Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'радост'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 108 results

  1. У суботу 6. јуна 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован у Саборном храму у Крагујевцу са свештенством Саборног храма, служио је свечано бденије уочи празника Силаска Светог Духа на апостоле. Сутрадан, на сам дан празника Силаска Светог Духа на апостоле, са почетком у 8 часова, свештенство и верни народ торжествено су дочекали Преосвећеног Владику испред владичанског двора и у литији, појући тропар празника “Благословен јеси Христе Боже наш...”, су ушли у храм, где је Преосвећени Владика Јован началствовао на Светој Архијерејској Литургији, уз саслужење ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” протојереја – ставрофора проф др Зорана Крстића, свештенства Саборног храма, протођакона Ивана Гашића, јерођакона Јована Прокина и чтечева. Благољепијем Свете Литургије допринели су својим умилним гласовима, чланови хора, “Успења Пресвете Богородице”, под диригентском палицом протојереја Драгослава Милована. На Светој Литургији Преосвећени Владика је у својим арипастирским молитвама, призвао благослов Божији и благодат Духа Светог и Животодајног на верни народ. По завршетку Литургије служено је вечерње Недеље Педесетнице, приликом којег је Епископ изговорио три молитве пред сабрањем верних који клече. То су молитве које узносимо Богу са покајањем, у којем ћемо живети до следеће Пасхе. Приликом читања тих молитава верни народ и свештенство су плели венце од траве и цвећа. Има један рођендан који је веома значајан за спасење рода људског. То је Духовдан – рођендан Цркве Христове, који се слави у 50. дан по Васкрсењу Христовом (отуда Педесетница, грчки Πεντηκοστή). На тај дан, Дух Свети је сишао на апостоле у облику огњених језика. Док су апостоли били сабрани на молитви у Јерусалиму, налет силовитог ветра је ушао у кућу и Свети Дух је испунио сваког од њих, дајући им моћ да говоре на свим језицима света и да их разумеју сви људи. Јер, као што у људском телу ништа не бива без душе што је у њему, тако ни у телу Цркве ништа не бива без Духа Светога који је душа Цркве. У ствари, Црква је непрекидни Духовдан, Дух Свети је стално у њој као бескрајна животворна сила. И он непрекидно силази кроз сваку Свету Тајну, кроз сваку свету врлину, кроз свако Богослужење, кроз свако “Господе помилуј”, кроз сваки христочежњиви уздах. Извор: Епархија шумадијска
  2. На празник Вазнесења Господњег, у четвртак 28. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ кришевачки господин Давид началствовао је светом архијерејском Литуријом храму светог великомученика и победоносца Георгија у Крушевцу. Епископу су саслуживали Архијерејски намесник крушевачки протојереј-ставрофор Будимир Којић, протојереји -ставрофори Ђорђе Милојковић, Љубиша Милошевић, Драгиша Јовановић, презвитер Ненад Драгичевић, протођакони Андрија Јелић, Јован Миленковић и ђакон Немања Ћосић . По прочитаном празничном Јеванђељу наш Пастироначалник честито је вернима празник Вазнесења Господњеги и изговорио беседу. Радост празника употпунио је и чин рукоположења у презвитера брата Немање Ћосића, ђакона из села Велућа код Трстеника. Извор: Епархија крушавачка
  3. Сестринство манастира Ћелија пиперска поводом четрдесет дана од упокојења о. Момчила Раичевића: Када је отац Момо требало да почне да служи у нашем манастиру, ишчекивали смо га са извјесним неповјерењем. Седамдесетогодишњи умировљени прота никада прије није служио у женском манастиру. Бојали смо се да неће моћи да прихвати наше захтјеве у погледу богослужења и да ће покушавати да скрати службе. С правом се могао позивати на своје дугогодишње искуство и физичку слабост. Са друге стране, и отац Момо је сигурно имао своје бојазни. Није му било лако да се на почетку осме деценије свога живота суочи са потпуно новим околностима служења – у манастиру, са младим сестрама. Требало је скрушити се, ослушкивати, прилагођавати се, уклопити се у нову заједницу. Наша страховања су била безразложна, показало се убрзо. Од тренутка када је крочио у наш манастир отац је био тако пажљив и скрушен како се нисмо могле ни у сну надати. Ваљда зато што је и сам имао четири кћери, имао је срце за женску природу и монахиње је прихватио као своју дјецу. Увијек је био њежан, љубазан, одмјерен, и чак спреман да кривицу за неку сломљену чашу или шољу преузме на себе и тако заштити сестру. И када се догађало да буде слаб, чувао је отмјеност и господствено држање. Несугласица је било веома мало и лако смо их превазилазили. Отац Момо је, као и ми, желио истински да служи Богу и ради Њега био спреман да побиједи сваки неспоразум, тренутна нерасположења, па и оно што су године са собом носиле – слабљење тијела. Сјеме које је у срцу имао, љубав према богослужењу, добило је поново у манастиру оно што му је било потребно да оживи, никне, расте и донесе плод. Завољели смо се за тих осамнаест година заједно служећи Господу. Прве године је морало бити најтеже. Тим прије што је већ неколико мјесеци након што је почео код нас да служи наступила Света четрдесетница, а са њом и врло захтјеван богослужбени поредак – смењивале су се Литургије пређеосвећених дарова, Литургија Светог Василија Великог, Литургија Светог Јована Златоустог. Службе су биле дуге и напорне и за млађе свештенослужитеље. Кад се тога сјетимо, стварно је било чудесно како је отац све то изнио. На Велику суботу на Литургији је требало да се прочита 15 паримија. Отац се забринуо да ли ће моћи толико дуго да стоји на дверима, јер је био већ исцрпљен. А ми смо жељели да се служба не скраћује, па је Мати понудила рјешење: „Оче, можете сјести док читамо.“ Отац је забринуто, али одлучно рекао: „Нећу да сједнем. Ако треба, умријећу стојећи на дверима“. Стао је на двери и стрпљиво чекао да се све прочита. И није нам замјерио – заједно смо прославили Васкрс, радосно, као да ништа није било. Али схватили смо да смо претјерали. Заборавили смо његове године и нисмо имали осјећаја и стрпљења. Зато смо касније увијек читали мање паримија. Таква је била прва наша заједничка Велика субота. А послиједње Велике суботе коју је код нас служио, већ са капије је најавио да ћемо тога дана читати све паримије. „Оче, да прочитамо само три, слаби сте“, предложила му је Мати. „Не, читамо све, да се искупим што сте због мене све ове године смањивали број паримија.“ Литургијом Велике суботе увијек просијава радост Васкрсења Христовог, а та је била посебна и због оца Мома, његовог покајања и љубави. Отац је заиста волио молитву и богослужење. Сваког јутра је устајао у 4 сата. Ако је требало да служи Литургију, на вријеме би кренуо пут мјеста гдје је требало да служи. Успут, у колима, пјевао је тропаре и кондаке светитељима. Никада није каснио. Напротив, често је стизао знатно раније, па је чекао у колима, да не омета сестре. Возио је стара, полураспаднута кола, без једног прозора и без гријања. Али то га није спречавало да долази по зими и снијегу. Већ осамдесетогодишњи прота стизао би у манастир скоро укочених, промрзлих руку. Једва би му се некако загријале до краја Литургије. Једном приликом, када је нападао велики снијег, кренуо је да служи у Пиперима. Возио је докле је могао, а онда изишао из аута и почео сам да прти снијег – толико је био срчан и одлучан да стигне на Литургију. Срећом, наишао је џипом неки пријатељ и успјели су да дођу заједно. Када је отац Момо први пут дошао у наш манастир да служи, дјеловао је као један стари, исцрпљени, помало оронули прота. Већ послије неколико литургија, осмијех и ведрина засијали су на његовом лицу и зрачили непрестано све преостало вријеме његовог земаљског живота. Временом смо осјетили како служи све радосније, преданије, како му богослужење постаје насушна потреба. Подмладио се, оживио. Из његових ријечи могли смо да наслутимо да је служење у женским манастирима, које му је Господ повјерио након одласка у пензију, доживљавао као прилику да надокнади оно што је пропустио и искупи се за нешто у чему је гријешио. Знало се да четвртком и недјељом, и на велике празнике, код нас служи отац Момо. Ниједан други свештеник није имао шансе. Једино Владика је могао да служи на дан који је припадао оцу. Кад бисмо му јавиле, правио се да негодује: „Од толиких дана, Владика баш тај дан да дође“. Знале смо да у томе нема ничег недобронамјерног, напротив, био је то израз љубави према служењу Господу и према нама. Догодило се да је скоро мјесец дана узастопце служио сваки дан, у три-четири манастира. Рекао нам је то, свијетла лица, и додао: „Могао бих да служим сваки дан када би ми могло бити“. Разумјеле смо – не би се жалио кад бисмо га могле чешће звати да служи. Литургије које је отац Момо служио биле су лијепе, свијетле. Чак и монаси и монахиње који би се први пут са њим сусрели, били су задивљени са каквом отмјеношћу, побожношћу и усправним ставом тај свештеник служи, с обзиром на његове године. Недостајаће нам нарочито на Богојављење. Ту је службу много волио и са посебним умиљењем и радосним духом служио. Сјетићемо се и ријетких, али бескрајно симпатичних лапсуса које је правио кад му је вид већ био ослабио. Једне Недјеље о блудном сину могли смо да чујемо како блудни син „жељаше напунити трбух свој рачићима које свиње јеђаху“, умјесто „рошчићима“. Вјерници су га много завољели. Мјештани из околине Манастира су почели да упознају новог свештеника и убрзо је постао њихов омиљени прота. Иако је већ био у пензији, звали су га да им освјешта виноград, кућу, имање, да им буде драги гост. И не само они, већ и вјерници из Подгорице који су сваке недјеље долазили на Литургију у Манастир. Све је увесељавао својом духовитошћу, добронамјерношћу, ведрим и дјетињим погледом. Освојио је чак и младе – основци и средњошколци су говорили да отац Момо најљепше служи и да њега највише воле. А за најмлађу дјецу која су долазила на Литургију, он је био једини свештеник кога су познавала, па су мислила да је заиста и једини – када би дошао други свештеник, малишани би помало зачуђено примијетили: „Како се отац Момо нешто промијенио!“ Љубав према Господу свједочио је својом животном радошћу. Волио је живот, људе, природу, земљу, пчеле, сву творевину. До касне старости је радио у башти, обрађивао земљу, косио. Радовао се сваком плоду и првине плодова доносио у манастир. Руке којима је благосиљао вјерни народ радиле су мукотрпно и од земљорадње и сточарства школовале дјецу и обезбиједиле им кров над главом. За жртву коју је принио Богу, Цркви и породици, Господ му је узвратио очинском љубављу и самилошћу. Вријеме које је провео служећи у манастирима и учествујући у новој заједници, која га је топло прихватила, биле су, говорио је, најљепше године његовог живота. Прве године свог служења у нашем манастиру, отац је понекад, страхујући да због физичке слабости неће моћи да издржи дуже службе, у шали говорио да смо служби нешто саме додале. „Е то сте измислиле, то никада није било“, говорио је. А напосљетку је он сам почео да додаје нешто „своје“ службама. Толико их је осјећао, живио њима. Забављало нас је када се молио за „приспали народ“. Једне Литургије умјесто: „Љубимо једни друге…“, зачули смо „Разумимо једни друге да бисмо једнодушно исповиједали“. Појци и вјерни народ су се збунили. Кад смо га питали зашто је измјенио јектенију, одговорио је спремно: „Шта ту има чудно? Па не можемо да волимо једни друге ако не разумијемо једни друге!“. Један догађај можда најјасније казује шта је за оца Мома значило богослужење и колико је волио Господа. Док су се читале благодарне молитве послије Светог причешћа, изашао би испред двери и чекао крај читања, умјесто да, као што је уобичајено, буде у олтару и употријеби Причешће. А послије би се окренуо према сестри која је читала, рекао би јој неку лијепу ријеч, дао благослов и достојанствено ушао у олтар. Због тога смо га послије службе дуже чекали у гостопримници, па је Мати покушала да му укаже да тај излазак пред двери није потребан. Отац је на то радосно рекао: „Хоћу и ја нешто да измислим за свог Господа, који ми је дао снагу да одслужим Литургију и причестим народ. И да се поново осјећам као момак.“ Разумјели смо – био је то само његов, лични принос Богу Живоме. Вјерујемо да је Господ примио овај дар као најљепши цвијет душе оца Мома. Јер сигурно је истина оно што је отац имао обичај да каже: „Воли Бог слугу свог.“ Повезана вест: У манастиру Дајбабе служен четрдесетодневни помен проти Момчилу Раичевићу Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије рекао је СРНИ да радује то што су владика Јоаникије и његови свештеници пуштени из притвора и да се нада да ће у Црној Гори да завлада трајан мир, да се Црква бави пастирским дјелом и бригом о народу, а држава да ради свој посао. "Држава да ради свој посао не улазећи у компетенцију Цркве, не вршећи притисак на Цркву и на слободу њеног живота и деловања – проповеди, учења, литија, кретања...", рекао је владика Фотије, који је објавио и пјему посвећену снази вјере и величини имена владике Јоаникија. Владика зворничко-тузлански сматра неопходним да све све врати у благословено стање и да се из Црне Горе чују ријечи утјехе и мира. "Очекујемо да наши верници могу да иду под Острог и да посећују и друге светиње како су то радили свих претходних година", рекао је владика Фотије. Према његовим ријечима, то би била утјеха и нада и овдје и на свим просторима гдје живе православни Срби. "Надамо се и молимо Богу да тако буде и да сви ми Срби будемо свесни да не можемо живети без своје Цркве и да не можемо бити против своје Цркве, него да будемо сви заједно, јединствени а тако ћемо изнети наш заједнички крст који нам је историја доделила у овом тренутку", рекао је владика зворничко-тузлански Фотије. Он је напоменуо да су владика Јоаникије и никшићки свештеници пуштени из затвора Благословом Божијим и Светога Василија Острошког Чудотворца. Епископ Фотије је изразио наду да ће трајан мир да завлада у Црној Гори, да се Црква бави својим пастирским дјелом и бригом о народу, а да држава ради свој посао не улазећи у компетенцију Цркве, не вршећи притисак на Цркву и на слободу њеног живота и дјеловања – проповиједи, учења, литија, кретања... У Црној Гори су послије прославе Светог Василија Острошког у Никшићу 12. маја ухапшени Његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и осам свештеника никшићког Саборног храма. Пуштени су проишле ноћи из притвора у којем су провели 72 сата. Ухапшени су због литије која је одржана у Никшићу на празник Светог Василија Острошког, на којој се окупило више хиљада грађана. Након хапшења су у више црногорских градова одржани протести током којих је полиција примијенила силу над грађанима. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. „Догодине ће бити тачно 350 година од упокојења Светог Василија Острошког Чудотворца. То треба нарочито да прославимо са великом литијом кроз Никшић. Ове године није могуће као што је било претходних година, али ћемо кроз ове свете службе учинити оно што је најважније. И то је по Божјем промислу, да се, прије свега, саберемо у храм, послије ових мјера. Данас је свечани дан, данас је радост овог града, цијеле Цркве Божје и цијеле православне васељене“. Празник Светог Василија Острошког Чудотворца, заштитника града Никшића, прослављен је, у уторак 12. маја 2020. молитвеним сабрањима у Саборном храму, чија је ово слава. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у никшићком Храму, са почетком у 9 часова, Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и монаштва Епархије. Празник Светог Василија Острошког, који је небески покровитељ Никшића и његових житеља, као и храмовну славу Саборне цркве, ријечима архипастирске бесједе честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Навео је да се, ускоро, навршава 350 година од упокојења Светог Василија Острошког, а његово упокојење било је, по Владикиним ријечима, само прелазак из овог, колебљивог свијета у неколебљиви, и у Царство Божје. „Господ га је због његове вјере, побожности, молитава, због тога што је састрадавао са својим народом и носио његово бреме на својим плећима и сачувао душу народну и вјеру, част и поштење свог напаћеног српског рода, Бог га је зато, као новог апостола Христовог, примио у своје наручје и прославио и показао његове нетрулежне мошти које точе чудесаево, 350 година“, казао је Владика, додајући да је Свети Василије чинио чудеса својим молитвама и за вријеме земаљског живота. На њему се, истакао је Епископ Јоаникије, испунила ријеч Божја: „Видите ова чудеса која ја чиним и ви ћете чинити оваква чудеса и још више много од мене, јер ја идем Оцу својему". „Тајна је у овоме: Јер ја идем Оцу својему. А кад Он послије свог Крста, погребења и смрти, Васкрсли побиједи смрт, а после ниспошље дарове Светог божанског Духа на своје апостоле, они ће тим даровима који се стално умножавају чинити та велика чудеса, којима неће бити броја, а највеће чудо је сама вјера“, нагласио је Владика. Свети Василије Острошки се, по ријечима Његовог Преосвештенства, прочуо по цијелој васељени као апостол Христов нови. „Обдарен многим даровима Светог Духа, прије свега, да укрепљује вјеру својим светим Моштима, да, ко год му приступи са вјером, још више оснажи његову вјеру, још више просвијетли његову душу, да његове молитве прими и узнесе пред Престо Божји, да му дарује с Неба утјеху, радост и снагу душевну. Многи не траже ништа више од тога, а наравно, многима којима је потребно и тјелесно исцјељење је даровао“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки. Догодине ће бити тачно 350 година од упокојења Светог Василија Острошког Чудотворца. То треба нарочито да прославимо са великом литијом кроз Никшић. „Ове године то није могуће као што је било претходних година, али ћемо кроз ове свете службе учинити оно што је најважније. И то је по Божјем промислу, да се, прије свега, саберемо у храм, послије ових мјера. Данас је свечани дан, данас је радост овог града, цијеле Цркве Божје и цијеле православне васељене“. „Нема краја на земаљској кугли гдје није стигао Свети Василије да помогне, утјеши, исцијели. Нијесу његова чудеса везана само за његов свети ћивот и манастир Острог, него он, јер је превазишао границе времена и простора, стиже свуда и даје утјеху, здравље и снагу. Посебно је у ово вријеме, кад има много вируса некаквих. Није најопаснији овај вирус који је прошао, јесте опасан, али има и много других, оних духовних штетних, демонских који су најопаснији, који производе међу браћом мржњу и пакост, помрачују душе, који одвраћају народ од Цркве и Светиње и од Бога, хуле на име Божје и светиње“, указао је Преосвећени владика Јоаникије. Поручио је да смо ми као народ Божји стекли тог имунитета, а Свети Василије нам даје снагу, зато га славимо као великог исцјелитеља. „Њему ни највећи љекари нигдје ни примаћи, наравно, било би хулно упоредити било ког земаљског љекара са Светим Василијем. То знају и добри љекари, посебно зна Црна Гора колика је његова моћ. Нема дома у коме се то не прича. Знају то и они који су, ових дана, легитимисали свакога, по три пута, док дође до манастира Острога, многима су забранили“. „Требали су да имају више осјећања, више разумијевања. Не налазе се у Абисинији, овдје свако зна ко је Свети Василије и више се народ уздао у Светог Василија, него у све љекаре овог свијета. Шта су рекли љекари? Немају лијека, немају вакцине, само изолација. А колико је, тек, људи „страдало“ од тог тог сједења кући, од депресије, од притиска и другога? Ова прича је доста сложена, треба да размишљамо“, рекао је Владика. Бог је, оцијенио је Епископ Јоаникије, заштитио Црну Гору и зато треба да заблагодаримо Богу. „Мјере су, мало, попустиле, па се сабирамо сада у великој љубави, ако Бог да, виђаћемо се и убудуће. Зажељели смо се да се овако саберемо у нашим храмовима. Знамо, колико је сваком вјернику значајно да дође на службу. То се свуда у свијету поштује. Не смије се газити по људској савјести, а нарочито се не смије дирати у вјеру – то је најдубљи живац нашег бића. Ви то добро знате и хвала вам што сте дали својој Цркви, а тиме и сами себи, велику подршку када је вршена она велика неправда, која још траје. Требаће нам снаге још да се изборимо и борићемо се, даће Бог“, поручио је Преосвећени Еписко Јоаникије. Освештан је и преломљен славски колач. Претходно је, са почетком у 7 часова, свету Литургију, у Саборној цркви Светог Василија Острошког, служило свештенство никшићког намјесништва. Сабраним вјерницима данашњи велики празник честитао је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. У оба молитвена сабрања учествовали су вјерници, који су држали дистанцу у складу с одлукама НКТ, које се односе на борбу против корона вируса. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  6. Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима. И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3). Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост? Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење? Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“. И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце. А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“ Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“ Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година. Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“ Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“ Извор: Епархија жичка
  7. Човек је биће радости. Радост није жеља, већ conditio umano који носи божанске карактеристике: да траје вечно и да се никада не исцрпи. Радост се препознаје у вечности и зато губи својство ако је исцрпљена. Човек осећа позив да вечно буде радостан. С. Ц. Луис говори да је радост неутољена жеља која је сама по себи пожељна више него било које задовољство (Surprised by Joy). Поред научних истраживања, многе цивилизације сведоче важност радосних тренутака још у раним периодима живота. Смех и осмех заједно са друштвеним играма, представљају такође неке одлике радости у многим културама. Радост ствара везу међу људима. Није ли довољно да посматрамо бебин осмех који мами обострано задовољство и тако подстиче везу и приврженост? Смех, осмех, раздраганост или задовољство су заиста подржавајући чиниоци односно очигледни исходи радости. Узимајући у обзир све изворе или стумулансе радости који допиру од музике, учења, спорта до добротољубља, радост показује важну улогу као одговор на тугу и у неким случајима одбојност према помену смрти. Крајњи човеков узвик пред неумољивости смрти је покренут жељом за животом. Иако је данашњи појам смрти често одбачен или романтизован, смрт у сваком случају не може да се релативизује. Потребан је начин да се смрт победи и обезбеди квалитетан живот у вечности. Из уопштеног осврта на прилике у којима се радост доживљава, произилазе три везана правца који прожимају антрополошки феномен радости: (a) први се бави питањем смисла живота угроженог смрћу, поривом према вечној стварности и (крајњем) смислу човековог лика (личности), (б) други је (животни) покрет према заједница са Васкрслим Христом као већ дат одговор на питање људског смисла и циља, (в) трећи описује радост као исход тог достигнућа. Тешко је заиста говорити о појму живота који је инфициран смрћу. Какав је уосталом и најлепши живот ако се завршава смрћу? Човек се вреднује према највећем проблему. Тражећи решење за највећи проблем, увиђамо тежину човекове муке. Највећи проблем обично потпуно обузима човека. Све вредности и промашаји сливају се у тој највећој муци која нагриза читавог човека, видљиве и невидљиве факултете његовог бића. Сагледавајући напор који човек улаже да победи смрт, постаје очигледно колико је смрт највећи проблем. У тражењу одговора, проблем је пренет на богове као суштински проблем божанства. Условљавајући и вреднујући богове према овоме, човек увиђа пресудну одговорност да изабере правог бога. Само онај бог који надмудри смрт и претворити је у радост јесте прави бог. Избор, пре свега слобода живљења за правог бога, тј. Христа и последично заједница са Христом, представља несакривени прогрес истинског живота. Прави прогрес открива се у ономе што побеђује смрт. Сваки други покрет, радња или стање које не гарантују бесмртност човеку није ништа друго до фатални регрес човека. Истинско мерило хришћанства је Богочовечанско општење или заједница које се доживљава у Причешћу. То је најприснија благовест човечанства. Без заједничења односно тајанственог јединства са Васкрслим Христом, људска одисеја ослобађања од смрти кроз фригидну науку може се описати као горковест. Избор за Христа је васпостављање истинског човека, онаквог какав је саздан — да живи вечно и да буде радостан у вечности. Тај избор је живи догађај у Евхаристији као доживљај покрета из небића ка Свебићу — ό έσχατος Αδάμ. Овај избор је онотолошког више него етичког својства истинског прогреса: човек превазилази своје не-биће кроз уподобљавање правом човеку Христу и у вечној заједници са Христом. Радост је исход сусрета са Христом, јер Христос јесте радост. Тај сусрет догађа се у Евхаристији, где на светотајински начин у облику хлеба и вина човек прима и улази у Радост. Ипак, исход заједнице са Христом није само победа смрти и вечни живот. То је само квантитативно антрополошко својство. Заједница са Радошћу повлачи један вечно занимљиви живот са Богом у категорији квалитета. Какав је живот вечни ако је без живота са Христом, без Радости? У ове дане поста, Црква позива све верне и читаву васељену да препозна истински прогрес у Богочовеку Христу. Радост је оличена у Оваплоћењу, односно у Васкрсењу Христовом. Радост се открива као догађај, тј. покрет ка Христу, и као стање, тј. доживљај тог сусрета у Евхаристији. Радост је увек жива прилика да се човек са-оваплоти у Христу кроз Причешће да би са-васкрсао са Христом у вечности. Ђакон др Ђорђе Петровић, Жички благовесник, април-јун 2020. Извор: Епархија жичка
  8. Поводом празника Живоносни Источник или Источни (Свијетли) петак, 24. априла 2020. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Самограду, на темељима храма из времена цара Јустинијана. Преосвећени Епископ је казао да када славимо Христову побједу над смрћу и ми учествујемо у Његовој побједи, у Његовој слави, слави Његовог Васкрсења. „Зато је наша радост превелика, јер нам Господ Исус Христос својим крстом, својом смрћу и својим Васкрсењем донесе нови живот, а што је најважније донесе нам побједу над смрћу. Он је Првенац из мртвих, за Њега се везују сви они који вјерују, а сви ми који у Њега вјерујемо, идући за Њим правимо велику војску хришћанску, побједоносну. Ако је Он Првенац из мртвих, а ми идемо за Њим, то значи да и ми, славећи Васкрсење, већ, овдје предокушамо побједу над смрћу“, рекао је Владика Јоаникије. Црква Божја, навео је он, устројила је да овај петак буде посвећен Богородици. „Славећи Васкрсење Њеног сина, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа немогуће је да и Њу не призивамо у помоћ и да је не славимо. Овај празник је назван Богородица Живоносни Источник, а устројен је ради велике љубави према Пресветој Богородици, јер нам преко Ње дође спасење овог свијета“, истакао је Његово Преосвештенство. Подсјетио је да су темељи храма Живоносног Источника на којима је данас, у Самограду, служена света Литургија, баш, из оних времена, јер је подигнут у 6. вијеку, када је устројен овај празник Богородице Живоносног Источника. „Када смо нашли ове свете темеље, када су их археолози открили, размишљали смо коме да учинимо посвету храма. Давно је разрушен, мало је сачуваних историјских података о њему. Не знамо коме је био посвећен. Посветили смо га Васкрсењу Христовом и Богородици Живоносном Источнику и зато овдје служимо на Источни петак, славећи Васкрсење Христово и уједно прослављајући Пресвету Богородицу, учествујући у слави Васкрсења и осјећајући превелику милост и заступништво Пресвете Богородице. Нека је Она свима на помоћи, посебно овој светој обитељи“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  9. У Саборном храму Светог оца Николаја Чудотворца у Карловцу на празник Васкрсења Христовог Светом архијерејском литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим. Саслуживало је свештенство Саборног храма: архијерејски намесник карловачки протопрезвитер-ставорфор Радослав Анђелић, старешина храма протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Будимир Кокотовић. Васкршњу посланицу Архиепископа Пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше Свете Цркве, прочитао је протопрезвитер-ставрофор Радослав Анђелић. После Свете Литургије епископ Герасим благословио је сир и јаја – символ Васкрсења, некон чега је честитао највећи хришћански празник, зажељевши свако добро од Васкрслог Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Извор: Епархија горњокарловачка
  10. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Хришћани широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије. *Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус? Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. *Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама? Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Богу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење. *По хришћанском cxватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији? Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу. *Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове? Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх. *Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења? Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији. *У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери? Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. *Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи? Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога. *Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…? У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку. *Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова? Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање. *Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота? Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима. *Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења? Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа. *Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење? Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења. *У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом? Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  11. О велика и најсветија Пасхо, Христе! О мудрости, и Логосе Божји, и сило! Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога! (из девете песме Пасхалног канона) Пре него што се било ко од нас усуди да изговори неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје услед сазнања да ниједна људска реч није кадра да у потпуности искаже суштину и сверадосни и спасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. Свети Григорије Богослов у својој беседи на Пасху богомудро поручује да је Пасха - Царица дана, Празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и Господње празнике! Ове речи потврђују веру хришћанâ да Васкрсење Христово заиста јесте Празник над празницима, и славље над слављима, како у богослужбеном животу Цркве, тако и у животима свих хришћана који исповедају радост васкрсења, јер Васкрсење Христово ваистину постаде основ наше вере. О томе нам говори свети aпостол Павле: „А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, а празна и вера ваша“ (1.Кор 15, 13-14). Наша вера и васцело наше постојање је утемељено на васкрсној радости, и васкрсно-непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади, да ће Господ и нас васкрснути и саваскрнути у незалазном дану Царства Свога. Васкрсење Христово је радост која нам није дарована од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ту радост нико неће узети од њих (в. Јн 16,22). Својим славним Васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (в. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрлиˮ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (в. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (в. 1. Јн 1,7); радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо, руковођени Духом Светим, „у радост Господара својегаˮ (Мт 25,21). Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (в. Јн 5,24), и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (в. Мт 28,20). Значај и торжество Пасхе, и пасхалне радости наше у Васкрслом Господу, најочигледнији су у богослужењу Велике суботе. Литургију Светог Василија Великог, коју служимо у тај дан, савршавамо заједно с вечерњим богослужењем на којем се већ поју васкрсне стихире, заједно са стихирама Триода, и тако се најављује Христово славно Васкрсење. Свештенослужитељи почињу службу у тамним одеждама, а када, уместо уобичајеног алилуја, почне да се поји велики прокимен - Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима, - свештенолужитељи у олтару са себе скидају тамне одежде и облаче свечане, беле одежде. Часну трпезу и сав храм такође „облачеˮ у бело, преднаговештавајући Васкрсење Христово. О овом богослужбеном моменту васкрснога карактера уважени професор литургичког богословља Дмитријевски говори: „Стих, –Васкрсни Боже суди земљи,- почиње да поје презвитер у олтару када почињу да звоне сва звона. Презвитер у руци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима које баца по целом храму узвикујући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! На шта народ одговара: ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! (А. А. Дмитријевски, „Спознајући Тајну Крста и Васкрсења Господњегˮ, Крагујевац, 2014. стр. 87-88)! Богослужбене напомене указују да ове ноћи, после Литургије, хришћани вековима молитвом и бдењем дочекују Празник над празницима. Молитвено бдење је пропраћено читањем из књиге „Дела апостолскаˮ, јер нам тај новозаветни спис на најбољи начин сведочи о Васкрсењу Христовом. У наставку се богослужи полуноћница на којој се поје канон Велике суботе, а плаштаница се уноси у олтар и полаже се на Часну трпезу, на којој остаје до оданија Пасхе. Непосредно пред почетак пасхалног јутрења, епископ (или началствујући презвитер), обучен у потпуно одјејаније, најпре са централног кандила на Часној трпези пали свећу, а потом излази кроз царске двери уз појање стиха - Приђите примите светлост, од Незалазне светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих. Тада сав народ прилази и пали своје свеће, примајући тако незалазну светлост. Када је реч о овом чину примања светлости, потребно је нагласити да ова светлост представља исту ону благодатну светлост коју примамо у Јерусалиму. Сваки храм на пасхалном јутрењу постаје Јерусалим, и свако од нас примивши светлост, прима истинску и незалазну светлост од Васкрслога Господа. Када сав народ прими светлост, у литији се чини трократни опход око храма, уз појање дивне химне - Васкрсење Твоје Христе Спасе, ангели поју на небесима, и нас на земљи удостоји да те чистим срцем славимо. Поједини богослужбени устави не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и стајање пред затвореним храмовним вратима одакле предстојатељ почиње пасхално јутрење. Богослужбена пракса православне Јеладе, која се усталила и код нас, подразумева читање Еванђеља пред почетак пасхалног јутрења, и речју Господњом бива нам саопштена вест о Васкрсењу. Литијским опходом и слушањем речи Божје испред затворених храмовних врата, символишемо жене мироносице које су с великом радошћу примиле и благовестиле вест о Христовом Васкрсењу. Отварање храмовних врата прасликује камен који је одваљен од гроба Господњег, после чега сви улазимо у храм уз појање тропара Пасхе. Ђакон са амвона произноси Велику јектенију, после које се поје, испуњен надземаљског одушевљења, пасхални канон преподобног Јована Дамаскина. То је један од најлепших канона православног богослужења, образац и врхунац савршенства пасхалних песама. На почетку сваког ирмоса презвитер кади цео храм, а после сваке песме изговара мала јектенија, с припадајућим јој возгласима. Бескрајним понављањем богонадахнутих речи пасхалног канона, богослужбени поредак нас поучава и позива на делатну, дубоку и разбориту васкрсну радост. После канона се поје ексапостилар - Телом уснувши, недељне стихире на хвалите, као и стихире Пасхе – Пасха свештена данас нам се показа. Чувена беседа Светог Јована Златоуста, изговорена на Пасху, – „Ако је неко благочестив и богољубив…ˮ, изговара се на Пасху. У тој беседи, на основу приче о делатницима у винограду (в. Мт. 20, 1–16), сви – они који су радили од првог часа и они који су дошли у једанаести час, они који јесу и они који нису постили – бивају позивани да се насладе пасхалном радошћу, да уђу у радост Господа свога. То је разлог што целе Светле Седмице богослужење бива у потпуности исто као на сâм дан Празника, указујући тако на победоносни и спасоносни значај Васкрсења Господњег, и нашег богослужбеног учествовања у њему. Као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били учесници и сапуници на путу страдања, тако сада, обасјани пасхалном светлошћу, богослужбено постајемо учесници радости над радостима, предокушавајући радост невечерњег дана Царства небеског. Катихета Бранислав Илић *Објављено у мартовско-априлском 372. броју Православног мисионара (стр. 16-18) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј дао је традиционални Васкршњи интервју Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Са првојерархом Српске Цркве разговарала је Мира Лолић-Мочевић, в.д. уредника Телевизије Храм.
  13. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима Хришћани широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије. Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус? Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама? Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Бо гу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење. По хришћанском схватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији? Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу. Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове? Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх. Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења? Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији. У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери? Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи? Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога. Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…? У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку. Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова? Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање. Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота? Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима. Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења? Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа. Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење? Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења. У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом? Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује. Рада КОМАЗЕЦ ПОСЛЕ СТРАДАЊА, ДОЛАЗИ РАДОСТ ЖИВЉЕЊА У ХРИСТУ – Јединство JEDINSTVO.RS
  14. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је данас, 7. марта, у Теодорову суботу са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето причешће. У прву суботу Свете четрдесетнице наша Црква молитвено прославља догађај који се десио са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се хришћани оскрнавили, Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекавши му да народу нареди да једе кувану (варену) пшеницу. У спомен на овај догађај, у петак после Пређеосвећене литургије пјева се молебни Канон Св. великомученику Теодору, који је написао преподобни Јован Дамаскин. Прва субота Васкршњег поста у Јерусалиму била је посвећена Св. Теодору већ у VII вијеку, а Канон Св. Теодора који се поје у суботу на јутрењу написао је у XI вијеку Митрополит Јован Евхаитски. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У току вечерње са петохљебницом коју је у манастиру Бешка служио Епископ рашко-призренски г. Теодосије, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије замонашио је искушеницу ове обитељи давши јој монашко име Теодула, а расофорну монахињу Симеону у малу схиму. Такође је миропомазао слушкињу Божју Јелену. Звучни запис беседе „Бог је удостојио наше сестре Симеону и Теодулу да приме анђелски лик у овој светињи која вјековима служи Господу и која се поново обнавља и у њој се обнављају душе свјетлошћу Божанске истине, правде, љубави и вјечнога и непролазнога живота“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је то велики Божји дар за сестринство, за светињу на Бешки и за све нас. „Мудре дјеве Христове су се родиле ове свете ноћи и присајединиле се живоме и вјечноме Господу“, рекао је Митрополит Амфилохије. Монашењу је присуствовао и Епископ Каракаса и Јужне Америке РЗЦ г. Јован, као и свештеномонаштво и свештенство с Косова и Метохије и из Црне Горе и Хрватске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. На дан 22.јан/4. фебруара 2020. године у Манастиру Вазнесењу у Овчарско-кабларској клисури сабрала се пуноћа Цркве да прослави Божијег угодника Светог апостола Тимотеја, ученика Светог апостола Павла, молитвеног заступника игумана Манастира Вазнесења архиманрдита Тимотеја, по коме је на монашком постригу добио име. Службом Благодарења – Светом Евхаристијом, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење архимандрита Серафима, игумана Манастира Суково, јеромонаха Илариона, сабрата Манастира Преображења, свештеника Милоша Костића из Крушевца и Игора Аризановића из Лесковца, као и протођакона Александра Грујовића. Том приликом, Епископ Јустин замонашио је у чин Мале схиме брата Предрага Станковића, искушеника овога манастира, давши му монашко име Кипријан. Поучавајући верни народ после прочитаног одељка из Јеванђеља, Епископ Јустин је, честитајући имендан архимандриту Тимотеју, подсетио све на то како је и чиме је Господ призвао и уловио своје ученике и читаву васељену. Он то није учинио силом или неким декретом или упутствима и правилима. Није им обећавао почасти у овоме свету, није им рекао да ће бити велики и силни, него им је рекао: Ја вас шаљем као овце међу вукове. Али Он је собом донео љубав, кротост, смирење и благост и они пођоше за Њим. Осврнувши су у беседи на још један догађај који се данас збио у Цркви Божијој, на примање монашког пострига, подсетио је све верне да је монаштво изникло из Цркве. Монах је молитвеник за читав свет, моли се да цео свет прими Духа Светог. После заамвоне молитве Епископ је благосиљао славско кољиво у част и спомен Светог апостола Тимотеја. Извор: Епархија жичка
  17. Са благословом Његовог всокопреосвештенства Архепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г.. Амфилохија у навечерје празника преподобног Макарија великог, у петак 31. децембра, у манстиру Савина у Херцег Новом, у току свечаног празничног бденија замонашен је искушеник ове свете обитељи Иво Радуловић који је на монашењу добио име Марко, по Светом Марку Ефеском. Звучни запис беседе Свечано бденије у славу преподобног Макарија Великог, небеског понровитеља Савинског игумана Макарија, и монашење служили су петорица игумана: Светих врача у Зочишту архимандрит Стефан, Светих архангела у Призрену архимандрит Михаило, манастира Заграђе архимандрит Лазар, манастира Подмаине јеромонах Рафаило и домаћин савински игуман Макарије. У Светом богослужењу молитвено је учестовало монаштво, свештенство и велики број верног народа. Ријечима поуке новопостеженом монаху Марку и окупљенима обратио се архмандрит Стефан (Миленковић). Ово је прво монашење у манастиру Савина након 12 година. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем.
  19. У четвртак 2. јануара, у Петропавловом Манастиру је Св. Архијерејском Литургијом, свечано и у духу живе и делатне хришћанске саборности, прослављен празник Св. свештеномученика Игњатија Антиохијског. Сабравши се око овог ранохришћанског светитеља-мученика (неки као око своје Крсне славе, неки као око небеског заштитника чије име носе, али сви као око незастаривог и увек надахњујућег сведока и исповедника вере коју живимо), предвођени својим оцем и Архијерејем Димитријем а уз саслуживање данашњег свечара Владике Григорија, Владике Атанасија, бројних свештеника и свештеномонаха наше и суседних епархија и молитвено учешће многобројне деце, верника, монаха и монахиња, птица, цвећа и богоданог јануарског сунца, на најлепши и најаутентичнији начин – благодарећи Господу у Светој Евхаристији на свим Његовим даровима, просећи помоћ у страдањима и невољама кроз која као Црква Његова пролазимо и радујући се једни другима у љубави – на најлепши начин смо отворили круг божићних празника. Након Свете Литургије, радост и заједничарење настављени су у манастирској гостопримници, уз трпезу љубави и речи искреног благодарења. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  20. Текст - Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански Г. Фотије Музика и вокал - протођакон Богдан Стјепановић Аранжман, студио, микс, мастеринг и музика - Срђан Бојић, Бијељина Пратећи вокали - Ирина и Христина Петровић, Срђан и Горан Бојић Хор - Дјечији хор цркве Светог Ђорђа (Бијељина) Диригент - мр Биљана Јефимић Жичани инструменти - Аднан Хаџикадунић Дувачки инструменти - Ђорђе Вујичић Спот припремили: Мира Лолић Мочевић и Ведран Марић (РТРС) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  21. У Недјељу 27. по Педесетници, у трећу недјељу пред Божић - на Детињце 22. децембра, 2019. године, одслужена је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, коју је служио Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић). Владици Атанасију саслуживали су овом приликом Архимандрит Данило Трпчевски игуман свете лавре манастира светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици, протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води црквени музичар, појац и диригент Марија Јовићевић. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан и празник детињаца, надахнутим пастирским словом обратио се преосвећени Владика г. Атанасије. Преосвећени владика Атанасије је током свог архипастирског обраћања вјерном народу говорио о призвању човјека и његовог назначења у овоме животу, будући да је сваки човјек бескрајно вриједна и непоновљива личност, а која исписује по његовим ријечима ново Јеванђеље, својим дјелима и својим животом. Почетни дио свог обраћања Владика Атанасије је говорио о вјечном Јеванђељу, као вјечној благовијести, односно о Господу Исусу Христу Сину Божијем: ,,Јеванђеље је књига вечнога живота и свака реч Јеванђеља је реч вечнога живота, видео је и Свети Јован Богослов у Откривењу, на острву Патмосу како Ангео носи вечно Јеванђеље - вечно Јеванђеље то је сам Син Божији, Он је вечна благовест, радосна вест, спасоносна вест Бога Оца - роду људскоме. Кажу свети оци да је Јеванђеље благовест Божија људима кроз Сина оваплоћенога који онима који му верују даје вечни и бесконачни живот. Христос је вечно Јеванђеље, Христос је вечни живот." ,,Наша вера драга браћо и сестре јесте хришћанска - христовска, христоносна. А није довољна само религиозност, будући да свако људско биће има једну урођену религиозност. Мудри историчар нашег времена, рекао је: ,,Није човек само Homo sapiens - разуман, није Homo Faber - радник, него је и homo religiosus - религиозно је биће човек зато што је боголико и богочежњиво, Богу устремњено и чезне Христу. Зато је сваки човек благовесник, зато је сваки човек мало Јеванђеље." - нагласио је он. У даљем наставку Преосвећени Владика г. Атанасије је говорио о Христовом спасењу и људском у Њему усиновљењу Богу Оцу, подвлачећи притом да су зато светитељи важни будући да су свеитељу оприсутњење благодати Божије: ,,Кад је Свети Јован Богослов завршио своје јеванђеље каже: ,,Има и много шта другог што учини Исус које кад би се редом пописало ни у сами свет мислим не би стале написане књиге." Свети отац Јустин Ћелијски, богоугодник нашег времена, веома мудар богослов рекао је: ,,Шта је то? Како то? Како не би стало у све књиге? А у ствари то што не би стало, то су људи, као нова жива Јеванђеља. Свако од нас продужава Јеванђеље и свако од нас је јеванђелиста, благовести Христово име, Христово спасење и наше вечно у Њему усиновљење Богу Оцу. Зато су светитељи тако важни, зато су они оприсутњење благодати Божије." Пресовећени Владика г. Атанасије се осврнуо и на празник Свете Ане, мајке Пресвете Владичице Богородице: ,,Данас је празник Свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Она је данас на овај дан зачела, а била је претходно дуго година нероткиња. Али је Бог благословио да на овај дан зачне Пресвету девојчицу Марију која ће постати Богородица и тачно је од данас до рођења Пресвете Богородице у септембру - 9 мјесеци. Данас је Ана Света зачела и зато се данас прославља њено зачеће. Прославља се јер је зачела то свето биће, ону која је оправдала и васпоставила нашу праматер Еву." ,,Нека је срећан празник свим мајкама, али Вас молим мајке, учите децу страху Божијем. Није добро да све попуштате деци тобож из љубави према њима. Каже премудри Соломон: ,,Ко штеди прут, тај мрзи своје дете!" Не кажем да децу треба тући прутом, али, треба им показати да не могу све да раде, показати им да њихова воља још није искусна воља да знају шта треба да бирају. Зато учите децу страху Божијем, као што праве мајке и уче." - закључио је Епископ Атанасије. На самом крају свог архипастирског обраћања Владика Атанасије је указао да Бог није страх, већ да је Бог радост и спасење: ,,Безбожници, комунисти, марксисти и ко још све не, говорили су да је страх произвео веру, па је и један наш писац, комуниста, а сматрају га великим рекао: ,,Па свака вера је страх!' А ја му кажем, Ваша вера је страх јер имате лажног Бога! Зато се бојите, а мени мој Бог није страх, него је радост и спасење. Човек је одговоран, носи одговорност какав свет бира, каквог Бога бира, какву мисао и какву идеологију - човек је одговоран за оно што бира. Зато смо ми хришћани изабрани, али смо и изабрали јединог живог и истинитог Бога." - закључио је Преосвећени Епископ г. Атанасије. Након одслужене Архијерејске Литургије евхаристијско заједничарење настављено је у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења гдје су дјеца полазници Школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења заједно са својим вјероучитељима припремила богат програм поводом празника Детињаца. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  22. Као што је цио човјеков живот пропутовање, тако је и пост веома важан дио тог пута који својим квалитетом, садржајем, особеношћу осмишљава животни пут сваког човјека. Зашто је то тако? На првом мјесту због тога што је пост Божанска установа, утемељен на Божијем благослову, а не на људској мудрости. Тако се пост открива као Божија заповијест и путоказ без кога хришћани не могу сигурно и безбједно путовати. Отуда је вријеме поста вријеме духовне радости, вријеме у којем нам човјекољубиви Бог даје нову шансу да интензивније проникнемо у вјечну истину да „не живи човјек само о хлебу, него о свакој ријечи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4. 4.). Пост нам открива да је човјек „душа жива“, саздан, не само од тијела – видљиве материје, него и од оног унутарњег, невидљивог – духовног. Као што тијело треба хранити тако и душа човјекова вапије за својом храном. Пост је прилика да се истински и на прави начин хранимо и тјелесно и духовно. Сваки пут када уронимо у тајну поста, Црква Православна нам саопштава да нас очекује нешто јако велико и важно, како за нас појединачно, тако и за свеукупно човјечанство. Налазимо се на 40 дана од празновања најзначајнијег догађаја, који је историју рода људскога подијелио на Старо и Ново, а то је Рођење Хистово – Бог постаје човјек. Онај кога су пророци најављили, народи ишчекивали, мудраци даривали постаје дио нас. Догађај који уноси радост, наду, љубав, јер је са нама Бог – Емануил. Црква Христова, не само да чува спомен на овај догађај, већ га благодаћу Духа Светога и оприсутњује, и сваке године радујући се увијек изнова кличе и пјева „Дјева данас Превечнога рађа…“. Ова реалност Цркве да је она у исто вријеме и сјећање, спомињање (αναμνησις) и оприсутњавање (αναπαραστημη- поново сам са вам) догађаја и личности открива нам какав је смисао и значај поста. Пост је дакле припрема за учествовање у том догађају. Зато нас Црква призива да се духовно и тјелесно вјежбамо и учимо како треба дочекати овај велики празник. Призвани смо да наша тијела постану пећина у коју ће Син Човјечији имати гдје главу склонити, да наша срца буду јасле у којима ће богомладенац бити повијен, а наше душе пуне смирења и врлина којима ћемо гријати ово најљепше од свих синова људских. Наш начин живота треба да буде свет и непорочан, пун благодати и истине, богољубља и човјекољубља, једном ријечју христоподобан (χριστοειδης). Христос је принио себе без остатка, па смо и ми призвани, да по угледу на Њега, сами себе, једни друге и сав живот свој принесемо. Пост је идеално вријеме за то и такво себеприношење. Примајући те дарове, постајући их свјестан, човјеку не преостаје ништа друго него да непрекидно благодари на изобиљу дарова и благослова Господњих. Пост је такође израз благодарења и као такав нераскидив је са Литургијом – Евхаристијом, која је врхунац благодарења „због свега и за све“. Пост који не води и не уводи Литургију је промашај главног циља – загрљаја Бога и човјека – Светог Причешћа. У Причешћу ми видимо Бога – Свјетлост Истиниту и примамо Духа Небеског, а пост је благодатно средство које нам у томе помаже и на то нас подстиче. Дакле, пост је прилика да и ми узвикнемо са Светим Апостолима и женама Мироносицама: Видјесмо Господа! Нека је свима који се одваже на ово духовно путовање срећан и благословен предстојећи Божићни пост и да буде украшен многим духовним даровима. протопрезвитер Никола Пејовић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. На празник Светог Климента Римског, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Светог архангела Гаврила у Драгаљевцу. На светој Литургији у братској љубави саслуживали су протојереј-ставрофор Ђорђе Симеуновић, архијерејски намесник угљевичко-јањски протојереј Александар Тешић, јереј Немања Ерак и архимандрит Лука, игуман манастира Карна код Сребренице. Током свете Литургије Владика је рукоположио вероучитеља Небојшу Ерака у чин ђакона. -Велика је радост данас за Цркву јер је смо добили још једног сабрата и саборца који ће заједно са осталим клиром служити у олтару и ширити Реч Господњу, поручио је владика Фотије. Пошто је подељена нафора, игуманија Теодора са сестринством је припремила трпезу љубави у манастирској трпезарији. Игуманија је изразила велику захвалност Преосвећеном Владици што је посетио манастир Светог архангела Гаврила у Драгаљевцу и члановима византијског хора „Роман Мелод“ из Брчког који је својим благољепним појањем учини богослужење лепшим и торжественијим. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...