Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ради'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 37 results

  1. Светом литургијом, коју је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске и благосиљањем славског колача у подгоричком насељљу Момишићи данас је прослављен празник Светих Мученика севастисјких, и Светих новојављених Мученика момишићких чије мошти почивају у цркви Светог великомученика Георгија и њима посвећеној након њиховог јављања. У литургијској проповиједи ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је да нас Господ окупља на сваки дан и на сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење. Звучни запис беседе „Господ нас позива својим позивом јеванђелским кад каже: Остави све и хајде за мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају и одвајају од овога живота и његов поглед упућују ка нечему већем од овога живота“, казао је он. Додао је да тај позив Госпшодњи најбоље показује којим је начин људскога спасења. „Тешко је оставити све. Може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу и оде на други континент. Али не може се одвојитио сам од себе и од својке нарави… И на крају нам увијек остаје да се рвамо сами са собом и са чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, да себи угодимо, па је бивало људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели и пили, рекао би човјек ‘ух, види како се мучи и подвизава’, а он уствари храни сам себе, своју сујету тако што је поставио себе у центар неке своје замисли“, рекао је отац Гојко. Ректор Цетињске Богословије је нагласио да оставити све значи оставити све оно што је теби угодно. „Оставити све – то значи: остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки – оставили себе ради другога“, поручио је отац Гојко Перовић. Казао је да је оставити овај живот могуће само ако нам је јасно да постоји јој неки живот осим овога земаљскога. „То је права вјера. И хвала Богу да то није остало тамо негдје давно, у вријеме севастијских Мученика, па ни давно, у вријеме момишићких Мученика. Сваки од нас данас живимо у овом дану, у часном Васкршњем постру, разапет пред тим Господњим позивом. За хришћанина то увијек значи послушати онога другога, акроз њега послушати ријечи Божје“, истакао је он. Казао је да ми данас имамо севастијске и момишићке Мученике, али и примјер Дарка Вујошевића. „То је онај момак који се придружио Мученицима севастијским и момишићким испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе: Хвала Богу да живимо у народу, граду и у вријеме таквога човјека“, рекао је отац Гојко и додао да ово није моменат да уздижемо људе, па ни тог момека. „Него да кроз његов примјер опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту. То није било случајно. И свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини. Него су сви рекли: Е, хвала Богу да се нашао неко такав“, закључио је протојкереј-ставрофор Гојко Перовић. Старјешина цркве протојереј Никола Пејовић је честитао данашњи празник и сабрање, као и салву Удружењу добровољних давалаца крви које носи име Мученика момишићких. „Ово мјесто нас призива на ријеч Христову да љубимо једни друге да бионас Отац наш небески познао по томе. Ово мјесто је мјесто те истинске жртвене љубави која се остварила кроз подвиг Момишићких мученика око којих се ми овдје сабирамо“, рекао је отац Никола. Захвалио је браћи свештеницима, монахињама из манастира Ћелија Пиперска и домаћину славе Балши Поповићу, као и свим учесницима данашње светковине у Момишићима. Уручио је захвалнице најзаслужнијима за успјешну организацију прошлогодишње јубиларне прославе 330 година од страдања Момишићких мученика. Домаћин славе Балша Поповић поздравио је све присутне и предао домаћинство за наредну годину свом рођаку Обраду Поповићу. Уз трпезу љубави приређен је и богат духовни и културно-умјетнички програм. Извор: Радио Светигора
  2. Ради чега смо ми људи у овоме свету? И ти и ја дошли смо на овај свет без нашег пристанка. Нико те питао није кад те спустио у овај свет. А ради чега је Господ спустио тебе и мене у овај свет? Зашто је човек створен? Да ли зато да га смрт прогута? Ако је тако, онда је Бог највећи злотвор. Господ је, браћо, створио човека као вечно биће. Човек је најважније биће после Бога, важније од Анђела, важније од Херувима и Серафима, важније од свих бића и створења. Зашто је човек важнији? Зато што је Бог створио човека по слици и прилици Својој[2]. По слици и прилици Својој – шта то значи? Када гледаш слику својих родитеља, ти се умиљаваш, ти волиш да их подражаваш, да личиш на њих. Бог је створио човека по слици и прилици Својој да би човек личио на Бога[3]. Личио целим бићем својим, а личио нарочито животом својим. То значи, човек је жива икона Божија. Жива икона Божија.[4] Ум наш, шта је? У нама то је слика ума Божијега, и да би ум наш личио на Бога, треба да има чисте мисли, треба да мисли божански, да мисли свето, да мисли оно што је честито и поштено, да не допушта нечистим мислима да нам разоравају душу. Шта је наша воља? Наша је воља створена по слици воље Божије. То значи, шта? Ми у овоме свету треба да управљамо своју вољу и да живимо својом вољом према вољи Божијој и ономе што Бог хоће. Његова воља је савршена и света, и ми као слика Његова подражавамо Њега и хоћемо оно што Он хоће. То значи да је човек створен по слици и прилици Божијој. Тако и осећање. Срце, срце – што је то? Наше осећање – то је осећање Божије, од Бога нам је дато, то је слика Божијега осећања. Какво треба да буде наше осећање? Наше осећање треба да буде узвишено, божанско, чисто, свето, да буде пуно љубави, пуно милосрђа, пуно кротости, благости, доброте. Тако, Бог је створио човека, браћо моја, да би човек извајао из себе, израдио из себе божанско биће. Зато је Бог и постао човек. Зато је Господ Христос постао човек да покаже какав треба да је човек, како треба да живи у овоме свету, како треба ум његов да ради, како треба да ради његово срце, како његова воља, како да се човек угледа на Бога, пошто је он слика Божија. Слика увек тежи да буде верна оригиналу, ономе од чега је постала. Тако и ми. Ми смо зато створени да животом својим, да бићем својим личимо на Бога. Господ Христос је дошао у овај свет да нам да сва правила, да нам да сав живот, који у нама може да оствари, који и остварује у нама. Господ је дошао у овај свет, вели Апостол Павле, да нас научи свему кроз Цркву Своју, кроз веру у Њега. Чему? Да нас научи како да узрастемо у човека савршена, у човека који је сличан Господу Христу.[5] Није Господ Христос дошао у овај свет да само буде поред тебе, Он је у теби. Он је дошао баш зато да буде у свакоме од нас, да икону Божију што је у нама, да слику Божију која је у нама, обнови и очисти. Чиме се то прља наша икона у души? Чиме се то слика Божија прља у нашој души? Гресима! Греси су као катран, као муљ, као смрдљиво ђубре. Сваки грех икону Божију што је у теби распара, замрља, упрља, а не дај Боже, велики греси, они као страшан црни катран наваљују и премазују душу, тако се ништа Божије не види у њој. Тако имате људе безбожне потпуно, потпуно безверне, који ништа божанско не признају у себи, ни изнад себе. И Господ Благи у Цркви Својој дао нам сва средства да ми у себи изградимо једно боголико биће, једно христолико биће, једно богољубиво биће. Свети Павле поручује хришћанима и вели: „Ево, ја вас са муком духовном рађам, али све дотле док не постане обличје Христово у вама“[6]. То значи, док у нашој души не заблиста лик Господа Христа, да Он живи у нама, да ми душу своју очистимо од свакога греха, од сваке прљавштине, и да помоћу вере, љубави, молитве, поста и свих светих врлина, испунимо себе Божанским силама, Божанском добротом и Божанским осећањем. Зато смо ми створени. Зато је и Свето Причешће Господ установио у Цркви. Ради чега? Примајући Свето Причешће ти примаш Бога у себе, примаш Господа Христа, примаш Њега онаквог какав јесте. И примајући Њега, ти сам постајеш христолик, ти сам постајеш боголик, ти обнављаш икону Божију у себи, ти постајеш прави човек. Човек који одбаци душу и не признаје је као бесмртну и вечну, престао је бити прави човек. То је получовек, то је качовек, то је нечовек. Господ је по великом смирењу Свом постао човек. Господ се бескрајно смирио да би нас људе спасио. Јер, замислите да Свемоћни, Свесавршени Бог и Господ постане човек, а човек сав у греху, сав у смрти, сав у ђаволу! Зар то није понижење за Бога? Да, несумњиво понижење[7]. Али, то је и доказ огромног смирења и љубави Спаситеља према човеку, Његовог неизмерног човекољубља. Зато се Он и назива Једини Човекољубац, јер је човека спасао из смрти, из греха, из чељусти демона и пакла. Он је то учинио да би нас спасао, да би нас увео у Вечни Живот. Дошао у овај свет да нам да Вечну Истину, да нам да Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечну Доброту. Све то Он даје нама ако ми хоћемо Њему да служимо. Зато је Он и створио Цркву Своју, зато је у Цркви Христовој толико Светитеља Божијих, тих људи христоликих, људи христољубљивих, људи који су испунили Еванђеље Господа Христа и показали нам какав треба да је човек. Е, кад су они могли да испуне еванђелске врлине, то значи да сваки човек може ако хоће. Јер Бог, браћо моја, никога не приморава на добро. Бог никога не приморава на спасење. Он предлаже: ако хоћеш.[8] То је твоја слободна воља. Али пази што те чека у оном свету. Када будеш изашао из овога света, из тела, а душа куда ће? Бог је послао човека у овај свет, и као биће смртно, телом је човек смртан, створио је тело од земље Господ, и душом бесмртном, душом је од Бога, од даха Божијег и духа Божијег, то је вечно у човеку[9]. Зато је Спаситељ и рекао у Своме Еванђељу и упутио свима нама чудесне речи: „Каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој науди?“[10]А души својој науди. Људи се диве и дан данас, и увек кроз векове, боре за стопу земље крваве, убијају се, ратове воде. А често о души и не помишљају, иако она више вреди. Шта је наша земља, мала, ситна земља? Зрно песка у васиони. Це само земљу да добијеш, но и сва сунца, и све звезде да буду твоје, да будеш њихов господар и власник, каква ти је корист, вели Спаситељ, ако души то шкоди, каква ти је корист, ако душа твоја пропада у злу, у греху , у паклу. Зато је Господ и дао Своје Свето Еванђеље и дао Свето Причешће, да ми обновимо себе, да ми испунимо себе Божанским силама, да обновимо лик што је у нама, икону Божију, слику Божију, да живимо према Господу Христу Који је дошао у овај свет да нам покаже какав треба да је човек. И ви, причешћујући се данас, не заборавите никад да је то најважнији дан у години за вас. Када примате Свето Причешће, Бога примате. А то значи, треба променити свој живот, оставити раније своје грехе: ако си псовао да престанеш псовати, ако си крао да престанеш красти, ако си ма какво зло чинио да престанеш чинити. Јер, не чиниш ли тако, ти недостојно држиш у себи Господа Христа, ти Га распињеш поново у себи. Ти недостојно једеш и пијеш Крв Господа Христа и Тело Његово. Зато Апостол Павле и препоручује хришћанима и вели: Пазите, чувајте се! Немојте да недостојно једете и пијете Крв и Тело Господње[11]. Зато исповест, зато исповедање грехова пред Богом и пред свештеником, зато је и славно очишћење душе, и напор и труд. Примивши Господа Христа, живи од данас новим животом, светим животом, побожним животом. Престани да чиниш грех који си чинио. Слаби смо, људи смо, падамо поново у грехе, али наше је да приморавамо себе на свако добро[12]. Да ум овај, који је слика Божија, примораваш да личи на ум Божији. Да душу своју примораваш да личи на душу Божију. Једино тако испунићемо онај промисао, и онај циљ живота, који нам је Бог оставио створивши нас као људе. Да, ми људи, сваки човек створен је за Вечни Живот. Имајте то у виду, браћо. И ујутру кад се пробудиш реци себи: Гле, ја сам створен за Вечни Живот. И увече кад лежеш реци себи: Пази, створен си за Вечни Живот. Пази како живиш, сваки тренутак је важан у животу, сваки дан је врло важан. Човек може у једном дану стећи, или рај, или пакао. Ти данас можеш убити човека и стећи пакао, а можеш се трудити да не чиниш зло, и ти ћеш истим путем испунити Еванђеље. Ето безброј Светитеља пред нама и око нас и над нама, који су испунили Еванђеље и показали нам да је човек заиста вечно биће, да бисмо и ми идући за њима и са њима заиста заслужили Вечни Живот. Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља, даровао нама Живот Вечни. Амин. Извор: Православие.ру
  3. У другу недјељу пред Васкршњи пост – Месопусну, 3. марта 2019. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У току службе Епископ је рукоположио у чин јереја досадашњег ђакона др Николу Маројевића, уредника Издавачко информативне службе Епархије и сабрата никшићке Саборне цркве. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству је саслуживало више свештеника и монаха Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа. Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и пјевница Саборне цркве. У току свете службе Божје Преосвећени Епископ у чин јереја рукоположио је ђакона Николу Маројевића из Никшића. Архипастирском бесједом сабраним вјерницима обратио се Владика Јоаникије, који је казао да се спремамо за наступајући Велики Часни пост. За свако добро дјело, додао је он, треба припрема, а када се ради о спасењу душе потребна је највећа припрема. „Молимо се Господу Богу да прими наше молитве, да нас ослободи од наших страсти, лоших мисли, злих дјела и намјера, да идемо правим Божјим путем, да нас оспособи да чинимо добра дјела ближњима, да угађамо Господу, да радимо на свом и на спасењу својих ближњих. Данашње јеванђеље нас поучава о томе како ћемо се најбоље припремити и удостојити тога да Бог прими нашу молитву“. „Господ Исус Христос каже да ако учинимо некоме, нарочито, онима којима је то потребно из љубави према Господу и према ближњем, Он ће то примити као да је самом Њему учињено. Ако не учинимо ако ближњима својим не покажемо љубав онда Бог неће примити нашу молитву коју Му приносимо“, бесједио је Епископ. Господ каже, додао је Владика, „Наг бијах, и не одјенусте ме; болестан бијах, и не обиђосте ме; у тамници бијах, и не дођосте ми; жедан бијах и не напојисте ме...“, а око нас је, свуда и сваког дана, много оних којима треба наша љубав. „Због наших ограничења нијесмо спремни да учинимо свима, али, ако учинимо било коме од ближњих, којима треба наша љубав, не само у породици, него много шире, Бог ће то примити као да је Њему учињено. Ако не учинимо одбиће нам молитву коју Му приносимо“, нагласио је Владика Јоаникије, поучавајући да треба непрестано да имамо у виду човјекољубље и братољубље које Господ од нас тражи, и за које ће, ако смо спремни да их посвједочимо, Бог примити наше молитве као миомир, као лијепи дар од наше душе и нашег срца. Новом свештенику, оцу Николи Маројевићу, пожелио је да буде благословена света служба коју је примио, да је врши са страхом Божјим, љубављу и стрпљењем према народу. „Веома образован човјек, вриједан, педантан, честит, сад ће морати и да носи бреме које до сада није носио. Научио је он да се труди. Он је уредник нашег часописа „Свевиђе“, сва црквена издања на којима радимо, ту је његова рука, његова памет, његово образовање. Његово дјело многи нијесу видјели, ни примјетили, али оно је, већ, велико. Замолићу га да када разговара са народом буде стрпљив и саслуша свакога. Много честит и благородан човјек, велике интелигенције и великих дарова, али мора да снисходи, да се прилагођава“. „Он је сад отац и мора да покаже љубав према дјеци, а дјеца Божја су сви не само дјеца мала, а они су најједноставији и најбољи. Нека му је Бог на помоћи, нека га Христос Господ укријепи силом свог живоносног крста, нека оснажи његову вјеру и његову ријеч, његова дјела и његове руке на дјело ове узвишене службе“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  4. О значају Светотајинског богословља и Светотајинског живота у Цркви Христовој, као и о циљу и садржају новог циклуса емисија "Светотајинско богословље", са аутором емисије катихетом Браниславом Илићем разговарала је Мирјана Бановић. ТЕРМИНИ ЕМИТОВАЊА ЕМИСИЈЕ СУ: СРЕДОМ ОД 16 ЧАСОВА СУБОТОМ ОД 15:30 ЧАСОВА (РЕПРИЗА)
  5. На програму Радија Беседа, Православне Епархије бачке, од данас се емитује нова емисија "Светотајинско богословље", аутор емисије је катихета Бранислав Илић. Преносимо прилог са званичне интернет странице Радија Беседа о новој емисији која се емитује на програму: О значају Светотајинског богословља и Светотајинског живота у Цркви Христовој, као и о циљу и садржају новог циклуса емисија "Светотајинско богословље", са аутором емисије катихетом Браниславом Илићем разговарала је Мирјана Бановић. ТЕРМИНИ ЕМИТОВАЊА ЕМИСИЈЕ СУ: СРЕДОМ ОД 16 ЧАСОВА СУБОТОМ ОД 15:30 ЧАСОВА (РЕПРИЗА) View full Странице
  6. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на Богојављење, у суботу 19. јануара 2019, са свештенством Свету Архијерејску Литургију са великим водоосвећењем у манастиру Ђурђеви Ступови. У архипастирској бесједи, којом се обратио бројним сабраним вјерницима, Владика је казао да крштење Христово, које догодило прије толико вјекова, има дејство и упечаћује се у животу Цркве кроз све вјекове, и овај празник када се крстио Христос у Јордану, када је Јован Претеча, испуњавајући Његову заповијест, вршио погружење Христа у Јордану, слушајући глас са Неба од Бога Оца Који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега послушајте. Тада је духовним својим очима видио да силази Дух Божји на Њега, увјеравајући се у истинитост ријечи Божјих, која му је раније саопштена, да на кога види да силази Дух Свети то је Спаситељ, то је Господ, то је Христос, рекао је Преосвећени Епископ, додајући: „Ми смо се данас сабрали у овој светињи и учествујемо у овом великом догађају, у великом слављу. Сви смо узели живог, правог учешћа у оном моменту кад смо примили крштење, а тада смо у цијелом свом бићу осјетили, доживјели оно што је Господ устројио за нас, јер је Господ примио крштење, не ради очешћења својих грехова, него да би нама устројио бању поновног рођења, крштења, обновљења природе, обновљења мисли, осјећања, душе, на чему стоји све што градимо у Цркви Божјој“. „То је темељ, јер, да би човјек постао хришћанин прво мора да се крсти, па се онда на томе гради све остало, молитва, пост и Свете Тајне. Без крштења човјек није члан Цркве, а са крштењем у нас се упечаћује права, истинита вјера у Свету живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа, постајемо чланови Цркве, добијамо пуноћу вјере, истине, живота“, бесједио је Његово Преосвештенство. Он је истакао да се на данашњи велики празник освећује вода у част и у спомен крштења Христовог. Та вода је љековита и чудотворна. У нашем народу постоји лијеп обичај да свака хришћанска породица од ове воде захвата и носи кући да би, у току цијеле године, нарочито у случају болести, слабости, немоћи уз молитве пили богојављенску воду и тако се кријепили душом и тијелом. Данас је пјевница „Жупан Првослав“, при манастиру Ђурђеви Ступови, прославила своју славу, јер се на овај велики празник 1219. упокојио жупан Првослав, ктитор ове свете обитељи, који почива у древној немањићкој задужбини. „Данас слави пјевница великог ктитора ове свете обитељи жупана Првослава који се упокојио на данашњи дан. Убудуће, вршићемо му помен послије празника Светог Јована Крститеља, а и ово спомињање преко пјевнице жупана Првослава је лијепо. Данас смо ломили колач, свима за здравље и за спасење и у спомен нашег великог ктитора да би се његова душа радовала на Небу и ми овдје да се радујемо сви овом празнику“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Након Светог причешћа, Епископ Јоаникије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је раздијељена вјерном народу на благослов. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  7. Да ли је неко од вас ‘својеручно’ заклао неку животињу ради меса? Има ли неког овде ко је узгајао животиње? Мене раније ово питање није занимало, али сам недавно једно краће време чувао неке ћурке и кад је требало да их дам на клање није ми било пријатно (живим на селу, имам услове и хранио сам је за пријатеље у граду). Гледам их…жива бића... свако јутро кад их пустим у авлију радују се новом дану… воле што су живе… временом су неке јеле из моје руке… нису ме се плашиле, па сам могао и да их помилујем.. и онда, како да их закољем? Са сисарима је још горе, они су још дружељубивији.. Кад сам их дао на клање, осећао сам се као издајник. Оне мене гледају очи, радују ми се кад ме виде, имам утисак загрлиле би ме оним крилима-а ја њима нож под грло! (ово је фигуративно, као што рекох, други су клали, али ја сам то одобрио, а то му дође на исто… ) Један мој пријатељ, брат из Цркве каже: ко није у стању да закоље животињу, не би требало да једе месо. Чувао бих козе, треба ми због млека. Клање се може избећи неко време, али после се број толико умножава да је чување нерентабилно. Могу да их продам другоме, али и тамо би пре или касније ишле под нож, исто им се хвата….
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. Сајт Кана, као стуб пројекта „КАНА-ка наталитету“ са данашњим даном је започео свој рад. Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. Кана - упознавање ради хришћанског брака Добродошли!
  11. Право име „владике Симеона“ је , иначе, типично црногорско – Рихард Минихофер. Минихофер, алијас Симеон которски са сједиштем у Бечу, ријешио је, како се то већ на Западу ради, да заради још једну плату. Прије подне ради као службеник бечке полиције, а поподне глуми „црногорског владику“. Сазнајемо да је на распопском конкурсу глатко прошао пошто ради у полицији. Распопска НВО тзв. ЦПЦ као класична полицијска творевина предност у оваквим случајевима даје колегама – доказаним и провереним полицајцима са искуством. Челник НВО „Црногорска православна црква“ Мираш Дедеић подржао је владин нацрт Закона о слободи вјероисповијести и вјерским заједницама. Он је исказао наду да ће се доношењем то законског акта „напокон увести ред у овој области“ и поновио да „без Црне Горе нема ни ЦПЦ, а без ЦПЦ нема ни Црне Горе“. Распоп Дедеић је, на свечаности поводом 25 година регистрације НВО ЦПЦ у полицијској станици на Цетињу, рекао да та невладина организација наставља „своју мисао“. Како преносе медији, прослави регистрације НВО ЦПЦ полицијској станици присуствовали су „бројни представници Владе и Скупштине Црне Горе, јавни и културни посленици“.
  12. Историја Црне Горе богата је преварантима разне врсте, али невладина организација "црногорска православна црква" чврсто држи високо мјесто када су обмане у питању. Најновији примјер јесте чињеница да је тзв. владика которски и приморски НВО ЦПЦ Симеон истовремено и службеник бечке полиције. Право име „владике Симеона“ је , иначе, типично црногорско – Рихард Минихофер. Минихофер, алијас Симеон которски са сједиштем у Бечу, ријешио је, како се то већ на Западу ради, да заради још једну плату. Прије подне ради као службеник бечке полиције, а поподне глуми „црногорског владику“. Сазнајемо да је на распопском конкурсу глатко прошао пошто ради у полицији. Распопска НВО тзв. ЦПЦ као класична полицијска творевина предност у оваквим случајевима даје колегама – доказаним и провереним полицајцима са искуством. Челник НВО „Црногорска православна црква“ Мираш Дедеић подржао је владин нацрт Закона о слободи вјероисповијести и вјерским заједницама. Он је исказао наду да ће се доношењем то законског акта „напокон увести ред у овој области“ и поновио да „без Црне Горе нема ни ЦПЦ, а без ЦПЦ нема ни Црне Горе“. Распоп Дедеић је, на свечаности поводом 25 година регистрације НВО ЦПЦ у полицијској станици на Цетињу, рекао да та невладина организација наставља „своју мисао“. Како преносе медији, прослави регистрације НВО ЦПЦ полицијској станици присуствовали су „бројни представници Владе и Скупштине Црне Горе, јавни и културни посленици“. View full Странице
  13. Драги пријатељи, обавештавамо вас да је наш сајт за упознавање ради хришћанског брака - КАНА, данас почео са радом. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. Сајт Кана, као стуб пројекта „КАНА-ка наталитету“ са данашњим даном је започео свој рад. Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. Кана - упознавање ради хришћанског брака Добродошли! View full Странице
  14. С тим у вези, сарадник Мисионарске комисије при Епархијском савету Москве ђакон Дионисије Мишков добио је у задатак да скупи финансијска средства како би се остварила прва етапа систематског превода главних православних текстова о вери и богослужењу на узбечком, таџичком и киргијском језику. У плану је да се објави професионални превод „Катихизиса“ Светог Николаја Српског, затим Поуке онима који прилазе из ислама, мисионарски листићи и Часловац. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. На руској интернет платформи „Начинаније“ води се кампања прикупљања финансијских средстава ради објављивања превода мисионарских текстова о православној вери на језике народа Средње Азије – узбечки, таџички и киргијски. Истиче се да је овај пројекат јединствен, јер данас не постоји систематски превод текстова о вери и богослужењу на језицима оних људи који данас долазе да раде у Русији из суседних средњоазијских земаља. Ови људи не само да раде и живе у Русији, него и одлазе у храм и желе упознати хришћанство на свом матерњем језику. С тим у вези, сарадник Мисионарске комисије при Епархијском савету Москве ђакон Дионисије Мишков добио је у задатак да скупи финансијска средства како би се остварила прва етапа систематског превода главних православних текстова о вери и богослужењу на узбечком, таџичком и киргијском језику. У плану је да се објави професионални превод „Катихизиса“ Светог Николаја Српског, затим Поуке онима који прилазе из ислама, мисионарски листићи и Часловац. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Имам 18 година и 5 месеци сам у вези са девојком и она жели да имамо однос. Ја не знам како да поступим јер сам верник и знам да Црква не одобрава секс изван брака. Занима ме који је поглед Цркве на секс ради задовољства, а не остваривања потомства уопште. Да ли је таква врста односа дозвољена у браку?
  17. Литургијску бесједу Митрополит је започео Христовим ријечима „Ко хоће за Мном нека се одрекне себе и узме крст свој, и нека иде за Мном“, подсјетивши да је ова ријеч Господња, позив свакоме људскоме бићу да крене за оним који је пут, истина и живот, за Христом Богом, јединим Спаситељем- искупитељем, чиј је јарам и бреме лако. Тумачећи данашње Јеванђеље када је Господ дошао у земљу Гергесинску, гдје су била двојица безумника који су били страх и трепет свима из тог краја, Високопреосвећени је казао да оно што многи људи који себе сматрају разумнима нијесу у стању да исповједе, учинили су ти безумници- демонска сила, исповједили су Христа као Сина Божијега. Демонска сила трепеће пред Њим и исповједа га а човјек који је створен по слици и прилици Његовој, који носи на себи лик Божији, који је огледало славе Божије, ради кога је Бог и сишао на земљу и постао човјек- један од нас, човјек се одриче Њега. „То одрицање се догађа кроз сву историју. Као што су они Гергесинци када су срели Исуса Христа, изашли пред Њега и тражили да иде од њих, да их остави, зато што су изгубили свиње које су им биле важније од живога Бога који је дошао да их призове, загрли Својом Божанском љубављу. И тако то бива кроз сву историју“, казао је Митрополит и истакао да су људима милија земаљска пролазна богатсва него да понесу Божији крст и крену за Господом. Наглашавајући да је кроз историју рода људскога увијек било и оних који су носили Крст Христов, ходили за Њим и жртвовали себе за правду и истину Божију- за Бога као вјечну љубав, Архиепископ је рекао да таквих страдалника има и данас широм свијета, на КиМ, Украјини, Блиском Истоку, Сирији. „Православна Антиохијска патријаршија – Црква Божија, која на тим просторима постоји вјековима, још од апостолских времена, она је данас гоњена и прогоњена. Многи страдају ради Христа, остајући вјерни Њему, исповједајући Га као Бога и Спаситеља свога, не прогонећи Бога из свога срца и живота као ови Гергесинци ради свиња, ради својих земаљских уживања“, рекао је владика и нагласио да се они сретајући са Господом, примајући, носећи и исповједајући Њега, жртвујући земаљско пролазно царство, опредјељују за вјечно и непролазно Његово Царство. Подсјетивши да смо недавно прославили Видовдан, Митрополит Амфилохије је казао да је Видовдан свједочанство тог жртвовања онога пролазног, земаљског живота и царства за вјечно и непролазно Небеско царство. Нагласио је да су то својим страдњем посвједочили и мученик Вид у древним временима, Свети кнез Лазар и многи други мученици нашега рода од Светога Јована Владимира па до најновијих страдалника и мученика косовско-метохијских и јадовинских, глинских, јасеновачких, пребиловачких, и наших свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорско-приморскога и преко 100 свештеника који су убијени од своје обезбожене браће само зато што су остали вјерни Христу. „То су они који су се сретали са Господом, који су примили Господа, који су понијели крст Христов, исповједили га и својом мученичком крвљу посвједочили своју вјерност Њему“, закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. Након причешћа освештан је славски колач. Овогодишњи кум славе Милан Стојовић, подсјетио је да већ 7 година живи овај најмлађи манастир у Црној Гори који је направљен на темељима куће у којој је и он рођен. Братсво Стојовић које је шест година домаћин славе на челу са Миланом припремило је хришћанску трпезу љубави око које се након Литругије сабрао вјерни народ. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 1. јула са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. Литургијску бесједу Митрополит је започео Христовим ријечима „Ко хоће за Мном нека се одрекне себе и узме крст свој, и нека иде за Мном“, подсјетивши да је ова ријеч Господња, позив свакоме људскоме бићу да крене за оним који је пут, истина и живот, за Христом Богом, јединим Спаситељем- искупитељем, чиј је јарам и бреме лако. Тумачећи данашње Јеванђеље када је Господ дошао у земљу Гергесинску, гдје су била двојица безумника који су били страх и трепет свима из тог краја, Високопреосвећени је казао да оно што многи људи који себе сматрају разумнима нијесу у стању да исповједе, учинили су ти безумници- демонска сила, исповједили су Христа као Сина Божијега. Демонска сила трепеће пред Њим и исповједа га а човјек који је створен по слици и прилици Његовој, који носи на себи лик Божији, који је огледало славе Божије, ради кога је Бог и сишао на земљу и постао човјек- један од нас, човјек се одриче Њега. „То одрицање се догађа кроз сву историју. Као што су они Гергесинци када су срели Исуса Христа, изашли пред Њега и тражили да иде од њих, да их остави, зато што су изгубили свиње које су им биле важније од живога Бога који је дошао да их призове, загрли Својом Божанском љубављу. И тако то бива кроз сву историју“, казао је Митрополит и истакао да су људима милија земаљска пролазна богатсва него да понесу Божији крст и крену за Господом. Наглашавајући да је кроз историју рода људскога увијек било и оних који су носили Крст Христов, ходили за Њим и жртвовали себе за правду и истину Божију- за Бога као вјечну љубав, Архиепископ је рекао да таквих страдалника има и данас широм свијета, на КиМ, Украјини, Блиском Истоку, Сирији. „Православна Антиохијска патријаршија – Црква Божија, која на тим просторима постоји вјековима, још од апостолских времена, она је данас гоњена и прогоњена. Многи страдају ради Христа, остајући вјерни Њему, исповједајући Га као Бога и Спаситеља свога, не прогонећи Бога из свога срца и живота као ови Гергесинци ради свиња, ради својих земаљских уживања“, рекао је владика и нагласио да се они сретајући са Господом, примајући, носећи и исповједајући Њега, жртвујући земаљско пролазно царство, опредјељују за вјечно и непролазно Његово Царство. Подсјетивши да смо недавно прославили Видовдан, Митрополит Амфилохије је казао да је Видовдан свједочанство тог жртвовања онога пролазног, земаљског живота и царства за вјечно и непролазно Небеско царство. Нагласио је да су то својим страдњем посвједочили и мученик Вид у древним временима, Свети кнез Лазар и многи други мученици нашега рода од Светога Јована Владимира па до најновијих страдалника и мученика косовско-метохијских и јадовинских, глинских, јасеновачких, пребиловачких, и наших свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорско-приморскога и преко 100 свештеника који су убијени од своје обезбожене браће само зато што су остали вјерни Христу. „То су они који су се сретали са Господом, који су примили Господа, који су понијели крст Христов, исповједили га и својом мученичком крвљу посвједочили своју вјерност Њему“, закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. Након причешћа освештан је славски колач. Овогодишњи кум славе Милан Стојовић, подсјетио је да већ 7 година живи овај најмлађи манастир у Црној Гори који је направљен на темељима куће у којој је и он рођен. Братсво Стојовић које је шест година домаћин славе на челу са Миланом припремило је хришћанску трпезу љубави око које се након Литругије сабрао вјерни народ. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Свадба у Кани један је од најпознатијих делова Новог завета и описује чудо које је Исус Христос извео међу сватовима: претварање воде у вино. Овај одломак Светог писма чита се током обреда црквеног венчања, а засигурно има оних младенаца за које ова прича носи посебну симболику. Говоримо о десетинама парова који су се упознали у „Кани Галилејској” – не оној новозаветној, већ, сасвим у духу 21. века, једној виртуелној. Реч је о затвореном клубу који је део православног форума „Живе речи утехе” и испод чијег имена „Кана Галилејска” кратко и јасно пише опис: упознавање ради хришћанског брака. Модератори клуба објашњавају да су плодови ове виртуелне заједнице и те како видљиви у „офлајн” свету: већ је склопљено више десетина бракова, а у појединима је стигло и потомство. Како каже Данијела Олуић, модератор клуба „Кана Галилејска”, управо прошле недеље младенци који су се упознали код њих на форуму обавестили су их да су добили бебу. Први корак који су направили ови новопечени родитељи, као и многи пре њих, био је да администратору пошаљу пријаву са својим основним подацима, јер клуб је затвореног типа и није видљив осталим члановима и посетиоцима форума „Живе речи утехе”. – Онај ко жели да се придружи пошаље, дакле, своје име, презиме, годиште, одакле је, да ли је већ био у браку, чиме се бави, каква су му интересовања, хобији... Сви су најчешће врло искрени, не остављају надимке, који су уобичајени за форумаше, већ пуно име и презиме – објашњава Данијела. ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ ИЗВОР: Политика
  20. Клуб „Кана Галилејска” на форуму „Живе речи утехе” има више од 2.500 чланова који траже сродну душу са којом би склопили хришћански брак Свадба у Кани један је од најпознатијих делова Новог завета и описује чудо које је Исус Христос извео међу сватовима: претварање воде у вино. Овај одломак Светог писма чита се током обреда црквеног венчања, а засигурно има оних младенаца за које ова прича носи посебну симболику. Говоримо о десетинама парова који су се упознали у „Кани Галилејској” – не оној новозаветној, већ, сасвим у духу 21. века, једној виртуелној. Реч је о затвореном клубу који је део православног форума „Живе речи утехе” и испод чијег имена „Кана Галилејска” кратко и јасно пише опис: упознавање ради хришћанског брака. Модератори клуба објашњавају да су плодови ове виртуелне заједнице и те како видљиви у „офлајн” свету: већ је склопљено више десетина бракова, а у појединима је стигло и потомство. Како каже Данијела Олуић, модератор клуба „Кана Галилејска”, управо прошле недеље младенци који су се упознали код њих на форуму обавестили су их да су добили бебу. Први корак који су направили ови новопечени родитељи, као и многи пре њих, био је да администратору пошаљу пријаву са својим основним подацима, јер клуб је затвореног типа и није видљив осталим члановима и посетиоцима форума „Живе речи утехе”. – Онај ко жели да се придружи пошаље, дакле, своје име, презиме, годиште, одакле је, да ли је већ био у браку, чиме се бави, каква су му интересовања, хобији... Сви су најчешће врло искрени, не остављају надимке, који су уобичајени за форумаше, већ пуно име и презиме – објашњава Данијела. ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ ИЗВОР: Политика View full Странице
  21. “Сјећај се дана одмора да га светкујеш. Шест дана ради и сврши све своје послове а седми дан је одмор Господу Богу твоме”. Шта треба радити а шта не треба недјељом и у дане који су обиљежени црвеним словом у календару? Шта да раде они људи који морају да раде и недјељом и празницима, чиме су им угрожена вјерска права, о чему је недавно и наш Митрополит Амфилохије писао премијеру Марковићу, док није риједак случај да исти ти и такви послодавци себе називају побожним људима. Шта је сујевјерје а шта права вјера?- разговарали смо са свештеником Велимиром Јововићем парохом страшевинско-старотребјешко-кличевским. Звучни запис разговора View full Странице
  22. На адреси http://vladikagrigorije.info/ од сада можете да читате размишљања, бесједе и друге прилоге захумско-херцеговачког епископа г. Григорија. Редакција Поука поздравља покретање оваквог сајта, преношењем размишљања која се тичу и Косова и Метохије: Широм отворених очију Хришћански Бог, Бог Библије – а нарочито Христос у јеванђељима – поучава нас и показује нам сопственим примјером да на свијет који нас окружује треба да гледамо отворених очију. Штавише, открива нам и упућује нас на то ка чему би понајприје требало да усмјеримо свој поглед – а то је ка патњи и страдалништву људи око нас. Сјетимо се само како се Христос понио према патњи, болу и страдању свих оних са којима је свакодневно долазио у сусрет. Изнимно је важно да их – исцјељујући им ране – никада није упитао за њихов положај у друштву, поготово за националну припадност, па чак ни за гријехове које су починили, увијек им само помажући и оздрављујући све подједнако. Стога ми се чини да и ми, у часу у којем се налазимо и пред тако сложеним питањем косовско-метохијске кризе, које се поставља пред нас, управо сљедујући Христу треба прије свега да држимо широм отворене очи. Разлог који ме додатно учвршћује у овом увјерењу јесте и чињеница коју сви ми добро запажамо – да нас безобзирно и силовито приморавају да се пред овим питањем понашамо управо супротно – да затворимо очи, да зажмуримо пред проблемом који нас мучи. Једном ријечју, да зажмуримо још макар накратко, таман толико колико је потребно да се све сврши, па ће нам онда post festum можда и допустити да малчице растворимо капке и бојажљиво погледамо око себе… Имајући у виду све поменуто, а нарочито искуство протеклог рата, које сам стекао у Босни и Херцеговини, током минулих година трудио сам се да управо широм отворених очију покушам сагледати и спознати, колико је могуће јасније, понад свега патњу и страдање свих људи који живе на Косову и Метохији, стремећи притом ка томе да ми поглед буде христолик. Другим ријечима, настојећи да разазнам њихове патње и састрадавајући са свима који живе на том за мене освештаном простору – освештаном прије свега непојамном недаћом и муком коју ти људи подносе – старао сам се да не обраћам пажњу на то ко је какве вјере и нације, већ само на то ко истински пати и страда а ко не. Такав угао посматрања омогућио ми је да врло брзо увидим како већина људи на Косову и Метохији стење и мучи се под тешким бременом разних власти које су се без изузетка нељудски понијеле према њима водећи једну опасну и надасве бахату политику. Ситуација бива тим гора уколико се тако раширених очију и непомућеног погледа осврнемо око себе и тако се увјеримо да – у мањој или већој мјери – слично стање влада свуда око нас – не само на Косову и Метохији. Тако пажљиво загледани у оно што нас окружује лако ћемо уочити да један дио протагониста свеопште несреће, они који дјелају иза кулиса, премда су у мањини, умногоме утичу на наше животе. Ако се иоле замислимо над нареченим проблемом, врло брзо ћемо схватити – јер та спознаја, истини за вољу, и не потребује особиту памет – да сви ти илегални и противзаконити послови, који се одвијају испод жита и у тами ноћи, предуго трају да бисмо их и даље само ћутке посматрали и да бисмо са њих – што још чешће чинимо – правећи се невјешти скретали поглед у страну. Пасивност у којој константно пребивамо када је у питању пошаст о којој је овдје ријеч тим је опаснија и за нас погубнија што су посљедице поменутих закулисних радњи већ одавно почеле попримати титанске размјере. Стога ми се чини да је, уколико уистину желимо да помогнемо онима који пате и страдају, један од главних циљева и задатака Цркве да укаже управо на ову чињеницу, али понајприје на то да наш пут треба да наликује Христовом, а то подразумијева, прије свега осталог, просвјећивање свих оних којима се видици замагљују, или – ако је то икако могуће – настојање да им се очи отворе како би могли објективно сагледати прилике у којима су се нашли. С тим у вези увјерен сам да нам као најваљанији путоказ за поступање према свима онима који настањују страдални простор Косова и Метохије – једнако према Албанцима као и према Србима – треба да послужи јеванђелска прича о милостивом Самарјанину. Управо као добри Самарјанин и ми треба да будемо ближњи сваком потребитом, био он Србин или Албанац. Уколико уистину мислимо и дјелујемо у складу са овим што смо напријед навели, за нас би, по логици ствари, требало да буде претежнија ријеч о Христу и проповиједање православља од оних неријетко пренаглашених и егзалтираних ријечи о српству, које се данас све чешће могу чути и које како вријеме протиче све више постају испразне флоскуле које одјекују празно. Промишљање о овоме што сам управо рекао подстакло ме је да се присјетим једне пријатељске расправе која се повела између двојице гласовитих Руса – Шмемана и Солжењицина. Поводом поменуте расправе са Солжењицином, у чије подробности овом приликом нећу улазити, Александар Шмеман је, између осталог, записао: „Њему је све Русија, а мени је све Црква, тј. Христос.” Из свега што сам до сада изрекао поводом теме о којој је ријеч није тешко закључити – ако ову Шмеманову реченицу унеколико измијенимо примјењујући је на наше прилике – чијем се становишту у овом случају приклањам. Како год било, за нас који смо превасходно људи Цркве и Христа, или би бар то требало да будемо, увијек, па и у овако тешким околностима, отвара се и поставља питање наше спремности на жртву. Наша снага не лежи у сили, него у ријечи, у дјелотворном свједочењу Христа и сљедовању Њему. Та мисија се протеклих деценија није успјела остварити, између осталог и зато јер је небројено пута била спречавана и спутавана. Посљедице њеног осујећења у периоду атеистичке власти у ери Јосипа Броза (који је некима и данас узор и идеал) несагледиве су и, на нашу велику жалост, данас веома уочљиве. Без обзира на поменуту чињеницу и на све отежавајуће околности које су нас снашле, дубоко вјерујем да још увијек има наде и да није касно да се ствари преокрену и усмјере у корист оних који ни криви ни дужни највише и најчешће страдају. Стога осјећам дужност и потребу да укажем управо на то да је за све нас од непроцјењиве важности да макар размислимо о том, додуше, ужем и тежем путу, као и о могућностима које нам он нуди, а које би нас можда могле извести из ћорсокака у којем се одвећ дуго налазимо.
  23. На адреси http://vladikagrigorije.info/ од сада можете да читате размишљања, бесједе и друге прилоге захумско-херцеговачког епископа г. Григорија. Редакција Поука поздравља покретање оваквог сајта, преношењем размишљања која се тичу и Косова и Метохије: Широм отворених очију Хришћански Бог, Бог Библије – а нарочито Христос у јеванђељима – поучава нас и показује нам сопственим примјером да на свијет који нас окружује треба да гледамо отворених очију. Штавише, открива нам и упућује нас на то ка чему би понајприје требало да усмјеримо свој поглед – а то је ка патњи и страдалништву људи око нас. Сјетимо се само како се Христос понио према патњи, болу и страдању свих оних са којима је свакодневно долазио у сусрет. Изнимно је важно да их – исцјељујући им ране – никада није упитао за њихов положај у друштву, поготово за националну припадност, па чак ни за гријехове које су починили, увијек им само помажући и оздрављујући све подједнако. Стога ми се чини да и ми, у часу у којем се налазимо и пред тако сложеним питањем косовско-метохијске кризе, које се поставља пред нас, управо сљедујући Христу треба прије свега да држимо широм отворене очи. Разлог који ме додатно учвршћује у овом увјерењу јесте и чињеница коју сви ми добро запажамо – да нас безобзирно и силовито приморавају да се пред овим питањем понашамо управо супротно – да затворимо очи, да зажмуримо пред проблемом који нас мучи. Једном ријечју, да зажмуримо још макар накратко, таман толико колико је потребно да се све сврши, па ће нам онда post festum можда и допустити да малчице растворимо капке и бојажљиво погледамо око себе… Имајући у виду све поменуто, а нарочито искуство протеклог рата, које сам стекао у Босни и Херцеговини, током минулих година трудио сам се да управо широм отворених очију покушам сагледати и спознати, колико је могуће јасније, понад свега патњу и страдање свих људи који живе на Косову и Метохији, стремећи притом ка томе да ми поглед буде христолик. Другим ријечима, настојећи да разазнам њихове патње и састрадавајући са свима који живе на том за мене освештаном простору – освештаном прије свега непојамном недаћом и муком коју ти људи подносе – старао сам се да не обраћам пажњу на то ко је какве вјере и нације, већ само на то ко истински пати и страда а ко не. Такав угао посматрања омогућио ми је да врло брзо увидим како већина људи на Косову и Метохији стење и мучи се под тешким бременом разних власти које су се без изузетка нељудски понијеле према њима водећи једну опасну и надасве бахату политику. Ситуација бива тим гора уколико се тако раширених очију и непомућеног погледа осврнемо око себе и тако се увјеримо да – у мањој или већој мјери – слично стање влада свуда око нас – не само на Косову и Метохији. Тако пажљиво загледани у оно што нас окружује лако ћемо уочити да један дио протагониста свеопште несреће, они који дјелају иза кулиса, премда су у мањини, умногоме утичу на наше животе. Ако се иоле замислимо над нареченим проблемом, врло брзо ћемо схватити – јер та спознаја, истини за вољу, и не потребује особиту памет – да сви ти илегални и противзаконити послови, који се одвијају испод жита и у тами ноћи, предуго трају да бисмо их и даље само ћутке посматрали и да бисмо са њих – што још чешће чинимо – правећи се невјешти скретали поглед у страну. Пасивност у којој константно пребивамо када је у питању пошаст о којој је овдје ријеч тим је опаснија и за нас погубнија што су посљедице поменутих закулисних радњи већ одавно почеле попримати титанске размјере. Стога ми се чини да је, уколико уистину желимо да помогнемо онима који пате и страдају, један од главних циљева и задатака Цркве да укаже управо на ову чињеницу, али понајприје на то да наш пут треба да наликује Христовом, а то подразумијева, прије свега осталог, просвјећивање свих оних којима се видици замагљују, или – ако је то икако могуће – настојање да им се очи отворе како би могли објективно сагледати прилике у којима су се нашли. С тим у вези увјерен сам да нам као најваљанији путоказ за поступање према свима онима који настањују страдални простор Косова и Метохије – једнако према Албанцима као и према Србима – треба да послужи јеванђелска прича о милостивом Самарјанину. Управо као добри Самарјанин и ми треба да будемо ближњи сваком потребитом, био он Србин или Албанац. Уколико уистину мислимо и дјелујемо у складу са овим што смо напријед навели, за нас би, по логици ствари, требало да буде претежнија ријеч о Христу и проповиједање православља од оних неријетко пренаглашених и егзалтираних ријечи о српству, које се данас све чешће могу чути и које како вријеме протиче све више постају испразне флоскуле које одјекују празно. Промишљање о овоме што сам управо рекао подстакло ме је да се присјетим једне пријатељске расправе која се повела између двојице гласовитих Руса – Шмемана и Солжењицина. Поводом поменуте расправе са Солжењицином, у чије подробности овом приликом нећу улазити, Александар Шмеман је, између осталог, записао: „Њему је све Русија, а мени је све Црква, тј. Христос.” Из свега што сам до сада изрекао поводом теме о којој је ријеч није тешко закључити – ако ову Шмеманову реченицу унеколико измијенимо примјењујући је на наше прилике – чијем се становишту у овом случају приклањам. Како год било, за нас који смо превасходно људи Цркве и Христа, или би бар то требало да будемо, увијек, па и у овако тешким околностима, отвара се и поставља питање наше спремности на жртву. Наша снага не лежи у сили, него у ријечи, у дјелотворном свједочењу Христа и сљедовању Њему. Та мисија се протеклих деценија није успјела остварити, између осталог и зато јер је небројено пута била спречавана и спутавана. Посљедице њеног осујећења у периоду атеистичке власти у ери Јосипа Броза (који је некима и данас узор и идеал) несагледиве су и, на нашу велику жалост, данас веома уочљиве. Без обзира на поменуту чињеницу и на све отежавајуће околности које су нас снашле, дубоко вјерујем да још увијек има наде и да није касно да се ствари преокрену и усмјере у корист оних који ни криви ни дужни највише и најчешће страдају. Стога осјећам дужност и потребу да укажем управо на то да је за све нас од непроцјењиве важности да макар размислимо о том, додуше, ужем и тежем путу, као и о могућностима које нам он нуди, а које би нас можда могле извести из ћорсокака у којем се одвећ дуго налазимо. View full Странице
  24. Светој архијерејској литургији присуствовало је мноштво вјерног народа, како парохија доњобрезичких, тако и читавог Брчко Дистрикта, на челу са градоначелником г. Синишом Минићем. Епископ Фотије је у својој бесједи поручио да је празник Праотаца Христових по тијелу, празник који нас уводи у празник Рођења Христовог од Духа Светога. На тај начин је Христос и Бог и човјек, Богочовјек. Бог постаје човјек, рађа се у свијету ради спасења свијета, то је суштина празника Божића. Надамо се, и вјерујемо да ће Христос благодантно да се роди и у срцима нашим. Да не празнујемо Божић само ради обичаја, него да живимо Божићем сваки дан. У храму Вазнесења Господњег, налазе се одежде светог краља Милутина, донесене из Бугарске (Софија) 13. новембра т.г. Ово душекорисно дјело се збило залагањем Удружења хаџијског братства из Брчког. Приликом пресвлачења светитеља које се врши сваке године, одежде су донесене на духовно укрепљење вјерног народа. У име првог архијерејског служења у доњобрезичком храму, Управа храма је у знак молитвеног сјећања, свом Епископу поклонила икону Часних верига светог апостола Петра, што је уједно и крсна слава нашег Епископа. Извор: Епархија зворничко-тузланска
×
×
  • Create New...