Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'радост'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 45 results

  1. На дан храмовне славе – Ваведења, ова Света обитељ, настојатељница манастира мати Ангелина са својим сестринством, јереј Радоња Мирковић који служи при Манастиру Ваведењу, заједно са верним народом и свим добротворима који заједно чине Христову заједницу, имали су велику радост јер је торжественом Светом Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење Архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, јеромонаха Илариона из Манастира Преображења Господњег у Овчар Бањи, Архијерејског намесника љубићког јереја Николе Вучетића, старешине Храма Светог Саве у Краљеву протојереја Радоје Санда, пароха успењског у Чачку јереја Радоње Мирковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона чачанског Немање Тимотијевића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету Литургију је додатно улепшало умилно појање монахиња овчарско-кабларских манастира и протопсалта Ивана Трајковића са свештенством и теолозима чачанског краја. Велики број православних хришћана из околних места у долини Западног поморавља су дошли по благослов Епископа Јустина, наследника трона Светог Саве, и да заједно узму учешће у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. То такође сведочи да се велики број верника Божићним постом и молитвом спрема за дочек радосног празника Ваведења, а потом и Божића за који нас и припрема овај велики празник када је Богомајка дошла у Јерусалимски храм. После прочитаног Јеванђеља, Епископ жички Г. Јустин се надахнутом беседом обратио свом свештенству, монаштву и верном народу. Епископ је истакао да је ово велики празник и радост, јер славимо Пресвету Богородицу која је у себе сместила Несместивога Богочовека и слободном вољом прихватила да роди Спаситеља људи и целога света. Бездетни родитељи Јоаким и Ана су молили Господа да им подари дете. Плод њихове вере и љубави је Богородица од које су се већ у трећој години телесно одвојили и одвели је у храм где је првосвештеник поставља у Светињу над Светињама да се испуне речи пророка да ће она бити већа од небеса, часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Образована је да Њено тело буде храм живога Бога. Она је у храму учена девет година, вођена архангелом Гаврилом, који ће јој потом јавити радосну вест да ће родити нашег Спаситеља. Њеним речима: „Нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1, 38) успоставља се спасење и Нови Савез између Бога и људи без ког се не би могли спасити јер је Стари Савез прекинут грехом људи. Било је потребно да Богочовек искупи људски род да би се спасили, а преко нас и сва природа. Наш Архипастир је нагласио да само у заједници са вечним Богом нисмо пролазни, имамо вечно постојање и предодређени смо за вечни живот. Господ не влада над нама, већ нас призива „Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и иде за мном“ (Мт 16, 24; Мк 8, 34; Лк 9, 23). А за Њим можемо ићи једино у храму Христовом где добијамо Његово Тело и Крв. Ту почињемо да мислимо Умом Христовим и да живимо Животом Његовим. Господ жели да се овај свет преобрази и постане део раја, да га човек принесе Богу, а то је наше призвање. Пресвета Богородица, апостоли и светитељи треба да буду наши учитељи који ће да нас уче како да идемо Христовим стопама „да се светли светлост наша пред људима да виде добра дела наша и прославе Оца нашега на небесима“ (Мт 5, 16). Након заамвоне молитве Преосвештени Епископ је пререзао славски колач, а после Свете Литургије наш Владика је још једном благословио све присутне, пожелео срећну славу и да Пресвета Богородица умоли Господа да свима који су дошли у ову Свету обитељ суди по милости својој. После Свете Евхаристије настављено је празнично славље на трпези љубави, на којој се присутнима обратио јереј Радоња Мирковић, који служи при Манастиру Ваведењу. Он се захвалио Епископу на труду и љубави коју показује према верном народу, монаштву и свештенству. Извор: Епархија жичка
  2. ризница богословља

    Велика духовна радост у Нишкој Бањи

    У недељу 26. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог пророка Илије у Нишкој Бањи. Саслуживали су протојереји-ставрофори Новица Митровић, Добривоје Митровић и Милан Николић, протојереји Саво Крчо и Димитрије Петровић, јереји Бобан Миловановић, Владица Јовић, Љубиша Костић, Милан Крстић и Игор Аризановић, ђакони Далибор Јовановић и Ђорђе Филиповић и јерођакон Нектарије (Ђурић). Преосвећени владика је у току службе, у чин презвитера рукоположио ђакона Далибора Јовановића из Лесковца. По завршетку Свете Литургије, освећени су темељи новог парохијског дома у Нишкој Бањи. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Епархија нишка
  3. Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је вечерас, 4. новембра предавање на тему „Православље вјера радости и радост вјере“ у Саборном храму Христовог Васкрсења. Прота Милош Весин је борави у вишедневној посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској, а долази нам из Сједињених Америчких Држава – парох је јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Звучни запис предавања Долазак проте Милоша побудило је велико интересовање вјернога народа у главном граду Црне Горе. Жељни топлог, богонадахнутог пастирског слова, по којем је препознатљив отац Милош Весин, у крипти Саборног храма сабрало се пуно вјерног народа који је са посебном пажњом пратио протино излагање. У уводном слову, вјероучитељ Павле Божовић, пожелио је добродошлицу свима сабранима. Након што је представио и најавио часног госта, Божовић је захвалио проти Милошу на доласку и благослову који нам доноси. Протојереј-ставрофор Милош Весин у поздравном слову своје бесједе, посебно је захвалио на позиву и на топлом дочеку у Подгорици праћеним громким аплаузом, какав, како напомиње – никад није доживио на својим предавањима. Посебно се захвалио цијелом свештеном братству Саборног храма, као и свом вјерном сабраном народу. У свом излагању напоменуо је да је радост суштински извор православне духовности. Отац Милош је нагласио да радости не бива без љубави и обрнуто, те да обоје рађају и дају слободу. “Неопходно је подсјећање на радост као извор православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је – Христос Васкрсе, радости моја. Тамо гдје је радост, тамо је и љубав, а гдје су и радост и љубав, ту је онда и слобода“ – навео је између осталог протојереј-ставрофор др Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је вечерас, 4. новембра предавање на тему „Православље вјера радости и радост вјере“ у Саборном храму Христовог Васкрсења. Прота Милош Весин је борави у вишедневној посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској, а долази нам из Сједињених Америчких Држава – парох је јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Звучни запис предавања Долазак проте Милоша побудило је велико интересовање вјернога народа у главном граду Црне Горе. Жељни топлог, богонадахнутог пастирског слова, по којем је препознатљив отац Милош Весин, у крипти Саборног храма сабрало се пуно вјерног народа који је са посебном пажњом пратио протино излагање. У уводном слову, вјероучитељ Павле Божовић, пожелио је добродошлицу свима сабранима. Након што је представио и најавио часног госта, Божовић је захвалио проти Милошу на доласку и благослову који нам доноси. Протојереј-ставрофор Милош Весин у поздравном слову своје бесједе, посебно је захвалио на позиву и на топлом дочеку у Подгорици праћеним громким аплаузом, какав, како напомиње – никад није доживио на својим предавањима. Посебно се захвалио цијелом свештеном братству Саборног храма, као и свом вјерном сабраном народу. У свом излагању напоменуо је да је радост суштински извор православне духовности. Отац Милош је нагласио да радости не бива без љубави и обрнуто, те да обоје рађају и дају слободу. “Неопходно је подсјећање на радост као извор православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је – Христос Васкрсе, радости моја. Тамо гдје је радост, тамо је и љубав, а гдје су и радост и љубав, ту је онда и слобода“ – навео је између осталог протојереј-ставрофор др Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. ризница богословља

    Крушевац: Литургијска радост у цркви Лазарици

    На дан када Црква слави Свету Пелагију, 21. октобра 2018. године, Преосвећени Епископ крушевачки г. Давид служио је свету Литургију у цркви Лазарици. Том приликом, по датом отпусту, Владика је уручио високо одликовање Српске Православне Цркве орден Светог Саве другог степена г. Миодрагу Шљивићу, дугогодишњем председнику Црквене општине лазаричке, који се потрудио да, на себи својствен начин, помогне обнову и уређење цркве Лазарице и других храмова Епархије крушевачке, а и шире. Извор: Српска Православна Црква
  6. На дан када Црква слави Свету Пелагију, 21. октобра 2018. године, Преосвећени Епископ крушевачки г. Давид служио је свету Литургију у цркви Лазарици. Том приликом, по датом отпусту, Владика је уручио високо одликовање Српске Православне Цркве орден Светог Саве другог степена г. Миодрагу Шљивићу, дугогодишњем председнику Црквене општине лазаричке, који се потрудио да, на себи својствен начин, помогне обнову и уређење цркве Лазарице и других храмова Епархије крушевачке, а и шире. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. ризница богословља

    Духовна радост у манастиру Косијерево

    Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, а у молитвеном сабрању учествовали су и бројни вјерници. Прије богослужења Владика је у првине монашког образа обукао искушеника косијеревске обитељи брата Милана, коме је дао монашко име Андреј. Током свете Литургије Епископ Јоаникије унапредио је у чин архимандрита јероманаха Арсенија, игумана Косијеревске светиње. Владика је пригодним словом о. Арсенију честитао произвођење у највиши степен монашког чина, који је још већа и одговорнија служба. На указаној части и повјерењу Његовом Преосвештенству владици Јоаникију захвалио је архимандрит Арсеније. Ријечима архипастирске бесједе обратио се Владика будимљанско-никшићки, говорећи о древној немањићкој задужбини манастиру Косијереву, који је кроз вјекове сабирао народ, кријепио га и снажио у најтежим временима наше мукоторпне историје. „Остало је забиљежено да су косијеревски калуђери кроз сва времена достојно носили свој крст, бреме своје службе и свог народа и да Турци, иако су понекад пљачкали и вршили насиља, никада нијесу порушили манастир Косијерево. Огријало је сунце ову светињу у она времена када су донесене мошти Светог Арсенија из Бјелопавлића у манастир Косијерево на Требишњици. Тиме је честити краљ Никола хтио да охрабри своје Херцеговце и награди овај дио ослобођене Херцеговине за велике жртве које су дали за слободу. Тада су Црногорци и Херцеговци дисали једним духом и није била постојала подјела Србин, Црногорац – то су нова, несрећна времена донијела, а са том подјелом и велику срамоту, која нам се догађа из дана у дан“, рекао је Владика. Ипак, забиљежено је, нагласио је Епископ Јоаникије, да се у манастиру Косијереву, приликом доласка светих моштију Светог Арсенија, наследника Светог Саве, сабрала цијела Херцеговина и Црна Гора и да таквог славља није било од Косова. „Наступила су тешка времена Аустроугарске окупације и били су паметни наши преци, знали су колико су Швабе кивне овој светињи, јер је она брисала границу коју су они жељели да утврде, па су на вријеме склонили мошти Светог Арсенија и понијели их преко Бањана и Никшића у манастир Острог, гдје су почивале током окупације, а у то вријеме тамо су почивале и мошти Светог краља Стефана првовјенчаног. У Острошкој светињи сабрале су се тада многе светиње да кријепе наш народ у најтежим временима, која су била гора од турских. Први који су светињу оскрнавили и порушили били су браћа хришћани, западни католици, како кажу, цивилизвана и културна Европа и Беч. Они порушише нашу светињу, па је калуђер, који се једини затекао да чува светињу, Герасим Вујовић рекао да то нијесу хришћани, него јуде и сатане кад могу да руше светињу Божју, светињу овог народа“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Та времена су прошла, али, оцијенио је Владика, убрзо су наступила нова тешка времена. Тек што се обновио манастир Косијерево, услиједише нова страдања светиње. „Страдање удари по самом тијелу, по самом животу манастира. Несрећни наши комунисти, несрећни изроди овог народа, било је међу њима патриота, али сваки онај ко је дигао руку на свештеника, а било је таквих много, побише косијеревске и добрићевске калуђере све до једног: Теофана Беатовића, Дамјана Томића, Арсенија Кнежевића, Тимотеја Ковача, јеромонаха манастира Добрићева, свештеника Риста Јарамаза, Васа Поповића вучедолског и многе угледне људе, за те злочинце кажемо да су били изроди. Свако ко је дигао руку на брата и посебно на свештеника, на духовно лице био је изрод и остао изрод“, поручио је Његово Преосвештенство. Закључио је да треба да будемо захвални косијеревским калуђерима, који су остали вјерни Христу до своје кончине и свештеницима овог краја, који су своју вјеру запечатили мученичком крвљу. Из те жртве, закључио је Епископ, обнавља се косијеревска светиња молитвама Светих свештеномученика и новомученика, који нас грију и охрабрују са Неба, снаже и подстичу да ову светињу, која нас је вјековима чувала и духовно кријепила, обнављамо. „Данас имамо ту радост да смо добили новог архимандрита ове свете обитељи о. Арсенија, игумана и новог монаха о. Андреја. Нека буде са Божјим благословом, нека ова светиња цвјета и у потпуности обнови“, рекао је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Након богослужења услиједила је трпеза братске љубави уз пригодан програм. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  8. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светих апостола и ђакона Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, у петак 10. августа 2018, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Косијерево у Петровићима код Никшића. Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, а у молитвеном сабрању учествовали су и бројни вјерници. Прије богослужења Владика је у првине монашког образа обукао искушеника косијеревске обитељи брата Милана, коме је дао монашко име Андреј. Током свете Литургије Епископ Јоаникије унапредио је у чин архимандрита јероманаха Арсенија, игумана Косијеревске светиње. Владика је пригодним словом о. Арсенију честитао произвођење у највиши степен монашког чина, који је још већа и одговорнија служба. На указаној части и повјерењу Његовом Преосвештенству владици Јоаникију захвалио је архимандрит Арсеније. Ријечима архипастирске бесједе обратио се Владика будимљанско-никшићки, говорећи о древној немањићкој задужбини манастиру Косијереву, који је кроз вјекове сабирао народ, кријепио га и снажио у најтежим временима наше мукоторпне историје. „Остало је забиљежено да су косијеревски калуђери кроз сва времена достојно носили свој крст, бреме своје службе и свог народа и да Турци, иако су понекад пљачкали и вршили насиља, никада нијесу порушили манастир Косијерево. Огријало је сунце ову светињу у она времена када су донесене мошти Светог Арсенија из Бјелопавлића у манастир Косијерево на Требишњици. Тиме је честити краљ Никола хтио да охрабри своје Херцеговце и награди овај дио ослобођене Херцеговине за велике жртве које су дали за слободу. Тада су Црногорци и Херцеговци дисали једним духом и није била постојала подјела Србин, Црногорац – то су нова, несрећна времена донијела, а са том подјелом и велику срамоту, која нам се догађа из дана у дан“, рекао је Владика. Ипак, забиљежено је, нагласио је Епископ Јоаникије, да се у манастиру Косијереву, приликом доласка светих моштију Светог Арсенија, наследника Светог Саве, сабрала цијела Херцеговина и Црна Гора и да таквог славља није било од Косова. „Наступила су тешка времена Аустроугарске окупације и били су паметни наши преци, знали су колико су Швабе кивне овој светињи, јер је она брисала границу коју су они жељели да утврде, па су на вријеме склонили мошти Светог Арсенија и понијели их преко Бањана и Никшића у манастир Острог, гдје су почивале током окупације, а у то вријеме тамо су почивале и мошти Светог краља Стефана првовјенчаног. У Острошкој светињи сабрале су се тада многе светиње да кријепе наш народ у најтежим временима, која су била гора од турских. Први који су светињу оскрнавили и порушили били су браћа хришћани, западни католици, како кажу, цивилизвана и културна Европа и Беч. Они порушише нашу светињу, па је калуђер, који се једини затекао да чува светињу, Герасим Вујовић рекао да то нијесу хришћани, него јуде и сатане кад могу да руше светињу Божју, светињу овог народа“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Та времена су прошла, али, оцијенио је Владика, убрзо су наступила нова тешка времена. Тек што се обновио манастир Косијерево, услиједише нова страдања светиње. „Страдање удари по самом тијелу, по самом животу манастира. Несрећни наши комунисти, несрећни изроди овог народа, било је међу њима патриота, али сваки онај ко је дигао руку на свештеника, а било је таквих много, побише косијеревске и добрићевске калуђере све до једног: Теофана Беатовића, Дамјана Томића, Арсенија Кнежевића, Тимотеја Ковача, јеромонаха манастира Добрићева, свештеника Риста Јарамаза, Васа Поповића вучедолског и многе угледне људе, за те злочинце кажемо да су били изроди. Свако ко је дигао руку на брата и посебно на свештеника, на духовно лице био је изрод и остао изрод“, поручио је Његово Преосвештенство. Закључио је да треба да будемо захвални косијеревским калуђерима, који су остали вјерни Христу до своје кончине и свештеницима овог краја, који су своју вјеру запечатили мученичком крвљу. Из те жртве, закључио је Епископ, обнавља се косијеревска светиња молитвама Светих свештеномученика и новомученика, који нас грију и охрабрују са Неба, снаже и подстичу да ову светињу, која нас је вјековима чувала и духовно кријепила, обнављамо. „Данас имамо ту радост да смо добили новог архимандрита ове свете обитељи о. Арсенија, игумана и новог монаха о. Андреја. Нека буде са Божјим благословом, нека ова светиња цвјета и у потпуности обнови“, рекао је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Након богослужења услиједила је трпеза братске љубави уз пригодан програм. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице
  9. Син Утехе

    НАШИ ОДБОЈКАШИ: ПРИМАЧИ, КОРЕКТОРИ…

    НАШИ ОДБОЈКАШИ: ПРИМАЧИ, КОРЕКТОРИ…Одбојка је наш трофејни спорт. Дуги низ година Србија се налази у самом светском врху, у мушкој, и у женској конкуренцији. Без сумње, ми смо веома талентована нација, и појединачно, а када хоћемо и тимски. Када се наши играчи сложе, када сви заједно, као један заиграју, и ставе интерес репрезентације изнад личног, побеђују и најтеже противнике. У животу, примећујемо, како тешко стварамо репрезентацију-заједницу, када су у питању добри, позитивни циљеви, као да нам је потребан неко други, да нас састави и сложи?! Проналазимо разне “капитене”, и “селекторе”, кујемо их у звезде, надамо се и заносимо, да су баш они наше истинске вође, и на крају се увек покаже да смо направили погрешан избор, и разочарамо се, а они нестају брже од комета, а тек су се појавили, засветлели, и још брже нестали.А када је реч о слагању “против”, нарочито Цркве, Свештеника, и Владика, бржи смо од Ирода и Понтија Пилата, и свако би да буде капитен, и селектор, али ако може само са почастима, без одговорности?! Руку на срце, брзо се сложимо и у свакој другој “против“ варијанти, не само када су горе наведене ствари у питању.Православље је увек афирмативно, увек за, никад против! Увек заједница, никада издвојена , независна целина. Један Бог, једна Вера, једна Црква! Сви удови, у савршеном складу са Главом, Христом, Репрезентација Светих, са капитеном, а уједно и селектором, Христом, који је победник у свим утакмицама које се играју у овом свету. И када се чини да смо без шансе, на ивици пораза, једно од срца “Помози Боже”, на чудесан начин, претвара губитнике, у победнике. Он, Једини, и Истински селектор, и капитен, ненаметљиво, и стрпљиво чека, не проваљује, него стоји на вратима наших збуњених, и уплашених срца, да отворимо, и дамо Му шансу, да нас води и заступа, говорећи са пуном одговорношћу, да је победа коју је обећао, већ остварена.Када се сретнемо са људима који у Бога не верују, када су браћа која погрешно верују, или су друге вере, Ми, Православни хришћани, водимо дијалог, не осуђујемо, не мрзимо… Само патимо због њих, зато што их волимо, Не можемо рећи “Баш нас брига за њих”, због тога што се наш Господ, и ради њих, а не само због нас, верујућих и разапео на Крсту! “ А Распети Господ, (на фресци у Студеници), као заспали Цар Славе, грли цео свет”. (Еп. Атанасије)Шта онда рећи, за оне који мисле и тврде, да су Православни, који раде све по “благослову”, оне који у старту, када прилазе свештенику, још са двадесет метара сложе руке, као примач у одбојци, после сервиса, прилазе, сумњичаво , и подозриво, посматрају свог Свештеника, и Владику, процењујући да ли је “ Наш”, или “Њихов*,” лицемерно им целивајући руку?! Никако да се померимо са нивоа, Партизани-Четници, или Партизан-Звезда, увек морамо да имамо противника, да би оправдали своје постојање! У одбојци се знају задаци, и ко шта ради, али ови ”примачи”, имају тежњу да буду све у свему, 3 у 1, сто у један, да све знају, процењују, и пресуђују да ли је неко или нешто, Православан/но или не.Као у цртаном филму о Тому и Џерију, када је цео оркестар мачака свирао на бини, а Џери, тестером, од доле, исецао место испод свирача, а свирачи пропадали један по један, па како је који пропао, Том је узимао његов инструмент и свирао, док на крају, нису сви пропали, а Он, свирао све инструменте, од једном! Њихова тежња, иако плиткоумна, прилично је опасна, пошто може да заведе неискусне и неуке, да помисле да је то аутентично Православно понашање, култура, и начин живота. Опет и опет, тај копи-пејст, који је толико присутан! Шаблон у свему, понашању, облачењу, ставовима.. Лаж и пренемагање, узимање изгледа побожности, а одрицање од силе! Како треба да изгледам, и да се понашам, да би то било то? Мушкарци као лажно смирени просјаци, неуредни споља, што показује неуредну унутрашњост, а жене, О Ђила фазон- ужас, просто да их пријавиш модној полицији! Не кажем да треба да будемо накинђурени и гламурозни, него само нормални, чисти и уредни, и изнутра и споља. Не мора свако са километар, по гардероби, да провали да идемо у цркву! Све је у реду, када је то пролазна фаза, али да нам не постане трајни идентитет. Православни Хришћанин, није неки јадник, него благовесник Царства Христовог! Да ли смо икада размишљали, како, и да ли је могуће, да на такав начин некога приведемо цркви? Можда некога и преваримо, али када нас боље упозна, и када се иза маске почне помаљати оно што стварно јесмо, разочараће се, не толико у нас. него у цркву, и побећиће главом без обзира, и тешко да ће поново икада ући.Али да се вратимо на спорт, нећемо о политици.Са позиције примача, убрзо прелазе на позицију коректора, желећи да све око себе уреде, и коригују, тобоже, бојећи се да не пропадну Црква и Православље. Знају све што се дешава, свачији јавни, и тајни грех, имовинску карту, крвну групу.. Најбоља, докона, и новчано непрофитабилна обавештајна служба, која храни душу (дез)информацијама и савесно брани цркву од спољних и унутрашњих непријатеља. Тумаче каноне, и машу њима, као да су их сами написали, и штите од цркве, као да од Ње, у Њој и за Њу нису написани. Исправљају Владике и Свештенике, и уче их “како се држи предање старих, “ да нас случајно не би превели у Католике, као да су Они скелеџије које возе преко реке, пошто смо ми наивни и блесави, кренули преко Мораве, у Мрчајевце на купусијаду, а они нас превеслали, и пребацили преко Саве и Дунава, у Мађарску на гулаш. Одлуке Сабора, знају и пре него што је исти и почео.. Све у свему, корекцијама других и другога нема краја, све коригују, осим самих себе. А и зашто би, када су савршени!?Трагично је што овакав животни став, осликава у каквог Бога верују! Несигурни, уплашени, агресивно бране ту своју представу “бога”, само постављамо питање, од кога је бране-од себе самих, предпостављам? Тај пројектовани бог, са људским, углавно негативним особинама, није наш Бог. Стварно, није лако упознати Бога, какав заиста јесте. Мада, и није ни тако тешко, пошто се Он открива смиреном срцу које Га тражи, а Он, одговара љубављу. Наш Бог је Истину бранио смиреним трпљењем, ћутањем и молитвом, а не нападима, вређањем, и убеђивањем, мада је могао позвати дванаест легиона анђела, па да на силу, убеди цео свет. Ако хоћеш савршен да будеш, узми крст свој, и пођи замном?! Бог нам даје слободу, избор, не тера нас мотком у рај! Христос је разговарао и са Јеврејима и Јелинима, са цариницима и грешницима, уопште са свима, упућујући их на покајање, , благовестећи им, Царство Оца својега. У отпусту на Велики Четвртак стоји: “ Христос истинити Бог наш, који нам је из превелике доброте, смирење показао као најбољи пут..” Смирење и послушност… “.. Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.”(Филипљанима 2. Глава). Показао је нама, ради нас, а не ради Себе, да су смирење и послушност, најбољи пут, због тога, што смо склони гордости и непослушности, који нас као некадашњег Деницу, могу навести на мисао да смо много битни, чак већи и од Бога, одвојити се од заједнице(цркве), и направити пара цркву, варајући и варајући се, све док не пропаднемо. А Бог жели да се сви људи спасу, и дођу у познање истине. 1. Тим.(2.4)Православни Хришћани и њихово сведочење се препознају по отворености према свима, у спремности да увек помогну, да се жртвују, не гледајући, ко је ко, које је вере, или боје коже, притом, чврсто исповедајући своју веру, испуњавајући на делу речи Христове: “ Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима “. Матеј(5.16)На почетку, истина је само једна, а када та “истина”, ако се не покаје, оде Богу на Истину, биће “истина”, колико и фракција, ако не и више. Велика је, и болна чињеница, да против чега се бориш, такав исти постајеш! На почетку једина права Истина, од Јединог Истинитог, после 1054 године заменик на земљи, а од Лутера, многи заменици, а ови наши се шалтају, час су један, а час многи, у зависности, против кога се тренутно боре? А врхунац је да једног од њих, проглашавају Једном и једином Истином, из чега произилази, да се тада боре против Христа, зар не!?Гледао сам интересантан филм, у којем се полицајци убацују у редове хулигана, који су се бавили криминалом. План је био да се што боље инфилтрирају, како би разоткрили криминалне радње. Учествовали су у крими акцијама,навијачким тучама.. Када су сакупили довољно доказа, похапсили су вође, и вратили су се свакодневним задацима. Међутим, један од инспектора, се толико уживео у улогу хулигана, да је скренуо са ума, и више не глумећи, постао прави хулиган.Има сличности, зар не? Лудило мозга… Флипнуо, кажу у сленгу.Много ме све ово боли, зато и пишем, не осуђујем, у осталом, Бог познаје срца! Зашто не можемо да будемо једноставни, нормални?! Писао сам у неком од текстова, како је могуће да навучемо хиљаду маски, и да се толико изгубимо, да више не знамо ни ко смо, ни куда идемо, а да притом будемо убеђени да je наш пут, једини и прави. А наш циљ је да постанемо иконе Божије, аутентичне личности, да имамо мир и радост, који су наши пратиоци, путокази, и потврда да смо на правом путу, ка остварењу аутентичности. Ми смо светлост свету, то не смемо да заборавимо! У спорту, играчи су заменљиви, па ако неко не игра добро, заменимо га другим, и ако изгубимо једно првенство, биће следеће. А у животу, ако “примачи” и “коректори”, греше у континуитету, треба им дати нову шансу, 7×77, све док је не искористе, или толико далеко оду, да ни сами не желе да се врате. Пошто смо створени као непоновљиве личности, не можемо бити замењени другим, и нема двојника, а ова утакмица траје, као и у већини спортова, док Судија не отсвира крај. Велики је улог, кратко време, а нема продужетака, нити реванша!Одбојка је тимски спорт, Зато ако на челу будемо имали правог капитена и селектора, пред којим ћемо се смирити, и послушати Га, а свако буде радио свој посао, и “примачи”, и “коректори”, а са њима и остали део тима, седећемо вечно на Трону, заједно са Царeм Славе, као победници.
  10. Ваше преосвештенство, оче игумане, часни Оци, сестре монахиње, браћо и сестре У радости сабрања и обновљења Саборне цркве на Валу ево дочекујемо и испраћамо у име Божје и славу Господњу једног хришћанина са истим оним питањима и одговорима, са којима је тај хришћанин, а ријеч је о свештеномученику Ристу Јарамазу, отишао из овога свијета мученички страдајући далеке 1942 године. И на та питања и на те одговоре оче Ристо, одговарамо ми данас твојим светим тијелом у твојој Опутној Рудини и Бањанима, у овој богородичној херцеговачкој башти у долу Валске цркве гдје је почело твоје страдање а данас почиње твоје прослављење, пред твојим и нашим светим манастиром Косијерево, који се склонио из косијеревске питомине од валова људских пустих жеља у Петровићима. Твоје свето и мученичко тијело је одговор који дајемо као хришћани на сва људска питања од постанка свијета, на ону “прегршт свести” у којој смо запретени именом Христовим, и којом разумијемо и себе и другога као бића која су научена да воле и да живе у заједници са Богом. Из те заједнице као твој од твојих, приносим ти, и ову мантију коју носим као још један Јарамаз, који је осјењен и облагодаћен оним мученичким крстом који су ти крвници мртвом у руке метнули, не знајући у свом братоубилачком слијепилу, да се ти од њега нијеси ни одвајао и да ти нијесу могли љепшу пјесму спјевати кад су те мртва њиме опремили. Ти си оче Ристо, како доликује пјеснику, позван да одговараш због истих оних стихова пјесме звона првог које је пјевало послије битке косовске као што је позван и твој састрадалник игуман светиње косијеревске јеромонах Теодосије. И на тај си позив одговорио као и они бесмртници са Вучјег дола заједно са краљем Николом „да оствариш оно, за чим су наши отци вазда од Косова крв лили! Бог те живио на корист Српства…“. Зато смо и благодарни јер си нас окупио, оче Ристо, свештеномучениче и новоисповједниче, око Тајне Христа Бога нашег, да се прослави и род наш и да се радост свељудска и божанска излије благодаћу Духа Светог и да се Отац наш небески не постиди нас потомака и Твојих изабраника. Зато у име породице Јарамаз, хвала нашем епископу г. Јоаникију, што нас је архипастирском бригом окупио у заједници са свештеномучеником Ристом Косијеревским, хвала и игуману Арсенију и оцу Раденку и свима онима који су помогли да данас у радости испратимо и дочекамо оца Риста. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Приликом освећења Цркве Светог Георгија на Валу у Враћеновићима, у току Свете Литургије свечано су унешене и мошти новојављеног Свештеномученика Риста Јарамаза, који је пострадао 1942. године. Један од потомака новог светитеља је и протођакон Владимир Јарамаз који служи у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Он се у име породице Јарамаз након Свете Литургије обратио пригодном празничним словом. Ваше преосвештенство, оче игумане, часни Оци, сестре монахиње, браћо и сестре У радости сабрања и обновљења Саборне цркве на Валу ево дочекујемо и испраћамо у име Божје и славу Господњу једног хришћанина са истим оним питањима и одговорима, са којима је тај хришћанин, а ријеч је о свештеномученику Ристу Јарамазу, отишао из овога свијета мученички страдајући далеке 1942 године. И на та питања и на те одговоре оче Ристо, одговарамо ми данас твојим светим тијелом у твојој Опутној Рудини и Бањанима, у овој богородичној херцеговачкој башти у долу Валске цркве гдје је почело твоје страдање а данас почиње твоје прослављење, пред твојим и нашим светим манастиром Косијерево, који се склонио из косијеревске питомине од валова људских пустих жеља у Петровићима. Твоје свето и мученичко тијело је одговор који дајемо као хришћани на сва људска питања од постанка свијета, на ону “прегршт свести” у којој смо запретени именом Христовим, и којом разумијемо и себе и другога као бића која су научена да воле и да живе у заједници са Богом. Из те заједнице као твој од твојих, приносим ти, и ову мантију коју носим као још један Јарамаз, који је осјењен и облагодаћен оним мученичким крстом који су ти крвници мртвом у руке метнули, не знајући у свом братоубилачком слијепилу, да се ти од њега нијеси ни одвајао и да ти нијесу могли љепшу пјесму спјевати кад су те мртва њиме опремили. Ти си оче Ристо, како доликује пјеснику, позван да одговараш због истих оних стихова пјесме звона првог које је пјевало послије битке косовске као што је позван и твој састрадалник игуман светиње косијеревске јеромонах Теодосије. И на тај си позив одговорио као и они бесмртници са Вучјег дола заједно са краљем Николом „да оствариш оно, за чим су наши отци вазда од Косова крв лили! Бог те живио на корист Српства…“. Зато смо и благодарни јер си нас окупио, оче Ристо, свештеномучениче и новоисповједниче, око Тајне Христа Бога нашег, да се прослави и род наш и да се радост свељудска и божанска излије благодаћу Духа Светог и да се Отац наш небески не постиди нас потомака и Твојих изабраника. Зато у име породице Јарамаз, хвала нашем епископу г. Јоаникију, што нас је архипастирском бригом окупио у заједници са свештеномучеником Ристом Косијеревским, хвала и игуману Арсенију и оцу Раденку и свима онима који су помогли да данас у радости испратимо и дочекамо оца Риста. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Прота Миливој је својом омилијом, по прочитаном Јеванђелском одељку, поучио присутне о потреби угледања на непоколебиву веру и љубав жена Мироносица, из чијег примера треба и ми да црпимо нове духовне снаге за своје служење Богу, и самим тим за своје спасење. Додатни разлог за духовну радост у Светосавском храму јесте одлука Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја да ова новосадска светиња добије новог служитеља Олтара Божјега, у личности новорукоположеног ђакона Владе Поповића. Овом приликом, читањем декрета г. Епископа од стране проте Миливоја и речима поуке и добродошлице, ђакон Владо је уведен у дужност парохијског ђакона. Срдачним поздравима и очинским жељама проте Миливоја придружио се и протонамесник Бранислав Мркић, настојатељ Светосавског храма, пожелевши добродошлицу новом ђакону. Извор: Радио Беседа
  13. У трећу недељу по Пасхи, 22. априла 2018. године, када молитвено вршимо спомен на свете жене Мироносице, у храму Преноса моштију Светог Саве у Новом Саду, светом Литургијом је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештеног братства храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Прота Миливој је својом омилијом, по прочитаном Јеванђелском одељку, поучио присутне о потреби угледања на непоколебиву веру и љубав жена Мироносица, из чијег примера треба и ми да црпимо нове духовне снаге за своје служење Богу, и самим тим за своје спасење. Додатни разлог за духовну радост у Светосавском храму јесте одлука Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја да ова новосадска светиња добије новог служитеља Олтара Божјега, у личности новорукоположеног ђакона Владе Поповића. Овом приликом, читањем декрета г. Епископа од стране проте Миливоја и речима поуке и добродошлице, ђакон Владо је уведен у дужност парохијског ђакона. Срдачним поздравима и очинским жељама проте Миливоја придружио се и протонамесник Бранислав Мркић, настојатељ Светосавског храма, пожелевши добродошлицу новом ђакону. Извор: Радио Беседа View full Странице
  14. Који је духовни значај Васкрса? Како да сачувамо ту тајну радости Празника Христовог Васкрсења у нашим срцима? Је ли Христово васкрсење и наше васкрсење? Протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Успенског храма у Новом Саду одговарао је на питања слушалаца радија Беседе. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе. View full Странице
  15. Ову значајну установу посетили су ветернички пароси: протопрезвитер Предраг Билић, презвитери Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, као и катихета Бранислав Илић. Након отпојаног тропара Васкрса са стиховима, корисницима Дома су, уз васкрсни поздрав и благослов, подељена васкршња јаја. Посета је окончана пријатним гостопримством и разговором са запосленима ове установе. Извор: Радио Беседа
  16. По већ устаљеној благословеној пракси, а у духу Пасхалног славља и радости, у Светли понедељак, 9. априла 2018. године, након Литургије служене у храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику, пастирска брига Цркве и љубав делатно је показана посетом ветерничког Дома за децу, омладину и старе ометене у развоју. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Ову значајну установу посетили су ветернички пароси: протопрезвитер Предраг Билић, презвитери Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, као и катихета Бранислав Илић. Након отпојаног тропара Васкрса са стиховима, корисницима Дома су, уз васкрсни поздрав и благослов, подељена васкршња јаја. Посета је окончана пријатним гостопримством и разговором са запосленима ове установе. Извор: Радио Беседа View full Странице
  17. Подстакнута гостовањем свештеника Арсенија Арсенијевића на радију Слово Љубве , где у једном моменту каже (парафразирам) да ако човек изуби морал ( моралну основу у животу) губи лепоту душе, а самим тим и радост живота. Појам срећа ( бар мислим ) не постоји нигде у Библији. А појам радост да. Опет да не мешамо задовољство и радост, или не дај Боже грешно ( острашћено) задовољство и радост . Шта је за вас радост, и како нестаје ? Да ли је тренутак или стање ? Од чега зависи ? Да ли је условљена околностима, или не ? Да ли је то више унутрашње духовно или душевно стање независно од животних ситуација и околности ? Да ли постоје степени радости...?
  18. Ако говоримо језиком менаџера, протојереј Александар Бели-Кругљаков је човек свестран: настојатељ је храма Свих светих у земљи Руској просијавших, у граду Уст-Иљимск Иркутске области, глава неколико парохија, руководи издаваштвом, добротворном и наградном комисијом и члан је Епархијалног савета. У слободно време пише књиге. Уз то, он је многодетни отац и деда. У његовој близини човек се врло пријатно осећа, а разговарати са њим је право задовољство. Отац Александар је причао за „Батју“, о томе како га је породична срећа привела Богу, о противречностима са супругом по питању одгајања деце, као и о томе да ли је потребно младе увлачити у храм.
  19. ризница богословља

    Радост монашења у Манастиру Рујан (ФОТО)

        Овом радосном чину за рујанску обитељ, присуствовало је мноштво свештенства и верника са свих страна, из Ужица и околине манастира. Присуствовало је и мноштво монаштва из манастира Дубраве, Благовештења, Преображења, Сретења, Јовања, Раче, Увца, Дражевине, Каменца, Вардишта и Ковиља, које се сабрало под сводом рујанског храма Светог великомученика Георгија, узневши Господу своје молитве за новога брата Харитона.     Након вечерњег богослужења, у манастирком конаку је приређена трпеза љубави, коју је припремио настојатељ манастира јеромонах Теодосије, уз помоћ верника који стално походе ову свету обитељ.     Извор: Епархија жичка
  20. На празник преподобних Јефрема и Исака Сирина, дана 10. 02. 2018. године, одиграла се права радост у манастиру Рујан код Врутака. Први пут након обнове овог манастира обављен је чин монашења. Током вечерњег богослужења Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, у чин мале схиме замонашио је искушеника Здравка Радовановића, који је добио име Харитон. После малог входа настојатељ рујанске обитељи јеромонах Теодосија је привео искушеника, који давши најпре монашке завете, постаде нови сабрат овога манастира. Овом радосном чину за рујанску обитељ, присуствовало је мноштво свештенства и верника са свих страна, из Ужица и околине манастира. Присуствовало је и мноштво монаштва из манастира Дубраве, Благовештења, Преображења, Сретења, Јовања, Раче, Увца, Дражевине, Каменца, Вардишта и Ковиља, које се сабрало под сводом рујанског храма Светог великомученика Георгија, узневши Господу своје молитве за новога брата Харитона. Након вечерњег богослужења, у манастирком конаку је приређена трпеза љубави, коју је припремио настојатељ манастира јеромонах Теодосије, уз помоћ верника који стално походе ову свету обитељ. Извор: Епархија жичка View full Странице
  21. Кисела лица, сгрбљене позе – а где је радост у Христу? Да ли може бити у општењу с Богом човек који је побегао од себе самог? Психолози неретко говоре о томе како су њихови верујући клијенти посебно подвргнути опасности губљења себе самих из видног поља. О томе, због чега православни нису спремни да се сретну са собом, што за последицу има да постају неспособни за лични сусрет с Богом, говори Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и предавач Федералног института развића образовања, Москва. Кисела лица, сгрбљене позе, ситни кораци – често испод дугачких безобличних сукњи, утучен поглед, замор или озлобљеност, тачно испуњавање правила, напетост у телу, неретко и у погледу… А радост – једном у години, на Васкрс. А још и правилност – важна црта најбољих – када све треба да буде исправно – изглед, реч, понашање, посебно у храму, чување традиција – то је веома, веома важно. А ако ниси такав и понашаш се како не доличи? Последице се лако могу погодити. Зашто је тај тужни портрет тако препознатљив? То је – православље? Кодекс понашања, култура речи са специфичним црквенословенским речима, дрес-код, наши-туђи, испуњујеш или нарушаваш – је ли то хришћанство? Зашто улазећи у храм, тако ретко можеш срести светлих, добрих, живих или бар спокојних људи? «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јован 13, 35). Што ближе к себи то ближе к Богу Дозволићу себи да сада подробно не поткрепљујем аргументе ове тезе, која се родила после дугог самопосматрања, посматрања клијената и познаника, бучних и бурних дијалога с колегама и друговима. Ако ја не знам, не осећам, нисам свестан себе, као последица тога ја се погружавам у различите различите подмене[1], митове, илузије, називам ствари не својим именима. Исто тако се обраћам и са другим људима и с Богом – кроз призму искажених[2]представа, и свог рода глухоће и слепила. Без сусрета са собом и са другим продужавам да остајем у илузији да су моје подмене – истина. У религиозној средини тај феномен добија особит трагизам, када се убеђеност у такве «истине» поткрепљује непоколебљивим ауторитетом. На пракси се то изљева у разнолике карикатуре на хришћанство, где је најстрашније – самоувереност, да смо само ми тачно на правом путу. Типична илустрација – «фарисејства», која је жива и до овог дана унутар црквених зидина. Без сусрета са Христом немогућа је истинска религиозност – данас то више није спорно, о том се више не расправља. Владика Антоније Сурожски је огромну пажњу посветио, између осталог, управо том питању. Сам он је био човек који је лично живео и сведочио о таквом Сусрету, пребивајући у веома личном и искреном општењу са Христом. Оставимо ван оквира нашег расуђивања мистички аспект, тајну сусрета, дејство благодати – све то, што долази од стране Бога. У било ком сусрету су активни обоје, и ми можемо да обратимо пажњу на то шта припада човеку као једном из учесника тог дијалога, а посебно на то шта смета таквом сусрету. Када будемо могли рећи из дубине душе: «Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје», ево ја стојим пред Тобом такав, какав сам, са свим својим немоћима, болом, изнемоглошћу, страховима, увредама, беспомоћношћу, може бити, чак и без вере и без наде, зато што је тренутно такво моје стање, и ја часно приносим себе такву Теби, иштем Тебе, чекам Тебе, – тада је вероватноћа Сусрета веома велика, зато што постоји један од његових главних услова – искреност, часност, отвореност. Често нисмо свесни подмена Рекло би се то су просте и разумљиве ствари – тешко да би неко свесно ишао да лаже Богу, очигледно – да молитва треба да буде искрена, живот – стваран, односи с људима – за почетак бар пристојни. Свеједно, постоји проблем зато што смо данас привикли чинити веома много, практично не будући свесни, не замишљајући се, затварајући очи, подобно ноју или маленом детету: ако ја то не видим, значи тога и нема. А размер овог феномена је крајње велик. Живот савременог човека је прожет разним видовима подмена, лажи, често несвесно а понекад и под видом добра, самообманом и осталим деформацијама, које су тако дубоко ушли у норму, да бива не тако просто распознати их, чак ако прилажемо и усиље. Тешкоћа осазнавања својих осећања – препрека је за часне односе У пракси било којег психолога наћи ће се не мало примера када при искреном старању обоје учесника дијалога, у ситуацији указивања професионалне помоћи, у атмосфери поверења и безопасности свеједно бива тешко изаћи на ниво осазнавања, свесности својих истинских осећања. Најпростији пример овде јесте, када на питање о том шта човек осећа он може да одговори или «не знам», или отприлике тако: «лоше ми је» или «добро сам», «осећам негативне/позитивне емоције» итд. Одсуство у активном речнику речи за назвање емоција и, као последица тога, тешкоћа осазнавања својих осећања психолози називају алекситимија и, у овој или оној мери, сусреће се довољно често. Алекситимичност – је једна из узрока разних видова подмена (подвала). Особа може бити љута, изнервирана, забринута, збуњена и при том да мисли да је спокојна или само мало узбуђена. Сећам се случаја када је клијент, млад мушкарац, у току сат времена је веома узбуђен причао о својој бившој девојци, окривљујучи је много привидећи мноштво аргумената на њену адресу и буквално кипећи од гнева за време консултације. На више пута пажљиво појашњено, поновљено питање психолога о томе, што, могуће је, да се он осећа увређен, да није можда љут, раздражен, можда понашање девојке код њега изазива незадовољство или гнев, клијент је сваки пут одговарао са «не». И тек на крају сусрета он се замислио над тим, да може бити, истина, да је он мало узбуђен или љут. И реч не иде о психичком растројству или болести, просто човек још није научио слушати себе и распознавати своја преживљавања. Свеједно таква несвесност може постати препрека за часне односе, између осталог, и са Богом. Када фарисеј благодари Бога за то што он није као други, као остали људи (Лука 18,11), он искрено верује у своју праведност, искрено не види себе истинског (за разлику од цариника) и, највероватније, исто тако искрено благодари Богу. «Фарисеј и цариник», Доре Зашто верујућима посебно тешко бива слушати себе? Може бити да је у црквеној средини све другачије? Може бити, то «свет у злу лежи» и у лажи такође, а пришавши у Цркву, људи постају прозрачни макар за саме себе? Јер ето, на крају крајева, постоји редовна исповест, пракса самопосматрања, самодисциплина, таинства, – исправно ће заметити критички настројен читатељ. Нажалост, «С унутарњом часношћу управо православни су слаби». Поред алекситимичности, узроци неосазнавања таквих осећања, као што је гнев, раздражење, незадовољство, завист, љубомора, увреда итд. јесу конфликт тих истих неблагопријатних осећања с религиозним убеђењем да су таква осећања грешна. Нема се довољно личносних сила да би се издржао такав конфликт, тј. часно признати себи опет и опет да ја – благочестиви хришћанин – заиста све то осећам. И тада се једна из страна конфликта потискује у несвесно – човек просто није свестан тога шта он осећа, и тада за сазнање више нема конфликта – нема проблема. Но проблем је у томе, што та преживљавања никуда не нестају, продужавајући да разједају човека изнутра, само што он то сада не види, успокојава се илузијом како је он незлобив човек. Лако је сетити се нпр. феномена јаросних баба у храмовима, ревнитељки поретка, које су наравно испуњене љубављу к Богу и ближњима, и притом гризу сваког ко улази у храм, ко нарушава свечане традиције. Несвесност и одсуство могућности изразити накупљене емоције у некој конструктивној форми могу да приведу к постојаном, може се рећи «фоновом» раздражењу, разочарењу и неспокојству. А и к озбиљним тешкоћама у комуникацији са собом, људима и Богом. Важно је напоменути, да сваки ауторитетни систем норми и правила с јасним разграничењем „шта је добро, а шта лоше“, за многе људе постаје цементирајући материјал, који блокира сусрет са собом истинским, стварним, укрепљују се већ постојеће подмене и добављају се нове. Црква – није изузетак. У том смислу моје колеге, верујући психолози, и ја, неретко се с болом смејемо, говорећи о својим клијентима: «ох ти православни», подразумевајући то, како често са њима бива тешко радити, зато што се разне нездраве личносне пројаве, искажења (деформације) учвршћују избиратељним цитатима из Библије, светих отаца, а такође, неретко и речима духовника. На пример, најчешћи аргумент верујућих, страдајућих сазависношћу[3], састоји се у томе, да треба трпети и носити свој крст до краја. И померити се с места, таквом црквеном човеку често бива теже него нецрквеном. Хришћанство призива човека на веома часне односе с Богом, једна из централних линија целог Јеванђеља јесте изобличење фарисејства, што је у ствари јарко изражена подмена (замена) унутарњег спољашњим. Размотримо неколико типичних примера подмена, да би затим проанализирали психолошке механизме те појаве. О психолошкој природи подмена: неприхватање себе, условна љубав и унутарња расцепљеност На психолошку консултацију обратила се уцрковљена девојка 27 година, назовимо је Елена, с проблемом професионалног самоопредељења. Пунијег стаса, активна, комуникативна, ради за благотворни фонд, учествује у различитим социјалним пројектима, интересује се психологијом, сликовито говори о томе како јој се свиђало да води различита групна занимања са децом и одраслима, енергична на око, жали се на изнемоглост, апатију и незадовољство послом у целини… И не једном је напомињала, као између редова, о својој спољашњој непривлачности, на коју као да се и не жали. По иницијативи психолога у процесу удубљивања у тему спољашњости пројаснило се, да је за клијенткињу веома важна њена сексуална привлачност, то је тешко преживљавала зато што је она већ неколико година у цркви, а то значи треба држати одређену дистанцу у односима с мушкарцима, но бити привлачном управо сексуално за њу је било веома значајно. – Шта за вас значи када сте сексуално привлачни? – Видим да се свиђам мушкарцу, – очи јој светле, пауза…- Имам власт над њим. – Вама је важно да осећате да можете управљати мушкарцем, владати ситуацијом? – Да, ја сам тада уверена у себе и осећам да сам му нужна, зато што сам му привлачна, – одушевљава се, сва цвета. – То јест, ви хоћете да се осећате нуком нужни? .. И ви заиста хоћете да вас због тога цене? Вама се чини да, ако сте нужни физички, онда сте нужни сва, да ли сам вас добро разумела? Пауза, очи постају влажне. – А како још-то другачије? Бар некако… – То јест вас просто тако, такву, каква сте, заволети је уопште немогуће… Је л’ ?- тихо, полако, пажљиво говори психолог. Клијенткиња замире, клима главом, плаче. Даљи дијалог нас приводи к веома распрострањеној ситуацији. Може се рећи да је Еленино главно, практично неосновано убеђене, да је њу «просто» немогуће заволети. За тим стоји неприхватање себе: ја, таква, каква сам, ужасна, лоша, ништа не значим итд. То су неки од могућих језичких варијаната, но као правило, све су оне уопштеног карактера без конкретизације. Нпр. не «ја лоше радим то и то (конкретно)», него «ја сам лоша». Да би психолошки преживео такав човек треба да нешто стално достиже, само јавни успеси дају осећање оправданости живота – петице у школи, победе на такмичењима, успех у каријери или у личном животу, уопште сваког рода успешност (форме могу да буду разне) дају осећај права на живот. Елена је успешан пројект менаџер, но тај посао њу веома напреже, исцрпљује, не приноси задовољство, мада је успешност разултата у некој мери радује. Зашто? Зато што је мотивација подмена – човек не ради то шта му је на самом делу интересантно, него то што даје преживљавање успеха, а то значи, потврда права на живот. Назовимо ту подмену условно «успех- смисао» (успешност уместо онога што је испуњено смислом). Живот с логиком подмена – моћни фактор депресије. Елена – није искључење, зато се жали да се често и брзо умара, на одсуство интереса и жеља. «немам воље ни за шта, све ми је досадило и раздражује ме, само би да лежим… Или све да бацим и да одем некуд, сакрити се од свих подаље», – то су речи које се често могу чути од човека, који се занима не својим делом. Свеједно код Елене бивају ретки периоди, када ничега таквог нема, појављују се силе и радост, буди се мотивација – када ради то што је њој заиста интересантно (између осталог, рад с групама). Овде треба рећи неколико речи о безусловној љубави – најважнијем појму који се утврдило у психологији, пре свега, благодарећи трудом основатеља хуманитарне психијатрије Карла Роџерса. Логика Елени и многих других, њене сабраће по несрећи, је примерно таква: мене могу волети само ЗБОГ нечега, то јест потребни су одређени услови, при којима могу да добијем љубав. Ако реч иде о романтичним односима, то таквим типичним условом, који се предлаже културом, јесте сексуална привлачност. Јер, мене је немогуће заволети безусловно. Можда је друге могуће, али мене тачно није. Таква је основна психолошка природа распрострањене подмене назване «секс-љубав». Овде хоћу да напоменем Елени о томе да Бог воли сваког од нас и, наравно, воли безусловно таквог какав јесте. Ми прекрасно знамо ту истину, но да ли је то знање истинско, дубоко, поткрепљено реалним опитом? Колико нас може искрено да каже за себе, ја сам много пута осећао како ме Бог воли, осећам ту љубав, можда и не увек, но знам то срцем, а не само главом? На жалост, сви хришћани тако говоре, но не тако често се срећу православни, који их говоре «из дубине душе» – тако, да им је немогуће не поверити, зато што за тим речима стоји живот, реални односи с Богом. Нецелосност, несагласност речи, дела, мисли и осећања – јесу чест психолошки и духовни проблем данас, посебно у западној култури, и далеко не увек да иде реч о свесној лажи, чешће је та несагласност несвесна – обично човек искрено верује, да говори то што и јесте на самом делу. Таква расцепљеност – је узрок многих подмена. И тако, речи о љубави и вера у истинитост тих апстрактних речи, још није то исто што и опит преживљавања љубави, конкретно к мени, са свим мојим недостацима. Управо отсуство таквог опита постаје, по мени, централни узрок безрадосног хришћанства, сконцентирисаног на чување традиција, норми, правила. Подсетник родитељима Као што се види, сличај Елене илуструје проблем неприхватања себе, која је стала главни узрок указаних подмена. Корен таквог односа према себи крије се у детињству, када родитељи нису давали детету ту исту безусловну љубав. Дете је брзо научило, да би њега волели, треба радити то и то, ако се буде лоше понашао ризикује да изгуби оно најглавније у животу – родитељску љубав. С једне стране то је удобан начин васпитавања – дете се лако дисциплинује, но видите и сами по како високој цени. Но с друге стране, последице таквих траума неретко се протежу на сав живот, са чим се ми редовно срећемо у психотерапеутској пракси. У детета се формира базово осећање сопствене недостијности, ја сам лош – јер ако ме данас воле, а сутра не, нека је то и због лошег поступка, значи, у принципу ја сам по себиљубав не заслужујем. Значи, потребно је нешто за што ме је могуће волети, а даље по сценарију горе описаном. Још један сценарио условне љубави, која мучи вољеног и која му смета да буде оно што јесте, примерно је такав: «је те волим, и зато си дужан… Да радиш то, шта ја сматрам за тебе исправним, да будеш такав каквим хоћу да те видим». Сећам се аустралијског филма «Блесак» о талентованом пијанисти Дејвиду Хелфготе, где је прекрасно показана таква љубав његовог деспотичног оца и трагичне последице дечијих траума главног хероја. «Не бива ли превише често, – говори митрополит Антоније Сурожски, – да ако би се жртва наше љубави осмелила да проговори, она би нас замолила: «Молим те, воли ме помање, но дај ми мрвицу слободе! Ја сам заробљеник твоје љубави; из тога што ме волиш ти желиш да определиш све у мом животу, ти хоћеш на свој начин да устројиш моју срећу. Када ме ти само не би волео/ла, ја бих могао/ла бити самим собом!» зар се то не дешава довољно често између родитеља и деце, међу друговима, међу мужем и женом? Како други скупо плаћају нашу љубав, и како је она нама самима јефтина». Човек може сав живот да протраћи на тражење те исте безусловне љубави, и у исто време, на достизање свемогућих услова, за које ће га моћи волети. Култура предлаже мноштво варијаната у виду «норми» – успех, успех и само успех. Каријера, новац, успех… И пластичне операције поред свега осталог – због потребног изгледа, да би те заволели. Озбиљан проблем је у томе што, док не заволиш, не прихватиш сам себе таквог какав си, не можеш волети ни другог. Заљубљеност – то је лако, илузија љубави – колико хоћеш. Но то ће бити исте такве подмене у односу са другима, као и у односу према себи. “ Ја те …. “ Какве везе има то и сусретом са Христом? Неко може да нашој Елени постави дијагнозу: блудна страст, сујета, гордост итд. И шта ће она тада да ради? Да се бори са собом тако лошом, што је нимало неће померити у страну прихватања себе. Прилази такав човек у Цркву и брзо учи како бити добар. На почетку то може да изгледа, ако не као бурно неофитство, то потпуно као прилично благочешће. И све као да је у реду, чак се и задивиш. Но постоји неколико опасности. Човек може да продужи да живи у логици подмене «успех-смисао», чинећи задивљујућа дела и не будући свестан, да иза тога стоји жеља за доказивањем себе, ја имам право на живот, ја сам добар итд… Уздржаћимо се овде од разговора о сујети и гордости, како видимо неретко за «симптомима» сујете (славољубља) стоји та иста неутољена потреба у безусловној љубави. Зато када таквом човеку говоре: кај се због своје сујете – у неким случајевима то може да не помаже, него само да удвостручи проблем, зато што он (или његово несвесно) то чују као: то ниси довољно добар, да би те Бог волео, буди бољи и тада ћемо да видимо.Озбиљнији проблем јесте – с ким уместо Бога може да се сретне такав човек? Често са својом пројекцијом на Бога, тј. са својим образом, као правило, родитељском фигуром, која се лепи на фигуру Бога. А родитељи су били какви? Волели су условно. Чиниш добро – добар си. Чиниш лоше – непотребан си. У цркви је одлично прописано шта треба да се ради, а шта не треба. А ако још потрефи и строг духовник, онда је уопште све јасно – слушај, испуњавај правила и бићеш добар. Заметимо између наводника да се често родитељска фигура пројецира и на духовника. Пролазе године, па и десетци година, и ништа се не мења. Човек иде у храм, исповеда се, причешћује се. Но с ким и у какве односе он ступа, мислећи да су то односи с Богом? Може се десити, да он продужује да живи по старом сценарију, пуном подмена. Робно-новчани односи с Богом су довољно добро описани у духовној литератури последњих десетљећа. Но трагедија таквог благочешћа је у томе што се може десити да у њему нема места за Христа, нема простора за Сусрет с Њим. Постоји само проигравање из детињства заложеног сценарија, само сада зацементираног традицијом црквених норми и правила. У том контексту се може додати да се и свештеник може показати као одговоран за то како ће се развијати односи духовног чада, не само са њим, него и са Богом – по сценарију условној љубави или безусловног прихватања. И још дубљи аспект проблема подмена. Као што смо видели, човек их уопште није свестан. Оне имају много угодности (користи), илузорних, но свеједно, угодности. Тешко је избавити се од њих, између осталог и зато што је веома страшно срести се са собом истинским и ићи у неизвесност, прекорачујући навикнути сценарио, раскидајући шаблоне. Но док ја живим не истински, живим подменама (а још горе, ако при том мислим да сам истински благочестив), не могу да се сретнем са стварним собом и не могу да видим стварног другог (човека, за почетак). За сусрет је потребан ТАЈ КО ће се срести. А ко ће се у мени срести са Другим? Јер, мене у суштини скоро да нема. Постоје илузије, улоге, заблуде, маске, но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштита? И да би могли за јеромонахом Романом ускликнути «Боже мој! У мени ни капље правде нема!… Ево ја сав стојим пред Тобом», потребно је да би се нашло у мени острвче часности и смелости принети себе Христу, као што су некада другови спустили с крова раслабљеног. И тада ће за нас да постану могуће речи пророка Исаије: «Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима» (Исаија 6,5). [1] Подвала, замене, замена истинитог лажним. [2] Искажење = дефект, речи истог кирена – унаказити, наказа. [3] Сазависност – Сазависност – патолошко стање, које се карактерише дубоком, силно емоционалном, социјалном, чак и физичком зависности од другог човека. Најчешће се термин употребљава к рђаима и ближњим алкохличара, наркомана и других људи с било кајом врстом завсности, но далеко се не ограничавају њима» (Википедија). Аутор: Марина Филоник психолог http://www.pravmir.ru/podmenyi-kak-prepyatstvie-dlya-vstrechi-so-hristom/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×