених примерака. Теодосије је стигао у Петроград из Сибина (Сибиу, Румунија) у пратњи двојице ђакона да нагледају штампање, и овде је тражио да се објаве упоредо словенски и бугарски превод. Тако је у Петрограду у новембру 1823. г. објављено 2.000 примерака Матејевог јеванђеља. Децембра 1825. г. трновски митрополит Иларион изјавио је да је неки превод Новога завета припремио неки учитељ из Враце и да је за тај труд тражио 5000 пјастера. Превод су размотрили стручњаци и пронашли да је нетачан, па је Иларион тај превод одбио и за исти подухват предложио друга два преводиоца из своје епархије. Сапуновов превод Четворојеванђеља Самостални покушај превода Новога завета започео је Петар Сапунов са својим братом Серафимом; они су 1828. г. објавили Четворојеванђеље у букурештанској митрополијској штампарији у Влашкој 2. децембра 1824. г. Превод је сачињен са грчког. Серафим је знао грчки и словенски, па ипак је у неким случајевима давао предност словенским речима над бугарским. Као предлошци коришћени су грчки, влашки (румунски) и словенски текст Јеванђеља. Овај превод је био објављен пре него што је Теодосије отпочео свој рад 1820. г. Међутим, књига је услед недостатка финансијских средстава била штампана тек после десетак година. Идеја је била да се објави само Четворојеванђеље и добије новац како би се одштампао потпуни Нови завет. Нажалост, Сапунов није почео на време са штампањем, а у међувремену је умро његов брат Серафим, и после дужих оклевања, 1828.г., објављено је 1.200 примерака Четворојеванђеља. Премда је сав Нови завет био преведен, штампано је само Четворојеванђеље на једноставној хартији. Ускоро затим објављена су Дела апостолска и Откривење Јованово. Пошто је 1834. године трновски протосинђел потврдио да је превод сачињен на добром бугарском језику, Британско и инострано библијско друштво откупило је 800 примерака, док је сам Сапунов распродао 400 примерака по цени од 10 пјастера. Затим је 1835. г. Библијско друштво добило понуду да објави део Новога завета у преводу Сапунова у 5.000 примерака. Нажалост, овај превод је имао много лингвистичких грешака и није био добро примљен у народу, па ни међу проповедницима. Превод Новога завета Неофита Рилског (1835) Епископ трновски Иларион препоручио је Неофита (Петрова) Рилског да сачини превод целог Новога завета. Почетком октобра 1835. г. Неофит је прихватио понуду и сместа почео са превођењем. Књига је објављена под насловом „Новиј Завет Господа нашего Иисуса Христа / сега ново преведенниј от славенскаго на болгарскиј јазик от Неофита иеромонаха П.П. Рилца и с прилежанием прегледан и одобрен от преосвјаштеннејшаго и премудраго митрополита Терновскаго Г. Г. Илариона. Смирна: тип. А. Дамианова и содружества 1840. “ (превод је завршен већ 1836.г.). За овај превод је плаћено 5.000 турских гроша. Нови завет је, дакле, објављен, у издању Британског и иностраног библијског друштва, у 5.000 примерака у Смирни куда је штампарију са словима бугарске азбуке послало то Библијско друштво. Превод је наишао на добар пријем и разаслан је по свим бугарским заједницама у Турској, тако да је 1844. г. доштампан тираж од 3.000 примерака. Цариградска патријаршија је одмах негативно реаговала сматрајући да је то протестантски превод Новога завета и тражила одштампане примерке ради уништења, док је народ одбијао да из руку испусти ову књигу. Забележено је да је пловдивски митрополит био наредио конфискацију свих примерака у његовом граду. Слично је било и у другим местима. Патријаршија је овај потез правдала грешкама у преводу, док је прогон књиге само подстакао народно интересовање за овај превод, па је Нови завет потпуно растурен. Друго издање је објављено у Смирни 1850. г. уз незнатне исправке издања из 1840. г. Уследило је ново издање 1853. г. у 15.000 примерака, од којих је хиљаде примерака сместа послато у Бугарску, а две хиљаде примерака послано у Ужинџово на тамошњи народни сајам. Четврто издање из 1857. г. у Букурешту први пут је објављено коришћењем грађанских слова. Године 1859. штампана су још два издања, једно у Букурешту, а друго у Лондону. Године 1866. објављено је у Цариграду џепно издање са текстом који је редиговао неки Енглез Елиас Ригз (Elias Riggs) из Британског друштва. Нови завет је редигован и штампан укупно девет пута (1840, 1850, 1853, 1857, два пута 1859, два пута 1860 и два пута 1867). Фотинов покушај превођења Негде око 1839. г. Британско и инострано библијско друштво покушало је да умоли Константина Фотинова да преведе јеванђеља. Међутим, Фотинов је преводио уз комбиновање доброг књижевног језика и лошег познавања црквенословенског, па народ то није добро схватао, те га је Библијско друштво одбацило као неодговарајуће. Превод целога Светога писма До 1840. г. бугарски језик се умногоме изменио; (источни) трновски дијалект је увелико прихваћен у западном делу земље. С обзиром на то да је Нови завет раније био преведен на западном дијалекту, морала се обавити његова редакција. Константин Фотинов, заједно са често заборављаним Стојином (Савом) Илијевим Радуловим преузео је на себе ту редакцију, да превод из 1840. г. пренесе на источни дијалект. Фотинов је радио и на познијим издањима, па се на молбу Библијског друштва подухватио превода појединих библијских одломака за једно америчко Библијско друштво. На преводу Старога завета радио је између 1851. и 1858. г. Превод Псалама је објавио у Смирни 1855. године, да би уследило издање превода Прича Соломонових, Проповедника и Петокњижја у Цариграду. Стављено му је у налог да ове књиге, као и друге старозаветне књиге, преведе с јеврејског оригинала. А зна се да се зборник библијских књига у јеврејској Библији разликује од истог зборника у словенској Библији. Да би обавио до краја свој превод Фотинов се преселио у Цариград, где је ускоро умро 28. новембра 1858. г. Претходно је Библијско друштво позвало зналца бугарског језика Христодула Костовича (Сичан Николов) да му помогне у раду, па је 1860. г. објављена прва свеска Старога завета са Мојсијевим књигама. Ускоро после проглашења Бугарске егзархије 1870. године Библијско друштво је ангажовало познатог бугарског писца и песника Петка Рачова Славејкова из Тријавне да обави ревизију Неофитовог превода Новога завета. Исте те године објављена је и друга свеска Старога завета. Током целе 1863. г. Славејко је радио на поправци Неофита у сарадњи са једним другим библијским стручњаком по имену Стојан Михаиловски, као петим чланом Библијског редакцијског тима. Постојећи превод Старога завета на бугарском дело је бугарских стручњака, док су амерички и британски мисионари који их је било по Турској помагали у редакцији превода Новога завета. Прва редакција превода Старога завета била је окончана 10. октобра 1863. док је Костов радио на поправци Славејкове редакције Неофитовог превода Новога завета. Године 1864. Славејков је отпутовао у Цариград, где је тим стручњака завршио с преводом и извршио лектуру у првој половини исте те године. Ревизија Новога завета је завршена до 1865. и његово ново издање је објављено 1866. г. До овог времена умногоме су тражени делови Светога писма и штампана издања Новога завета, па је, рецимо, само у року од месец дана у Пловдиву продато 3.624 примерака Новога завета или у Старој Загори у истом периоду 800 примерака. Средином 1867. распродане су прве три свеске Старога завета и приређено је ново издање. Иначе, 1865. г. обављена је коначна редакција Новога завета да би уследила редакција и Старога завета како би текст одражавао савремени бугарски језик. Године 1867. уз помоћ Америчког библијског друштва у Њујорку штампана су два издања Новога завета, једно на новобугарском и једно на црквенословенском; штампано је и једно издање са упоредним бугарским и црквенословенским текстовима. После дуже од 12 година напорног рада, први пут је у Цариграду објављена цела Библија на бугарском у 3.600 примерака. Датум штампања је наведен на првој страници књиге: Јун 1871. Објављена је у два облика: великим и малим словима, а оба издања са упоредним местима. Издање са великим словима штампано је у осам свезака на укупно 1. 060 страница. Ова Библија је позната као ЦариградскаБиблија: Библиа, сиреч, Свјаштенно-то Писание на Ветхиј и Новиј Завет: верно и точно преведено от првообразно-то. Цариград: книгопеч. на А. Х. Бојаџијана, 1871 (а треће издање објављено је исто у Цариграду 1874. г.). Први примерак из књиговезнице стигао је у Стару Загору у јуну 1871. Услед своје популарности цела Библија је поново штампана исте 1871. г. да би уследило још неколико издања. До 1879. г. број штампаних и распродатих Цариградских Библија износио је 6.572 свеске. Ускоро су уследили Симфонија четворојеванђеља (236 странице – Цариград 1880), Речник (Словар) Светога Писма (620 страница – Цариград 1884), и Коментари на Нови Завет (у 3 тома – 1894-1898), а све их припремило Библијско друштво. Ревидирани превод Библије објављен је 1891. г., као и 1906. године. Бугарска Библија у 20. веку До Првог светског рата Библија је често издавана са малим поправкама. Тако је Марково јеванђеље са илустрацијама у боји објављено већ у првој деценији тог века. Америчко библијско друштво је штампало Нови завет у Њујорку 1906. г., а Британско библијско друштво је штампало паралелно енглески и бугарски текст Новога завета у Берлину 1909, Лукино јеванђеље у Лондону 1912, а Нови завет посебно и цело Свето писмо у Цариграду 1912. док је Псалтир објављен у Лондону 1913. године. После Првог светског рата Америчко библијско друштво је објавило у Њујорку 1918. г. специјално издање ревидираног превода Библије из 1912. године. Поправка Четворојеванђеља, започета тимски 1913. и настављена за време рата, уз учешће бугарских библиста М.Т. Добрвског и Ј.Ј. Сеханова, као и америчких протестаната, објављена је у Придворној печатници у Софији 1921. у издању Британског и иностраног библијског друштва. Исте године такође у Софији штампано је 20.000 примерака потпуно поправљеног превода Новога завета. У међувремену је топографска копија бугарске Библије објављена у Цариграду, а затим је 1923. објављено друго издање поправљеног Новога завета из 1921. у Софији. Исте године је цела Библија, која је садржавала исправљен текст Новога завета из 1921. г. на новом правопису, као и сам Стари завет на старобугарском правопису, објављена у Придворној печатници у Софији у издању Британског и иностраног библијског друштва. Године 1924. уследило је издање потпуне Библије. Од 1925. до 1926. цариградско издање Библије у 8 свезака објавило је у једној књизи Њујоркшко библијско друштво у Њујорку. Издање поправљеног Новога завета (1933) и Библије (1940) од стране Британског и иностраног библијског друштва и Јовановог Јеванђеља у Њујорку (1940) од Америчког библијског друштва садржавао је само минималне промене оног издања из 1924. године. У време комунистичке власти (1944-1989) није било могућно превођење и штампање Библије, мада је она и даље штампана у иностранству и тајно уношена. Између више познатих и непознатих издања наводимо Женевску топографску Библију у издању Сједињених библијских друштава 1951. г., њено лондонско издање 1965, Њујоркшко издање Новога завета и потпуне Библије 1981. године. Са падом Берлинског зида 1989. г. више мисионарских друштава радило је на новом преводу Библије на бугарском, па је 1993. г. нека протестантска издавачка кућа „Верен“ издала ревидирани текст Новога завета. Потпуна Библија по благослову Бугарске Православне Цркве објављена је 1995. г., да би уследило неколико топографских издања и ревидираних потпуних протестантских библија. Спомињемо издање Светога писма Бугарског библијског друштва, Библијског савеза и издавачке куће „Верен“. Уз то је 2002. године Бугарско библијско друштво објавило нови превод Новога завета, да би се касније изнашло да је за предложак имао руски православни превод, а не грчки изворник, па га протестанти у тој земљи не цене много. Такође је 2002. године тзв. „Отворена Библија“ сачинила нови превод Новога завета на којем је радио тим преводилаца држећи се блиског текста ревидиране протестантске Библије из 1924/1940. године. Најзад, 2005. г. објављено је интерлинеарно издање грчког и бугарског текста према Скривенеровом (Scrivener) textus receptus-у. Нажалост, у покушају да се блиско држе Цариградске Библије њени преводиоци су поновили многе грешке својих колега из прошлог века. Протођакон Радомир Ракић *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019 Извор: Српска Православна Црква
  2. Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа. Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности. Начинимо напор и погледајмо реалности у очи. Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм. Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961. Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама. Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе. Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже. Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата). Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања.
  3. Након повратка у образовни систем, верска настава се и даље, после нешто више од 15 година, доживљава као нови предмет, који је најмлађи и најкасније је ушао у школске кабинете. На послетку, доживљава се од најнеукијих међу просветним радницима као предмет који је потпуно новотарски уведен некаквим измишљеним реформама, које се скоро двадесет година ваљају и прежвакавају од стране министара просвете. Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа. Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности. Начинимо напор и погледајмо реалности у очи. Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм. Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961. Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама. Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе. Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже. Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата). Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања. View full Странице
  4. Флоскула „реформе у школству“ откад знам за себе користи се да би се маскирало лоше чињенично стање: да се у школство као и у културу и уметност готово ни не улаже, да ове заузимају зачеље државне стратегије размишљања о генерацијама које ће доћи. Од фонда термина који се тичу реформи у школству у последње време као велике речи узимају се две: рационализација и дигитализација образовања. Прва реч улива сигурност у то да неко заиста има планове доброг домаћина, који је рационалан и зна шта и како ваља чинити, а друга нас повезује са свим оним што је модерно и што Србију, коначно, води на пут ка развијеним и из уста интелектуалне псеудо-елите Србије многоопеваним, земљама Западног света. Како да не! Ове идејне и стратешке пројекте под називима рационализација и дигитализација ваља читати онако како се фактички догађају на терену – у школама. Први од ова два појма, рационализација, са сублималним ефектом се користи у пару са забринутошћу над белом кугом у Србији, те конкретно рационализација значи затварање школа тамо/онде где нема довољно ученика. Тачније, отпуштање просветних радника и стављање на чувену листу технолошких вишкова. На тој листи се ваља добро позиционирати. Само, овде нису јасне макар две ствари. Једна је како то да се у великим школама које имају и већи број пријављене деце за упис не отварају (или се ретко и уз велике муке и компликације отварају) нова одељења, али се зато по веома једноставном поступку смањује број одељења тамо где формално број уписане деце јесте у генерацији нешто, не и знатно, нижи од очекиваног. О назначеном пожељном броју од око 30 ученика у одељењу вреди расправаљати на другом месту. Друго: откуда то да паралелно са смањењем одељења и затварањем школа услед те беле куге имамо у последње време експанзију приватних основних и средњих школа (и гимназија, и стручних школа)? Употреба другог термина, дигитализације, нарочито је забрињавајућа, будући да овде по среди није остваривање квалитетне наставе путем коришћења погодности информационих технологија, већ је овде реч о једној могућој веома квалитетно маскираној лажи. Можда ће вам звучати крајње чудно ово што ћу изнети о дигитализацији, а то је да она уствари представља централизовану базу података свих запослених у образовном систему Србије, као и свих ученика. Наравно, са свим поверљивим подацима о њима. Како се све ово одвија? Дигитализација у школству се практично спроводи на два велика пројекта. Један се зове Доситеј и он представља централизовану базу података свих запослених у просвети са свим пратећим подацима о запосленом. Информације обухватају спектар од јединственог матичног броја, преко дипломе коју је наставник стекао, до процента и фонда часова са којим текуће године ради. План је да се ова база са административних података даље усавршава и до увида у финансије запослених у просвети. Путем овакве централизације података рационализација у просвети (читај: отпуштање запослених и стављање на листу технолошких вишкова) одвија се значајно ефикасније, брже и учинковитије. Други велики пројекат Министарства просвете у оквиру дигитализације зове се Електронски дневник. На овај начин ћемо рећи збогом папирним књигама, дневницима и читав садржај почећемо згодно да уносимо у такође централизовану базу, под називом есДневник. Да се разумемо, у овај дневник се не уносе само наставне јединице, одсутни ученици, оцене ђака и опомене. У овај дневник се уносе и баш сви подаци везани за конкретног ученика. Све је то већ постојало раније у папирним дневницима. Сада је ствар у томе да су подаци о ученицима на нивоу Србије обједињени на једном месту. Зашто је ово лоше и забрињавајуће? Зато што неометано и без постојеће правне регулативе даје могућност да се овакви подаци злоупотребљавају. Један од могућих сценарија је и онај који се тиче гурања приче о дуалном образовању (превазиђеном систему са много мана, како се и у Немачкој показало). И овај термин ћу исто превести на разумљив језик. Дуално образовање уствари омогућава да дете са 15 година почне да ради. Конкретно, са централизованом базом података о ученицима средњих школа у електронском дневнику, моћи ће тачно да се израчуна који је то број младе радне снаге од око 15 година, која ће моћи, рецимо, за Немачку да саставља делове за неки апарат, а за шта ће бити награђена платом. И немојмо се заваравати да ће неко децу плаћати и добро награђивати за рад. Питам се којим путем смо заправо пошли ако ћемо сопствену децу слати у надничаре дуалног типа! Предвиђања Ноама Чомског о економским колонизаторима света друге половине 20. века нарочито су на овом месту значајна. Он, наиме, још осамдесетих година прошлог века говори о томе да је западни економски колонизатор између осталог и до сржи расиста, те да му је далеко више по укусу јефтина радна снага коју би потражио међу становницима неразвијених европских земаља. Они, поред тога што су бели, налазе се на далеко вишем ступњу образовања и хигијене од јефтине радне снаге црне, кафене и жуте пути. Кредитним клијентима Светске банке као залог не остаје ништа друго да понуде до ресурса радне снаге сопствене земље. Видимо да су национални пројекти наше земље у том погледу оквирно покренути, макар што се образовања тиче. Наше је само да поспешимо размножавање. Извор: Теологија.нет
  5. После Кирилове смрти 869. г. Методије је наставио са превођењем Библије, а тај велики подухват довршили су његови ученици. Стари завет је преведен са грчке Септуагинте, а језик при томе коришћен био је језик којим су говорили Словени из околине Солуна. За време владавине сина цара Бориса, Симеона (893-927), презвитер Григорије је добио налог да сачини други превод неких библијских књига, а обавио га је у Русији, где је било у употреби у Руској Цркви одомаћено Остромирово Јеванђеље, исписано 1056. године. У 14. веку је бугарски патријарх Јефтимије сачинио редакцију словенских превода. Године 1396. Бугарска је потпала под отоманску власт. Изум покретног штампарства (Гутенберг) омогућио је да се штампају и словенске књиге. Тако је у Трговишту у Румунији штампано мало Четворојеванђеље, а касније је објављено у Београду (Београдско јеванђеље, 1552. г.) и у Брашову. Псалтир штампан на словенском 1669. г. приредили су Исак Трајков родом из Софије и Кара Трифун из Скопља. Године 1895. г. А. И. Јацимирски извештава о једном рукопису Новога завета бугарске редакције пронађеном у манастиру Њамецу, а преписаном 1779. г. Текст је имао 150 страница исписаних у два стубца са по 35 редова, писан на народном бугарском језику. Овај језик се до 19. века у многоме одвојио од словенског језика, а азбука је сад садржавала мање слова, пошто је са 44 словна знака сведена на 32 слова. Иначе, употреба Библије на словенском језику била је ограничена на богослужења и теологију, па је обичан верник није могао читати, одн. схватати. До тада Свето писмо није било преведено на народни, књижевни језик Бугара. Британско и инострано библијско друштво основано је у Лондону 7. маја 1804. године, а само девет година касније, 14. јануара 1813, у Петрограду је основано Руско библијско друштво са кнезом Голицином на челу, а под покровитељством цара Александра. Додуше, најпре је било названо Петроградско библијско друштво, да би само годину дана касније било преименовано у Руско библијско друштво (28. септембра 1814). Управо ово Друштво је испитивало начине како да се Свето писмо преводи на словенске језике, па и на бугарски. Око 1806. године у Бугарској епископ Враце Софроније објавио књигу под насловом Киријакодромон, што је била збирка недељних и празничних проповеди које је са грчког 1803. г. превео епископ Никифор Теотокос. Била је то прва савремена бугарска књига. Док ју је припремао за штампу Софроније је библијске цитате доносио на „простом бугарском“ језику, према преводу сачињеном са црквенословенског текста тзв. Московске Библије. Ово је био преседан у смислу што се одступило од црквенословенских цитата Светога писма и упослио тада њихов савремени бугарски језик, и то из разлога што обичан човек није схватао Библију на словенском. Посебно занимљиво је то што је у додатку објавио Оченаш из Лукиног јеванђеља на народном бугарском језику. Руско библијско друштво је најавило да ће објавити Свето писмо на бугарском већ 1815. г, што је било преурањено. Сарадник Руског библијског друштво В. Пинкертон пропутовао је јужну Европу од 1819. до 1820. да би размотрио могућност његовог превођења на савремене словенске језике, као и на грчки и турски. Док је трагао за преводиоцима на бугарски, митрополит трновски је препоручио извесног архимандрита Теодосија из манастира Бистрице близу Букурешта као могућег преводиоца Библије на бугарски. У међувремену је сазнао да је Теодосије већ започео са таквим преводом 1819.г., па је превод Матејевог јеванђеља био готов 1821. г., после рада на њему у трајању од годину дана. Ради коначне редакције текста преводилац је провео још шест месеци, па је у фебруару 1822. г. дозвољено да се одштампа 5.000 примерака у Петрограду. Нажалост, установљено је да овај превод има много граматичких грешака, а био је стилски незграпан, будући да је био под утицајем словенског предлошка. Нека места у тексту су била буквално иста као у оригиналном словенском, па су и пре штампања изнете сумње у исправност тога превода. Пинкертон је предложио да се објави 2.000 уместо 5.000 предвиђених примерака. Теодосије је стигао у Петроград из Сибина (Сибиу, Румунија) у пратњи двојице ђакона да нагледају штампање, и овде је тражио да се објаве упоредо словенски и бугарски превод. Тако је у Петрограду у новембру 1823. г. објављено 2.000 примерака Матејевог јеванђеља. Децембра 1825. г. трновски митрополит Иларион изјавио је да је неки превод Новога завета припремио неки учитељ из Враце и да је за тај труд тражио 5000 пјастера. Превод су размотрили стручњаци и пронашли да је нетачан, па је Иларион тај превод одбио и за исти подухват предложио друга два преводиоца из своје епархије. Сапуновов превод Четворојеванђеља Самостални покушај превода Новога завета започео је Петар Сапунов са својим братом Серафимом; они су су 1828. г. објавили Четворојеванђеље у букурештанској митрополијској штампарији у Влашкој 2. децембра 1824. г. Превод је сачињен са грчког. Серафим је знао грчки и словенски, па ипак је у неким случајевима давао предност словенским речима над бугарским. Као предлошци коришћени су грчки, влашки (румунски) и словенски текст Јеванђеља. Овај превод је био објављен пре него што је Теодосије отпочео свој рад 1820. г. Међутим, књига је услед недостатка финансијских средстава била штампана тек после десетак година. Идеја је била да се објави само Четворојеванђеље и добије новац како би се одштампао поптуни Нови завет. Нажалост, Сапунов није почео на време са штампањем, а у међувремену је умро његов брат Серафим, и после дужих оклевања, 1828.г., објављено је 1.200 примерака Четворојеванђеља. Премда је сав Нови завет био преведен, штампано је само Четворојеванђеље на једноставној хартији. Ускоро затим објављена су Дела апостолска и Откривење Јованово. Пошто је 1834. године трновски протосинђел потврдио да је превод сачињен на добром бугарском језику, Британско и инострано библијско друштво откупило је 800 примерака, док је сам Сапунов распродао 400 примерака по цени од 10 пјастера. Затим је 1835. г. Библијско друштво добило понуду да објави део Новога завета у преводу Сапунова у 5.000 примерака. Нажалост, овај превод је имао много лингвистичких грешака и није био добро примљен у народу, па ни међу проповедницима. Превод Новога завета Неофита Рилског (1835) Епископ трновски Иларион препоручио је Неофита (Петрова) Рилског да сачини превод целог Новога завета. Почетком октобра 1835. г. Неофит је прихватио понуду и сместа почео са превођењем. Књига је објављена под насловом „Новиј Завет Господа нашего Иисуса Христа / сега ново преведенниј от славенскаго на болгарскиј јазик от Неофита иеромонаха П.П. Рилца и с прилежанием прегледан и одобрен от преосвјаштеннејшаго и премудраго митрополита Терновскаго Г. Г. Илариона. Смирна: тип. А. Дамианова и содружества 1840. “ (превод је завршен већ 1836.г.). За овај превод је плаћено 5.000 турских гроша. Нови завет је, дакле, објављен, у издању Британског и иностраног библијског друштва, у 5.000 примерака у Смирни куда је штампарију са словима бугарске азбуке послало то Библијско друштво. Превод је наишао на добар пријем и разаслан је по свим бугарским заједницама у Турској, тако да је 1844. г. доштампан тираж од 3.000 примерака. Цариградска патријаршија је одмах негативно реаговала сматрајући да је то протестантски превод Новога завета и тражила одштампане примерке ради уништења, док је народ одбијао да из руку испусти ову књигу. Забележено је да је пловдивски митрополит био наредио конфискацију свих примерака у његовом граду. Слично је било и у другим местима. Патријаршија је овај потез правдала грешкама у преводу, док је прогон књиге само подстакао народно интересовање за овај превод, па је Нови завет потпуно растурен. Друго издање је објављено у Смирни 1850. г. уз незнатне исправке издања из 1840. г. Уследило је ново издање 1853. г. у 15.000 примерака, од којих је хиљаде примерака сместа послато у Бугарску, а две хиљаде примерака послано у Ужинџово на тамошњи народни сајам. Четврто издање из 1857. г. у Букурешту први пут је објављено коришћењем грађанских слова. Године 1859. објављена су још два издања, једно у Букурешту, а друго у Лондону. Године 1866. објављено је у Цариграду џепно издање са текстом који је редиговао неки Енглез Елиас Ригз ( Elias Riggs) из Британског друштва. Нови Завет је редигован и штампан укупно девет пута (1840, 1850, 1853, 1857, два пута 1859, два пута 1860 и два пута 1867). Фотинов покушај превођења Негде око 1839. г. Британско и инострано библијско друштво покушало је да умоли Константина Фотинова да преведе јеванђеља. Међутим, Фотинов је преводио уз комбиновање доброг књижевног језика и лошег познавања црквенословенског, па народ то није добро схватао, те га је Библијско друштво одбацило као неодговарајуће. Превод целога Светога писма До 1840. г. бугарски језик се умногоме изменио; (источни) трновски дијалект је увелико прихваћен у западном делу земље. С обзиром на то да је Нови завет раније био преведен на западном дијалекту, морала се обавити његова редакција. Константин Фотинов, заједно са често заборављаним Стојином (Савом) Илијевим Радуловим преузео је на себе ту редакцију, да превод из 1840. г. пренесе на источни дијалект. Фотинов је радио и на познијим издањима, па се на молбу Библијског друштва подухватио превода појединих библијских одломака за једно америчко Библијско друштво. На преводу Старога завета радио је између 1851. и 1858. г. Превод Псалама је објавио у Смирни 1855. године, да би уследило издање превода Прича Соломонових, Проповедника и Петокњижја у Цариграду. Стављено му је у налог да ове књиге, као и друге старозаветне књиге, преведе с јеврејског оригинала. А зна се да се зборник библијских књига у јеврејској Библији разликује од истог зборника у словенској Библији. Да би обавио до краја свој превод Фотинов се преселио у Цариград, где је ускоро умро 28. новембра 1858. г. Сада је Библијско друштво позвало зналца бугарског језика Христодула Костовича (Сичан Николов) да му помогне у раду, па је 1860. г. објављена је прва свеска Старога завета са Мојсијевим књигама. Ускоро после проглашења Бугарске егзархије 1870. године Библијско друштво је ангажовало познатог бугарског писца и песника Петка Рачова Славејкова из Тријавне да обави ревизију Неофитовог превода Новога завета. Исте те године објављена је и друга свеска Старога Завета. Током целе 1863. г. Славејко је радио на поправци Неофита у сарадњи са једним другим библијским стручњаком по имену Стојан Михаиловски, као петим чланом Библијског редакцијског тима. Постојећи превод Старога завета на бугарском дело је бугарских стручњака, док су амерички и британски мисионари који их је било по Турској помагали у редакцији превода Новога завета. Прва редакција превода Старога завета била је окончана 10. октобра 1863. док је Костов радио на поправци Славејкове редакције Неофитовог превода Новога завета. Године 1864. Славејков је отпутовао у Цариград, где је тим стручњака завршио с преводом и извршио лектуру у првој половини исте те године. Ревизија Новога завета је завршена до 1865. и његово ново издање је објављено 1866. г. До овог времена умногоме су тражени делови Светога писма и штампана издања Новога завета, па је, рецимо, само у року од месец дана у Пловдиву продато 3.624 примерака Новога завета или у Старој Загори у истом периоду 800 примерака. Средином 1867. распродане су прве три свеске Старога завета и приређено је ново издање. Иначе, 1865. г. обављена је коначна редакција Новога завета да би уследила редакција и Старога завета како би текст одражавао савремени бугарски језик. Године 1867. уз помоћ Америчког библијског друштва у Њујорку штампана су два издања Новога завета, једно на новобугарском и једно на црквенословенском; штампано је и једно издање са упоредним бугарским и црквенословенским текстовима. После дуже од 12 година напорног рада, први пут је у Цариграду објављена цела Библија на бугарском у 3.600 примерака. Датум штампања је наведен на првој страници књиге: Јун 1871. Објављена је у два облика: великим и малим словима, а оба издања са упоредним местима. Издање са великим словима штампано је у осам свезака на укупно 1. 060 страница. Ова Библија је позната као Цариградска Библија: Библиа, сиреч, Свјаштенно-то Писание на Ветхиј и Новиј Завет: верно и точно преведено от првообразно-то. Цариград: книгопеч. на А. Х. Бојаџијана, 1871 (а треће издање објављено је исто у Цариграду 1874. г.). Први примерак из књиговезнице стигао је у Стару Загору у јуну 1871. Услед своје популарности цела Библија је поново штампана исте 1871. г. да би уследило још неколико издања. До 1879. г. број штампаних и распродатих Цариградских Библија износио је 6.572 свеске. Ускоро су уследили Симфонија четворојеванђеља (236 странице – Цариград 1880), Речник (Словар) Светога Писма (620 страница - Цариград 1884), и Коментари на Нови Завет (у 3 тома – 1894-1898), а све их припремило Библијско друштво. Ревидирани превод Библије објављен је 1891. г., као и 1906. године. Бугарска Библија у 20. веку До Првог светског рата Библија је често издавана са малим поправкама. Тако је Марково јеванђеље са илустрацијама у боји објављено већ у првој деценији тог века. Америчко библијско друштво је штампало Нови завет у Њујорку 1906. г., а Британско библијско друштво је штампало паралелно енглески и бугарски текст Новога завета у Берлину 1909, Лукино јеванђеље у Лондону 1912, а Нови завет посебно и цело Свето Писмо у Цариграду 1912. док је Псалтир објављен у Лондону 1913. године. После Првог светског рата Америчко библијско друштво је објавило у Њујорку 1918. г. специјално издање ревидираног превода Библије из 1912. године. Поправка Четворојеванђеља, започета тимски 1913. и настављена за време рата, уз учешће бугарских библиста М.Т. Добрвског и Ј.Ј. Сеханова, као и америчких протестаната, објављена је у Придворној печатници у Софији 1921. у издању Британског и иностраног библијског друштва. Исте године такође у Софији штампано је 20.000 примерака потпуно поправљеног превода Новога завета. У међувремену је топографска копија бугарске Библије објављена у Цариграду, а затим је 1923. објављено друго издање поправљеног Новога завета из 1921. у Софији. Исте године је цела Библија, која је садржавала исправљен текст Новога завета из 1921. г. на новом правопису, као и сам Стари завет на старобугарском правопису, објављена у Придворној печатници у Софији у издању Британског и иностраног библијског друштва. Године 1924. уследило је издање потпуне Библије. Од 1925. до 1926. цариградско издање Библије у 8 свезака објавило је у једној књизи Њујоркшко библијско друштво у Њујорку. Издање поправљеног Новога завета (1933) и Библије (1940) од стране Британског и иностраног библијског друштва и Јовановог Јеванђеља у Њујорку (1940) од Америчког библијског друштва садржавао је само минималне промене оног издања из 1924. године. У време комунистичке власти (1944-1989) није било могућно превођење и штампање Библије, мада је она и даље штампана у иностранству и тајно уношена. Између више познатих и непознатих издања наводимо Женевску топографску Библију у издању Сједињених библијских друштава 1951. г., њено лондонско издање 1965, Њујоршко издање Новога завета и потпуне Библије 1981. године. Са падом Берлинског зида 1989. г. више мисионарских друштава радило је на новом преводу Библије на бугарском, па је 1993. г. нека протестантска издавачка кућа „Верен“ издала ревидирани текст Новога завета. Потпуна Библија по благослову Бугарске Православне Цркве објављена је 1995. г., да би уследило неколико топографских издања и ревидираних потпуних протестантских библија. Спомињемо издање Светога писма Бугарског библијског друштва, Библијског савеза и издавачке куће „Верен“. Уз то је 2002. године Бугарско библијско друштво објавило нови превод Новога завета, да би се касније изнашло да је за предложак имао руски православни превод, а не грчки изворник, па га протестанти у тој земљи не цене много. Такође је 2002. године тзв. „Отворена Библија“ сачинила нови превод Новога завета на којем је радио тим преводилаца држећи се блиског текста ревидиране протестантске Библије из 1924/1940. године. Најзад, 2005. г. објављено је интерлинеарно издање грчког и бугарског текста према Скривенеровом (Scrivener) textus receptus-у. Нажалост, у покушају да се блиско држе Цариградске Библије њени преводиоци су поновили многе грешке својих колега из прошлог века. протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква
  6. Девети век на Балканском полуострву јесте век снажног мисионарског рада међу Словенима који је потицао из Византије. Тада су за мисионарске потребе Света браћа Кирило и Методије 881/882. године створили азбуку од 38 словних знака коју су назвали глагољица. Ова азбука је коришћена током превођења Светог писма на језике словенских племена, а нека од њих су била у саставу Првог бугарског царства. Нешто касније је Свети Климент, ученик Свете браће, од глагољице створио систем писмена са 44 словна знака названих ћирилица. Дело солунске Браће наставио је бугарски цар Борис (852-893) који је крстио Бугарску. Кирило и Методије и њихови настављачи превели су већи део Библије и извесан број богослужбених књига на словенски говорни језик бележећи их новоизграђеном азбуком. Књижевни словенски језик је створио револуцију међу словенским народима. Прва књига на словенском језику била је Јованово јеванђеље, а и остала три јеванђеља, Дела апостолска и Псалме Света браћа су превела пре поласка у Моравску 863. године. После Кирилове смрти 869. г. Методије је наставио са превођењем Библије, а тај велики подухват довршили су његови ученици. Стари завет је преведен са грчке Септуагинте, а језик при томе коришћен био је језик којим су говорили Словени из околине Солуна. За време владавине сина цара Бориса, Симеона (893-927), презвитер Григорије је добио налог да сачини други превод неких библијских књига, а обавио га је у Русији, где је било у употреби у Руској Цркви одомаћено Остромирово Јеванђеље, исписано 1056. године. У 14. веку је бугарски патријарх Јефтимије сачинио редакцију словенских превода. Године 1396. Бугарска је потпала под отоманску власт. Изум покретног штампарства (Гутенберг) омогућио је да се штампају и словенске књиге. Тако је у Трговишту у Румунији штампано мало Четворојеванђеље, а касније је објављено у Београду (Београдско јеванђеље, 1552. г.) и у Брашову. Псалтир штампан на словенском 1669. г. приредили су Исак Трајков родом из Софије и Кара Трифун из Скопља. Године 1895. г. А. И. Јацимирски извештава о једном рукопису Новога завета бугарске редакције пронађеном у манастиру Њамецу, а преписаном 1779. г. Текст је имао 150 страница исписаних у два стубца са по 35 редова, писан на народном бугарском језику. Овај језик се до 19. века у многоме одвојио од словенског језика, а азбука је сад садржавала мање слова, пошто је са 44 словна знака сведена на 32 слова. Иначе, употреба Библије на словенском језику била је ограничена на богослужења и теологију, па је обичан верник није могао читати, одн. схватати. До тада Свето писмо није било преведено на народни, књижевни језик Бугара. Британско и инострано библијско друштво основано је у Лондону 7. маја 1804. године, а само девет година касније, 14. јануара 1813, у Петрограду је основано Руско библијско друштво са кнезом Голицином на челу, а под покровитељством цара Александра. Додуше, најпре је било названо Петроградско библијско друштво, да би само годину дана касније било преименовано у Руско библијско друштво (28. септембра 1814). Управо ово Друштво је испитивало начине како да се Свето писмо преводи на словенске језике, па и на бугарски. Око 1806. године у Бугарској епископ Враце Софроније објавио књигу под насловом Киријакодромон, што је била збирка недељних и празничних проповеди које је са грчког 1803. г. превео епископ Никифор Теотокос. Била је то прва савремена бугарска књига. Док ју је припремао за штампу Софроније је библијске цитате доносио на „простом бугарском“ језику, према преводу сачињеном са црквенословенског текста тзв. Московске Библије. Ово је био преседан у смислу што се одступило од црквенословенских цитата Светога писма и упослио тада њихов савремени бугарски језик, и то из разлога што обичан човек није схватао Библију на словенском. Посебно занимљиво је то што је у додатку објавио Оченаш из Лукиног јеванђеља на народном бугарском језику. Руско библијско друштво је најавило да ће објавити Свето писмо на бугарском већ 1815. г, што је било преурањено. Сарадник Руског библијског друштво В. Пинкертон пропутовао је јужну Европу од 1819. до 1820. да би размотрио могућност његовог превођења на савремене словенске језике, као и на грчки и турски. Док је трагао за преводиоцима на бугарски, митрополит трновски је препоручио извесног архимандрита Теодосија из манастира Бистрице близу Букурешта као могућег преводиоца Библије на бугарски. У међувремену је сазнао да је Теодосије већ започео са таквим преводом 1819.г., па је превод Матејевог јеванђеља био готов 1821. г., после рада на њему у трајању од годину дана. Ради коначне редакције текста преводилац је провео још шест месеци, па је у фебруару 1822. г. дозвољено да се одштампа 5.000 примерака у Петрограду. Нажалост, установљено је да овај превод има много граматичких грешака, а био је стилски незграпан, будући да је био под утицајем словенског предлошка. Нека места у тексту су била буквално иста као у оригиналном словенском, па су и пре штампања изнете сумње у исправност тога превода. Пинкертон је предложио да се објави 2.000 уместо 5.000 предвиђених примерака. Теодосије је стигао у Петроград из Сибина (Сибиу, Румунија) у пратњи двојице ђакона да нагледају штампање, и овде је тражио да се објаве упоредо словенски и бугарски превод. Тако је у Петрограду у новембру 1823. г. објављено 2.000 примерака Матејевог јеванђеља. Децембра 1825. г. трновски митрополит Иларион изјавио је да је неки превод Новога завета припремио неки учитељ из Враце и да је за тај труд тражио 5000 пјастера. Превод су размотрили стручњаци и пронашли да је нетачан, па је Иларион тај превод одбио и за исти подухват предложио друга два преводиоца из своје епархије. Сапуновов превод Четворојеванђеља Самостални покушај превода Новога завета започео је Петар Сапунов са својим братом Серафимом; они су су 1828. г. објавили Четворојеванђеље у букурештанској митрополијској штампарији у Влашкој 2. децембра 1824. г. Превод је сачињен са грчког. Серафим је знао грчки и словенски, па ипак је у неким случајевима давао предност словенским речима над бугарским. Као предлошци коришћени су грчки, влашки (румунски) и словенски текст Јеванђеља. Овај превод је био објављен пре него што је Теодосије отпочео свој рад 1820. г. Међутим, књига је услед недостатка финансијских средстава била штампана тек после десетак година. Идеја је била да се објави само Четворојеванђеље и добије новац како би се одштампао поптуни Нови завет. Нажалост, Сапунов није почео на време са штампањем, а у међувремену је умро његов брат Серафим, и после дужих оклевања, 1828.г., објављено је 1.200 примерака Четворојеванђеља. Премда је сав Нови завет био преведен, штампано је само Четворојеванђеље на једноставној хартији. Ускоро затим објављена су Дела апостолска и Откривење Јованово. Пошто је 1834. године трновски протосинђел потврдио да је превод сачињен на добром бугарском језику, Британско и инострано библијско друштво откупило је 800 примерака, док је сам Сапунов распродао 400 примерака по цени од 10 пјастера. Затим је 1835. г. Библијско друштво добило понуду да објави део Новога завета у преводу Сапунова у 5.000 примерака. Нажалост, овај превод је имао много лингвистичких грешака и није био добро примљен у народу, па ни међу проповедницима. Превод Новога завета Неофита Рилског (1835) Епископ трновски Иларион препоручио је Неофита (Петрова) Рилског да сачини превод целог Новога завета. Почетком октобра 1835. г. Неофит је прихватио понуду и сместа почео са превођењем. Књига је објављена под насловом „Новиј Завет Господа нашего Иисуса Христа / сега ново преведенниј от славенскаго на болгарскиј јазик от Неофита иеромонаха П.П. Рилца и с прилежанием прегледан и одобрен от преосвјаштеннејшаго и премудраго митрополита Терновскаго Г. Г. Илариона. Смирна: тип. А. Дамианова и содружества 1840. “ (превод је завршен већ 1836.г.). За овај превод је плаћено 5.000 турских гроша. Нови завет је, дакле, објављен, у издању Британског и иностраног библијског друштва, у 5.000 примерака у Смирни куда је штампарију са словима бугарске азбуке послало то Библијско друштво. Превод је наишао на добар пријем и разаслан је по свим бугарским заједницама у Турској, тако да је 1844. г. доштампан тираж од 3.000 примерака. Цариградска патријаршија је одмах негативно реаговала сматрајући да је то протестантски превод Новога завета и тражила одштампане примерке ради уништења, док је народ одбијао да из руку испусти ову књигу. Забележено је да је пловдивски митрополит био наредио конфискацију свих примерака у његовом граду. Слично је било и у другим местима. Патријаршија је овај потез правдала грешкама у преводу, док је прогон књиге само подстакао народно интересовање за овај превод, па је Нови завет потпуно растурен. Друго издање је објављено у Смирни 1850. г. уз незнатне исправке издања из 1840. г. Уследило је ново издање 1853. г. у 15.000 примерака, од којих је хиљаде примерака сместа послато у Бугарску, а две хиљаде примерака послано у Ужинџово на тамошњи народни сајам. Четврто издање из 1857. г. у Букурешту први пут је објављено коришћењем грађанских слова. Године 1859. објављена су још два издања, једно у Букурешту, а друго у Лондону. Године 1866. објављено је у Цариграду џепно издање са текстом који је редиговао неки Енглез Елиас Ригз ( Elias Riggs) из Британског друштва. Нови Завет је редигован и штампан укупно девет пута (1840, 1850, 1853, 1857, два пута 1859, два пута 1860 и два пута 1867). Фотинов покушај превођења Негде око 1839. г. Британско и инострано библијско друштво покушало је да умоли Константина Фотинова да преведе јеванђеља. Међутим, Фотинов је преводио уз комбиновање доброг књижевног језика и лошег познавања црквенословенског, па народ то није добро схватао, те га је Библијско друштво одбацило као неодговарајуће. Превод целога Светога писма До 1840. г. бугарски језик се умногоме изменио; (источни) трновски дијалект је увелико прихваћен у западном делу земље. С обзиром на то да је Нови завет раније био преведен на западном дијалекту, морала се обавити његова редакција. Константин Фотинов, заједно са често заборављаним Стојином (Савом) Илијевим Радуловим преузео је на себе ту редакцију, да превод из 1840. г. пренесе на источни дијалект. Фотинов је радио и на познијим издањима, па се на молбу Библијског друштва подухватио превода појединих библијских одломака за једно америчко Библијско друштво. На преводу Старога завета радио је између 1851. и 1858. г. Превод Псалама је објавио у Смирни 1855. године, да би уследило издање превода Прича Соломонових, Проповедника и Петокњижја у Цариграду. Стављено му је у налог да ове књиге, као и друге старозаветне књиге, преведе с јеврејског оригинала. А зна се да се зборник библијских књига у јеврејској Библији разликује од истог зборника у словенској Библији. Да би обавио до краја свој превод Фотинов се преселио у Цариград, где је ускоро умро 28. новембра 1858. г. Сада је Библијско друштво позвало зналца бугарског језика Христодула Костовича (Сичан Николов) да му помогне у раду, па је 1860. г. објављена је прва свеска Старога завета са Мојсијевим књигама. Ускоро после проглашења Бугарске егзархије 1870. године Библијско друштво је ангажовало познатог бугарског писца и песника Петка Рачова Славејкова из Тријавне да обави ревизију Неофитовог превода Новога завета. Исте те године објављена је и друга свеска Старога Завета. Током целе 1863. г. Славејко је радио на поправци Неофита у сарадњи са једним другим библијским стручњаком по имену Стојан Михаиловски, као петим чланом Библијског редакцијског тима. Постојећи превод Старога завета на бугарском дело је бугарских стручњака, док су амерички и британски мисионари који их је било по Турској помагали у редакцији превода Новога завета. Прва редакција превода Старога завета била је окончана 10. октобра 1863. док је Костов радио на поправци Славејкове редакције Неофитовог превода Новога завета. Године 1864. Славејков је отпутовао у Цариград, где је тим стручњака завршио с преводом и извршио лектуру у првој половини исте те године. Ревизија Новога завета је завршена до 1865. и његово ново издање је објављено 1866. г. До овог времена умногоме су тражени делови Светога писма и штампана издања Новога завета, па је, рецимо, само у року од месец дана у Пловдиву продато 3.624 примерака Новога завета или у Старој Загори у истом периоду 800 примерака. Средином 1867. распродане су прве три свеске Старога завета и приређено је ново издање. Иначе, 1865. г. обављена је коначна редакција Новога завета да би уследила редакција и Старога завета како би текст одражавао савремени бугарски језик. Године 1867. уз помоћ Америчког библијског друштва у Њујорку штампана су два издања Новога завета, једно на новобугарском и једно на црквенословенском; штампано је и једно издање са упоредним бугарским и црквенословенским текстовима. После дуже од 12 година напорног рада, први пут је у Цариграду објављена цела Библија на бугарском у 3.600 примерака. Датум штампања је наведен на првој страници књиге: Јун 1871. Објављена је у два облика: великим и малим словима, а оба издања са упоредним местима. Издање са великим словима штампано је у осам свезака на укупно 1. 060 страница. Ова Библија је позната као Цариградска Библија: Библиа, сиреч, Свјаштенно-то Писание на Ветхиј и Новиј Завет: верно и точно преведено от првообразно-то. Цариград: книгопеч. на А. Х. Бојаџијана, 1871 (а треће издање објављено је исто у Цариграду 1874. г.). Први примерак из књиговезнице стигао је у Стару Загору у јуну 1871. Услед своје популарности цела Библија је поново штампана исте 1871. г. да би уследило још неколико издања. До 1879. г. број штампаних и распродатих Цариградских Библија износио је 6.572 свеске. Ускоро су уследили Симфонија четворојеванђеља (236 странице – Цариград 1880), Речник (Словар) Светога Писма (620 страница - Цариград 1884), и Коментари на Нови Завет (у 3 тома – 1894-1898), а све их припремило Библијско друштво. Ревидирани превод Библије објављен је 1891. г., као и 1906. године. Бугарска Библија у 20. веку До Првог светског рата Библија је често издавана са малим поправкама. Тако је Марково јеванђеље са илустрацијама у боји објављено већ у првој деценији тог века. Америчко библијско друштво је штампало Нови завет у Њујорку 1906. г., а Британско библијско друштво је штампало паралелно енглески и бугарски текст Новога завета у Берлину 1909, Лукино јеванђеље у Лондону 1912, а Нови завет посебно и цело Свето Писмо у Цариграду 1912. док је Псалтир објављен у Лондону 1913. године. После Првог светског рата Америчко библијско друштво је објавило у Њујорку 1918. г. специјално издање ревидираног превода Библије из 1912. године. Поправка Четворојеванђеља, започета тимски 1913. и настављена за време рата, уз учешће бугарских библиста М.Т. Добрвског и Ј.Ј. Сеханова, као и америчких протестаната, објављена је у Придворној печатници у Софији 1921. у издању Британског и иностраног библијског друштва. Исте године такође у Софији штампано је 20.000 примерака потпуно поправљеног превода Новога завета. У међувремену је топографска копија бугарске Библије објављена у Цариграду, а затим је 1923. објављено друго издање поправљеног Новога завета из 1921. у Софији. Исте године је цела Библија, која је садржавала исправљен текст Новога завета из 1921. г. на новом правопису, као и сам Стари завет на старобугарском правопису, објављена у Придворној печатници у Софији у издању Британског и иностраног библијског друштва. Године 1924. уследило је издање потпуне Библије. Од 1925. до 1926. цариградско издање Библије у 8 свезака објавило је у једној књизи Њујоркшко библијско друштво у Њујорку. Издање поправљеног Новога завета (1933) и Библије (1940) од стране Британског и иностраног библијског друштва и Јовановог Јеванђеља у Њујорку (1940) од Америчког библијског друштва садржавао је само минималне промене оног издања из 1924. године. У време комунистичке власти (1944-1989) није било могућно превођење и штампање Библије, мада је она и даље штампана у иностранству и тајно уношена. Између више познатих и непознатих издања наводимо Женевску топографску Библију у издању Сједињених библијских друштава 1951. г., њено лондонско издање 1965, Њујоршко издање Новога завета и потпуне Библије 1981. године. Са падом Берлинског зида 1989. г. више мисионарских друштава радило је на новом преводу Библије на бугарском, па је 1993. г. нека протестантска издавачка кућа „Верен“ издала ревидирани текст Новога завета. Потпуна Библија по благослову Бугарске Православне Цркве објављена је 1995. г., да би уследило неколико топографских издања и ревидираних потпуних протестантских библија. Спомињемо издање Светога писма Бугарског библијског друштва, Библијског савеза и издавачке куће „Верен“. Уз то је 2002. године Бугарско библијско друштво објавило нови превод Новога завета, да би се касније изнашло да је за предложак имао руски православни превод, а не грчки изворник, па га протестанти у тој земљи не цене много. Такође је 2002. године тзв. „Отворена Библија“ сачинила нови превод Новога завета на којем је радио тим преводилаца држећи се блиског текста ревидиране протестантске Библије из 1924/1940. године. Најзад, 2005. г. објављено је интерлинеарно издање грчког и бугарског текста према Скривенеровом (Scrivener) textus receptus-у. Нажалост, у покушају да се блиско држе Цариградске Библије њени преводиоци су поновили многе грешке својих колега из прошлог века. протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...