Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ради'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 33 results

  1. Да ли је неко од вас ‘својеручно’ заклао неку животињу ради меса? Има ли неког овде ко је узгајао животиње? Мене раније ово питање није занимало, али сам недавно једно краће време чувао неке ћурке и кад је требало да их дам на клање није ми било пријатно (живим на селу, имам услове и хранио сам је за пријатеље у граду). Гледам их…жива бића... свако јутро кад их пустим у авлију радују се новом дану… воле што су живе… временом су неке јеле из моје руке… нису ме се плашиле, па сам могао и да их помилујем.. и онда, како да их закољем? Са сисарима је још горе, они су још дружељубивији.. Кад сам их дао на клање, осећао сам се као издајник. Оне мене гледају очи, радују ми се кад ме виде, имам утисак загрлиле би ме оним крилима-а ја њима нож под грло! (ово је фигуративно, као што рекох, други су клали, али ја сам то одобрио, а то му дође на исто… ) Један мој пријатељ, брат из Цркве каже: ко није у стању да закоље животињу, не би требало да једе месо. Чувао бих козе, треба ми због млека. Клање се може избећи неко време, али после се број толико умножава да је чување нерентабилно. Могу да их продам другоме, али и тамо би пре или касније ишле под нож, исто им се хвата….
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. Право име „владике Симеона“ је , иначе, типично црногорско – Рихард Минихофер. Минихофер, алијас Симеон которски са сједиштем у Бечу, ријешио је, како се то већ на Западу ради, да заради још једну плату. Прије подне ради као службеник бечке полиције, а поподне глуми „црногорског владику“. Сазнајемо да је на распопском конкурсу глатко прошао пошто ради у полицији. Распопска НВО тзв. ЦПЦ као класична полицијска творевина предност у оваквим случајевима даје колегама – доказаним и провереним полицајцима са искуством. Челник НВО „Црногорска православна црква“ Мираш Дедеић подржао је владин нацрт Закона о слободи вјероисповијести и вјерским заједницама. Он је исказао наду да ће се доношењем то законског акта „напокон увести ред у овој области“ и поновио да „без Црне Горе нема ни ЦПЦ, а без ЦПЦ нема ни Црне Горе“. Распоп Дедеић је, на свечаности поводом 25 година регистрације НВО ЦПЦ у полицијској станици на Цетињу, рекао да та невладина организација наставља „своју мисао“. Како преносе медији, прослави регистрације НВО ЦПЦ полицијској станици присуствовали су „бројни представници Владе и Скупштине Црне Горе, јавни и културни посленици“.
  5. Историја Црне Горе богата је преварантима разне врсте, али невладина организација "црногорска православна црква" чврсто држи високо мјесто када су обмане у питању. Најновији примјер јесте чињеница да је тзв. владика которски и приморски НВО ЦПЦ Симеон истовремено и службеник бечке полиције. Право име „владике Симеона“ је , иначе, типично црногорско – Рихард Минихофер. Минихофер, алијас Симеон которски са сједиштем у Бечу, ријешио је, како се то већ на Западу ради, да заради још једну плату. Прије подне ради као службеник бечке полиције, а поподне глуми „црногорског владику“. Сазнајемо да је на распопском конкурсу глатко прошао пошто ради у полицији. Распопска НВО тзв. ЦПЦ као класична полицијска творевина предност у оваквим случајевима даје колегама – доказаним и провереним полицајцима са искуством. Челник НВО „Црногорска православна црква“ Мираш Дедеић подржао је владин нацрт Закона о слободи вјероисповијести и вјерским заједницама. Он је исказао наду да ће се доношењем то законског акта „напокон увести ред у овој области“ и поновио да „без Црне Горе нема ни ЦПЦ, а без ЦПЦ нема ни Црне Горе“. Распоп Дедеић је, на свечаности поводом 25 година регистрације НВО ЦПЦ у полицијској станици на Цетињу, рекао да та невладина организација наставља „своју мисао“. Како преносе медији, прослави регистрације НВО ЦПЦ полицијској станици присуствовали су „бројни представници Владе и Скупштине Црне Горе, јавни и културни посленици“. View full Странице
  6. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. Сајт Кана, као стуб пројекта „КАНА-ка наталитету“ са данашњим даном је започео свој рад. Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. Кана - упознавање ради хришћанског брака Добродошли!
  7. Драги пријатељи, обавештавамо вас да је наш сајт за упознавање ради хришћанског брака - КАНА, данас почео са радом. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. Сајт Кана, као стуб пројекта „КАНА-ка наталитету“ са данашњим даном је започео свој рад. Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. Кана - упознавање ради хришћанског брака Добродошли! View full Странице
  8. С тим у вези, сарадник Мисионарске комисије при Епархијском савету Москве ђакон Дионисије Мишков добио је у задатак да скупи финансијска средства како би се остварила прва етапа систематског превода главних православних текстова о вери и богослужењу на узбечком, таџичком и киргијском језику. У плану је да се објави професионални превод „Катихизиса“ Светог Николаја Српског, затим Поуке онима који прилазе из ислама, мисионарски листићи и Часловац. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. На руској интернет платформи „Начинаније“ води се кампања прикупљања финансијских средстава ради објављивања превода мисионарских текстова о православној вери на језике народа Средње Азије – узбечки, таџички и киргијски. Истиче се да је овај пројекат јединствен, јер данас не постоји систематски превод текстова о вери и богослужењу на језицима оних људи који данас долазе да раде у Русији из суседних средњоазијских земаља. Ови људи не само да раде и живе у Русији, него и одлазе у храм и желе упознати хришћанство на свом матерњем језику. С тим у вези, сарадник Мисионарске комисије при Епархијском савету Москве ђакон Дионисије Мишков добио је у задатак да скупи финансијска средства како би се остварила прва етапа систематског превода главних православних текстова о вери и богослужењу на узбечком, таџичком и киргијском језику. У плану је да се објави професионални превод „Катихизиса“ Светог Николаја Српског, затим Поуке онима који прилазе из ислама, мисионарски листићи и Часловац. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Имам 18 година и 5 месеци сам у вези са девојком и она жели да имамо однос. Ја не знам како да поступим јер сам верник и знам да Црква не одобрава секс изван брака. Занима ме који је поглед Цркве на секс ради задовољства, а не остваривања потомства уопште. Да ли је таква врста односа дозвољена у браку?
  11. Литургијску бесједу Митрополит је започео Христовим ријечима „Ко хоће за Мном нека се одрекне себе и узме крст свој, и нека иде за Мном“, подсјетивши да је ова ријеч Господња, позив свакоме људскоме бићу да крене за оним који је пут, истина и живот, за Христом Богом, јединим Спаситељем- искупитељем, чиј је јарам и бреме лако.   Тумачећи данашње Јеванђеље када је Господ дошао у земљу Гергесинску, гдје су била двојица безумника који су били страх и трепет свима из тог краја, Високопреосвећени је казао да оно што многи људи који себе сматрају разумнима нијесу у стању да исповједе,  учинили су ти безумници- демонска сила, исповједили су Христа као Сина Божијега. Демонска сила трепеће пред Њим и исповједа га а човјек који је створен по слици и прилици Његовој, који носи на себи лик Божији, који је огледало славе Божије, ради кога је Бог и сишао на земљу и постао човјек- један од нас, човјек се одриче Њега.   „То одрицање се догађа кроз сву историју. Као што су они Гергесинци када су срели Исуса Христа, изашли пред Њега и тражили да иде од њих, да их остави, зато што су изгубили свиње које су им биле важније од живога Бога који је дошао да их призове, загрли Својом Божанском љубављу. И тако то бива кроз сву историју“, казао је Митрополит и истакао да су људима милија земаљска пролазна богатсва него да понесу Божији крст и крену за Господом.   Наглашавајући да је кроз историју рода људскога увијек било и оних који су носили Крст Христов, ходили за Њим и жртвовали себе за правду и истину Божију- за Бога као вјечну љубав, Архиепископ је рекао да таквих страдалника има и данас широм свијета, на КиМ, Украјини, Блиском Истоку, Сирији.   „Православна Антиохијска патријаршија – Црква Божија, која на тим просторима постоји вјековима, још од апостолских времена, она је данас гоњена и прогоњена. Многи страдају ради Христа, остајући вјерни Њему, исповједајући Га као Бога и Спаситеља свога, не прогонећи Бога из свога срца и живота као ови Гергесинци ради свиња, ради својих земаљских уживања“, рекао је владика и нагласио да се они сретајући са Господом, примајући, носећи и исповједајући Њега, жртвујући земаљско пролазно царство,  опредјељују за вјечно и непролазно Његово Царство.   Подсјетивши да смо недавно прославили Видовдан, Митрополит Амфилохије је казао да је Видовдан свједочанство тог жртвовања онога пролазног, земаљског живота и царства за вјечно и непролазно Небеско царство. Нагласио је да су то својим страдњем посвједочили и мученик Вид у древним временима, Свети кнез Лазар и многи други мученици нашега рода од Светога Јована Владимира па до најновијих страдалника и мученика косовско-метохијских и јадовинских, глинских, јасеновачких, пребиловачких, и наших свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорско-приморскога и преко 100 свештеника који су убијени од своје обезбожене браће само зато што су остали вјерни Христу.   „То су они који су се сретали са Господом, који су примили Господа, који су понијели крст Христов, исповједили га и својом мученичком крвљу посвједочили своју вјерност Њему“, закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком.   Након причешћа освештан је славски колач. Овогодишњи кум славе Милан Стојовић, подсјетио је да већ 7 година живи овај најмлађи манастир у Црној Гори који је направљен на темељима куће у којој је и он рођен. Братсво Стојовић које је шест година домаћин славе на челу са Миланом припремило је хришћанску трпезу љубави око које се након Литругије сабрао вјерни народ.   Весна Девић   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 1. јула са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. Литургијску бесједу Митрополит је започео Христовим ријечима „Ко хоће за Мном нека се одрекне себе и узме крст свој, и нека иде за Мном“, подсјетивши да је ова ријеч Господња, позив свакоме људскоме бићу да крене за оним који је пут, истина и живот, за Христом Богом, јединим Спаситељем- искупитељем, чиј је јарам и бреме лако. Тумачећи данашње Јеванђеље када је Господ дошао у земљу Гергесинску, гдје су била двојица безумника који су били страх и трепет свима из тог краја, Високопреосвећени је казао да оно што многи људи који себе сматрају разумнима нијесу у стању да исповједе, учинили су ти безумници- демонска сила, исповједили су Христа као Сина Божијега. Демонска сила трепеће пред Њим и исповједа га а човјек који је створен по слици и прилици Његовој, који носи на себи лик Божији, који је огледало славе Божије, ради кога је Бог и сишао на земљу и постао човјек- један од нас, човјек се одриче Њега. „То одрицање се догађа кроз сву историју. Као што су они Гергесинци када су срели Исуса Христа, изашли пред Њега и тражили да иде од њих, да их остави, зато што су изгубили свиње које су им биле важније од живога Бога који је дошао да их призове, загрли Својом Божанском љубављу. И тако то бива кроз сву историју“, казао је Митрополит и истакао да су људима милија земаљска пролазна богатсва него да понесу Божији крст и крену за Господом. Наглашавајући да је кроз историју рода људскога увијек било и оних који су носили Крст Христов, ходили за Њим и жртвовали себе за правду и истину Божију- за Бога као вјечну љубав, Архиепископ је рекао да таквих страдалника има и данас широм свијета, на КиМ, Украјини, Блиском Истоку, Сирији. „Православна Антиохијска патријаршија – Црква Божија, која на тим просторима постоји вјековима, још од апостолских времена, она је данас гоњена и прогоњена. Многи страдају ради Христа, остајући вјерни Њему, исповједајући Га као Бога и Спаситеља свога, не прогонећи Бога из свога срца и живота као ови Гергесинци ради свиња, ради својих земаљских уживања“, рекао је владика и нагласио да се они сретајући са Господом, примајући, носећи и исповједајући Њега, жртвујући земаљско пролазно царство, опредјељују за вјечно и непролазно Његово Царство. Подсјетивши да смо недавно прославили Видовдан, Митрополит Амфилохије је казао да је Видовдан свједочанство тог жртвовања онога пролазног, земаљског живота и царства за вјечно и непролазно Небеско царство. Нагласио је да су то својим страдњем посвједочили и мученик Вид у древним временима, Свети кнез Лазар и многи други мученици нашега рода од Светога Јована Владимира па до најновијих страдалника и мученика косовско-метохијских и јадовинских, глинских, јасеновачких, пребиловачких, и наших свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорско-приморскога и преко 100 свештеника који су убијени од своје обезбожене браће само зато што су остали вјерни Христу. „То су они који су се сретали са Господом, који су примили Господа, који су понијели крст Христов, исповједили га и својом мученичком крвљу посвједочили своју вјерност Њему“, закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. Након причешћа освештан је славски колач. Овогодишњи кум славе Милан Стојовић, подсјетио је да већ 7 година живи овај најмлађи манастир у Црној Гори који је направљен на темељима куће у којој је и он рођен. Братсво Стојовић које је шест година домаћин славе на челу са Миланом припремило је хришћанску трпезу љубави око које се након Литругије сабрао вјерни народ. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Клуб „Кана Галилејска” на форуму „Живе речи утехе” има више од 2.500 чланова који траже сродну душу са којом би склопили хришћански брак Свадба у Кани један је од најпознатијих делова Новог завета и описује чудо које је Исус Христос извео међу сватовима: претварање воде у вино. Овај одломак Светог писма чита се током обреда црквеног венчања, а засигурно има оних младенаца за које ова прича носи посебну симболику. Говоримо о десетинама парова који су се упознали у „Кани Галилејској” – не оној новозаветној, већ, сасвим у духу 21. века, једној виртуелној. Реч је о затвореном клубу који је део православног форума „Живе речи утехе” и испод чијег имена „Кана Галилејска” кратко и јасно пише опис: упознавање ради хришћанског брака. Модератори клуба објашњавају да су плодови ове виртуелне заједнице и те како видљиви у „офлајн” свету: већ је склопљено више десетина бракова, а у појединима је стигло и потомство. Како каже Данијела Олуић, модератор клуба „Кана Галилејска”, управо прошле недеље младенци који су се упознали код њих на форуму обавестили су их да су добили бебу. Први корак који су направили ови новопечени родитељи, као и многи пре њих, био је да администратору пошаљу пријаву са својим основним подацима, јер клуб је затвореног типа и није видљив осталим члановима и посетиоцима форума „Живе речи утехе”. – Онај ко жели да се придружи пошаље, дакле, своје име, презиме, годиште, одакле је, да ли је већ био у браку, чиме се бави, каква су му интересовања, хобији... Сви су најчешће врло искрени, не остављају надимке, који су уобичајени за форумаше, већ пуно име и презиме – објашњава Данијела. ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ ИЗВОР: Политика View full Странице
  14. Свадба у Кани један је од најпознатијих делова Новог завета и описује чудо које је Исус Христос извео међу сватовима: претварање воде у вино. Овај одломак Светог писма чита се током обреда црквеног венчања, а засигурно има оних младенаца за које ова прича носи посебну симболику. Говоримо о десетинама парова који су се упознали у „Кани Галилејској” – не оној новозаветној, већ, сасвим у духу 21. века, једној виртуелној. Реч је о затвореном клубу који је део православног форума „Живе речи утехе” и испод чијег имена „Кана Галилејска” кратко и јасно пише опис: упознавање ради хришћанског брака. Модератори клуба објашњавају да су плодови ове виртуелне заједнице и те како видљиви у „офлајн” свету: већ је склопљено више десетина бракова, а у појединима је стигло и потомство. Како каже Данијела Олуић, модератор клуба „Кана Галилејска”, управо прошле недеље младенци који су се упознали код њих на форуму обавестили су их да су добили бебу. Први корак који су направили ови новопечени родитељи, као и многи пре њих, био је да администратору пошаљу пријаву са својим основним подацима, јер клуб је затвореног типа и није видљив осталим члановима и посетиоцима форума „Живе речи утехе”. – Онај ко жели да се придружи пошаље, дакле, своје име, презиме, годиште, одакле је, да ли је већ био у браку, чиме се бави, каква су му интересовања, хобији... Сви су најчешће врло искрени, не остављају надимке, који су уобичајени за форумаше, већ пуно име и презиме – објашњава Данијела. ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ ИЗВОР: Политика
  15. О значају Светотајинског богословља и Светотајинског живота у Цркви Христовој, као и о циљу и садржају новог циклуса емисија "Светотајинско богословље", са аутором емисије катихетом Браниславом Илићем разговарала је Мирјана Бановић.  ТЕРМИНИ ЕМИТОВАЊА ЕМИСИЈЕ СУ: СРЕДОМ ОД 16 ЧАСОВА СУБОТОМ ОД 15:30 ЧАСОВА (РЕПРИЗА)      
  16. На програму Радија Беседа, Православне Епархије бачке, од данас се емитује нова емисија "Светотајинско богословље", аутор емисије је катихета Бранислав Илић. Преносимо прилог са званичне интернет странице Радија Беседа о новој емисији која се емитује на програму: О значају Светотајинског богословља и Светотајинског живота у Цркви Христовој, као и о циљу и садржају новог циклуса емисија "Светотајинско богословље", са аутором емисије катихетом Браниславом Илићем разговарала је Мирјана Бановић. ТЕРМИНИ ЕМИТОВАЊА ЕМИСИЈЕ СУ: СРЕДОМ ОД 16 ЧАСОВА СУБОТОМ ОД 15:30 ЧАСОВА (РЕПРИЗА) View full Странице
  17. “Сјећај се дана одмора да га светкујеш. Шест дана ради и сврши све своје послове а седми дан је одмор Господу Богу твоме”. Шта треба радити а шта не треба недјељом и у дане који су обиљежени црвеним словом у календару? Шта да раде они људи који морају да раде и недјељом и празницима, чиме су им угрожена вјерска права, о чему је недавно и наш Митрополит Амфилохије писао премијеру Марковићу, док није риједак случај да исти ти и такви послодавци себе називају побожним људима. Шта је сујевјерје а шта права вјера?- разговарали смо са свештеником Велимиром Јововићем парохом страшевинско-старотребјешко-кличевским. Звучни запис разговора View full Странице
  18. На адреси http://vladikagrigorije.info/ од сада можете да читате размишљања, бесједе и друге прилоге захумско-херцеговачког епископа г. Григорија. Редакција Поука поздравља покретање оваквог сајта, преношењем размишљања која се тичу и Косова и Метохије: Широм отворених очију Хришћански Бог, Бог Библије – а нарочито Христос у јеванђељима – поучава нас и показује нам сопственим примјером да на свијет који нас окружује треба да гледамо отворених очију. Штавише, открива нам и упућује нас на то ка чему би понајприје требало да усмјеримо свој поглед – а то је ка патњи и страдалништву људи око нас. Сјетимо се само како се Христос понио према патњи, болу и страдању свих оних са којима је свакодневно долазио у сусрет. Изнимно је важно да их – исцјељујући им ране – никада није упитао за њихов положај у друштву, поготово за националну припадност, па чак ни за гријехове које су починили, увијек им само помажући и оздрављујући све подједнако. Стога ми се чини да и ми, у часу у којем се налазимо и пред тако сложеним питањем косовско-метохијске кризе, које се поставља пред нас, управо сљедујући Христу треба прије свега да држимо широм отворене очи. Разлог који ме додатно учвршћује у овом увјерењу јесте и чињеница коју сви ми добро запажамо – да нас безобзирно и силовито приморавају да се пред овим питањем понашамо управо супротно – да затворимо очи, да зажмуримо пред проблемом који нас мучи. Једном ријечју, да зажмуримо још макар накратко, таман толико колико је потребно да се све сврши, па ће нам онда post festum можда и допустити да малчице растворимо капке и бојажљиво погледамо око себе… Имајући у виду све поменуто, а нарочито искуство протеклог рата, које сам стекао у Босни и Херцеговини, током минулих година трудио сам се да управо широм отворених очију покушам сагледати и спознати, колико је могуће јасније, понад свега патњу и страдање свих људи који живе на Косову и Метохији, стремећи притом ка томе да ми поглед буде христолик. Другим ријечима, настојећи да разазнам њихове патње и састрадавајући са свима који живе на том за мене освештаном простору – освештаном прије свега непојамном недаћом и муком коју ти људи подносе – старао сам се да не обраћам пажњу на то ко је какве вјере и нације, већ само на то ко истински пати и страда а ко не. Такав угао посматрања омогућио ми је да врло брзо увидим како већина људи на Косову и Метохији стење и мучи се под тешким бременом разних власти које су се без изузетка нељудски понијеле према њима водећи једну опасну и надасве бахату политику. Ситуација бива тим гора уколико се тако раширених очију и непомућеног погледа осврнемо око себе и тако се увјеримо да – у мањој или већој мјери – слично стање влада свуда око нас – не само на Косову и Метохији. Тако пажљиво загледани у оно што нас окружује лако ћемо уочити да један дио протагониста свеопште несреће, они који дјелају иза кулиса, премда су у мањини, умногоме утичу на наше животе. Ако се иоле замислимо над нареченим проблемом, врло брзо ћемо схватити – јер та спознаја, истини за вољу, и не потребује особиту памет – да сви ти илегални и противзаконити послови, који се одвијају испод жита и у тами ноћи, предуго трају да бисмо их и даље само ћутке посматрали и да бисмо са њих – што још чешће чинимо – правећи се невјешти скретали поглед у страну. Пасивност у којој константно пребивамо када је у питању пошаст о којој је овдје ријеч тим је опаснија и за нас погубнија што су посљедице поменутих закулисних радњи већ одавно почеле попримати титанске размјере. Стога ми се чини да је, уколико уистину желимо да помогнемо онима који пате и страдају, један од главних циљева и задатака Цркве да укаже управо на ову чињеницу, али понајприје на то да наш пут треба да наликује Христовом, а то подразумијева, прије свега осталог, просвјећивање свих оних којима се видици замагљују, или – ако је то икако могуће – настојање да им се очи отворе како би могли објективно сагледати прилике у којима су се нашли. С тим у вези увјерен сам да нам као најваљанији путоказ за поступање према свима онима који настањују страдални простор Косова и Метохије – једнако према Албанцима као и према Србима – треба да послужи јеванђелска прича о милостивом Самарјанину. Управо као добри Самарјанин и ми треба да будемо ближњи сваком потребитом, био он Србин или Албанац. Уколико уистину мислимо и дјелујемо у складу са овим што смо напријед навели, за нас би, по логици ствари, требало да буде претежнија ријеч о Христу и проповиједање православља од оних неријетко пренаглашених и егзалтираних ријечи о српству, које се данас све чешће могу чути и које како вријеме протиче све више постају испразне флоскуле које одјекују празно. Промишљање о овоме што сам управо рекао подстакло ме је да се присјетим једне пријатељске расправе која се повела између двојице гласовитих Руса – Шмемана и Солжењицина. Поводом поменуте расправе са Солжењицином, у чије подробности овом приликом нећу улазити, Александар Шмеман је, између осталог, записао: „Њему је све Русија, а мени је све Црква, тј. Христос.” Из свега што сам до сада изрекао поводом теме о којој је ријеч није тешко закључити – ако ову Шмеманову реченицу унеколико измијенимо примјењујући је на наше прилике – чијем се становишту у овом случају приклањам. Како год било, за нас који смо превасходно људи Цркве и Христа, или би бар то требало да будемо, увијек, па и у овако тешким околностима, отвара се и поставља питање наше спремности на жртву. Наша снага не лежи у сили, него у ријечи, у дјелотворном свједочењу Христа и сљедовању Њему. Та мисија се протеклих деценија није успјела остварити, између осталог и зато јер је небројено пута била спречавана и спутавана. Посљедице њеног осујећења у периоду атеистичке власти у ери Јосипа Броза (који је некима и данас узор и идеал) несагледиве су и, на нашу велику жалост, данас веома уочљиве. Без обзира на поменуту чињеницу и на све отежавајуће околности које су нас снашле, дубоко вјерујем да још увијек има наде и да није касно да се ствари преокрену и усмјере у корист оних који ни криви ни дужни највише и најчешће страдају. Стога осјећам дужност и потребу да укажем управо на то да је за све нас од непроцјењиве важности да макар размислимо о том, додуше, ужем и тежем путу, као и о могућностима које нам он нуди, а које би нас можда могле извести из ћорсокака у којем се одвећ дуго налазимо.
  19. На адреси http://vladikagrigorije.info/ од сада можете да читате размишљања, бесједе и друге прилоге захумско-херцеговачког епископа г. Григорија. Редакција Поука поздравља покретање оваквог сајта, преношењем размишљања која се тичу и Косова и Метохије: Широм отворених очију Хришћански Бог, Бог Библије – а нарочито Христос у јеванђељима – поучава нас и показује нам сопственим примјером да на свијет који нас окружује треба да гледамо отворених очију. Штавише, открива нам и упућује нас на то ка чему би понајприје требало да усмјеримо свој поглед – а то је ка патњи и страдалништву људи око нас. Сјетимо се само како се Христос понио према патњи, болу и страдању свих оних са којима је свакодневно долазио у сусрет. Изнимно је важно да их – исцјељујући им ране – никада није упитао за њихов положај у друштву, поготово за националну припадност, па чак ни за гријехове које су починили, увијек им само помажући и оздрављујући све подједнако. Стога ми се чини да и ми, у часу у којем се налазимо и пред тако сложеним питањем косовско-метохијске кризе, које се поставља пред нас, управо сљедујући Христу треба прије свега да држимо широм отворене очи. Разлог који ме додатно учвршћује у овом увјерењу јесте и чињеница коју сви ми добро запажамо – да нас безобзирно и силовито приморавају да се пред овим питањем понашамо управо супротно – да затворимо очи, да зажмуримо пред проблемом који нас мучи. Једном ријечју, да зажмуримо још макар накратко, таман толико колико је потребно да се све сврши, па ће нам онда post festum можда и допустити да малчице растворимо капке и бојажљиво погледамо око себе… Имајући у виду све поменуто, а нарочито искуство протеклог рата, које сам стекао у Босни и Херцеговини, током минулих година трудио сам се да управо широм отворених очију покушам сагледати и спознати, колико је могуће јасније, понад свега патњу и страдање свих људи који живе на Косову и Метохији, стремећи притом ка томе да ми поглед буде христолик. Другим ријечима, настојећи да разазнам њихове патње и састрадавајући са свима који живе на том за мене освештаном простору – освештаном прије свега непојамном недаћом и муком коју ти људи подносе – старао сам се да не обраћам пажњу на то ко је какве вјере и нације, већ само на то ко истински пати и страда а ко не. Такав угао посматрања омогућио ми је да врло брзо увидим како већина људи на Косову и Метохији стење и мучи се под тешким бременом разних власти које су се без изузетка нељудски понијеле према њима водећи једну опасну и надасве бахату политику. Ситуација бива тим гора уколико се тако раширених очију и непомућеног погледа осврнемо око себе и тако се увјеримо да – у мањој или већој мјери – слично стање влада свуда око нас – не само на Косову и Метохији. Тако пажљиво загледани у оно што нас окружује лако ћемо уочити да један дио протагониста свеопште несреће, они који дјелају иза кулиса, премда су у мањини, умногоме утичу на наше животе. Ако се иоле замислимо над нареченим проблемом, врло брзо ћемо схватити – јер та спознаја, истини за вољу, и не потребује особиту памет – да сви ти илегални и противзаконити послови, који се одвијају испод жита и у тами ноћи, предуго трају да бисмо их и даље само ћутке посматрали и да бисмо са њих – што још чешће чинимо – правећи се невјешти скретали поглед у страну. Пасивност у којој константно пребивамо када је у питању пошаст о којој је овдје ријеч тим је опаснија и за нас погубнија што су посљедице поменутих закулисних радњи већ одавно почеле попримати титанске размјере. Стога ми се чини да је, уколико уистину желимо да помогнемо онима који пате и страдају, један од главних циљева и задатака Цркве да укаже управо на ову чињеницу, али понајприје на то да наш пут треба да наликује Христовом, а то подразумијева, прије свега осталог, просвјећивање свих оних којима се видици замагљују, или – ако је то икако могуће – настојање да им се очи отворе како би могли објективно сагледати прилике у којима су се нашли. С тим у вези увјерен сам да нам као најваљанији путоказ за поступање према свима онима који настањују страдални простор Косова и Метохије – једнако према Албанцима као и према Србима – треба да послужи јеванђелска прича о милостивом Самарјанину. Управо као добри Самарјанин и ми треба да будемо ближњи сваком потребитом, био он Србин или Албанац. Уколико уистину мислимо и дјелујемо у складу са овим што смо напријед навели, за нас би, по логици ствари, требало да буде претежнија ријеч о Христу и проповиједање православља од оних неријетко пренаглашених и егзалтираних ријечи о српству, које се данас све чешће могу чути и које како вријеме протиче све више постају испразне флоскуле које одјекују празно. Промишљање о овоме што сам управо рекао подстакло ме је да се присјетим једне пријатељске расправе која се повела између двојице гласовитих Руса – Шмемана и Солжењицина. Поводом поменуте расправе са Солжењицином, у чије подробности овом приликом нећу улазити, Александар Шмеман је, између осталог, записао: „Њему је све Русија, а мени је све Црква, тј. Христос.” Из свега што сам до сада изрекао поводом теме о којој је ријеч није тешко закључити – ако ову Шмеманову реченицу унеколико измијенимо примјењујући је на наше прилике – чијем се становишту у овом случају приклањам. Како год било, за нас који смо превасходно људи Цркве и Христа, или би бар то требало да будемо, увијек, па и у овако тешким околностима, отвара се и поставља питање наше спремности на жртву. Наша снага не лежи у сили, него у ријечи, у дјелотворном свједочењу Христа и сљедовању Њему. Та мисија се протеклих деценија није успјела остварити, између осталог и зато јер је небројено пута била спречавана и спутавана. Посљедице њеног осујећења у периоду атеистичке власти у ери Јосипа Броза (који је некима и данас узор и идеал) несагледиве су и, на нашу велику жалост, данас веома уочљиве. Без обзира на поменуту чињеницу и на све отежавајуће околности које су нас снашле, дубоко вјерујем да још увијек има наде и да није касно да се ствари преокрену и усмјере у корист оних који ни криви ни дужни највише и најчешће страдају. Стога осјећам дужност и потребу да укажем управо на то да је за све нас од непроцјењиве важности да макар размислимо о том, додуше, ужем и тежем путу, као и о могућностима које нам он нуди, а које би нас можда могле извести из ћорсокака у којем се одвећ дуго налазимо. View full Странице
  20.   Светој архијерејској литургији присуствовало је мноштво вјерног народа, како парохија доњобрезичких, тако и читавог Брчко Дистрикта, на челу са градоначелником г. Синишом Минићем. Епископ Фотије је у својој бесједи поручио да је празник Праотаца Христових по тијелу, празник који нас уводи у празник Рођења Христовог од Духа Светога. На тај начин је Христос и Бог и човјек, Богочовјек. Бог постаје човјек, рађа се у свијету ради спасења свијета, то је суштина празника Божића. Надамо се, и вјерујемо да ће Христос благодантно да се роди и у срцима нашим. Да не празнујемо Божић само ради обичаја, него да живимо Божићем сваки дан. У храму  Вазнесења Господњег, налазе се одежде светог краља Милутина, донесене из Бугарске (Софија) 13. новембра т.г. Ово душекорисно дјело се збило залагањем Удружења хаџијског братства из Брчког. Приликом пресвлачења светитеља које се врши сваке године, одежде су донесене на духовно укрепљење вјерног народа. У име првог архијерејског служења у доњобрезичком храму, Управа храма је у знак молитвеног сјећања, свом Епископу поклонила икону Часних верига светог апостола Петра, што је уједно и крсна слава нашег Епископа.   Извор: Епархија зворничко-тузланска
  21. У недјељу пред Божић, 31.12.2017. године, када наша света православна црква прославља светог мученика Севастијана, светог Модеста као и празник Оци, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је свету архијерејску литургију у храму Вазнесења Господњег у Доњем Брезику. На светој архијерејској литургији Епископу Фотију су том приликом саслуживали протојереј ставрофор Саво Тодоровић, привремени парох парохије друге доњобрезичке, протојереј Вујадин Станишић, привремени парох парохије прве доњобрезичке, протођакон Богдан Стјепановић и протођакон Жељко Секулић, парохијски ђакон при храму Вазнесења Господњег у Доњем Брезику. Светој архијерејској литургији присуствовало је мноштво вјерног народа, како парохија доњобрезичких, тако и читавог Брчко Дистрикта, на челу са градоначелником г. Синишом Минићем. Епископ Фотије је у својој бесједи поручио да је празник Праотаца Христових по тијелу, празник који нас уводи у празник Рођења Христовог од Духа Светога. На тај начин је Христос и Бог и човјек, Богочовјек. Бог постаје човјек, рађа се у свијету ради спасења свијета, то је суштина празника Божића. Надамо се, и вјерујемо да ће Христос благодантно да се роди и у срцима нашим. Да не празнујемо Божић само ради обичаја, него да живимо Божићем сваки дан. У храму Вазнесења Господњег, налазе се одежде светог краља Милутина, донесене из Бугарске (Софија) 13. новембра т.г. Ово душекорисно дјело се збило залагањем Удружења хаџијског братства из Брчког. Приликом пресвлачења светитеља које се врши сваке године, одежде су донесене на духовно укрепљење вјерног народа. У име првог архијерејског служења у доњобрезичком храму, Управа храма је у знак молитвеног сјећања, свом Епископу поклонила икону Часних верига светог апостола Петра, што је уједно и крсна слава нашег Епископа. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  22. О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве.   Алексис Пења Алфаро  је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце.   Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе.   Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче.   Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике.   Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин?   Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године  срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви.   О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу?   Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана.   О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке?   Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир.   Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и  јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру.   Отац Алексис: Рад  и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем  у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет.   О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати.   Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас.     Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић   Превод: Љиљана Поповић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске преносимо један веома занимљив и поучан интервју са протопрезвитером Алексисом Пењом Алфаро, из Епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Прилог Радија Светигора О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Алексис Пења Алфаро је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце. Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе. Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче. Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике. Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин? Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви. О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу? Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана. О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке? Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир. Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру. Отац Алексис: Рад и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет. О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати. Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас. Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић Превод: Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×