Претражи Живе Речи Утехе

Вероучитељи стално раде на одређено време О пунолетству веронауке говори се уз помињање нових уџбеника и нерешен статус наставног особља, које обнавља уговор сваке године, иако су неки од њих разредне старешине, па и помоћници директора Аутор: Јелена Чалија, 12.11.2019. у 21:00 Ђаци ОШ „Јован Поповић” са својим вероучитељом на литургији у Саборној цркви у Крушевцу (Фото СПЦ) Настава веронауке је уведена у школе између повика да јој је место у цркви, а не у учионици и поклика да је њено враћање у школе прекретница у моралној и духовној обнови друштва. Прошло је 18 година од тада а подршку и противљење су заменила текућа питања: прављење наставног плана и програма, писање одговарајућих уџбеника и наставног материјала, питања о статусу вероучитеља и оно основно што би сви да знају – колико се ученика опредељује за овај изборни предмет. Данас у Београду, осамнаест година откако је у ОШ „Краљ Петар Први” одржан први час православног катихизиса, тај проценат износи 52 одсто. Односно, како појашњава протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, 78.000 ученика у основним и средњим школама похађа часове верске наставе. У неким епархијама, попут ваљевске, проценат ђака који се опредељују за веронауку је чак 90 одсто. Школске 2016/17. године донет је нови план и програм, будући да је једна од примедби вероучитеља који су учествовали у истраживању Министарства просвете пре пет година била да за поједине разреде програм није прилагођен узрасту ученика, али и да су потребни нови уџбеници, пријемчивији ђацима. – Нови план и програм је одобрен од свих релевантних чинилаца и почело се радити на припреми уџбеника. Овога пута су поверени вероучитељима као некоме ко је непрестано у контакту с материјом. Уџбеници су селектовани и аутори именовани, извршена је стручна дидактичка процедура и, колико ми је познато, требало би у најскорије време да се штампају за први и пети основне и први разред средње школе, а за следеће разреде већ наредне године – најављује протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Оно што се, међутим, још није променило јесте статус вероучитеља. Њих Министарству просвете предлажу верске заједнице, оне и контролишу њихов рад, плате добијају из државног буџета, а уговоре о раду обнављају сваке године. Више пута су тражили да се тај њихов „привремени” статус реши, али је то до данас остало отворено питање. – Обећано нам је још пре више година с највишег министарског места да ће се то питање у најскорије време решити, али се то још није догодило. Истински разлог нам није познат ако се има у виду да су вероучитељи с адекватним личним примањима и свим доприносима изједначени са својим колегама који су у редовном радном односу. Добра воља би могла да пренебрегне нове услове за радни однос где се траже завршене мастер студије јер су вероучитељи већ одавно у школском систему по ондашњим важећим условима – каже Сандо. Иако такав статус, према речима нашег саговорника, делимично утиче на крајње резултате у верској настави, вероучитељи су за ових 18 година постали саставни део колектива школе, негде чак и њен управљачки део. – Имамо већи проценат изванредних вероучитеља, оних који су по цео дан у школским просторима и зато не чуди што су неки помоћници директора, а њих тридесетак су и разредне старешине. Квалитет њиховог рада их је издигао да дају свој лични допринос и за одговорније задатке мада их по слову закона не би могли обављати. Међу вероучитељима имамо и известан број њих у академском знању, доктора и магистара из разних научних области – напомиње Сандо. Спајање с грађанским васпитањем У децембру прошле године, патријарх Иринеј је на пријему свих београдских директора школа у Патријаршији предложио да би било добро да се верска настава и грађанско васпитање обједине у један предмет, каже протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. – Ако би дошло до озбиљности њиховог извођења: да се имају два часа недељно, да се оцењују, да нису као у данашњем случају шести и још чешће седми час радног дана и још неколико корекција, и да се Црква још више ангажује у њиховој реализацији, предлог би био више него примењив. Избегли бисмо осећај ривалитета, пребројавања у процентима ова два предмета, а било би простора и за религијску културу, уметност, корелативност с другим школским предметима, темељнију садржајну етичност и много тога примењивог и кориснога за ученике наших основних и средњих школа. Многи су се одушевили овим предлогом – наводи наш саговорник. Политика Online - Вероучитељи стално раде на одређено време WWW.POLITIKA.RS Настава веронауке је уведена у школе између повика да јој је место у цркви, а не у учионици и поклика да је њено враћање у школе прекретница у моралној и духовној обнови друштва. Прошло је 18...

Ja lepo kazem, samo niko ne` da slusa... ... Stariji od 40 treba da rade 3 dana nedeljno Izveštaj objavljen u Melbourne Institute Worker Paper pokazao je da su stariji od 40 godina najproduktivniji kada rade tri dana ili manje. Istraživanje je sprovedeno na 3.000 muškaraca i 3.500 žena koji su odgovarali na pitanja o svojim radnim navikama, rešavali kognitivne testove i donosili zaključke. To znači da su morali da čitaju unazad, naglas i da spajaju brojke sa slovima u ograničenom vremenu. Zadatke su rešavali veoma lako do 25. radnog sata, a nakon toga sve slabije. Iznenađujuće je da ljudi koji su u penziji, kao i nezaposleni postižu bolje rezultate na kognitivnim testovima inteligencije od onih koji rade više od 55 sati nedeljno, a standardno radno vreme je 40 sati nedeljno. “Posao je zapravo mač sa dve oštrice. S jedne strane može stimulisati moždane vijuge, a sa druge strane dugo radno vreme može prouzrokovati stres i potencijalno oslabiti kognitivne funkcije”, naglasio je jedan od autora istraživanja Kolin Mekenzi. Izvor: BIZLife Foto: Pixabay

ОСАМ ВЕКОВА СПЦ Преко цркве ломили дух народа Раде ДРАГОВИЋ | 28. октобар 2019 Укидање Пећке патријаршије 1766. године један је од најболнијих удараца у нашој историји МЕЂУ константама у историји Србије је и чињеница да су велике силе и страни завојевачи, када год су хтели да ослабе политичку снагу народа, нападали Српску цркву. Оваквих удараца и изазова кроз векове било је прегршт, а многи познаваоци црквене историје и светских прилика упозоравају да ништа другачије није ни данас. Укидање Пећке патријаршије 1766. илустративан је пример и доказ ове тезе. Јачање српске буржоазије, буђење националне свести и све снажније ослањање на Аустрију, као природног противника Османском царству, били су контекст разлога због кога је турска Порта у садејству са Грцима "фанариотима" формално укинула Српску цркву. Остварење вишевековног сна о слободи током Првог и Другог српског устанка, Црква је дочекала распарчана и без централне структуре, организације и власти. Карловачка митрополија, по природи ствари, преузимала је овлашћења, части и традицију укинуте патријаршије. Духовни живот северно од Саве и Дунава неометано се развијао, а овај процес пратила је и снажна просветна делатност и градитељски замах. Карловачки митрополити, као баштиници духовне традиције, додавали су себи и титулу "патријарх српски", истичући тиме и континуитет Српске цркве. По укидању Пећке патријаршије, појачано је административно разједињење. Уз Карловачку митрополију, која је најпре имала аутономни статус у Хабзбуршкој монархији - који ће протоком времена прерасти у неформалну аутокефалију, после 1766. године осамосталила се и црква у Црној Гори, иако духовна припадност вековној духовној традицији српског народа никада није била доведена у питање. Сличним путем кретала се и црква у Далмацији. Ситуација у Београдском пашалуку, међутим, била је знатно другачија. Црквену власт обављале су грчке владике, које су најчешће доживљаване на исти начин као и турски "цивилни" господари. "У оним крајевима нашим, који су остали под турском влашћу, грчке владике су учвршћивале своју власт којом нису могли бити задовољни ни свештенство ни народ. Несигурни у то колико ће дуго остати на својим епархијама, Грци епископи су, стварно, били грамзиви. Да би дошли до новца многи од њих нису бирали средства. За њих је писао Вук Стефановић Караџић, да су "дотле доћерали свештенство, да је тешко наћи попа, који зна добро читати. Они никада не питају зна ли шта онај који хоће да се запопи, него само гледају може ли платити", пише Ђоко Слијепчевић у свом капиталном делу "Историја српске цркве". Безброј је примера немара, злоупотреба и непримереног владања грчких архијереја у Србији. Ситуација је била катастрофална - манастири су грцали у сиромаштву, многи су и напуштени, свештеници често нису имали ни основно образовање, а убирање црквеног данка била је најчешће једина брига грчких архијереја. "Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије било је и појачано прелажење на ислам. Насиље грчких владика, мало свештенства, појачан притисак државних власти и насиља локалних паша, учинили су да су многи спас проналазили у промени вере", наводи Слијепчевић. Јеванђеље и национална свест, међутим, брижљиво су чувани и ширени у многим областима где су поједини чврсти свештеници личним примером доказивали да је живот по принципима Православне цркве, и поред тешких околности, могућ и пожељан. Они су били верни чувари учења Светог Саве и српских светитеља. Историчар Васо Чубриловић наглашава важност резултата деловања Цркве под Турцима. Иако невелики обимом, веома су битни у чувању националне самосвести нашег народа. "Мада су калуђери били заостали, неписмени и необразовани, по манастирима се за време Турака сачувало и оно мало писмености, а понешто гајила и књижевност. Иако се у манастирима у ово доба не негује теологија, ипак се у њима уче основе хришћанске науке и црквеног богослужења. У условима у којима се налазила Српска црква до 19. века била је то мала, али важна помоћ. Ма како били заостали, а њихови калуђери неуки, манастири ће, ипак, учинити велику услугу Српској цркви. Преко њих је она одржавала везе с народним масама, учвршћивала хришћанско учење, гајила и ширила књижевност, освежавала традицију државе Немањића, пише Чубриловић. Догађаји из 1804. и 1815, буђење националне свести и пут ка државности српског народа, своје упориште су имали и у Цркви. Локални свештеници су преузели на себе обавезу да воде народ ка слободи и самосталности. Уједињење Српске цркве, међутим, био је сложен процес који ће бити заокружен тек пун век касније - после Првог светског рата. ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ ПОСЛЕДЊИ пећки патријарх Србин био је Василије Бркић, Карловчанин (1763-1772). Он је 1765. године, као неверан султану, свргнут са црквеног трона. Касније ће учествовати у покрету Шћепана Малог у Црној Гори. За патријарха у Пећ послат је Грк Калиник (1765-1766). У то доба Цариградски патријарх Самуило радио је свим средствима у Цариграду да прошири власт своје патријаршије на све православне народе на Балкану. Мимо карловачких митрополита, први следећи патријарх Србин биће Димитрије, који ће 1920. године стати на чело обједињене Српске православне цркве. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:826727-Преко-цркве-ломили-дух-народа

РАСКОЛ! Страшна реч, са ехом из дубоког средњовековља - ере распри, подела и анатема - одјекује ових дана православним храмовима од Камчатке до Париза. Управо њом описује се оно што ће уследити пошто је васељенски патријарх Вартоломеј стигао само на корак од признавања независности тзв. Украјинске цркве. Древна патријаршија на Босфору решава да неканонску, малобројну и самопроглашену цркву ојача и уздигне на ниво аутокефалности. Све то без дозволе Русије, која је рођена и крштена баш у Кијеву. Није новост да политика често злоупотребљава цркву. Бољег примера за то од украјинског тешко је наћи. Власт ове земље, завађена са Русијом и заведена Америком, хоће и своју патријаршију. Јер верује да једино тако може да постане истинска држава. Није Украјина једина. На свега неколико стотина километара од нас исто би и Македонци, комични Мираш у Црној Гори, али и група усташофила која себе зове "хрватским православцима". Свима недостаје још зрно признања, утемељења и историје да би се комплетирали и стали уз остале државе. Из Москве поручују да ће се последице брзо видети. Није тајна да цариградски поглавар, "први међу једнакима", окупља антируске пропагандисте и да је под очигледним утицајем Запада. Пут поделе је отворен, чак и ако Москва не оснажи Турску православну цркву и утицај Цариграда сведе на ниво симболике. Да се пита патријарх Вартоломеј, вероватно би и Косову обезбедио цркву и патријарха, макар то био и Беџет Пацоли. Зашто да не, када би лажна косовска држава тако постала признатија, старија и самосвојнија. Срећом по нас, а несрећом по новоукрајинце, Мираша или побугарене Македонце православље памти дуже и боље од сваке и свачије политике. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:749162-Komentar-Put-podele-crkve

У 15. недјељу по Педесетници, 9. септембра 2018. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобног Пимена Великог и Сабор српских светитеља, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, началствовао је јереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Милорад Бајбић из Зворничко-тузланске епархије и Драгољуб Савановић из Бањалучке епархије, протојереј Бошко Рољић из Бањалучке епархије, јеромонах Владимир острошки сабрат, јереји Данијел Ружићић из Бањалучке епархије, Милош Цицмил из Будимљанско-никшићке епархије, Предраг Поповић и Александар Милашиновић из Браничевске епархије, Раде Деспотовић из Загребачко-љубљанске митрополије, те јерођакон Зосима острошки сабрат и свештенођакон Митар Танасић из Загребачко-љубљанске митрополије. Бројно монаштво, свештенство и вјерни народ присуствовали су евхаристијском сабрању, а након читања Светог Јеванђеља, сабране је бесједећи поучавао о. Раде Деспотовић, који је између осталог казао да је Господ све данас сабрао на једно мјесто и због једног циља. – Господ призива, а човјек се одазива. У томе је сва тајна нашег живота. Бог призива човјека непрестано, да уђе човјек у Његово присуство и под окриље Његове најсвештеније благодати. Човјек има могућност да се одазове тој свештеној благодати и да почне цјелокупним својим бићем да се укључује у те токове божанске благодати. Најсвештенија божанска благодат се излива на свакој светој Литургији – казао је о. Раде. Додао је да је Литургија сабор ради истог циља, да се увежемо духом јединства, духом слоге, духом љубави, духом мира, да облагодатимо своје умове, да очистимо своја срца, нахранимо и надахнемо своју душу и да нашу вољу учинимо стаменом и постојаном. – Слаб је данашњи човјек и не узима Јеванђеље и Христа као узор и образац живота. Зато нам је и воља често непостојана и слаба и често падамо, али није страшно када падамо, страшно је ако останемо у гријеху, а још страшније ако се правдамо за учињени гријех. Господ је наш образац, и наша мјера, и наше савршенство, и наш призив, и наш одзив. Господ је алфа и омега свијета и ми имамо једнство у Њему, идентитет у Њему, јер смо ништа друго него породица Јединородног Сина – казао је о. Раде. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали примили су Свету Тајну причешћа. Саборовање свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице

У оквиру Божићног циклуса предавања, који организује Црквена општина Загреб, у среду, 13. децембра 2017. године, у свечаној сали СКД-а Просвјета, презвитер Раде Деспотовић, парох љубљански, одржао је веома запажено предавање на тему: „У светлости Твојој видимо светлост“. Отац Раде је после уводних поздрава и благодарења систематски, веома инспиративно и богословски веома прецизно, говорио на задату тему, наглашавајући да је Господ наш Исус Христос једина истинска светлост свету и да једино кроз Њега људи могу да спознају Бога. По окончању предавања уследила је дискусија током које су присутни постављали питања на која је отац Раде веома надахнуто одговарао. Организатори овог циклуса предавања обавештавају све пријатеље и заинтересоване да ће следеће предавање бити одржано у следећу среду, 20. децембра, а предавач је високопреподобни Архимандрит Данило Љуботина, који ће говорити на тему: „Празник Рождества Христова у светлости традиције – некад и сада“. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице

Асанж: Раде на дигитализацији мозга како би га аплоудовали на медијум и „живјели“ вјечно Од Агенције - 15 јун, 2017 Оснивач „Викиликса“ Џулијан Асанж, предвиђа предстојећи дистопијски свијет у којем људска перцепција неће моћи да се носи са пропагандом коју ће да контролише вјештачка интелигенција. Будућност ће се, сматра Асанж који је говорио о пријетњама вјештачке интелигенције у Лондону, веома разликовати од оне коју предвиђају творци вјештачке интелигенције, у којој људи живе у нирвани. Како је рекао, доћи ће вријеме када ће она бити коришћена да прилагођава схватања. „Замислите „Дејли мејл“ који пише само вјештачка интелигенција, како би то изгледало када би на цијелом свијету постојао само тај лист? У то ће се „Фејсбук“ и „Твитер“ претворити“, рекао је Асанж. Асанж је упитан да ли ће вјештачка интелигенција и виртуелна реалност да учине друштво рањивим и аполитички расположеним, на шта је одговорио да хоће. „Наравно да може да се утиче на нас, али не видим то као главни проблем. Људи су увек били под утицајем софистицираних производа, информација и искустава. Технологија само увећава моћ способности пројектовања у ум“, рекао је Асанж. Оно што ће бити најутицајније, сматра Асанж, је када програми вјештачке интелигенције почну да прикупљају сав материјал претраге на интернету, и почне да предвиђа по 20-30 корака унапријед. Људи неће моћи да прате све што се буде дешавало. „Знам из извора из Силицијумске долине да научници тамо вјерују да ће ускоро моћи да направе вјештачку интелигенцију тако моћну, и то брзо, да ће људи моћи да дигитализују своје мозгове, аплоудују их на вјештачку интелигенцију и живе вјечно у симулацији, и тако достићи бесмртност. То је нешто попут религије за атеисте. И када смо већ у симулацији, зашто не испрограмирати бесконачне журке са сексом и дрогама“, додао је Асанж, преноси „РТ“. Он је закључио да је нормална перцепција, коју би неко имао о свом послу, замијењена овим „смијешним, квази-религијским моделом, да ће све водити ка нирвани“.

У четвртак, 18. маја 2017., Парламент (Врховна Рада) Украјине разматраће два законска пројекта усмјерена против канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије. По првом законском приједлогу владике могу да се постављају само уз сагласност државних власти, а Црква чије је сједиште у "земљи агресору" може да буде забрањена. То практично значи да УПЦ МП може да буде забрањена. Извјесну наду да ово неће бити усвојено, даје мишљење Стручног комитета Раде да је приједлог антиуставан. По другом законском приједлогу, који треба да буде разматран истог дана чланови црквених општина су обавезни да "самоидентификују" своју припадност, што се у канонској цркви тумачи као увод у даље отимање храмова. http://korrespondent.net/ukraine/3850051-deputaty-khotiat-otdat-tserkov-pod-upravlenye-hosudarstva-smy Иначе, по послиједњим социолошким испитивањима (Радио их Институт за социологију Националне академије наука Украјине) из новембра 2016. у Украјини су најбројнији припадници канонске УПЦ МП коју возглављује Блажењејши митрополит Онуфуриј - 36% становника Украјине без Крима и још 2,3% ако се урачунају православни Крима. Четвртина ставника (25%) изјаснило се као сљедбеници "Кијевског патријархата" анатемисаног Дионисенка, 20% становника су унијати - гркокатолици, мање од 5% становништва се изјашњава као припипадници тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве и осталих религија. http://korrespondent.net/ukraine/3778091-nazvana-samaia-mnohochyslennaia-konfessyia-v-ukrayne Иначе, по нешто раније урађеним истраживањима Института за социологију Украјинске академије, чак двије трећине становника се противи мијешању државе у црквена питања.