Претражи Живе Речи Утехе

„Будимо и останимо дјеца попут Богомладенца и испунимо дане, срца, душе и животе своје, слатким православљем. Испунимо своје душе, и животе, и срца, Богом живим, не напуштајмо своја гнијезда и огњишта вјере живе и светих предака. Не заборављајмо да летимо душом својом широм раширених крила како пристоји и достоји човјеку. И позовимо сву нашу браћу на трпезу љубави и пут слободе, који је једини достојан човјека“, поручио је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, по завршетку литије коју је вечерас предводио улицама главног града Црне Горе. Владика је позвао сабране да заблагодаре најприје Господу Богу нашем на љубави и доброти, што нас је окупио и окупљао, и бринуо о нама као Отац добри све ове дане, и у све дане који долазе. „Ко има око да види све ове орлове и орлиће окупљене око Христа – Богомладенца, и ко има ухо да чује пјесму слободе, знаће попут мудраца гдје се свето Дијете родило, гдје је запјевала пјесма слободе, гдје је та пећина у којој се највећа слава овога и онога свијета запалила у мраку незнања, празновјерја, страха, таштине, грамзивости, и фарисејства, садукејства, и других странака онога времена. Ти и такви видјеће непресушни извор братске љубави, и позив на заједницу љубави упућен свима који нијесу овдје са нама, а који су наша браћа, и дио су наше љубави у Христу и у вјечности. Будимо људи, јер од тога нема ништа љепше у овоме свијету. Будите радосни, јер ће љепота спасити свијет“, казао је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије поздрављајући присутне сверадосним поздравом: Мир Божији – Христос се роди! Преосвећени владика Методије је прочитао и поруку Епископског савјета СПЦ у Црној Гори, за коју је казао да није само порука архијереја него порука цијелог народа. У литији, послије одслуженог молебна, од Саборног храма до Цркве Светог Ђорђа под Горицом и назад учествовало је више десетина хиљада људи, а овакав величанствени догађај се на памти у новијој историји Подгорице, али ни Црне Горе. У литију је учествовало и више од хиљаду Куча, племеници и наследници великог Марка Миљанова, који су пјешке дошли из историјског Орљева, дајући свој печат овим историјским тренуцима, показујући и на тај начин да се не мире са најављеним отимањем црквене имовине. Отац Предраг Шћепановић казао је да се вечерас по трећи пут у Кучима родио Марко Миљанов. Он је испред Цркве Светог Ђорђа поручио да је Подгорица вечерас добила још једну ријеку – ријеку „Православку“, јер су први у литији стигли, а последњи су на мосту „Миленијум“. Отац Предраг је поздравио све који учествују у овим молитвеним литијама и дају своју подршку широм Црне Горе, Србије, Републике Српске, БиХ, Европе, Америке, а посебно вечерашњег госта, брата Живојина Ракочевића који је донио благослове Грачанице. Послије њега сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Драгана Станишић који је обраћајући се владици Методију казао да је он већ на почетку ове свенародне литије на мосту на Ђурђевића Тари са својим народом претрпио почетни удар, те се из те искре у камену развила ова енергија – литија. Настао је овај збор, којег нема у оволиком великом обиму нигдје: „Чак ни у историји Црне Горе није било овако великога збора. Зато драга браћо и сестре, овај збор има силу и снагу, и регуларност да доноси одлуке, чак и закон, а ако то није могуће, то значи да нас нема довољно, да би требало да нас има више“, казао је отац Драган и поручио да ћемо, кад нас буде још више, донијети одлуку да се сви чланови спорног закона који оспоравају Цркву бришу. Више десетина хиљада Подгоричана у гласу је у више наврата скандирало: Не дамо светиње, показујући одлучност да ће светиње бранити по сваку цијену. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Дана 30. 12. 2019. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Благовештењу, који се налази у близини Чачка у селу Трнава, на обронцима планине Јелице. Манастир су основали Немањићи у XIII веку. Храм је обновљен 1554. године. У њему је 1814. године подигнута Хаџи-Проданова буна. Храм је поново обновљен 1837. године. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Радиша Сеочанац, парох атенички, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. Епископ жички Г. Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу. Ево неколико дана нас још дели од Рођења Господа нашег Исуса Христа, празника који се у народу зове Божић. Бог наш је примио људско тело и родио се у пећини повијен у јаслама, јер није било места за њега у свету. Такво смирење је показао Господ који је примио све грехе рода људскога на себе и понео, и све то изнео Васкрсењем својим и Вазнесењем својим и поставио са десне стране Бога Оца. Када је васкрсао ученици његови нису за то знали, него су се окупили у Јерусалиму у једној просторији. Они су били уплашени, видели су да је њихов Учитељ разапет, да су и њих почели да гоне. Господ да би их оснажио пролази једним надприродним путем кроз врата, јер је Њему све могуће. Улази међу њих и храбри их говорећи: „Мир вам, не бојте се!“. Он, Син мира, љубави, утехе и свакога добра данас нама говори још нешто што нисмо знали. Очекујемо од њега само мир, свако добро, а он овде данас каже: „Нисам дошао на земљу да донесем мир него мач“ (Мт 10,32). То не значи да донесе сукобе, него да раздели светлост од таме, истину од лажи, правог Бога од лажних богова, јединог Цара од осталих господара. Зар није Господ рекао да будемо послушни родитељима својим? А зар није Свети Сава све слушао своје родитеље док није дошао тренутак да пође ка Господу, јер га је Господ призвао? Иако се цео живот из љубави и смирења покоравао својим родитељима, када га је Господ позвао пошао је за Њим. И имамо Светога Саву. Игуман Пајсије и ђакон Авакум који су страдали, били су житељи овог светог манастира. Ми имамо ту благодат да данас пред велики празник Рођења Господа и Спаситеља нашега дођемо овде да се оснажимо њиховом вером, њиховом истрајношћу за веру и отечество. И ђакону Авакуму је мајка саветовала да се одрекне своје вере да би спасао свој живот, а он јој каже: “Мајко моја на млеку ти хвала! Ал’ не хвала на науци таквој“. Он није послушао своју мајку у овом случају, хвала Богу . Шта то значи онда када данас каже Господ да је донео мач, да раздвоји у самој породици децу од родитеља? Ако родитељи одвараћају своју децу од вере, од цркве, од благочешћа – ту је раздор, ту је мач, и ту не можемо да слушамо. Све можемо, али када је у питању вера, кад је у питању наше спасење не можемо никога да слушамо ако нас противно томе саветује. А Господ је знао какви су људи. Још у Старом Завету, у књизи Постања, када се описује како Каин убија Авеља, до дана данашњега то непријатељство је у свету. А знате откуд непријатељство у свету? Зато што нису сви људи хтели да приме Спаситеља као Сина мира и утехе, да им Он буде путовођа у животу, да им Он буде светлост живота овога. Да су сви прихватили, овде би било Царство небеско већ на земљи, и не би било потребно да Господ долази, на земљи би био рај. Али пошто људи имају своју слободну вољу да живе како год хоће, апостол Павле каже: Све ми је слободно, али ми није све на корист, све ми је слобoдно али нећу да што овлада мноме (1Кор 10,23). Тако и ми слободни смо све да чинимо, али је питање да ли нам је све на корист. Једино што је на корист јесте да са Богом заједно сабирамо, да његову реч слушамо, да се напајамо светлошћу истине Његове. Јер ко пребива у истини он не може да слуша лаж, он мора да штити свој народ, своју веру. То су чинили сви наши преци, и баш због тога што су због вере и отечества страдали они су прослављени пред Богом. Није мали подвиг страдати, велики је подвиг и живети за Христа, највећи подвиг. Морамо свакодневно да се одричемо своје воље, да остављамо грешни живот пун сласти и варљивих жеља, и да прихватимо трновит пут који води у Царство небеско. А да би то могли да испунимо потребно је да држимо реч Божију, заповести Његове, да постимо, да се молимо, да чинимо добра дела, да кад грешимо исповедамо грехе своје и да обећамо Господу да то више нећемо чинити, и да се полако управимо на прави пут. Данас је школа и поука свима нама, јер имамо од кога да научимо за ових 800 година наше Српске Цркве. Много је било искушења, прогонстава, страдања. Ако би поређали главе свих страдалника, та Ћеле кула би досегла до неба. То су сведоци праве вере, они нас треба да ободре да се уздигнемо, и да се ничег не бојимо, јер је Господ рекао: Не бој се мало стадо. Ми живимо и данас у тешким временим, доста има мржње међу људима, баш зато што су заборавили Христа, Који је због превелике љубави страдао за нас. Господ се рађа за нас, страда за нас грешнике и то је највећа жртва. Том жртвом инспирисани и остали следбеници његови сведочећи праву истину дадоше животе своје, рекао је Епископ Јустин. Након заамвоне молитве, Владика је пререзао славки колач и честитао славу игуманији Февронију са сестринством. Торжествености Литургије је допринело појање Немање Старовлаха, професора појања у Богословији “Светог Јована Златоустог“ у Крагујевцу, као и хора “Слово љубве“. Сестринство ове свете обитељи заједно са свештеником Миланом Тодорићем, уготовило је трпезу љубави за све присутне. Извор: Епархија жичка

На празник светог мученика Стефана Новог и светог новомученика Христоа, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован принео је бескрвну Жртву под сводовима бресничког храма који је посвећен светом Јоаникију Девичком Чудотворцу. Звучни запис беседе Преосвећеном владици саслуживали су свештеници храма Светог Јоаникија: протојереј Саша Антонијевић, старешина храма, и јереј Милош Ђурић, као и протођакон Иван Гашић. Чтецирали су Стефан Радисављевић, вероучитељ, и Александар Цалић, студент Православног богословског факултет. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован који је руководио окупљеним верницима, како бресничких, тако и осталих крагујевачких парохија, који су одговарали на прозбе и славили васкрслог Господа у химнама и молитвама. И овом приликом, наш владика није пропустио да окупљене вернике напоји речима вере, утехе и поуке тумачећи прочитани одељак Матејевог Јеванђеља. У својој беседи владика се осврнуо на значај човека у његовом личном спасењу нагласивши да Господ ништа неће учинити човеку за шта се он сам не труди. Тумачећи прочитано Јеванђеље владика је посебну пажњу посветио Јеванђељским речима које говоре о безазлености и мудрости нашој (Мт 10, 16). Епископ нас је подсетио да наша безазленост треба да се огледа у непрестаном исповедању Христа нашим речима и делима, баш као што су то и апостоли чинили, док наша мудрост треба да се огледа у томе да препознамо невољу и опасност и да се уклонимо од ње како би спасили себе, али и оног који нам невољу чини. “Ми као хришћани позвани смо на страдање, исповедање вере и мучеништво али не тако да га прижељкујемо, већ кад је оно зарад Истине да се од страдања не уклањамо. Наш пут треба да буде пут непрестаног идења за Христом, али не по нашим стандардима и сопственој науци, већ по учењу Цркве, Јеванђеља и светих отаца. Једино је тај пут спасоносан и он води у Царство Божије. На том путу човек се непрестано каје и исправља себе, уклањајући себе од греха и уклањајући грех из себе. Ма колико нам се чинило да ми данас не страдамо, ми итекако страдамо, ако не од видљивих непријатеља, онда од свих невидљивих недаћа које нас одвајају од Бога”, рекао је Преосвени. Владика је дао предивни пример нашег свакодневног страдања које морамо истрпети. Наиме, Епископ Јован је у својој беседи навео да ако одлучимо да читав дан или одређено време проведемо у молитви, наћи ћемо се у различитим искушењима која ће нас од молитве одвајати. Баш та искушења и та страдања човек треба да преброди јер од молитве као хране за душу која је невидљива и нематеријална не треба ништа, па чак ни телесна бол да нас одвоји. У наставку своје беседе владика нас је још једном подсетио на хришћанско разумевање сотириологије и значења Раја и пакла. Пакао је ништа друго до место на ком нема Бога, док је Рај наш живот са Богом. Човека у пакао баца он сам, не желећи да се покаје за своје грехе. Ма колико нам Господ времена и прилика давао да прихватимо спасење, ако се не покајемо и не преобратимо, спасење ћемо тешко достићи и тај непокајани грех ће нам бити камен спотицања. У току Литургије причестио се велики број присутних верника који су кроз Свету Тајну потврдили своју веру, своје непрестано кајање и жељу за спасењем. На крају Литургије владика је поделио окупљеним верницима иконице, док га је свештенство храма упознало са грађевиским радовима обављеним на парохијском дому будући да је од последње посете епископа посађена жива ограда у порти храма, као и да су постављени прозори на поткровљу парохијског дома храма светог Јоаникија. Извор: Епархија шумадијска

архимандрит Рафаил Карелин

Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је свету архијерејску Литургију у недељу, 1. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Кијеву. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку митрополит Онуфрије је, поред осталог, поучио присутне о правилном односу према материјалном богатству. Уколико човек почне да обоготворава богатство и ако оно за њега постане мамон, тојест идол, у том случају богатство бива штетно за човека и неће му бити од помоћи за живот вечни. Уколико пак човек дели своје богaтство, тада Бог све пружа човеку. Ако човек то богатство буде употребљавао у оној мери колико је за њега неопходно, а остатак преда сиромашнима и потребитима, тада се он правилно односи према богатству, те ће му оно помоћи да постане наследник вечнога спасења, истакао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Постоји један пут на којем човек проналази Бога – то је пут Христових светих заповести, пут Божјег закона. Тај закон нам је дат не да бисмо били изругивани или присиљавани да постимо и да се молимо, него због тога што је управо то пут на којем срећемо Бога. Када човек сусретне Бога, Господ га испуњава Својом божанском силом, Својом благодаћу. Другим речима, казано језиком Цркве, то значи бити испуњен благодаћу Божјом, која, након земаљскога живота, човека уводи у Живот небески, казао је Архипастир Цркве Божје у Украјини, додајући да је љубав према Богу и љубав према ближњем најважнија заповест. Ако свој живот будемо проводили на овај начин, тада ћемо, као носиоци лика Божјег, ићи Божјим путем, и на том путу срешћемо Бога, отворићемо своје срце, које ће Господ испунити Својом благодаћу, те ћемо бити богати Богом, поручио је митрополит Онуфрије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Светог Јована Златоуста у храму Вазнесења Господњег на Бањи Врућици светом архијерејском Литургијом је началствовао Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење надлежног Архијереја зворничко-тузланског г. Фотија, свештеника из више епархија, протођакона Богдана Стјепановића и ђакона Будимира Гардовића. Разлог сабрања у светињи на Бањи Врућици, поред величања имена Божјег кроз дело и личност Светог Јована, била је седница Катихетског одбора Републике Српске. У својој беседи, епископ Фотије је честитао имендан митрополиту Хризостому, нагласивши да је пут Светог Јована Златоустог био пут страдања и невоља, пут боготражитељства и љубави према Господу. -Врлине које су красиле тог богоугодника, красе и пут митрополита Хризостома, који је свој живот посветио Цркви страдалној, од Епархије бихаћко-петровачке до Митрополије дабробосанске. Митрополит Хризостом је заблагодарио Господу и Светом Јовану који су му давали снаге да истраје на своме путу. -Ријечи Слава Богу за све биле су последње ријечи Светог Јована. Оне нас напомињу и упућују да и наш славослов имена Божијег овим ријечима треба да буде свеживотан, од дана рођења до дана нашег пресељења у Господу, поручио је Митрополит. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као ослонцем. Из Жиче у Пећ. То је био пут српске цркве у раном периоду Немањића, у доба када је стајала на своје ноге. Осам векова касније, чини се, исти је пут. Народ стиже у древну Патријаршију и историјски најважније седиште Српске православне цркве. Рани је јутро и први мраз у Метохији. Мало магле на пољима, са патријаршијских ораха опада лишће, односи га канал реке Бистрице који тече кроз овај комплекс. У три цркве, повезане припратом, од владика први улази архиепископ Јован из Охридске архиепископије. Тешко хода и треба му помоћ, ожиљци робовања по македонским затворима виде се у сваком његовом покрету. Има нешто и симболично у том његовом раном уласку у Патријаршију и склањању од студени. Свети Сава је из Охридске архиепископије издвојио Српску цркву, а данас, осам векова касније, њен поглавар архиепископ Јован, улази у овај храм, скроман и тих. Он ће у Цркви Светих Апостола, између ћивота српских архиепископа и патријараха, дочекати двадесет епископа предвођених митрополитом Амфилохијем који у свечаној поворци, уз патријаршијска звона улазе у храм. Иако је било најављено, патријарх српски Иринеј није дошао у Пећ. Древни зидови су сачували нешто од јучерашње топлоте. Деца из Гораждевца уносе жамор, док владика Атанасије покушава да им објасни како је он млађи од њих, и како је однедавно „има тли и по године” Гости су стигли са разних страна, епископи са свих континената, а митрополит црногорско-приморски Амфилохије говори о сведочењу вере и потреби да се савремени човек одазове позиву Бога и вере. – И ова црква Христова црква, црква божја црква Светосавска, она ће наставити да свједочи Христа Бога нашега и спасења свему свијету. Да сведочи свему царству небеском свуда, а нарочито овдје на овом косовском простору, овдје где је склопљен код овога народа косовски завјет са Христом Господом. Шта је косовски зајвет? Неки кажу то је митологија. Митологија је помућена њихова савјест и свијест, а косовски завјет није ништа друго, него изданак светога Новога завјета, Христовога завјета, као што је Нови завјет сведочанство Христа распетога и васкрслога. Тако је и косовскометохијски завјет распетога Христа у бићу овога народа – рекао је митрополит и додао да „снага није у броју него у Господу”. – Није снага у онима колико их има овим просторима него је снага у онима који су, нека их је и мало, живи свједоци истине и који својим свједочанством просвећују и оне који живе заједно са њима – закључио је митрополит Амфилохије. У самој цркви, која је под заштитом Унеска, међу фрескама изузетне лепоте срећу се расељени, пријатељи, неке давне комшије и познаници. Бака Ката Грујић, из Петрича код Пећи, живи сама у свом селу, украли су јој до стотине кокошака, покућства и свега што се могло однети. Живих покрета и радосна због оволиког броја људи и донела дарове за Патријаршију. Служба је завршена, напољу је топлије, епископ западноамерички Максим Васиљевић игра се са децом из Осојана. Из велике кесе баца слаткише, високо према крошњама столетног дрвећа. Готово да нема места на Косову и Метохији где овај човек није стигао и делио помоћ и поклоне деци. Тако је 68 малишана јуче добило новчану помоћ коју је прикупило Коло српских сестра из Сан Франциска. Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као најсигурнијим ослонцем. Од политичких представника и званичника нико није био присутан. Извор: Политика

Новости у Музеју Српске Православне Цркве уочи отварања капиталне изложбе Осам векова српске уметности, заказане за 9. октобар. Поставка са око 300 до сада неизлаганих, вредних предмета. Прослављајући велики јубилеј, у Музеју Српске Православне Цркве ће у среду, 9. октобра 2019. године, бити отворена изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве 1219-2019. Први пут код нас, биће изложено 135 рукописних и двадесетак штампаних књига, заједно са уметнички обрађеним оковима, што је у овом тренутку највећа поставка те врсте у Србији. Новости су, ексклузивно, прве добиле дозволу да погледају како теку припреме за велику изложбу, на којој ће бити приказано око 300 до сада неизлаганих и изузетно вредних предмета из богатих ризница цркава и манастира. Међу њима се издвајају стари рукописи на пергаменту из Пећке патријаршије и Високих Дечана с краја 12. и почетка 13. века, као и прве српске штампане књиге - Октоих петогласник и Београдско четворојеванђеље. Јединствену галерију српског иконописа од 14. до 20. века на овој изложби чине иконе из ризница Високих Дечана, Пећке патријаршије и цркава у Призрену. Изузетно су значајне иконе из времена цара Душана - архангела Гаврила и посебно поштоване Богородице Пелагонијске, као и иконе најбољег српског сликара друге половине 16. века, зографа Лонгина. Први пут пред публиком ће бити Лонгинова плаштаница, једина сачувана коју је најбољи иконописац и најплоднији уметник друге половине 16. века урадио. Читава изложбена поставка прожета је, у част јубилеја, галеријом оригиналних портрета патријараха, митрополита и епископа. -Изложена су највреднија дела и светиње које су у нашој Цркви Божјим промислом сачуване од зуба времена и избегле бездушне намере, злу коб и наум непријатеља да их оскрнаве и неповратно затру - написао је у каталогу за изложбу Његова светост патријарх Иринеј. - Иако је до данас преостао мали део најстаријих црквених драгоцености, сачувано је ипак много чесних моштију, повеља, рукописних књига, светих икона, свештених одежди и богослужбених сасуда и крстова. Обележавајући осам векова самосталности наше Цркве, потрудимо се да наставимо стопама предака, старајући се не само да сачувамо оно што смо добили у наслеђе, већ и да умножимо изданке који ће из доброг корена рађати богоугодна дела. Поред ремек-дела каква је Похвала монахиње Јефимије, везена златним нитима на свили, епитрахиља Светог Саве из ризнице манастира Крке и одоре Светог кнеза Лазара, бисери изложбе су три најзначајније плаштанице у Срба: плаштаница Светог краља Милутина с краја 13. века, студеничка плаштаница Антонија Хераклејског с краја 14. столећа - која се први пут представља јавности после завршене конзервације, и Лонгинова. -Изложеним предметима покушали смо да прикажемо богатство црквеног наслеђа, а посебно ризница манастира Високи Дечани и манастира Крка. На тај начин желели смо да представимо распрострањеност тог наслеђа - каже за "Новости" ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве. - Дела из ове две ризнице, које су биле доста удаљене једна од друге и у различитим окружењима, једна ближе византијским и источним утицајима под турском империјом, друга ближе Западу и западним утицајима, сведоче о духовном сагласју и јединству српског народа. Оно се огледа у постојању истоветног уметничког израза, што чини српску црквену уметност јединственом у хришћанском православном свету. Свеобухватним приказом рукописних и штампаних књига сабрано је српско писано наслеђе многих манастира. - Током трајања изложбе, ово ће бити највећа изложена скупина дела те врсте у Србији - објашњава Радовановић. - Међу рукописним наслеђем издвајају се дела писана на пергаменту средином 13. века, попут изборног јеванђеља из Црколеза и Јеванђеља по Луки и Јовану из Пећке патријаршије. Пергамент је употребљаван у раном раздобљу српске књижевности, а припреман је у радионицама при српским манастирима или значајним преписивачким центрима ван њих. Правио се од јагњеће, јареће, телеће или зечје коже, па је за израду једног рукописа била потребна кожа много животиња. Лепотом се на изложби издвајају беседе Светог Исака Сирина из 14. века из Крушедола, Диоптра Михаила Псела, настала средином 15. века, из Пећке патријаршије, Четворојеванђеље протопопа Јована из Кратова из 1580. и Четворојеванђеље митрополита Максима Бранковића из Крушедола, које је 1514. године преписао и украсио монах Манкратије. -Старањем новобрдског и грачаничког митрополита Никанора, у Грачаници је 1539. године штампан Октоих петогласник, на чијој се почетној страници налази оригинална илустрација са приказом манастира Грачаница - каже ђакон Радовановић. - Средствима Тројана Гундулића, трговца из Дубровника, и трудом кнеза Радише Дмитровића, јеромонах Мардарије из Мркшине цркве 4. августа 1552. године завршио је рад на Четворојеванђељу, првој књизи штампаној у Београду. Књиге су у средњем веку и касније биле изузетно вредне, због чега су накнадно, као украс и заштиту, добијале оков. Златар Петар Смедеревац из Бечкерека, данашњег Зрењанина, по налогу крушедолског игумана Силвестра је 1540. године за Четворојеванђеље митрополита Максима израдио оков од сребра са позлатом. У радионици београдског златара Теодосија настао је 1681. године оков за Четворојеванђеље штампано у Београду 1552. године, док је по жељи београдског митрополита Илариона за Јеванђеље штампано у Москви 1656. израђен скупоцени оков. -Дуго црквено трајање обележено је различитим фазама: било је времена полета и уздизања, али нажалост, и времена тешког и великог страдања - објашњава Радовановић. - Оно што је заједничко и једнима и другима јесте непрекинуто уметничко стваралаштво. Чувари рукотворених светиња - епископи, монаси и свештеници - током осам векова прошли су разна искушења, а најчешће су они били први на удару. Постоје многа сведочанства о изузетној пожртвованости да се сачувају ризничке драгоцености, које су брањене и најскупљом ценом животом. -Да је најсавеснији чувар црквених уметничких светиња била Црква, боље од свих речи сведоче драгоцености који су не само израђене, већ и сачуване под окриљем Српске Православне Цркве - каже Радовановић. -О колико великом броју предмета је реч, најбоље говори чињеница да када би све оно што је у Цркви настало и сачувано било изузето, многи музеји и збирке остали би полупразни. Мећу ранохришћанским крстовима-привесцима и крстовима-реликвијарима, посебно се издвајају дечански крст цара Душана и три престона крста великих димензија, из седишта Патријаршије у Пећи. У колекцији се издваја и енколпион (иконица коју носи епископ) са камејом од сардоникса из 12. века са представом Христа, пореклом из Новог Хопова, као и панагијар из Дечана (14. век) и онај из Крушедола, у који је уграђен део Часног крста. Оригиналне повеље манастира Хиландара, први кивот у који су положене мошти Светог Стефана Дечанског и његова житијна икона изложени су у посебној просторији. Водећи мотив изложбе је митра Светог Стефана Штиљановића, израђена у техници филиграна у виду круне са крстом на врху. Круна је особена по томе што се налазила у кивоту са његовим моштима. Деспот Стефан Штиљановић је владао у области Срема и Славоније у тешким временима турских освајања. После смрти, Стефанове мошти приказале су се као чудотворне, па су најпре пренете у манастир Шишатовац, где су пребивале до Другог светског рата, када су га усташе уништиле. Мошти су спасене и 14. априла 1942. године и пренете у Саборну цркву. Посетиоци изложбе ће имати прилику да виде и око стотину веома вредних икона насталих у периоду од 14. до 19. века. Ради се о иконама из ризница манастира Високи Дечани, Пећка патријаршија, као и оним из порушених светиња на Косову и Метохији и из фрушкогорских манастира. Ретка је прилика да се на једном месту виде дела најбољег српског сликара друге половине 16. века - зографа Лонгина, као и иконе значајних мајстора иконописа 17. века - Георгија и Козме, зографа Андреје Раичевића и Радула. Извор: Новости

Следећи нит испредену у 6. глави Јеванђеља по Јовану, када од Господа Христоса "отидоше многи ученици", свештеник Јован Бабић из храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду износи сопствено пастирско искуство и у овој, слободно можемо рећи и исповедној емисији, отворено говори о комплексним односима између духовног оца и његових чада. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Која је веза овог зачала са оним које се чита приликом Свете Тајне брака? Да ли човек може да поднесе љубав која му се шаље, тумачи ли то као атак на своје "ја", шта ради "гордељивац" у нама тада, куда то води и који је циљ те духовне борбе? Како "размонтирати себе", како каже о. Јован, како очистити дубоке слојеве разних наслага и храбро, без узмицања напасти своје слабости? "Свако несмирење пастира биће најтрагичније за пад духовног чеда" каже наш гост и подвлачи да је "пут у Љубави - тежи пут". Извор: Радио Слово љубве

-Слава манастира Грачанице- Манастир Грачаница, задужбина Светог краља Стефана Милутина, прославила је своју храмовну славу - Успење Пресвете Богородице. Свету Литургију служио је, са благословом Преосвећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија који се налази у посети Епархији западноамеричкој, архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац, уз саслужење архимандрита Луке, игумана манастира Карно код Сребрнице, и свештенства приштинског намесништва. -На овај велики празник сви заједно треба да се молимо Мајци Божјој, а посебно монахиње, јер је она њихова родоначелница. Благослов, милина и радост - који долазе из искуства док смо у мајчином загрљају били у овој светој обитељи, са овим сестринством и народом који походи свету Грачаницу, са овом децом која долазе овде да се моле и уче да закораче на пут спасења - воде нас кроз живот који је тежак, али и благ, јер је у дубини свега истина Божја која непрекидно сија, беседио је архимандрит Иларион. Окупљеним верницима празник је честитао и отац Лука, игуман манастира Карно код Сребренице: -И данас исповедамо да смо Срби Лазареви и да стојимо на српском Косову и да кажемо да је ово наше у векове векова, тако је било и биће, ко доживи видеће. Који год човек овде дође, како крочи на Косово његов се живот под ногама сигурно промени. То важи и за нас у Републици Српској, који се молимо Мајци Божјој и Христу Богу нашем, и сведочимо увек да смо опредељени за Царство небеско, оно које је вечно. Пред сам крај свете Литургије обављен је чин литије, освећења воде и благосиљања славског жита и колача, после чега је архимандрит Иларион честитао славу игуманији Стефаниди и сестринству манастира Грачанице, али и свима сабранима у тој свештеној обитељи. Поред неколико стотина верника, Литургији су присуствовали и председник општине Грачаница г. Срђан Поповић, шеф руске канцеларије у Приштини г. Андреј и г. Елефтериос Карабилас, атеше при Канцеларији за везу Грчке у Приштини. Манастирску славу обележиле су и друге манифестације у Грачаници, док су свете Литургије поводом празника Велике Госпојине служене и у Високим Дечанима, Девичу, Соколици, манастиру Успења Пресвете Богородице у Ђаковици... Поводом славе, на платоу у центру Грачанице отворен сајам меда у организацији Удружења пчелара Нуклеус и подршку Канцеларије за Косово и Метохију. Свечано је било и у Високим Дечанима где је светој Литургији присуствовао већи број верника, посебно прогнаника са простора Ђаковице и Пећи. Ђаковчани ни ове године нису могли да свој празник прославе у Успењском манастиру код мати Теоктисте која их је очекивала и где је Литургију служио протосинђел Андреј Дечанац. Литургији у Дечанима присуствовали су амерички амбасадор у Приштини г. Филип Коснет са супругом и амерички генерал Шон Харис са сарадницима. Извор: Српска Православна Црква

Са благословом Патријарха српског г. Иринеја и Митрополита Китруса, Катеринија и Платамоне г. Георгија на десетодневно летовање је отпутовало седам вишедетних породица предвођених службеницима Верског добротворног старатељства. Као и ранијих година вођа пута је био ђакон Бранислав Јоцић. Полазак је био заказан за 28. јул у 21,30 часова испред здања Српске Патријаршије. Током пута придружиле су се две породице у Врчину и Баточини и тако у пуном саставу настављено је путовање. После дужих задржавања на граничним прелазима експедиција је на одредишно место у месту Зворонос стигла у преподневним сатима. Као и претходних година дочекали су нас љубазни домаћини и државна застава Србије која се вијорила поред грчке и светогорске заставе изнад улазних врата у одмаралиште. На летовање је отпутовало 57 путника и два возача. После смештања породица по собама уследио је кратак одмор, а затим и ручак. После ручка отишли смо на плажу Паралија где смо у чарима мора уживали све до вечере. Након вечере уследио је одмор. Други дан је био резервисан за плажу па смо ток дана пре подне посетили плажу Паралија, а поподне плажу Олимпик Бич. У вечерњим сатима присуствовали смо „Уметничкој вечери“ у организацији најмлађих путника. Имали смо прилику да присуствујемо краткој представи о пријатељству, рецитацијама и песмама са родољубивом тематиком. Првог дана августа били смо у посети манастиру Светог Атанасија Великог. Љубазне монахиње су нас послужиле ратлуком и колачима, а затим су нам испричале све о настанку манастира и колико су поносне што је посвећен баш Светом Атанасију који је велики заштитник православља. Њихове речи су нарочито биле упућене деци. Саветовале су их да пажљиво бирају на кога ће да се угледају и да херојима треба да сматрају светитеље јер они и јесу истински хероји. Затим су нам говориле о икони Мајке Божје Брзопомоћнице коју смо с радошћу целивали и која је заправо копија иконе из манастира Дохијара. Настала је с благословом тог светогорског братства и већ је, по сведочанству верника, многе молитве брзо услишила. Поневши са собом позитивне духовне утиске, кренули смо даље ка манастиру Успења Пресвете Богородице Макрирахи. Најпре смо целивали чудотворну икону која је такође посвећена том великом празнику и која је сама одредила где ће се градити манастир. По првобитном плану, изградња манастира је требала да започне на брду, али икона је трократно указала на место које је мало ниже од предвиђеног. Премда је нико није дирао, изјутра су икону налазили на том месту. Трећег јутра су схватили да је воља Мајке Божје да манастир буде изграђен баш ту. Пошто су нас упознале са историјатом манастира и чудотворне иконе, монахиње су нам показале извор свете целебне воде и дале по пар бочица за сваку породицу како бисмо захватили воду и понели је са собом. На крају, послужиле су нас соком и колачима. Истог дана увече обрадовала нас је посета оца Владимира који се враћао са Свете Горе у Србију. Сутрадан, на празник Светог пророка Илије, служио је свету Литургију у цркви Свете Софије, Вере, Наде и Љубави уз саслуживање ђакона Бранислава, чтецирање дечака Петра и Павла и појање мајки. После причешћивања присутних, отац Владимир је одржао пригодно празнично слово у којем је изнео поуку, али и охрабрење да вишедетне породице истрају у свом подвигу. На крају свете Литургије даровао је свима по иконицу Пресвете Богородице Млекопитатељнице. После доручка поздравио се са свима и наставио свој пут ка Србији, а ми смо отишли у шетњу по парковима града Катеринија где смо имали прилику да посетимо и мини зоолошки врт. Наредног дана посетили смо Природњачки музеј где нас је дочекала кустос музеја гђа Темис. Музеј је веома интересантно осмишљен и деца су нарочито пажљиво слушала кустоса и ђакона Бранислава док су износили богате описе планине Олимп. Радознало су разгледала фотографије пејсажа и биљних и животињских врста које настањују ову планину. Искористила су и могућност да чују звуке разних врста птица које се гнезде на Олимпу. Наравно, музеј је био извор сазнања за све нас. Погледали смо и 3D филм о овој јединственој планини крај Егејског мора. Затим смо посетили манастир Светог Дионисија Олимпског. Поклонили смо се светим иконама у цркви и отпевали пар песама у похвалу Пресветој Богородици. Целивали смо честице моштију Светог Дионисија Олимпског, Светог Григорија Богослова, Светог апостола Луке, Светих великомученика Георгија и Прокопија, Светог Јована Златоуста и још многих светих у моштима богатој манастирској ризници. Истог дана смо посетили и Наутички музеј у месту Литохоро, кроз који нас је провео искусни водич Атанасиос Кокранис и искористио прилику да нам покаже како се плете морски чвор, како се одређивала позиција брода на мору помоћу звезда и упознао са најзинимљивијим детаљима из историје поморства у регији. Увече смо ишли у шетњу по Паралији. Свету Недељу започели смо молитвено у цркви Светог Христофора у месту Катерини присуством на Светом Литургији коју је служио свештеник Анастасије, а саслуживао му је ђакон Бранислав Јоцић. Служба је била претежно на грчком језику. Сама црква по свом облику подсећа на базилику и иконостас још увек није уграђен тако да је олтар са монументалним Распећем Христовим био сасвим отворен и некако веома близу свакоме од верних што је остављало јак утисак на све нас, баш као и лепо грчко појање. После причешћа, отац Анастасије је одржао беседу у којој је посебно поменуо српски народ и срдачно нас поздравио. По завршетку свете Литургије и послужења у парохијском дому позвао нас је да целивамо мошти Светог Христофора и Свете Христине и даровао нам по икону Светог Христофора. Истог дана смо обележили рођендан девојчице Марије Стреларац која нас је све позвала на своје славље. Наредног дана смо обишли плаже Скотина и Коринос. Велики таласи су у извесној мери пореметили уживање у води јер су најмлађи морали да изађу на обалу и своју игру наставе у песку. Следећег дана смо посетили манастир Светог Јефрема Сирина који се налази у брдима недалеко од Катеринија. Свештена атмосфера, присуство моштију Сетог Јефрема Сирина и Свете великомученице Екатерине које смо целивали, љубазност монахиња, лепота архитектуре, предивно уређене баште, уредност као траг вредних руку на сваком кораку, и уопште све што се овде могло сагледати остављало је дубок утисак на посетиоце. Заиста није изненађујуће што саме монахиње за ово свето место кажу да је "парче неба на земљи". У оквиру манастира налази се и капела Свете Ирине Хрисоваланту где смо целивали чудотворну икону Светог Луке Кримског која је проплакала у време немира на Криму. Видели смо и крстоницу поред цркве у којој је крштен велики број српске деце која су избегла током рата у Босни. Монахиње су нас најпре послужиле својим домаћим слатким од кивија, а касније су нам упутиле пар речи о самом манастиру и о животу Свете Ирине Хрисоваланту и напоменуле да су сведоци многих чуда Светог Јефрема Сирина. Нисмо се могли отети жељи да отпевамо пар песама из богате песничке ризнице нашег Светог владике Николаја. На крају посете свака породица је добила на дар од сестринства по икону Светог Јефрема Сирина и по две тегле манастирских кухињских производа (џем, слатко, компот...). Поподне смо посетили и плажу у месту Неи Пори где су сва деца, овог пута, уживала у таласима и где смо се са морским чарима опрстили до неког наредног дружења. По повратку са плаже уследило је паковање кофера за повратак у Србију. Дана 7. августа 2019. године, после доручка, поздравили смо се са нашим драгим домаћинима гђом Катерином и гђом Мартом и кренули својим домовима у Србију. У Баточини смо се поздравили са породицом Томовић, а у Врчину са Јовановићима. У вечерњим сатима смо стигли у Београд и испред зграде Верског добротворног старатељства смо се поздравили и упутили својим домовима. Извор: Српска Православна Црква

Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, митрополит црногорско-приморски је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву. "Признајем да нисам способан да употребим благу реч, некад из мене избије Динарац и човек, али знам која је мера људског понашања", рекао је једном приликом митрополит Амфилохије. Рођен као Ристо Радовић у близини Манастира Мораче, говорио је - васпитаван сам уз гусле и приповедања о чојству и јунаштву. Kада је из Баната дошао на Цетиње 1990. године, причао је - тада је мало ко овде знао ко је Свети Петар Цетињски, а сви су у кућама имали слике Јосипа Броза. Kада су га 2000-их видели као новог патријарха српског, рекао је - неће ме се Црногорци тако лако ратосиљати. Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, Амфилохије је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву. У разговору за РТС митрополит црногорско-приморски Амфилохије говорио је о иницијативи врха црногорске државе и Закону о слободи вероисповести, о Милу Ђукановићу, Момиру Булатовићу, Слободану Милошевићу, Зорану Ђинђићу, Александру Вучићу, о своје три деценије на Цетињу. Извор: РТС

У четвртак 11. јула 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслуживање протојереја Александра Бороте и јереја Стефана Дамјановића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Владика је беседећи верном народу назначио да: “…треба да читамо Свето Писмо и да се трудимо да испунимо оно што Јеванђеље говори. То је могуће ако задобијемо дар духа Светога. Тада неће бити те туге ни невоље која ће моћи да помути нашу радост. Радост долази од Духа Светога. Јер сваки добри дар и савршени поклон од Тебе је и од Оца Светлости. Зато нас апостол Павле учи, да ни један савршени дар не вреди, ако немамо љубави у себи. У овај свет не доносимо ништа, већ све добијамо. Живот је највећи дар који је Бог удахнуо у нас. Духовне дарове, Бог даје свакоме понаособ према његовој ревности. Дар Божији је заправо пут од човека ка Богу, пут из смрти у Живот, односно пут од човека ка Човеку. Најслађи дар је онај који се стиче у зноју лица свог. Они нису човеку терет кроз живот, већ су мера његовог духовног узрастања”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска

Празник Рођење Светог Јована Претече – Ивањдан свечано је прослављен и ове 2019. годинe Господње у манастиру Милешеви. На бденију у навечерје Празника, 6. јула, милешевско сестринство је постало богатије за једну сатрудницу и сапутницу на путу спасења. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије замонашио је искушеницу Добринку, давши јој монашко име Параскева. Као Пастир добри словесног стада Христовог, Епископ Атанасије је монахињи Параскеви упутио речи охрабрења и наде на њеном избору: – Монашки пут значи настојање да се у потпуности испуни, оствари у свом животу, Јеванђеље Христово. Дати монашка обећања значи свесно се супротставити грешним стихијама овога света, свесно ступити у борбу против грешних стремљења у себи самоме и у свету у којем живимо a који, као што је речено у Светом Писму, у злу лежи. У таквом свету монах настоји да потпуно испуни Јеванђеље Христово живећи по другим принципима у однoсу на овај свет и у односу на грех, по принципима љубави, доброте, правде и свих у Богу врлина, настојећи да врлину држи као закон свога живота. Знајући да је Господ Христос увек са нама на путу спасења и да помаже свима који тим путем ходе ми смело полажемо такве завете које си ти вечерас дала. – Богољубље је та сигурна врлина која нам помаже да остваримо све оно што Господ од нас тражи. Ако ставимо себи у задатак да остваримо љубав према Богу ми добијамо снагу да пребродимо свако искушење, да испунимо сваку Божију заповест. А да би нам било лакше да све то остваримо потребно је што чешћe читати Јеванђеље, читати Свето Писмо, оно што су апостоли записали о Господу Христу, о Његовом животу и састрадавању са свима, о Његовој љубави према нама. Јер кад приметимо колико Он нас воли биће нам много лакше да ми Њему узвратимо на Његову љубав, поучио је Епископ Атанасије. На сам дан празника, 7. јула 2019. године, традиционални Ивањдански сабор почео је молитвено, како и приличи, Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије у храму Вазнесења Господњег милешевске обитељи. Саслуживали су духовник манастира Милешева архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. За певницом је својим складним појањем одговарало милешевско сестринство, увећано за једну нову сестру. Спасова црква је била испуњена верујућим народом пријепољског краја, а многи су били и причасници Трпезе Господње, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Да би употпунио радост празника и да би упутио правим путем сабране, Епископ Атанасије је у беседи појаснио на који начин и зашто је потребно да прослављамо свете угоднике Божје: – Треба да се увек трудимо да упознамо оне личности које празнујемо. Празновати, пре свега, значи упознати се, дружити се и зближити се са оним кога прослављамо. Празник је ту да би нас обогатио духовно, да постанемо јачи и мудрији тога дана, да бисмо након тога могли живети за вечност, да би могли живети успешно и часно на земљи као људи. – Шта нама доноси познанство, упознавање са неким личностима? То зависи од онога кога упознајемо. Одређене личности могу нас заробити и упутити странпутицом за цео живот и унесрећити. А има људи са којима се срести значи изаћи на прави пут, упознати се са Истином. За то се на дане празника упознајемо са правим личностима које славимо да нас не би ветрови овога живота могли лако носити десно и лево. Владика је укратко изложио шта је у Јеванђељу Свети апостол Лука написао о Светом Јовану и његовом животу: – Свети Јован рођен је са једним циљем, да објављује Господа Христа, да упућује на Њега својом руком, да о Њему говори, зато што је Христос Спаситељ света. И да на такав начин људе усрећује тако што ће их упознати са Господом Христом. – Свети Јован је био тако близак Богу да је назван пријатељем Божјим. Какав је наш однос према Богу? Јесмо ли ми пријатељи Божји? То је лако препознати. Пријатељ је спреман, ако затреба, и свој живот дати за пријатеља. Сам Свети Јован нам је указао како да и ми постанемо пријатељи Божји. Покајте се, јер се приближило Царство Божје, саветује нам он. А то покајте се значи преусмерите се, преусмерите ток свога живота. Окренимо се од греха и кренимо путем врлина, постанимо онакви каквим Бог жели да нас види, јер је срећа управо у нашој блискости са Богом који може учинити да живимо за вечност и који то чини, поучио је присутне Епископ Атанасије. Након Свете Литургије Епископ Атанасије је пререзао славски колач и освештао славско жито које су припремиле милешевске сестре у славу Божју и част Његовог угодника Светог Јована Претече. Потом су сви присутни са својим Епископом пошли у манастирску гостопримницу где је приређено послужење и дружење како и приличи оваквом саборовању код наших светиња и прослављању дивних светитеља Божјих. Извор: Епархија милешевска

Празник Светог Великомученика Кнеза Лазара - Видовдан, свечано је прослављен у крипти Спомен храма Светог Саве у Београду, која је посвећена овом празничном дану. Речима литургијске беседе сабране је поучио протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић нагласивши да је Свети Кнез Лазар трасирао пут којим требамо да ходимо. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис ове надахнуте беседе.

Пут спасења и живота вјечнога је да љубимо Господа више него себе и ближње своје, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије у Франкфурту, гдје је у Недјељу Свих светих са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Храму Христовог Васкрсења. Тумачећи прочитано Свето јеванђеље Преосвећени владика Методије је казао да смо чули тајну како свих светих тако и тајну свих хришћана овога свијета: Ко љуби оца или мајку више него Мене није Мене достојан и ко љуби Сина или шћер није Мене достојан, и запитао се да ли се ико осим Христа Господа нашега, у историји људскога рода, и прије и послије Њега, усудио да то каже људима: „И ми се питамо откуда некоме право да захтијева од некога, да више љуби Њега него родитеље, браћу и сестре своје“, рекао је владика и појаснио да је гријех највећа болест кроз коју је дошла смрт у овај свијет, који није створен овакавим какав је данас, за муку и патњу. „Гријех је, као што каже Свети Јован Златоусти, највећа несрећа која је ушла у овај свијет кроз људски род и човјека, а не кроз дивље звијери. И само Онај који је узео на Себе лик те ругобе и обукао се у ту форму и исцјелио највећу несрећу која је задесила овај свијет и људски род, исцјелио човјека и свијет од гријеха, смрти и ђавола, и донио живот вјечни, има право да каже оно што смо чули у данашњем Јеванђељу.“ По његовим ријечима то је највећа тајна светитеља и свих светих просијавших у роду људскоме, као што је то и тајна нашега спасења: „Ко буде љубио Господа више него себе и више него ближње своје, то је пут спасења и живота вјечнога. Мајка Божија и сви свети да нам буду путеводитељи у овоме нашем животу и да нас доведу пред престолом просијавших из рода нашега и пред престолм Христа Бога нашега, који је једини истинити Бог и у овоме и у свим свјетовима. И Њему слава и хвала, у вјекове вјекова. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Представници малог аутохтоног народа Чулим из Сибира туркијског порекла, чије име потиче од реке Чулим (притока Обе), углавном живе у Тегулдетској регији централне руске провинције Томск. Према попису становништва из 2010. године, број Чулима који живе у Русији не прелази 360 душа. Етничка група Чулим настала је у 13. и 14. веку и касније је у великој мери асимилована од стране Какаса и Руса. Остало је само неколико изворних говорника Чулима, а језик је у опасности да потпуно изумре. Стога су отац Алексеј Самсонов, начелник Мисионарског одељења Томске епархије Руске православне цркве, и аутохтони Чулим Василије Габов и лингвиста Томског државног педагошког универзитета Валерија Лемска радили на превођењу Јеванђеља по Марку на овај угрожени језик, како би помогли да се чулимски народ подучава својем матерњем језику. Превод је завршен у фебруару прошле године, а сада је званично објављен. Отац Алексеј је 12. јуна добио прво издање Марковог Јеванђеља на чулимском језику. Са издањем у 400 примерака, већина књига ће отићи у библиотеку у селу Новошумилово у регији Тегулдет, где ће културни центар бити основан како би сељаци учили свој језик. Неколико примерака превода чуваће се у библиотеци у Томској богословији, а око десетак ће бити послато у село Пасечноје у Краснојарску, где такође живи неколико стотина Чулима. „Моја највећа радост била је када сам превео Јеванђеље са Василијем Михаиловичем Габовом. Било је занимљиво и узбудљиво, и стрпљиво смо дуго чекали на објављивање првог издања ”, рекао је отац Алексеј. „Сада, поред Марковог Јеванђеља, већ смо превели Јованово Јеванђеље, а Василије Михајлович преводи треће Јеванђеље , Матејево,“ приметио је он. Већина Чулима исповеда православље, иако неке шаманистичке традициј и даље опстају. 12 Чулима је крштено у селу Новомушилово у пролеће 2017. године, а још 70 је крштено у фебруару 2018. године у селима Чиндат и Пасачноје. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Пут добордетељи Шта је то пут добродетељи? То је пут којим је ишао свети Сава, наша српска слава. То је пут усхођења човека ка Богу, па и читавог народа. Пут добродетељи је и пут светог цара Лазара, који на Косову равном остави свету Главу и тако запечати наше опредељење за Царство Небеско, учинивши Косово нашим Престолом. Пут добродетељи је пут, којим је ишао И наш свети патријах Павле, до јуче живи светац, који нам је показао шта значи бити човек - до сабором добродетељи неба и земље. Певати добродетељи краја нема, осврни се око себе и видећеш је у благом погледу мајке, у дечијем смеху, у брижним болничким дежурствима, у братској љубави и слози, свети оче Саво ти помози. Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска

„Ја сам био запањен оним што сам чуо од предсједника Црне Горе, човјека који се јавно декларише као атеиста и који је наследник оног атеистичког дијела комунистичке власти. С друге стране, он приговара како се митрополит црногорско приморски мијеша у политику, а у исто вријеме покушава да буде глава цркве, да ствара своју цркву. То је први пут у историји човјечанства да један атеиста и атеистичка власт стварају цркву“, казао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за РТС поводом изјаве Мила Ђукановића у којој је рекао да ће „радити на обнови црногорске аутокефалне цркве“. Your browser does not support the HTML5 video tag. „Управо сам се са нашим патријархом вратио из Сирије и Либана, тамо смо доживели стару Цркву из апостолских времена и ходали путем Светог апостола Павла, тамо постоји сагласност међу хришћанима без обзира на њихове разлике, па чак хришћана и муслимана, и тамо се предсједници не мијешају у унутрашња црквена питања. Због свега тога, био сам запањен због овога што сам чуо од нашег предсједника Црне Горе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Предсједник Црне Горе је јуче на партијском скупу у Никшићу рекао да Српска православна црква у Црној Гори чува инфраструктуру идеје „Велике Србије“. Kоментаришући такве изјаве, владика Амфилохије је за РТС подсјетио да то нема апсолутно никакве везе, и да је Митрополија црногорско-приморска, а да за то зна и господин Ђукановић, у оно вријеме кад је био референдум, поручивала — ако народ изгласа ту независност, Црква то прихвата. Митрополит црногорски-приморски наводи да су они већ „створили своју секту 2000. такозвану Црногорску православну цркву, на челу са једним бившим свештеником Цариградске патријаршије, коме није сметало да буде парох Цариградске патријаршије у Риму“. „Па и тај је проклет од стране цариградског патријарха, о томе је господин Ђукановић обавјештен, јер му је доставио једно писмо прије десетак година у вези са свим тим. Kаква вјера, таква вечера. То је директно мијешање у питање Цркве и њеног устројства“. Високопреосвећени наводи да се Ђукановић у суштини одриче државе краља Николе, који је бескрајно поштовао и Цркву и њено устројство. „Митрополија црногорска је за ону државу краља Николе, гдје је Црква била државна вера. Њој су припадали и Пећка патријаршија, и Дечани и Метохија. А сада овај носилац тог модерног црногорства каже да Пећка патријаршија и Дечани припадају једној држави којој никад нису припадали.“ Митрополит црногорско-приморски осврнуо се и на предлог закона којим би требало да буду регулисана питања вјерских заједница у Црној Гори. „Први нацрт закона је пропао због мишљења Венецијанске комисије. Иако је било разговора са министром правде Пажином, договарали смо се о тексту закона, и скоро пола тог текста смо договорили, у међувремену се појављује нови предлог, који је још гори од оног претходног који је одбијен од Венецијанске комисије и противан свим европским законима. Разговорали смо са водећим европским стручњацима који се тиме баве. То је нешто што нема никакве везе са правом и правдом. Секуларна држава би да отима храмове, коме да их да? Тој својој секти коју је породила? То је несхватљиво и неприхватљиво, ја сам запањен овим што ради господин Ђукановић са којим сам имао не мали број разговора у своје вријеме. Шта се то с њим сада догађа? То је нека новокомпонована Црна Гора која нема везе са историјском Црном Гором“, закључио је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у изјави за РТС. Извор: РТС

На празник Вазнесења Господњег Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у истоименом храму у Белој Паланци, која данашњи празник светкује као славу општине. Његовом Преосвештенству саслуживали су протосинђел Серафим (Живковић) из Манастира Дивљана, протојереј Ненад Стојановић, јереј Славиша Смиљић, архијерејски намесник белопаланачки, јереј Душко Видачић, архијерејски намесник пиротски, јереј Бобан Димитријевић и протођакон Стеван Кричка. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Поред мноштва верног народа, у евхаристијском сабрању учествовао је и председник општине Бела Паланка, господин Горан Миљковић са сарадницима. Након читања Јеванђеља, Преосвећени Владика је беседом поучио верни народ о празнику Вазнесења Господњег. Кроз Белу Паланку је потом кренула величанствена литија која је завршена у порти храма, где су освећени славски дарови и преломљен славски колач, а за све присутне припремљен је богат културно-уметнички програм. Извор: Епархија нишка

У сали Црквене општине Велика Плана, у недељу, 31. марта 2019. године, након вечерње службе, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, протођакон доц. др Златко Матић, одржао је предавање на тему „Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству“. Тема која се најчешће налази на трибинама, разговорима, духовним поукама, у свим тренуцима литургијске године, макар на нашим просторима, свакако је пост. Када, пак, почне Велики пост, Света четрдесетница, ова тврдња бива додатно појачана. Довољно је само узети у обзир најаве предавања на сајту СПЦ или огромне већине епархија, па ћемо се уверити да ова моја тврдња стоји. Теза коју вечерас подвлачим јесте следећа: мислим да се о посту неоправдано много прича, дискутује и да се тиме та институција атомизује, затвара у себе, постаје самодовољна. Полако се заборавља да је пост једно средство, које није себи циљ и чији је задатак да човек прерасте статус религиозног бића и окрене се заједници слободе деце Божје. Неоправдана условљеност Причешћа постом довела је до лажне слике наших пуних цркава 3-4 пута годишње и става да је добро тако наставити, да би се, како се обично каже, очувала „каква-таква веза тих људи са Богом“. Каква веза и са којим Богом? Овиме желим да кажем да је институција поста историјски апсолутна, а све остало (број вишедневних постова, њихово трајање, изглед, начин поста, разликовање поста у строгим аскетским заједницама од поста у градским парохијама) – потпуно релативно, то јест променљиво. Пост је саставни део свих религија, и у свим религиозним или филозофским системима има за циљ да олакша неку везу (умишљену, рационалну, квазимистичку) са Богом или божанством или да се аскезом човек учини већим, лепшим и бољим. Такве су религије, али хришћанство није религија. „Посебно данас имамо велику одговорност у томе да се одрекнемо идеологизације и религизације Цркве, да на место религије изнова ставимо веру, њено свакодневно чудо, чудо вере Цркве“ . Прота Михаил Кардамакис, чије сам речи управо цитирао, у својој књизи чији је наслов Православна духовност, у оквиру поглавља „Православни подвиг“ (145-159) теми „Подвиг и пост“ посветио је само две странице (читава књига има 300 страница). За њега је пост један облик подвига и то телесног подвига (157), подсећа нас на пало стање у којем ћемо се налазити до Другог доласка Христовог. Ето првог прекида са религијским сликама поста и самог религијског колектива. Религије постоје тако што чекају смрт, па да после тога наступи време када божанство крене у акцију (суђења). До тада је потребно умилостивити тог бога, приносити му жртве, од којих је једна од најбитнијих пост. У Цркви се не чека смрт, деоба душе од тела, никакав привремени суд, митарства или чистилишта. Црква чека Христову Парусију. Ми смо жива заједница и свесни смо да је наше стање – ишчекивање Живота, живота у изобиљу, кога још увек немамо. Пост је подсетник на наше пало, пролазно, смртно стање у коме ћемо бити све док нам Господ поново не дође; пост указује да ништа није у реду, да ништа не ваља, докле год влада смрт, докле год се Месија не врати /На овом месту је корисно сетити се старе праксе западних хришћана, тзв. Среде пепелнице, пепељаве среде…/. У онтолошком смислу, ту пост ништа не може поправити. Будући да експлицитно подсећа на смрт, пост је историјска категорија и нема му места у Рају: ни у Рају протологије, ни у Рају есхатологије (Царству). Царство Божје је радост, живот вечни, трпеза Царевог Сина! Први Рај (из књиге Постања) говори о дијалогу Бога и Адама, дакле о кинонији Творца и човека, тако да ни тамо посту није било места... Једноставно, само тамо где влада смрт, може се говорити о посту. Због овога су пост и Света Евхаристија две реалности које се у потпуности искључују. Или се пости, или се служи Евхаристија. После Евхаристије нема поста! Ако је хришћанство – Црква, а не религија, онда оно литургијски пројављује победу радости над тугом, заједнице над пакленом усамљеношћу, трпезе над постом, Васкрса над смрћу. У периодима дана или године, када светотајински плодови Христове победе живе у нама, поста – нема. То су, по преимућству, недељни дани и период од Васкрса до Вазнесења (Духова). Када нам се символички одузме Жених ми постимо, али свесни да то чинимо са циљем да се заједница са Христом васпостави. Будући да је наш Бог постао човек, и тиме умртвио или обесмислио сваку религију, заједница са Христом се идентификује као заједница са ближњим. Дакле, циљ поста је успостављање, повратак или учвршћивање заједнице са другим човеком. У томе се налази истинско смирење, смирење пред другим, свест да немамо живот по себи, да сами себи, ма колико врлински били, не можемо дати вечност. Смирење пред истином сопствене немоћи и пролазности, смирење које се претаче у истинску слободу прихватања другог. Тада је пост истинит, јер се претвара у плашт ширења љубави и заједнице. Заиста, последњи и финални ударац који је Црква задала религији (персонификованој у фарисејима) јесте пост ради другог: „Истински пост је у овоме – одагнај жалост ближњег, опрости му дугове. Када сте у међусобним расправама /свађама/, нисте у посту“, без обзира на то шта једете, каже Свети Василије Велики (PG 31, 196). А све ове теме закључује Свети Јевсевије Александријски: „Бесплодан је пост који нема (за циљ) заједницу са другима“ (PG 86, 316). Постом се, дакле, своје биће препушта у руке дугима, други постаје извор спасења и на тај начин постом потврђујемо веру у Свету Тројицу, Бога који је заједница слободних личности које постоје у кинонији, заједничарењу. Свака Личност Свете Тројице постоји кроз друге две и на тај начин слободно постоји, не као индивидуа, него као љубав других. Будући да су то ствари на које смо се обавезали Крштењем, додатно инсистирање на посту сам назвао претеривањима и уместо тога, мислим да су периоди поста погоднији за предавање догматског богословља, него што се обично вртимо у зачараном кругу мртве етике. Сачуване катихезе, од којих су најпознатије оне Светог Кирила Јерусалимског, кога данас прослављамо, посебно послекрштењске, мистагошке, мислим да потврђују ова моја размишљања. Ако су вас моји ставови позитивно испровоцирали да дискусија заживи, благодаран сам и Богу и вама. Извор: Саборност