Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'разговор'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 108 results

  1. У последњем броју часописа Глас Епархије нишке (бр. 14 (4/2019)) објављен је разговор са игуманијом Маријом, настојатељицом Манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису ,,Какве нам све утехе Мајка Божја даје!". ГЛАС: Високопреподобна мати, реците нам нешто о свом животном путу који вас је довео до монаштва. Слава Богу на свему. Ја не могу Господу довољно да заблагодарим на његовом промислу да дођем овде у Ђунис. Рођена сам у прошлом веку, године шездесет осме у Београду. Попут свих мојих вршњака, тежила сам свему ономе што и други. Хајде да завршиш школу, нађеш посао, размишљаш о неком брачном животу. Онда долазе те деведесете године када међу избеглицама ти видиш друге људе, друге очи, које немају животне радости, већ једно мртвило у погледу. Размишљаш – чему све ово чему си ти тежио, бринуо, секирао, трошио се? Затим први сусрети са људима који демонстрирају, вичу на улицама. То је мени све било ново. Питала сам се куда иде сав овај народ? Шта се ово дешава? Мене политика никад није интересовала, а нисам била ван свега што се дешава. Кад сам видела све то, поготово те избеглице, схватила сам колико мене Господ воли. Тада се стално говорило да Београду страдања тек предстоје. Размишљала сам како све ово што сам тобоже постигла, не само ја него моја породица – све то може преко ноћи да нестане. Шта је то што је трајно, што ја могу да задржим, без обзира на то да ли имам стан, посао, плату? Шта то имам што могу да понесем са собом и што ће ми дати неку животну, духовну радост? Дошла је и та 1995. година, када долазим у манастир Липовац. Немојте ме питати како, то су заиста чудни путеви Господњи. Ја нисам имала никакве везе са Нишом, нити фамилије ни било кога, али ето, дошли смо некако до оца Дионисија. Свидео ми се тај манастир испод обронака Озрена. Свидело ми се и то сестринство, старо, предратно. Зашто је Владика Иринеј 2005. године баш мене изабрао да дођем у Ђунис, ја вам то не знам казати. Ја само знам да кажем: ,,Мајко Божја, хвала ти!“ Господ дао да овде спознам и себе. Кажем опет, не знам који су били његови разлози. Ја знам који су били моји разлози да дођем у манастир, а сада сам благодарна Мајци Божјој на томе што је она желела да ја дођем овде, код ње. Има толико дивних монахиња, финих, кротких, смирених. Ја не спадам у ту сорту. Али кажем, специјални болесници иду на интензивну негу. Овде је интензивна нега. То ми је било потребно. Кад идете у манастир – бар већина људи с којима разговарам, који јесу у манастиру – ви замишљате места која су мало повучена, тиха, где је мала посета људи, где постоји неки полусветитељ као духовник, мање сестринство. Ђунис је све супротно од тога. Али вероватно да би се смирио, човек мора да добије баш оно што не жели, него што Бог жели од њега. Бар ја тако сагледавам моју животну причу. ГЛАС: Када сте дошле у Ђунис, кога сте овде затекли? Ту је било већ старо сестринство. Претпостављам да је то био главни разлог Владике Иринеја да нас три сестре из Липовца, као млађе, премести овде. После годину дана упокојила се мати игуманија Минодора, прва игуманија овдашње женске обитељи. Ми сад имамо само још једну моханињу из те старе обитељи. Најпре је овде био отац Климент, од 1964. године. Он је ту четири године покушавао да успостави обитељ. Пре њега, у 19. веку, овде се догодио сусрет Мајке Божје и Милојке, која је покушавала народу да пренесе све оно што је чула од Мајке Божје, који је њен благослов. Знате, као и сада, када чујемо да се нешто дешава, мало смо неповерљиви. Како је кренула у народу да оживљује та вера, то семе да ниче, да расте то дрво, тако је светиња кренула да прикупља прво народ, вернике. Када ме питају ко је ктитор овог манастира, кажем да је то српски, православни народ. Није било ниједног властодршца, неке личности која је помогла да се подигне конак или црква. То су те две удовичке лепте које народ и дан данас доноси зато што има неку потребу. Рецимо, дете му је болесно, супруга му је на самрти, тражи помоћ у молитвама. ГЛАС: Како је дошло до тога да ви будете настојатељица? Мати игуманија већ није била у здравственој ситуацији да може да води манастир. Она јесте била жива, имала је титулу игуманије и све поштовање свих нас сестара, али физички није могла да обавља то послушање. Још док је мати Минодора била жива, ја сам примила њене обавезе. Када се упокојила, 2006. године, ја сам преузела целокупну управу манастира. Сада је овде десет сестара, од којих је нас пет монахиња и пет искушеница. Мати Евгенија је једина од тих старих монахиња још у животу и она је посебан благослов за манастир, права мала енциклопедија. Остале сестре су млађе. Наш манастир спада у ред најмлађих српских манастира, не само по формирању и времену градње него претпостављам и по сестринству. Ето, сада је скоро четрнаест и по година како смо овде и Господ је благословио да све крене ниче. Ја вас молим за ваше молитве да Господ дâ да тако и остане, односно да се увећа, без обзира на то да ли ћу ја ту бити или неко од нас. Благослов Мајке Божје је да ту буде женско монаштво, да буде сестринство, да има ко да вас дочека, али да има литургије. Имамо дивне свештенике овде у околини, који нам излазе у сусрет за служење литургије. Све ово што ми радимо је број два. Приоритет је богослужење. ГЛАС: Да ли је тешко одбранити се од савременог света и модерног живота? Да ли вам сметају такве појаве? Мислим да то зависи од нас. Kад сам дошла овде са сестрама, обитељ је већ била у годинама. Кад си стар, не можеш да се сам о себи бринеш. Дозволиш да многи мирски људи, који су без сумње добронамерни, помогну. Али они људи уређују онако како они сматрају да треба да уреде. Није то велики проблем, али тим људима треба на један леп начин казати: ,,Опростите, можете то овде; немојте овамо.“ Тако је ако желите да имате монаха. Ако желите да имате пријатељицу или дружбеницу, онда је то друга прича. Али онда немаш монаха. Онда, кад имаш муку и искушење, код кога ћеш да одеш да се пожалиш, да питаш за савет, да поделиш и тугу и радост – али на један прави начин, да имаш у радости уздржање, а не неко не знам какво понашање, у којем изгубиш и то мало радости што си добио. То искључиво зависи од нас, житеља манастира. Ми имамо конак где ви нисте ушли. Бог нам је дао могућност да направимо ову гостопримницу. Дао нам је могућност да имамо и доње просторије, за све људе који долазе. Јер то је благослов Мајке Божје, да овде људи долазе. Ми не можемо овде да живимо пустињским начином живота. Људи долазе. Ми у овом нашем манастиру, хвала Богу и Мајци Божјој, имамо могућности да их примимо. Не могу да кажем да то сви манастири могу себи да приуште. Али мислим да морају себи да одвоје посебно место. Ово је наша монашка заједница, где гости могу да дођу, зна се кад и колико, а овамо даље не смете да уђете. Мислим да монах може да сачува себе, без обзира на данашњу ситуацију, на нашу раслабљеност, на знатижељу људи који нам долазе. Бог ти је дао разум, стражи над својим језиком, стражи над својим чулима. Ми можда не можемо можда да држимо подвиг који су држали први монаси, о којем смо читали у житијама: да чинимо по три хиљаде метанија, да не једемо хлеб не знам колико дана, да спавамо на земљи. Али шта је то због чега би млада сестра требало да дође у манастир? Шта је то што она нема у свету? То је нешто што можемо да држимо и данас, као што су држали и први монаси. То је да радиш на себи, да видиш шта то у твом срцу све лежи, да се смириш, да се скрушиш, да научиш да кроз те муке благодариш увек Господу и да тражиш помоћ од њега. То је нека моја животна водиља у манастиру, што желим сестрама да пренесем, без обзира на наше послушање које имамо, без обзира на број људи који нам дођу. Када је слава, ту буде пар хиљада посетилаца. Само на послушању има око двеста до триста људи. Са сваким човеком треба да се поздравите. Кад видите његов израз лица и када каже да је годину дана скупљао паре да би могао да дође ту на послушање, када се јавио још у мају месецу да резервише место за послушање – како да не пожелиш да кажеш „Како сте, како породица, како фамилија?“; кад пође, да му даш неку иконицу, флашицу свете воде. А то је триста људи са којима треба тако. Где је ту ћутање, где је ту молитва? Али тај човек отишао је радостан. И мени је радост. Још кад каже: ,,Прошле године сам се Мајци Божјој молио, Богу, за то и то, и сад сам дошао да заблагодарим, јер ми је то испунио.“ То нама даје неку силину. Мајка Божја је још увек ту, она нас чује, значи није дигла руке од српског народа, није дигла руке од ове наше светиње, и од нас оваквих какви јесмо. ГЛАС: Није ли у томе ваш подвиг? Треба то схватити. Ево видите ове искушенице. Ми смо читале житија светих отаца, па и ја сам мислила да је тако у манастиру. И онда дођете, наиђете на нешто друго. ,,Ја нисам за овде, ја ово не могу.“ Ја кажем: ,,Полако, прво мораш да се смириш. Треба да покажеш колико ти можеш да човека другог волиш, колико си спремна себе да даш. А кад будеш сазрела за ћутање, молитву, тиховање – а да не одеш у прелест – доћи ће и тај тренутак, добићеш то и ти.“ Као што ја нисам тражила да дођем у Ђунис. Знате, мени је две године требало напора над самом собом да прихватим ово послушање. Нисам тражила да идем из Липовца. Знате, ту сам пустила корење, ту ми је духовник, ту су ми духовне матере, то сестринство. Била сам навикла на послушање, на много штошта . Монах је, како кажу, сам са Богом. Како му Господ каже – амин. Али требало је извршити једно насиље. Цело моје биће се бунило: ,,Нећу то!“ Сила Божја се у немоћи познаје. Да је овде триста четристо монахиња, да ми имамо старије, које су четрдесет и педесет година монахиње, у чему бисмо видели силу Божју? Кад видите овде две монахиње, три, а пет-шест искушеница којима је ту двадесет пет до тридесет година, које су тек стасале, кренуле да корачају манастирском портом, а како Господ то уређује, Мајка Божја како нас покрива, шта нам све даје, какве утехе... Ево, скоро смо причали о Светом оцу Пајсију, Светогорцу, а после пар дана долази његово духовно чадо, отац Арсеније из Грчке. Он грчки, ја српски; разумем шта он мени каже, оно што га питам, он разуме шта хоћу – нит га знамо нит нас зна. Како је дошао овде, ни он нема појма зашто је свратио. Ја кажем да има неког ко то зна и ко је овако уредио, што што је нама требало у том тренутку да се помогне и да нам се каже. Значи опет, ако хоћеш да пливаш кроз живот, само се препусти руци Божјој и биће добро. ГЛАС: Молимо вас, пренесите нам нешто од својих духовних искустава. Ко год дође од монаштва, било да се ради о оцима или о матерама, увек користимо прилику да нешто питамо – бар како они у свом манастиру организују живот, поготово ако су старији монаси, да бисмо извукли оно што ми немамо. Ми имамо књиге, путујемо да видимо друге светиње, а они имају онај животни, прави, да кажем реални монашки приступ свему ономе зашто смо ми дошли у манастир, што је нас привукло. Монахиње у Липовцу нису много морале да беседе, али су радиле. Ми смо видели пример како она живи, како је она послушна, како је кротка, како је смирена, како зна да прећути, како зна да опрости. Ја то могу да читам код светих отаца, али жива реч је жива реч. Имамо контакта са многим духовним лицима који су нам тако лепе ствари рекли, ту једну реченицу. Рецимо, отац Данило, који је једно време био игуман у манастирима Дубрава и Увац, причао је једном приликом о брату како му је жеравица пала на длан. Ја кажем како су ту нервни завршеци, како је то јако болно, а он каже: ,,Ћути, не мора да значи.“ ,,Како, оче?“, почнем ја оно што знам о медицини? Каже: ,,Где су ти помисли?'' После непуних месец дана у манастиру препознам другу жеравицу, жеравицу на мојој души, једно искушење, сетим се те његове реченице и кажем: ,,Хајде сад да научиш како се то кроз живот чита.“ Само пар секунди човек се сконцентрише на Господа, на молитву, нек је то само ,,Господе“, не стигнете ни до оног ,,помилуј“. Тада само осетите како тај немир од вас одлази. Као да гледате једну позоришну представу где сте ви гледалац, а не учесник тога. Ја кажем: ,,Види, ово функционише!“ Е сад, то само треба да постане навика човеку. За све то, а ово је само један од бисера које сам добила од тих отаца који полако одлазе ка Господу, ја не могу Мајци Божјој до краја свог живота заблагодарити и сагледати њену љубав према мени, да ја дођем у њену светињу. Размишљала сам о томе како би било отићи у неку од руских светиња, како је то тешко нама да организујемо. Није ме интересовало да видим те светиње, колико да сретнем некога од отаца, само да их питам да ми нешто кажу о спасењу. Онда је дошао неки поклоник из Русије, који се заветовао да обилази светиње Мајке Божје свуда по свету. Оклевала сам , али су ме наговорили да га питам нешто о умно-срдачној молитви. Он ми је само казао: ,,Кротко срце!“ ГЛАС: Шта сматрате својим главним задатком, као настојатељица манастира? То је молитва. Али не да би се човек с тим дичио, силио и тако даље. Скрушена, тиха молитва. Кроз молитву се нађе решење за све недоумице, проблеме, искушења, нерешиве ситуације. Видите да сте дошли до зида и нема даље! Сви су изгледи да ће бити тако како не би требало да буде. Нити сам ја молитвеница, нити се моји вапаји чују пред Господом. Али важан је тај тренутак да не кренете људским разумом да решавате проблем, него да кажете: ,,Господе помози! Ти ово реши!“ Само он може то да уреди да су вуци сити и овце на броју. Како он то решава? Само станете, задивите се. Јер он том човеку да нешто друго, неку другу идеју, спречи га у тој његовој намери коју има. Када је реч о некој клевети, не може то да не заболи. Није правда, није истина. Почни за тог човека да се молиш Богу. И одједном добијете таквог једног дивног пријатеља, а да ви њему ништа нисте казали, ништа нисте урадили. Све нешто што нам се дешава, то је у глави. То је од помисли. Ако ви имате борбу са мном, стално ми правите проблеме, искушења, клевећете ме, и ако кренем овосветским начином то да решавам, ја само имам већи проблем и веће непријатељство с вама. Али ако сваког дана принесем свећицу за ваше здравље, сваког дана једно мало молитвено правило - десет Милосердија двери, ако, кад год вас видим, питам: ,,Хоћете чај, хоћете кафу, хоћете колаче?“, ви више не можете ни да ми будете непријатељи. Тада настају мир и радост. Разговор водили: Ивица Живковић и Миљан Никитовић Извор: Радио Глас
  2. Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем.
  3. Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски поучио је гледаоце ТВ Храм о значају празника Рождества Христова, користећи прилику да се осврне и на актуелне тешкоће са којима је суочена Црква Христова и њен благочестиви народ. Са Патријархом Иринејем разговарао је протођакон Младен Ковачевић.
  4. Са Валеријем Аркадијевичем Алексејевим, оснивачем и председником Међународног фонда јединства православних народа, разговор је водио протођакон Младен Ковачевић. Валериј Аркадјевич Алексејев је доктор философских наука и професор на Московском државном универзитету Ломоносов, члан Академије руске писмености. Велики је друштвени делатник, аутор већег броја научних и публицистичких радова. Добитник је великог броја државних и црквених признања. Извор: Телевизија Храм
  5. Приликом четвородневне посете Епархији ваљевској, Његово Високопреосвештенство Митрополит ташкентски и узбекистански г. Викентије, стални члан Синода РПЦ, ексклузивно за радио „Источник“ у разговору са новинарком Јадранком Јанковић говори о утицају Светог Владике Николаја и Аве Јустина на духовност православног живља у Узбекистану, земљи у којој има само 2% православних, а 37 богомоља укупно. Повезана вест: Митрополит Викентије служио вечерњу службу у Покровском храму у Ваљеву „Свети Николај и Ава Јустин све што су писали пре више десетина година, као да су у овом тренутку писали“, каже Митрополит који истиче да нема конфликтних ситуација са доминантним муслиманским верницима, те да и једни и други на свој начин сведоче праве вредности. „Веома сам срећан што сам у Епархији ваљевској. Мој домаћин, Епископ Милутин, постарао се да ми испуни сваки сат и сваки тренутак“, каже наш гост, пожелевши да се мисија радија „Источник“ шири и да се глас радија што дуже и што даље чује. Извор: Радио Источник
  6. У емисији "Разговор угодни" на телевизији "Храм", гост протопрезвитера-ставрофора др Драгомира Санда, аутора емисије, био је протосинђел Методије (Лазић), монах који је у седмој години живота кренуо путем монаштва, а монашки постриг примио у осамнаестој години. Благодарећи телевизији Храм доносимо видео запис емисије. Извор: Телевизија Храм
  7. У емисији "Разговор угодни" на телевизији "Храм", гост протопрезвитера-ставрофора др Драгомира Санда, аутора емисије, био је протопрезвитер-ставрофор Живадин Протић, настојатељ београдског храма Сабора српских светитеља на Карабурми. Благодарећи телевизији Храм доносимо видео запис емисије. Извор: Телевизија Храм
  8. У емисији "Разговор угодни" на телевизији "Храм", гост протопрезвитера-ставрофора др Драгомира Санда, аутора емисије, био је јеромонах Теофил (Димитрић), игуман свештене обитељи манастира Осовца у Епархији бањалучкој. Благодарећи телевизији Храм доносимо видео запис емисије.
  9. Током боравка у Аустралији, по позиву и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана, игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије разговарао је са дописником РТС-а Драганом Цараном. Снимак можете погледати на линку продукцијске куће makVideo из Сиднеја: ОВДЕ Извор: Хиландар
  10. Обраћам се свим који се баве, академски или не, теологијом, да просуде о кључним питањима теологије: о логосима бића и твари и о самом Богу Светој Тројици. Да ли је све већ изречено и записано као Догма, или можемо или морамо изнети нешто ново, и шта би то било важно да се изнесе у данашње време? Јако је важно да има разлог зашто бисмо износили нешто ново, јер и да знамо нешто ново, боље је то држати за себе уколико нема опште потребе за тим. Данас Црква има тешкоће са расколима: са латинима, дохалкидонцима са којима нисмо успели изићи на крај тих раскола, а признаће свако да имамо и нових изазова, пре свега са модерним схватањем појма ипостаси. Да ли има нешто важније од могућности објединити сва питања и све проблеме због којих смо оптерећени расколима? За такву потребу морали бисмо изнети нешто ново од теологије, јер све до сада што је изнето, или само због начина на које је изношено, није уродило плодом. Теологији треба једноставнија и јаснија решења, задржавајући све до сада установљено. Али, ипак, потребно је нешто заиста ново, јер, како верујем, постоји то што би било конкретно ново у теологији, а што би довело до усаглашења и прихватања свих неопходних ставки потребних за јединство. Ако смо хришћани и живимо ради Христа, знамо да је јединство најважније стремљење, као што је било и за Христа, пред страдање. Сам Бог стално ради на томе, време је да се покажемо да учествујемо. Разуме се да постоји страх од странпутице, али ако будемо разговарали и испитивали све, засигурно ће нам помоћи Дух Свети да изнесемо то дело до краја. Да ли нам треба Путин, Ђинпинг да сазову све на ово дело, можда да, али имамо Богом дан форум да макар заподенемо о томе.
  11. Гошћа овонедељне емисије "Разговор угодни" на Телевизији Храм, била је Сања Лубардић. Аутор и водитељ емисије је протопрезвитер-ставрофор Драгомир Сандо. Извор: Телевизија Храм
  12. Доносимо репортажу Телевизије Храм о свештеној обитељи манастира Светог Николе на Озрену и разговор са игуманом архимандритом Гаврилом.
  13. Јелена Хаџи Ристић: „Нема на свијету темеља до Пећаршијиног. Пећка Патријаршија је дио нашег генетског кода“. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ У емисији о српском Јерусалиму, о српској Светој земљи и Светињама које чува Косово и Метохија, настављамо да доливамо уље у кандило мајке српских цркава- Пећке Патријаршије. О својим сјећањима на Пећ, одрастање, традицију, културу овог мјеста, посебном менталитету Пећанаца, говори нам Јелена Хаџи Ристић професор српског језика и књижевности из Пећи, која потиче из старе српске породице Хаџи Ристић, чији је прадједа Хаџи Риста, ктитор звоника на Пећкој Патријаршији и сам сахрањем у манастирској порти Пећке Патријаршије. По старом пећком обичају да се, када изађете из куће, обавезно окренете и пољубите док врата да би се, по вјеровању, вратили једног дана, Јелена је тог јутра 24. марта 1999. године, пољубила своја кућна врата, али им се никада више није вратила. „Више не вјерујем у то вјеровање. Живим без дијела себе већ двадесет година. Док год горе косметска кандила, док год се та свјетлост негдје назире а назире се колико год да је нељуди газе, чини ми се да ће и Косово и Метохија живјети и оно мало српског народа што је на њему остало. И моја Пеће ће, управо захваљујући тим кандилима, бити обасјана као што ће бити обасјани и гробови мојих најближих и свих оних које сам знала а који почивају у Пећи, граду који је поред Призрена био најљепши град Метохије. У Пећи граду у којем данас нема ни једног становника српске националности“- каже са сјетом Јелена. О историјским подацима везаним за Пећку Патријаршију, браћи Макарију и Мехмед паши Соколовићима и стању у српском народу у вријеме обнављања Пећаршије говорила нам је професор историје из Суботице Татјана Попов а стихове своје пјесме „Недостојна“, управо за ову емисију, изрецитовала нам је историчар умјетности Драгана Албијанић из Суботице. Извор: Радио Светигора
  14. Четврта је деценија како је у монаштву, последњих десет година је игуманија манастира Подмалинско у Црној Гори, пре тога је десет година била игуманија манастира Светог Николе код Рашке, а пре двадесет година је била настојатељица манастира Свете Тројице код Мушутишта, у општини Сува река, на Косову и Метохији. Сведок је страдања Срба на Косову и Метохији и сведок последње сеобе и страдања српских манастира у јужној српској покрајини, међу њима и манастира Свете Тројице, у којем је као настојатељица провела две године. Данас у Мушутишту, као и у Сувој Реци, нема Срба, а на месту где је био манастир остале су само гомиле камења. Средином јуна, ове године, двадесет година после, са мати Катарином смо разговарали о тим данима, покушавајући да од заборава отргнемо зло које се те 1999.године догодило. -Мати, прошло је двадесет година како сте отишли из манастира Свете Тројице код Мушутишта и са Косова и Метохије. Данас смо овде, некако око Тројичиндана, да се сетимо тих дешавања, и да сачувамо од заборава оно што се десило са народом нашим, али првенствено са манастиром Свете Тројице у Мушутишту? Да то је управо било у ово време, пре двадесет година. 11 и 12. јун су били последњи дани кад је наша војска требала да напусти Призрен. Тад су нама рекли да пођемо и ми, али ми смо остали. Владика Артемије је служио литургију код нас у манастиру 12. јуна. Била је субота јутро. Претходног дана ( петак, 11.јун ) је из Мушутишта отишло преко 120 домова. Остало је у селу још педесетак. Ови први су напустили, а ови су били у недоумици како ће шта ће. Мало су уплашени били па су дошли ујуру у манастир да питају владику шта да раде. Владика им је рекао да остану, да не треба да се плаше, ако им је чиста савест. Међутим, видело се да су преплашени. По завршетку литургије, ја и сестре смо испратиле владику, и пошли на оно брдо са којег се види пут. Угледале смо колону возила и схватиле да су из села отишли и последњи Срби, напустили своја огњишта. И оних педесетак домова је остало празно. Ми смо остали мирни, спокојни, нисмо се плашили, јер владика је благословио да останемо. Међутим, кроз два сата се отац Харитон, који је тог јутра возио владику, вратио код нас. Рекао нам је да су по повратку из манастира срели колону Срба из Мушутишта, како одлазе, и владики је било застрашујуће да ми останемо саме у целој околини. Рекао је оцу Харитону, да га пребаци до Призрена, па да се врати до нас и каже нам да се спакујемо и одемо у манастир Грачаницу, док се види шта ће се даље. Тако се за два сата о. Харитон вратио и рекао да узмемо само најосновније ствари које ће нам требати за три четири дана. Тако смо и поступили. Питала сам оца Харитона шта ћемо за мошти, сасуде, антиминс, а он је рекао да је владика њему благословио да то он понесе. Тако је и учинио па смо убрзо и нас осам, колико нас је било у манастиру, пошли са њим. У Грачаницу смо стигли увече око 6 сати. Успут смо срели колону људи из Мушутишта, спорије су возили, јер су ишли тракторима, натовареним. Поздрављали смо се успут. ,, Видимо се ускоро, враћамо се!“ -довикивали смо једни другима. Сви смо мислили да ћемо се за пар дана вратити, чим дођу Немци, да успоставе неки ред, поредак. -И да ли сте се вратили? Тог 12. јуна увече смо стигли у Грачаницу. У понедељак, кад су стигли Енглези у Грачаницу, питала сам неког мајора који је дошао ту да се јави, да ли може да нас отпрате да посетимо наш манастир и да узмемо још неке неопходне ствари. У суботу кад смо одлазили нестало је струје, а остала је нека риба у замрзивачу, штета да пропадне, мислиле смо. Боље да то узмемо. Ја замолим Енглезе и они обећају и дођу 15. јуна са два возила да нас прате. Ми смо пошли нашим колима(отац Радивоје Панић и нас три монахиње). Још су сестре у Грачаници направиле списак коме шта треба да покупим из келија да се донесе, пошто смо тад брзински пошли. Енглези нису стигли у обећано време, већ су каснили, што је мени било чудно. Кренули смо са закашњењем и како смо из Суве реке ишли ка манастиру, нека кишица је падала и нека измаглица била, али се видео дим. Слика која нас је сачекала била је потресна за нас. Манастирски конаци су били спаљени, по разбацаним стварима у дворишту се видело да је то прво опљачкано. Црква је била у пламену. Једна сестра је пошла унутра, међутим није могло да се уђе од пламена и дима. -Како су Енглези реаговали? Гледали су цркву у пламену и нас који смо били узнемирени, потрешени и изјављивали нам саучешће, било им је жао. С Енглезима је дошао и један новинар Њујорк Тајмса, који ме је у Грачаници молио да пође с нама јер му ,, треба прича“. Повели су га Енглези, и горе код цркве како ми је било тешко јер нисам ништа могла да учиним, окренула сам се том новинару љутито и показујући му руком на цркву рекла:,, Ево ти, сад имаш причу, па пиши!“ Енглези су нас на моју молбу испратили до Призрена, да бисмо саопштили владици шта је било. Тада смо мислили да је то први манастир који је страдао. Касније смо сазнали да је и манастир Бинач страдао у то време. У Призрен смо улазили у сутон, и тек тада сам ја схватила зашто је Бог устројио да Енглези касне. Падала је кишица а Призрен је био пун непознатих људи, крцат, пунцијат. Сви они Албанци су се вратили. Улице су биле закрчене и ми смо једва пролазили кроз ту масу народа. Кад смо дошли пред епископију, видели смо како Албанци руше споменик руском конзулу Јастребову. Некако смо успели да прођемо између њих и станемо пред саму епископију. Стигли смо до епископа саопштили смо му да нам је манастир спаљен, а од присутних у згради епископије смо сазнали да је о. Харитон тог дана киднапован, нестао. Још су неке људе киднаповали у Призрену, а пуна епископија је била људи, који плачу, наричу. Владика је остао ту и ми с њим да сачекамо немачког генерала који је убрзо стигао. Генерал је рекао да може да обезбеди да војска чува епископију, али да не гарантује за манастир Архангеле да ће обезбедити стражу. Тек су стигли, не могу тако брзо да се снађу са логистиком,рекли су. И владика је тада благословио да ми пођемо за Архангеле и да кажемо братији да се они спакују и пођу с нама за Грачаницу. Са нама је пошао и о. Стефан који је тог јутра са о. Харитоном дошао из Архангела и остао цео дан јер се Харитон није вратио из града. Убрзо се и братија из Архангела спаковала и кренули смо за Грачаницу. У неко доба смо стигли. -Јесте ли после тога још који пут били у манастир Свете Тројице? Били смо почетком јула, са владиком Атанасијем. Он је желео да се манастир фотографише, да се види у каквом је стању. Био је 4.ил 5.јули. Интересантно је да смо 15.јуна при посети манастиру, видели цркву како гори, конаци су већ били спаљени претходни дан. Дочекала нас је спаљена црква. Иконостас је био нагорео, делови су изгорели, ормари, књиге, певница... већи део је био спаљен. Оно што је било интересантно да није изгорела икона Богородице Елеусе ту Кику. Та тзв. Кикоска Богородица (копија Богородичине иконе која се налази у манастиру Кикос на Кипру, а коју је насликао апостол Лука у првом веку) исто је својевремено паљена и остала је читава, а ово је копија Кикоске Богородице и не само да је икона остала нетакнута већ и покривач који је био испод ње. Икону смо понели са собом и тек тада сам схватила да је о. Стефан био у праву кад нам је говорио да имамо чудотворну икону. Ми смо тада схватили да је заиста чудотворна и понели из манастира са још неким стварчицама. -Где сте однели икону и мошти из манастира? Икона Кикоске Богородице и мошти Св. Јакова Персијанца које је при одласку из манастира изнео о. Харитон, наш блаженомученик, сада се налазе у манастиру Св Николе код Рашке. Ја и сестре из Свете Тројице смо биле три и по месеца у Грачаници. Ту је било мало простора и напорно нам је било, па смо прешли у манастир Јошаницу(Шумадијска епархија) да презимимо, пошто је манастир био упражњен. И владика је тад благословио да се обнавља манастир Кончуљ код Рашке. Епархија је у пролеће 2000. платила да се мали парохијски дом обнови и ми смо се доселили ту и ту донели светиње из нашег манастира. -Колико сте Ви мати, били дуго у манастиру Св. Тројице? Ја сам на Косово отишла из Жичке епархије 1991.године, са доласком владике Артемија. Нажалост, имам обичај да кажем да сам отишла на Косово због владике Артемија, а да сам отишла са Косова због владике Артемија. То поменем са тугом, али мора и то да се помене. Кад је владика Артемије изабран 1991.године, на Косово, у манастир Соколицу, смо пошли: Ја, Макарија и Антонина. Од 93-97. сам била у Грачаници, а `97. сам била постављена за настојатељицу манастира св Тројице у Мушутишту. Тако да сам само две године била настојатељица. -Колико је мати, манастир био стар, зна ли се његова историја? Манастир Свете Тројице је средњовековна светиња, која је обнављана више пута. Није се знало ко је ктитор, ал се знало да је тадашња црква из 15. века била подигнута на старим темељима. Призренски крај је јако био везан за тај манастир. Иако су конаци били стари преко сто година, били су пристојни за коришћење, и имали су огромне келије. Са једне терасе се улазило у једну мању келију па из те мање после у велику. Ја сам се чудила зашто је то тако, али су ми после објаснили да су виђенији Призренци имали своје собе у том конаку. Они су радили тај конак и долазили су по два-три месеца у току лета ту, боравили, проводили време. Горе повише манастира је била испосница ,,Русенице“ се звала. Да ли је назив био везан за истоимену планину ил су Руси горе били, не знам. Знам да је манастир био повезан са манастирима Св. Петра Коришког и Св. Марка Коришког. Ове светиње су биле у том венцу манастира и веома су биле поштоване од Призренаца. -У манастиру се и саборовало, много је људи долазило из Призрена и околине? Сабор је био на други дан Св.Тројица. Свештеник је тада долазио и служио литургију, секо се колач. Народ би се првог дана навече почео окупљати, ноћио око манастира и сутрадан учествовао на литургији. Све је врвело од света. -Пошто је у манастиру живело женско монаштво, ко је служио литургије? У селу Мушутишту, подно брда где је био наш манастир, била је мала лепа црква Богородице Одигитрије. Црква је била из 14.века и старија од Грачанице. Ту је био парохијски дом у којем је живео свештеник и опслуживао село Мушутиште, Суву реку и манастир. Увек смо имали договор ил ми сиђемо доле на литургију, ил свештеник дође горе. Али су нам долазили и монаси, братија из Зочишта, братија из Светих Архангела, кад су се обновили Св. Архангели. Имали смо релативно редовно литургију. -До данашњег дана ваш манастир није обновљен. Како ви данас гледате на та страдања нашег народа, на страдање наше цркве? Манастир и поред покушаја владике и Цркве није обновљен. А страдање? Ми Хришћани смо у свакодневној борби између добра и зла. И та наша борба је некад унутарња а некад спољашња. Господ понекад допусти да више буде те спољашње борбе, па се та унутарња мало смири. Или супротно. Некако смо навикли да увек има страдања, и да човек на земљи никад није миран никад спокојан. Али управо кроз многе невоље нам је ући у Царство Небеско. -У нади да ће се манастир Св. Тројице некад обновити, као што је обновљен и манастор Св. Врачи у Зочишту, да славимо тамо опет Тројичиндан, који се ове године некако датумски поклопио са данима када је ваш манастир горео, да пошаљемо неку поруку нашим читаоцима? Порука ? Па нек буде у духу празника. Ја се сетим понекад оне молитве монаха у пустињи која се завршава се речима: ,,Једну жељу имам других жеља немам, једну жељу имам о њој једној сневам, да цео свет пожели Tвоје светло лице и пред Tобом клекне Пресвета Тројице!“ Разговарала: Оливера Радић Извор: Православие.ру
  15. ШОКАНТАН РАЗГОВОР ЈЕРЕМИЋА СА МИЛОВИМ САВЕТНИКОМ РОЋЕНОМ: Је*асмо мајку Србији и Црној Гори (АУДИО СНИМАК) NovostiOnline | 05. јул 2019. 10:00 | Коментара: 15 Повод за разговор је организација неке забаве на Светом Стефану за тридесетак особа, за коју Роћен обезбеђује собе преко Пера Рађеновића, некадашњег директора хотелског комплекса на Светом Стефану У снимку који је ИН4С ексклузивно објавио, разговарају Милан Роћен, некадашњи амбасадор Србије и Црне Горе у Москви и саветник Мила Ђукановића, са Вуком Јеремићем, који је у тренутку када је разговор снимљен био на функцији саветника тадашњег председника Србије Бориса Тадића. Повод за разговор је организација неке забаве на Светом Стефану за тридесетак особа, за коју Роћен обезбеђује собе преко Пера Рађеновића, некадашњег директора хотелског комплекса на Светом Стефану У овом разговору, као и у претходним, види се бахатост Вука Јеремића и Милана Роћена, а свакако најшокантнији део овог разговора су речи Милана Роћена, који каже: "Јеб..мо мајку Србији и Црној Гори", на шта се Вук Јеремић смеје, одушевљено одобрава и додаје: Ти Србији, ја Црној Гори - на шта га Роћен исправља и каже "обрнуто", а онда обојица настављају да се смеју.
  16. У фебруару ове године, владика браничевски и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, г. Игнатије је посетио Епархију западноамеричку и том приликом дао интервју за магазин Стаза Православља [The Path of Orthodoxy: The Official Publication of the Serbian Orthodox Church in the United States and Canada]. Колеге су нам дозволиле да ми премијерно објавимо тај разговор, на чему им најтоплије захваљујемо. Ваше Преосвештенство, били сте гост Епископа Максима 2012. године, сада ево по други пут, ове јубиларне године када славимо 800 година аутекефалности Српске Православне Цркве, доносите нам благослов из отаџбине. Као главни предавач Института Светих Мардарија и Севастијана поделили сте са нама теолошке мисли на тему „Црква, човек и данашњи свет“. Како савременом човеку објаснити повезаност ове три реалности са еклисиолошког и антрополошког гледишта? И како да човек данашњег света то разуме а онда и да и буде подстакнут на литургијско учешће и делање ради Царства Божијег и у заједници љубави Божије? Најпре, Црква се увек код светих отаца на Истоку поистовећивала са литургијском заједницом. To значи, да је Црква један догађај сабрања око епископа за приношење дарова Богу, али и ради благодарности Богу. Зато је служба, уствари, и названа Евхаристијом; то је грчка реч евхаристија која долази од глагола εὐχαριστῶ (благодарим, захваљујем), и управо централна молитва Евхаристије је та благодарност. Ту, пре свега, благодаримо Господу што нас је довео из небића у биће, што нам је дао биће, послао Сина свога, и што је све учинио да нам да и будуће Царство Божије. Управо то изражава и Литургија, она је, онако како је чува Православна Црква, икона тога будућег царства, икона једнога стања, како ћемо ми живети, како ће бити кад Господ дође и кад буде свеопште васкрсење и када буде укинута смрт. Сама Литургија је код православних народа, па и у нашем српском народу, била увек парадигма за свакодневни живот, како на нивоу друштвеног, тако породичног, и начелног односа човека према свету. Наш човек никад није учио из конвенција или из неких принципа који су постојали на западу, нпр. етички принципи. Напротив, он је градио своју етику, свој морал на том литургијском искуству, онако како је то видео да Литургија показује. И то је живот који уствари је црквени живот. Он нас показује, као чланове Цркве, не онаквим какви смо ми сада, него онакви какви ћемо бити. То је та тзв. есхатолошка димензија цркве. Управо и ова наша прослава 800-годишњице аутокефалности и рукоположење Светога Саве за првог архиепископа српског је управо та захвалност Светоме Сави, да је он у свом народу и сарадњи са онима који су га пратили, епископе које је он изабрао, пренео тај дух литургијски на све сфере нашег живота, како друштевног, државног, исто тако породичног и личног, тј. свакодневног. И то је уствари изградило један идентитет нашег народа који је уско повезан са нашим народом. Из ове литургијске перспективе меримо овај свет у коме живимо, и на основу те мере можемо видети шта је у овом свету добро а шта није. Иначе ако заборавимо то па узмемо само неке моралне вредности, заповести, јер те моралне вредности се мењају. Али ово литургијско искуство се не мења, јер оно пројављује будуће царство Божије. Зато је оно поуздано мерило за наш живот у свету. То је, дакле, нешто што би сваки свештеник, па и епископ и народ требало да зна и да уче, да то преносе, тј. да то буде мерило. Наравно, то не може бити мерило ако неко није присутан на Литургији. Зато је битно да будемо на Литургији и да имамо то литургијско виђење нашега живота и света. С друге стране, Литургија није само један показатељ како треба живети, она је у исто време и реални живот и сусрет са Господом. Литургија чини да се сусретнемо са Господом. Тај догађај не произилази из неке природне рутине, као што је природна рутина смењивања дана и ноћи, итд. Литургија је догађај који је утемељен на слободи, како човека према Богу, тако и Бога према човеку. Битно је да схватимо да Литургија није само један образац, да је довољно да то једном видимо, па ћемо имати образац како ћемо живети. Литургија је догађај нашег живог сусрета са Господом. Господ је постао човек; Бога нико никада није видео, али Син који је постао човек, Он га објави и зато нас Он упућује на човека да би могли да имамо заједницу са Богом. Све чешће чујемо и примећујемо у раду са народом да је човек данашњице преокупиран тзв. „економским“ питањима више него духовним. Да ли је могуће бавити се тим неизбежним „бременом“ епохе у којој живимо и истовремено живeти у заједници са Богом и ближњима? Најпре треба појаснити сам појам „егзистенцијална питања“. Ту се не ради о томе да ли ћемо имати новца, хлеба, крова над главом, премда је, наравно, и то потребно. Егзистенцијална питања су питања која се тичу живота и смрти, тј. на који начин ми можемо да превазиђемо смрт. Зато уствари све што радимо и што једемо, и куће тражимо да станујемо, и што новац стечемо итд., ми све то уствари чинимо да би смо се некако одбранили од смрти. Међутим, то у ствари не можемо да постигнемо са тим; смрт не може бити побеђена на тај начин. Смрт може бити побеђена само од стране Бога, дакле, сусретом са Њим. И то је за нас егзистенцијално питање. У хришћанству нема поделе на духовно и егзистенцијално. Та подела је дошла из јелинске философије где се све делило на духовно и материјално. У хришћанству нема те поделе, у хришћанству свет је јединствен, као што је и живот један. Није овај живот којега ми сматрамо привременим нешто друго, ми тражимо његово продужење, у смислу да он буде вечан. Господ ће доћи овде. Не идемо ми нигде са ове земље. Други долазак Христов је Његов долазак овде код нас и васкрсење мртвих, и то је ново небо и нова земља. Дакле, треба се старати о томе, и о томе отварати народу очи. Црква лечи од смрти. Литургијска заједница и литургијско сабрање, како каже Свети Игнатије Богоносац, јесте лек против смрти. Нема дубљих егзистенцијалних питања. Црква говори о преблему смрти. То је питање сваког човека и сваке епохе, без обзира где живео. И зато то нама недостаје данас да уочимо тај проблем. Ми у Цркви говоримо о решењу тога проблема, тј. проблема смрти и то нам нуди Црква. На почетку поменусмо прославу 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве (1219–2019) која је неразделиво везана за Светог Саву. Реците нам нешто о значају саме аутокефалности из еклисиолошке перспективе, затим, шта је, ако можемо да кажемо, био кључни фактор за Светог Саву у тражењу исте у оквиру организације наше цркве. На почетку сам напоменуо да нам је Свети Сава пренео кроз Цркву једну визију живота Царства Божијега, али не само и визију, него и живо присуство Божије, наравно у икони, још увек не у потпуности, кроз Литургију. Управо је то био његов задатак, да на један начин, тиме што ће језик богослужбени бити језик његовог народа, обичаји се сачувају који се нису директно супростављали хришћанском начину живота. Да то све укључи у Цркву и тако их учини причасницима Царства Божијег. А то је чинило да се народ лакше укључи у литургијски живот и стицање Царства Божијег. Очување литургијске заједнице и посвећење људи у литургијску заједницу подразумева оснивање више епархија. Литургија се не служи без епископа. Зато је епископ неопходан као јединство цркве. И зато је Свети Сава почео организацију цркве оснивањем епархија, а у циљу да би народ увео у цркви. На тај начин он је изградио идентитет нашег народа. Наш идентитет је, захваљујући Светом Сави, произашао из тог литургијског виђења света. На томе је утемељена и Савина визија државе. Православна Црква, па ни Српска, као аутокефална, никада није претендовала да то буде клерикална црква. Она је увек служила јединству народа и учила га је да буде члан литургијске заједнице. Али, с друге стране, она никада није допуштала да цареви владају и да они по своме нахођењу мењају литургијски етос, тј. црквено устројство, да на неки начин имамо цезаропапизам у Цркви и да владар буде тај који је одређује, као што је то понекад било у Византији. Колико год ми гледали на Византију као на један хармонични однос између Цркве и државе, ту је било трвења, али трвења су управо била на тој линији: да не би цар нешто урадио што би пореметило ту структуру Цркве. С друге стране, Црква је врло пазила да се не претвори у државу, као што се то десило на Западу. Црква је чувала тај баланс, јединство народа, епископ је увек радио своју службу, али је уважавао и царску службу, као што је и цар уважавао епископску службу. То је била једна симбиоза која је пожељна и да се оствари и данас. Свака прослава јубилеја нуди нам прилику за „преиспитивање“ свога делања и духовног ходења, а тако исто и ова осмовековна прослава. Са овом мишљу а из есхатолошке перспективе која питања да поставимо себи као један народ који је имао узбуркану историју, који је ходио путем Христа Спаситеља, да би у овом и у будућем времену остали верни јеванђелским начелима и косовском завету и где тражити одговор на њих? Наравно, то питање увек морамо да постављамо, тј. колико ми као народ држимо и чувамо тај хришћански идентитет и литургијски етос који смо наследили од Светог Саве. Јер ако се одвојимо од Литургије тада ћемо избити литургијско виђење света. Идентит једног бића и једног народа се мења уколико се мења тај однос на основу чега се тај идентитет изграђен. Нпр. дете док је мало оно је везано за родитеље, али када порасте оно се веже за неке друштвене ствари, па родитељи кажу ово није наше дете. Зашто то они кажу? Па зато што се догодила промена односа. Односно, дете мења идентитет. Ми се налазимо под великим искушењем данас да променимо наш идентитет тиме што смо унели западну културу у наш свакодневни живот и почели смо да црпимо свој идентитет из односа са том цивилизацијом. И дошли смо у такву ситуацију да не знамо наш прави идентитет. Нити смо више то што смо били, нити смо постали оно што смо хтели да будемо. Јер, још увек нам то не даје простора да се одрекнемо нашег идентитета, тај литургијски етос је дубоко усађен у нас. Али изазови су велики са запада и од савремене цивилизације. И управо је потребно да стално будемо будни и да упућујемо на то, дакле, шта значи наш идентитет који је везан за Литургију, које су његове предности, и с друге стране, овај идентитет који нуди запад и његов начин живота, шта су његове мане, шта треба одбацити, а шта узети. Али то увек треба да стражаримо и да меримо из овога нашега досадашњега литургијског идентита, онога основнога, наравно, ту се догађају увек нове ствари. Толико за Ваш лист. Хвала стрпљену и на интересовању за ова питања. Извор: Теологија.нет
  17. Митрополит волоколамски Иларион, начелник Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије, посетио је 8. јуна 2019. кипарског архиепископа Хризостома. Претходног дана у Јерусалиму митрополит Иларион се срео са патријархом Теофилом. За сада нису наведени детаљи разговора, али је у службеном саопштењу наглашено да је разговор митрополита Илариона и архипископа Хризостома вођен у четири ока ("формат један на један"). Овај сусрет је једна врста припреме за састанак кипарског архиепископа, и посредника у решавању кризе у Православљу настале поводом Украјине, са руским патријархом Кирилом.
  18. О острошком чуду и игуманским данима проведеним крај кивота Светог Василија Острошког; о значају богословствовања у Цркви Христовој, као и о својој новој књизи „Богословље празника”, у оквиру специјалног разговора на таласима радија Беседе говорио је Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). „Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха”, рекао је Владика Јован. Пред крај разговора Преосвећени Владика је упутио и пастирску поруку: „Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у мом животу”. Са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) разговарао катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Беседа
  19. Вечно зелени – Разговор о инфантилности Данас многе проблеме савременог друштва психолози, социолози, педагози и други специјалисти објашњавају све већом инфантилношћу. Сматра се да од ње пате углавном млади људи. Да ли је могуће да нас чека страшна будућност у инфантилном друштву? Шта је то инфантилност, у каквим случајевима се може о њој говорити? Пробаћемо да пронађемо одговоре уз помоћ психолога, кандидата за доктора наука, Јелене Николајевне Корневе. Инфантилност и… инфантилност а почетку разговора о инфантилности, треба рећи да постоје као минимум два различита схватања. Једно је научно схватање, које истражују научници, не само психолози, већ и педагози, социолози. Друго је схватање које користимо у свакодневном животу, такозвано животно схватање. Наши свакодневни разговори о инфантилности су увек врло конкретни-једни се тичу конкретне младе особе, односно мужа/жене итд. Увек се односе на конкретне ситуације: муж мало зарађује и не може да нађе добро плаћен посао, млада не може да изађе на крај са децом и ангажује дадиљу, радници уместо да раде свој посао играју пасијанс, итд. Инфантилост у свакодневном животу – начин да се објасни без објашњења. Зашто улагати напоре да се разуме други, још и да се подржи, много је лакше окачити „етикету“ инфантилности, и сва питања су решена. При томе, свако ко користи реч „инфантилност“ ставља у њу свој садржај. Велика је вероватноћа да професионални психолози, разматрајући те исте ситуације са „инфантилним“ херојима, не морају у њима да пронађу праву инфантилност. У свакодневном разговору инфантилност има разнолико и вишеслојно схватање. Носи у себи интуитивни карактер, а свако долази до закључка о њој на основу личног искуства. Како психолози дефинишу схватање „инфантилности“? Први пут су научници овим термином описали понашање особе 1864. године, када је француски доктор Е. Ш. Ласег (Ernest-Charles Lasègue) назвао инфантилношћу посебан застој у развоју личности у раном, младалачком стадијуму. Овај застој се манифестовао у неустаљености расположења, у специфичностима емотивних сфера, у незрелости размишљања, итд. Од тада, истраживања у домену инфантилности су отишла далеко напред, и само схватање „инфантилности“ задобило је много контекста и значења. Најраспрострањеније је-застој у развоју организма, који се манифестује у физичком и психичком заостатку. Може да се појави застој у развоју детета, да се сачувају дечје пропорције тела или појединих делова (на пример, полних органа), други знаци полне зрелости могу бити недовољно изражени или да у потпуности одсуствују. Све то може пратити застој у психичком развоју детета. Слично схватање инфантилности се може наћи у литератури из психијатрије. Тек крајем ХХ века, инфантилност су почели да доживљавају као застој социјалног развоја младих људи, у односу на њихов биолошки развој; као застој моралног и социјалног развоја и тако даље. Инфантилност или вечна младост Бити инфантилан и осећати се младим, не доживљавати свој реални узраст-то су сасвим различите ситуације. Истраживања су показала да више од 50 % популације се осећа млађим него што јесте. Ствар је у непоклапању различитих значења узраста: хронолошког, биолошког, социјалног и психолошког. Како разликовати осећај младости од реалне инфантилности? Критеријум разликовања може дефинисати степен зрелости. Инфантилног човека често описују као незрелог у разним аспектима. Незрелост емотивно-вољне сфере се манифестује у „дечјим“ емоцијама, које са једне стране, могу бити врло привлачне- таква особа је жива, привлачи пажњу, задивљује попут титравог лептира. Незрелост мотивационе сфере се пројављује у одсуству хијерархије мотива, у ниској образовној или радној мотивацији, итд. Уопштено, може се говорити о незрелости личности у целини. Шта означавају ове речи? Описујући развој личности, национални психолози говоре да се човек не рађа као личност, већ да то постаје. А.Н. Леонтјев помињао је два рођења личности; прво, које се догађа у узрасту од 3 године и наставља се до школе, и друго- у младалачком добу. „Отприлике“, с обзиром да нису тако јасне границе тих процеса, ови стадијуми се могу разликовати код деце. Као резултат првог рођења личности, мотиви детета се групишу у одређени систем, где су једни важнији и значајнији, а други мање. Као ретултат првог рађања за дете је много важније испуњење социјалних норми, које му одређују родитељи и њему значајни одрасли. У тинејџерском добу код детета се значајно проширује круг контаката, и хијерархија мотива све чешће доводи до противречних ситуација: „Морам да слушам одрасле и о свему да им причам, али ако им испричам како је мој друг пробао да пуши, друштво ће ме сматрати за издајника“ или „родитељи говоре да треба добро да учим, али ми се деца у школи смеју због тога“, и томе слично. Дете се налази пред неопходношћу преиспитивања те хијерархије. У томе се управо и састоји друго рођење личности, чији је критеријум први самостални и одговорни поступак у животу. Међутим, други психолог-В.В. Петухов- говори о томе да у резултату другог рођења још увек се не појављује личност, већ само социјални субјекат, то јест, особа способна да предузима самосталне и одговорне одлуке у складу са општим нормама. Може ли се назвати личношћу фашиста који се не поколеба пред избором, и дозвољава (потпуно самостално и одговорно) у складу са нормама свог социјума, да пошаље у логор смрти сиротиште „Јануша Корчака“? Можемо ли личношћу назвати нашег протојереја Ломакина, о којем пише светитељ Лука и који не само да се одрекао Бога, него је и предводио антирелигиозну пропаганду у Средњој Азији? То је био потпуно самосталан и одговоран поступак у складу са нормама тог друштва… Одговор је, чини ми се, очигледан: не. Значи, човек који доноси одлуку у складу са друштвеним нормама, још увек није личност, пошто се вредности и друштвене норме могу много разликовати у зависности од времена, културе… Права личност је онај човек који доноси самосталне и одговорне одлуке, само у складу са општим друштвеним нормама. Управо се таква личност може назвати зрелом. Да ли је одувек постојала инфантилност? Одмах се намеће питање: дакле, да ли је инфантилност болест ХХ и долазећих векова? А до ХХ века није било инфантилних личности? Ту ће нам интернет дати много одговора на задато питање, од којих већина потврђује ту претпоставку, а неко ће отићи и даље, па ће повезати инфантилност са специфичностима политичког система државе. На пример, може се сусрести став по коме ауторитарне државе само што нису расадници инфантилних субјеката. Да ли је то тако? Потрудићемо се да нађемо самостални одговор на ово питање, без помоћи свезнајуће мреже. Да се подсетимо примера. „Од тада многи од ученика његовијех отидоше натраг и више не иђаху с Њим.“ (Јн. 6:66) А зашто су отишли? Ево и одговора: „Тада многи од ученика који слушаху рекоше: ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?“ (Јн. 6:60). Или богати младић „а кад чу младић ријеч, отиде жалостан; јер бијаше врло богат“ (Мт. 19:22) Или пет девојака које нису узеле уље са собом. Или роб који је закопао талант. А када је Ирод умртвио Јована Крститеља, због немоћи да изабере између нарушавања пијаног обећања и убиства Пророка? Не личи ли то на незрелост, на исту ону инфантилност? Не мора се ићи тако далеко. Почетком ХХ века К. Г. Јунг је описивао своје време као „обданиште које се преко мере раширило и распршило“. Можда се некоме ови примери неће учинити довољно убедљивим, али је тешко оспоравати сличне аргументе. Сами примери говоре о томе да је и за време Исуса било доста инфантилних људи, једно опште, заједничко „распни“ колико кошта… Ко је инфантилнији: мушкарци или жене? Ко је инфантилнији? Како је просто и брзо доћи до одговора на ово питање, а најважније, како је лако – јер има много примера… „Лежи на каучу и ништа не ради, не обезбеђује породицу, не гради каријеру, све сама морам да радим….“ Познате речи? Наставак- „…сама све радим, и у кући и на послу морам да успевам све…“ Некако се одговор сам намеће, ко је инфантилнији…Али ако бисмо узели у обзир све што је већ речено, да ли је одговор тако очигледан? Са једне стране, заиста, инфантилност се манифестује у одсуству жеље за одрастањем, у маштању уместо у реалном деловању. Онда наша активност, наш рад „и код куће и на послу“, наше настојање да узмемо на себе што више, и не само своје (шта да се ради, да обучем наранџасти прслук и одем на железничку станицу, јер нема ко други) оправдава се-ко ће ако не ја… Са друге стране, није ли то иста она инфантилност као и социјална незрелост- неразумевање своје улоге, својих деловања, неумеће да се носи сопствена одговорност и као последица, нарушавање туђих граница-јер онда постоји оправдање зашто нису испуњене личне обавезе? Најважније, што се све то одвија несвесно: у нашој представи ми смо хероји, који спасавају своју породицу/своју организацију/ (у оквирима) своју државу „са себе и за оног другог“. Према научним истраживањима не постоје подаци ко је инфантилнији-мушкарци или жене. Занимљиво је то да се у друштву инфантилност код жена више толерише него инфантилност код мушкараца. Женама се много тога опрашта: њен егоцентризам-добро, она је жена! И мрзовоља: девојке могу да дозволе себи да буду слабе. Њена невољност да узима на себе одговорност-да, она је девојка… Стереотип женског лика подразумева слабост и неопходност туђе подршке. Према инфантилним женама се могу односити иронично, шалити се са њима, али их нико неће оптуживати за овај страшни грех, услед чега се стиче утисак да жене нису ни мало инфантилне. Стереотип мушкарца је сасвим другачији и одступање од тог стереотипа наилази на оштар прекор жена и у најблажем случају етикетирање „он је инфантилан“. Како се ослободити инфантилности? Да ли је уоппште могуће избавити се? Рекло би се да јесте. Психолози говоре да је први корак спознаја. Спознаја човека да његове несреће нису случајне, да његово понашање не одговара у потпуности понашању зрелог човека. Али! То мора бити сопствена одлука, сопствени „инсајт“ како кажу психолози, сопствена спознаја- никаква спољна настојања неће натерати човека да „спозна“, просто, јер су такви закони психологије. Овде је боље да се сами запитамо у којој мери је наше лично понашање инфантилно, колики је степен незрелости у њему. Можда некада покушавамо да урадимо нешто што желимо, не обазирући се на околину. Или се жалимо на друге, не покушавајући да пронађемо свој удео кривице у ономе што се догађа. Или не дозвољавамо себи да погрешимо, да имамо тежак карактер или неке недостатке…. Почнимо од себе. Колико је наше понашање инфантилно? Да ли сам спреман(а) да створим породицу, или немам доброг кандидата и боље ми је да будем сам(а), док се не појави идеални? Или, одговарајући кандидат постоји, али треба и каријеру градити-а како без тога? Да ли сам спреман(а) да родим децу, или треба чекати да се одбрани дисертација/сакупи довољно новца/постићи звања/купити стан итд.? Да ли сам спреман(а) да одмарам на Криму/ на селу/ или морам да отпутујем на егзотичну дестинацију, без обзира на препреке? А онда још теже- да ли сам спремна да послушам и обучем сукњу/мараму у храму, а да не видим то као назадништво Цркве? И тако даље. Почнимо од себе! Јелена Корнева Са руског Ива Бендеља Часопис «Виноград» бр.5 (73) 2016 г. https://podviznickaslova.wordpress.com/2019/04/28/vecno-zeleni-razgovor-o-infantilnosti/https://podviznickaslova.wordpress.com/2019/04/28/vecno-zeleni-razgovor-o-infantilnosti/
  20. У ексклузивном Васкршњем разговору за радио „Источник“ Његово Преосвештенство Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске г. Силуан преноси како се највећи хришћански празник слави у најудаљенијој Епархији СПЦ где православних верника има свега 4 %, објашњава зашто многи Срби не могу да буду у цркви колико би желели и истиче како Епархија ради на духовном оснаживању верујућег народа упркос пошастима овог времена. „Црква јесте савремена, али није модерна“ подвлачи Владика Силуан који закључује да је човек саздан за бесмртност. „Обрадујмо се Васкрсу, препознајмо у овом празнику себе“, поручио је Владика који ће вернике Епархије ваљевске ускоро обрадовати својим доласком.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...