Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'разговор'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 77 results

  1. МОЛИТВА Човек: Оче наш који јеси на небесима... Бог: Да? Човек: Не сметај ми. Видиш да се молим. Бог: Али звао си ме. Човек: Звао? Никог ја нисам звао. Само се молим: "Оче наш који јеси на небесима" Бог: Ево опет! Човек: Опет, шта? Бог: Па звао си ме. Рекао си: "Оче наш који јеси на небесима". Ево ме, шта желиш? Човек: Али ја нисам ништа тиме мислио. То је само свакодневна молитва, схваташ? Ја се редовно молим молитвом 'Оче наш'. Од тога се осећам боље. То је као кад обавиш неку дужност па се боље осећаш. Бог: Па добро, настави. Човек: Да се свети се име Твоје! Бог: Чекај! Стани! Шта си тиме мислио? Човек: Мислио чиме? Бог: Па с тим 'Да се свети име Твоје'. Човек: Па то значиииииии то Боже, ја не знам што то значи. Откуд бих ја то знао? Па то је само део молитве. Него, дај ми реци шта то значи. Бог: Буди свет, узвишен, поштован. Човек: Види стварно, па то има смисла. Заправо никада пре нисам о томе размишљао. Бог: Добро, настави. Човек: Да дође царство Твоје. Да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу Бог: Ти то стварно мислиш? Човек: Наравно, зашто не? Бог: А шта предузимаш у том погледу? Човек: Предузимам? Па ништа ваљда. Ја сам мислио да би било лепо да ти имаш све под контролом ту доле као што имаш тамо горе. Бог: А да ли имам под контролом тебе? Човек: Па, ја идем у цркву. Бог: Не питам те то. Него, шта ћемо с твојим пљувањем по ближњима? То ти је озбиљан проблем, знаш. Па онда, начин на који трошиш новац: само на себе, лажеш, крадеш, осуђујеш, тучеш своју жену и децу....! А да не говорим о филмовима које гледаш. Човек: Чекај, стани мало! Што си се окомио на мене? Нисам ја ни бољи ни гори од других који иду у цркву. Бог: Опрости, мислио сам да хоћеш да 'буде воља Моја'. А ако је то циљ, онда треба почети од оних који то моле. Као нпр. од тебе. Човек: Слушај Боже, морам завршити са овим, и онако траје дуже него иначе. Бог: Но добро, хајде даље. Човек: Хлеб наш насушни дај нам данас. Бог: Требао би мало попустити с тим хлебом. Предебео си! Човек: Ма чекај мало, што је ово? Дан за критику? Ја лепо кренем да обавим своје свакодневне верске дужности а Ти из чистог мира овако банеш и почнеш да ме подсећаш на моје несавршености. Бог: Молитва је озбиљна ствар. Могао би се заиста променити. То ти сво време покушавам објаснити. Звао си ме и ево Ме. Ту сам. Настави с молитвом. Да чујем следећи део молитве. Човек: Страх ме је. Бог: Страх? Од чега? Човек: Знам шта ћеш рећи. Бог: Хајде, провери ме! Човек: Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим Бог: А шта је било с Иваном? Човек: Ево, видиш! Знао сам да ћеш и њега однекуд извући. Боже, зашто говори лажи о мени? Зашто шири приче лажне о мојој породици? Никад ми није вратио дуг. Заклео сам се да ћу с њим изравнати рачуне. Бог: А твоја молитва? Што ћемо с твојом молитвом? Човек: Па нисам мислио озбиљно. Бог: Ето, бар признајеш. Али није ти баш неки штос вући около тај терет у себи, зар не? Човек: Не, али боље ћу се осећати кад изравнам рачуне с тим комшијом. Бог: Нећеш се осећати боље него горе. Освета није слатка. Помисли само како си већ несрећан. Но, Ја то могу променити. Човек: Како? Бог: Ти опрости њему, а Ја ћу онда опростити теби. Тада ће мржња и грех бити његов проблем а не твој. Ти ћеш наћи мир у срцу. Човек: Ма да, у праву си. А и више него што се желим осветити њему, желим бити ОК с тобом (уздах) но добро, опраштам му. Свакоме ко иде и наоколо прави људима свињарије какве он ради треба помоћи да се извуче из тог. Покажи му некако прави пут. Бог: Ево видиш. Супер. Ниси још готов са својом молитвом. Настави. Човек: И не уведи нас у искушење, него избави нас од злога. Бог: Добро, добро, учинићу то. Само се не доводи у ситуације у којима можеш пасти у искушење. Човек: Шта с тиме мислиш? Бог: Па рецимо, не пали ТВ кад знаш да требаш да обавиш још неке друге ствари. Исто тако, што се тиче времена које проводиш с пријатељима у кафићу, ако не можеш утицати на разговор да иде у позитивном смеру, можда би требао још једном размислити о вредности тог пријатељства. Такође, не би се требао такмичити и упоређивати са комшијама и пријатељима. И молим те, немој Ме користити као излаз за нужду. Човек: Не разумем ово задње. Бог: О знаш, ти, знаш! Учинио си то већ сто пута. Увалиш се у неприлике и онда дотрчиш к мени вичући 'Боже помози ми да се извучем из ове фрке и обећавам Ти да то више никад нећу учинити!' Сећаш се таквих договора које си покушао склопити са мном? Човек: Да, сећам се. Заиста се стидим. Бог: Де, де хајде, заврши с молитвом. Човек: Амин. Бог: Знаш ли шта то значи? Човек: Не, али волео бих да знам. Желео бих да Ти угодим. Видим какву сам збрку направио од свог живота. И видим како би било супер да постанем један од твојих следбеника. Бог: Управо си одговорио на своје питање. Е па сад, кад су неки од старих греха извучени на површину и уклоњени, тешко је наћи речи да се опише шта све можемо заједно. Човек: Боже, хајде да учинимо нешто од мене, је ли договорено? (опет човек тера по своме) Непознат аутор http://manastirseljani.blogspot.com/2017/10/blog-post_26.html?view=classic
  2. Јеромонах Петар Петрић који се налази на усавршавају богословских знања у Кијево-печерској лаври говорио је за слушаоце радија „Светигора“ о Покајном канону Светог Андреја Критског. Овај светитељ је кроз канон и примјере покајања својим савременицима објаснио читаву историју спасења описану у Старом завјету – истакао је отац Петар Петрић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  3. Овог лета током месец дана сам имала прилику да се упознам с духовним животом тулске земље како путујући по својој историјској домовини, тако и изучавајући главне вести тулске митрополије по епархијским установама. У једном од последњих издања са задовољством сам прочитала интервју с митрополитом Тулским и Јевремовским Алексејем (Кутеновим). Одушевила ме је необичност владичине судбине, јер су најважније етапе његовог живота биле од историјске важности. Био је изабран за намесника Тројице - Сергејеве Лавре у време припрема за празник 1000 – годишњице крштења Руси, у јубиларној 1988. години рукоположен је у чин архиепископа. Од 1990. владика Алексеј је 12 година био управник Алма – Атинске Катедре и подржавао је своје стадо у тешко време распада Совјетског Савеза. И већ 16 година митрополит Алексеј је везан за тулску земљу – домовину блажене Матроне Московске, чију ће 20-то годишњицу од канонизације свет прославити следеће године. О томе каква је била та дугогодишња служба говори нам беседа с митрополитом Алексејем. У родној Москви - Владико, честитам Вам недавни 65-то годишњи јубилеј! Колики значај за Вас има то што сте нову етапу Вашег живота дочекали на Тулској земљи? - То је милост Божија! Јер су у Тулској области живели родитељи мог оца Николаја Андрејевича Кутепова и мајке Галине Васиљевне. Због тога се у Тули осећам као код куће, што ми веома помаже у раду, у славу Божију! - Молим Вас испричајте нам нешто о Вашем детињству. - Родио сам се у Москви где сам и провео своје детињство. Управо у детињству су се десили догађаји који су утицали на мој цео каснији живот који је постао усмерен ка Богу. Један од таквих преломних момената десио се 1961. године за време мог школовања у школи № 202 у Тимирјазевској области у Москви када је донешета одлука о промени школске униформе: у почетку смо носили војничке блузе, које су замењене сакоима. Кренуо сам с мајком у продавницу „Смена“ која се налазила недалеко од метро станице „Сокол“ да купим нову униформу. Поред продавнице се налазила црква посвећена Свим Светима у којој су ме крстили када сам био дете. И пошто је у продавници био велики ред мама ме је одвела у ту цркву. Служба је већ била завршена и бакице су се усрдно молиле и брисале подове. Сећам се те слике која ме је задивила: однекуд са врха, необично топлим потоцима, спуштала се сунчева светлост и у тим зрацима сијао је Казањски лик Мајке Божије. А ја сам имао осећај да се налазим у рођеној кући. Мама је покушавала да ме одведе, али ја нисам могао да се померим са места. Та посета храму у детињству ми се урезала у памћење за цео живот. - Читала сам да је други преломан моменат био повезан са посетом Кијево– Печерској Лаври. - Током школских година био сам и члан пионирског штаба Тимирјазевске области „Алиј парус“ који је сарађивао с истим таквим штабом града Кијева. За време летњег распуста ишли смо у госте код украјинских ученика, а они су нас једном позвали у Кијево – Печерску Лавру. Али у то време Лавра није функционисала као манастир, већ је била музејски градић. Тада сам по први пут боравио у пештарама манастира и сећам се да сам се у почетку много плашио да идем тамо, и било ме је срамота да то признам другарима. Али онда када сам кренуо даље и видео ковчеге с моштима преподобних отаца Печерских и прочитавши њихова имена: „Преподобни Нестор Летописац, преподобни Илија из града Мурома, преподобни Марк Пештерник“ осетио сам велико узбуђење! А идући даље кроз тунеле пештаре схватио сам да је овде ваздух необичан и да су пештаре испуњене блиставом, топлом светлошћу. И баш као и у московским храмовима и у пештарама Лавре сам се осећао као код куће. Нисам желео да одем. Током 6 година сваког пролећа смо одлазили у Кијев, а ја сам сада већ по својој жељи посећивао Кијево – Печерску Лавру. - Али након завршетка школе Ви сте уписали светски факултет... - Да, уписао сам Хемијски факултет на Московском државном Педагошком институту В. И. Лењина. Занимале су ме природне науке. И родитељи су ме видели као будућег наставника у школи. - Следеће догађаје у Вашем животу је сасвим тешко објасити: били сте одликаш, члан одбора бироа на ВЛКСМ институту, одустајете од факултета на другој години! - Зато што сам већ на другој години Педагошког института схватио да желим да се посветим служби Богу. Избор таквог пута повезан је са саветом старца Тројице – Сергејеве Лавре Серафимом (Шинкаревим). Отац Серафим је чак и по спољашњем изгледу личио на преподобног Серафима Саровског. Иако није много говорио ипак је привлачио народ к себи. Зато сам отишао код њега и питао га о путу који би требало да одаберем, а старац ми је рекао да треба да упишем богословију. - Али раније сте још радили и у фабрици „Наука“ која се бавила производњом свемирских бродова. Шта сте тамо радили? - Ви мислите да су ми нешто озбиљно поверавали? У фабрици сам радио као помоћник. Давали су ми мале задатке као на пример да нешто спојим. Али то је кратко трајало– осам месеци. А након смене сам спремао пријемни за богословију. Духовни наставник - Испричајте молим Вас како се у Вашем животу појавио духовни наставник – митрополит Серапион (Федејев)? - Када сам уписао богословију прво послушање које сам добио било је ипођаконство код епископа Подољског, викара Московске епархије владике Серапиона (Фадејева). У то време он је био представник Најсветијег Петријарха Московског Пимена код Патријарха Антиохијског. У почетку сам помагао владици Серапиону када је долазио у Москву. А након тога, када се владика Серапион решио дужности представника Московског Патријарха код Патријарха Антиохијског, ја сам већ стално ишао уз њега. - Да ли је било нечег необичног у разговору с владиком Серапионом? - Ћутање. Некад сам са владиком сатима ћутао. Када је долазио у Тројице – Сергејеву Лавру, после оброка је као и обично примао извештаје, након чега ме је замолио да останем и ми смо ћутали. Тада сам гледао тог старца и полако сам схватао све што је њиме речено. „Са Крста не силазиш, са Крста те скидају“, - говорио је владика и то је била не само лепа, величанствена, достојна фраза, него одраз огромног напаћеног живота мог духовног наставника. Он је сваком својом фразом умео да ме заустави и натера на размишљање. Ја сам му пак често говорио о томе шта се дешава у животу Цркве и једном је ставио своју руку на моју и рекао: „Запамти: Бог управља Црквом“. А ми у сујети заборављамо на то: успели смо да урадимо оно што смо испланирали и као квасац у тесту растемо у сопственим очима. И Бог ти ту није потребан. А у тој сујети Њега никако не осећаш. Ето владка Серапион ми је напомињао: „Запамти: Бог управља Црквом“. - Да ли је тај разговор с духовним наставником утицао на Ваш избор монашког пута? - Да. Јер као будући помоћник викарног епископа често сам се налазио поред патријарха. За време једне службе Његова Светост Патријарх Пимен је обратио пажњу на мене, тачније на мој карактер читања Шестопсалмија и рекао је: „Манастирско читање“. А након службе Патријарх је питао владику Серапиона који су ми планови за будућност? „Он још није одлучио да ли ће бити породични човек или монах, али има склоност ка монаштву“. – одговорио је мој наставник. Било ми је рано да постанем монах, а недавно се одржало заседање Свештеног Синода, на коме је целибат забрањен. И ту је на моје изненађење Патријарх предложио да за мене направе... изузетак. На празник Сретења рукоположен сам у чин ђакона у Елоховском храму. Значајно је то што су на тај за мене битан дан сви представници Светог Синода служили Литургију. Када је дошло време мог рукоположења у чин ђакона Патријарх се обратио владикама и рекао им да могу да се одморе, а Преосвећени Серапион епископ Подолски ће вршити чин рукоположења. И тако ме је викарни епископ и мој духовни наставник рукоположио у чин ђакона. У Сибир - Владико, како сте се након боравка у престоници нашли у Сибиру? - Након завршетка богословије ректор ми је дао благослов да наставим школовање на Богословском факултету и да се бавим научним радом. Али на матури Патријарх Пимен ми је уручио диплому и благословио је да идем у тадашњу Иркутску и Читинску епархију и да помажем владици Серапиону који је постао њен управник. Чекао ме је посао секретара епархије. Али пре тога владика Серапион ме је замонашио у Тројице – Сергејевој Лаври и дао ми је име Алексеј у част светитеља Алексеја Московског. - Шта Вас је посебно изненадило након доласка у ново место? - Величина Иркутске и Читинске епархије која се простирала од Јенисеја до Тихог океана и до Јапана. Неколико дана је требало ићи возом од Москве до Иркутска и исто толико од Иркутска до Владивостока. А ако свраћате и у друге парохије – колико је времена било потребно! Када је владика Серапион постао управник те епархије у њој је било 29 парохија. Можете замислити какву су духовну жеђ имали наши парохијани. Највећи проблем је био у кадру – дуго времена нисмо могли да нађемо особе међу локалним становништвом, које бисмо могли да упутимо у свештеничку службу. - Како се у тим годинама решавао тај проблем? - Помогла су нам браћа из Украјине посебно они који су дошли у нашу епархију из Закарпатске области. Они су имали чврст, православни дух, нису се бојали искушења и брзо су почели да стварају парохије. А видите колико овде данас има основаних епархија и митрополија! А ми смо морали да подижемо све као нетакнуто земљиште. - Ипак у том тешком периоду Вашег живота, поред захтевног посла секретара Иркутске епархије успели сте да одбраните дисертацију. Испричајте, молим Вас, о Вашем научном раду. - Да, заиста ћемо све савладати када је Господ са нама! Уписавши Богословски факултет као ванредан студент, у регионалној библиотеци Иркутска сам проучавао предреволуционарни фонд научне и духовне литературе, који је припадао Иркутској богословији. Заступник за верска питања Иркутског регионалног извршног одбора помогао ми је да добијем приступ овом фонду. Извори су били руски преводи. Сакупљао сам доказе, мишљења, плодове научних истраживања светих отаца хришћанског света, сумирао их и изградио сопствени закључак. Године 1979. сам одбранио дисертацију „Светоотачко учење о Мајци Божијој“ и стекао звање кандидата богословља. И опет Лавра - Владико, како сте из Сибира поново доспели у Тријоце – Сергејеву Лавру и то још у функцији намесника? - Сасвим неочекивано. Године 1980. владика Серапион је постао управник Владимирске епархије, а са њим сам пошао и ја. За време Великог поста 1984. године поставили су ме за намесника Тројице – Сергејеве Лавре. Био сам на челу Лавре у веома важном периоду: у току је била припрема за прославу 1000 – годишњице Крштења Руси. Лавра је постала духовни центар који је помагао остварењу тих припрема. Може се рећи да је тих година наступио период прецењивања вредности, када је поштовање православне вере постало јаче од ширења атеизма од стране совјетске власти. Граница између „пре“ и „после“ постала је 1000 – годишњица Крштења Руси 1988. године. - По чему се памти Тројице – Сергејева Лавра из тих година? - Пре свега по братству Лавре међу којим су били архимандрити Кирил (Павлов), Наум (Вајбородин), Стефан (Смичников), Сергеј (Петин) – то је та основица која је имала велико животно искуство. - Из Лавре сте се још вратили и у родну Москву да бисте радили за њену добробит... - Да, у кратком периоду сам био именован за председника Економског сектора Патријаршије и био сам рукоположен у чин архиепископа – постао сам викарни епископ са титулом Зарајски. Али нисам дуго имао то послушање: у мају 1990. године се упокојио Патријарх Пимен. А Његова Светост Патријарх Алексеј II и Синод су ме поставили на Алма – Атинску и Казахстанску проповедаоницу, где сам служио више од 12 година. Време је и радостно и тешко - Владико, говорили сте присећајући се времена када сте управљали Алма – Атинском и Казахтанском епархијом да је то био најрадоснији и најтужнији период Вашег живота. Зашто? - То време је замене било радосно зато што сам практички стекао искуство управљања епархијом. У почетку чак нисам могао ни да предпоставим каква је то земља. А када сам дошао, видео сам да је то вишенационална земља, али ипак са совјетским духом у којој је живео словенски и турски народ. Наравно, та територија је историјски припадала турском народу. А Словени су били као „ уграђени“ у ту или другу животну судбину искушења XX века, јер је Казахстан био место заточеништва. Овде сам видео богат духовни живот и упознао сам сестринство Карагандинског женског манастира посвећеног Рођењу Пресвете Богородице и Сабору Архангела Михајла, упознао сам карагандинске рударе чија је вера у тим временима била чврста и испуњена још живом везом с новомученицима и исповедницима који су засијали на земљи Казахстана. И све то ме је веома радовало. А тужан - зато што сам овде морао са својим парохијанима да преживим распад СССР-а. - Како су ови догађаји остали у Вашем сећању? - Имао сам осећај да се Совјетски Савез распадао као кућа од карата, а људи који су своје наде и своје сутра повезивали са том територијом, овде нису били потребни. Русија је историјска домовина, али се своја, реална налазила овде на Казахстанској земљи где су сахрањени њихови преци. Све их је мучило једно питање: „Како ћемо у тој ситуацији почети да живимо међу староседеоцима?“ Збуњени, избачени из нормалног тока живота, људи су одлазили у православне храмове и било је потребно да се што опрезније обаћам парохијанима и да их смирим да не би журили да напусте ту земљу која им је домовина и како би од стране казахстанаца имали поштовање према себи и својим претходним генерацијама. У том тешком времену, када се чинило да су снажни тектонски преокрети потресли друштво, ми смо активно оснивали парохије, зидали манастире и таквим активностима чували јединство у вишенационалној држави. На Тулској катедри - Владико, симболично је то што сте успели мало да поновити судбину Ваших духовних наставника – Патријарха Пимена и митрополита Серапиона (Фадејева), који су у различитим годинама своје службе били на челу Тулске и Бељевске епархије. Чак се и Ваша данашња канцеларија налази у том тулском дому у ком је живео Патријарх Пимен. После 12 година службе у огромној Казахстанској епархији вероватно Вам је било лакше да управљате тадашњом Тулском и Белевском епархијом? - У почетку ми се после огромних пространстава Казахстана Тулска епархија чинила маљушном. Наравно мислио сам да су овде сви храмови већ били саграђени. И ситуација је овде другачија него у Казахстану где су бивше фирме, продавнице или клубови претворени у цркве. Али овде је била иста прича: храмови су се налазили у бившим биоскопима, ватрогасним станицама, складиштима, многе цркве су биле порушене. Епархијама су били потребни свештеници. Само мојим доласком 2002. године су обновили рад Тулске богословије. Предали су нам цео предреволуционарни комплекс, у коме се након револуције и до последњег дана налазила наша Тулско-суворска школа. - Какво значење за Вас је имала подела Тулске и Бељевске епархије на две – Тулску и Бељевску? - Неоспорно то ми је помогло. У том смислу област се јасно делила на западну – Бељевска епархија и на источну – Тулска епархија. Својим обавезним дугом сматрам да треба једном годишње да боравим у свим парохијама да људи не би само на портрету видели свог надлежног архијереја, већ да би се заједно с њим помолили и чули речи његове проповеди. - Прича се да у својим проповедима поред богосовског аспекта користите знање које сте стекли на Хемијском факултету Московског универзитета, цитирајући дела стране и руске класике. Како успевате да одржите та знања? - У животу то долази са искуством као Божији дар, као дар Божанске благодати. А још временом учиш да не губиш и не трошиш време узалуд, а на многобројним путовањима по митрополији да се не дивиш само лепоти Тулске земље, већ да слушаш аудио књиге. Иначе, једна од последњих је било приповедање Бориса Зајцева „Атон“ у коме се тако опширно открива суштина мучеништва за Христа. - А како се у епархији чува сећање на новомученике? - Новомученици су духовно видљиви у невидљивом. И такав дар нам је од Бога да Тулска земља има своју Голготу – Тесницку шуму. Овде је 1930. године стрељано и сахрањено у заједничком братском гробу око 3000 људи. Успели смо установити да је то место постало последње склониште свештеномученика: Никите (Прибиткова), епископа Белевског; последњег игумана Оптињске пустиње архимандрита Исаакија (Бобракова); ректора Тулске богословије пре револуције протојереја Петра Павлушкова; преподних мученика: Анфисе (Сисојевске), Макарије (Саприкине), Августе (Зашћук), Марије Лактионове, Африпине Лесине. На том месту су волонтери саградили циглену капелу, поставили целивајуће крстове, спомен – плоче и овде се 16-ог септембра већ 15 година служи Литургија, молебан и панихида. Временом овај споменик ће имати другачији изглед. С радошћу и захвалношћу смо примили одлуку губернатора нашег региона Алексеја Дјумина о покровитељству у вези реконструкције и уређења територије која припада меморијалном комплексу „Тулска Голгота“ током 2 године. - Долази још један важан догађај за православни свет – 20-о годишњица од канонизације блажене Матроне Московске. Како се у домовини старице припремају за тај догађај у селу Себино Комовског округа Тулске регије? - У селу Себино је активна изградња туристичког комплекса културно–историјског и поклоничког карактера. Захваљујући подршци губернатора владе Тулског региона, целог нашег тулског народа Себино се данас мења и постаје место националног ходочашћа заступници наше земље блаженој старици Матрони Себинској и Московској. Уређује се територија храма који је посећивала старица. Подигнуто је неколико споменика матушке Матроне. Један од њих је подигнут на месту на ком је по предању живела породица блажене старице. Ходочасници са задовољством посећују музеј Матронушке који је отворен у њеном родном селу. Опремљени су извори и у плану је изградња куће за ходочаснике. Искрено сам захвалан свима онима који долазе у малу домовину Матронушке да се овде нахране њеним благословом и утешним удисајима милости Свете Животворне Тројојице. Извор: Православие.ру
  4. РТРС: Разговор са Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем (Радовићем). Видео запис разговора можете да погледате ОВДЕ
  5. Протојереј-ставрофор Дарко Ђого говорио је за наше слушаоце о црквеној кризи у Украјини и за утицај који на свакодневни живот хришћана има уздрмано хришћанско јединство. Звучни запис разговора
  6. Разговор директора Радија „Радоњеж“ Јевгенија Никифорова са Архиепископом берлинским и немачким Марком. - Ваше високопреосвештенство, православни свет је узнемирен, дешава се оно што би се могло назвати временом немогућих ствари. Запањује нас свака нова вест која се објави, чини се да се тако нешто у принципу не може десити. Ово се пре свега односи на вести које нам долазе из Истамбула, из резиденције патријарха Вартоломеја. Чини се да његове одлуке кидају главне нити које су хиљаду година повезивале православље. Руска Православна Загранична Црква је такође предузела одлучне кораке како би подржала Украјинску Цркву. Прекинули сте општење с Цариградом. У православцима се рађају питања и сумње. Можда није требало предузети тако одлучне и коначне кораке. Зашто су, с Ваше тачке гледишта, предузете тако радикалне мере? - Тешко ми је да судим о томе. Тешко ми је да замислим које друге мере смо могли предузети, а да изазову известан ехо, да имају одјека. Јер ми се чини да је и пре овог корака учињено довољно за то да се он спречи. Али нам то није пошло за руком. Тако да смо морали да прибегнемо крајњој мери. Сви ми овде то изузетно снажно осећамо. Мислим да се и у Русији људи осећају слично као ми, јер је наш живот овде у иностранству врло тесно повезан са свим другим Помесним Црквама. Ми не живимо у руској провинцији, живимо у самом центру Европе где се свакодневно срећемо с Грцима, Србима, Бугарима и тако даље. Зато у великој мери зависимо од овог општења. Пре буквално сат времена назвао ме је један парохијанин, Немац, који је врло узнемирен због тога што се у његовој близини налази грчка црква у коју више не може да одлази. Шта могу да му посаветујем? Ово нас се тиче много више и теже него што се тиче људи у Русији. За нас је то нарочито тужно. Веома се надамо да ће Црква наћи пут за излазак из ове ситуације. Засад не видимо покушаје да се покренемо са мртве тачке. А мислим да то треба учинити. Нипошто не смемо да се задржимо на овом неправилном моменту. Како да га превладамо? Тешко је рећи. Али постоје гласови бар две помесне Цркве чији су се поглавари изјаснили за сазивање Свеправославног Сабора како бисмо размотрили ова питања. Тешко могу да замислим да би то могло имати неког успеха, јер смо годинама разматрали читав низ питања која се односе управо на проблем који се сад појавио у Украјини. Покушали смо да га решимо у Шамбезију, али ништа нисмо решили. Наравно, жалосно је што је патријарх Вартоломеј предузео ову меру не поштујући међусаборну сагласност и не поштујући поредак православног црквеног живота. Зато је сад тешко и замислити како то даље може да се развија. - Владико, колико саме одлуке Фанара могу бити правоснажне? Јер канони су настајали пре 500-1000 година, закони живота Православне Цркве су се формирали вековима. Да ли је могуће заиста канонски укинути дејство одлука које су донете пре више векова и у потпуно другачијој историјској ситуацији? - Мислим да је за то потребно свеправославно разматрање. Знамо да се патријарх Вартоломеј назива васељенскимм, али нема васељене, нема Константинопоља, већ постоји Истамбул. И већ сама чињеница да нема овог града и да нема главног Византијског царства јесте главна ствар. Све на чему се сад гради невелики углед патријарха Вартоломеја су историјске чињенице којих више нема. И ако већ 500 година нема Константинопоља, о чему уопште причамо? То је велико питање. И све то треба поново осмислити. Византијско царство је нестало, зато не можемо полазити од ставова који су пре 500-600 година вили важећи, и на којима се градио читав наш православни свет. Православне помесне Цркве су се некако мириле с тим, јер нису виделе већу потребу да приступају разматрању ових питања, али сад, кад се предузимају овако оштре мере мешања једне Помесне Цркве у послове друге, потпуно је очигледно да треба темељно да размотримо питање да ли у садашњој Православној Цркви постоји неко првенство. На чему ово првенство треба да се гради уколико је то првенство части. Не постоји критеријум који би могао да нам помогне да аутоматски прибегнемо некој одлуци. Очигледно је да је за то потребна већа дискусија свих православних помесних Цркава. - Владико, канонисти тренутно активно споре покушавајући да се разаберу у насталој ситуацији. Стиче се утисак да су то неки спорови везани за јурисдикцију, да су у питању судске препирке. Међутим, људи заборављају на главни закон – закон Христове љубави. И чуди ме што се епископ чије је призвање да чува јединство духа у савезу мира понаша апсолутно неумесно, иде тамо где је у току грађански рат додатно уносећи неслогу. Американци сад злоупотребљавају појам као што је легитимитет. Овај председник је нелегитиман зато што је погубио толико људи, а овај је превише ауторитаран и тако даље. Да ли се тако може рећи да је овај или онај епископ нелегитиман, зато што не испуњава свој задатак епископа, и где је овај критеријум? - Не бих прибегавао таквим изразима, као прво, зато што их нема у нашем црквеном језику. Као друго, на чему може да се гради такав легитимитет? Ту се ради о занемаривању главних правила хришћанског живота. Чак не бих рекао црквеног, већ једноставно хришћанског. Као што знамо, патријарх Кирил је био код патријарха Вартоломеја недуго пре свих ових догађаја и ако је разговарао о овим питањима, није добио никакву позитивну одлуку. А то показује да међу Помесним Црквама нема мира који би морао да постоји. Зато би управо то требало да наведе патријарха Вартоломеја на опрез да не чини овај, по мом мишљењу преступнички корак који је заиста нарушио мир у целом православном свету. Опет, морамо имати на уму да то није ништа ново. Из Истамбула већ сто година долазе овакви покушаји да се уништи мир. Први велики покушај био је увођење римокатоличког календара. Тиме су цео православни свет већ поделили на два дела. Међутим, православне помесне Цркве, које нису прихватиле овај календар понашале су се до те мере великодушно да нису прекинуле општење с онима који су на незаконит начин прихватиле неправославни календар. И тако смо наставили да служимо с новокалендарцима и снисходљиво смо се односили према овој новини иако смо схватали да је то корак нагоре. А сад је ово други корак који прети да уништи цео православни свет. По мом мишљењу је то неодговорно понашање једне помесне Цркве, такозване Цариградске. - Чини ми се да је у опасности сав углед православног хришћанства. Док су људи на нас раније гледали као на непоколебљиву стену на пучини овоземаљског мора, сад изгледамо скоро као некакви сплеткароши, свађалице, освајачи и смутљивци. - Овој непоколебљивости је задат ударац првим поступцима који су у Истамбулу предузети после неуспешног састанка на Криту. Увели су право свештеника да се жене по други пут. Тиме је нарушен и подривен главни принцип нашег црквеног живота. То показује да ће покушавати да издејствују и више. Корак по корак се уништава православна етика која је до сада била непоколебљива, и која је за извесне слојеве западног света, наравно, представљала претњу. Монолит у виду православља је сметао онима који сад уводе истополне бракове и остале гадости. То су исти кругови који су заинтересовани за уништење православног света, православног јединства. - Да ли се може рећи да се оно што се сад десило догодило уз подстрек политичких снага, између осталог, Америке, која се бори против Русије на све начине, економске, психолошке и културне, а сад су посегнули на најсветије – на нашу религију? - Управо тако. Али то није први пут. Косово су бомбардовали баш на Васкрс. На православни Васкрс. И тако покушавају да униште спољашње снаге и унутрашње снаге. Покушавају да униште православни свет. И сад је то, наравно, изазов за нас, православце, да исправно оценимо ситуацију и да из ње извучемо правилне закључке. И да из ње не изађемо као посвађана браћа, већ као разумни хришћани који ће разматрати своје проблеме и решавати их саборно. Снага наше Цркве је управо у саборном духу. А овај саборни дух је разорен дејствима чији смо сада сведоци. - Владико, ово је време подвала и фалсификата. Нису фалсификат само вести, већ и организације и људе. Видимо лажне свештенике, људе који по спољашњем изгледу толико личе на благодатне свештенике да се наизглед не разликују (иста одећа, исти обреди). А сад кад је Патријарх васељенски примио у општење, такође на чудан начин, Филарета и друге архијереје расколничких група у Украјини, шта да радимо? Како сад да схватимо, како обичан човек да схвати куда је дошао – у канонску благодатну Цркву или у друштво са знаком минус? - Мислим да је тренутно за обичне вернике једини поуздан приступ да се придржавају своје Цркве и да нигде и нипошто не излазе ван њених оквира. Господ ће у потребно време показати где се налазимо и како ћемо се даље кретати. - Како оцењујете поступке митрополита Онуфрија? Колико поуздано он води црквени брод? - Благодарим Богу за то што је Украјинска Црква својевремено за свог поглавара изабрала управо њега као човека који је у стању да тако мирног духа подноси све ове ударце. - Да ли постоји разумевање од стране православаца у Европи? На пример, у Фиренци је цела парохија прешла у Заграничну Цркву, и хвала Богу, веома нас је обрадовао овај храбри поступак. Да ли постоји нада да ће се такви кораци дешавати и убудуће? - Нада постоји, али још не видим да ли ће бити оправдана. Управо парохије које говоре руски у Француској увек су биле против Заграничне Цркве. Оне су биле врло снажно настројене против свега руског. И увек смо упозоравали да ће се у једном тренутку пробудити и да ће видети да се налазе на маргинама. Сад је питање ко ће имати храбрости да савлада ову баријеру. Треба рећи да је за њих Загранична Црква прихватљивија од Московске патријаршије, јер им је Московска патријаршија даља, док Загранична Црква практично дели исту судбину, осим тога, били смо незаштићени у току оних година кад је Загранична Црква морала да брани своје позиције против свих осим Срба, који су с нама увек били у пријатељским односима. Сви остали су били под притиском. И Заграничној Цркви је било тешко да се придржава јасне и одлучне линије – ми смо Руска Црква, никад никуда нисмо отишли, али док се Црква у Русији налазила под притиском безбожничке власти, нисмо јој се потчињавали. Јединство смо остварили чим је постало могуће. А за оне у Француској који нису хтели да иду овим путем, то је, разуме се, сад велики ударац. Ако томе мирније приђу мислим да ће моћи да пронађу пут, али не могу да кажем да ли ће многи кренути овим путем. Овде или онде имамо личне везе с представницима ових парохија и зато имамо извесну представу. Ипак, они су толико дуго живели одвојени од свега руског да је тешко замислити како то даље може да иде. Можемо само да се молимо Богу да им да мудрости и храбрости. - Шта треба да учинимо за то? - Пре свега да се молимо. И да покажемо да смо отворени, да никога не осуђујемо због тога што је кренуо другим путем. Многи су кренули овим путем зато што су њихови родитељи и родбина већ започели такав живот. - Владико, Украјина Крим и Донбас сматра територијом и земљом коју треба вратити, уопште не узимајући у обзир људе који не желе да живе с Украјинцима, који не желе да живе у овој националистичкој средини у Украјини која тренутно није нимало привлачна. Али слично поступа и патријарх Вартоломеј. Он говори о канонској територији као о географији без хиљадугодишње историје људи који су страдали, мучили се и рађали бисере мучеништва, подвижништва и светости. Занима га територија (нека се назива канонском), а људи који чине црквено тело га претерано не занимају. - Мени као човеку који није Рус пореклом тешко је да схватим, не могу да схватим зашто Крим не би могао да буде део Русије. Ишао сам у школу, учио сам да су били кримски ратови. А ко их је водио? У то време није било никакве Украјине. Не треба заборавити да је Украјина настала сасвим недавно. Овакве творевине није било у историји. То је потпуно нова творевина. У таквим случајевима се сматра да треба да постоји негде, да се учврсти временом, да нађе и своју територију, културу, језик и тако даље. Све то постоји у зачетку. Али се никад није огледало у формирању једне јединствене државе као што је то сад. Ја као странац и слависта добро осећам да су људи који живе у западној Украјини потпуно другачији од оних који живе у источној. Разлика је велика. Чак и у језику и у понашању. Не одлазим тамо често, али примећујем. И међу нашим парохијанима има врло много Украјинаца. Већина наших отаца је била с југа Русије, тако су говорили. Тада, 20-их година нико није говорио о некој самосталној Украјини. И жао ми је људи који су морали да учествују у овом процесу стварања самосвести, то је земља која тек настаје, у развоју, и која се мучи због тако тешких ствари. Желео бих да се то одвија мирније. Али, наравно, можемо само да се молимо да Господ свим учесницима у овом процесу дарује мир, спокој и мудрост. - Владико, сви ми, наравно, волимо владику Онуфрија, епископа који заслужује поштовање. Гледам како Украјинска Црква верних реагује на политичке изазове и ствара се неочекиван и радостан утисак о Украјинској Цркви. Сва Црква, не само епископи, већ и клирици, и мирјани, у значајној мери храбро бране своју Цркву и владику Онуфрија. Да ли мислите да су моја запажања тачна? - Мислим да јесу. - Шта бисте посаветовали украјинским верницима да преузму узму из давнашњег или скорашњег искуства наше Цркве? - Да се држе поглавара, блажењејшег митрополита Онуфрија, да се с њим суоче са свим искушењима која им предстоје, да у томе буду молитвено сложни, јер је његова снага у молитвености. И владика је човек молитве и поста и мудрих одлука којима управља Украјинском Црквом. - Владико, сад нас не слушају људи само у Русији и Украјини, већ смо као што нас је својевремено благословио да се називамо блаженопочивши свјатејши патријарх Алексије – ми смо светски православни радио, људи нас слушају свуда, у целом свету, између осталог, и парохијани Ваше епархије. Можете да им се обратите преко радио-таласа радија Радоњеж и да их благословите, а ја бих Вам био захвалан – и слушаоце наше радио-станице у Москви и Русији. - Призивам Божији благослов на све оне који толико воле Цркву да не губе време узалуд и који у слободно време слушају радио Радоњеж подржавајући тако своју Цркву и своју припадност јединој истинској Цркви. - Спаси, Господи! Извор: Православие.ру
  7. О. Данило: Вратимо се Богу и Цркви, имајмо веру непоколебљиву, чувајмо оно што смо наследили, а нисмо зарадили, будимо одговорни и достојни својих предака. У последњој недељи пред Божићни пост, новембра месеца 2018. године, у манастиру Бањска се окупио велики број верника са разних страна да својим присуством увеличају венчање Радомиру Бараћу из Јошанице и Јелени Спасић из Велике Хоче. Младенцима и гостима домаћин је био игуман Бањске протосинђел Данило. Искористили смо овај дивни повод да са оцем Данилом попричамо о овом догађају, о богатој историји манастира Бањске, али и о Призрену и манастиру Свети Архангели из којих је отац Данило начинио прве кораке ка Богу и монашком животу. Помаже Бог, оче Данило, У Бањској је данас служена Света тајна венчања, а Ви сте, као игуман ове велике светиње били домаћин и оцима који су дошли да чинодејствују у венчању, и младенцима и сватовима. Кажите нам шта је то што младе људе доводи у Бањску да се венчавају и крштавају своју децу, шта је то што их веже за ову светињу? Бог Вам помогао и добро дошли. Данашњи дан је био дан радости. Јутрос је била Света Литургија, након тога је било венчање, наших драгих младенаца Радомира Бараћа и Јелене Спасић. Данас је заиста било посебно. Наша Јелена је из Велике Хоче, а брат Радомир је из околине Лепосавића. Радомир живи на обронцима планине Рогозне где се налази манастир Бањска тако да је Бањска данас ујединила Метохију и Рогозну, север Косова и Метохије. Млади људи долазе да се венчавају у Бањској као и на другим местима где су наши манастири, наше цркве. Људи осећају ту топлину светиње и одазивају се нашим светим прецима који су нам ово подигли, изградили да се ми окупљамо, служимо Богу и молимо у њима. Овим дивним људима који су данас ступили у брачну заједницу благословом Божјим и наше свете цркве дошли су многи пријатељи, оци свештеници из других парохија, сестре монахиње из Црне Горе, сви смо се данас окупили да заједно се Богу помолимо за младенце да буду прави хришћани, достојни својих светих предака и да им на неки начин дамо подршку и узвратимо љубав који они пружају нашем народу где год он живи. Јелена је, као што знате, чланица ансамбла Косовски божури , који је састављен од наше омладине са Косова и Метохије. Они гостују по нашим крајевима, манастирима, широм Србије и Црне Горе, Републике Српске и света и проносе истину Косова и Метохије, буде наш народ да не забораве корене и на тај начин повезују све крајеве где год живи наш народ. Ансамбл Косовски Божури је са другим хуманитарним организацијама учествовао у хуманитарним концертима којим су помогли манастир Бањску? Тако је. Манастир Бањска се обнавља, а Косовски Божури су помогли. Прошле године као и ове је био организован концерт Фондације Делије за Косово и Метохију у Херцег Новом на којема су учествовали Косовски божури. Захваљујући њиховом труду ми смо обновили улазну грађевину, монументалну манастирску капију по узору на средњовековну кроз коју је пролазио и улазио у манастир Св. краљ Милутин. И данас су кроз ту капију прошли младенци. Споменули сте, оче, краља Милутина, он је подигао манастир Бањску. Можете ли наше читаоце упознати са историјом манастира Бањска? Манастир Бањску на обронцима планине Рогозне подигао је наш највећи задужбинар Св. краљ Стефан Урош Други Милутин 1313. године. Манастир је посвећен Св. архиђакону и првомученику Стефану заштитнику светородне династије Немањића. Од многобројних Милутинових задужбина Бањска се издваја по својој монументалности и архитектури. Изградњу манастира краљ Милутин је поверио свом духовном оцу и саветнику, некадашњем игуману Хиландарском и потоњем Архиепископу српском Св. Данилу Другом који је овде био први игуман и Бањски епископ. Најбољи мајстори онога времена градили су манастир Св. Стефана. Несумњиво је да су, поред домаћих мајстора, градитељи били и мајстори из Византије и из града Котора са Јадранског приморја. Манастирска црква својом фасадом од камених блокова у три боје јасно показује изразите утицаје архитектуре Тоскане и Апулије. Скулпторална декорација портала и прозора изведена је у духу романике. Ктитор је богато даривао своју задужбину са 75 села и 8 катуна Светостефанском Хрисовуљом, повељом која је до данас сачувана у Султановом сарају у Цариграду. Манастир је постао четврти по части међу царским лаврама средњовековне Србије. Краљ Милутин је и био сахрањен у овом манастиру? Св. краљ Милутин се упокојио у Неродимљу 1321. године и по његовој жељи сахрањен је у Бањској. Три године након упокојења чудесна знамења и виђења јављала су се на краљевом гробу те је игуман Сава са братством одслужио свеноћно бденије и отворивши гроб извадили су краљево тело потпуно цело и нетљено. Мошти Св. краља Милутина биле су пренете у кивот и положене пред Христовом иконом. Ту су почивале све до доласка Турака у Србију, а онда су пренете у Трепчу, данас Стари Трг, надомак Косовске Митровице. Одатле су 1460. однете у Софију у Горнобањски манастир. Данас се мошти Св. краља Милутина налазе у цркви Св. Недеље у Софији која је у народу позната као црква Св. Краља. Тако, на неки начин, Св. краљ Милутин спаја наша два православна народа: српски и бугарски. Имамо и Житије краља Милутина? Да. Житије Св. краља Милутина написао је Архиепископ Данило Други, а Службу Св. краљу Бањском нешто касније је написао Патријарх Данило Трећи који је у Бањској замонашен. И Бањска је, оче, попут многих наших светиња, кроз векове страдала? Бањска је пуно страдала заједно са својим народом. У 17. веку манастир је највише разорен. У Аустријско-турском рату и једна и друга војска користиле су комплекс манастира као војно утврђење. Турци су цркву делом претворили у џамију, а делом у стамбени простор. Ослобођење од Турака 1912. године манастир је дочекао у рушевинама. Ко је и када извршио прву обнову Бањске после тог периода? Црква Св. архиђакона Стефана у Бањској је обновљена залагањем професора и архитекте Ђурђа Бошковића 1939. године када је црква озидана печеном циглом и покривена дрвеном кровном конструкцијом. Манастир је служио само као парохијска црква више деценија, да би промислом Божјим и благословом наше Цркве и уз помоћ наше државе године 2004. године после више векова запустелости манастир оживео. Те године сте Ви оче дошли у манастир Бањску из Призрена, тачније из манастира Св. Архангели. Можемо ли да се подсетимо и тог периода Вашег живота, пре Бањске? Ја сам у Призрену, тој старој српској престоници и рођен, у делу града недалеко од друге Милутинове задужбине цркве Богородице Љевишке у коју сам често одлазио. У нашем дому се постило и одлазило у цркву. Од малих ногу редовно сам, најчешће са својом бабом, ишао на литургију и причешћивао се. Сећам се дивних Богослужења на којима је служио владика Павле (блаженопочивши наш Патријарх Павле) којег смо ми деца често сретали на улицама Призрена и прилазили му за благослов. А како су изгледали Ваши први сусрети са монаштвом? Моји први сусрети са монаштвом били су са монахињама из манастира Св. Тројице код Мушутишта. Сећам се мати Иларије, храбре и неустрашиве игуманије и сестре Херувиме, која је због свог крхког здравља долазила у Призрен код лекара и често би нашој кући и одседала када није било превоза ка Мушутишту. Од сестре Херувиме сам добио песмарицу о Св. Сави и први пут слушао о Св. Симеону и Сави, о Светој Гори где је био њен братанац монах. Сестра Херувима, та тиха и кротка монахиња благе нарави, на коју ме данас ликом потсећа мати Исидора из Гориоча, је саставни део мог сећања на детињство. У Призрену сте, оче, дочекали и 1999.годину? Страдање нашег народа и Цркве дочекао сам у родном граду 1999. године, дане када је српски народ пролазио голготу, киднаповања, убиства и прогон са својих вековних огњишта. Многи драги људи,рођаци и пријатељи са неописивим болом и тугом напуштали су своје домове. Били су то заиста дани када су живи завидели мртвима. Заједно са народом из Призрена одлазе епископ и свештенство у манастир Грачаницу која постаје седиште Рашко-призренске епархије. Благословом владике тада сам и ја дошао у манастир Грачаницу из које се након две године враћам у родни крај као искушеник у манастиру Светих Архангела. У Св. Архангелима се живот одвијао у свакодневним богослужењима и послушањима, онако како је то тада било могуће. Манастир су чували немачки војници КФОРа, а нашег народа избројати на прстима руку. А онда је дошао 17. март 2004. и ,,Мартовски погром“... Мартовски погром 2004. године је донео нова страдања по читавом Косову и Метохији. Шиптари су читав Призрен, векове српског постојања за ноћ спалили. Горела је цела Поткаљаја и Пантелија стари српски део града, све призренске цркве биле су спаљене. Манастир Светих Архангела такође није био поштеђен. Разјарена маса Шиптара када је у граду спалила све српско и цркве и Богословију кренула је ка манастиру. Војници Кфора тада брзином евакуишу и одводе братство манастира у оближње село Средску. Баш тога дана игуман Герман и ја, тада искушеник, били смо на путу. У повратку за манастир, у току пута стизале су нам вести о страшним дешавањима и да нам је конак спаљен. Тадашње манастирско братство је било упорно и тражило је да се опет врати у манастир? Да, месец дана касније, враћамо се у манастир. Више месеци смо живели под шаторима са намером и упорношћу да спаљени конак обновимо. Благодарећи Богу и добрим људима, несебичној љубави нашег народа Сиринићке жупе и пријатеља манастира Св. Архангела из Горњег Милановца и других приложника обновљен је мањи монашки конак на месту некадашње дуборезачке радионице. У новом конаку урађена је и капела Св. Лазара Четвородневног. И тако манастир наставља да живи. Исте године Ви долазите у манастир Бањску? Те 2004. године месеца јула васкрсава након више векова Милутинова Бањска. Обновљен је унутар комплекса монашки конак и формирано је ново братство од монаха из више манастира наше Епархије. Међу њима сам и ја. Долазим у Бањску где исте године уочи ктиторске славе Св. краља Милутина примам монашки постриг. Било је то прво монашење после више векова. Како је манастир изгледао те године? Осим обновљеног конака за монашко братство на осталим деловима манастирског комплекса није ништа рађено. Сама црква Св. Стефана је била у лошем стању. На зидовима од печене цигле озиданим 1939. биле су позамашне рупе и пукотине кроз које је струјао ваздух и улазиле ситне шумске животиње, а кровни покривач је све више прокишњавао. Делови малтера са сводова су свакодневно отпадали. Велики јубилеј, 700 година манастира (2013), Бањска је дочекала са црквом у таквом стању. Те исте године саниран је кров на цркви. Тек после две године (2015) дуго очекивана помоћ наше државе и Завода за заштиту споменика културе је стигла и почињу радови на конзервацији трпезарије и других угрожених делова манастира. Исте године унутрашњост цркве је обимним радовима добрим делом обновљена, оригинални делови су конзервирани, а нови омалтерсани. Захваљујући прилогу једне честите породице из Пећи реконструисани су иконостас и под и на тај начин црква доведена у примерено стање. Рекли сте оче, да је у оснивачкој повељи манастир Бањска имала у поседу многа села и катуне. Да ли данас манастир поседује земљу и од чега манастир живи? Манастир данас нема у поседу обрадиву земљу, а наша економија јесте производња манастирског пива. Неизмерно смо захвални Канцеларији за Косово и Метохију Владе Републике Србије која нам је помогла отварање занатске пиваре при манастиру. Иначе. за оне који не знају, традиција пиварства у нашим манастирима датира још из средњег века. У Бањској повељи има помена о снабдевању манастира сладом и хмељем који се користе у производњи пива. Бити игуман велике светиње као што је Бањска је велика част али и велика обавеза. Успете ли понекад да одвојите време и одете у Призрен? У родни Призрен одлазим, не тако често, ал се радујем свим срцем сваки пут када одем. Најчешће одем на славу манастира Св. Архангели, мојој другој кући. Понекад, када се пружи прилика обиђем и друге светиње у Призрену. Морам признати да су у мени тада помешани радост и туга, а пробуде се и стара сећања на родни град и људе којих више нема. По предању оче, у Призрену је постојао велики број цркава? Косово и Метохија јесу Света земља српска, а град Призрен наш Јерусалим. Предање нам говори да овај древни град имао цркава колико дана у години. До данас је сачувано преко 10 цркава у самом граду међу њима и наша катедрална црква Богородице Љевишке, затим црква Св. Ђорђа, Св. Николе, Св. Спаса, Св. Врача и друге. Да ли је и у селима у околини Призрена било цркава? Каква је данас ситуација, ако знамо да су многа села после 1999. обесрбљена? Готово да није било села у Призренском крају без цркве или црквишта док топоними многих места указују на вековно присуство нашег народа. Поменућу село Љубижду покрај самог града, у којој је до прогона Срба 1999. године било седам цркава. У Средачкој Жупи на обронцима Шаре изнад Призрена налазе се бројне старе цркве, својим фрескама и иконама веома значајне за нашу историју и сведоче о народу који је овде вековима живео и стварао. Јесте ли скоро обилазили нека од тих села, посетили светиње Средачке жупе? Летос сам неке од тих цркава обишао. Нажалост, у селима Средачке жупе је све мање наших људи, углавном је старачко становништво остало. У летњем периоду буде више нашег народа. Сабирају се посебно око празника Велике Госпојине, око цркве Пресвете Богородице, најпоштованије светиње у овој Жупи. Нажалост, има и оних који продају земљу својих предака, али с друге стране имамо и часне људе који и ако живе у туђини пуних срца преносе љубав млађим нараштајима према родном крају. Овде морам да споменем породицу Славише Радивојевића из Средске као светли пример. Они су обновили породичну цркву и породичну кућу у насељу Милачики и сваке године долазе у своје село. Ето, оче, разговарајући, прошетали смо Призреном присетили се историје Бањске, а данашњи младенци су, као и Ви животом, спојили Метохију и Север Косова. И шта би, на крају могли, поручити Србима широм света, одавде из Милутинове Бањске, са Косова и Метохије? Данас није нимало лако бити православни Србин на Косову и Метохији али ни нашим прецима није било лако живети и опстати на овим просторима. Били су то људи јаке вере у Господа спремни и на жртву када је то било неизбежно. Зато и ми данас вратимо се Богу и Цркви имајмо и ми веру непоколебљиву, чувајмо оно што смо наследили, а нисмо зарадили, будимо одговорни и достојни својих предака. Извор: Православие.ру
  8. У десетом броју часописа Глас Епархије нишке, објављен је разговор са игуманијом Ефросинијом, настојатељицом манастира посвећеног Светом великомученику Георгију, у месту Темска, близу Пирота. Разговор су водили јерођакон Нектарије (Ђурић) и ђакон Далибор Мидић. Двадесетак километара од Пирота, на путу ка Књажевцу, на левој обали реке Темштице у селу Темска, налази се манастир Светог великомученика Георгија. Манастир је добио име по средњевековном граду-тврђави Темац, који се налазио у држави деспота Стефана Лазаревића. Манастир је подигнут на темељима старијег храма из XI века, а задужбина је породице Дејановић из XIV века. Манастир је преправљан, дограђиван и живописан у више наврата. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас
  9. Преносимо вам интервју са о. Савом (Јањићем), игуманом манастира Дечани, који је водио протојереј Иван Цветковић из Мисионарског одељења СПЦ за најновији број часописа "Православни Мисионар" Интервју можете преузети на линку у .pdf формату ОВДЕ View full Странице
  10. Оче Никола, били сте свједок развоја односа између УПЦ МП и Цариградске патријаршије у дужем временском периоду. Како Вам се данас чини тај однос? Да ли је нешто у њему упућивало на ситуацију коју имамо данас? – Са наше стране, ми смо се увијек са поштовањем односили према Цариградској патријаршији, као према Цркви од које смо добили крштење. Међутим, уколико се та Црква увијек називала „мајком Црквом“ – њено најновије понашање јесте потпуно антиканонско и никако се не може назвати „мајчинским“. Желим да истакнем да се ми никада нисмо непримјерено односили према Цариграду. Када год би нам рекли да желе да нам помогну – ми смо реаговали мирно и сталожено – нисмо жељели да наша реакција буде повод за било какву акцију. Нисмо се одрицали од њихове помоћи. Ако желе да причамо о рјешавању проблема на основу реалне ситуације и канонског предавања – у реду, ми смо за то увијек спремни. Међутим, оно што се дешава ових дана противрјечи самим ријечима које смо слушали у Цариграду о томе да се неће правити никаква паралелна структура. Ово што видимо данас нису хришћански поступци. Када би хтјели да поступају хришћански, прво би се консултовали са нама. Ових дана се очекује долазак „егзарха“ Цариградске патријаршије у Украјину. Какве могу бити посљедице њиховог рада? Ко су они? И шта се може очекивати од њиховог дјеловања у Украјини? Већ је неколико пута истакнуто да су „егзарси“ који су послани у Украјину заправо „легати“, посленици, опуномоћеници са посебном мисијом. Архиепископ Данило је, колико нам је познатго, родом из Трнопољске области и то из грко-католичке породице. Чак је завршио једну годину унијатске семинарије у граду Ивано-Франсковску. Тек по доласку у САД постао је православан, а затим и епископ у цариградској јурисдикцији. Други епископ, Иларион, рођен је у Љвовској области, завршио је нашу Кијевску духовну семинарију. Током школовања у Грчкој рукоположен је у Цариградској патријаршији, па је послије службе у Шпанији и Португалу упућен у Канаду. Њих двојица релативно често долазе овамо и добро познају Украјину. Али, како рекосмо, суштина проблема јесте у неканоничности задатка на који су послани. Јер, до сада се о свему говорило на неком теоријском нивоу, а сада су већ учињени конкретни кораци, воде се преговори о прављењу једне паралелне структуре. Морам да кажем да, када би се тај пут довео до краја и дошло до прављења једне такве структуре, то још увијек не би ријешило ништа. Дошло би до раскола, до прекида евхаристијског општења на свеправославном нивоу. Знамо да ниједна од помјесних цркава не би признала такво рјешење. Али чини се да тренутно рјешење јесте заправо рјешење „сјекиром“ – у покушају да се „ријеши“ украјинско црквено питање, Цариград пријети да направи раскол у васељенском православљу. Шта можемо очекивати у будућности, у Украјини и у православљу? Најприје мислим да је потребно рећи да је неопходно много молитве и мудрости. Не треба дизати панику и ширити хистерију. Данас је све могуће. Нажалост, и најгора рјешења, а можда се све оконча и добро, на неки начин који тренутно не види ни Цариград, ни Руска Православна Црква, ни ми сами. Не сматрам да има мјеста за стварање етничких подјела по схеми: УПЦ ће подржати све словенске цркве, Цариград све хеленофоне. Црква не би требало да живи тако – проблем једног члана Цркве јесте проблем цијелог Тијела. Управо зато ми и предлажемо један велики сабор свих поглавара помјесних православних цркава, на коме би ријешили не само украјинско црквено питање, већ и много тога што стоји пред Православном Црквом у данашњем времену. Пред нама у Украјини стоји вријеме искушења. Али вријеме искушења нас опомиње да је наш основни задатак – ићи, упутити се сваком конкретном човјеку. Могу да нам узму храмове. Када год су нам одузимали храмове – ти храмови би опустијели. Нема у њима конкретних људи који би били Црква, нема заједнице. Остају зидови. А ми имамо заједницу. Данас је најважнији задатак пред нама – чувати сваког човјека, сваку заједницу. Извор: Теологија.нет
  11. Протојереј Никола Данилевич, замијеник предсједника Одјељења за спољње црквене послове Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије [УПЦ МП], рођен је 22.5.1977. године у Ровенској области (Украјина). Завршио је Почајевску духовну семинарију (1994–1998), а затим Московску духовну академију (1998–2005), гдје је добио звање кандидата богословља. Усавршавао се у Грчкој, Италији и Француској, а тренутно је и предавач Кијевске духовне академије. Са поносом истиче да је отац двојице синова и Украјинац. Отац Никола је у ексклузивном разговору за наш и-магазин говорио о ситуацији у Украјини, односу УПЦ МП и Цариградске патријаршије итд. Оче Никола, били сте свједок развоја односа између УПЦ МП и Цариградске патријаршије у дужем временском периоду. Како Вам се данас чини тај однос? Да ли је нешто у њему упућивало на ситуацију коју имамо данас? – Са наше стране, ми смо се увијек са поштовањем односили према Цариградској патријаршији, као према Цркви од које смо добили крштење. Међутим, уколико се та Црква увијек називала „мајком Црквом“ – њено најновије понашање јесте потпуно антиканонско и никако се не може назвати „мајчинским“. Желим да истакнем да се ми никада нисмо непримјерено односили према Цариграду. Када год би нам рекли да желе да нам помогну – ми смо реаговали мирно и сталожено – нисмо жељели да наша реакција буде повод за било какву акцију. Нисмо се одрицали од њихове помоћи. Ако желе да причамо о рјешавању проблема на основу реалне ситуације и канонског предавања – у реду, ми смо за то увијек спремни. Међутим, оно што се дешава ових дана противрјечи самим ријечима које смо слушали у Цариграду о томе да се неће правити никаква паралелна структура. Ово што видимо данас нису хришћански поступци. Када би хтјели да поступају хришћански, прво би се консултовали са нама. Ових дана се очекује долазак „егзарха“ Цариградске патријаршије у Украјину. Какве могу бити посљедице њиховог рада? Ко су они? И шта се може очекивати од њиховог дјеловања у Украјини? Већ је неколико пута истакнуто да су „егзарси“ који су послани у Украјину заправо „легати“, посленици, опуномоћеници са посебном мисијом. Архиепископ Данило је, колико нам је познатго, родом из Трнопољске области и то из грко-католичке породице. Чак је завршио једну годину унијатске семинарије у граду Ивано-Франсковску. Тек по доласку у САД постао је православан, а затим и епископ у цариградској јурисдикцији. Други епископ, Иларион, рођен је у Љвовској области, завршио је нашу Кијевску духовну семинарију. Током школовања у Грчкој рукоположен је у Цариградској патријаршији, па је послије службе у Шпанији и Португалу упућен у Канаду. Њих двојица релативно често долазе овамо и добро познају Украјину. Али, како рекосмо, суштина проблема јесте у неканоничности задатка на који су послани. Јер, до сада се о свему говорило на неком теоријском нивоу, а сада су већ учињени конкретни кораци, воде се преговори о прављењу једне паралелне структуре. Морам да кажем да, када би се тај пут довео до краја и дошло до прављења једне такве структуре, то још увијек не би ријешило ништа. Дошло би до раскола, до прекида евхаристијског општења на свеправославном нивоу. Знамо да ниједна од помјесних цркава не би признала такво рјешење. Али чини се да тренутно рјешење јесте заправо рјешење „сјекиром“ – у покушају да се „ријеши“ украјинско црквено питање, Цариград пријети да направи раскол у васељенском православљу. Шта можемо очекивати у будућности, у Украјини и у православљу? Најприје мислим да је потребно рећи да је неопходно много молитве и мудрости. Не треба дизати панику и ширити хистерију. Данас је све могуће. Нажалост, и најгора рјешења, а можда се све оконча и добро, на неки начин који тренутно не види ни Цариград, ни Руска Православна Црква, ни ми сами. Не сматрам да има мјеста за стварање етничких подјела по схеми: УПЦ ће подржати све словенске цркве, Цариград све хеленофоне. Црква не би требало да живи тако – проблем једног члана Цркве јесте проблем цијелог Тијела. Управо зато ми и предлажемо један велики сабор свих поглавара помјесних православних цркава, на коме би ријешили не само украјинско црквено питање, већ и много тога што стоји пред Православном Црквом у данашњем времену. Пред нама у Украјини стоји вријеме искушења. Али вријеме искушења нас опомиње да је наш основни задатак – ићи, упутити се сваком конкретном човјеку. Могу да нам узму храмове. Када год су нам одузимали храмове – ти храмови би опустијели. Нема у њима конкретних људи који би били Црква, нема заједнице. Остају зидови. А ми имамо заједницу. Данас је најважнији задатак пред нама – чувати сваког човјека, сваку заједницу. Извор: Теологија.нет View full Странице
  12. Гост новог издања емисије "Разговор угодни" на програму Телевизије Храм, био је протопрезвитер-ставрофор Драган Продић, парох при храму Покрова Пресвете Богородице у Београду. Аутор и водитељ емисије је протопрезвитер-ставрофор проф. др Драгомир Сандо. View full Странице
  13. Можете ли испричати нешто о Вашим почецима у Цркви? Моји почеци у Цркви су везани за рано дјетињство и цркву Рођења Пресвете Богородице у мом родном селу Скугрић (општина Модрича, БиХ). Одласци у Цркву и додир са Црквом у то вријеме (крајем 80-их) и непосредно пред почетак рата били су ријетки, сведени на минимум. Но, и тих неколико Литургија годишње, углавном о већим празницима, довољно је да дјечије срце прими благодат коју даје црквено богослужење, сам боравак у храму, сусрет са љепотом православне иконе итд. Упоредо са одрастањем. Са почетком 90-их, као што знамо, почело је и духовно буђење доброг дијела нашег народа. У школе је уведена вјеронаука чиме су истине и љепоте наше вјере биле саставни дио школског васпитања и образовања. Тако сам, почевши од четвртог разреда па до краја школовања у ОШ „Свети Сава“ у мом селу, похађао вјеронауку. Ко су били Ваши учитељи у вјери? Негдје у то вријеме родитељи су ми купили једну књигу која ми је до данас остала једна од најдражих и најважнијих књига које сам прочитао. То је књига „Свети Сава српској деци“, у којем је у основним цртама био изложен православни катихизис, библијске приче а такође и житије Светог Саве и духовне пјесмице. Кроз ту књижицу сам доживио први сусрет са чудесним свијетом Светог Писма. Наравно, наш парохијски свештеник, који је био и наш вјероучитељ, имао је важну улогу у буђењу вјере код нас дјеце. Како сте се опредијелили баш за богословски факултет? У осмом разреду основне школе код мене се појавила жеља да упишем богословију. Међутим, некако сам осјетио да тада нисам био спреман на тај корак, те сам одустао. Опредијелио сам се за Гимназију општег смјера у Модричи. Средњошколски узраст је сам по себи по много чему посебан; то је период пубертета, сазријевања, ступања у адолосценцију, тако да се у том периоду личност дјетета, односно адолосцента, мијења из дана у дан. Самим тим, и појмови о истинама вјере се мијењају, појављују се и неке прве сумње, преиспитивања и тсл. У том периоду је значајну улогу, како за мене тако и за моје школске другове, имао наш професор философије, Обрад Петковић. Будући истински вјерујући човјек, он нас је, поред редовног наставног градива, упућивао и у православну духовност. Предлагао нам је литературу (углавном су то била издања Светигоре) преко које су се многи од нас утврђивали у вјери. Након гимназије, уписао сам се на ПМФ у Бањалуци, одсјек за географију. Након завршене друге године, пријавио сам се на Work & Travel програм који је омогућавао боравак и рад у Америци у периоду од четири мјесеца. Међутим, умјесто четири мјесеца ја сам тамо остао пуне четири године. Тај период је једно велико и значајно искуство за мене. Иако та земља пружа много тога, разне могућности и перспективе, ипак сам непрестано у себи имао жељу и намјеру да се вратим кући. Док сам боравио у Јужној Каролини нисам имао могућност да идем у нашу цркву јер је најближа српска црква била неколико стотина миља од мјеста у ком сам живио. Но, у том мјесту је била грчка црква, са дивним свештеницима и заједницом. По пресељењу у Чикаго, дошао сам у додир с нашом заједницом, црквама, манастирима. Од нарочитог значаја за одлуку да се бавим богословљем имали су сусрети са студентима на Богословском факултету у Либертвилу, као и са о. Гаврилом, тадашњим архимандритом манастира Пресвете Богородице у Њу Карлајлу у Индијани. Убрзо је жеља за повратком кући потпуно сазрела и добивши благослов од владике Лонгина, вратио сам се у јуну 2007. У септембру исте године сам се уписао на Богословски факултет у Фочи. Који су професори на факултету и учитељи цркве на вас имали и имају највећи утицај и шта је то што Вас је привукло код њих? Студирање на Богословском факултету у Фочи је представљало велики благослов и радост. Тамо сам упознао дивне људе, свештенике, професоре. Од професора који су били предавачи на Богословском факултету, много тога је могло да се научи. У то вријеме на нашем факултету још увијек су предавали професори попут о. Димитрија Калезића, о. Предрага Пузовића, о. Радомира Поповића, Епископа Атанасија Раките. Такође веома значајну улогу у богословском образовању моје генерације на факултету у Фочи имао је проф. др Здравко Пено. Нарочито бих поменуо о. Дарка Ђога, једног од најталентованијх теолога млађе генерације, а који ми је био и ментор при изради дипломског и мастер рада. То што се прими од учитеља у вјери касније се пројави и добије своје мјесто у служби Цркви. Зато нам Апостол и заповиједа да се сјећамо својих учитеља у вјери, који нам проповиједише Ријеч Божију (Јевр, 13,7). Ја их се увијек с радошћу сјећам и помињем. Они су нас упућивали у тајне богословља и у дјела Светих отаца. Кад је ријеч о оцима Цркве и њиховим, дјелима то је заиста једна непроцјењива ризница блага. Велики утисак на мене оставило је читање Посланица св. Игњатија Антиохијског, који је био примјер истинског пастира и мученика за вјеру. Такође, да би се бар мало уронило у море богословља потребно је упознати дјела великих Кападокијаца. За сваког оног који се спрема за свештенички чин, неизоставна литература је “Шест књига о свештенству“ Св. Јована Златоуста. Ава Јустин и Владика Николај су незаобилазни као и још велики број отаца и учитеља Цркве. Свето Писмо и светоотачка житија и дјела су темељ учења богословља. И све то, наравно, да је употпуњено у богослужбеном животу Цркве. Одбранили сте мастер рад. На коју тему? И можете ли рећи нешто о самом раду? Негдје у другој половини и пред крај студија заинтересовао сам се за руске религиозне мислиоце. То су заиста били боготражитељи и њихово дјело (крај 19. и почетак 20. вијека), представља један висок полет стваралачког духа. Њихово ставралаштво је било израз руског духа који се испољио кроз генијалну књижевност писаца попут Достојевског, Гогоља, Толстоја… Такође је у једну руку било и плод сурета са западном философијом. Тако сам за тему дипломског рада узео учење Семјона Франка о поријеклу зла. На првом мјесту ме привукла суптилност његовог стила, као и његов приступ проблему теодикеје, тј. покушај да се ријеши проблем постојања зла напоредо са постојањем Бога. Дипломски рад сам радио под менторством о. Дарка Ђога, који је мени, а и осталим мојим колегама помогао да кренемо стазама богословља. Потом, на мастер студију, радио сам тему: “Проблем есхатологије у философији Николаја Берђајева“, такође код о. Дарка. Берђајев је један од најистакнутијих мислилаца у тој плејади руских мислилаца-изгнаника а који су имали један заједнички пут од марксисзма преко њемачког идеализма до православља. Једна од главних каркатеристика његове философије јесте тежња да слободу постави изнад свега, у чему је понекад ишао и предалеко, па су га често називали и “заробљеником слободе“. Он је био један профетски лик, који је био загледан у будућност, у есхатон, смисао историје је видио искључиво у њеном завршетку. Његово учење је било, с једне стране, у знаку апсолутне, нестоврене слободе, а с друге стране, у знаку есхатологије. Како и када сте се одлучили за свештенички позив? Жељу да упишем теологију пратила је и жеља да на неки начин служим у Цркви. Током студија сам осјетио призив за свештенички чин. Када сам завршио мастер студије, добио сам пријем од Митрополита Амфилохија у свезу клира Митрополије црногорско-приморске. Неко вријеме сам провео на послушању у манастиру Острог, гдје сам упознао садашњу супругу Александру. С Митрополитовим благословом вјенчали смо се у септембру 2012. Наредне године у марту сам рукоположен најприје у чин ђакона, а четири дана касније и у чин презвитера. Након обављене праксе у манастиру Острог, постављен сам на мјесто пароха црмничког. Колико сте већ дуго на парохији у Црмници и јесте ли одмах са ступањем на парохију започели и са школом веронауке? Са наставом вјеронауке смо почели наредне, 2014. године у фебруару, када смо уредили унутрашњост саборног храма. У том храму, дакле, одржавамо часове вјеронауке, будући да немамо адекватан простор у којем би изводили наставу. Како функционише вјеронаука с обзиром на раштрканост парохије и на тенденцију одсељавања из тих крајева? Разуђеност парохије је једна од отежавајућих околности када је у питању школа вјеронауке у Вирпазару. Јер дјеци која живе у удаљенијим селима није лако да путују до Вирпазара на час вјеронауке и да се враћају. Тако да су полазници углавном она дјеца која живе у близини саборног храма, тј. која живе у Вирпазару. Број полазника варира од 10-15 сталних. Како сте конципирали наставу вјеронауке? Имате ли групе по узрастима? Ка чему је усмјерена настава вјеронауке код Вас, на шта стављате акценат? С обзиром на релативно мали број полазника, они нису подијељени у групе по узрасту, па је и настава прилагођена томе. Од почетка смо се базирали на Катихизису, креативном раду, с времена на вријеме организујемо излете, поклоњење светињама. Често смо принуђени да у храму импровизујемо малу радионицу гдје ђаци цртају радове које шаљемо црквеним часописима за дјецу. Такође, повремено гледамо неки видео материјал, цртани филм за најмлађе, поучни филм за мало старије итд. Обилазили смо светиње у околини, Храм Христовог Васкрсења у ПГ, манстире Ждребаоник, Острог и друге. Такође смо обилазили манастире на Скадарском језеру. Такви излети су много важан дио наставе вјеронауке. Оно на шта смо ставили посебан акценат је богослужење, односно Света Литургија, што подразумијева припрему за причешће и активно учествовање – појање за пјевницом или чтецирање у олтару. Наравно, већ пет година смо учесници Православног дјечијег сабора на Цетињу и то је један посебан догађај, како за мене као вјероучитеља, тако и за ученике. Који узраст је најзаинтересованији за вјеронауку? Јесте ли протекле године имали неке пројекте и слично? Шта бисте издвојили? Рекао бих да заинтересованост за вјеронауку зависи не толико од узраста, колико од личности дјетета. Тако да је потребно анимирати сваког понаособ, препознати у сваком дјетету оне црте карактера на основу којих бих га могао заинтересовати за оно што им предајем. Код неких то иде лакше, а код других мало теже. Оно што ме посебно радује је кад ми полазници кажу да им је знање из вјеронауке користило у школи. Тако је нпр. двоје ученика седмог разреда добило петице из историје, јер им је наставник постављао питања везана за владарске династије на овим просторима. А Православни дјечији сабор који је претходио томе био је посвећен управо владарским династијама, које су полазници вјеронаука презентовали на паноима. Шта за Вас значи ова награда и титула која Вам је додијељена? Шта био Ваш савјет и порука другим вјероучитељима? Диплому и награду “Вјероучитељ године“ која ми је додијељена од стране Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија и Катихетског одбора Митрополије , доживљавам као благослов и подршку да се још више потрудимо и наставимо оно што радимо. Свјестан сам да смо ми једна од најмлађих и погледу броја ђака, једна од најмањих школа вјеронауке, да се у другим школама ради боље и систематичније али управо због тога и због услова у којима ми радимо, ова награда представља нам важну подршку, благослов и подстрек да се трудимо да напредујемо у овоме што радимо. С обзиром на то да сам ја на један начин “почетник“, потребније је да ја затражим савјет од старијих колега вјероучитеља. Са своје стране могао бих да изарзим један утисак а то је да је поучавање дјеце у вјери један од најљепших позива и посушања. Које су, по Вама, предности а које мане оваквог облика вјерске наставе каква је код нас у Митрополији? Овакав облик вјерске наставе има своје предности и своје недостатке. Предност је упућеност на „амбијент храма“, јер вјерска настава и треба да има у првом плану узрастање у црквеном животу. Зато је потребно да и кад се вјерска настава одвија у школама (као што је случај у Републици Српској и у Србији), водити ђаке у храм, на богослужења. Једно без другог не иде. Док је мана таквог облика вјерске наставе (у цркви, а не у школи) често недостатак адекватних услова и опреме. Конкретно у нашем случају велики недостатак је то што немамо учионицу у којој би се одвијала настава. У том погледу смо се у неколико наврата обраћали ОШ „Јован Томашевић“ у Вирпазару, молећи их да нам бар једном недјељно уступе једну од учионица. Нажалост, нису нам изишли у сусрет. Циљ вјерске наставе је дакле, да се дјеца образују по Богу, јер управо је узрастање у вјери, узрастање и обликовање Образа Божијег у нама, најважнија мисија и задатак. Потребно је дјецу привести Цркви, привести Христу јер оно што они приме у срца у дјечијем узрасту, касније ће им у животу бити од велике користи. Христос је рекао да ако се не повратимо и будемо као дјеца, нећемо ући у Царство небеско. Зато је неопходно, учећи дјецу вјери, истворемено се и учити од њих, да бисмо били као они и испунили Христове ријечи. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. На овогодишњем, деветнаестом Православном дјечијем сабору, награда “Вјероучитељ године”, припала је јереју Слободану Лукићу, пароху црмничком. Овим поводом, отац Слободан говори о свом животном путу и о значају ријечи Божије за дјецу и младе. Можете ли испричати нешто о Вашим почецима у Цркви? Моји почеци у Цркви су везани за рано дјетињство и цркву Рођења Пресвете Богородице у мом родном селу Скугрић (општина Модрича, БиХ). Одласци у Цркву и додир са Црквом у то вријеме (крајем 80-их) и непосредно пред почетак рата били су ријетки, сведени на минимум. Но, и тих неколико Литургија годишње, углавном о већим празницима, довољно је да дјечије срце прими благодат коју даје црквено богослужење, сам боравак у храму, сусрет са љепотом православне иконе итд. Упоредо са одрастањем. Са почетком 90-их, као што знамо, почело је и духовно буђење доброг дијела нашег народа. У школе је уведена вјеронаука чиме су истине и љепоте наше вјере биле саставни дио школског васпитања и образовања. Тако сам, почевши од четвртог разреда па до краја школовања у ОШ „Свети Сава“ у мом селу, похађао вјеронауку. Ко су били Ваши учитељи у вјери? Негдје у то вријеме родитељи су ми купили једну књигу која ми је до данас остала једна од најдражих и најважнијих књига које сам прочитао. То је књига „Свети Сава српској деци“, у којем је у основним цртама био изложен православни катихизис, библијске приче а такође и житије Светог Саве и духовне пјесмице. Кроз ту књижицу сам доживио први сусрет са чудесним свијетом Светог Писма. Наравно, наш парохијски свештеник, који је био и наш вјероучитељ, имао је важну улогу у буђењу вјере код нас дјеце. Како сте се опредијелили баш за богословски факултет? У осмом разреду основне школе код мене се појавила жеља да упишем богословију. Међутим, некако сам осјетио да тада нисам био спреман на тај корак, те сам одустао. Опредијелио сам се за Гимназију општег смјера у Модричи. Средњошколски узраст је сам по себи по много чему посебан; то је период пубертета, сазријевања, ступања у адолосценцију, тако да се у том периоду личност дјетета, односно адолосцента, мијења из дана у дан. Самим тим, и појмови о истинама вјере се мијењају, појављују се и неке прве сумње, преиспитивања и тсл. У том периоду је значајну улогу, како за мене тако и за моје школске другове, имао наш професор философије, Обрад Петковић. Будући истински вјерујући човјек, он нас је, поред редовног наставног градива, упућивао и у православну духовност. Предлагао нам је литературу (углавном су то била издања Светигоре) преко које су се многи од нас утврђивали у вјери. Након гимназије, уписао сам се на ПМФ у Бањалуци, одсјек за географију. Након завршене друге године, пријавио сам се на Work & Travel програм који је омогућавао боравак и рад у Америци у периоду од четири мјесеца. Међутим, умјесто четири мјесеца ја сам тамо остао пуне четири године. Тај период је једно велико и значајно искуство за мене. Иако та земља пружа много тога, разне могућности и перспективе, ипак сам непрестано у себи имао жељу и намјеру да се вратим кући. Док сам боравио у Јужној Каролини нисам имао могућност да идем у нашу цркву јер је најближа српска црква била неколико стотина миља од мјеста у ком сам живио. Но, у том мјесту је била грчка црква, са дивним свештеницима и заједницом. По пресељењу у Чикаго, дошао сам у додир с нашом заједницом, црквама, манастирима. Од нарочитог значаја за одлуку да се бавим богословљем имали су сусрети са студентима на Богословском факултету у Либертвилу, као и са о. Гаврилом, тадашњим архимандритом манастира Пресвете Богородице у Њу Карлајлу у Индијани. Убрзо је жеља за повратком кући потпуно сазрела и добивши благослов од владике Лонгина, вратио сам се у јуну 2007. У септембру исте године сам се уписао на Богословски факултет у Фочи. Који су професори на факултету и учитељи цркве на вас имали и имају највећи утицај и шта је то што Вас је привукло код њих? Студирање на Богословском факултету у Фочи је представљало велики благослов и радост. Тамо сам упознао дивне људе, свештенике, професоре. Од професора који су били предавачи на Богословском факултету, много тога је могло да се научи. У то вријеме на нашем факултету још увијек су предавали професори попут о. Димитрија Калезића, о. Предрага Пузовића, о. Радомира Поповића, Епископа Атанасија Раките. Такође веома значајну улогу у богословском образовању моје генерације на факултету у Фочи имао је проф. др Здравко Пено. Нарочито бих поменуо о. Дарка Ђога, једног од најталентованијх теолога млађе генерације, а који ми је био и ментор при изради дипломског и мастер рада. То што се прими од учитеља у вјери касније се пројави и добије своје мјесто у служби Цркви. Зато нам Апостол и заповиједа да се сјећамо својих учитеља у вјери, који нам проповиједише Ријеч Божију (Јевр, 13,7). Ја их се увијек с радошћу сјећам и помињем. Они су нас упућивали у тајне богословља и у дјела Светих отаца. Кад је ријеч о оцима Цркве и њиховим, дјелима то је заиста једна непроцјењива ризница блага. Велики утисак на мене оставило је читање Посланица св. Игњатија Антиохијског, који је био примјер истинског пастира и мученика за вјеру. Такође, да би се бар мало уронило у море богословља потребно је упознати дјела великих Кападокијаца. За сваког оног који се спрема за свештенички чин, неизоставна литература је “Шест књига о свештенству“ Св. Јована Златоуста. Ава Јустин и Владика Николај су незаобилазни као и још велики број отаца и учитеља Цркве. Свето Писмо и светоотачка житија и дјела су темељ учења богословља. И све то, наравно, да је употпуњено у богослужбеном животу Цркве. Одбранили сте мастер рад. На коју тему? И можете ли рећи нешто о самом раду? Негдје у другој половини и пред крај студија заинтересовао сам се за руске религиозне мислиоце. То су заиста били боготражитељи и њихово дјело (крај 19. и почетак 20. вијека), представља један висок полет стваралачког духа. Њихово ставралаштво је било израз руског духа који се испољио кроз генијалну књижевност писаца попут Достојевског, Гогоља, Толстоја… Такође је у једну руку било и плод сурета са западном философијом. Тако сам за тему дипломског рада узео учење Семјона Франка о поријеклу зла. На првом мјесту ме привукла суптилност његовог стила, као и његов приступ проблему теодикеје, тј. покушај да се ријеши проблем постојања зла напоредо са постојањем Бога. Дипломски рад сам радио под менторством о. Дарка Ђога, који је мени, а и осталим мојим колегама помогао да кренемо стазама богословља. Потом, на мастер студију, радио сам тему: “Проблем есхатологије у философији Николаја Берђајева“, такође код о. Дарка. Берђајев је један од најистакнутијих мислилаца у тој плејади руских мислилаца-изгнаника а који су имали један заједнички пут од марксисзма преко њемачког идеализма до православља. Једна од главних каркатеристика његове философије јесте тежња да слободу постави изнад свега, у чему је понекад ишао и предалеко, па су га често називали и “заробљеником слободе“. Он је био један профетски лик, који је био загледан у будућност, у есхатон, смисао историје је видио искључиво у њеном завршетку. Његово учење је било, с једне стране, у знаку апсолутне, нестоврене слободе, а с друге стране, у знаку есхатологије. Како и када сте се одлучили за свештенички позив? Жељу да упишем теологију пратила је и жеља да на неки начин служим у Цркви. Током студија сам осјетио призив за свештенички чин. Када сам завршио мастер студије, добио сам пријем од Митрополита Амфилохија у свезу клира Митрополије црногорско-приморске. Неко вријеме сам провео на послушању у манастиру Острог, гдје сам упознао садашњу супругу Александру. С Митрополитовим благословом вјенчали смо се у септембру 2012. Наредне године у марту сам рукоположен најприје у чин ђакона, а четири дана касније и у чин презвитера. Након обављене праксе у манастиру Острог, постављен сам на мјесто пароха црмничког. Колико сте већ дуго на парохији у Црмници и јесте ли одмах са ступањем на парохију започели и са школом веронауке? Са наставом вјеронауке смо почели наредне, 2014. године у фебруару, када смо уредили унутрашњост саборног храма. У том храму, дакле, одржавамо часове вјеронауке, будући да немамо адекватан простор у којем би изводили наставу. Како функционише вјеронаука с обзиром на раштрканост парохије и на тенденцију одсељавања из тих крајева? Разуђеност парохије је једна од отежавајућих околности када је у питању школа вјеронауке у Вирпазару. Јер дјеци која живе у удаљенијим селима није лако да путују до Вирпазара на час вјеронауке и да се враћају. Тако да су полазници углавном она дјеца која живе у близини саборног храма, тј. која живе у Вирпазару. Број полазника варира од 10-15 сталних. Како сте конципирали наставу вјеронауке? Имате ли групе по узрастима? Ка чему је усмјерена настава вјеронауке код Вас, на шта стављате акценат? С обзиром на релативно мали број полазника, они нису подијељени у групе по узрасту, па је и настава прилагођена томе. Од почетка смо се базирали на Катихизису, креативном раду, с времена на вријеме организујемо излете, поклоњење светињама. Често смо принуђени да у храму импровизујемо малу радионицу гдје ђаци цртају радове које шаљемо црквеним часописима за дјецу. Такође, повремено гледамо неки видео материјал, цртани филм за најмлађе, поучни филм за мало старије итд. Обилазили смо светиње у околини, Храм Христовог Васкрсења у ПГ, манстире Ждребаоник, Острог и друге. Такође смо обилазили манастире на Скадарском језеру. Такви излети су много важан дио наставе вјеронауке. Оно на шта смо ставили посебан акценат је богослужење, односно Света Литургија, што подразумијева припрему за причешће и активно учествовање – појање за пјевницом или чтецирање у олтару. Наравно, већ пет година смо учесници Православног дјечијег сабора на Цетињу и то је један посебан догађај, како за мене као вјероучитеља, тако и за ученике. Који узраст је најзаинтересованији за вјеронауку? Јесте ли протекле године имали неке пројекте и слично? Шта бисте издвојили? Рекао бих да заинтересованост за вјеронауку зависи не толико од узраста, колико од личности дјетета. Тако да је потребно анимирати сваког понаособ, препознати у сваком дјетету оне црте карактера на основу којих бих га могао заинтересовати за оно што им предајем. Код неких то иде лакше, а код других мало теже. Оно што ме посебно радује је кад ми полазници кажу да им је знање из вјеронауке користило у школи. Тако је нпр. двоје ученика седмог разреда добило петице из историје, јер им је наставник постављао питања везана за владарске династије на овим просторима. А Православни дјечији сабор који је претходио томе био је посвећен управо владарским династијама, које су полазници вјеронаука презентовали на паноима. Шта за Вас значи ова награда и титула која Вам је додијељена? Шта био Ваш савјет и порука другим вјероучитељима? Диплому и награду “Вјероучитељ године“ која ми је додијељена од стране Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија и Катихетског одбора Митрополије , доживљавам као благослов и подршку да се још више потрудимо и наставимо оно што радимо. Свјестан сам да смо ми једна од најмлађих и погледу броја ђака, једна од најмањих школа вјеронауке, да се у другим школама ради боље и систематичније али управо због тога и због услова у којима ми радимо, ова награда представља нам важну подршку, благослов и подстрек да се трудимо да напредујемо у овоме што радимо. С обзиром на то да сам ја на један начин “почетник“, потребније је да ја затражим савјет од старијих колега вјероучитеља. Са своје стране могао бих да изарзим један утисак а то је да је поучавање дјеце у вјери један од најљепших позива и посушања. Које су, по Вама, предности а које мане оваквог облика вјерске наставе каква је код нас у Митрополији? Овакав облик вјерске наставе има своје предности и своје недостатке. Предност је упућеност на „амбијент храма“, јер вјерска настава и треба да има у првом плану узрастање у црквеном животу. Зато је потребно да и кад се вјерска настава одвија у школама (као што је случај у Републици Српској и у Србији), водити ђаке у храм, на богослужења. Једно без другог не иде. Док је мана таквог облика вјерске наставе (у цркви, а не у школи) често недостатак адекватних услова и опреме. Конкретно у нашем случају велики недостатак је то што немамо учионицу у којој би се одвијала настава. У том погледу смо се у неколико наврата обраћали ОШ „Јован Томашевић“ у Вирпазару, молећи их да нам бар једном недјељно уступе једну од учионица. Нажалост, нису нам изишли у сусрет. Циљ вјерске наставе је дакле, да се дјеца образују по Богу, јер управо је узрастање у вјери, узрастање и обликовање Образа Божијег у нама, најважнија мисија и задатак. Потребно је дјецу привести Цркви, привести Христу јер оно што они приме у срца у дјечијем узрасту, касније ће им у животу бити од велике користи. Христос је рекао да ако се не повратимо и будемо као дјеца, нећемо ући у Царство небеско. Зато је неопходно, учећи дјецу вјери, истворемено се и учити од њих, да бисмо били као они и испунили Христове ријечи. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Create New...