Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'размишљање'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако... Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачком Иринеју “We live – on a spinning planet in a world of spin” Christopher Buckley Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако: „Епископ Иринеј је променио причу, покајао се за свој исхитрени испад и напад на мене [Епископа западноамеричког], и пружио руку помирења, па ћу је и ја [Еп Максим] јавно и великодушно прихватити, као што треба брат да прихвати испружену руку свога брата…“. Некако ми се чини као да је из те и такве перспективе, и из тога «предумишљаја», писан овај одговор Епископа Максима. Наравно да не претендујем да знам шта је у свести или подсвести Еп Максима,[3] износим само свој утисак јер цео текст, рекло би се, на први поглед, одише духом помирења. Али плашим се да ипак не одише духом мира, и помирења у истини. Након прочитаног одговора Епископа Максима, такође остаје утисак да то што је Епископ бачки одлучио да веома одмерено и благо одговори на претходно писање Еп Максима, од стране Епископа Максима је примљено као да је управо Епископ Иринеј спустио лопту, снизио реторику, изменио став, увидео многе своје грешке, што имплицира да је он био тај који је шутнуо лопту, подигао реторику, имао погрешан став, и износио многе погрешне ставове. И сада као завршна реч на ову причу треба да остане то да се готово у свему (осим у овде још наведеним „додатним грешкама“ Епископа бачког Иринеја) Епископ Иринеј слаже са Епископом Максимом (а не обрнуто). Као тачку на причу о овој теми, пред сам Свети Архијерејски Сабор СПЦ, који треба да почне 9. маја, Владика Максим је одлучио да Епископу бачком, и целокупној јавности, све ово стави до знања са, рекло би се, дипломатским смешком и испруженом „руком помирења“. Из моје перспективе, као некога ко је до ситиних детаља пратио цело ово дешавање, чињенично ствари стоје сасвим супротно од привидног духа овог одговора Епископа Максима, а то се добрим делом да видети и у самом одговору, уколико се пажљиво чита. Па да погледамо по реду неке од ствари из садржаја одговора уз моје пратеће коментаре, док као «баба Јелица» седим на «гајбици испред продавнице» (видети фусноту 3 за објашњење). Епископ Максим каже: «епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије…» Овде на делу видимо чисту замену теза. Владика Максим је први прозвао епископа Иринеја. Али Владика Максим у овоме своме својеврсном резимеу текуће полемике одлучује ипак да започне историју од средине, а не од почетка. Као да жели да онима већинским читаоцима који нису све од почетка пратили, или онима који можда пате од амнезије (!), исприча причу која почиње неким «исхитреним» реаговањем Епископа бачког Иринеја које, ево сада, наводно, најзад резултира његовим «прелазом» на «помирљивије тонове» то јест преумљењем, покајањем, својеврсним избављењем од сопствене страсти исхитрености. У суштини порука Епископа Максима је да сви треба да заборавимо све што је до сада било, осим «чињенице» да је бачки Владика исхитрен и брз на критику, која нам се напомиње, опет и изнова, и на разне начине, више пута у овоме одговору. Даље Владика Максим каже: «Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним.» «Подсећања ради», нико никада, па ни бачки Владика, није тврдио да је он ДИРЕКТНО прозван. Тако да «подсећање» јавности на то да Епископ Иринеј «није био директно прозван» од стране Епископа Максима не служи ничему осим што замагљује истину јер постиже то да неупућени читалац помисли да је неко некада тврдио да је Епископ бачки прозван «директно». Али и само то замагљивање, или популарним англоеуфемистичким речником «спин», има ваљда неку сврху, некима понекад много важну и драгу. Дакле, Епископ бачки је прозван индиректно, али на свима више него јасан начин, као портпарол. Али управо овде долазимо до још једне занимљивости. Па ваља да је са пажњом обрадимо. Тачно је да је реч «портпарол» у Саопштењу[4] Епископа Максима стајала у множини као «портпароли». Међутим убрзо након објављивања тога Саопштења приметио сам једну чудну граматичку грешку у тој реченици, чија етиологија може да буде занимљива. Наиме реченица гласи «ПостојИчудновати ставови који долазе са разних страна чији ПОРТПАРОЛИ негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу.» (наглашавања су моја). Моја претпоставка је била да је при писању текста Саопштења (уз асистенцију или без ње, свеједно) Владика Максим првобитно унео реч «портпарол» у једнини и да је реченица гласила: «постоји чудновати став који долази…чији портпарол…», а да се затим предомислио и променио реченицу у множину, при том мењајући у множину и све пратеће речи у складу са граматичким правилима, али да је некако, ваљда у брзини, реч «постоји» ипак остала у једини. Тако смо добили горњу конструкцију из Саопштења о томе да «постоји … ставови … чији портпароли…» Ту своју претпоставку сам изнео 24. марта. Шта се затим десило? Десила се исправка на неким сајтовима. Сада на пар места можете да прочитате да «постоје …ставови… чији портпароли…». У та места се убрајају сајт наше Патријаршије[5] и дневни лист Политика[6] (исти онај лист који је објавио чудновати интервју са Патријархом Вартоломејем). Да ли су у инфромативној служби Патријаршије и у Политици одлучили да исправљају граматичке грешке у текстовима Саопштења, или је реч о интервенцији Епископа Максима остаје нејасно. Мада не би било први пут да Владика мења кључна места у својим текстовима у сред полемике о истима.[7] Наравно оригинално Саопштење са речима «постоји…ставови … чији портпароли…» може и даље да се прочита на мноштву места укључујући и дубоко затрпано на званичној фејсбук страници Епархије западноамеричке. Без обзира на ову занимљиву дигресију, остаје чињеница да је тачно да је реч «портпароли» написана у множини, али исто тако остаје више него јасно да се она односила на Епископа Иринеја. Са друге стране, отаје не сасвим јасно да ли је заиста ова реч измењена из једнине у множину у некој од фаза обраде текста (па је зато остала наведена граматичка грешка). Али то да је, без обзира на питање једнине или множине, ова реч упућена Епископу бачком сведочи и сам Епископ Максим кроз један свој одговор у коме се позива на наводне речи Епископа Атанасија о Епископу бачком Иринеју као о „самозваном портпаролу“.[8] Зашто би Владика Максим потенцирао ову причу о портпаролу, развлачио је месецима кроз три своја одговора да би тек сада, на крају, пред СА Сабор СПЦ, рекао да он није мислио на њега и да је ипак владика Иринеј све погрешно протумачио, као нека лако увредљива особа! Неће бити! Владика бачки је све добро протумачио, и оно у редовима и оно између редова, као што смо и сви ми, који са пажњом пратимо ову жалосну ствар све добро разумели. Опет, закучак овог цитираног пасуса (реченице) из последњег одговора Еп. Максима исти је као и закључак претходно цитираног пасуса. А он се своди на следеће. Не само да је Владика бачки потпуно промашио ствар, јер наводно није био „директно прозван“, него читалац треба да упамти да је Владика бачки и нека осетљива особа јер се „осетио лично веома погођеним“ малтене ни за шта! Да не говоримо о томе да чак и да је све овако како представља Владика Максим (а није ни приближно), за очекивати би било да се „увређеном“ Епископу бачком, владика Максим, ако ништа друго, барем као млађи Епископ и брат, извине, макар и оном формулацијом „ако вас је то повредило….“. То би чак (!) и на Балкану спадало у бонтон, а поготово у Западној Америци. Али, не. Епископ Максим се не извињава. А не извињава се нигде ни за друге квалификације личне природе које је претходно упутио Епископу Иринеју. На ум ми пада „видовити“. То ми је остало у посебном сећању јер је и један „портпарол“ Епископа Максима, већ поменути доктор теологије, и мене тако називао због мојих запажања на ову тему. Даље, када говори о украјинским расколницима Епископ Максим каже: «Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије» Ово је већ занимљива логичка загонетка. Питања Владике Иринеја, која су уследила као реакција на Саопштење Епископа Максима (у којем је Владика Иринеј прозван), су била „унапред одговорена“ у самом томе Саопштењу! Питам се чему онда толика преписка између њих двојице кад је Епископ Максим одговорио Епископу Иринеју и пре него му је овај поставио било какво питање? Како то да му у првом своме одговору Епископ Максим није рекао само „све већ тамо пише брате Иринеје, узми читај“? Можда би тако спречио његову «исхитреност»? Заиста како ово разумети? Идемо даље: «То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка!» Бачки Епископ, како нам поручује Владика Максим, тек САДА увиђа неке ствари! Дакле, не само што погрешно схвата, што је много осетљив, него и слабо увиђа (закључује, капира?)! Да ли је то тако? Неће бити! Епископ бачки је све, о постојању украјинских расколника у Америци, увиђао сасвим јасно и добро од самог почетка. И постављао је релевантна питања. Али Епископ Максим се правио као да те заједнице не постоје. Што је и изјавио у једном од својих одговора. Па да се подсетимо тога занимљивог одговора. Каже епископ западноамерички своме сабрату бачком: «Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеју свом тексту поменуо и Мираша Дедеића).»[9] А када је непобитно доказано да ове заједнице постоје и то организоване као викаријат «почетног патријарха» Денисенка, Порошенковог сапатника на аутокефалном путу, Владика Максим окреће причу (спин?) и тврди као да то тек сада увиђа бачки Епископ (!), а не управо он сам (Епископ Максим)! Али једно је тачно. А то је да ни Епископ Максим ово не увиђа тек сада. Он је за њихово постојање на америчком тлу знао и пре него што је горње речи написао Епископу Иринеју. А зашто их је онда написао? Питам се и одговарм сам себи, и то не гласно, него тихо, у себи. Питајте се и ви сами! Зашто тврдим да Епископ Максим није могдао да не зна да ова раколничка група постоји? Зато што Епископ Максим седи као један од три члана у Одбору за канонска питања[10] при Сабрању канонских епископа САД-а. Овај одбор се између осталог бави и питањем неканонских заједница на простору САД-а. И као члан тога одбора он је морао да зна које све неканонске, квази-канонске и друге заједнице постоје на тлу САД-а. А да не говоримо да је у његовом непосредном комшилуку (неких 30ак миља) до не тако давно постојала расколничка украјинска парохија (из Денисенковог викаријата). Даље наставља западноамерички Владика: «Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција.» Па ево ја ћу онда изигравати недобронамерног читаоца па ћу рећи да наведно није било јасно из тога Саопштења, као што није јасно ни из свих досадашњих одговора, укључујући и овај одговор. Зато што у „канонску јурисдикцију“ цариградског патријархата сада улазе и они Денисенкови расколници у дијаспори који прихвате Томос. Па и они који остану под Думенком су «канонски» из перспективе Цариграда. Шта подразумева Владика Максим када каже «канонска јурисдикција»? Јер ствари више нису тако једноставне како их Епископ западноамерички жели представити. Владика није појаснио да ли су њему «канонски» и ови од стране патријарха Вартоломеја рехабилитовани расколници захваљујући чињеници да су сада у „канонској јурисдикцији“ цариградског патријархата (на америчком тлу)? Са друге стране имамо и оне Украјинце који су и пре Томоса били у цариградској јурисдикцији. Шта је с њима? Судећи по одговору Епископа Максима могли бисмо закључити да као што смо до сада саслуживали, и од сада ћемо. Међутим, међу овима Украјинцима (канонским) налазимо сада чувене личне егзархе патријарха Вартоломеја који су припремили пут и поравнили стазе „објединитељном сабору“ украјинских расколника. Реч је о Данилу памфилијском и Илариону едмондском. Они су такође у „канонској јурисдикцији“. Да ли и са њима несметано општимо? Ако општимо са њима, а што не бисмо и са онима који ће у њихове епархије ући из денисенковог викаријата, захваљујући Томосу? Дакле црно-бело представљање овог проблема о коме је уважени Владика наводно „све објаснио“ и пре него што је упитан, није од помоћи. Идемо даље: «Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења.» Опет нешто «превиђа» Епископ бачки! А иначе све остало је супер јер се «обојица слажу»! Само не рече Епископ Максим ништа о идентитету тих расконика? Ко су они? То упорно измиче између редова. Да ли су ти расколници само нека апстрактна замисао, или су реални? Још једном бачки Епископ ништа не превиђа. Само стичем утисак да западноамерички Епископ бира ствари на које ће да одговори, ствари на које неће да одговори, и ствари које ће да спинује. На нашу општу жалост и разочарење. Владика Максим наставља: «…с тим што бих овде исправиовладику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести» Опет, Епископ бачки није добро обавештен и потребује исправљања, итд. Нисам упознат са детаљима овога о чему овде полемишу, али ми „нос“ говори да је овде реч исто о некаквом спину. Имам утисак да овде Епископ Максим користи техникалију око речи „канонска помесна украјинска јурисдикција у Америци“ јер она није украјинска (иако је састављена од украјинаца) него је цариградска. И то је управо јурисдикција поменутих Данила и Илариона, егзарха Вартоломејевих. Али остављам могућност да грешим, јер не знам детаље. Овај следећи део тиче се упада украјинских расколника на канонску територију СПЦ у Словенији. Владика Максим каже: «али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе» Шта ово значи? Владика Максим изгледа не осуђује такве поступке („директно“ или не уопште?) него каже да такви поступци «не значе» оно што ми сви мислимо да значе, а што је изражено речима Епископа Иринеја. А то је да су ови упади израз цариградских претензија на територије других аутокефалних Цркава и њихове дијаспоре. «Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси.» Најзад да ме нешто мало обрадује. Драго ми је да чујем да Владика није спреман да усвоји «такву еклисиологију». Овде читам да Епископ Максим није спреман да усвоји еклисиологију по којој цариградски Патријарх има јурисдикцију над целом дијаспором, по којој може да упада на канонску територију других аутокефалних Цркава, и епархија, по којој може самовласно да мења саборно донесене одлуке, да укида целе епархије (егзархате), проглашава канонске митрополите и епископе других помесних Цркава неканонским, да укида целе аутономне Цркве итд. То ја мислим под овим «таква еклисиологија». А шта Епископ Максим под тим подразумева никад баш нисмо сасвим начисто, па ни сада. Међутим, мене овде интересује још једна ствар. Које су то објављене студије Епископа Максима које се баве овом тематиком? Ја не видех ни једну, мада нисам нешто детаљно пратио његов научни рад. Ако неко од оних који буду ово читали зна за такав рад, волео бих да ме обавести јер ме интересује тематика у светлу ових збивања. Оно што сам ја имао прилику да видим, а да је приближно овој тематици, а могуће је да Владика чак и то подразумева под „студијом“, будући да се то налази цитирано у његовој академској библиографији у одељку «радови у часописима, поглавља у монографијама, мање монографске публикације», јесте један текст(ић) објављен у брошурици/листићу/летку епархије западноамеричке, под називом „Ecclesiological provincialism compared to the Church’s concrete unity“[11]. Мени је изненађујуће да се овакви текстови налазе у академској библиографији, али можда негде постоји таква пракса? Настављамо: «Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно.» Ово је такође један занимљив моменат. Звучи, као да је Епископ Иринеј „директно“ нападао Епископа Максима! Да карикирам. Као да се једно јутро пробудио, «устао на леву ногу», и одлучио да «вапи» «тако директно» на Владику Максима. Рекло би се без повода. А и птицама на грани је већ јасно да ово чуђење Епископа Максима није у складу са чињеницама. «Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена.» А ово је заиста врхунски забавно! Већ су изашле веома озбиљне књиге, које садрже све званичне документе Критског Сабора, у све четири језичке верзије, као што су публикације Brepols-а.[12] А Владика Максим тврди да ће акта, «ако Бог да», тек бити „коначно и званично“ објављена! Треба неко да обавести ову познату и признату издавачку кућу да су користили неконачна и незванична акта у припреми својих књига. Не би било лоше док се обавештава Brepols да се у име купаца тражи поврат новца јер је ипак реч о скупом двотомном издању (€495 плус порез)! Шалу на страну, заиста је чудна ова изјава, то јест, оправдање. Ако званично потписани документи на којима смо видели да Владика Максим НИЈЕ исправљао своју титулу (како је и показао и доказао Владика Иринеј, а Владика Максим тврдио да јесте), нису званична акта Критског Сабора, онда се питам шта то очекује Владика Максим да се објави и буде сада званично, три године након Сабора!? Испада да потписани документи нису званична акта! А видели смо не само да постоје ти документи (са неисправљеном титулом у потпису) из више извора. Него смо видели да су објављене озбиљне публикације, као горе наведена, које не садрже правилно титулисање. Публикације су изашле и на српском језику.[13] У уређивачком одбору је био, погодићете ко, управо Епископ Максим. Он ни у «својој» публикацији није исправио своју титулу, иако је то могао да учини. А да не говоримо да је по његовој сопственој тврдњи, управо изнесеној, штампао незванична и неконачна акта Критског сабора! На овоме месту Владика Максим је нашао за важно да подсети целокупну јавност о још нечему везаном за Сабор на Криту. «Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору.» Занимљиво! Ово је изгледа била прилика да се «подсети јавност» на Критски Сабор и да им се каже да је тај сабор „примљен“ (прихваћен?) од стране СПЦ. још 2017. г. Али питам се шта је то примљено 2017.г. када „званична акта“ тек треба да буду „коначно и званично објављена“? Да ли се то Владика Максим са нама шали? Или он сугерише да је СПЦ «примила» незванична и неконачна акта? Да ли је он гласао да се незванична акта «приме»? Па ја бих, у светлу реченог, предложио Сабору, ако није превише безобзирно са моје стране да то кажем, да баш сачека та „званична акта“ пре него уопште расправља о њима, ако ико више буде хтео да расправља о њима, ако и када буду објављена. И на крају, Епископ западноамерички закључује: «Напослетку, са радошћу и у потпуности прихватам завршне речи владике Иринеја који, уважавајући позив да се угледамо на светог Василија Великог и друге свете Оце, констатује да и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве» И шта рећи на крају? Ово би ме заиста радовало, кад бих после свега био сигуран да Епископ Максим под овим подразумева исто што и Епископ Иринеј бачки. Али, на жалост, у то нисам сигуран. Као што видимо сви коментари из овог одговора који се тичу тематике (а врло мало их је), уопште не задовољавају. У најмању руку су нејасни. Али зато поруке Епископа Максима о томе каквим он сматра свог старијег брата, Епископа бачког Иринеја, су сасвим јасне. Ту видимо речима осликану слику Епископа бачког као «неупућеног», «исхитреног», «лако увредљивог», «непажљивог», «лоше обавештеног» итд. Нешто слично као што ових дана читамо у Блицу од познате «Жељке» где се Епископ бачки осликава као давитељ (са свиленим гајтаном). Наравно ништа од овога није тачно. Али је жалосно што је управо на овај начин Епископ Максим одлучио да одговори Епископу Иринеју, али и целокупној заинтересованој јавности, не одговарајући практично ни на шта. Остаје забележено да је Владика тобож бранећи своју епархијску паству од једног или многих «портпарола» својим Саопштењем успео да изазове смутњу и полемику на нивоу целе наше Цркве, упркос претходно јасно и јединствено изнетом ставу и Св Архијерејског Сабора, и Св Архијерејског Синода. чтец Ведран Гагић 8. мај 2019.г. [1]https://westsrbdio.org/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B7/ [2] Која је изазвана јавном прозивком и киритиком Епископа бачког Иринеја од стране Епископа Максима. [3] Већ ми је замерено чак и за само помињање свести и подсвести. Тако ми је бивши докторанд Владике Максима, а сада већ доктор теологије Александар Милојков, јавно поручио да сам „баба Јелица“ која „тандрче“ са осталим бабама „док седе на гајбицама испред продавнице“. Уз напомену „што је баби мило то јој се и снило“. Па му овом приликом шаљиво отпоздрављам, и будући да он често помиње своју диплому, поменућу му да и ја, поред осталих диплома, поседујем и диплому која ми званично даје право управо за бављење свешћу и подсвешћу, и за, како он каже, „психо-анализу“. Према томе, нека се не узнемирава. Настојаћу да то одрадим стручно. [4] Реч је о саопштењу под насловом «Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019.г.» [5] http://www.spc.rs/eng/node/64317 [6]http://www.politika.rs/scc/clanak/426097/Drustvo/Srpske-vladike-polemisu-o-ukrajinskom-pitanju [7]https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%be%d1%98-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be/ [8] http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno [9] https://westsrbdio.org/%d0%be-%d0%bf%d0%b8%d1%82%d0%b0%d1%9a%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%bc-%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%82%d0%bf%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%bb%d1%81%d0%ba/ [10]http://www.assemblyofbishops.org/committees/canonical/ [11]https://www.serborth.org/files/Pathmay07.pdf [12] The Great Councils of the Orthodox Churches, Decisions and Synodika. Vol. IV/2:, Ed. A. Melloni. Turnhout: Brepols, 2017 [13] Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Учешће и сведочење Српске Православне Цркве на Критском сабору о Педесетници 2016. Светигора, Цетиње – Београд 2017 Извор: https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/08/размишљање-на-одговор-епископа-запад/ View full Странице
  2. Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачком Иринеју “We live – on a spinning planet in a world of spin” Christopher Buckley Док сам читао последњи у низу одговора[1] Епископа западноамеричког Епископу бачком Иринеју, поводом јавне полемике између ове двојице Епископа,[2] нисам могао да се отмем утиску да је одговор написан са једном «мишљу» у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако: „Епископ Иринеј је променио причу, покајао се за свој исхитрени испад и напад на мене [Епископа западноамеричког], и пружио руку помирења, па ћу је и ја [Еп Максим] јавно и великодушно прихватити, као што треба брат да прихвати испружену руку свога брата…“. Некако ми се чини као да је из те и такве перспективе, и из тога «предумишљаја», писан овај одговор Епископа Максима. Наравно да не претендујем да знам шта је у свести или подсвести Еп Максима,[3] износим само свој утисак јер цео текст, рекло би се, на први поглед, одише духом помирења. Али плашим се да ипак не одише духом мира, и помирења у истини. Након прочитаног одговора Епископа Максима, такође остаје утисак да то што је Епископ бачки одлучио да веома одмерено и благо одговори на претходно писање Еп Максима, од стране Епископа Максима је примљено као да је управо Епископ Иринеј спустио лопту, снизио реторику, изменио став, увидео многе своје грешке, што имплицира да је он био тај који је шутнуо лопту, подигао реторику, имао погрешан став, и износио многе погрешне ставове. И сада као завршна реч на ову причу треба да остане то да се готово у свему (осим у овде још наведеним „додатним грешкама“ Епископа бачког Иринеја) Епископ Иринеј слаже са Епископом Максимом (а не обрнуто). Као тачку на причу о овој теми, пред сам Свети Архијерејски Сабор СПЦ, који треба да почне 9. маја, Владика Максим је одлучио да Епископу бачком, и целокупној јавности, све ово стави до знања са, рекло би се, дипломатским смешком и испруженом „руком помирења“. Из моје перспективе, као некога ко је до ситиних детаља пратио цело ово дешавање, чињенично ствари стоје сасвим супротно од привидног духа овог одговора Епископа Максима, а то се добрим делом да видети и у самом одговору, уколико се пажљиво чита. Па да погледамо по реду неке од ствари из садржаја одговора уз моје пратеће коментаре, док као «баба Јелица» седим на «гајбици испред продавнице» (видети фусноту 3 за објашњење). Епископ Максим каже: «епископ бачки Иринеј (у тексту „Врлина истинољубивости”, објављеном 2. маја 2019) успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове из чега је јасно да је његово раније писање у преписци са нама било резултат исхитреног реаговања на Саопштење западноамеричке епархије…» Овде на делу видимо чисту замену теза. Владика Максим је први прозвао епископа Иринеја. Али Владика Максим у овоме своме својеврсном резимеу текуће полемике одлучује ипак да започне историју од средине, а не од почетка. Као да жели да онима већинским читаоцима који нису све од почетка пратили, или онима који можда пате од амнезије (!), исприча причу која почиње неким «исхитреним» реаговањем Епископа бачког Иринеја које, ево сада, наводно, најзад резултира његовим «прелазом» на «помирљивије тонове» то јест преумљењем, покајањем, својеврсним избављењем од сопствене страсти исхитрености. У суштини порука Епископа Максима је да сви треба да заборавимо све што је до сада било, осим «чињенице» да је бачки Владика исхитрен и брз на критику, која нам се напомиње, опет и изнова, и на разне начине, више пута у овоме одговору. Даље Владика Максим каже: «Подсећања ради, тим Саопштењем није био директно прозван лично бачки владика, него разни сејачи смутње (у множини!), каквих има не само на Балкану него и у Америци, али се он ипак осетио лично веома погођеним.» «Подсећања ради», нико никада, па ни бачки Владика, није тврдио да је он ДИРЕКТНО прозван. Тако да «подсећање» јавности на то да Епископ Иринеј «није био директно прозван» од стране Епископа Максима не служи ничему осим што замагљује истину јер постиже то да неупућени читалац помисли да је неко некада тврдио да је Епископ бачки прозван «директно». Али и само то замагљивање, или популарним англоеуфемистичким речником «спин», има ваљда неку сврху, некима понекад много важну и драгу. Дакле, Епископ бачки је прозван индиректно, али на свима више него јасан начин, као портпарол. Али управо овде долазимо до још једне занимљивости. Па ваља да је са пажњом обрадимо. Тачно је да је реч «портпарол» у Саопштењу[4] Епископа Максима стајала у множини као «портпароли». Међутим убрзо након објављивања тога Саопштења приметио сам једну чудну граматичку грешку у тој реченици, чија етиологија може да буде занимљива. Наиме реченица гласи «ПостојИчудновати ставови који долазе са разних страна чији ПОРТПАРОЛИ негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу.» (наглашавања су моја). Моја претпоставка је била да је при писању текста Саопштења (уз асистенцију или без ње, свеједно) Владика Максим првобитно унео реч «портпарол» у једнини и да је реченица гласила: «постоји чудновати став који долази…чији портпарол…», а да се затим предомислио и променио реченицу у множину, при том мењајући у множину и све пратеће речи у складу са граматичким правилима, али да је некако, ваљда у брзини, реч «постоји» ипак остала у једини. Тако смо добили горњу конструкцију из Саопштења о томе да «постоји … ставови … чији портпароли…» Ту своју претпоставку сам изнео 24. марта. Шта се затим десило? Десила се исправка на неким сајтовима. Сада на пар места можете да прочитате да «постоје …ставови… чији портпароли…». У та места се убрајају сајт наше Патријаршије[5] и дневни лист Политика[6] (исти онај лист који је објавио чудновати интервју са Патријархом Вартоломејем). Да ли су у инфромативној служби Патријаршије и у Политици одлучили да исправљају граматичке грешке у текстовима Саопштења, или је реч о интервенцији Епископа Максима остаје нејасно. Мада не би било први пут да Владика мења кључна места у својим текстовима у сред полемике о истима.[7] Наравно оригинално Саопштење са речима «постоји…ставови … чији портпароли…» може и даље да се прочита на мноштву места укључујући и дубоко затрпано на званичној фејсбук страници Епархије западноамеричке. Без обзира на ову занимљиву дигресију, остаје чињеница да је тачно да је реч «портпароли» написана у множини, али исто тако остаје више него јасно да се она односила на Епископа Иринеја. Са друге стране, отаје не сасвим јасно да ли је заиста ова реч измењена из једнине у множину у некој од фаза обраде текста (па је зато остала наведена граматичка грешка). Али то да је, без обзира на питање једнине или множине, ова реч упућена Епископу бачком сведочи и сам Епископ Максим кроз један свој одговор у коме се позива на наводне речи Епископа Атанасија о Епископу бачком Иринеју као о „самозваном портпаролу“.[8] Зашто би Владика Максим потенцирао ову причу о портпаролу, развлачио је месецима кроз три своја одговора да би тек сада, на крају, пред СА Сабор СПЦ, рекао да он није мислио на њега и да је ипак владика Иринеј све погрешно протумачио, као нека лако увредљива особа! Неће бити! Владика бачки је све добро протумачио, и оно у редовима и оно између редова, као што смо и сви ми, који са пажњом пратимо ову жалосну ствар све добро разумели. Опет, закучак овог цитираног пасуса (реченице) из последњег одговора Еп. Максима исти је као и закључак претходно цитираног пасуса. А он се своди на следеће. Не само да је Владика бачки потпуно промашио ствар, јер наводно није био „директно прозван“, него читалац треба да упамти да је Владика бачки и нека осетљива особа јер се „осетио лично веома погођеним“ малтене ни за шта! Да не говоримо о томе да чак и да је све овако како представља Владика Максим (а није ни приближно), за очекивати би било да се „увређеном“ Епископу бачком, владика Максим, ако ништа друго, барем као млађи Епископ и брат, извине, макар и оном формулацијом „ако вас је то повредило….“. То би чак (!) и на Балкану спадало у бонтон, а поготово у Западној Америци. Али, не. Епископ Максим се не извињава. А не извињава се нигде ни за друге квалификације личне природе које је претходно упутио Епископу Иринеју. На ум ми пада „видовити“. То ми је остало у посебном сећању јер је и један „портпарол“ Епископа Максима, већ поменути доктор теологије, и мене тако називао због мојих запажања на ову тему. Даље, када говори о украјинским расколницима Епископ Максим каже: «Сва питања владике Иринеја, попут оног „да ли баш сви, tutti quanti“, била су јасно већ унапред одговорена у објављеном Саопштењу западноамеричке епархије» Ово је већ занимљива логичка загонетка. Питања Владике Иринеја, која су уследила као реакција на Саопштење Епископа Максима (у којем је Владика Иринеј прозван), су била „унапред одговорена“ у самом томе Саопштењу! Питам се чему онда толика преписка између њих двојице кад је Епископ Максим одговорио Епископу Иринеју и пре него му је овај поставио било какво питање? Како то да му у првом своме одговору Епископ Максим није рекао само „све већ тамо пише брате Иринеје, узми читај“? Можда би тако спречио његову «исхитреност»? Заиста како ово разумети? Идемо даље: «То сада увиђа и бачки епископ када каже: „Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице“. Међутим, такве групације су одувек биле расколничке за све нас, без изузетка!» Бачки Епископ, како нам поручује Владика Максим, тек САДА увиђа неке ствари! Дакле, не само што погрешно схвата, што је много осетљив, него и слабо увиђа (закључује, капира?)! Да ли је то тако? Неће бити! Епископ бачки је све, о постојању украјинских расколника у Америци, увиђао сасвим јасно и добро од самог почетка. И постављао је релевантна питања. Али Епископ Максим се правио као да те заједнице не постоје. Што је и изјавио у једном од својих одговора. Па да се подсетимо тога занимљивог одговора. Каже епископ западноамерички своме сабрату бачком: «Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеју свом тексту поменуо и Мираша Дедеића).»[9] А када је непобитно доказано да ове заједнице постоје и то организоване као викаријат «почетног патријарха» Денисенка, Порошенковог сапатника на аутокефалном путу, Владика Максим окреће причу (спин?) и тврди као да то тек сада увиђа бачки Епископ (!), а не управо он сам (Епископ Максим)! Али једно је тачно. А то је да ни Епископ Максим ово не увиђа тек сада. Он је за њихово постојање на америчком тлу знао и пре него што је горње речи написао Епископу Иринеју. А зашто их је онда написао? Питам се и одговарм сам себи, и то не гласно, него тихо, у себи. Питајте се и ви сами! Зашто тврдим да Епископ Максим није могдао да не зна да ова раколничка група постоји? Зато што Епископ Максим седи као један од три члана у Одбору за канонска питања[10] при Сабрању канонских епископа САД-а. Овај одбор се између осталог бави и питањем неканонских заједница на простору САД-а. И као члан тога одбора он је морао да зна које све неканонске, квази-канонске и друге заједнице постоје на тлу САД-а. А да не говоримо да је у његовом непосредном комшилуку (неких 30ак миља) до не тако давно постојала расколничка украјинска парохија (из Денисенковог викаријата). Даље наставља западноамерички Владика: «Смисао нашег Саопштења, јасан сваком добронамерном читаоцу, није био позив на непрекинуто општење са било којом од наведених расколничких групација, већ са онима са којима се и до сада општило – а то су, наравно, искључиво припадници канонских јурисдикција.» Па ево ја ћу онда изигравати недобронамерног читаоца па ћу рећи да наведно није било јасно из тога Саопштења, као што није јасно ни из свих досадашњих одговора, укључујући и овај одговор. Зато што у „канонску јурисдикцију“ цариградског патријархата сада улазе и они Денисенкови расколници у дијаспори који прихвате Томос. Па и они који остану под Думенком су «канонски» из перспективе Цариграда. Шта подразумева Владика Максим када каже «канонска јурисдикција»? Јер ствари више нису тако једноставне како их Епископ западноамерички жели представити. Владика није појаснио да ли су њему «канонски» и ови од стране патријарха Вартоломеја рехабилитовани расколници захваљујући чињеници да су сада у „канонској јурисдикцији“ цариградског патријархата (на америчком тлу)? Са друге стране имамо и оне Украјинце који су и пре Томоса били у цариградској јурисдикцији. Шта је с њима? Судећи по одговору Епископа Максима могли бисмо закључити да као што смо до сада саслуживали, и од сада ћемо. Међутим, међу овима Украјинцима (канонским) налазимо сада чувене личне егзархе патријарха Вартоломеја који су припремили пут и поравнили стазе „објединитељном сабору“ украјинских расколника. Реч је о Данилу памфилијском и Илариону едмондском. Они су такође у „канонској јурисдикцији“. Да ли и са њима несметано општимо? Ако општимо са њима, а што не бисмо и са онима који ће у њихове епархије ући из денисенковог викаријата, захваљујући Томосу? Дакле црно-бело представљање овог проблема о коме је уважени Владика наводно „све објаснио“ и пре него што је упитан, није од помоћи. Идемо даље: «Чак и у најновијем обраћању бачки владика нашироко прича о тим расколницима – некако превиђајући факт да се обојица слажемо око тога да са расколницима не може бити општења.» Опет нешто «превиђа» Епископ бачки! А иначе све остало је супер јер се «обојица слажу»! Само не рече Епископ Максим ништа о идентитету тих расконика? Ко су они? То упорно измиче између редова. Да ли су ти расколници само нека апстрактна замисао, или су реални? Још једном бачки Епископ ништа не превиђа. Само стичем утисак да западноамерички Епископ бира ствари на које ће да одговори, ствари на које неће да одговори, и ствари које ће да спинује. На нашу општу жалост и разочарење. Владика Максим наставља: «…с тим што бих овде исправиовладику: Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци ни на седници од 29. новембра 2018. године ни на оној од 22. јануара 2019. године није донео наводну одлуку на коју се он позива у последњем тексту, пошто никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје; осим тога епископ Иринеј није добро обавештен ни о „случајевима у Охају“, ма ко да му је ту послужио као извор вести» Опет, Епископ бачки није добро обавештен и потребује исправљања, итд. Нисам упознат са детаљима овога о чему овде полемишу, али ми „нос“ говори да је овде реч исто о некаквом спину. Имам утисак да овде Епископ Максим користи техникалију око речи „канонска помесна украјинска јурисдикција у Америци“ јер она није украјинска (иако је састављена од украјинаца) него је цариградска. И то је управо јурисдикција поменутих Данила и Илариона, егзарха Вартоломејевих. Али остављам могућност да грешим, јер не знам детаље. Овај следећи део тиче се упада украјинских расколника на канонску територију СПЦ у Словенији. Владика Максим каже: «али то питање и бачки и западноамерички владика треба ваљда да оставе надлежном епархијском архијереју. Такви поступци, наравно, не значе да Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором“ нити специјалну привилегију да „упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе» Шта ово значи? Владика Максим изгледа не осуђује такве поступке („директно“ или не уопште?) него каже да такви поступци «не значе» оно што ми сви мислимо да значе, а што је изражено речима Епископа Иринеја. А то је да су ови упади израз цариградских претензија на територије других аутокефалних Цркава и њихове дијаспоре. «Разуме се, лично нисмо ни спремни ни вољни да усвојимо такву еклисиологију, што смо показaли како у теорији (објављене студије), тако и у пракси.» Најзад да ме нешто мало обрадује. Драго ми је да чујем да Владика није спреман да усвоји «такву еклисиологију». Овде читам да Епископ Максим није спреман да усвоји еклисиологију по којој цариградски Патријарх има јурисдикцију над целом дијаспором, по којој може да упада на канонску територију других аутокефалних Цркава, и епархија, по којој може самовласно да мења саборно донесене одлуке, да укида целе епархије (егзархате), проглашава канонске митрополите и епископе других помесних Цркава неканонским, да укида целе аутономне Цркве итд. То ја мислим под овим «таква еклисиологија». А шта Епископ Максим под тим подразумева никад баш нисмо сасвим начисто, па ни сада. Међутим, мене овде интересује још једна ствар. Које су то објављене студије Епископа Максима које се баве овом тематиком? Ја не видех ни једну, мада нисам нешто детаљно пратио његов научни рад. Ако неко од оних који буду ово читали зна за такав рад, волео бих да ме обавести јер ме интересује тематика у светлу ових збивања. Оно што сам ја имао прилику да видим, а да је приближно овој тематици, а могуће је да Владика чак и то подразумева под „студијом“, будући да се то налази цитирано у његовој академској библиографији у одељку «радови у часописима, поглавља у монографијама, мање монографске публикације», јесте један текст(ић) објављен у брошурици/листићу/летку епархије западноамеричке, под називом „Ecclesiological provincialism compared to the Church’s concrete unity“[11]. Мени је изненађујуће да се овакви текстови налазе у академској библиографији, али можда негде постоји таква пракса? Настављамо: «Прихватамо да је бачки владика из добре намере постављао питања желећи да пружи „контекст и перспективу излаза из данашњега стања нејединства“. Једино нас је чудило зашто је своју „искрено вапајну реч“ нашао за сходно да упућује баш нама и то тако директно.» Ово је такође један занимљив моменат. Звучи, као да је Епископ Иринеј „директно“ нападао Епископа Максима! Да карикирам. Као да се једно јутро пробудио, «устао на леву ногу», и одлучио да «вапи» «тако директно» на Владику Максима. Рекло би се без повода. А и птицама на грани је већ јасно да ово чуђење Епископа Максима није у складу са чињеницама. «Иначе, и даље стоји наш став да нас у званичној преписци „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо“, те да је у финалним актима Критског сабора наша титула исправљена, што ће се показати, ако Бог да, када та акта буду коначно и званично објављена.» А ово је заиста врхунски забавно! Већ су изашле веома озбиљне књиге, које садрже све званичне документе Критског Сабора, у све четири језичке верзије, као што су публикације Brepols-а.[12] А Владика Максим тврди да ће акта, «ако Бог да», тек бити „коначно и званично“ објављена! Треба неко да обавести ову познату и признату издавачку кућу да су користили неконачна и незванична акта у припреми својих књига. Не би било лоше док се обавештава Brepols да се у име купаца тражи поврат новца јер је ипак реч о скупом двотомном издању (€495 плус порез)! Шалу на страну, заиста је чудна ова изјава, то јест, оправдање. Ако званично потписани документи на којима смо видели да Владика Максим НИЈЕ исправљао своју титулу (како је и показао и доказао Владика Иринеј, а Владика Максим тврдио да јесте), нису званична акта Критског Сабора, онда се питам шта то очекује Владика Максим да се објави и буде сада званично, три године након Сабора!? Испада да потписани документи нису званична акта! А видели смо не само да постоје ти документи (са неисправљеном титулом у потпису) из више извора. Него смо видели да су објављене озбиљне публикације, као горе наведена, које не садрже правилно титулисање. Публикације су изашле и на српском језику.[13] У уређивачком одбору је био, погодићете ко, управо Епископ Максим. Он ни у «својој» публикацији није исправио своју титулу, иако је то могао да учини. А да не говоримо да је по његовој сопственој тврдњи, управо изнесеној, штампао незванична и неконачна акта Критског сабора! На овоме месту Владика Максим је нашао за важно да подсети целокупну јавност о још нечему везаном за Сабор на Криту. «Да подсетимо нашу јавност: Свети и Велики Сабор одржан на Криту је као такав примљен од Српске Цркве на Светом архијерејском сабору 2017. године и не постоји никаква званична одлука која би говорила о супротном. У том смислу, изостанак потписа појединих епископа у неким од докумената не мења нити доводи у питање званичан став наше Цркве о овом сабору.» Занимљиво! Ово је изгледа била прилика да се «подсети јавност» на Критски Сабор и да им се каже да је тај сабор „примљен“ (прихваћен?) од стране СПЦ. још 2017. г. Али питам се шта је то примљено 2017.г. када „званична акта“ тек треба да буду „коначно и званично објављена“? Да ли се то Владика Максим са нама шали? Или он сугерише да је СПЦ «примила» незванична и неконачна акта? Да ли је он гласао да се незванична акта «приме»? Па ја бих, у светлу реченог, предложио Сабору, ако није превише безобзирно са моје стране да то кажем, да баш сачека та „званична акта“ пре него уопште расправља о њима, ако ико више буде хтео да расправља о њима, ако и када буду објављена. И на крају, Епископ западноамерички закључује: «Напослетку, са радошћу и у потпуности прихватам завршне речи владике Иринеја који, уважавајући позив да се угледамо на светог Василија Великог и друге свете Оце, констатује да и његова и наша настојања на јединству морају остати „у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве» И шта рећи на крају? Ово би ме заиста радовало, кад бих после свега био сигуран да Епископ Максим под овим подразумева исто што и Епископ Иринеј бачки. Али, на жалост, у то нисам сигуран. Као што видимо сви коментари из овог одговора који се тичу тематике (а врло мало их је), уопште не задовољавају. У најмању руку су нејасни. Али зато поруке Епископа Максима о томе каквим он сматра свог старијег брата, Епископа бачког Иринеја, су сасвим јасне. Ту видимо речима осликану слику Епископа бачког као «неупућеног», «исхитреног», «лако увредљивог», «непажљивог», «лоше обавештеног» итд. Нешто слично као што ових дана читамо у Блицу од познате «Жељке» где се Епископ бачки осликава као давитељ (са свиленим гајтаном). Наравно ништа од овога није тачно. Али је жалосно што је управо на овај начин Епископ Максим одлучио да одговори Епископу Иринеју, али и целокупној заинтересованој јавности, не одговарајући практично ни на шта. Остаје забележено да је Владика тобож бранећи своју епархијску паству од једног или многих «портпарола» својим Саопштењем успео да изазове смутњу и полемику на нивоу целе наше Цркве, упркос претходно јасно и јединствено изнетом ставу и Св Архијерејског Сабора, и Св Архијерејског Синода. чтец Ведран Гагић 8. мај 2019.г. [1]https://westsrbdio.org/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%B7/ [2] Која је изазвана јавном прозивком и киритиком Епископа бачког Иринеја од стране Епископа Максима. [3] Већ ми је замерено чак и за само помињање свести и подсвести. Тако ми је бивши докторанд Владике Максима, а сада већ доктор теологије Александар Милојков, јавно поручио да сам „баба Јелица“ која „тандрче“ са осталим бабама „док седе на гајбицама испред продавнице“. Уз напомену „што је баби мило то јој се и снило“. Па му овом приликом шаљиво отпоздрављам, и будући да он често помиње своју диплому, поменућу му да и ја, поред осталих диплома, поседујем и диплому која ми званично даје право управо за бављење свешћу и подсвешћу, и за, како он каже, „психо-анализу“. Према томе, нека се не узнемирава. Настојаћу да то одрадим стручно. [4] Реч је о саопштењу под насловом «Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019.г.» [5] http://www.spc.rs/eng/node/64317 [6]http://www.politika.rs/scc/clanak/426097/Drustvo/Srpske-vladike-polemisu-o-ukrajinskom-pitanju [7]https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%be-%d0%bd%d0%b0%d0%b2%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%be%d1%98-%d0%b0%d1%83%d1%82%d0%be/ [8] http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno [9] https://westsrbdio.org/%d0%be-%d0%bf%d0%b8%d1%82%d0%b0%d1%9a%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%bc-%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%82%d0%bf%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%bb%d1%81%d0%ba/ [10]http://www.assemblyofbishops.org/committees/canonical/ [11]https://www.serborth.org/files/Pathmay07.pdf [12] The Great Councils of the Orthodox Churches, Decisions and Synodika. Vol. IV/2:, Ed. A. Melloni. Turnhout: Brepols, 2017 [13] Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Учешће и сведочење Српске Православне Цркве на Критском сабору о Педесетници 2016. Светигора, Цетиње – Београд 2017 Извор: https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/08/размишљање-на-одговор-епископа-запад/
  3. Јуче, на заупокојеној литургији, док сам, стојећи у реду за причешће, по ко зна који пут чуо ове речи, и разумевао их као да се односе на моје грехе тј. да је сваки мој грех издајнички пољубац, као што на свој начин и јесте, мисли су ми одлутале у другом правцу и разумевању овог дела молитве... Ако се под Јудиним целивом разумеју наши греси, има ли смисла на свакој литургији обећати да их нећемо поновити ако као људи и хришћани знамо да ћемо то (скоро сигурно) урадити опет? Овде није спорно то да ми заиста не желимо да поновимо своје грехе и имамо искрену жељу да то обећамо и одржимо, али, ипак, искуством знамо да то (најчешће) нећемо испунити... Зашто онда обећавати да ћемо испунити нешто што знамо да нећемо моћи? Јер мислим да ми и немамо моћ да никада (опет) не сагрешимо него само да се трудимо у том правцу. А ако смо искрени према себи онда знамо да некада немамо чак ни тај труд... У том светлу ми се појавила мисао да се под Јудиним целивом можда мисли на нешто друго, неки други промашај у односу према Богу, а не примарно на наше (нажалост) уобичајене грехе. Да се мисли на нешто што ми имамо моћ да урадимо, што можемо да обећамо, макар са већом надом на испуњење него у односу на наше страсти и слабости. Јуда је својим целивом окончао своју издају и коначно окренуо леђа Христу, до тог тренутка је можда могао и да се предомисли и да му буде опроштено као Петру али тим целивом је он рекао да се више никада неће вратити Христу, никада тајној вечери, никада осталим апостолима. Може да се каже да су и Јуда и Петар три пута издали Христа: Јуда одласком првосвештеницима, учествовањем на вечери са намером издаје и коначно целивом а Петар са три узастопна одрицања од Христа. Али Јуда се након целива склонио од свих апостола и гледао са стране одвијање страшних догађаја који су уследили а Петар је бризнуо у покајни плач и вратио се осталима. Јуда је након свега у очајању извршио самоубиство а Петар је упркос свему са осталима дочекао вест о Васкрсењу. Петар није дозволио да га грех одвоји од Христа, није трећим одрицањем коначно окренуо леђа и отишао на другу страну. Зато мислим да можда има више смисла Јудин пољубац схватити као издају милосрђа Божијег и Цркве напуштањем и удаљавањем од причешћа, литугије, Цркве, Христа због било чега што смо урадили или нам се десило. Као када би рекли: нема везе што си ми све до сада опростио и увек ме прихватио, нема везе што сам и даље ту захваљујући теби, нису ми битне ни многе утехе којима си ме посетио, важније ми је што нисам задовољан собом и што нисам достигао оно што сматрам да је потребно. За разлику од наших грехова мислим да ми имамо већу моћ да у молитви пред причешће обећамо да ћемо се увек вратити Богу шта год урадили или нам се десило. Да ћемо увек доћи по опроштај, помоћ, молитве свих у Цркви, да никада нећемо окренути леђа у очајању па макар у себи и пузали пред Чашом... Мислим да тако нешто можемо да обећамо, а нарочито у осећању захвалности за сва добра која смо у Цркви примили и поред свега што смо урадили од када знамо... Можемо да обећамо да упркос својим гресима нећемо учинити коначну издају свих молитви које су принете за нас и свега онога кроз шта смо са Црквом прошли и Царства ка којем сви идемо.
  4. Епархији бачкој је уручена Повеља захвалности Матице српске, 25. децембра 2018. године, на Дан добротвора и на рођендан велике доброчинитељке Матице српске Марије Трандафил. У име Епархије бачке, Повељу захвалности примио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког. Благодарим колегијуму Матице српске. Заједничарење и саборно размишљање је оно што нас повезује органски. Нека Бог благослови ваш труд и да заједно наставимо овакву сарадњу, поручио је владика Исихије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Професор др Драган Станић, председник Матице српске рекао је да су добри односи између те установе и Епархије бачке, као и да је Епископ бачки г. Иринеј увек бринуо о Матици српској. Његов благослов и његова помоћ у стварима које су доприносиле духовним аспектима Матичине делатности. Колико је то важно сваке године осетимо, а нарочито ћемо осетити у наредној години, када смо, у договору са нашим Преосвећеним владиком, направили читав један план како да обележимо осам векова Српске Архиепископије. Биће програм који је у пуној мери договорен са нашом Црквом – и за Савиндан и за Светосавску седницу – а и током читаве године биће програмâ који ће нас учинити духовно богатијима. Без сарадње са нашом Епархијом, владикама Иринејем и Исихијем, мислим да то неће никако ваљати, односно заједно смо много јачи, истакао је професор Станић. Поред Епархији бачкој, Повеља захвалности уручена је и другим добротворима: Владимиру Бургићу, Перици Милутину, Златану Стојадиновићу, Драгани Вулић, Јовану Вулићу, др Васи Исакову и Петру Исакову; дародавцима: Дринки Радовановић, Миливоју Бакићу и Марини Бојић, као и доброчинитељима: Славку Станојевићу и Милану Јагодинском. Традиција задужбинарства укорењена је од самог оснивања Матице српске 1826. године. Својим прилозима, добротвори подржавају просветитељску мисао Матице српске, а повезује их племенита идеја о стварању једне јединствене кошнице и став да је част служити најстаријој српској културној, научној и књижевној институцији. У музичком делу програма учествовали су сопран Радослава Воргић Журжован, уз клавирску сарадњу Стефана Панкалуића, и Симона Деретић, ученица Музичке школе Исидор Бајић, која је извела две композиције на виолини. Извор: Епархија бачка
  5. Желим још једном да се осврнем на јучерашњи догађај на сајту када је цела једна тема избрисана, како Уредништво Поуке.орг тврди, грешком. Тема се тицала спорног навода у тексту катихете Бранислава Илића под насловом „Пост у част Пресвете Богородице“. Бранислав Илић („ризница богословља“) је један од уредника Поуке.орг-а. Сама тема на форуму је такође била постављена од стране Бранислава, јер се сада све вести са главне странице сајта аутоматски појављују као форумске теме. У поменутом тексту се нашао следећи навод: «Друго важно сведочанство о Успенском посту налазимо у томосу сједињења из 920. године, који каже да се Они који су ожењени могу причестити само три пута годишње, и то на празнике: Васкрскрсења Господњег, Рождества Господњег и на Успеније Пресвете Богородице.» Након што су неки чланови форума поставили питање у вези овога цитата о. Зоран Ђуровић је пронашао и превео део Томоса који се наводи као извор. Из Томоса, по преводу оца Зорана, јасно се види да није реч о дозволи ожењенима да се причесте само три пута годишње, него да је реч о вишебрачнима који су под епитимијом, којима се дозвољава причешће на ове празнике. Сва питања у вези овога текста, примедбе, разговор и сам превод Томоса који је отац Зоран послао, су убрзо били обрисани заједно са читавом темом. И то се, по тврдњи Уредништва, десило «грешком». То је грешком обрисао сам уредник Поуке.орг-а и управо писац тога текста катихета Бранислава Илић, да би одмах затим поставио нову тему у којој би био само његов поменути чланак без коментара о исправци, и без било какве назнаке извињења што је «грешком» обрисао туђе писање, што би у таквој ситуацији било очекивано. Да је дошло само до исправке спорног дела без овога брисања ствар би се ту вероватно и завршила. Свакоме се дешавају грешке, ако прихватимо касније објашњење Бранислава, да му се грешка промакла (мада уз напомену да је направио ову грешку «држећи се слепо литературе» коју је користио!?). Међутим, будући да је ипак дошло до брисања порука других чланова, без најаве, без неке њихове кривице, једном речју без разлога, ја сам поставио Администрацији Поуке.орг питање искључиво везано за то зашто је та тема обрисана, овде: Након мало одуговлачења, као што можете да видите, најзад се јавио Бранислав са својом поруком у којој се захваљује што му је указано на грешку и каже да је све исправио на Поукама, на сајту Патријаршије и на своме блогу. Три места на којима је текст објављен. Затим је навео ово изнад, већ поменуто, да је до грешке дошло тако што је се он слепо држао литературе. Дакле, све је то неко већ написао само је он искористио без додатне провере. Легитимно, зар не? Будући да се ради о прилично важној тврдњи, о. Зоран је, с правом, од Бранислава затражио да нас упути на ту литературу коју је користио јер би то очигледно требало да се исправи. Никаквог одговора на то није било. У међувремену се на теми јављао неко из Уредништва Поуке.орг бранећи, од непостојећег напада, личност Бранислава речима да је млад, да се труди, да он много ради, што нико није ни негирао ни пре ни после ових обраћања Уредништва. Али поред ове одбране и правдања, следиле су и сасвим неутемељене оптужбе на рачун чланова који су постављали ова питања (укључујући и мене). И то су биле веома тешке и увредљиве речи и оптужбе да черечимо Бранислава, да желимо да га спалимо и сличне несувислости, да се палимо ко хепо коцке, итд. и итс. Да би се након тога све напрасно завршило са брисањем порука одређених чланова (без ваљаног разлога) и закључавањем теме Питајте Администрацију «до даљњег» и бановањем неких чланова (без објаве и објашњења,у тајности). Док се све ово дешавало по тврдњи особе (особа?) која пише са Поуке.орг, која је очигледно интимно упозната са Браниславовим кретањем, Бранислав није могао да одговори на питање, о изворима које је користио, зато што је отишао на вечерње. Остало је нејасно зашто није одговорио након вечерњег богослужења будући да је тема трајала до касно у ноћ, а нарочито због тога што је у време док је тема била активна Бранислав био на форуму? Међутим, оно што ме је нагнало да све ово напишем јесте следеће. Прво, као што сам рекао, Бранислав се захвалио за указану му грешку. Види овде: Затим је рекао да је текст исправљен: 1. На поукама https://pouke.org/forum/index.php?/index/1346440445/1346440934/пост-у-част-пресвете-богородице-r10238/ 2. На званичном сајту СПЦ http://spc.rs/sr/post_u_chast_presvete_bogorodice_1 3. На његовом блогу http://branislavilic.blogspot.com/2018/08/blog-post_768.html наводећи ове линкове. Одмах да кажем да сам, чим је Бранислав послао поруку, погледао његов блог и заиста, по речи његовој, исправио је, боље рећи, обрисао је тај цео спорни део. Међутим, да видимо сада шта се десило након што је, дакле, једна тема на форуму била обрисана, друга на којој су постављана питања у везо овога закључана, неке поруке чланова обрисане, чланови бановани, и затим, без доказа, оптужени да су вређали некога и да је зато тема закључана, да су они криви. Шта се дакле десило после овога. Кренимо редом: 1. На Поукама, Браниславов текст стоји на насловној страници као издвојени чланак. Први по реду. И заиста у њему, по речи Браниславовој, нема спорног навода. 2. На званичном сајту СПЦ Бранислав нас наводи на текст који никакве везе нема са текстом о коме говоримо осим што му је наслов исти и што му је Бранислав аутор. Ево садржаја на тој адреси: Наравно прва помисао већини људи, па и мени, јесте да је због истоветног наслова текста дошло до тога да је он једноставно послао погрешан линк. И то је легитимно објашњење, осим што се за мој укус већ сада појављује много неких чудних грешака. Прва чудна грешка је наводно слепо држање литературе (за коју и дање не знамо која је, ко је то навео Бранислава да погреши?), па онда грешка брисања целе теме (све са преводом Томоса у коме му се указује на грешку за коју се са смирењем и љубављу захваљује), па грешка ђутања о томе да је тема грешком обрисана, па сада грешка у навођењу погрешног линка. Али има и она изрека ко много ради тај много и греши. А чули смо по сведочењу особе са Поуке.орг профила да он много ради. ОК. Али ми идемо још мало дубље. Шта се још налази на сајту СПЦ? Тамо се и сада налази спорни текст Бранислава Илића на следећој адреси http://spc.rs/sr/post_u_chast_presvete_bogorodice Па да прочитамо... И гле чуда, у њему се и даље налази (вероватно опет грешком?) наводно обрисани део текста о томе да се «ожењени могу причестити само три пута годишње». Како сад ово да објаснимо? Размишљао сам и нисам успео да закључим каква је ту грешка у питању? Прво, ако је Бранислав искрено исправио прави текст (овај на који не указује јер у ономе на који указује није имао шта да исправља јер он говори о другој ствари), без обзира на погрешно копирани линк који води ка другом тексту, у тачном тексту на тачном линку (овоме) био би исправљени текст. Зар не? А као што видимо текст није исправљен. Или је исправљен па враћен на старо? Неко волшебије се десило! А да није Бранислав задужен и за сајт СПЦ па да и тамо исправља и мења текстове лако? Ако јесте, он је могао то да уради, и да исправи и да поново врати на старо. Можда ће неко рећи да сам овде злонамеран, јер он не би поново убацио нешто што је погрешно и што је већ једном исправио и за шта се још и захвалио у духу хришћанског смирења и љубави јер му је указано на грешку. Зар не? Па и ја мислим тако. Да нас није слагао да је исправио, па онда послао погрешан линк да завара траг? Ма не, то је још горе, рећи ће још злонамерније с моје стране. Но како ово да објаснимо? Ако нема приступ сајту СПЦ па да ово сам исправља, онда су га вероватно преварили у Патријаршији па му рекли да су исправили а нису, и он поверовао браћи и рекао нама да је исправљно, а оно није исправљено. И сад он на правди Божијој трпи ова моја питања. Може ли то? Немам појма. Ваљда је мање злонамерно с моје стране да као могућност понудим да у Патријаршији лажу Бранислава него да кажем да Бранислав лаже нас. Али добро. Да онда у братском духу само кажем да је најНЕвероватнија од свих опција та да је он текст исправио, па да је затим вратио на старо. Ту ћемо се сви сложити? То би било тешко за сварити? Зар не? Добро. Идемо даље. 3. На блогу Бранислава Илића, као што сам већ рекао, проверио сам текст одмах након његове поруке у којој нам је јавио да је текст исправио. И заиста је тако било. Међутим шта се на блогу катихете Бранислава Илића налази сада? Па ево погледајте сами https://branislavilic.blogspot.com/2018/08/blog-post_768.html Гле чуда! Како сад то? Да ли је то Бранислав прво избрисао спорни навод (као што смо имали прилику сви да видимо), а затим кад су сви бановани, теме закључане, и ствар завршена, опет вратио спорни навод у свој текст? Немогуће! Па зар управо не рекосмо да је то веома НЕвероватна опција и објашњење за оно се десило на сајту СПЦ? Ја не знам, ви закључите, или нека нам он сам одговори, ако жели и има времена. Или ћемо сматрати да се и то волшебно појавило неком влашком магијом или неком необјашњивом грешком? Не треба одбацити ни логичку могућност да сам ја лажов. Да сам све ово измислио само да бих оклеветао младог и вредног катихету. За оне којима је то најлакше сварљиво објашњење, и који ће да се смире само ако то прихвате као објашњење, поручујем слободно нека тако верују. Ја волим да су људи срећни. У овом веку не желим да будем одговоран за било чије душевне патње, а у оном, ја не судим. Немојте да вас мучи бес и изједа. То није здраво за бубреге и изнутрице. У закључку, нарочито ми је занимљив Браниславов избор ова три сајта (Поуке, СПЦ и његов блог) да нам покаже и докаже како је смирено прихватио добронамерне примедбе у вези његовог текста. Међутим, вероватно опет грешком (?), волшебно, како ли, поткрало му се да помене још једно најмање 10ак места на којима је његов текст објављен. На свима местима са спорним наводом. Изволите уживајте, ако можете: https://dodjiividi.blogspot.com/2016/08/blog-post_53.html https://dodjiividi.blogspot.com/2017/08/blog-post_76.html https://pouke.org/forum/index.php?/topic/47495-пост-у-част-пресвете-богородице/ http://spc.rs/sr/post_u_chast_presvete_bogorodice_0 http://www.pravoslavie.cl/sr/post-u-cast-presvete-bogorodice/ http://manastirvavedenje.org/post-u-chast-presvete-bogorodice/ http://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/_/745.post-u-cast-presvete-bogorodice.html http://eparhija-timocka.org/post-u-cast-presvete-bogorodice/ http://eparhija-timocka.org/post-u-cast-presvete-bogorodice-2/ http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2017/08/blog-post_35.html Ја мислим да је довољно. И на самом крају, желим да питам Администрацију, да ли је на форуму Поуке.орг дозовољено постављати питања, разговарати, па и расправљати о тематици која се тиче Цркве, мисије Цркве, и јавном деловању, са браћом и сестрама и о браћи и сестрама? Без цензуре и без напада и клеветања? Желим вам свим да буде здрави и весели и миломе Богу приступачни. П.С. Да не испадне да само критикујем. Морам да похвалим Бранислава зато што веома правилно, да не кажем стручно, придржава епископски жезал на богослужењима (с обе руке), што се види на фотографијама са његовог блога, а не као неки који не знају па се са жезлом подштапају. Ето!
  6. Датум: 26.01.2018. У сусрет националном празнику просвете и културе, које оличава Свети Сава, као и најављеној Декларацији о опстанку српског народа, мисли су нам усмерене и на језик којим говоримо и пишемо, што је и била једна од кључних брига нашег првог просветитеља и писца, упућујемо јавности Предлог за размишљање, о језику и нама Језик нас оличава и као појединце и као народе. То су знали и наши далеки претходници који су очували и развили српски језички капитал, у раздобљима када нису могли да граде задужбине и тврде градове, када је граница опстанка била у језику и предању у језику похрањеном. Језик је исказница не само права и слободе и заједничких својстава једне културе, него и слика прилика у којима живимо. Шта нам данашњи језик говори о нама? У јавном простору вредност речи се умногоме губи, лепота још и више. У површној брзини наших савремених живота, речи се расипају, често не служе ничему, само су део опште, увећане буке. Тако је на улици, у масовним медијима у којима основни смисао људске комуникације постаје главни губитник. Све бране попуштају, речи куљају, ниске и псовачке, речи затроване и безобзирне. А наследили смо, ипак, достојнији језик. Има још ствари важних, али језик је тема темељна, многе друге теме од језика зависе. Питање очувања ћирилице, по којој нас препознају, неизоставни је део ове темељне теме. Било је упечатљиво видети, широм Србије и Српске, како се дочекују програми акције „Негујмо српски језик“. Мимо свих великих речи, видело се колико се и стари и млади напросто радују своме језику, осећајући да питање језика није само језичко питање, него питање одржања и развитка. С језиком смо неко и нешто, без језика нисмо ништа. Ни појединачно, ни збирно. У раздобљу брзих и баналних екранских обавештења, још боље поимамо вредност онога што је просејана уметност речи. Зато се добра књига указује као спасоносна барка у глобалној стихији што нагриза и односи све баштињено и вредно из наших живота. Вратити се књизи и читању, као налогу опстанка, у себи и међу другима. Као и раније, семе опстанка је у светској и домаћој књижевној баштини, у зачетном Савином слову, Доситејевој умној отворености и српском (Вуковом) народном песништву, у Андрићевој мудрој мери и књижевном безмерју Црњанског, у Попиним лирским загонеткама, у опомињућим призорима Новице Тадића. Лик овог народа и даље најпотпуније приказују наши велики писци, и Његош и Јаков Игњатовић, и Лаза Костић и Симо Матавуљ, Јован Дучић и Бора Станковић, Петар Кочић и Исидора Секулић, Григорије Божовић, као и Меша Селимовић или Добрица Ћосић. И не само они. Дакле, размишљајмо о језику и о нама и делујмо у корист језика и нас самих. Колико ко може, зна и осећа. О Савиндану 2018. године, Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије Др Дане Малешевић, министар просвете и културе Републике Српске Академик Предраг Пипер, секретар одељења за језик и књижевност САНУ Проф. др Драган Станић, председник Матице српске Проф. др Љиљана Марковић, декан Филолошког факултета Универзитета у Београду Проф. др Душан Иванић, председник УО Задужбине „Доситеј Обрадовић“ Проф. др Бошко Сувајџић, председник УО Вукове задужбине Проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика Проф. др Јелица Стојановић, председник Друштва чланова Матице српске у Црној Гори
  7. Датум: 26.01.2018. У сусрет националном празнику просвете и културе, које оличава Свети Сава, као и најављеној Декларацији о опстанку српског народа, мисли су нам усмерене и на језик којим говоримо и пишемо, што је и била једна од кључних брига нашег првог просветитеља и писца, упућујемо јавности Предлог за размишљање, о језику и нама Језик нас оличава и као појединце и као народе. То су знали и наши далеки претходници који су очували и развили српски језички капитал, у раздобљима када нису могли да граде задужбине и тврде градове, када је граница опстанка била у језику и предању у језику похрањеном. Језик је исказница не само права и слободе и заједничких својстава једне културе, него и слика прилика у којима живимо. Шта нам данашњи језик говори о нама? У јавном простору вредност речи се умногоме губи, лепота још и више. У површној брзини наших савремених живота, речи се расипају, често не служе ничему, само су део опште, увећане буке. Тако је на улици, у масовним медијима у којима основни смисао људске комуникације постаје главни губитник. Све бране попуштају, речи куљају, ниске и псовачке, речи затроване и безобзирне. А наследили смо, ипак, достојнији језик. Има још ствари важних, али језик је тема темељна, многе друге теме од језика зависе. Питање очувања ћирилице, по којој нас препознају, неизоставни је део ове темељне теме. Било је упечатљиво видети, широм Србије и Српске, како се дочекују програми акције „Негујмо српски језик“. Мимо свих великих речи, видело се колико се и стари и млади напросто радују своме језику, осећајући да питање језика није само језичко питање, него питање одржања и развитка. С језиком смо неко и нешто, без језика нисмо ништа. Ни појединачно, ни збирно. У раздобљу брзих и баналних екранских обавештења, још боље поимамо вредност онога што је просејана уметност речи. Зато се добра књига указује као спасоносна барка у глобалној стихији што нагриза и односи све баштињено и вредно из наших живота. Вратити се књизи и читању, као налогу опстанка, у себи и међу другима. Као и раније, семе опстанка је у светској и домаћој књижевној баштини, у зачетном Савином слову, Доситејевој умној отворености и српском (Вуковом) народном песништву, у Андрићевој мудрој мери и књижевном безмерју Црњанског, у Попиним лирским загонеткама, у опомињућим призорима Новице Тадића. Лик овог народа и даље најпотпуније приказују наши велики писци, и Његош и Јаков Игњатовић, и Лаза Костић и Симо Матавуљ, Јован Дучић и Бора Станковић, Петар Кочић и Исидора Секулић, Григорије Божовић, као и Меша Селимовић или Добрица Ћосић. И не само они. Дакле, размишљајмо о језику и о нама и делујмо у корист језика и нас самих. Колико ко може, зна и осећа. О Савиндану 2018. године, Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије Др Дане Малешевић, министар просвете и културе Републике Српске Академик Предраг Пипер, секретар одељења за језик и књижевност САНУ Проф. др Драган Станић, председник Матице српске Проф. др Љиљана Марковић, декан Филолошког факултета Универзитета у Београду Проф. др Душан Иванић, председник УО Задужбине „Доситеј Обрадовић“ Проф. др Бошко Сувајџић, председник УО Вукове задужбине Проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика Проф. др Јелица Стојановић, председник Друштва чланова Матице српске у Црној Гори View full Странице
  8. Па какав би значај имала и за нас наша вера, православна, кад нам она не би дала тврдо, непоколебљиво убеђење, уверење у то, да верујући њеним откровеним истинама и живећи по њеном учењу, очишћавајући се и јачајући се натприродном Силом која кроз њу дела, добијамо вечни живот – долазимо до спасења? Велики апостол народа, свети апостол Павле, предвиђајући да ће доћи доба када ће се покушавати да се хришћанство схвати другојачије него што су га апостоли Христови а са њима и прва Христова Црква схватили, још првих десетину година после оснивања Цркве дао је тачно обележје, тачно разумевање свега Христовог дела. Ако је Исус Христос дошао на земљу, међу нас, само да нас научи мудрости овога света – мудрости житејској или, како да уредимо наше овоземаљске односе те да нам овдашњи живот донесе највише радости, да нам пружи што веће уживање и насладе – онда нам Христос није много донео ни дао – тако размишља свети апостол Павле. Заиста, ако би Христово учење било ограничено што већим искоришћавањем овоземаљских блага, ако би то био крајњи резултат свију човечјих напора, онда би тек за нас био неразумљив живот и рад Исуса Христа. Остављајући све друго на страну, ми не би ничим могли објаснити ону трпељивост, ону кротост, оно смирење које је Христос пројављивао па и Своје ученике њима поучавао. Ми не би имали чиме да објаснимо Христово примиривање са свима оним неправдама, унижењима па и мучењима којима су Га непријатељи награђивали за Његова доброчинства. А Његова доголготска и голготска Својевољна страдања?! Све се ово не да ничим другим објаснити него само тиме што је за Исуса Христа било главно не земаљско – него небеско, не времено – него вечно, не телесно – него духовно. Задремалом па и заспалом човечанству а што је још важније – утонулом у тешке пороке, безакоња и грехове свакојаке, дошао је Христос да светлост пружи, да га пробуди, да га изведе на пут истине да му отвори очи за самопознавање и за познавање правога живота; и, да тај живот, треба да буде крајњи циљ свију човечјих напора, нада, жеља – и да је тај живот живот са Богом, кроз Бога и у Богу. Доћи до овога живота, завладати оваквим животом, живети овим животом и јесте спасење по учењу вере наше свете православне. Разумети учење о спасењу значи разумети једну од основних истина вере наше. Да би се човек ослободио од робовања греху и свакоме безакоњу, да би се пробудио за познавање правога живота – мора почети са унутрашњим препорођавањем – унутрашњом радњом – реформом. Обновити себе изнутра – произвести реформу у унутрашњем човеку јесте најјаче, најсигурније јемство за постизавање онога, ради чега је Христос међу нас дошао. Ако се Исус Христос може упоредити са другим реформаторима човечанства онда је Он заиста Реформатор јединствени и нарочити, баш у овоме смислу. Овим се Он одликује и од свију досадашњих и будућих реформатора. Реформа Христова почиње баш тамо где престаје рад осталих реформатора. Христос поставља темељ своме делању и учењу баш на граници силе и моћи свију других реформатора човечанства. Христос као Нови Адам, тражи од сваког оног који тежи ка спасењу удаљење, уклањање из себе старога Адама да би његово место уступљено било Новоме Адаму – Њему Самоме Исусу Христу. Ево, дакле, чему нас учи Христос: 1. Ако желимо да се спасемо морамо почети са обнављањем – са реформирањем самога себе; 2. обнављање, реформа мора пре свега да се врши у нашој унутрашњости – да се усади у наше срце Нови Адам; и најзад, 3. наше обнављање, реформа, мора да се опире на помоћ Божју, без које наше сопствене силе су недовољне. Прво долази реформатор, па тек онда долазе реформе које он чини: прво је дошао Спаситељ па тек онда долази спасење. Помоћ Његова стално нам је потребна. Сила вере наше православне, светост наше вере баш и јесте у томе па и истинитост њена баш се тиме и потврђује што се ово препорођавање, ово обнављање – не само тражи, захтева као први услов нашему спасењу, него што се оно и достиже, остварује. Остварује се у животу људи сарадњом Онога Који од нас тражи и захтева ново рођење, обновљење – па да се спасемо. Без моје слободне воље и без мога личног напора нема за мене спасења. Али ја спасење не добијам без Бога, без Христа, без Спаситеља, без Његове силе и милосрђа, јер је Он „Помоћник и Покровитељ мој у спасењу моме“. Била би неоправдана крајност, ако би, овако схватајући смисао обнављања, реформе, коју од нас вера наша православна тражи, одрицали важност осталих реформама, било: у области образовања, личног и јавног морала, социјалних односа, државног уређења, економско-финансијског стања и т. сл., јер и они имају важност за наш живот. Али би исто тако била крајност кад се не би хтело разумети да све ове реформе могу само тада успевати, ако се почне са реформом свију реформама, и то пре свега унутрашњег човека, верскоморалном реформом, т. ј. оном, коју од нас тражи вера наша православна, Црква Света, чија смо ми деца. Ми ћемо увидети овде дане радости, мира и среће, земља ће наша бити света и благословена, ако почнемо са уклањањем, избацивањем из нас старога Адама свима оним његовим неваљалствима, гресима и пороцима њему својственим – пре свега ђаволском гордошћу, Јудином халапљивошћу за благом овога света, зликовачком – Кајинском мржњом према рођеном брату – и усељавањем у дом душе наше Новога Адама – љубави према Богу и ближњему. Од одлучности наше у овоме послу зависи и јачина уклањања из нашег живота свију оних невоља и криза којима сада у толикој мери обилујемо. Све дотле док не почнемо са оном реформом коју нам вера наша проповеда ми ћемо узалудно тражити нове путеве и начине за излазак из многобројних криза у нашем личном, друштвеном па и државном животу. Стручњаци ђе нам од слабе помоћи бити па ма како их ми тражили и ма колико се за њима гонили. Ово је истина света – али и истина вере наше; достојна прослављања у овај свети дан. Целокупан живот Спаситеља нашег на земљи највеће је сведочанство ове истине. Васкрсење Христово – чудо над свима чудима али које је посведочено више и јаче него ма који догађај из историје човечанства – јесте доказ да се све кризе у нашем животу налазе у нераздвојној вези са нашом верско-моралном кризом. Довести у ред и склад наше мисли, осећаје и делања, са истинама вере наше значи не само говорити и стално понављати: Господе, Господе, него и чинити оно што нам је од Господа заповеђено. Као што је васкрснуће Христово резултат, истина, мучне али истрајне борбе противу греха и смрти, исто тако најјача је гаранција за победу свију недаћа – грехова наших и савлађивање свију криза у одлучној и истрајној борби, за права Новога Адама. Православна Црква увек је била „стара црква“ и чуварица „старе вере“. Православна Црква остала је верна учењу Новога Адама – Исусу Христу: Он је остао Главом и Руководитељем њеним. Ово је смисао нашег веровања – да је Православље вера оне Цркве која је једна, света, саборна и апостолска. Као такво Православље има у Исусу Христу најсигурнијег борца са старим Адамом. Нико од смртних синова не може да заузме Његово место у Цркви а да тиме Црква не изгуби од њене светости и да не падне у страшну заблуду. Амин. Извор: Православие.ру
  9. Прослављање Православља јесте прослављање светости, убедљивости, божанствености и истинитости вере наше. Истина је да су и све остале вере, које су се појавиле и до хришћанства као и после њега, увек проповедане као истините. Учитељи, проповедници свију вера, у сва времена, учили су да баш они говоре истину, а својим вернима обећавали су спасење. Ако је било, или ако има разлике међу учитељима, проповедницима вера, онда је она само у томе, шта ко од њих подразумева под појмом, под именом спасење. У овоме и јесте основна разлика међу верама. Па какав би значај имала и за нас наша вера, православна, кад нам она не би дала тврдо, непоколебљиво убеђење, уверење у то, да верујући њеним откровеним истинама и живећи по њеном учењу, очишћавајући се и јачајући се натприродном Силом која кроз њу дела, добијамо вечни живот – долазимо до спасења? Велики апостол народа, свети апостол Павле, предвиђајући да ће доћи доба када ће се покушавати да се хришћанство схвати другојачије него што су га апостоли Христови а са њима и прва Христова Црква схватили, још првих десетину година после оснивања Цркве дао је тачно обележје, тачно разумевање свега Христовог дела. Ако је Исус Христос дошао на земљу, међу нас, само да нас научи мудрости овога света – мудрости житејској или, како да уредимо наше овоземаљске односе те да нам овдашњи живот донесе највише радости, да нам пружи што веће уживање и насладе – онда нам Христос није много донео ни дао – тако размишља свети апостол Павле. Заиста, ако би Христово учење било ограничено што већим искоришћавањем овоземаљских блага, ако би то био крајњи резултат свију човечјих напора, онда би тек за нас био неразумљив живот и рад Исуса Христа. Остављајући све друго на страну, ми не би ничим могли објаснити ону трпељивост, ону кротост, оно смирење које је Христос пројављивао па и Своје ученике њима поучавао. Ми не би имали чиме да објаснимо Христово примиривање са свима оним неправдама, унижењима па и мучењима којима су Га непријатељи награђивали за Његова доброчинства. А Његова доголготска и голготска Својевољна страдања?! Све се ово не да ничим другим објаснити него само тиме што је за Исуса Христа било главно не земаљско – него небеско, не времено – него вечно, не телесно – него духовно. Задремалом па и заспалом човечанству а што је још важније – утонулом у тешке пороке, безакоња и грехове свакојаке, дошао је Христос да светлост пружи, да га пробуди, да га изведе на пут истине да му отвори очи за самопознавање и за познавање правога живота; и, да тај живот, треба да буде крајњи циљ свију човечјих напора, нада, жеља – и да је тај живот живот са Богом, кроз Бога и у Богу. Доћи до овога живота, завладати оваквим животом, живети овим животом и јесте спасење по учењу вере наше свете православне. Разумети учење о спасењу значи разумети једну од основних истина вере наше. Да би се човек ослободио од робовања греху и свакоме безакоњу, да би се пробудио за познавање правога живота – мора почети са унутрашњим препорођавањем – унутрашњом радњом – реформом. Обновити себе изнутра – произвести реформу у унутрашњем човеку јесте најјаче, најсигурније јемство за постизавање онога, ради чега је Христос међу нас дошао. Ако се Исус Христос може упоредити са другим реформаторима човечанства онда је Он заиста Реформатор јединствени и нарочити, баш у овоме смислу. Овим се Он одликује и од свију досадашњих и будућих реформатора. Реформа Христова почиње баш тамо где престаје рад осталих реформатора. Христос поставља темељ своме делању и учењу баш на граници силе и моћи свију других реформатора човечанства. Христос као Нови Адам, тражи од сваког оног који тежи ка спасењу удаљење, уклањање из себе старога Адама да би његово место уступљено било Новоме Адаму – Њему Самоме Исусу Христу. Ево, дакле, чему нас учи Христос: 1. Ако желимо да се спасемо морамо почети са обнављањем – са реформирањем самога себе; 2. обнављање, реформа мора пре свега да се врши у нашој унутрашњости – да се усади у наше срце Нови Адам; и најзад, 3. наше обнављање, реформа, мора да се опире на помоћ Божју, без које наше сопствене силе су недовољне. Прво долази реформатор, па тек онда долазе реформе које он чини: прво је дошао Спаситељ па тек онда долази спасење. Помоћ Његова стално нам је потребна. Сила вере наше православне, светост наше вере баш и јесте у томе па и истинитост њена баш се тиме и потврђује што се ово препорођавање, ово обнављање – не само тражи, захтева као први услов нашему спасењу, него што се оно и достиже, остварује. Остварује се у животу људи сарадњом Онога Који од нас тражи и захтева ново рођење, обновљење – па да се спасемо. Без моје слободне воље и без мога личног напора нема за мене спасења. Али ја спасење не добијам без Бога, без Христа, без Спаситеља, без Његове силе и милосрђа, јер је Он „Помоћник и Покровитељ мој у спасењу моме“. Била би неоправдана крајност, ако би, овако схватајући смисао обнављања, реформе, коју од нас вера наша православна тражи, одрицали важност осталих реформама, било: у области образовања, личног и јавног морала, социјалних односа, државног уређења, економско-финансијског стања и т. сл., јер и они имају важност за наш живот. Али би исто тако била крајност кад се не би хтело разумети да све ове реформе могу само тада успевати, ако се почне са реформом свију реформама, и то пре свега унутрашњег човека, верскоморалном реформом, т. ј. оном, коју од нас тражи вера наша православна, Црква Света, чија смо ми деца. Ми ћемо увидети овде дане радости, мира и среће, земља ће наша бити света и благословена, ако почнемо са уклањањем, избацивањем из нас старога Адама свима оним његовим неваљалствима, гресима и пороцима њему својственим – пре свега ђаволском гордошћу, Јудином халапљивошћу за благом овога света, зликовачком – Кајинском мржњом према рођеном брату – и усељавањем у дом душе наше Новога Адама – љубави према Богу и ближњему. Од одлучности наше у овоме послу зависи и јачина уклањања из нашег живота свију оних невоља и криза којима сада у толикој мери обилујемо. Све дотле док не почнемо са оном реформом коју нам вера наша проповеда ми ћемо узалудно тражити нове путеве и начине за излазак из многобројних криза у нашем личном, друштвеном па и државном животу. Стручњаци ђе нам од слабе помоћи бити па ма како их ми тражили и ма колико се за њима гонили. Ово је истина света – али и истина вере наше; достојна прослављања у овај свети дан. Целокупан живот Спаситеља нашег на земљи највеће је сведочанство ове истине. Васкрсење Христово – чудо над свима чудима али које је посведочено више и јаче него ма који догађај из историје човечанства – јесте доказ да се све кризе у нашем животу налазе у нераздвојној вези са нашом верско-моралном кризом. Довести у ред и склад наше мисли, осећаје и делања, са истинама вере наше значи не само говорити и стално понављати: Господе, Господе, него и чинити оно што нам је од Господа заповеђено. Као што је васкрснуће Христово резултат, истина, мучне али истрајне борбе противу греха и смрти, исто тако најјача је гаранција за победу свију недаћа – грехова наших и савлађивање свију криза у одлучној и истрајној борби, за права Новога Адама. Православна Црква увек је била „стара црква“ и чуварица „старе вере“. Православна Црква остала је верна учењу Новога Адама – Исусу Христу: Он је остао Главом и Руководитељем њеним. Ово је смисао нашег веровања – да је Православље вера оне Цркве која је једна, света, саборна и апостолска. Као такво Православље има у Исусу Христу најсигурнијег борца са старим Адамом. Нико од смртних синова не може да заузме Његово место у Цркви а да тиме Црква не изгуби од њене светости и да не падне у страшну заблуду. Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Create New...