Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'радост'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 92 results

  1. У току вечерње са петохљебницом коју је у манастиру Бешка служио Епископ рашко-призренски г. Теодосије, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије замонашио је искушеницу ове обитељи давши јој монашко име Теодула, а расофорну монахињу Симеону у малу схиму. Такође је миропомазао слушкињу Божју Јелену. Звучни запис беседе „Бог је удостојио наше сестре Симеону и Теодулу да приме анђелски лик у овој светињи која вјековима служи Господу и која се поново обнавља и у њој се обнављају душе свјетлошћу Божанске истине, правде, љубави и вјечнога и непролазнога живота“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је то велики Божји дар за сестринство, за светињу на Бешки и за све нас. „Мудре дјеве Христове су се родиле ове свете ноћи и присајединиле се живоме и вјечноме Господу“, рекао је Митрополит Амфилохије. Монашењу је присуствовао и Епископ Каракаса и Јужне Америке РЗЦ г. Јован, као и свештеномонаштво и свештенство с Косова и Метохије и из Црне Горе и Хрватске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. На дан 22.јан/4. фебруара 2020. године у Манастиру Вазнесењу у Овчарско-кабларској клисури сабрала се пуноћа Цркве да прослави Божијег угодника Светог апостола Тимотеја, ученика Светог апостола Павла, молитвеног заступника игумана Манастира Вазнесења архиманрдита Тимотеја, по коме је на монашком постригу добио име. Службом Благодарења – Светом Евхаристијом, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење архимандрита Серафима, игумана Манастира Суково, јеромонаха Илариона, сабрата Манастира Преображења, свештеника Милоша Костића из Крушевца и Игора Аризановића из Лесковца, као и протођакона Александра Грујовића. Том приликом, Епископ Јустин замонашио је у чин Мале схиме брата Предрага Станковића, искушеника овога манастира, давши му монашко име Кипријан. Поучавајући верни народ после прочитаног одељка из Јеванђеља, Епископ Јустин је, честитајући имендан архимандриту Тимотеју, подсетио све на то како је и чиме је Господ призвао и уловио своје ученике и читаву васељену. Он то није учинио силом или неким декретом или упутствима и правилима. Није им обећавао почасти у овоме свету, није им рекао да ће бити велики и силни, него им је рекао: Ја вас шаљем као овце међу вукове. Али Он је собом донео љубав, кротост, смирење и благост и они пођоше за Њим. Осврнувши су у беседи на још један догађај који се данас збио у Цркви Божијој, на примање монашког пострига, подсетио је све верне да је монаштво изникло из Цркве. Монах је молитвеник за читав свет, моли се да цео свет прими Духа Светог. После заамвоне молитве Епископ је благосиљао славско кољиво у част и спомен Светог апостола Тимотеја. Извор: Епархија жичка
  3. Са благословом Његовог всокопреосвештенства Архепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г.. Амфилохија у навечерје празника преподобног Макарија великог, у петак 31. децембра, у манстиру Савина у Херцег Новом, у току свечаног празничног бденија замонашен је искушеник ове свете обитељи Иво Радуловић који је на монашењу добио име Марко, по Светом Марку Ефеском. Звучни запис беседе Свечано бденије у славу преподобног Макарија Великог, небеског понровитеља Савинског игумана Макарија, и монашење служили су петорица игумана: Светих врача у Зочишту архимандрит Стефан, Светих архангела у Призрену архимандрит Михаило, манастира Заграђе архимандрит Лазар, манастира Подмаине јеромонах Рафаило и домаћин савински игуман Макарије. У Светом богослужењу молитвено је учестовало монаштво, свештенство и велики број верног народа. Ријечима поуке новопостеженом монаху Марку и окупљенима обратио се архмандрит Стефан (Миленковић). Ово је прво монашење у манастиру Савина након 12 година. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем.
  5. У четвртак 2. јануара, у Петропавловом Манастиру је Св. Архијерејском Литургијом, свечано и у духу живе и делатне хришћанске саборности, прослављен празник Св. свештеномученика Игњатија Антиохијског. Сабравши се око овог ранохришћанског светитеља-мученика (неки као око своје Крсне славе, неки као око небеског заштитника чије име носе, али сви као око незастаривог и увек надахњујућег сведока и исповедника вере коју живимо), предвођени својим оцем и Архијерејем Димитријем а уз саслуживање данашњег свечара Владике Григорија, Владике Атанасија, бројних свештеника и свештеномонаха наше и суседних епархија и молитвено учешће многобројне деце, верника, монаха и монахиња, птица, цвећа и богоданог јануарског сунца, на најлепши и најаутентичнији начин – благодарећи Господу у Светој Евхаристији на свим Његовим даровима, просећи помоћ у страдањима и невољама кроз која као Црква Његова пролазимо и радујући се једни другима у љубави – на најлепши начин смо отворили круг божићних празника. Након Свете Литургије, радост и заједничарење настављени су у манастирској гостопримници, уз трпезу љубави и речи искреног благодарења. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  6. Текст - Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански Г. Фотије Музика и вокал - протођакон Богдан Стјепановић Аранжман, студио, микс, мастеринг и музика - Срђан Бојић, Бијељина Пратећи вокали - Ирина и Христина Петровић, Срђан и Горан Бојић Хор - Дјечији хор цркве Светог Ђорђа (Бијељина) Диригент - мр Биљана Јефимић Жичани инструменти - Аднан Хаџикадунић Дувачки инструменти - Ђорђе Вујичић Спот припремили: Мира Лолић Мочевић и Ведран Марић (РТРС) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. У Недјељу 27. по Педесетници, у трећу недјељу пред Божић - на Детињце 22. децембра, 2019. године, одслужена је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, коју је служио Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић). Владици Атанасију саслуживали су овом приликом Архимандрит Данило Трпчевски игуман свете лавре манастира светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици, протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води црквени музичар, појац и диригент Марија Јовићевић. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан и празник детињаца, надахнутим пастирским словом обратио се преосвећени Владика г. Атанасије. Преосвећени владика Атанасије је током свог архипастирског обраћања вјерном народу говорио о призвању човјека и његовог назначења у овоме животу, будући да је сваки човјек бескрајно вриједна и непоновљива личност, а која исписује по његовим ријечима ново Јеванђеље, својим дјелима и својим животом. Почетни дио свог обраћања Владика Атанасије је говорио о вјечном Јеванђељу, као вјечној благовијести, односно о Господу Исусу Христу Сину Божијем: ,,Јеванђеље је књига вечнога живота и свака реч Јеванђеља је реч вечнога живота, видео је и Свети Јован Богослов у Откривењу, на острву Патмосу како Ангео носи вечно Јеванђеље - вечно Јеванђеље то је сам Син Божији, Он је вечна благовест, радосна вест, спасоносна вест Бога Оца - роду људскоме. Кажу свети оци да је Јеванђеље благовест Божија људима кроз Сина оваплоћенога који онима који му верују даје вечни и бесконачни живот. Христос је вечно Јеванђеље, Христос је вечни живот." ,,Наша вера драга браћо и сестре јесте хришћанска - христовска, христоносна. А није довољна само религиозност, будући да свако људско биће има једну урођену религиозност. Мудри историчар нашег времена, рекао је: ,,Није човек само Homo sapiens - разуман, није Homo Faber - радник, него је и homo religiosus - религиозно је биће човек зато што је боголико и богочежњиво, Богу устремњено и чезне Христу. Зато је сваки човек благовесник, зато је сваки човек мало Јеванђеље." - нагласио је он. У даљем наставку Преосвећени Владика г. Атанасије је говорио о Христовом спасењу и људском у Њему усиновљењу Богу Оцу, подвлачећи притом да су зато светитељи важни будући да су свеитељу оприсутњење благодати Божије: ,,Кад је Свети Јован Богослов завршио своје јеванђеље каже: ,,Има и много шта другог што учини Исус које кад би се редом пописало ни у сами свет мислим не би стале написане књиге." Свети отац Јустин Ћелијски, богоугодник нашег времена, веома мудар богослов рекао је: ,,Шта је то? Како то? Како не би стало у све књиге? А у ствари то што не би стало, то су људи, као нова жива Јеванђеља. Свако од нас продужава Јеванђеље и свако од нас је јеванђелиста, благовести Христово име, Христово спасење и наше вечно у Њему усиновљење Богу Оцу. Зато су светитељи тако важни, зато су они оприсутњење благодати Божије." Пресовећени Владика г. Атанасије се осврнуо и на празник Свете Ане, мајке Пресвете Владичице Богородице: ,,Данас је празник Свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Она је данас на овај дан зачела, а била је претходно дуго година нероткиња. Али је Бог благословио да на овај дан зачне Пресвету девојчицу Марију која ће постати Богородица и тачно је од данас до рођења Пресвете Богородице у септембру - 9 мјесеци. Данас је Ана Света зачела и зато се данас прославља њено зачеће. Прославља се јер је зачела то свето биће, ону која је оправдала и васпоставила нашу праматер Еву." ,,Нека је срећан празник свим мајкама, али Вас молим мајке, учите децу страху Божијем. Није добро да све попуштате деци тобож из љубави према њима. Каже премудри Соломон: ,,Ко штеди прут, тај мрзи своје дете!" Не кажем да децу треба тући прутом, али, треба им показати да не могу све да раде, показати им да њихова воља још није искусна воља да знају шта треба да бирају. Зато учите децу страху Божијем, као што праве мајке и уче." - закључио је Епископ Атанасије. На самом крају свог архипастирског обраћања Владика Атанасије је указао да Бог није страх, већ да је Бог радост и спасење: ,,Безбожници, комунисти, марксисти и ко још све не, говорили су да је страх произвео веру, па је и један наш писац, комуниста, а сматрају га великим рекао: ,,Па свака вера је страх!' А ја му кажем, Ваша вера је страх јер имате лажног Бога! Зато се бојите, а мени мој Бог није страх, него је радост и спасење. Човек је одговоран, носи одговорност какав свет бира, каквог Бога бира, какву мисао и какву идеологију - човек је одговоран за оно што бира. Зато смо ми хришћани изабрани, али смо и изабрали јединог живог и истинитог Бога." - закључио је Преосвећени Епископ г. Атанасије. Након одслужене Архијерејске Литургије евхаристијско заједничарење настављено је у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења гдје су дјеца полазници Школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења заједно са својим вјероучитељима припремила богат програм поводом празника Детињаца. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  8. Као што је цио човјеков живот пропутовање, тако је и пост веома важан дио тог пута који својим квалитетом, садржајем, особеношћу осмишљава животни пут сваког човјека. Зашто је то тако? На првом мјесту због тога што је пост Божанска установа, утемељен на Божијем благослову, а не на људској мудрости. Тако се пост открива као Божија заповијест и путоказ без кога хришћани не могу сигурно и безбједно путовати. Отуда је вријеме поста вријеме духовне радости, вријеме у којем нам човјекољубиви Бог даје нову шансу да интензивније проникнемо у вјечну истину да „не живи човјек само о хлебу, него о свакој ријечи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4. 4.). Пост нам открива да је човјек „душа жива“, саздан, не само од тијела – видљиве материје, него и од оног унутарњег, невидљивог – духовног. Као што тијело треба хранити тако и душа човјекова вапије за својом храном. Пост је прилика да се истински и на прави начин хранимо и тјелесно и духовно. Сваки пут када уронимо у тајну поста, Црква Православна нам саопштава да нас очекује нешто јако велико и важно, како за нас појединачно, тако и за свеукупно човјечанство. Налазимо се на 40 дана од празновања најзначајнијег догађаја, који је историју рода људскога подијелио на Старо и Ново, а то је Рођење Хистово – Бог постаје човјек. Онај кога су пророци најављили, народи ишчекивали, мудраци даривали постаје дио нас. Догађај који уноси радост, наду, љубав, јер је са нама Бог – Емануил. Црква Христова, не само да чува спомен на овај догађај, већ га благодаћу Духа Светога и оприсутњује, и сваке године радујући се увијек изнова кличе и пјева „Дјева данас Превечнога рађа…“. Ова реалност Цркве да је она у исто вријеме и сјећање, спомињање (αναμνησις) и оприсутњавање (αναπαραστημη- поново сам са вам) догађаја и личности открива нам какав је смисао и значај поста. Пост је дакле припрема за учествовање у том догађају. Зато нас Црква призива да се духовно и тјелесно вјежбамо и учимо како треба дочекати овај велики празник. Призвани смо да наша тијела постану пећина у коју ће Син Човјечији имати гдје главу склонити, да наша срца буду јасле у којима ће богомладенац бити повијен, а наше душе пуне смирења и врлина којима ћемо гријати ово најљепше од свих синова људских. Наш начин живота треба да буде свет и непорочан, пун благодати и истине, богољубља и човјекољубља, једном ријечју христоподобан (χριστοειδης). Христос је принио себе без остатка, па смо и ми призвани, да по угледу на Њега, сами себе, једни друге и сав живот свој принесемо. Пост је идеално вријеме за то и такво себеприношење. Примајући те дарове, постајући их свјестан, човјеку не преостаје ништа друго него да непрекидно благодари на изобиљу дарова и благослова Господњих. Пост је такође израз благодарења и као такав нераскидив је са Литургијом – Евхаристијом, која је врхунац благодарења „због свега и за све“. Пост који не води и не уводи Литургију је промашај главног циља – загрљаја Бога и човјека – Светог Причешћа. У Причешћу ми видимо Бога – Свјетлост Истиниту и примамо Духа Небеског, а пост је благодатно средство које нам у томе помаже и на то нас подстиче. Дакле, пост је прилика да и ми узвикнемо са Светим Апостолима и женама Мироносицама: Видјесмо Господа! Нека је свима који се одваже на ово духовно путовање срећан и благословен предстојећи Божићни пост и да буде украшен многим духовним даровима. протопрезвитер Никола Пејовић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. На празник Светог Климента Римског, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Светог архангела Гаврила у Драгаљевцу. На светој Литургији у братској љубави саслуживали су протојереј-ставрофор Ђорђе Симеуновић, архијерејски намесник угљевичко-јањски протојереј Александар Тешић, јереј Немања Ерак и архимандрит Лука, игуман манастира Карна код Сребренице. Током свете Литургије Владика је рукоположио вероучитеља Небојшу Ерака у чин ђакона. -Велика је радост данас за Цркву јер је смо добили још једног сабрата и саборца који ће заједно са осталим клиром служити у олтару и ширити Реч Господњу, поручио је владика Фотије. Пошто је подељена нафора, игуманија Теодора са сестринством је припремила трпезу љубави у манастирској трпезарији. Игуманија је изразила велику захвалност Преосвећеном Владици што је посетио манастир Светог архангела Гаврила у Драгаљевцу и члановима византијског хора „Роман Мелод“ из Брчког који је својим благољепним појањем учини богослужење лепшим и торжественијим. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. На монашком гробљу манастира Дуљево у Паштровићима, данас су сахрењени земни остаци монахиње Евлалије Тешић ( 1959– 2019), дугогодишње настојатељице манастира Светог Николе на Пелевом Бријегу у Братоножићима, која се упокојила у Господу у недјељу вече, 1. децембра. Звучни запис беседе Свету заупокојену литургију и монашко опијело у паштровачкој светињи, гдје је мати Евлалија поживјела своје посљедње овоземаљске дане, служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. У литургијској проповједи на празник Преподобног Григорија Декаполита и Претпразништво Ваведења, владика је казао да се сва васељена испунила радошћу рођењем Пресвете Богородице, Њеним призивом да буде Мајка Онога кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и чији долазак је једина вјечна и непролазна радост свакоме створењу а посебно човјеку. „То је најдивнија и најчудеснија вијест која се чула и која се чује на овој земљи и одјекује хиљадама година на свим земаљским језицима. То је вијест о радости која је засијала овоме свијету кроз Пресвету Дјеву кроз њено Ваведење у Светињу на светињама да би Она постала обиталиште те Светиње на светињама.“ Високопреосвећни Митрополит Амфилохије је нагласио да је Богомајка примила у Себе самога Господа, и Њиме испунила и Себе и сву васељену, и обдарила је радошћу вјечном и непролазном. Тако да сваки онај који верује у Христа Бога, исповиједа Његово име и клања се Његовом распећу и васкрсењу, истакао је владика, задобија дар вјечнога и непролазнога живота, и његова душа и тијело постају обиталиште Божије славе као што је постала и Пресвета Дјела кроз Свете тајне: крштења, миропомазања, причешћа и друге. Нагласивши да је то највећа радост и најчудесније свједочанство Цркве Христове до наших времена које сабира све душе жедне и гладне вјечнога и непролазнога живота, Митрополит Амфилохије је истакао да данас у то Царство небеско испраћамо нашу монахињу Евлалију, која се удостојила од Господа не само Тајне крштења и миропомазања и труда да живи по Јеванђељу, заповијестима Божијим, него и анђеоског лика као монахиња. „Последње године свога живота посветила је цјелосно Господу јединоме и истинитоме, служећи Му као монахиња и служећи Му обнављајућа древну светињу на Пелевом бријегу у Братоножићима.“ Подсјећајући на живот достоблажене мати Евлалије, Високопреосвећени Митрополит је казао да је она обнављајући ту светињу и уграђујући се у њу, остала вјерна живоме Господу, ослободивши се и свих својих земаљских брига и обавеза која је имала и у свом родном крају и послије тога живећи у Европи. „Све је то оставила и напустила, дошла је овдје и примила ангелски лик, и кренула за Господом свим срцем својим и свом душом својом. И, заиста, обнављала се и својим страдањем, и својим подвигом и трудом, и својом бригом и о своме спасењу, и о обнављању те древне светиње из времена Ђурђа Бранковића. Она је себе уградила у ту монашку обитељ, и Господ је удостојио да последње дане свога земнога живота проведе у древној светињи Светог Архиђакона Стефана, да се овдје упокоји и на овом мјесту очекује трубе судњега дана.“ Појаснио је владика да је воља Божја да мати Евлалија буде у манастиру Дуљево, да се ту упокоји и сахрани, иако је било природно по монашком звању да буде сахрањена на Пеливом бријегу. Тиме је она заправо, казао је, спојила ову паштровску светињу са братоножићком, као и са манастиром Дугом, гдје је првобитно била монахиња. „Велика радост и благослов Божији је што смо имали и што имамо нашу Евлалију, која узлази својој имењакињи Светој Евлалији, Господу и Пресветој Богородици, да прославља име Господње свим срцем, тијелом и душом својом, јер су и душа и тијело призвани да буду обиталиште славе Божије. Човјек је кроз Христа Господа призван да буде испуњен и Духом Светим животворним, не само да буде душа жива. То је оно што је се догодило и са нашом Евлалијом. Нека би радост овога светога празника и радост свих светих које данас прослављамо, била са њом у вјекове вјекова, амин!“ Након монашко опијела које је служено након Литургије, Митрополит је казао да је мати Евлалија пролазила кроз страдања, нарочито последњих година страдајући тјелесно, али да се носећи свој крст достојанствено, ни једног тренутка није поколебала, ни у вјери, ни у вјерности Христу, бринући о светињи. „Нека би је Господ упокојио у њедрима Аврама, Исака и Јакова, заједно са Св. Евлалијом, Св. Архиђаконом Стефаном, нека би молитве Св. Григорија Декаполита, Св.Прокла Цариградског, Св.мученика Јевстатија, Теспесија и Анатолија, Св. Исака Јерменског и три дјевојке заклане за Христа у Персији, биле заједно са њом, да је чекају у наручју Христа Бога нашега и Мајке Божије“, казао је опраштајући се од мати Евлалије Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Монахиња Евлалија (Милена) Тешић је рођена 9. маја 1959. г. у Прњавору (БиХ). Живјела у Кнежевини Лихтенштајн од 1977. до 1997. године. Замонашена је 2. септембра 2004. године у манастиру Дуга Морачка. За настојатељицу манастира Пелев Бријег постављена 1. јуна 2007. године. Вјечан ти спомен, достоблажена мати Евлалија! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Логос

    Главна радост

    У ове дане пред Божић човек изнова и изнова жели да говори о главној радости хришћанске вере, о самој њеној суштини, о ономе што је хришћанско учење назвало богочовештво. У освит хришћанства, у Јеванђељу љубљеног ученика Христовог Јована, зачуле су се ове дивне речи: И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14). Богочовештво! Бог постаје човек да би, по речима другог учитеља хришћанства, светог Атанасија Александријског, човека учинио Богом. Бог долази у свет, на земљу, да свет учини Својим Царством… Човеку застаје дах када помисли на ово, када се сети ових тако често заборављених речи раног хришћанства. И одједном му постаје јасно зашто сви пророци, сви проповедници скучене и досадне материјалистичке среће тако мрзе Христа и хришћанство. Они тврде да се против хришћанства боре зато што оно понижава и поробљује човека, кога они, представници „научно потврђене“ теорије среће, управо ослобађају од опијума религије. Али то је само покушај да се скрене пажња. Истина је да они мрзе Христа и хришћанство, и то из супротних разлога – зато што не желе обоженог човека, зато што не могу да поднесу његову узвишену, божанску замисао, зато што се боје његове царске слободе, укратко, зато што не могу да прихвате све оно што о човеку говори Јеванђеље. Јер док год човек памти, док год зна све то, дотле га је немогуће успавати причама о „производним односима“, немогуће је приморати га да поверује да у законима материје, у законима економије, лежи кључ за тајну бића или да, заправо, никакве тајне нема нити је икад било. Да су погрешили пророци и песници. Да ни плаветнило неба ни радост љубави нису вредни захвалности. Да жеђ за чистотом и савршенством која изједа душу није ништа друго до пука самообмана, последица сујеверја и некултуре. Да се одговор на сва питања, научна формула среће, крије у досадним и бескрајно гломазним списима некаквих мрачних „стручњака“, у економским рачуницама и прорачунима. И зато док год на свету буде Божића, док год људи буду празновали долазак Бога у свет и памтили да се ту, у радосној вести богочовештва, крије права мера човека и његовог истинског призвања, дотле неће имати успеха никакве сувопарне теорије, јер човекова душа је таква да „звукове неба заменити њој не могаше земаљски пој“. Не умиру на земљи вера, нада, љубав, не савија човек своју царску, слободну главу пред кумиром материјализма. Залог тога је празник Божића, празник богочовештва, празник Божјег позива упућеног човеку, позива не само да се узнесе на небо него и да са собом узнесе цео свет, читаву творевину, сву лепоту, целокупно стваралаштво – све што му је дато како би остварио своју човечност. Протопрезвитер Александар Шмеман, Беседе на Радију-Слобода 2, Каленић, Крагујевац 2017, стр. 123-126. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. У недељу, 10. новембра 2019. године , на дан када наша Света Црква молитвено прославља Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Рођења Пресвете Богородице у Неготину. Саслуживали су му игуман ман. Буково архимандрит Козма (Радовић), архимандрит Јован (Маџић) из Атине, пензионисани свештеник протојереј-ставрофор Ранко Јовић, арх. намесник зајечарски протојереј мр Игор Ивковић, пароси неготински јереји Марјан Керчуљ и Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић). Лепоти богослужења допринео је хор храма Свете Тројице у Неготину. После свете Литургије, у свечаној сали Неготинске Гимназије, одржана је промоција књиге протојереја мр Игора Ивковића „Летопис Тимочке епархије 1934-2014“. Поред оца Игора, о књизи су говорили др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије и протојереј-ставрофор Ранко Јовић, парох неготински у пензији. Модератор промоције био је Ненад Војиновић, архивски саветник и директор Историјског архива у Неготину, а догађај је увеличао Хор храма Свете Тројице у Неготину. Овом значајном догађају присуствовао је председник општине Неготин Владимир Величковић са сарадницима и директорка Неготинске Гимназије Драгана Нисић. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  13. Још већа радост је када знамо да се и Јапанци моле за непоколебивости светих Божјих Цркава и њихово сједињење. О чврстој вери православних хришћана у Јапану може да сведочи начелник Одељења за чување и приступ фондовима Народне библиотеке Србије ђакон др Ненад Идризовић, који је на свом службеном путовању 3. новембра 2019. године имао прилике да саслужује на архијерејској Литургији у цркви Васкрсења Христовог у Токију. Светом Литургијом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит токијски и свег Јапана г. Данило Нуширо (1938–), који је на челу аутономне Јапанске Православне Цркве од 2000. године. Литургији је присуствовало око две стотине душа, од којих су већина били Јапанци. Литургијски језик је углавном јапански, са малим додацима на црквенословенском и енглеском језику. Братство цркве је замолило ђакона Ненада да служи на српском, јер колико их памћење служи не сећају се да је у скорије време долазио неко из српских крајева. Литургији је присуствовало и неколико Руса и Срба који раде у Токију и долазе у тај храм. У Токију живи око две хиљаде православних душа. У граду и околини постоји још седам храмова. Православни хришћани словенског порекла углавном молитвено посећују цркву Светог Александра Невског при Руском подворју у Токију. Из разговора са братством ђакон Ненад Идризовић је сазнао да се број православних хришћана из године у годину смањује. Данас има око десет хиљада душа, што је значајно мање него у 20. веку. Митрополит Данило је ђакону Ненаду поклонио икону Светог Николаја Кастакина, јчија је непроцењива заслуга за духовно узрастање православља у Јапану. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. марија97

    ,,Границе су нама.''

    Да ли се љубав може научити? Ако узмемо у обзир и базирамо се на то да је љубав у нама онолико колико нам је дата од Господа и да је то све што поседујемо, онда се подаништава библијска парабола о талантима и потпуно маскира слобода. Поседовати љубав само онолико колико нам је дато, ограничава нас као личности, хришћане, људе да надграђујемо и изграђујемо сами себе. Свакако да се само питање може посматрати из два угла. Сигурно је да немају сви исте дарове и ту видимо са једне стране да нико није ,,неисписан лист хартије'' , а опет и главни проблем који се тиче васпитања. Велики проценат љубави деца у себи изграђују кроз породицу, кроз васпитање и кроз поступске својих блиских чланова. Сваки родитељ који добије своје дете, на овај или онај начин, временом гради љубав према њему и онда је преноси на дете. У сваком од нас је усађено семе љубави, али је до нас колико и да ли ће то семе донети некакав плод. Тако да у овом случају потпуно искључујем могућност потпуног одсуства изградње љубави. Како се љубав учи? Неко је одговорио, ,,Ако имамо од кога.'' –контра одговор је, имамо од Господа. Његова је љубав безгранична била и остала. За љубав је потребна храброст и борба. Храброст да се издигнеш изнад самог себе, да изађеш из сопствене љуске, из своје зоне комфора и да пребродивши све препреке један проценат љубави надоградиш. Пример, који је мени упечатљив, јесте ситуација са псима. Постоје људи који се истих плаше да једноставно не дозвољавају никакав приступ. То не значи да имају мањак љубави, већ мањак храборсти, а вишак кукавичлука да своју снагу искористе тако што ће изаћи из зачауреног страха и дати прилику себи да заволе пса, али и псу да заволи њих. ,,Практично нема граница човековог сазревања у току читавог његовог живота.''(Владета Јеротић) Ако човек није душевно болестан или можда размажен(превелики трансфер љубави који благонаклоност претвара у гушење) онда љубав може да научи. Ако је довољно храбар и спреман да се бори са сопственим границама, онда љубав може да научи. И негде за крај бих само додала. ,,Границе су нама.''
  15. марија97

    Дуња

    Волела бих да у животу осетим у себи количину љубави једног детета. Која је, засигурно верујем у то, равна Господњој љубави. И мислим да сам данас схватила шта значи реченица ,,Ако се обратите и будете као деца, добићете Царство небеско.", као и то што нас је Господ створио по свом лику. Несебична љубав, несебично давање себе, несебично дељење, немерљив загрљај, верујући поглед, искрен разговор. Осетила сам на својој кожи да је детете од 5 година, без трунке размишљања поделило своју бананицу са мном, дајући мени већи део. Мислим да су ми речи превише мале да опишем тренутак у ком она то чини непокушавајући да сагледа околности. Једноставно-дели. Неретко се дешава да у својим животима када неком помажемо, размишљамо да ли имамо времена или које су моје обавезе? А још страшније је што за сваку помоћ очекујемо надокнаду. Не, дете о ком говорим ништа није добило од мене и види ме први пут у животу. Није водило рачуна како изгледам - загрлило ме. Није се питала ко сам - разговарале смо. Није бринула шта имам или немам - поделила је све. Толико је једноставно у тим малим главама одређено под ставком - волим. У којој све почиње и све се завршава. Волим. Дуња, хвала ти што сам те упознала.? Дуња, хвала што свет чиниш лепшим.?
  16. марија97

    Рај=тегла крема🤔

    Често налетим на овакве рекламе. ,,Како замишљате рај?" -а на слици чоколада, слаткиши и слично. Е сад, ако сте покушали да замислите, не брините што нисте успели. То је сасвим океј. Јер да сте успели да замислите рај, који има везе искључиво са чоколадом или било каквом врстом (пролазне)материјалности, онда сте у великој заблуди, али у исто време и у великом страху од смрти. Сад се питате како? Ако осећаш страх од смрти и од онога што ће бити након овог живота, за тебе ће рај бити надопуњен пролазним ситницама, али шта после? Шта кад поједеш целу теглу крема? Сем што можеш да добијеш шећер, не добијаш ништа више. Краткорочно уживање=дугорочне последице. Сад се враћам на почетак. Да ли заиста тако замишљате рај?🤔 Можемо да једемо крем, али да га баш не замишљамо рајем, јер је рај много већи од тегле крема, мислим да је већи и од просторне ширине наше душе. Чак кажем да је рај већи и од нас самих, а парадоксално не заузима много простора. Једноставно, у нама је. У сваком загрљају. Реченици. Осмеху. Радости. Погледу. Док мацкате сами крем, поделите са још пар другара и ето га делић раја. И тако...идемо даље.... 😊
  17. Поводом 85. годишњице од убиства краља Александра I Карађорђевића у Марсељу, у храму Светог великомученика Георгија на Опленцу служена Литургија и парастос. Дана, 9. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован са великом љубављу дочекао је свог у Христу брата Епископа будимљанско – никшићког Господина Јоаникија. Светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика Георгија на Опленцу началствовао је Преосвећени Епископ будимљанско – никшићки Господин Јоаникије уз саслуживање Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована и свештенства наше Богом чуване Епархије шумадијске. Светој Литургији присуствовали су принц Михаило Карађорђевић, чланови Крунског савета, председник Општине Топола, директори основне и средње школе заједно са својим ученицима. Појали су чланови певачког друштва “Србски православни појци”. Након прочитаног Јеванђеља беседио је владика Јован: “Велика ми је данас радост што саслужујем на Божанственој Литургији коју служи Његово Преосвештенство Епископ будимљанско – никшћки Јоаникије. Радујем се што је он овде да се Богу моли на дан када се сећамо блажене успомене краља Александра I Карађорђевића који је рођен на Цетињу и одрастао на Цетињу, где је рођен и одрастао и владика Јоаникије. Такође се радујем што могу да поздравим и Преосвећеног Епископа Михаила из Руске заграничне цркве који је у Женеви”, у уводу своје беседе рекао је владика Јован. Затим у наставку беседе владика је истакао величину личности светог Јована Богослова кога данас молитвено прослављамо и у кога сви треба да се угледамо како би могли задобити љубав коју је он стекао волећи највише свога Божанственог Учитеља Христа: “Свети Јован је сав саткан од љубави према Богу и према човеку. Када читамо његово Јеванђеље и његове посланице ми видимо да се у њима највише говори о љубави. Он је говорио да ко задобије љубав, задобио је Бога, јер је Бог Љубав, а ко је одстрањен од љубави, одстрањен је од Бога, јер Бог је љубав. Говорећи о љубави Божијој ми не можемо ни наслутити колика је то љубав према нама док се та љубав не усели у срца наша. Тек тада човек може наслутити висину и дубину мудрости Божије. Мудрост која нема за подлогу љубав није мудрост. Она је погубна за човека. Развијати мудрост без доброте човека води у злобу. Имамо много примера у историји и нашој и светској где су људи који су гајили мудрост без љубави Божије били чинитељи зла. Без Љубави Божије човек је без своје бесмртности. Љубав је оно чиме човек вреди. Ми љубављу треба да живимо и да тако сведочимо да смо иконе Божије; да љубављу и вером бранимо све оне вредности које стичемо у цркви а то су вредности Христове”. Пред крају свете Литургије Преосвећени Епископи Јоаникије, Јован и Михаило из Руске заграничне цркве заједно са свештеницима одслужили су парастос краљу Александру I Карађорђевићу. Крај његовог гроба у крипти храма беседио је Преосвећени владика Јоаникије. Потом је уследила церемонија полагања венаца на гроб краља Александра, након чега се данашње сабрање наставило у ресторану “Стара Варош”. У знак сећања на данашње молитвено сабрање Његово Преосвештенство Епископ шумадијки Господин Јован даривао је свог госта Епископа Јоаникија једним лепим ручним крстом. Извор: Епархија шумадијска
  18. У Недјељу 16. по Педесетници, 6. октобра, 2019. године, на празник када наша Света Црква прославља зачеће Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а којему су саслуживали протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након прочитаног Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан - мали васкрс и своју славу - зачеће Светог Јована Крститеља, надахнутим пастирским словом обратио се протојереј Бранко Вујачић. Отац Бранко је говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче, указујући на призив и позив Господњи да умножавамо повјерене нам дарове - таленте и да се кроз ту и такву жртву и труд учимо љубављу и заједништву. Почетни дио свог обраћања отац Бранко је посветио самој тајни стварања и саздања човјека, будући да нема два иста човјека, већ је свако од нас непоновљива личност и свако од нас има различите дарове: ,,Господ дијели свакоме од нас таланте, дарове. Неко је добио пет, неко је пак добио два, а неко један талант. Свједоци смо да смо сви ми непоновљива личности Божије и да сви имамо различите дарове и да је толико много неједнакости међу нама у овоме свијету. Па се често можемо запитати, како и откуд то, да неко има, а неко нема, да неко има више, да неко има мање не мислећи притом само на оно материјалне, већ првенствено на духовне дарове."-казао је он. Отац Бранко је додао да управо са тим различитостима и различитим даровима ми јесмо даровани једни другима у благословеној заједници са ближњима и Богом да се међусобно спашавамо служећи једни другима у трпљењу и љубави: "Можемо видјети да Господ све то премудро уређује, да свакоме даје различито, јер служећи једни другима, користећи те духовне дарове не само за своје спасење већ и за спасење наших ближњих значи да се ми сви заједно у заједници у којој једино има спасења, са тим даровима међусобно различитим спашавамо и да се том службом и служењем у жртвеној љубави уграђујемо за вјечни и непролазни живот." "Различити су дарови, али, један је Дух Свети, различити су дарови, али, један је Бог." - подсјетио је он. Отац Бранко се у свом даљем излагању дотакао и самог нуклеуса јеванђелске поуке која нам јасно показује два примјера човјека који својим дјелима и својим животом истински воле Господа и који нам недвосмислено показују да смо позвани на умножавање дарова љубави и милосрђа, смирења, послушности, као и свих оних духовних дарова које нам Бог дарује, а које умножавамо у цркви служећи управо Богу, али, служећи и ближњима својима: "Но, што нам још казује данашња јеванђелска прича? Казује нам, открива нам да су се једни потрудили око умножавања дарова, а неки нису. Онај који је добио највише, како видимо из приче, он се највише и трудио, радио је и умножавао је дарове на спасење своје и на спасење ближњих, тако је радио и онај што је добио два таланта, и ако видно мање, он је то што је имао умножио својим трудом, и на примјеру ова два човјека видимо да су они чули од Господа оне благословене ријечи: ,,Добри и вјерни слуго, у маломе си ми био вјеран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога." А ова прича из Јеванђеља се као и увијек тиче свакога човјека, свакога од нас. И дакле, шта нам Господ овдје поручује? Поручује нам да ове ријечи значе да је онај ко их чује на добро и корист и себе и ближњих умножио своје дарове и да је тим трудом животним и жртвом таква душа приправна за Царство Божије и Царство вјечно. Како Свети апостол Павле казује: ,,Оно што ухо наше не чу, што руке наше не опипаше, што очи наше не видјеше, а у срце наше не стаде, то је Бог уготовио онима који га љубе." А ова два примјера човјека који својим дјелима и својим животом истински воле Господа нам јасно показују да су умножавали дарове љубави и милосрђа, смирења, послушности и све оне духовне дарове које нам Бог дарује, које умножавамо у цркви служећи управо Богу, али, служећи и ближњима својима." - нагласио је отац Бранко. Он је на самом крају свог пастирског обраћања подвукао и примјер трћег човјека који није служио другима, Богу и ближњима већ само себи, бивајући закључан у своју клијет од самољубља и довољности: "Међутим, има и онај трећи човјек, поред ове двојице, који се такође помиње у овој јеванђелским причи, а то је онај који је добио један талант, а за кога Господ каже: ,,Зли и лијени слуго!" А ко је тај човјек? То је онај човјек који је закопао свој талант у земљу самољубља свога, не служећи другима, не служећи Господу. Зато, затворивши се у своју себичност и самодовољност, презирући тај Божији дар, тај човјек није могао ни да воли Бога, а самим тим ни ближње своје. Зато, што је још то што нам ова прича открива? Ова нам прича открива да није само довољно у животу ако имамо дар и није довољно само да се чувамо од гријеха не чинећи га, што свакако требамо чинити, али, талант и дар којим нас је Бог обдарио дужни смо да га умножимо, дужни смо да те дарове које нам је Господ даривао по доброти и љубави и ревности, умножавамо на радост нашу, наших ближњих и на радост Бога нашега!" - поручио је отац Бранко на крају свог пастирског обраћања. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове се присајединио велики број вјерног народа, а након свете Литургије, услиједило је резање и освештање славских колача и славског кољива које су претходно принијели свечари у славу и част своје крсне славе и свога небескога покровитеља Светог Јована Крститеља. Након што је свештенство Саборног храма обавило обред освештања, свештеник Мирчета Шљиванчанин је испред братства Саборног храма пожелио свима вјернима и свим свечарима срећан и благословен празник и срећну славу. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  19. Возљубљени, у Христу Господу, радујем се што се данас налазим међу вама. Из дубине срца захваљујем Епископу најсветије Епископије врањске, Владици г. Пахомију, на његовој доброти и бризи за Цркву, како и на позиву да данас будемо заједно. Преносим вам поздраве и благослове Његовог Блаженства Архиепископа охридског г.г. Јована који и се налази у затвору због чувања јединства наше Цркве. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Увек се радујемо каде се људи сакупљају да говоре о теолошким темама. У свакој, па и у нашој епохи, православна теологија јесте та која може да одговори на многа и различита питања. Овом приликом нећу да вас заморим, покушаћу да будем сажет и да ово излагање буде увод у разговор. Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници. Следујући овим актуелним речима светог Саве, шта је то што би ми данас требали да пишемо у свом срдачном олтару како би стваралачки подражавали наше, православне светитеље и на тај начин градили критеријуме према којима би вредновали нашу постављеност у различитим околностима живота? I. На почетку, да научимо како да се суочавамо са свакодневним околностима није само питање неке издвојене, спољашне философије и неког неплодног интелектуализирања, него то заиста јесте и свакодневна наша потреба. Дакле, није у питању само нека теорија, него и њено спровођење у пракси. Не тврдим, али постоји утисак да се савремени човек данас сусреће са толико пуно ствари, са толико пуно сладуњавих амбалажа које привлаче његову пажњу, и притом нехотице помало прима тај потрашачки менталитет и тај вулгарни материјализам као свој имиџ, а истовремено као да све мање пажње обраћа смислу живота, начину постојања. Али, ако не схватимо да је заједничарење са Богом смисао нашег постојања, тешко ћемо разумети и све остало. Вера у Бога и признање љубави према човеку, јесте смисао у нашем животу, каже један светогорски старац. Људски живот се ничим не може ограничити, нити са политиком, нити са различитим друштвеним калупима и нико нема монопол на тему човек. Оно што можемо да кажемо произлази из нашег црквеног искуства, а то је да - заједница остварује смисао људског живота и да Љубав Божја према нама јесте Сам Христос. Зато, имајући као наслеђе нашу богату православну прошлост - да се окренемо ка будућности, да пробудимо духовну осећајност да би научили уметност живљења и да изградимо своје критериуме који обезбеђују унутрашњи мир и радост. Да научимо да живимо не механички, него савесно. Да спознајемо себе и да можемо да се мењамо. Околности се не мењају саме, али са нашим тачним приступом и савесћу, ми мењамо околности. На тај начин облагорођујемо и свој карактер. Да будемо дејствујући људи, људи од акције. Када паднемо, да устанемо. Да учимо да комуницирамо, да заједничаримо. Молитва са којом почињемо дан и јесте заједничарење. Какав смисао би имао живот без заједничарења. Никада да се не обезнађујемо од других људи, него увек да имамо наду у преображење себе и света, и да учествујемо у ту промену. Незаинтересованост у животу је велики непријатељ човеков. У супротном, такав живот без наде и радости заједничарења би био небиће. Увек да имамо у виду ону познату изреку - по земљи се крећем, али држи ме небо. II. Друго нешто на шта треба да обратимо пажњу је следеће: живимо у време у којем нам се стално каже како треба да живимо. Стално чујемо: треба овако, треба онако. Ако тако не поступиш – тешко теби! То: треба, веома често чујемо са свих страна, па и са стране људи у мантији. Али, свако од нас треба да буде пажљив да не угуши другог човека, да овај не би омрзнуо Цркву. Веома је лако да изтрауматизирамо некога и да он побегне из Цркве. (Сећате се оног примера када је један духовник налагао једном младићу: ово не треба да радиш, овако не треба да поступаш, ту књигу не треба да читаш... те се овај младич није дуго времена појавио у Цркви. Када је најзад дошао, духовник му се опет самодовољно поставио са висине, а младич је смирено одговорио: дошао сам да вам кажем да се већ исповедам код другог духовника). То треба је извршило притисак до те мере да је живот постављен на једном психолошком нивоу. Данас је пуно људи који живе у Цркви, причешћују се, али стално живе са осећајем кривице. Скоро све што желе сматрају да је грех, скоро као цео живот да је грех. Али никада не треба да заборавимо да Бог гледа на грехе човека као што родитељ гледа на грешке своје деце. Дакле, са веома великим разумевањем, са трпљењем и саможртвеном љубави. Ми никако не би могли да сведемо Бога на некога кога ништа друго не интересује, него се само бави таквим минорним темама, као што то ради човек, не ретко и на нивоу психолошког притиска. Никако не кажем да не треба да се бавимо и тим темама, али не до тог степена да их превише наглашавамо, понекад и до тог степена да такве теме људима замене Бога. На жалост, хришћани данас расту са тим осећајем кривице, а сасвим супротно, хришћанска вера каже: пао си – устани! Не треба да преувеличавамо свакодневне ситне грешке. И свети Порфирије Кавсокаливит каже да кад се нађемо у тами, не треба да трошимо снагу да изгонимо таму, јер можемо да се потрошимо, али без резултата, без успеха. Оно што треба да урадимо јесте да пустимо светлост и тама ће нестати, другим речима - да пустимо Христа у нашим срцима, у нашим животима. Дакле, човек није само једна грешка коју он направи у животу. Зар је могуће да све остало ниподаштавамо, а да истакнемо само неки промашај, који сутра лако може да се поправи. Никада не треба да поистовећујемо грешке са суштином људског бића. Грех је нешто моје, али нисам то ја. У Цркви је радост, а са друге стране је, препознаћете, онај тип побожности када је неко стално мрачно и пијетистички меланхоличан, и недејствујући, те сматра да је то веома добар израз вере. И све то под фарисејским изговором да пости и моли се, као да други који то не показују, не посте и не моле се. Црква даје радост, а не страх и меланхолију. Црква исцељује, а не ствара проблеме. Када човек има осећај кривице то значи да је прикован за прошлост. Сећате се оног примера из Старечника са монасима који су пренели жену преко реке. Монаси се не дотићу жена, али када су требали да прођу неку набујалу реку, на обали је стајала и нека жена са намером да и она пређе. Један од отаца је ухватио жену да би јој помогао, а овај други каже: оче шта радиш, то је грех. Монах који је узео жену, одговорио је: остави то сад, да се не удави и да не умре, видиш да је река набујала; те, узео је жену и превео преко реке. Овај други монах био је сав обузет помислима типа - шта ли ради овај! Први монах је пренео жену преко реке и оставио је на другу обалу. Ходећи, овај „невини“, „чисти“ монах каже другому: то што си урадио је веома озбиљан грех, није допуштено да се дотичемо жене, а ти си управо то урадио. Прошли су доста пута, путовали су још цела два дана, и овај „чисти” монах каже: мислим да исповедам игуману то што си ти учинио. Видите, циљ му је био да код брата направи осећај кривице. Али овај први монах је био здраве, радосне побожности, па му каже: добро, речи ћемо игуману да сам ја пренео ту жену преко реке и да сам је оставио на други крај обале, а да је ти носиш од када смо је видели како жели да пређе реку, па све до манастира, те сада ћеш је унети и унутра у манастиру. Ко је више вукао ту жену, ја или ти? Дакле, веома је битно да не буде да ми нисмо задовољни својим животом, те да поврх тога и другима стварамо притиске, проблеме, кривицу. То је супротно истинској хришћанској побожности, јер истинска хришћанска побожност учи да сам човек увек буде радостан и да увек другог орадости. III. Тешко је говорити о аспектима духовног живота, а не осврнути се на породицу, јер у породици правимо прве кораке заједничког живота, стичемо прва знања, правимо прве подвиге саможртвене љубави. Било би добро, да породица данас има теолошки одговор на околности са којима се сама суочава. Литургијска заједница, т.ј. Црква се увек моли да Бог умножи свако добро људима у свакој породици. Сасвим је јасно да су свакој породици данас неопходне материјалне потребе, али истовремено јасно је да није добро да те потребе постану циљ и идол људског живота. Кад су најпре те потребе обезбеђене, онда човек може да настави даље, да чини остала суштинска дела. Милосрђе је једно од највећих врлина. То подразумева да дајемо од оног што имамо. Али, видите, истовремено то подразумева да дајемо не само од оног што имамо, него милосрђе подразумева да дајемо и саме себе, поддршку, добру реч, врлину саможртвеног неговања заједнице. То је практично спровођење љубави. Зашто данас људи ступају у брак? То је данас постало веома озбиљно питање! Тешко се налази прави разлог. Не кажем да за то одговорност имају само људи, него и Црква. Рекли смо, посветовњачење је присутно свуда око нас. Дејствујући брак је онај који циља ка вечном браку са Христом. Сваки човек треба да има Христа као Женика, да би његов живот имао смисао. Кад се један човек оцркови, тада добија дарове, харизме. Када подвиг православног хришћанина постане заједница, заједничарење, тада почињу да долазе дарови. То важи за људе у браку, али и за пустиножитеље, јер без Цркве, без литургијске заједнице, и брак и пустиножитељство представљају један стерилни индивидуализам. Учество у Евхаристији је пуноћа заједничарења. Код нас православних не постоји неевхаристијска, нелитургијска заједница са Богом и људима. Сетите се само житија свете Марије Египетске, и поставите себи питање: шта би било са њом да се није причестила пре краја живота?! Причешчујући се Телом и Крвљу Христовим, људи постају један човек, један нови дух односа. Ако се удубимо у Јеванђеље, суочићемо се са нечим веома битним. Дакле, кроз све епохе људског постојања, Христос позива људе на суштинску промену у своме животу. Шта значи то – суштинска промена? То управо значи да их позива у заједницу, у остваривању своје личности у ту заједницу, у заједничарењу. Угледајући се на Христа, то ради и светитељ Сава кога данас празнујемо, и сви светитељи. Са друге стране, поменули смо да и кроз прошлост, али особито данас, актуелни моменат представља вероватно највећи страх модерног човека, а то је управо страх од заједнице, и то не било које заједнице, него исцељавајуће, литургијске, дакле заједнице, која како што и само име говори, успоставља нашу изгубљену целину. Чини се, према речима једног савременог оца, да је то, ако можемо тако да се изразимо – највећи бол нашег времена, да људи имају пренаглашену потребу да буду независни један од другог, толику да то води у потпуну отуђеност и неплодни индивидуализам. Одсуство заједнице можемо да именујемо са тамом, а светлост се пројављује у заједници, према речима јеванђељским: где су двојица сабрани у Његово име, Христос је посреде њих. Авраам је из љубави према Богу кренуо да жртвује свога сина Исаака, другим речима, кренуо је да жртвује најмилије шта је имао. Тако и ми данас, као што кажу неки савремени подвижници, подвижнички је, да најмилије шта имамо, а то данас може да буде управо пала људска логика и ум, и индивидуалистичко схватање хришћанства, дакле да то жртвујемо, како би дошли до спасења. Јер спасење није нешто што припада Богу, па га Он раздељује пошто ће на кантару измерити ко га је заслужио, а ко није; него Он нам, у суштини, даје Самог себе, јер спасење је Он Сам Христос, Који се раздаје свакоме ко пада али устаје и исправља се за подвиг, са чежњом да увек буде у близини и у неодступајућој заједници са самим Христом Господом. Ето, до такве заједнице је дошао, те на такав живот нас и позива и сам свети Сава, који је тако заволео Бога, као што смо на почетку чули те ништа Његово није допуштао да падне на земљу, који је и свој живот жртвовао и посветио унутрашњој философији управо због те вечне заједнице са и у Христу. Када се стекне таква заједница, исчезава сваки страх од разних светских моћника и сила који непознајући стил постојања у Христу, нажалост могу, да неког омрзну због Христовог имена. Молитвама светог Саве, молитвама Епископа врањског г. Пахомија, да се покажемо људи светлости, радосна деца Христова, у Богу Оцу, преко несаздане благодати животворног Духа Светог, сада и увек и у векове векова. Амин. Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа стобијског Давида, изговорена у Саборном храму Свете Тројице у Врању, 2015. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. -Наша вера је жива у Црној Гори и то је велико охрабрење и велика радост за цело Српство, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на свечаној академији у порти манастира Подластве у оквиру прославе 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 1500 година постојања те светиње. Патријарх је изразио велику радост и захвалност Господу што му је дао моћ и снаге да учествује у великој духовној радости. „Ово је радост, која није само радост Црне Горе и Црногораца, него целог Српства. Радост Срба из отаџбине, али верујем и радост наших Срба расељених широм света. На неки начин и овај догађај и ова радост, ретка и велика, допреће до њих, казао је Патријарх српски г. Иринеј. Његова Светост Патријарх је додао да је то врло важна вест, јер однекуд влада мишљење да је умрла вера у Црној Гори. Патријарх је подсетио да је имао прилике негде 1988-1989. године да види тадашњу Црну Гору, када је у њој било тешко духовно стање. „Ово данас што видим, ове цркве које су окитиле просторе, оживљено свештенство, монаштво, то је заиста, нешто што је чудо Божје, једно велико охрабрење за све нас“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј . Заблагодаривши Богу јер нам дао велики број светих на које имамо да се угледамо и видимо оно што је вечно и непролазно и да то следимо у своме животу, Патријарх српски г. Иринеј је нагласио да је у Црној Гори жива вера, жива Црква, која овде постоји од првих дана када се ширила реч Божја: „Речи апостола Павла и других апостола и данас живи и преноси се са колена на колено из душе у душу и верујем да ће се тако и наставити и у будућности. Понављам, ово је велико охрабрење и велика радост за цело Српство. Жива је наша вера! Оно што је вековима сијано на овим просторима, од светих угодника Божјих и народа овога краја, не може да се уништити ни декретом нити ма каквом заповешћу људи овога света. Све је то један облачак који наилази и који се сигурно разилази, а оно што је реч и истина Божја, то је неуништиво. То је изван моћи људске. Оно што Бог благослови, то човек не може да уништи.“ Патријарх је појаснио да све ово што нас сналази и што смо доживели и доживљавамо се догађа управо зато што смо се у једном периоду удаљили од Цркве и своје вере. „Једини једини пут јесте да се вратимо Богу, Цркви својој, оној вери и истини којом су живели наши преци и стварали велика дела“, истакао је између осталог Првојерарх Српске Православне Цркве. Подсетивши да славимо осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве и петнаест векова грбаљске светиње која је прошла кроз многа страдања, Патријарх српски г. Иринеј је казао да она постоји јер је рука Божја подржава а оно што Бог подржава не може човек ништа свог додати: „Нека је благословен овај дан и сви који сте присутни вечерас и сутра, да манифестујемо нашу веру и духовни живот који нас је красио и тако високо подигао. Једини пут да тако наставимо је да се Богу вратимо, Цркви, истини и неће нас Бог оставити. Нека вас Бог благослови! Српски народ нека се сложи и умножи и у Црној Гори, Србији и целом свету где се налази и живи наш православни народ. Нека је Бог са вама и благослов и сада и у век векова, амин“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на свечаној академији у манастиру Подластви. На свечаној академији изведен је богат културно-уметнички програм. Поздравно слово произнио је г. Јован Маркуш, публициста и некадашњи председник општине Цетиње, док су наступили Никола и Бојана Пековић, Вера Столић, Даница Црногорчевић, Србски православни појци, хор Српског пјевачког друштва Јединство из Котора, народни гуслар Стеван Чавор и Пјевачко друштво Грбаљ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Дана 19/6. септембра лета Господњег 2019., када наша Света Црква прославља Чудо Светог архангела Михаила у Хони, верници Златибора су имали част и велики благослов да угосте свога оца и архијереја – Епископа Јустина. Његово Преосвештенство Епископ Јустин началствовао је на Светој Архијерејској Литургији у Храму Преображења Господњег на Златибору која је почела у осам часова. Епископу Јустину саслуживали су архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, протојереј-ставрофор Љубисав Аџић (пензионисани свештеник из Ваљева), протосинђел Урош, игуман Манастира Увац, протојереј Давид Селаковић, јереј Петар Лазић, јереј Јован Стојковић, јереј Ненад Ивановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон ужички Александар Тимотијевић. Велико мноштво верног народа дошло је у храм да дочека свога владику. У поучној беседи Преосвећени Владика указао је свом верном стаду на огромну помоћ за испуњење Божијег Закона коју ми људи добијамо од архангела. Ми, нажалост, нисмо свесни тога и некако најмање помињемо свете анђелске силе у својим молитвама. Али и поред те велике неправде они су и даље ту и спремни су да нам помогну. Међу анђелским силама нема већег и мањег, него је свако од Бога добио своје призвање. Иако не разумемо те небеске силе, многи данас у Цркви теже да досегну то невидљиво. Анђели су били присутни када се Господ родио и кад год се нешто велико дешавало у историји они су били ту. Сви свети људи којима су се, како је посведочено у Светом Писму, јављали анђели сматрали су себе недостојнима да им се анђео јави и говорили су за себе да су најмањи у овоме свету. За разлику од њих они којима се јављају они тамни анђели сматрају да су нешто велико. Прави анђели су кротки и милосрдни и они долазе и дају нам радост у срцу када заједничаримо са Богом и чинимо добро. Они се радују када човек изабере прави пут у животу, а када чини зло они су тужни и привемено се удаље од таквога човека. Једино се постом, покајањем и исповешћу можемо одбранити од оног црног анђела. На крају своје беседе, Преосвећени је посаветовао вернике да читају Житија светих. Такође, требало би читати и молитву анђелу чувару, па макар понедељком, јер је то дан који је посвећен анђелима. Тако ћемо остати на уском и тесном, али благословеном путу, јер једино он води у вечни живот. Чак ни дуг живот ништа не вреди човеку ако не задобије живот вечни, и све те године тада одлазе у заборав. Једина радост живота је да нам имена буду записана у књизи живота. По завршетку Свете Архијерејске Литургије Његово Преосвештенство Епископ Јустин је крстио ћерку јереја Ненада Ивановића која је на крштењу добила име Ленка. У Светој Тајни Крштења учествовали су намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протосинђел Урош, игуман манастира Увац, као и протођакон Александар Грујовић. Епископ се и овом приликом обратио родитељима и кумовима мале Ленке као и свима који су присуствовали овој Светој Тајни истакавши да је ово велики догађај за Цркву и да се данас читаво биће и читаво тело Цркве радује. Владика је честитао породици нагласивши да је Ленка на данашњи дан рођена за Цркву. Након Свете Тајне Крштења уприличена је трпеза љубави на којој се присутнима обратио старешина Храма Светог Преображења Господњег на Златибору јереј Ненад Ивановић. Он се захвалио Епископу Јустину што је благоизволео да предводи Свето сабрање као и на мудрој и плодотворној речи коју је упутио свим присутним верницима. Такође, Његовом Преосвештенству честитао је велики јубилеј наше Свете Цркве – осам векова самосталности и осам векова постојања Епархије жичке. Извор: Епархија жичка
  22. Поводом почетка нове школске, 2019/2020. године, у дванаесту недељу по Педесетници, 8. септембра, у храму светог великомученика Пантелејмона у Старчеву у наставку свете Литургије, служен је молебан за благословену школску годину, за све ђаке, учитеље, наставнике и родитеље. Посебној и делатној радости у оквиру наведене литургијске заједнице допринели су ученици Основне школе „Вук Стефановић Караџић“ са својом вероучитељицом Николином Новаковић, који су испунили храм и својим појањем молитвено учествовали у светој Литургији. Свештенство Светопантелејмонског храма је присутној деци пожелело срећан полазак у нове школске победе, наглашавајући значај школе за духовно узрастање и напредовање личности. Оваква молитвена сабрања представљају најлепши и најрадоснији почетак школске године, којима се у ризницу духа придодају и умножавају нова знања и таленти. Вероучитељица Николина Новаковић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Његово Високопреосвештенство Митрополит кемеровски и прокопијевски Руске Православне Цркве г. Аристарх и Његово Преосвештенство Еписикоп будимљанско-никшићки г. Јоаникије служили су 8. септембра 2019. године свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Прилог радија Светигора Саслуживало је више свештеника, свештеномонаха и ђакона обе епархије уз молитвено учешће бројног верног народа. Током Литургије, по благослову надлежног Епископа, владике Јоаникија, митрополит Аристарх је произвео јереја др Николу Маројевића у чин протојереја. Евхаристијско сабрање, које је појањем пратила певница никшићког Саборног храма и хор Преподобне мати Ангелине, употпунио је радосни чин крштења. Пошто су бројни верници приступили светим тајнама Тела и Крви Христове, митрополита Аристарха и његове сараднике речима срдачне добродошлице поздравио је епископ Јоаникије. -Радост Литургије на данашњи васкршњи недељни дан је увеличана доласком драгих гостију, браће по вјери, по Духу Светом. Наш драги гост, али ми га доживљавамо као свог најближег, као свог рођеног, Митрополит кемеровски и прокопијевски г. Аристарх нам долази из свете Русије, из далеког, чистог и прекрасног Сибира, за који се мисли да је много хладан и да је тамо тешко живјети. Али, тамо гдје су сурови услови наћи ћемо карактерне људе, а глава тих људи је Митрополит Аристарх. Велику радост представља сваки његов долазак у Епархију будимљанско-никшићку, јер он доноси такву љубав као да је донио цијелу Русију. То свако од нас зна, пошто свако од нас има дубоко осјећање и своје лично, али и наслијеђено од наших предака, ту љубав према Русији и посебно према Руској Цркви. Данас смо, поводом његовог доласка, имали овдје двије радости: крштење мале Еве, од наших пријатеља Јушка и Сање, а имали смо и унапређење у чин протојереја нашег свештенослужитеља и сабрата др Николе Маројевића, казао је Преосвећени Епископ. Из Епархије будимљанско-никшићке раније су били гости митрополита Аристарха, поводом обиљежавања шездесет година његовог живота. Сада је митрополит Аристарх у посети Епархији будимљанско-никшићког поводом 20 година архијерејске службе и шездесет година живота владике Јоаникија. -Бог је устројио да се међу нашим епархијама, као и међу нама двојицом, развије братска љубав. Многи наши људи су, већ, били гости код њега, а и он дође са својом пратњом код нас. Шта има љепше од тога? Некоме то изгледа чудно, неко и завиди, поједини би, на сваки начин, да нас „науче“ да не волимо Русију, да не волимо своју браћу. Какви су то људи, који принуђавају неког да не воли своју браћу?, рекао је Епископ будимљанско-никшићки, поручујући: -Ми идемо својим путем хришћанским, христоликим и развијамо љубав према свим хришћанским народима, као и према свим осталим људима. У сваком човјеку видимо образ Божји, а нарочито се тај образ Божји пројављује у братској љубави са онима са којима смо најближи по вјери, култури, заједничкој историји, заједничком крсту који носимо. Владика је, том приликом, благодарећи на љубави, митрополиту Аристарху уручио на дар панагију у знак сећања на молитвено заједништво две епархије Руске и Српске Православне Цркве. Захваљујући надлежном Епископу, владици Јоаникију, свештенству и верном народу, Митрополит кемеровски и прокопијевски је изразио радост због новог сусрета и молитвеног сабрања у Никшићу. -Ваше Преосвештенство, велика ми је радост што сам дошао да Вас у своје име и у име Предстојатеља наше Цркве Патријарха московског и све Русије, по чијем благослову долазим, поздравим и честитам Вама, као и свој пуноћи Српске Православне Цркве, велики јубилеј – осамсто година аутокефалности, 20 година Вашег архијерејског служења, које, такође, празнујете у овој години и 60 година од Вашег рођења. Савршивши заједно ово богослужење и причестивши се из исте Чаше, ми смо, изнова, посвједочили нераскидиво јединство наших светих помијесних Цркава. Неизрециву радост, увијек, доживљавамо када савршавамо заједно са Вама свету Литургију, посебно, када поздрављамо једни друге ријечима: Христос је међу нама, јесте и биће, казао је митрополит Аристарх. Он је подсетио да је епископ Јоаникије хиротонисан у јуну 1999. године у Цетињском манастиру, великој светињи која чува Десницу Светог Јована Крститеља, честицу Часног Крста Господњег и мошти Светог Петра Цетињског Чудотворца. -Ми смо, Ваше Преосвештенство, поред осталог, и колеге по педагошком раду и труду. Знамо да сте се Ви дуго година, на месту ректора Цетињске богословије, трудили и васпитавали нове свештенослужитеље и пастире Српске Православне Цркве. У свом архипастирском раду учини много труда, учествујући у разним догађајима, научним и богословским конференцијама, а што је, нарочито, битно обнављали сте и градили нове светиње на простору који Вам је од Бога повјерен, заједно са Вашом паством. Година хиротоније владике Јоаникија враћа нас невољно на немио догађај бомбардовања СР Југославије од стране НАТО-а. То је био веома тежак период за Вас лично, за почетак Вашег архијерејског служења и за цијели српски народ, али сте заједно, као Црква, успјели да посвједочите оно што је најважније – Српска Православна Црква кроз сва искушења у протеклих 20 година била је заједно са својим народом. Као што је праведно рекао Патријарх српски Иринеј, једино је Русија заиста била уз Ваш народ у најтежим временима и била за опстанак Косова и Метохије у саставу Србије, поручио је Митрополит кемеровски и прокопијевски. -Сјећајући се тих догађаја, ми треба да се молимо да се никада и нигдје не понове такви догађаји крвопролића код наших народа. Веома је битна заједничка молитвена подршка једних за друге у овом времену, када свијет даје разне и веома опасне изазове, који често носе и смртну опасност. Наш одговор на све изазове овог свијета је чврста јеванђелска вјера и јеванђелска дјела, а кроз тај одговор са нама ће, увијек, бити Бог. По ријечима Патријарха московског и све Русије Кирила задатак свих нас, архипастира, пастира и вјерника православне Цркве је да носимо свијетлост и благовијест Васкрсења Христовог и јеванђеља Његовог у свијету. Наша главна молитва треба да буде о нашем јединству, да у сваком тренутку и времену, можемо да подржимо једни друге и да будемо заједно у јединству у Христу једни са другима, закључио је митрополит Аристарх који је пожелео на крају свог архипастриског слова Божјег благослова Епархији будимљанско-никшићкој да у свему има напретка, када граде нове светиње, а на првом месту, када се усавршава вера и љубав међу повереном паством. -Драги Владико, желимо Вам пуно успјеха у Вашем даљем раду и да се у Вашем служењу испуне јеванђелске ријечи, које кажу: Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да, видећи ваша добра дјела, прославе Оца нашег Који је на Небесима, нагласио је Митрополит кемеровски и прокопијевски г. Аристарх који је епископу Јоаникију, поводом јубилеја, уручио на дар крст и панагију као знак међусобне братске љубави. По одслуженој Литургији, заједничарење је настављено уз трпезу братске љубави, у току које се, на указаном поверењу, захвалио новопроизведени протојереј др Никола Маројевић. Извор: Инфо служба СПЦ
  24. „С великом духовном радошћу обраћамо се речима благослова вама, младим учесницима у Крајови међународног скупа младих православних, који ове године организује Крајовска архиепископија. Из разлога што је омладина у овом пролазном живота симбол лепоте вечног непролазног живота, Бог је усадио у људска бића чежњу за идеалом, за светом љубављу и вечним животом, као што то видимо у животу богатог младића у јеванђељу који је схватио да се потпуна срећа не састоји у пролазним материјалним добрима, већ у Божјој вечној љубави (види Марко 10, 17-21; Лука 18,18). Свето Јеванђеље нам показује да је Господ Исус Христос посебну пажњи и уважавање указивао деци и младима. Он је рекао: „Пустите децу да долазе мени и не забрањујте им, јер таквих је Царство Божје“ (Марко 10,14), чиме је истакао вредност невиности и чистоте деце. С друге стране, она три васкрсења људи из мртвих, која Христос учинио за време овоземаљског живота, била су васкрсења младих лица, и то: сина Наинске удовице (Лука 17,16), Јаирове кћери (Матеј 9-18,25) и његов пријатеља Лазара из Витаније (Јован 11-1,46). Господ Исус Христос је васкрсао ове младе људе да би показао да је омладина симбол лепоте вечнога живота у Царству небеском (Матеј 22, 30). У секуларизованом свету који се стално мења млади треба да осећају милосрдну љубав Бога и Његове Цркве. Обнова духовног живота у Цркви постиже се и духовним животом младих који треба да негују три велике хришћанске врлине – веру, наду и љубав. Вера се не може пројављивати без наде или љубави. Хришћанин истовремено верује, нада се и воли. Међутим, по чему је човек нарочито подобан Богу јесте врлина смерности и великодушне љубави... Преко вере наде и љубави ви постајете Путир радости, али и апостоли и мисионари Јеванђеља Господа нашег Исуса Христа уколико негујете исту љубав у породици, друштву, парохији, епархији, и на сваком националном и међународном православном састанку, на радост свег Православља и општења између људи овога света... Молимо се Богу да благослови све вас и да искористите ово време у Крајови као време неговања вере, наде и љубави, неговања дијалога, пријатељаства и хришћанског православног јединства, на славу Пресвете Тројице, на ползу Цркве, на радост свих!“ - завршио је своје обраћање Његово Блаженство патријарх румунски Данило. Извор: Инфо служба СПЦ
  25. У сусрет централном обележавању 850 година Немањиних задужбина у манастиру Светог Николе у Куршумлији 14. и 15. септембра 2019. године, у организацији Православне Епархије нишке и Општине Куршумлија, разговарали смо са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, у четвртак, 15. августа 2019. године. Преосвећени Владика говорио нам је о духовном и историјском значају најстаријих Немањиних задужбина - манастирима Светог Николе и Пресвете Богородице у Куршумлији, о нашој духовној обнови кроз изградњу Светиња и о централној прослави коју заједнички организују Епархија нишка и Општина Куршумлија. Извор: Радио Глас
×
×
  • Креирај ново...