Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'развод'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. …или уједињење и братство људи у Христу или уједињење и другарство људи у антихристу! (Николај А. Берђајев) Овај покушај (essai, fr) инспирисан је идејом и мислима исказаним на округлом столу „Међунаучни дијалог – циљ и извор науке“, који су 5. новембра 2019. у Библиотеци града Београда организовали студенти из Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Потицај за писање ових редова дошао је и од гробне тишине унутар академских кругова, кроз коју одјекују заупокојене јектеније слободи мисли и саборности. А прије свега забиљежен је у циљу указивања на мимоилажење у магли, онога што је у својој суштини неодвојиво. Од најстаријих времена Цркве какву данас познајемо свети оци, а нарочито из чувене Кападокије, настојали су да у односима човјека са Богом, људима и свиме створеним, истакну и очувају прије свега саборност, као суштину у којој се препознаје да је Бог створио човјека по свом Лику и Подобију. Та саборност, односно крсни пресјек само том тачком одређених вертикалне и хоризоналне праве, је управо незаобилазни предуслов остваривања човјекове личности. И уистину, такви су били Василије Велики, Григорије Нисијски, Григорије Назијански, а онда и многи послије њих који су украсили Небески свод својим животом и учењима. Иако велики богослови и оци који су утемељили нашу догматику и литургику, ови колоси нијесу занемаривали ни изобилна материјална блага којима нас је Бог даривао. Уз философију и богословље, проучавали су у складу са најбољим могућностима тога времена, и астрономију, књижевност, медицинске науке… Свети Василије већ у IV вијеку при насеобинама манастирског типа оснива прве хришћанске болнице у којима интегрише дотадашња знања у овом домену људске дјелатности (сматра се да су прве примитивне болнице настале на данашњим просторима Шри Ланке, док је прва античка организована болница била у Епидауру); за то вријеме његов рођени брат Григорије испитује готово све домене људског организма од анатомије, преко физиологије, патологије и терапије, па до хирургије. У свом чувеном дјелу De Hominis Opificio, наглашавајући чињеницу да је све у свијету створено заповијешћу, изузев Човјека (као, како сам светитељ каже, „словесне животиње“) чему је претходило савјетовање на Предвјечном сабору Свете Тројице, Свети Григорије Ниски пише и поглавља о физиологији „суза и смијеха“ (глава XII), „сна, зијевања и снова“ (глава XIII), завршавајући дјело главом XXX, коју назива „Сажето и у већој мјери медицинско сагледавање грађе нашег тијела“. Угледајући се на свјетила наше вјере, многе личности у наредним вијековима, преко најљепшег цвијета нашег народа – Светог Саве, па до појединих наших савременика, настојале су и настоје да одрже ту органску повезаност говорећи о Богу и створеном свијету. Оно што је суштинска разлика првих времена хришћанства и нашег доба, које би Берђајев назвао „епохом ноћи“, јесте да су тада оци Цркве били јединствени у погледу на важност комуникације, дијалога различитих тачака посматрања истог предмета интересовања. Препознавали су и живјели саборни начин долажења до Истине, схватајући да су материјалне науке заправо богословље са наличја. Послије једног оваквог раздобља, у коме су материјалне науке биле неодвојиве од богословља, јер се и кроз њихова постигнућа и открића истински говорило о Богу (индиректно), доспјели смо до апсолутног развода богословља и науке. Наравно, историјске околности, незгоде и неприлике су много допринијеле стању опште анергије и анемичности наше Српске Православне Цркве, али узевши у обзир да је стање у осталим помјесним Црквама, ако не много, макар прилично боље – све то не можемо означити кривцем. Са друге стране, имајући пред собом примјер израчунавања количина супстанци у хемијским реакцијама, знамо да се исте никада не одређују према оној која је у вишку. Тако кривицу за поменути развод не можемо тражити ни међу достигнућима материјалних наука (или не дај Боже! међу људима који се истима баве), јер је њихов прогрес неумитан. Нарочито, исти не могу бити окривљени уколико је ријеч о православним вјерницима који успјешно у своју личност, по узору на Свете оце, интегришу научни ангажман и своје учешће у животу Цркве. Нажалост, свједоци смо да све чешће у овом нашем „новом средњовјековљу“ пуког индивидуализма и алијенације, они који се осмјеле да остваре позитивну синтезу, да ревитализују органску везу разних аспеката сагледавања свијета и зацијеле развод, бивају санкционисани од стране њихових матичних кућа (било да је ријеч о научним установама или ужим јерархијским тијелима Цркве) или осуђени од стране јавности. Симптоматично је да осуда најчешће стиже од медијским спиновима изманипулисаног народа који, у овим временима банализације и схизофрених диоба, слуђен мора да бира између вјештачки конструисаних „супростављених страна“. Осим широко друштвених, нечасну улогу ту играју и многа „црквена гласила“, те врло брзо многе од поменутих личности „прогута мрак“ различите природе. Из претходно изнесеног, по логици ствари, сценско свијетло и тежиште кривице падају на нашу јерархију, која као да је заборавила у пракси да примијени оно што редовно од њих слушамо – да је Црква и лаос, вјерни народ. Наспрам помињаних светитеља IV вијека и њихових учења, на сличним катедрама данас можемо пронаћи аутистичну перцепцију реалног живота и свакодневне стварности пастве која се готово сваког тренутка сусреће са бројним питањима и дилемама. Те поред постојећих проблема, у недостатку инструкција Цркве, исти бивају суочени са анксиозношћу и депресивним епизодама, као посљедицама несналажења у новонасталим ситуацијама. Држећи монопол над послушањима и службама (за које Апостол Павле вели да су „разне, међузависне и да је њихово раздјељивање и раздавање дјело Духа Светога“), тијела наше Цркве дјелатно не препознају многе и изванредне људе који се, поред активног живота у Цркви, веома ангажовано баве науком, конкретно најосјетљивијим областима биоетике и биотехнологија. Те многи ни међу вјернима нијесу чули за др Ивана Шупића (докторирао физичке науке у Барселони, на постдокторату у Женеви, а приводи крају и богословске студије), др Јулију Видовић (докторирала на Католичком институту у Паризу, постдокторат из области биоетике на Институту Светог Сергија), др Лазара Супића (докторирао нуклеарно инжењерство на Берклију и дипломирао на ПБФ), др Мирослава Поповића (на Берклију докторирао нуклеарно инжењерство, студирао физику, хемију и богословље) ђакона др sc. med. Петра Дабића; да не идемо географски шире до личности попут Митрополита месогејског др Николаја, Митрополита запорошког и мелитопољског др Луке, проф. др Василија Термоса, проф. др Григорија Григорјева и многих других. Поред тога, просто је невјероватно да у вријеме када прослављамо осам вијекова самосталног организационог живота наше помјесне Цркве немамо не само јасно дефинисан, него било какав став или рјешење СПЦ о многобројним биоетичким, некада и животно важним питањима (вакцине и антивакцинална хистерија, трансплантација, артефицијалне репродуктивне технике, хемиотерапија, контрацептивна средства и методе, транссексуалност и промјена пола, еутаназија…). Недостатком саборно донесеног и закљученог мишљења и става (у веома интензивној сарадњи наших богослова и за поменуте теме учених и стручних људи), остављен је простор за незнавене, неспретне, а некада и срамотне излете појединаца (без обзира на то о ком положају на друштвеној љествици и чину у клиру говоримо), који потпуно паушално износе сопствено становиште о темама и ситуацијама које их превазилазе – не водећи рачуна да нечији живот зависи од тих ријечи. Пренебрегавши институцију сабора (не искључиво као САС), став Цркве бива замијењен ставом појединаца који врло често не умију да изговоре назив обољења које мучи 2.5 милиона људи или негирају постојање очевидних и доказаних појава, позивајући се на квази-ауторитете. Додатан разлог за забринутост је чињеница да је 2017. године Свети архијерејски Сабор СПЦ донио одлуку о формирању Одјељења за биоетику при Светом Синоду, а да до овог тренутка немамо доступно ниједно рјешење истог (питања су да ли је ово тијело уопште реално конституисано и да ли је до сада засиједало?!). Осим недостатка ангажовања домаће интелигенције, кроз нашу Цркву нам нијесу доступни ни закључци осталих помјесних Цркава, као ни радови, есеји и књиге људи који се озбиљно баве датим темама. Искључиво благодарећи издавачкој кући Епархије шумадијске Каленић (Слободни од генома, митрополит Николај Хаџиниколау) и издавачкој кући Епархије западноамеричке Sebastian Press (Faith Science Mystery; Psychology in the service of the Church; In the Beginning; Sexual orientation and Gender Identity – Answers and… People и многе друге) имамо прилику да се упознамо са ставовима и постигнућима данас најважнијих ауторитета у доменима православне хришћанске биоетике. Иако и даље недовољно, претходно поменуто представља важан и насушан корак за спасење душа које се ковитлају у стихијама овог времена. Нажалост, веома често они који сами не дају велики допринос разјашњавању дилема, ауторе наведених дјела прозивају „морално дефектним, чудним, плаћеницима…“, иако је ријеч о личностима које су сав свој живот провеле служећи Цркви Христовој, бавећи се и научним истраживањима. У раздобљу у коме настојимо једни друге да предамо, разапнемо и истријебимо, када се кријемо иза пролазних медијских штитова иако све маске падају, када, како каже молитва Светог Симеона Метафраста, „учествујемо у кварењу дјеце“, када говоримо тајно и скривено, заборављајући да ће се „све дознати“, када не желимо да се међусобно чујемо и видимо – зауставимо се и запитајмо гдје смо и камо смо кренули. Пред нама је много важних питања и дилема за одгонетање, чијим рјешавањем бисмо спасили многе животе и омогућили многим личностима сазријевање на путу индивидуације и обожења, а за то нам је неопходна саборност коју су оци Цркве познавали и њоме живјели. Да бисмо до тога дошли, насушно је потребно да заједно (и вјерни народ и јерархија) одемо са оне стране реторике и антитезе, те да препознамо потребе за синтезама у духу изворне светосавске мисли. Б. Кнежевић Извор: Теологија.нет
  2. Човек може оставити жену или жена човека само због прељубе и ни због чега другог. Ако због неког другог разлога напусте једно друго самим тим они чине прељубу. Да ли ико о томе размишља кад се "разводи"? Увек се може наћи решење, а најбољи метод је самоосуда. Када и муж и жена себе лично прекоревају за проблем који настане између њих и одмах опросте једно другом све се на крају добро заврши. Ово вам говорим из искуства. А због свог детета треба претрпети до краја и молити се за супружника да га Господ на прави пут изведе и да буде на корист својој породици. Значи, само прељуба је та због које је дозвољен "развод" хришћанског брака. Све остало су ситнице које се могу за дуже или краће време исправити (зато је потребно свакодневно жртвовање оба суприжника). СВАКО ВАМ ДОБРО И УТЕХУ ОД ГОСПОДА ЖЕЛИМ (нарочито онима "разведенима"). Ево, прочитати. http://lipovac.org/Blagovesnici/BLAGOVESNIK16-BRAK.pdf А ево Јеванђељских порука људима: Учење господа Христа које забрањује развод брака позитивно вреднује природу хришћанског брака. У Матејевом Еванђељу се на два места каже исто : “ А ја вам кажем да сваки који отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу ; и који се ожени отпуштеницом, прељубу чини” (Мт.5,32 и 19,9), слично и Мк.10,11 и Лк. 16,18).
  3. Насиље у породици је такође један од фактора који доводе до прекида брачне заједнице. У Брачном праву Цркве не постоји споразумни прекид брака. Благосиљајући брачну заједницу двоје људи, мужа и жене, Црква их позива на вјечну љубав, и у добру и у злу. Због чега се они које је спојила љубав, а из које се најчешће изродило и потомство, одлучују на тако тежак, болан и разарајући корак какав представља развод брака? Да ли данашње друштво у којем се потенцира индивидуализам може помоћи у очувању институције брака; или заправо представља камен спотицања младим супружницима (узимајући у обзир да се највише развода догоди управо у прве четири године брака)? На теме развода и насиља у породици, ове недјеље разговарамо са координатором Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и архијерејским намјесником подгоричко-колашинским, протојерејем-ставрофором др Велибором Џомићем, и мр Наташом Церовић, савјетником за малољетнике Вишег суда у Подгорици. Извор: Радио Светигора
  4. Статистика каже да се сваки четврти брак у Црној Гори разведе. Они који се заврше споразумно, у опису најчешће наводе „неслагање карактера” или „трајно поремећени брачни односи”. Звучни запис емисије Насиље у породици је такође један од фактора који доводе до прекида брачне заједнице. У Брачном праву Цркве не постоји споразумни прекид брака. Благосиљајући брачну заједницу двоје људи, мужа и жене, Црква их позива на вјечну љубав, и у добру и у злу. Због чега се они које је спојила љубав, а из које се најчешће изродило и потомство, одлучују на тако тежак, болан и разарајући корак какав представља развод брака? Да ли данашње друштво у којем се потенцира индивидуализам може помоћи у очувању институције брака; или заправо представља камен спотицања младим супружницима (узимајући у обзир да се највише развода догоди управо у прве четири године брака)? На теме развода и насиља у породици, ове недјеље разговарамо са координатором Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и архијерејским намјесником подгоричко-колашинским, протојерејем-ставрофором др Велибором Џомићем, и мр Наташом Церовић, савјетником за малољетнике Вишег суда у Подгорици. Извор: Радио Светигора View full Странице
  5. Danijela

    Razvod braka

    Брак – то је уистину величанствено путовање. Човек испред себе ставља Бога, узима другу особу за сапутника, воли је, сједињује се с њом, и они живе заједно цео живот. На том путовању они се сусрећу са много чиме: са великим радостима, великим жалостима, временима мира, али такође и са временима смутње и збуњености. Нажалост, у нашој земљи (Кипру) се у последње време појавио велики проблем – распад породице. Пропада сваки трећи брак, а то значи да смо у кризи. На нас, као духовнике, пада одговорност да разматрамо, у најмању руку, већину тих случајева. Да се разумемо, ниједан брак се, наравно, не распада због неког злог предумишљаја супружника: то нису лоши људи, не желе зла ни својој породици, ни детету, не желе да пролазе кроз бол растанка, али се, нажалост, често налазе пред тешким избором мањег зла. Испоставља се да је мање зло развод. Посматрајући те људе и породице, анализирајући њихове приче, дошао сам до закључка да највећа опасност по њих није пучина, већ сигурна лука. Зашто? Зато што је свако на опрезу када се налази на отвореном мору, све време пази и бди, труди се из све снаге. Када је тешко, сви смо на опрезу. А када пристанеш у луку и видиш да је све у реду, тада почињеш да узимаш све здраво за готово и тада брод може почети да тоне, а да ти то ни не приметиш. Свети оци Цркве су се плашили сигурне луке. Свети Јован Лествичник каже: «Бој се да не потонеш у луци.» Зато што су тоњења у луци неочекивана и оштра, и тешко је спасити се, јер сви спавају и нико не разуме да у сваком тренутку може постати бродоломник. Навешћу једноставан пример. Колико ли је само породица почело свој заједнички живот предивно – првих десет година су се старали да добију децу, подигну их, осамостале их, трудили су се да нађу свој стан, купе добра кола. И ето, купили су стан, добили децу. И чим су закорачили у свој нови дом и рекли: «Слава Богу, коначно смо у својој кући!» – одмах је њихов брак почео да се распада. И мислиш: толико труда, толико мука и да све сад пропадне? Зашто се то дешава? Зато што људима у браку прети огромни непријатељ (као и у духовном животу) – а то је небрига, лењост, заборав. Људи заборављају да је њихов брак попут цветића у саксији и да га морају стално заливати и неговати. И ако га заливаш одвише – увенуће, стога мораш бити пажљив: дај му све што му треба, све што му је на корист, све што је здраво и уравнотежено, како би цвет био свеж и дао плодове. У нашој земљи породице и њихови односи су под нападом, баш зато што су у сигурној луци и заборављају да по сваку цену морају бити на опрезу и жртвовати се за ближње: муж мора стално да се жртвује ради жене, а жена ради мужа; они морају пружати једно другом оно што им је истински потребно. А ако ми почнемо да се бавимо нечим другим, јер се осећамо сигурно, па макар то била и деца, онда ћемо их нехотице претворити у саучеснике у распаду везе њихових родитеља. То је тако зато што мужеви (то је велики минус за мушкарце и нека ми за ово опросте) осећају велику радост због рођења деце, и у једном тренутку почињу да малишанима дају сву своју љубав, бригу и нежност, заборављајући притом да су деца потекла од мајке, и да пре свега треба да обраћају пажњу на своје супруге, па тек онда на децу. Иако, разуме се, ниједна мајка то не би признала. Ако јој кажете да се проблем ту скрива, она се неће сложити са тим: – Није ми жао, и ја волим своју децу и она су за мене важнија од свега! Тако осећа њено мајчинско срце. Али упоредо са мајчинским осећајем наставља да постоји и женска природа, која тражи оно што јој припада, која чека од мужа брижност, нежност, разумевање, приврженост, љубав која би је надахњивала да настави даље у правилном смеру, носећи на својим плећима велики подвиг подизања деце и вођења домаћинства. Када нам се људи обраћају с потешкоћама, често им изгледа да су се њихови проблеми изненада појавили, као гром из ведрог неба. Ти га питаш: – Зашто се то десило? А он одговара: – Ма, како је то могуће? Ја сам поштен човек! Радим дан и ноћ, сав новац дајем породици. Они имају све што им треба, ничим их нисам увредио. Радим два посла, чак три, да задовољим потребе породице, немам никакве везе са стране! И одједном он види да му се породица распада, а он нема појма због чега. Заиста смо пуно пута видели да се то дешава, као што рекох, као гром из ведра неба, као да се човек буди из сна и забезекнут, види како ватра гута његову кућу. Али то се не дешава преко ноћи. А он није разумео, ни приметио да је зло почело много пре. Болест која доводи до распада везе међу људима улази у наш организам много раније, она се постепено развија, а човек види само њен резултат. Људи то не осете, јер се налазе у сигурној луци и верују да је тамо све како треба да буде, али нажалост ту се налази и много притајених болести. И ништа од тога нас не тера да се тргнемо, да помислимо: «А можда и није све тако сјајно у мом браку?» – јер сви ми мислимо да је то што радимо довољно да веза остане жива. Тако лука представља опасност за супружнички однос и за односе родитеља и деце. Често видимо родитеље, који изненада откривају да њихова деца имају озбиљне проблеме (није битно какве: психичке, друштвене, личне), или да су направила огромне грешке и почињу да јадикују: – Ама, како је до овога дошло? Он је био тако добар! Зашто се моје дете дрогира? Зашто оно то ради? Па, зато што су родитељи мислили да су у сигурној луци и да је све одлично, супер и да се ништа битно не дешава. Он није имао благу забринутост за то како живи његово дете. А да ствари буду још горе, убеђивао је себе: «Радим оно што је најбоље за децу, добар сам родитељ, добар отац, све им дајем. То значи да се у нашој породици неће појавити проблеми, као код других.» И често после чујемо: – Овако нешто нисам очекивао! Моје дете да уради тако нешто? Да се то мени деси? Никада ми то није било ни на крај памети! А то је наша грешка, јер нисмо тако нешто никада очекивали. Јер нас је лажна сигурна лука уљуљкала. Легосмо и заспасмо у заблуди да је све добро: «Све радим одлично и све им пружам што је неопходно, значи да ће све бити добро.» И ниједанпут се нисам забринуо, нисам посумњао у себе и своје поступке. Нисам се запитао: «Добро, а да ли су друга деца, коју муче проблеми, толико гора од моје?» Не, нисмо се запитали. Убеђени смо да се нама ништа неће десити. Морамо бити благо забринути, како је говорио старац Пајсије. Он је увек говорио о томе – не о стресној и нездравој бризи, већ о благој, тихој, спокојној бризи, која се ослања на Бога, али потребна нам је усто и блага сумња у своје могућности. Не брига као део комплекса ниже вредности, већ та о којој су светитељи говорили: сви смо ми само људи. Наша дела су запечаћена нашом људском несавршеношћу. Ми не знамо све. Мислимо да је то што радимо добро, али да ли је то тако? И да ли је то наше добро, довољно добро? Да ли је све заиста тако како ја мислим да јесте и како желим да буде? Ми то не знамо. Ако будемо имали благу забринутост, увек ћемо бити спремни да саслушамо другог, да поразмислимо, да сагледамо да ли је заиста све тако како ми ми мислимо. Признак је егоизма ако се човек не брине ни за шта што ради – осим ако се не ради о особи са психичким проблемима или која је под превеликим стресом. Такав човек мисли да је све добро, да он све контролише, да он све ради на најбољи начин и да му уопште не треба нико други коме би могао да се обрати за савет, а не пада му на памет ни да сам проанализира то што чини и како све то заиста изгледа. У духовном животу то је погибељно и свети оци називају почетком прелести то стање када мислиш да је све добро и да не треба да провераваш ништа што чиниш. А како је то видео апостол Павле? Он је био највећи апостол, који је позван, не кроз проповед другог апостола, већ путем Самог Христа, јер Сам Христос му се јавио и подучавао га. Без обзира на то, он је говорио: «Али вам дајем на знање, браћо, да оно Јеванђеље које сам ја јавио, није по човеку. Јер га ја не примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа. Јер сте чули моје живљење некад у Јеврејству, да сам одвише гонио Цркву Божију и раскопавао је. И напредовах у Јеврејству већма од многих врсника својих у роду свом, и одвише ревновах за отачке своје обичаје. А кад би угодно Богу, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу Својом. Да јави Сина Свог у мени, да Га Јеванђељем објавим међу људима незнабошцима; одмах не питах тело и крв, нити изиђох у Јерусалим к старијим апостолима од себе него отидох у арапску, и опет се вратих у Дамаск. А после тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега петнаест дана (Гал. 1, 11–18).» То јест, он је то учинио како би Петру испричао све што је видео и како не би случајно у нечему погрешио, да његов пут и борба не би били узалудни. Богоносни апостол, будући убеђен у своју мисију, проповед и пут од стране Самога Христа, није се задовољио тиме, већ је пошао да тражи Светог апостола Петра да би га упитао: «Да ли ја правилно поступам? Да ли то треба да радим?» Мислим да је то речено ради свих нас, како би сви ми имали благу забринутост за своје породице, своје домове и како не бисмо осећали самодовољност код таквих важних питања. А кога ми да упитамо? Не комшију ваљда, не треба ићи по комшилуку и питати друге да ли смо добри људи. А и шта нам на то наши суседи могу одговорити? – Ама, добри сте! Уколико нам тако не одговоре онда ћемо засигурно престати и да им називамо добар дан. Или, ако се неко усуди да нам каже истину у лице, рећи ћемо: – Како га само није срамота да такве ствари прича о мени! Ма, он ми просто завиди! Па кога онда да упитамо? Своју супругу, децу. Француска пословица гласи: «Ако хоћеш да сазнаш да ли си свет, ти упитај слугу свог.» Он је једини који ће ти рећи да ли си свет. Или питајте своју кућну помоћницу. Питајте је: – Реци ми, сестро драга, да ли сам ја свет човек? Баш ће да ти каже… Па кога онда да питамо у нашој породици? Само немој овако да поставиш питање: – Реци ми, љубљена жено моја, а да ли сам ја добар као супруг? Ајде добро, може и тако, зашто да не? Него нешто мислим да је у браку потребно да се научимо великом умећу тумачења сигнала које нам шаље друга страна. Дете нам можда не говори директно о својим проблемима, али се труди да нам пошаље хиљаду сигнала на час – не преко СМС-а, већ својим понашањем, безобразлуком, ћутњом и побуном против нас. Исто то важи и код жене. Њој можда фали смелости да нам у лице каже: «Не свиђа ми се овај твој поступак.» Али ми морамо да будемо спремни да је саслушамо, како би нам она рекла све што жели кроз своје држање или израз лица. Морамо да се научимо великој вештни разумевања и слушања другог. А ко слуша другог? Онај који ћути, који престаје да прича, престаје да износи своје аргументе итд., то јест, онај који сам заћути и допушта другом да говори. Нажалост, имамо велике проблеме у том пољу. Не учимо да слушамо друге људе, јер не осећамо потребу да их саслушамо. Знате ли колико често ми се обраћају млади људи са великим проблемима повезаним са наркоманијом? Родитељи их доводе. И родитељ зна да дете има проблем, јер га је сам довео к мени. Али креће одмах да ми диктира и тврди да оно нема никаквих проблема. – Ма, ништа му не фали! Мало је пробао дрогу! А и није се дрогирао зато што је у проблемима, већ просто тако да се забави. Пробај да убедиш тог човека да његово дете има проблем! Како да му његово дете каже да је у невољи, када овај живи у делиријуму свог егоизма и никада није спреман да саслуша другог? А како да саслуша своје дете, жену, ако се он стално налази у том стању делиријума и убеђује себе у супротно само да не наруши свој блажени лажни свет у сигурној луци, коју је сам створио? Јер наше сигурне луке су често измишљене. Ми их сами стварамо и мислимо да су оне наше уточиште. То јест, око нас бесни бура, а нас се то не тиче, ми живимо у дубоком сну и немамо појма шта се заиста догађа, јер све посматрамо како нам је ћеф. И наша измишљена сигурна лука претвара се у најстрашнију опасност где све може поћи по злу, а нас баш брига за то. А када се пробудимо, испоставља се да је већ исувише касно, тада падамо или у очајање или нас обузима бес – упадамо у две крајности: или у суровост и нечовечност, или у очајање и безнадежност. Спокојство, хладнокрвност и уравнотеженост средњег пута, што је једна од карактеристика скрушеног човека, нестају јер, као што је говорио старац Пајсије, тад почиње бесконачан низ питања «зашто»: – Зашто се то десило? Зашто је он то урадио? Зашто ме је издао? Зашто мене? Зашто ме нико не разуме? Тако човек улази у зачарани круг безбројних питања, којима нема одговора, ни краја и која постоје само зато да би нас мучила. Имајући на уму ту огромну одговорност, коју сви носимо као родитељи, као породица увек треба да будемо на опрезу и никада се не смемо смиривати мислима да је све у реду. Да, радоваћемо се, уживати у тренуцима мира, среће, окусићемо сва блага коју нам пружа наша породица, деца, брак, нећемо допуштати да нас бриге нездраво преплаве и да нас доведу до болести. Али истовремено смо увек дужни да пратимо да ли добро поступамо, да ли све иде како би требало, да ли сам ја такав какав треба да будем, пружам ли другима оно што они желе? Обраћам ли пажњу на сигнале које ми шаље моја породица, жена (муж), деца? Слушам ли себе самога? Ако будемо тако поступали, бићемо духовно бодри и моћи ћемо у било ком тренутку да превазиђемо разне потешкоће. Знате, један од највећих проблема у породици је то што се бојимо да откријемо другом оно што нас мучи. Навешћу пример. Долази жена и каже: – Знате, један човек на послу (у аутобусу, у улазу) ми се неприлично удвара (или нешто горе) и не да ми мира. У тешком сам положају, у искушењу, и увиђам да немам довољно снаге, да већ почињем да се колебам и стога се бојим. Врло вероватно, највероватније, ви ћете јој рећи: – Испричај то свом мужу! – Ама, како да му то кажем? Он ће убити мене, или њега! А зашто? Зато што не може то да чује. Други пример. Долази нам дете и признаје да се дрогира, а ми му кажемо: – Испричај то родитељима! – Како да им кажем? Мама то неће издржати! Дићи ће руку на себе! Или ће ме убити. Често смо били у таквим ситуацијама. Неколико пута сам поклекао искушењу и испричао све родитељима. Тада сам био неискусан и направио сам много сличних грешака. Рекао сам момку: – Ајде добро, ако немаш храбрости, хоћеш ли да им ја све испричам? – Да, оче! Ти им реци! Испричао сам им. Али, Господе помилуј, шта се све ту није издешавало и шта све није речено! – Доста је, кћери, заустави се! Смири се! Буди хладнокрвнија! Ништа не помаже… Она му је још и посмтрни говор одржала: – То је то, он је умро, умро! – Па није умро, кћери моја! Опскрби се стрпљивошћу, хладнокрвношћу. Посматраш их тако: један упао у немоћ и чупа себи косу с главе, а други је спреман да га убије! Како можеш да саздаш породицу и да је сачуваш на тај начин? А како да тако не реагујеш кад си све те године провео опијен слатким убеђењима да си добар отац, добар муж, да је све у реду и да се твој бродић укотвио у мирној луци? Нажалост, та лука је често врло опасно место и управо се ту дешавају најгори бродоломи. Хајде да увек негујемо благу забринутост – не за друге, не да би их шпијунирали, већ за нас саме. Треба да се испитујемо, да сумњамо у себе и да тако будемо спремни да се уравнотежено и хладнокрвно, ослањајући се на Божију љубав, сусретнемо са свим недаћама породичног живота. Молим Бога да вас све благослови, да благослови ваше породице, децу, све људе и да вас сачува од сваког зла! Митрополит лимасолски Атанасије С руског Александар Ђокић 16 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112227.htm
×
×
  • Креирај ново...