Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'пут'.
Found 62 results
-
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): У навечерје Богојављења - Пут Господњи
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Када нека важна, утицајна, позната или просто вољена личност долази у неки град, прво у чему се састоји припрема за сусрет са тим човеком, и како се изражава љубав, поштовање и почаст, је начин на који људи припремају уваженом госту пут, прилаз месту доласка. То се тиче и представника власти, и важних званица: царева, кнезова — сваког човека, коме они који дочекују желе да искажу поштовање. Људи врло марљиво припремају приступ месту где треба да дође утицајни гост. У наше време, украшавају се путеви, активирају се службе које хитно поправљају све кварови, уклањају јаме. Пре, када се неки владар спремао за пут у страну земљу, читав тим његових слугу ишао је пред њим, како би му припремио пут. И до данас се у људској пракси исто дешава. Када једна глава државе посећује другу, пред сусретом поглавара, долази цела група дипломата који припремају све, договарају се, уклањају препреке и кварове. Данас нас јеванђелист Марко подсећа на то шта се догађало пре него што се Господ јавио свету, пре него што је изашао на проповед. Јавио се Анђео у пустињи, који му је припремио пут, — Јован Претеча (види: Мр. 1, 2). Данас смо читали и врло важне речи пророка Исаије које се тичу Јована Претече: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове (Мр. 1, 3; види: Ис. 40,3). Пунији цитат наводи јеванђелист Лука. Јован Претеча је био глас вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи; поравните стазе његове; Свака долина нека се испуни и свака гора и сваки брег нека се слегну; и што је криво нека буде право и неравнине на путевима нека буду глатке (Лк. 3, 4–5). Овај призив се односи на сваког од нас. Пут нашег живота треба да се исправи. Греси, оштећења и бразде наше душе, треба да се испуне благодаћу Светог Духа. Горе и узвишења наше гордости треба да се слегну, да се умање пред Господом, а оштећења и празнине које нису испуњене благодаћу и добрим делима, треба њима да се напуне. Као што неравнине на земљи треба да буду глатке, тако и наша душа треба да буде припремљена за сусрет великог Госта, и Спаситеља, и Месије — Цара Славе Господа нашег Исуса Христа. Без овога је немогуће примити и у пуној мери наследити благодат Царства Небеског, немогуће је пустити у своју душу Овог Божанског Госта. Када позивамо пријатеље, рођаке у свој дом, ми смо попут слугу, о којима смо говорили. Трудимо се да заведемо ред, и дочекамо с љубављу госта. Прво са чиме се сусреће гост, је улаз у наш дом. Чудно би било, ако бисмо узели канту за ђубре бацили је пред ноге овом човеку. То би било понижење, и он не би ни ушао у наш дом. Тако, припремајући се за сусрет са Господом, сваки пут треба да Му прокчимо пут у наше срце, у нашу душу, да Га не бисмо понизили, већ да Га примимо са покајањем и љубављу. Покајање и јесте пут исправљања нашег живота, поравњање оних брда, празнина и јаруга. Проповедник тог покајања био је пророк и Претеча Господњи Јован. Крстио је многе људе у покајању на видљиви начин. Људима је тада било лакше да то прихвате, спознају покајање за своје грехе, да би се сусрели са Месијом. Без тога је немогуће. Тако и ми, без покајања и исправљања, без труда и љубави, не можемо се сусрести са Господом Исусом Христом. То је оно најважније што нам Црква на овај дан говори. Можемо се напојити воде, освећене у цркви, можемо се чак погрузити рупу у језеру, али то није довољно. То је само слика покајања. Истински сусрет са Христом, када се Он појављује на свет био је на празник Крштења. Уједно и празник Богојављења. Јавио Се Господ свету, и да бисмо Га угледали, треба пре свега, да очистимо своју душу покајањем, да исправимо свој живот добрим делима. Делима љубави, милосрђа. Тако, како је Јован Претеча саветовао простим људима који су га окруживали. Давао је просте савете: не кради, не понижавај, дели оно што имаш, не тражи више од онога што ти треба, не клевећи (види: Лк. 3, 10–14). Просте, а у исто време дубоке и спасоносне речи. Нека би Господ дао да исправимо душе наше, да припремимо пут за Господа, за сусрет са Њим у ове свете и спасоносне дане за све нас. Извор: Православие.ру -
Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Пут смирења, служења, жртве и љубави, једини је пут спасења за нас!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у недељу, 13. јануара 2019. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Свечано вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Иван Васиљевић. Служби је присуствовао владика Иринеј. На дан празника, 1/14. јануара, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој началствовао је светом архијерејском Литургијом, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, као и новосадски ђакони. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да је био обичај у јеврејском народу да се мушка деца, по рођењу, посвећују Богу и да се, у знак тога завета, обрезују. То је био обичај и код других оријенталних народа, код неких је и данас, али је код Јевреја имао специфичан значај којега они сами најчешће нису били свесни. То је био значај пророчки. Тај старозаветни обичај је жива праслика онога што ће тек доћи, тојест нове стварности, нове твари, новог живота у Христу, у Духу Светоме истовремено. У новозаветном времену, у времену благодати и слободе од закона, нас Сâм Господ – у Свом крајњем и недокучивом смирењу којим прихвата не само нашу природу, него потпуно поистовећује Себе са нама – у том своме смирењу учи нас шта ми треба да, као свој допринос, дајемо бесплатном дару духовног препорода. Тај пут смирења, пут служења, пут жртве, пут љубави, једини је пут спасења за нас, навео је владика Иринеј. Епископ је такође представио и лик Светог Василија Великог, посебно истакавши поједине моменте из његовог живота и напоменуо је његов немерљив допринос у формулисању догматâ Цркве Христове и у устројењу монаштва. Свети Василије Велики је чудесни подвижник, монах, човек скроман да не може бити скромнији. За свој кратак овоземаљски живот, поживео је свега 49 година, успео је да уради колико многи други, двапут дуговечнији, не би урадили ни за три живота на земљи. Тешко је наћи неки облик подвига духовног који он није оваплотио и показао својом личношћу. Зато га је Бог и прославио, зато је један од великих Отаца и Учитеља Цркве, и овај наш скромни храм њему је посвећен, објаснио је владика. Архијереј је нагласио да ми треба да се радујемо радошћу коју нико не може одузети од нас. Благодаримо Господу за све и, призивајући молитве Светог Василија Великог и других светих који се данас славе, да се трудимо колико до нас стоји да обрезујемо своја срца од греха, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Владика мохачки г. Исихије је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Параклис Светог Василија Великог у Владичанском двору, током двадесетих и тридесетих година прошлога века, био је храм руске избегличке заједнице у Новом Саду, где су вршена свакодневна служења са учешћем верног народа. Владика Иринеј Ћирић је, учивши се у Русији и заволевши тамо народ, одобрио да та избегличка руска заједница служи управо у овом храму. Извор: Епархија бачка -
Владика Фотије: Избеглиштвом у Египат као мало дете, почиње Христов пут страдања!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Немањићка задужбина у Тавни данас је била посебно почаствована посјетом нашег Архијереја Господина Фотија. На дан када празнујемо Преподобну Меланију Римљанку и Светог Доситеја Загребачког Исповедника, Свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије уз саслуживање умировљеног Епископа Константина(Ђокића), архимандрита Лазара(Кршића) духовника свете обитељи манастира Тавна, протојерејâ-ставрофорâ Драгана Пејчића, архијерејског намјесника угљевичко-јањског, Цвике Мојића и Љубомира Ђокића, свештеникâ, протођакона Богдана Стјепановића и ђакона Младена Јовића. Звучни запис беседе На крају Свете Литургије Преосвећени Владика,поучио је присутне о потреби свих да приступају Светим тајнама исповијести и причешћа. Такође је говорио и о чудесном спасењу Богомладенца Христа и Светог Јована Крститеља у Иродово вријеме, када је страдало 14000 младенаца Витлејемских. ''Избеглиштвом у Египат као мало дете, почиње Христов пут страдања, али не само Христов него и свих оних који су са Њим и уз Њега.'' После евхаристијског славља, Игуманија Марта са сестринством ове свете обитељи, уприличила је заједничку трпезу љубави за све присутне, када је Епископ Фотије добио дар од високопреподобне мати Марте и сестринства на молитвено сјећање данашњег светог дана. Извор: Епархија зворничко-тузланска -
По ко зна који пут – о црквеној имовини?
Драгана Милошевић је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
РЕАГОВАЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ 12. јануар 2019. ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ – О ЦРКВЕНОЈ ИМОВИНИ? У божићње благе дане, када православни вјерници широм Црне Горе и свијета прослављају празник Христовог рођења, по ко зна који пут је медијски отворено питање својинских права над црквеном имовином. У суштини, углавном се понављају исти ставови и од истих актера (посљедњи у низу је већ више пута у разним верзијама објављени текст Н. Аџића ”Држава Црна Гора је била власник црквене имовине над православним храмовима”, који је објављен на порталу ЦДМ 8. јануара 2019.г.). Евидентно је да се у јавности није примила несувисла теза да је ”држава Црна Гора власник црквене имовине”, па се по ко зна који пут рециклирају и у ново паковање пакују раније саопштавани ставови, а све са циљем да се јавност изнова увјерава да је питање својинских права Цркве над православним храмовима и манастирима онако како је презентовано кроз причу о ”непостојећој својини” и ”незаконитој, несавјесној и манљивој (вициозној) државини”. Чињенице, као и фактичко стање ствари, најбоље демантују оне који износе такве тврдње и за идеолошке и антицрквене потребе изводе погрешне закључке. Прије свега, и посљедње зрнце евентуалне аргументације као теме за размишљање разбија сијасет квалификација и непримјерених израза који са навођењем титулаа историчара и правника немају никакве везе. То непобитно потврђују коришћени изрази: ”импортована СПЦ од анексије и окупације Црне Горе 1918. године”, ”посљедњи реликт окупације и анексије Црне Горе”, ”политичка институција која је опасна по безбједност и која нарушава уставно-правни поредак и суверенитет Црне Горе”, ”институција стране државе”, ”најмање религијска установа и хришћанска црква”, ”политичко-идеолошки мастадонт”, ”демонов шегрт”, ”зло коме се мора легално и легитимно стати на пут”, ”Прокрустрова постеља за Црну Гору и Црногорце”, ”узурпатор и крадљивац”, ”пошаст”, ”идеолошко-политички канцерогени преживјели стуб”, ”рудиментарни и опскурни експонент освајачке и асимилаторске великосрпске политике” итд. Ствар је једноставна и једноставно је на њу одговорити ако се има у виду право. Наиме, ако се од Цркве као вјековног и данашњег власника црквене имовине медијски, тј. на неправни начин тражи правни основ за стицање права својине над православним манастирима, храмовима и другом покретном и непокретном црквеном имовином и истовремено тврди да је наводно Књажевина и Краљевина Црна Гора ”била власник црквене имовине” онда би, по свакој логици, прво требало од државе тражити правни основ, а не обрнуто! Углавном се користе изрази ”држава Црна Гора” и ”Црна Гора” иако се држава до 1918. године није тако звала. То се намјерно чини како би се повлачио знак једнакости између Књажевине и Краљевине Црне Горе као државе са монархијским обликом владавине у којој је био примијењен систем државне вјере и данашње секуларне Црне Горе као државе са републиканским обликом владавине у којој је примијењен систем одвојености цркава и вјерских заједница од државе. Не постоји документ од 1860. године до данас на основу кога би могло да се тврди и докаже да је Књажевина, а потом Краљевина Црна Гора била власник православних и римокатоличких цркава, као и исламских џамија. Отуда се, ради скретања дискусије у погрешном смјеру, намјерно прескачу веома важне чињенице да су, сходно чл. 716. Богишићевог Општег имовинског законика (ОИЗ), ”цркве и манастири, као и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и црковна власт, имаоници”, тј. законити власници црквене покретне и непокретне имовине. Такође, намјерно се, ради доказивања жељених и ненаучно постављених циљева, прескаче и чл. 14. истог Законика који Цркви заједно са ”(владарском) Кућом, општином, државом и закладом” признаје статус власника, тј. имаоника у Црној Гори. Чега је Црква била власник ако, како се несувисло тврди, није била у позицији власника црквене имовине? Да ли је неко данас кадар да пронађе у било ком архиву документ на основу кога би се утврдило да је Књаз/Краљ Никола, на примјер, поништио повељу Ивана Црнојевића о Цетињском Манастиру? Наравно, није него ју је 1895. године потврдио. Дакле, Црква је одувијек била законити власник, а не држалац своје имовине као што је и држава била власник своје имовине. Исти је случај и са вјерским објектима који су одувијек у власништву вјерских институција исламске и римокатоличке вјероисповијести у Црној Гори. На исти правни начин је, сходно одредби из става 2. члана 716. ОИЗ, регулисано питање имаоништва, тј. власништва ”цркава и црквених уредаба других хришћанских исповиједи (тј. римокатоличке) које држава признаје”. Исто је, сходно чл. 717. ОИЗ, важило ”и за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (мухамеданске џамије – тако стоји у тексту ОИЗ), уколико је држава саму вјеру признала”. Вриједи поменути и да је сходно чл. 129. Устава Црне Горе из 1905.г. ”унутрашња управа Мухамедове вјероисповијести припадала муфтији црногорском”, Римокатоличке Цркве Арцибискупији Барској, а Источно-православне Цркве Митрополији црногорској односно Архијерејском Сабору. Шта су имовинска питања Цркве него, прије свега, питања унутрашње црквене надлежности? Поједини тумачи црквено-правне и државно-правне историје не знају за 38. канон Светих Апостола којим је прописано сљедеће: ”Епископ нека се стара о свима црквеним стварима и нека њима побожно управља, јер Бог све надзирава”. А Свети Апостоли кроз 41. канон заповиједају да ”епископ има власт над црквеним стварима. Јер ако му треба повјерити драгоцјене душе људске, далеко му више треба заповиједати о стварима тако да се по његовој власти све управља”. Ово су најстарија правила о црквеној имовини на простору на коме се данас налази Црна Гора и непромијењено важе у Цркви Христовој од раног хришћанства и древне Диоклијске Епископије и Епископа Евандроса до данашњег Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија. Та канонска правила о црквеној имовини су поштована у вријеме Књажевине и Краљевине Црне Горе. Иста правила важе и за имовину Римокатоличке цркве у Црној Гори, тј. Барске надбискупије и Которске бискупије. И прије постојања државе Црне Горе, дакле прије XV вијека, важило је канонско правило да се res sacra (свете ствари) не могу продавати, односно то су биле и остале res extra commercium (ствари изван правног промета). Али, њима се увијек управљало сходно одредбама Светих Канона и предања Цркве управо од овлашћених црквених великодостојника. Уосталом, зар то не потврђује и Јован Сундечић у чланку ”Финанцијална реформа у Црној Гори године 1868.”(”Орлић”, Цетиње, 1869.г.) у коме се говори да је књаз Никола потврдио да је ”беспосредни одговорник за добра црковна Митрополит Иларион и други који би га насљедио”. Ограничења у погледу обима располагања црковним добрима нису ништа друго до ограничења из канонског права која и данас важе и која не спори клир, а ни вјерници Цркве. Простор не дозвољава да се шире елаборира како је књаз Никола 29. јуна 1895.г. одредио ”да се сва лактарина, што су дужне плаћати куће вароши Цетиња, сакупља у засебну манастирску касуса свим осталим приходима са манастирских земаља у цетињском пољу и да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповину непокретних добара у Нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио те и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српскога народа”. Ово није потребно коментарисати ни лаику, а не правнику. Необавијештене или недовољно упућене правнике и историчаре ваља информисати да и данас Пријестоница Цетиње Цетињском Манастиру, сходно уговору, плаћа закупнину за манастирску земљу коју користи. Не би ваљда плаћали да је ријеч о државној имовини? Ако већ не могу да покажу документ из кога би се видјело да је држава Црна Гора до 1918.г. била власник имовине Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице онда је сасвим нормално да не може бити ни документа из кога би се видјело да се она одрекла права које није ни имала. Колико је логично да се неко одриче нечега што нема и што никада није ни имао? Данас је ствар у правном погледу суштински иста иако је државна власт, сходно уставном систему одвојености цркава и вјерских заједница од државе, сама себе удаљила од могућности да буде покровитељ и заштитник православне вјере и Цркве као што је била у Књажевини и Краљевини Црној Гори гдје је Православље било проглашено и штићено као државна вјера. Држава Црна Гора ни данас, као што се види из бројних прописа и докумената, није власник вјерских објеката Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице. Даље, важећи Закон о својинско-правним односима у Црној Гори прописује да су правна или физичка лица која су уписана у катастру непокретности власници, тј. носиоци права својине над непокретним стварима. Затим, прописује и то да се савјесност држаоца претпоставља, али некима то и није много важно. И, на крају, ваља добро прочитати важећи Закон о државној имовини у коме је прописано да држава ”располаже културно-историјским добрима, ако нијесу у својини других правних и физичких лица”. Цркве и манастири свакако јесу у својини Митрополије Црногорско-Приморске као правног лица у Црној Гори. Држава је власник културних добара као што су музеји, галерије, бисте и споменици револуције. Ако је 1852.г. и владавином књаза Данила започета изградња Црне Горе као модерне правне државе онда би се, користећи логику заговорника ненаучних и идеошких антицрквених ставова, могло тврдити и да је Митрополија до тада била власник свеукупне државне имовине. Не знамо како би изгледало у јавности када би неко од црквених великодостојника данас заступао такве тезе које се по анахроности мјере са неодрживим тезама да су братства и племена и данас правна лица у Црној Гори. Ограничење права својине над заштићеним покретним или непокретним добром никако у правној науци не значи укидање права својине власника. Примјера ради, данас неко у своме дому у Црној Гори може да има породичну славску икону стару три вијека коју је држава прогласила за покретни споменик културе. Да ли би се могло тврдити да њен власник више није њен власник, иако су му постављена одређена ограничења у погледу начина одржавања, али и држави обавеза у погледу правичне накнаде за ограничења и накнаде за одржавање споменичког добра које је препознала као јавни интерес. Црквена имовина је у Црној Гори увијек била под режимом црквених правила, а тек потом и под режимом државног законодавства – и тек када је настајало, а то значи много касније. Државна власт Књажевине и Краљевине Црне Горе се јављала као благочестиви чувар и патрон Цркве, митрополита, свештенства, монаштва, манастира, цркава и црквених добара, а не као конфискатор и узурпатор тих добара. Књаз-Господар је у то вријеме представљао извор закона, па је нашао за сходно да, како је наведено, разлучи, тј. раздијели три врсте имовине у Црној Гори: црковну као прву, затим државну и, најпосле, владарску имовину. Да је црквена имовина била државна онда Књаз Никола не би разлучивао, тј. не би правио правну разлику у једној имовини и штитио црквену имовину. Ваљало би да се Сундечићев текст о финанцијалној реформи у Црној Гори пажљиво прочита. Иначе, овако јасна ствар није јасна само онима који, из својих разлога, не желе да им буде јасна, а у таквој ситуацији им се не може помоћи. Зато се и догађа да постоје особе које тврде да је ”разграничење између државних и црквених имања” у Црној Гори извршено 1868.г. а одмах за тим, потпуно нелогично, и да је држава, наводно, била власник црквене имовине. Зашто би се онда нешто ”разграничавало” или, да употребимо термин Књаза Николе и Јована Сундечића, правно ”разлучивала црковна, државна и владарска имовина”? Да не отварамо питање чије су биле задужбине које су завјештане Цркви и црквеним установама, а не држави Црној Гори кроз историју? Ако је у чл. 718. Богишићевог Законика наведено да се управа црковних добара првенствено одвија по унутрашњим актима Цркве онда се морамо запитати: који су то унутрашњи акти Цркве? То су, дакле, Свето Писмо, Свети Канони Апостола, Васељенских и Помјесних Сабора, Светих Отаца и други црквено-правни прописи. Ти важећи црквени прописи никада у Књажевини и Краљевини Црној Гори нису били у супротности са државним законима, али, руку на срце, ни државни закони те старе Црне Горе нису били у супротности са канонским правилима Цркве што се лако може провјерити упоређивањем. Вријеме које је остало иза нас је било другачије и зато се данас налазимо у позицији да преко медија објашњавамо правне и црквене аксиоме. А што се тиче данашњег времена – ствар је јасна као бијели дан! Митрополија Црногорско-Приморска и друге епархије, цркве, манастире и остале црквене установе су се као правни субјекти уписивали у катастарске књиге на исти начин и по истим правним основима као и сви други субјекти права – правна и физичка лица – у Црној Гори. Црквени и правни субјективитет Митрополије Црногорско-Приморске у Црној Гори је исти као и прије 1918. године. Она је само 1918-1922. године обновила јединство са Пећком Патријаршијом, у оквирима Српске Православне Цркве, сачивавши своју самосталност и власништво над црквеном имовином. Патријаршија Српска није титулар црквене имовине у Црној Гори, како се упорно подмеће ради обмањивања неупућених читалаца. На крају, остали смо и остајемо без одговора на питање: да ли је држава била и да ли је сада власник имовине Исламске заједнице и Римокатоличке Цркве у Црној Гори? И ко је био власник црквене и имовине других вјерских заједница на територији која се није налазила у Књажевини и Краљевини Црној Гори, а која се данас налази на територији Црне Горе? Ипак, изрази и формулације који су коришћени у тексту указују да се позива на прогон Цркве, митрополита, свештенства и православних вјерника и да је ”вакат” да се то учини. То забрињава више од, по ко зна који пут, саопштених антицрквених ставова, јер је ријеч о јавном позиву на прогон и насиље. митрополија црногорско приморска -
Владика Херувим: Пут Христов је пут страдања, али и Васкрсења и вечнога живота!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је 23. децембра 2018. године Светом архијерејском Литургијом у Петровој Слатини. Преосвештеном Епископу саслуживали су: протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени парох, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох петровослатински и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. По одслуженој Светој Литургији беседио је Епископ Херувим: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, нека је благословен данашњи дан – дан љубави и милости Божије. Сабрали смо се овде у Петровој Слатини, у нашој богомољи посвећеној светом Василију Острошком, да прославимо Име Божије и да се кроз молитве сетимо и угодника Божијих. Данашње Свето Јеванђеље по светом апостолу Луки даје нам две смернице: како треба да живимо у овоземаљским оквирима историје – можемо живети на духовни или на телесни начин. Пред поменутим богаташем била су управо та два пута. Духовни пут је пут Јеванђеља и врлина које човек у животу треба да стиче, а пут телесни је пут којим је богаташ кренуо и он тешко може да се ослободи својих оквира који га од Бога одвајају. Богаташ је видео лепоту у живљењу по телу, превиђајући лепоту онога што је духовно и божанско. Јеванђеље нас упућује да стремимо духовном како бисмо стекли блага и били заиста врлински народ који ходи путевима светога Саве, светога Василија Острошког и свих наших дивних светитеља који су својим животима испунили Завет Божији, следили пут заповести и наследили венац вечне славе. Пут Христов је пут страдања, али и Васкрсења и вечнога живота. Господ Исус Христос нам је и омогућио да се кроз Свету Литургију у Телу и Крви Христовој сусрећемо са живим Богом. Лепо је видети да се данас цела заједница причестила и примила залог вечног живота, то је пуноћа живота у Цркви Божијој. Света Тајна Причешћа је печат нашег живота којим стичемо врлине. На Литургијском сабрању пролазимо кроз цео Домострој спасења: од Оваплоћења до Страдања и Васкрсења. Када год је кроз историју наш народ био на путу Јеванђеља и Цркве Христове био је на путу ка Небеском Царству, остављајући за собом телесни начин живљења који нас увек удаљава од љубави и милости Божије. Нека сте благословени, нека је благословена наша заједница у Петровој Слатини, свети Василије да вас штити и чува од сада и кроз сву вечност. Амин. Надлежни парох протојереј-ставрофор Миљен Илић срдачно је угостио Владику Херувима у парохијском дому где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
Протопрезвитер Данило Дамјановић: Православни хришћани имају једини пут, пут спасења!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
У 26. недјељу по Духовима, 25. новембра 2018. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживао му је протојереј Данило Дамјановић мојковачки парох и сабраћа острошке обитељи јерођакони Роман и Зосима. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Прије причешћивања вјерних, сабране је бесједећи поучавао о. Данило, који је између осталог казао да православни хришћани имају једини пут, пут спасења. – То је разлог крштења, то је разлог тога што смо православни хришћани, то је разлог што смо чланови Цркве Божије, то је разлог што се причешћујемо, то је разлог што смо се удостојили такве небеске славе и таквог Божијег и непролазног вјечног загрљаја и путање у Царству небеском, у мајци Цркви и на нама је не само да пазимо себе и на своју душу, него и да свједочимо Христа Бога васкрслога онима који ће изгубити душу своју и којима људска дјела не упућују на Бога и на Царство небеско – казао је о. Данило. Он је казао да треба да имамо и кућу и род и домаћинство и да радимо и стварамо, да имамо иметак и у пољу и на сваком мјесту гдје на нам је то потребно, али да то није циљ православних хришћана. – Нијесмо због тога дошли на овај свијет, неће Господ тражити то од нас. Тражиће наша дјела драга браћо и сестре – казао је о. Данило и подсјетио да ускоро почиње Божићни пост, те да треба постити, исповиједати се и причешћивати и живјети црквеним живтом ради задобијања Царства небеског. Извор: Манастир Острог -
Презвитер др Оливер Суботић: Пут исцељења и спасења је молитвена умна пажња!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
За званичне интернет странице храма Вазнесења Господњег на Жаркову доносимо звучни запис беседе пречасног презвитера др Оливера Суботића, коју је изговорио на литургијском сабрању у двадесет трећу недељу по Педесетници, 4. новембра ове године. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -
Презвитер др Оливер Суботић: Пут исцељења и спасења је молитвена умна пажња!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
За званичне интернет странице храма Вазнесења Господњег на Жаркову доносимо звучни запис беседе пречасног презвитера др Оливера Суботића, коју је изговорио на литургијском сабрању у двадесет трећу недељу по Педесетници, 4. новембра ове године. Звучни запис беседе View full Странице -
Јадранка Брнчић - О слободи савести: пут према изградњи и испуњењу особе
Џуманџи је објавио/ла тема у Dijalog sa braćom rimokatolicima
Sloboda savjesti (lat. conscientia– suznanje, znanje čega i zajedno s drugima) u katoličkoj duhovnosti često se primjenjuje na slobodu drugih da izaberu ono što katolici misle da je jedino ispravno, a rijetko na slobodu samih katolika da misle i žive po svojoj savjesti. To je – reći će “pravovjerni“ katolici – paradoksalna situacija jer vjerniku njegova savjest ne može naložiti ništa što nije u skladu sa “službenim“ katoličkim moralom. Oblikovana savjest prihvaća moralne norme zajednice. Na prigovor, pak, da se moralne norme mijenjaju kroza povijest, odgovaraju kako posljednja instanca ipak nije savjest, nego – “volja Božja“. Crkveno učiteljstvo često se prema vjernicima odnosi kao prema nedorasloj djeci u čije ime mora odlučivati i kojima mora tumačiti što je “volja Božja“ za ovu ili onu situaciju. Time se stavlja na mjesto koje bi trebalo biti sačuvano za Duha Svetog te zapravo uspostavlja ideologiju nasilja. Ako se etički zakon shvaća kao nešto čovjeku izvanjsko, onda je njegovo nametanje – grijeh protiv slobode savjesti. A ako je zakon, kako tvrdi apostol Pavao, upisan u ljudsko srce, onda se sloboda savjesti događa u njegovoj intimi. Moralne norme nisu same sebi svrhom nego su okvir za etički temelj na kojem bi trebale počivati, a koji je: dobro čovjeka i dobro zajednice. A dobro se ozbiljuje preuzimanjem odgovornosti. Kada savjest prihvaća neku normu, odmah ju i razgrađuje, pounutarnjuje – ona postaje ne samo čovjekov slobodan izbor, nego i sama njegova odgovorna sloboda koja i jest njegovo dobro. Premda, za nju valja trajno biti budan. Pavao je, govoreći o moći grijeha, priznao da je svakodnevno njime varan: “Ne radim što bih htio, već ono što mrzim” (Rim 7,14). Pritom se u idealističkoj tradicionalnoj teologiji ova Pavlova misao pretvara u vrst metafizičke šizofrenije, dok je, zapravo, riječ o svakidašnjem iskustvu većine ljudi. Pozvani smo ponajprije na svetost, ne na borbu protiv grijeha. Iz Knjige Postanka crkveno učenje dugo je crpilo svoje argumente za govor o kaznama za grijeh, pritom često zaboravljajući da biblijski pisac nije imao na raspolaganju ni jezična ni spoznajna sredstva kojima bi progovorio o uvjetovanostima ljudskoga života. Tako se u biblijskom tekstu kao kazne za grijeh navode: stid od spolnosti, porođajne muke u žena, spolna želja, mukotrpno obrađivanje zemlje i smrt (usp. Post 3,7-24). Dakle, seksualnost, rad i smrtnost – sve su to područja u kojima čovjek doživljava svoja ograničenja, a koja Crkva tumači kao posljedice Istočnoga grijeha. Međutim, ljudske uvjetovanosti upravo su i jedina područja ljudske slobode: seksualnost je prostor u kojem čovjek može doći do krajnjeg ispunjena svojih ljudskih mogućnosti da voli i bude voljen, rad je prostor u kojem može doživjeti rascvat svojih stvaralačkih i suradničkih sposobnosti, a njegova smrtnost ono je što ga vraća sadašnjem trenutku i svakodnevnom životu. A budući da su to područja najvećih mogućnosti, ujedno su i područja gdje je na djelu i najveća otuđenost, pa i onda mogućnost manipulacije. Marx razlikuje četiri oblika otuđenja u radnom (proizvodnom) procesu: osoba koja radi posao koji ne upošljava njezinu cjelovitost, srce i razum, otuđuje se od sebe same, od prirode, od ljudi kojima je okružena te od ljudske vrste. Oholost Istočnoga grijeha ima svoju strukturalnu stranu koja se očituje u brojnim društvenim nepravdama, uključujući i onu koju ponekad nanosi ili dopušta i sama Crkva. Freud je rekao da je odricanje od iskonske ljudske prirode odricanje i od sposobnosti čovjeka da misli. No, vrijedi i obrnuto: lišavanje od mišljenja (i odlučivanja) i njegovo nadomještanje gotovim obrascima ponašanja lišava čovjeka i sposobnosti da istinski suosjeća s drugima, da ih prihvaća i razumije. Teologija savjesti uglavnom savjest karakterizira kao odnos ljudske osobe sa samom sobom, no, Pavao, međutim, ide i dalje: savjest zove svjedokom, ne instancom optužbe i suda (usp. Rim 9,1; 1 Kor 4,4; 2 Kor 1,12). Stoga bi bilo potrebno reinterpretirati fenomen savjesti kroz kritičko prisvajanje savjesti kao poziva na brigu, brigu za sebe i za druga bića, kao i na pozornost za božanske intervencije u svijetu. Gdje postoje odgovornost i briga, ne bi trebalo biti mjesta strahu, pa ni od ”društvenog inženjeringa“ ili od “antropološke revolucije“. Strah nas drži vezane uz ono čega se bojimo. Ukoliko je prošlost neke vrsti ekrana na kojoj čovjek projicira viziju svoje budućnosti, onda ono što se u srednjem vijeku nesvjesno strukturiralo kao apologija zla, danas postaje stvarnost: okrivljavanje “desnih” i “lijevih” zadobilo je planetarne razmjere, ratovi se više ne vode samo po vojnim pravilima niti se oružja koriste u razmjeru s “neprijateljskim” snagama, a vrijednosti koje su do jučer jamčile kakvu-takvu društvenu sigurnost, sve su dovedene u pitanje. Čini se da je čovjek ponovno ušao u carstvo u kojem vlada Scila straha i Haribda krivice, samo su promijenjene koordinate. Je li Foucault imao pravo kad je rekao da “se danas može misliti samo u praznini ostaloj iza iščezlog čovjeka” te da se “svima onima koji još žele govoriti o njegovu oslobođenju može suprotstaviti samo filozofski osmijeh”? Ipak, iako proživljavamo smrt vremena, a raspad tzv. tradicionalnih vrijednosti najvjerojatnije nećemo moći zaustaviti, čovjek ne može sam sebe dokinuti sve dok ima ljudi koji vole svoje partnere i djecu, pomažu ljudima oko sebe, savjesno obavljaju svoj posao i ne šute pred nepravdama ovoga svijeta. Tjeskoba postojanja može se, prema Drewermannu, nadvladati samo ako se pojam grijeha – strah od grijeha i osude – shvati kao bolest. Tek ispunjeno biće može činiti dobro. Grijeh je, zapravo, manjak ljubavi, a vjera je isto što i želja za odsutnošću otuđenja i nastojanje oko njegova dokinuća. Vjera bi trebala biti kraljevski put prema izgradnji i ispunjenju osobe, aktivno zalaganje za dobro. Ni moral koji sudi i osuđuje, ni dogma koja proglašava istinu klonulu čovjeku zasigurno ne mogu pomoći da ustane. Savjest je mjera slobode, a mjera kršćanske slobode je ljubav. Pastoralna uputa iz 1992, Aetatis novae (Nadolaskom novoga doba) ističe važnu ulogu sredstava javnog priopćavanja u službi dijaloga sa svijetom. U dijelu o crkvenom zajedništvu između ostalog se kaže da ”vjernici imaju pravo, te nekad i dužnost da se suprotstave svojim pastirima te izraze vlastito mišljenje o pitanjima koja se tiču dobra Crkve“ jer ”između članova toga zajedništva što čini Crkvu postoji temeljna jednakost u dostojanstvu i poslanju, koja izvire iz krštenja i na kojoj se temelji hijerarhijska struktura i mnogostrukost zadaća i službi. Toj se jednakosti mora naći izražaja u iskrenu i poštivanja punom sudjelovanju u informacijama i očitovanju mišljenja“ (AN 10). Kršćanska se vjera ne da svesti na tvrdnju da je Bog onaj tko govori u našoj savjesti te da je Crkva njezina odgajateljica kako bismo čuli Božji govor. Zapravo, kada apostol Pavao govori o “opravdanju po vjeri”, on ga ne identificira s ispoviješću vjere u Isusa kao Krista. Savjest je autonomna, a ispovijesti vjere simbolička struktura. Kršćanin je onaj tko u pozivu savjesti prepoznaje “suobličnost Kristu”, a ovo je prepoznavanje interpretacija kakve se uvijek iznova treba boriti za vlastitu vjerodostojnost i intelektualno poštenje. Svaka sinteza savjesti i vjere rizik je. Upotrijebiti Boga kao jamstvo naše želje da imamo krajnje jamstvo – nasilje je nad savješću. A vjera je upravo suprotno od takvoga jamstva – ona je rizik na koji pristajemo stavljajući svoj život pod znak Krista koji trpi. Prihvatiti Krista u slobodi savjesti znači odreći se predodžbe o Bogu kao jamstva sveg našeg znanja, znači prihvatiti znati tek jednu stvar o Bogu, a ta je da je prisutan u raspetom Kristu. Nužnost ponad svake logične nužnosti jest da je jedino jamstvo što ga Bog daje kršćanima – znak njegove posvemašnje izručenosti čovjeku i njegovoj savjesti. Čovjek je trajno dovođen u pitanje te stoga otvoren izazovu da odgovori, da ne bude ničijim sucem, nego prorokom. извор: http://www.autograf.hr/o-slobodi-savjesti-put-prema-izgradnji-i-ispunjenju-osobe/ -
Пут из раскола (или „може ли се преноћити у расколу, а осванути у Цркви?)
Драгана Милошевић је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Ни два дана након издавања Саопштења Цариградске патријаршије којим је Фанар одбацио сваки привид „помоћи“, „добре воље“, „неутралности“ и „конструктивности“, остаје много више питања која из њиховог акта произилазе него што је уопште могуће некога убиједити да је поменутим саопштењем било шта ријешено. Да ли ико у Православној Цркви, укључујући и самог патријарха Вартоломеја може да тврди (да не кажем да субјективно осјећа, да загледавши се у „срце“ егзиперијевским или макарије-египатским погледом) види да смо сада, ето, у нераскидивом јединству са људима који су до јуче отимали наше Цркве по Украјини и који још увијек – сада „у јединству“ са нама – и даље се спремају да их отму. Јер, заборавио је Фанар, није знао или, највјероватније, не жели да зна – потреба да се преузме неки од храмова УПЦ од стране расколника неће минути легализацијом раскола. Није људима који су јуришали на цркве циљ био да нешто добију и да са неким дођу у јединство, него да отјерају „москаљске попове“. Али o том коју ријеч касније. Овај пут ћемо се задржати на питањима која призилазе готово искључиво из става 2. – оног најконтроверзнијег, о „враћању чина“ Денисенку и Малетичу, вођама иначе до тада и међусобно супротстављених УПЦ КП и УАПЦ. Објашњавање „враћања чина“ Денисенку и Малетичу због тога што су се „у расколу нашли не због догматских разлога“ противрјечи: а) елементарној еклисиологији (учењу о Цркви); б) здравој памети; в) изјавама Цариградског сабора из 1872. (који су организовали сам Цариград и три древне Патријаршије које су у то доба углавном биле експозитуре Фанара) у којима се осуђује етнофилетизам управо као „јерес“ те тиме – догматско застрањење. Као што студенти прве године богословских факултета уче и знају – оно што у данашњој црквеној терминологији разликује „раскол“ од „јереси“ јесте чињеница да расколници углавном по дефницији немају битне догматске или литургијске разлике у односу на канонске помјесне Цркве, али су се од Тијела Христовог одијелили било због организацијског, личног, политичког неслагања са јерахијом и вјерницима помјесне Цркве којој су претходно припадали. Тако је било од древне Цркве до данас. Понекад би се неке од цркава у расколу развиле у праве заједнице са различитом догматиком (нпр. монтанизам) али забиљежени су расколи који су трајали вијековима или деценијама а да се елементарна догматика у суштини није мијењала. Чак и руски црквени раскол (из 17. века) и даље не уноси суштински битне елементе у догматику. Дакле, раскол и јесте раскол зато што не врши дисторзију догматике, али одјељује и то својевољно себе од Тијела Цркве. Када је цар Душан прогласио патријаршију, епископи СПЦ у СР Македонији – аутокефалију МПЦ, а Филарет Денисенко приступио „УПЦ КП“ – сви су свјесно знали да се од тог дана неће више припадати Тијелу Цркве Христове. И сви су од реда рачунали да ће упорношћу, у игри чекања, прије или касније, добити оно што су хтјели. Ипак, начин на који се неко враћа из раскола сигурно није у томе да се пут раскола поистовјети са путем Цркве. Када смо већ код раскола, јереси и политике – управо је дефиниција етнофилетизма коју су Цариград и источне патријаршије понудиле крајем 19. в. садржала по први пут покушај да се национализам, тачније, искључивост, шовинизам, опишу као јерес као застрањење које уништава не само „поредак“ него и етос Цркве. Иако су све изјаве о опасности од етнофилетизма биле оправдане, а сви ми свјесни њега већ више од вијека, опортуност са којом је у 19. в. осуђиван бугарски (али не и хеленски) етнофилетизам царује и данас, и у суштини онемогућује било какву реалну борбу са њим. Наравно, свако има право да приговори да, ако се држимо принципа националног организовања помјесних Цркава, онда не постоје добри и лоши етнофилетизми и то је у суштини тачно. Али какав год да јесте пут изван етнофилетизма, он сигурно не води у уситњавање постојећих помјесних Цркава. Ако је национални ексклузивизам зло, онда бијег од тог зла сигурно није у додатном подлегању поменутом злу, него у покушају да се бар донекле размисли о мјесту на ком се налазимо. Примјер канонске УПЦ је управо добар примјер. Као што сам већ писао, велики дио клира и највећи број вјерника УПЦ (дакле, канонске Цркве, у вези са РПЦ МП) представљју људи који су и сами Украјинци, штавише, украјинске патриоте (мислим да би се већина Срба изненадила разговором са њима). У ситуацији у којој су морали да бирају између украјинског раскола и „московске“ Цркве они су бирали Цркву. Цариград је погазио можда једину Цркву у којој етнофилетизам није био одлучујући принцип. С тим у вези бих се само осврнуо на један „аргумент из народа“ који су код нас истицали драги ми пријатељи и умни људи, о. Гојко Перовић и о. Вукашин Милићевић. Отприлике, он гласи: чим су милиони Македонаца или Украјинаца у расколу, Црква мора наћи начина да их из раскола врати. Познајући њих двојицу лично, знам да није у питању лажна него истинска човјекољубивост (о. Гојко има и ону топлу сцену о Македонцима под Острогом). Свакако да међу људима који се налазе у расколу, јерархијом и вјерницима, има дивних људи (лично познајем неколико сјајних свештеника МПЦ). Међутим, онолико колико је немогуће генерализовати „народ“ код нас, немогуће је и у Скопљу или Трнопољу. Оно што, ипак, не смијемо губити из вида јесте да је огромна већина Македонаца и Украјинаца у расколу не зато што их је завела „зла јерархија“, него зато што су и они и јерархија таоци историјских наратива који су им већ саставни дио идентитета: наратива о српским злочинима 1912. по Македонији (1918. на Цетињу), руског вјековног злостављања Украјине итд. Ignorantia nocet. А овдје незнање није само непознавање основа црквене вјере и етоса, него и незнање реалне историје унутар које односи међу народима нису само црно-бијели, а поготово не они којима вас бомбардују чувари и пројектанти историјских наратива. Отуда, можда је поменути народ помућеног ума када је у питању историјска и идентитетска самосвијест, али то не значи да ће му се подилажењем помоћи. Неће. Можда помјесне Цркве нису у стању да промијене ове процесе. Али им бар не морају давати легитимитет. Логици самој противрјечно је и позивање на право Цариграда да прима молбе, захтијеве јерарха и клирика других аутокефалних Цркава. Сад можемо да оставимо по страни иначе врло битно питање, откуда сад Цариград може да прихвата било који захтијев и молбу било ког клирика било које аутокефалне цркве (што неодољиво подсјећа на „Петрову службу“ првог Рима). Опет: од када су то припадници расколничних скупина – аутокефалне Цркве? Ако су аутокефалне – зашто им враћати чин и писати томосе? Ако нису… ах, да, у саопштењу пише да јесу. Онда ништа. Занимљиво је још једно питање: оно о враћању чина. Како Митрополит запорошки Лука добро примјећује у свом тумачењу одлуке Фанара, поставља се питање да ли је Денисенко „враћен“ у чин митрополита или „патријарха“ – за шта га је „бирао“ већ расколнички „сабор“, те „нада ли се Фанар да ће Денисенко скинути своју бијелу пану?“ Дакле, да ли је Филарет Денисенко тренутно „патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ или „митрополит кијевски“ (поред живог и здравог Митрополита Онуфрија)? Ако јесте ово прво – онда је томос о аутокефалији потпуно излишан, јер легализована УПЦ КП већ јесте „помјесна Црква“ по мјери Фанара и оних који га у ову авантуру гурају (и то, опет, заједно са УАПЦ – Цариград је одлуком, дакле, легализовао чак двије „украјинске аутокефалне помјесне Цркве“!). Ако, пак, није, било би фино да Цариград обавјести и Денисенка да није паријарх. То што је било којим од тих одлука Митрополиту Онуфрију и цијелој УПЦ рекао да не постоје – није, нажалост, ништа ново. Јутрос, када сам се пробудио и помолио за све предстојатеље помјесних Цркава, међу њиховим именима није било Филарета Денисенка и Макарија Малетича. Искрено, није било још једног имена. Дарко Р. Ђого http://teologija.net/put-iz-raskola/ View full Странице -
Пут из раскола (или „може ли се преноћити у расколу, а осванути у Цркви?)
Драгана Милошевић је објавио/ла a Странице у Теолошки
Ни два дана након издавања Саопштења Цариградске патријаршије којим је Фанар одбацио сваки привид „помоћи“, „добре воље“, „неутралности“ и „конструктивности“, остаје много више питања која из њиховог акта произилазе него што је уопште могуће некога убиједити да је поменутим саопштењем било шта ријешено. Да ли ико у Православној Цркви, укључујући и самог патријарха Вартоломеја може да тврди (да не кажем да субјективно осјећа, да загледавши се у „срце“ егзиперијевским или макарије-египатским погледом) види да смо сада, ето, у нераскидивом јединству са људима који су до јуче отимали наше Цркве по Украјини и који још увијек – сада „у јединству“ са нама – и даље се спремају да их отму. Јер, заборавио је Фанар, није знао или, највјероватније, не жели да зна – потреба да се преузме неки од храмова УПЦ од стране расколника неће минути легализацијом раскола. Није људима који су јуришали на цркве циљ био да нешто добију и да са неким дођу у јединство, него да отјерају „москаљске попове“. Али o том коју ријеч касније. Овај пут ћемо се задржати на питањима која призилазе готово искључиво из става 2. – оног најконтроверзнијег, о „враћању чина“ Денисенку и Малетичу, вођама иначе до тада и међусобно супротстављених УПЦ КП и УАПЦ. Објашњавање „враћања чина“ Денисенку и Малетичу због тога што су се „у расколу нашли не због догматских разлога“ противрјечи: а) елементарној еклисиологији (учењу о Цркви); б) здравој памети; в) изјавама Цариградског сабора из 1872. (који су организовали сам Цариград и три древне Патријаршије које су у то доба углавном биле експозитуре Фанара) у којима се осуђује етнофилетизам управо као „јерес“ те тиме – догматско застрањење. Као што студенти прве године богословских факултета уче и знају – оно што у данашњој црквеној терминологији разликује „раскол“ од „јереси“ јесте чињеница да расколници углавном по дефницији немају битне догматске или литургијске разлике у односу на канонске помјесне Цркве, али су се од Тијела Христовог одијелили било због организацијског, личног, политичког неслагања са јерахијом и вјерницима помјесне Цркве којој су претходно припадали. Тако је било од древне Цркве до данас. Понекад би се неке од цркава у расколу развиле у праве заједнице са различитом догматиком (нпр. монтанизам) али забиљежени су расколи који су трајали вијековима или деценијама а да се елементарна догматика у суштини није мијењала. Чак и руски црквени раскол (из 17. века) и даље не уноси суштински битне елементе у догматику. Дакле, раскол и јесте раскол зато што не врши дисторзију догматике, али одјељује и то својевољно себе од Тијела Цркве. Када је цар Душан прогласио патријаршију, епископи СПЦ у СР Македонији – аутокефалију МПЦ, а Филарет Денисенко приступио „УПЦ КП“ – сви су свјесно знали да се од тог дана неће више припадати Тијелу Цркве Христове. И сви су од реда рачунали да ће упорношћу, у игри чекања, прије или касније, добити оно што су хтјели. Ипак, начин на који се неко враћа из раскола сигурно није у томе да се пут раскола поистовјети са путем Цркве. Када смо већ код раскола, јереси и политике – управо је дефиниција етнофилетизма коју су Цариград и источне патријаршије понудиле крајем 19. в. садржала по први пут покушај да се национализам, тачније, искључивост, шовинизам, опишу као јерес као застрањење које уништава не само „поредак“ него и етос Цркве. Иако су све изјаве о опасности од етнофилетизма биле оправдане, а сви ми свјесни њега већ више од вијека, опортуност са којом је у 19. в. осуђиван бугарски (али не и хеленски) етнофилетизам царује и данас, и у суштини онемогућује било какву реалну борбу са њим. Наравно, свако има право да приговори да, ако се држимо принципа националног организовања помјесних Цркава, онда не постоје добри и лоши етнофилетизми и то је у суштини тачно. Али какав год да јесте пут изван етнофилетизма, он сигурно не води у уситњавање постојећих помјесних Цркава. Ако је национални ексклузивизам зло, онда бијег од тог зла сигурно није у додатном подлегању поменутом злу, него у покушају да се бар донекле размисли о мјесту на ком се налазимо. Примјер канонске УПЦ је управо добар примјер. Као што сам већ писао, велики дио клира и највећи број вјерника УПЦ (дакле, канонске Цркве, у вези са РПЦ МП) представљју људи који су и сами Украјинци, штавише, украјинске патриоте (мислим да би се већина Срба изненадила разговором са њима). У ситуацији у којој су морали да бирају између украјинског раскола и „московске“ Цркве они су бирали Цркву. Цариград је погазио можда једину Цркву у којој етнофилетизам није био одлучујући принцип. С тим у вези бих се само осврнуо на један „аргумент из народа“ који су код нас истицали драги ми пријатељи и умни људи, о. Гојко Перовић и о. Вукашин Милићевић. Отприлике, он гласи: чим су милиони Македонаца или Украјинаца у расколу, Црква мора наћи начина да их из раскола врати. Познајући њих двојицу лично, знам да није у питању лажна него истинска човјекољубивост (о. Гојко има и ону топлу сцену о Македонцима под Острогом). Свакако да међу људима који се налазе у расколу, јерархијом и вјерницима, има дивних људи (лично познајем неколико сјајних свештеника МПЦ). Међутим, онолико колико је немогуће генерализовати „народ“ код нас, немогуће је и у Скопљу или Трнопољу. Оно што, ипак, не смијемо губити из вида јесте да је огромна већина Македонаца и Украјинаца у расколу не зато што их је завела „зла јерархија“, него зато што су и они и јерархија таоци историјских наратива који су им већ саставни дио идентитета: наратива о српским злочинима 1912. по Македонији (1918. на Цетињу), руског вјековног злостављања Украјине итд. Ignorantia nocet. А овдје незнање није само непознавање основа црквене вјере и етоса, него и незнање реалне историје унутар које односи међу народима нису само црно-бијели, а поготово не они којима вас бомбардују чувари и пројектанти историјских наратива. Отуда, можда је поменути народ помућеног ума када је у питању историјска и идентитетска самосвијест, али то не значи да ће му се подилажењем помоћи. Неће. Можда помјесне Цркве нису у стању да промијене ове процесе. Али им бар не морају давати легитимитет. Логици самој противрјечно је и позивање на право Цариграда да прима молбе, захтијеве јерарха и клирика других аутокефалних Цркава. Сад можемо да оставимо по страни иначе врло битно питање, откуда сад Цариград може да прихвата било који захтијев и молбу било ког клирика било које аутокефалне цркве (што неодољиво подсјећа на „Петрову службу“ првог Рима). Опет: од када су то припадници расколничних скупина – аутокефалне Цркве? Ако су аутокефалне – зашто им враћати чин и писати томосе? Ако нису… ах, да, у саопштењу пише да јесу. Онда ништа. Занимљиво је још једно питање: оно о враћању чина. Како Митрополит запорошки Лука добро примјећује у свом тумачењу одлуке Фанара, поставља се питање да ли је Денисенко „враћен“ у чин митрополита или „патријарха“ – за шта га је „бирао“ већ расколнички „сабор“, те „нада ли се Фанар да ће Денисенко скинути своју бијелу пану?“ Дакле, да ли је Филарет Денисенко тренутно „патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ или „митрополит кијевски“ (поред живог и здравог Митрополита Онуфрија)? Ако јесте ово прво – онда је томос о аутокефалији потпуно излишан, јер легализована УПЦ КП већ јесте „помјесна Црква“ по мјери Фанара и оних који га у ову авантуру гурају (и то, опет, заједно са УАПЦ – Цариград је одлуком, дакле, легализовао чак двије „украјинске аутокефалне помјесне Цркве“!). Ако, пак, није, било би фино да Цариград обавјести и Денисенка да није паријарх. То што је било којим од тих одлука Митрополиту Онуфрију и цијелој УПЦ рекао да не постоје – није, нажалост, ништа ново. Јутрос, када сам се пробудио и помолио за све предстојатеље помјесних Цркава, међу њиховим именима није било Филарета Денисенка и Макарија Малетича. Искрено, није било још једног имена. Дарко Р. Ђого http://teologija.net/put-iz-raskola/ -
РАСКОЛ! Страшна реч, са ехом из дубоког средњовековља - ере распри, подела и анатема - одјекује ових дана православним храмовима од Камчатке до Париза. Управо њом описује се оно што ће уследити пошто је васељенски патријарх Вартоломеј стигао само на корак од признавања независности тзв. Украјинске цркве. Древна патријаршија на Босфору решава да неканонску, малобројну и самопроглашену цркву ојача и уздигне на ниво аутокефалности. Све то без дозволе Русије, која је рођена и крштена баш у Кијеву. Није новост да политика често злоупотребљава цркву. Бољег примера за то од украјинског тешко је наћи. Власт ове земље, завађена са Русијом и заведена Америком, хоће и своју патријаршију. Јер верује да једино тако може да постане истинска држава. Није Украјина једина. На свега неколико стотина километара од нас исто би и Македонци, комични Мираш у Црној Гори, али и група усташофила која себе зове "хрватским православцима". Свима недостаје још зрно признања, утемељења и историје да би се комплетирали и стали уз остале државе. Из Москве поручују да ће се последице брзо видети. Није тајна да цариградски поглавар, "први међу једнакима", окупља антируске пропагандисте и да је под очигледним утицајем Запада. Пут поделе је отворен, чак и ако Москва не оснажи Турску православну цркву и утицај Цариграда сведе на ниво симболике. Да се пита патријарх Вартоломеј, вероватно би и Косову обезбедио цркву и патријарха, макар то био и Беџет Пацоли. Зашто да не, када би лажна косовска држава тако постала признатија, старија и самосвојнија. Срећом по нас, а несрећом по новоукрајинце, Мираша или побугарене Македонце православље памти дуже и боље од сваке и свачије политике. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:749162-Komentar-Put-podele-crkve
-
Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: Пут кроз време ка вечности!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Your browser does not support the HTML5 audio tag. Како је дошло до првог сусрета са Професором, којим је то путем он полако али сигурно и стпрљиво ходио, како је утицао на нашег саговорника да се посвети психологији? Шта је значило говорити о „стварима о којима се не говори“ у „оним“ временима, нарочито у научним круговима и које се Божије заповести академик Јеротић посебно непоколебиво држао? „Христос је ту да би нас исцелио, односно повратио целину – а то је Професор непогрешиво препознао“ рекао је прота Милош и додао да је почивши академик Јеротић „као прави јатрофилософ стао у ред са др Максимом Жижиленком, проф. Иваном Андрејевим, св. Луком Војнојасењецким и другим светионицима на путу нашем кроз време ка вечности“. Извор: Радио Слово љубве -
Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: Пут кроз време ка вечности!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчанико-средњезападноамеричке СПЦ, професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу, у емисији посвећеној почившем академику Владети Јеротићу, осветљава духовни лик овог великог човека. Звучни запис емисије Како је дошло до првог сусрета са Професором, којим је то путем он полако али сигурно и стпрљиво ходио, како је утицао на нашег саговорника да се посвети психологији? Шта је значило говорити о „стварима о којима се не говори“ у „оним“ временима, нарочито у научним круговима и које се Божије заповести академик Јеротић посебно непоколебиво држао? „Христос је ту да би нас исцелио, односно повратио целину – а то је Професор непогрешиво препознао“ рекао је прота Милош и додао да је почивши академик Јеротић „као прави јатрофилософ стао у ред са др Максимом Жижиленком, проф. Иваном Андрејевим, св. Луком Војнојасењецким и другим светионицима на путу нашем кроз време ка вечности“. Извор: Радио Слово љубве View full Странице -
Први пут у историји САД: Молитва српског владике на отварању Представничког дома америчког Конгреса
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Поводом прославе стогодишњице „Дана српске заставе на Белој кући“ 25. јула 2018. године конгресмен Тед Поу, сапредседавајући Српског конгресног кокуса, позвао је Његово Преосвештенство Епископа источноамеричког г. Иринеја, архијерејског покровитеља прославе величанственог догађаја од пре једног века, да као гостујући капелан прочита молитву на отварању Представничког дома Конгреса Сједињених Америчких Држава у у Вашингтону. Молитва коју је епископ Иринеј прочитао овим поводом гласи: „Свемогући Господе Боже, Боже Правде, узносимо Ти нашу искрену благодарност и свесрдну молитву за све оне и са свима онима који су себе великодушно уложили у руковођење Сједињеним Америчким Државама. Учини да чланови Представничког дома, које је изабрао за народ, ваљано заступају различите интересе наших грађана и оних који су из земног шара дошли да овде бораве, раде и уче. Упућуј оне који се саветују и доносе законе у име свих нас заједно да то чине у духу јединства, поверења и разумевања. Нека њихова срца буду свагда отворена на гласан усклик оних који се истински залажу за неодвојиво право на слободу и правду за све. Нека буду просветљени Твојом вољом и подстрекивани на алтруистичко служење нашој држави и њеном народу. Благослови и све нас очувај, Господе. За све ово молимо се у Исусу Христу Светим Твојим Духом. Амин.“ Пре сто година, 28. јула 1918. године, амерички председник Вудро Вилсон позвао је амерички народ да се моли за Србију и српски народ. Његов апел је прочитан у црквама широм земље и објављен у практично свим већим новинама. Црквена звона широм Америке звонила су у 12 часова у подне у почаст српских жртава. Српска застава се завијорила на Белој Кући и на јавним зградама у америчком главном граду. Стотину година касније, а сматра се да је то први пут у историји Сједињених Америчких Држава, српски Епископ се, уважавајући ондашњи председнички апел, помолио Господу за чланове Конгреса и благостање свих. Извор: Српска Православна Црква -
Цариградска Патријаршија први пут од 1922. изабрала Eпископа анкирског
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Седница Светог и Свештеног Синода је одржана у манастиру Свете Тројице у Халки, у Саборној цркви Анкирске Митрополије, под председавањем Његове Светости Патријарха васељенског г. Вартоломеја. Од три кандидата, једногласно је изабран Његово Високопреосвештенство Митрополит швајцарски Јеремија. Епископ лампсакијски Макарије изабран је за новог Митрополита Анеона, а архимандрит Максим (Потос) за Митрополита Швајцарске и он ће заменити митрополита Јеремију. Извор: Српска Православна Црква -
Цариградска Патријаршија први пут од 1922. изабрала Eпископа анкирског
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Свети Синод Васељенске Патријаршије изабрао је недавно три нова митрополита, међу којима и Митрополита Анкире - и то први пут од 1922. године. Митрополија анкирска била је митрополитска столица Галатије Приме. Преживела је турско селџучко освајање крајем 11. века, а остала је активна до краја Отоманског царства и размене становништва између Грчке и Турске 1923. године. Последњи епископ Анкире био је митрополит Константин (1922-1934), који је столовао у Цариграду после размене становништва. Седница Светог и Свештеног Синода је одржана у манастиру Свете Тројице у Халки, у Саборној цркви Анкирске Митрополије, под председавањем Његове Светости Патријарха васељенског г. Вартоломеја. Од три кандидата, једногласно је изабран Његово Високопреосвештенство Митрополит швајцарски Јеремија. Епископ лампсакијски Макарије изабран је за новог Митрополита Анеона, а архимандрит Максим (Потос) за Митрополита Швајцарске и он ће заменити митрополита Јеремију. Извор: Српска Православна Црква View full Странице -
ТВ Храм: Протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић - Следимо пут Светог Јована Крститеља! (ВИДЕО)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Архиепископије
-
ТВ Храм: Протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић - Следимо пут Светог Јована Крститеља! (ВИДЕО)
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Свечаним литургијским сабрањем у крипти храма Светог Саве у Београду, којим је началствовао протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић, прослављен је празник Рођења Светог Јована - Ивандан. Доносимо видео прилоге Телевизије Храм. View full Странице -
Протосинђел Сергије: Пригрлимо покајање као најљепши и најсигурнији пут спасења! (ВИДЕО)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Светом Литургијом на платоу испред Горњег острошког манастира началствовао је јеромонах Арсеније, игуман манастира Косијерево код Никшића, а саслуживали су му бројни свештеници који су из разних крајева дошли са вјерним народом на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Сабрани који посте Петровдански пост, који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива мошти Острошког Чудотворца. Света Литургија одслужена је и у Доњем Острогу, у цркви Свете Тројице. Уз молитвено учешће великог броја монаштва и вјерног народа, началствовао је протојереј-ставрофор Милан Пајкановић из Бањалуке, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије и јерођакон Зосима. После читања зачала из Светог Јеванђеља о Христовом сусрету са двојицом бјесомучника, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је између осталог казао да се у тој причи види велика божанска сила, јер је једино Богу могуће да има власт над свима. – Видјели смо и из других јеванђељских примјера Његову силу над небеским и земаљским силама. Утишава море, смирује вјетар, васкрсава мртве, лијечи болесне, просвјетљује очи слијепима и чини сва чудеса која су само Богу могућа. Једно од тих дивних чуда и божанских својстава и нама чврстих доказа да је Господ Исус Христос заиста Бог и човјек, јесте и ово што га ови зли духови овако понизно моле куда да пођу – казао је о. Сергије. Он је додао да њихова молитва није била свезана са смирењем, са скрушеношћу и покајањем које је бескрајно потребно да нас одвоји од демонске саможивости, самозадовољства и злобе као најцрњег печата нечастивог. – Гледајући сву страхоту око себе, пригрлимо покајање и као што каже апостол Павле, срцем се вјерује за праведност, а устима исповиједа на спасење. Пригрлимо покајање као најљепши и најсигурнији пут спасења. Радујмо се са онима који се радују и плачимо са онима који плачу и тако постанимо Хришћани који ће свједочити и у овом вијеку гдје није лако свједочити спасоносну вјеру коју смо добили од самог Господа и Спаситеља Исуса Христа – казао је о. Сергије. Сабрани који су се припремали присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог -
Протосинђел Сергије: Пригрлимо покајање као најљепши и најсигурнији пут спасења! (ВИДЕО)
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У пету недјељу по Духовима, 1. Јула 2018. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Леонтија, Ипатија и Теодула, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом Литургијом на платоу испред Горњег острошког манастира началствовао је јеромонах Арсеније, игуман манастира Косијерево код Никшића, а саслуживали су му бројни свештеници који су из разних крајева дошли са вјерним народом на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Сабрани који посте Петровдански пост, који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива мошти Острошког Чудотворца. Света Литургија одслужена је и у Доњем Острогу, у цркви Свете Тројице. Уз молитвено учешће великог броја монаштва и вјерног народа, началствовао је протојереј-ставрофор Милан Пајкановић из Бањалуке, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије и јерођакон Зосима. После читања зачала из Светог Јеванђеља о Христовом сусрету са двојицом бјесомучника, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је између осталог казао да се у тој причи види велика божанска сила, јер је једино Богу могуће да има власт над свима. – Видјели смо и из других јеванђељских примјера Његову силу над небеским и земаљским силама. Утишава море, смирује вјетар, васкрсава мртве, лијечи болесне, просвјетљује очи слијепима и чини сва чудеса која су само Богу могућа. Једно од тих дивних чуда и божанских својстава и нама чврстих доказа да је Господ Исус Христос заиста Бог и човјек, јесте и ово што га ови зли духови овако понизно моле куда да пођу – казао је о. Сергије. Он је додао да њихова молитва није била свезана са смирењем, са скрушеношћу и покајањем које је бескрајно потребно да нас одвоји од демонске саможивости, самозадовољства и злобе као најцрњег печата нечастивог. – Гледајући сву страхоту око себе, пригрлимо покајање и као што каже апостол Павле, срцем се вјерује за праведност, а устима исповиједа на спасење. Пригрлимо покајање као најљепши и најсигурнији пут спасења. Радујмо се са онима који се радују и плачимо са онима који плачу и тако постанимо Хришћани који ће свједочити и у овом вијеку гдје није лако свједочити спасоносну вјеру коју смо добили од самог Господа и Спаситеља Исуса Христа – казао је о. Сергије. Сабрани који су се припремали присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице -
Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирил: Спасовдан нам показује пут и циљ нашега живота на земљи!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Послије читања Јеванђеља присутнима се пригодним словом обратио отац Предраг који је рекао да је ово празник Господњи, али и празник славе палог човјека чија се природа на данашњи дан вазњела на Небо. -Наша природа која је пала упрљана Адамовим и Евиним гријехом на данашњи дан се вазнела на небо. Зато је овај дан радостан и зато је ово празник над празницима који показује да је Небо и Царство небеско, наша вјечна отаџбина ка којој треба да стремимо, рекао је отац Предраг. Наглашавајући да је овај дан славе Божије, дан овог Храма који је доживио велико страдање, протојереј Предраг је истакао да не смијемо заборавити у каквом је стању он био и колико је распјеће претрпјео у периоду послије Другог свјетског рата. – То најбоље свједочи чињеница да је 1954. свештеник Јован Кажић тражио од власти да се ова Црква очисти или сруши. Знају старији колико је осамдесетих година, отац Драган Митровић, старјешина Храма, прво као лаик а касније као свештеник, уложио труда да овај Храм Спаса заблиста првобитним сјајем и љепотом. И Епископа Кирила који је учио математику, Господ је послао у овај мали храм да у њему сагледава славу Божију, као и све нас који смо се управо овдје учили првим словима побожности, казао је отац Предраг и пожелио новоизабраном Епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком да јеванђељска мрежа коју је забацио у Аргенитини, Бразили и другим земљама, буде пуна и да из његове љубави и смирења никну храмови као што су и из ове мале заједнице чија је он прва ласта духовног буђења послије 50 година хладног комунизма. Након Причешћа, литије око цркве, Његово преосвештенство г. Кирило освештао је и пререзао славски колач и у празничном пастирском слову подсјетио да се само у нашем народу за Вазнесење Господње користи назив Спасовдан који најбоље описује суштину овог празника. -Сви Господњи празници су важни, али овај називамо Спасовдан јер у овај дан је наш Господ Исус Христос починуо од својих дјела, сјео Богу са десне стране и завршио свој домострој спасења. Зато нам овај празник показује пут и циљ нашега живота на земљи, како то у својој омилији на овај празник закључује владика Николај и Петар Други Његош, Ловћенски тајновидац који каже да је сво биће изашло из њедара Оца нашега и то му је назначење. Наш крајњи циљ је да се вратима у њедра свог Оца небескога. Није наш пут у бесконачности и непознатом крају него је наш пут кружни. Tо је ход Аријереја Христа који је од Оца изашао-дошао у овај свијет и поново се вратио Оцу, нагласио је Епископ Кирило. Преосвећени владика је казао да управо на овај дан треба да се сјетимо великога богослова Максима Исповједника који у својој Мистагогији читаву васељену посматра као храм. -Научници се труде да испитају свемир а он није ништа друго до завјеса која нас заклања од Небескога престола, одјећа Божија коју ће он промијенити-преодјенути, како каже Давид тајновидац, оног дана када буде сматрао да је овом свијету крај. Први ход је урадио велики Архијереј Христос и као што видите у Светој литургији, Архијереј не излази на други ход већ шаље своје свештенике, апостоле. Тако и Христос на други ход не излази из Небеског олтара него шаље своје апостоле, равноапостоле, оце, епископе и друге свештенике који треба да Му принесу принос од свих народа. Христос ће доћи на том другом ходу, доласку и то ће бити још једна понуда свим људима да приме Бога у себе. То ће бити причешће, јер како каже у Јеванђељу „У тој Крви и Тијелу Господњој је суд“ јер неће Господ судити свијету него ћемо сви сами себе одредити према Богу. Онај ко буде препознао Христа као свог Бога, ко прими Бога у себе, он ће ући у Небеско царство, у њедра Бога Оца, истакао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Он је казао да је пуноћа закона, пророка, научног знања сва садржана у Литургији. -Наука је пукушавала током 19, 20. вијека да се наметне као већи критериј истине од Цркве и Бога, али ту се спотакла о камен Христа Бога. Сав закон природе и изнад њега Божији закон садржан је у Светој литургији и ништа наука не може смислити мимо оног што Црква већ зна и то треба да знамо да нас не би поколебао никакав вјетар наука и идеологија, казао је Епископ Кирило. Владика који је иначе и сам из научног миљеа, запитао се како је могло да се догоди да се вјековни православни хришћански народ почетком 20. вијека спотакне на примитивне и површне идеје савремених наука и идеологија и поручио да се то више не смије дозволити. -Треба да смо свјесни да дјелимично знамо и пророкујемо, да је наш ум ограничен и да је Бог изнад свега тога. Он нас сабира у Својој цркви, уводи у Спасење кроз Свој величанствени архијерејски ход, закључио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Након тога по старом обичају, домаћини овогодишње славе Владимир Чађеновић и Балша Срдановић предали су дио славског колача домаћину славе за наредну годину Николи Вучковићу. Заједничарење је настављено око славске трпезе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора-
- 1
-
-
- епископ
- буеносајрески
- (и још 10 )
-
Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирил: Спасовдан нам показује пут и циљ нашега живота на земљи!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Црква Вазнесења Господњег у Подгорици данас је литургијски прославила своју храмовну славу. Светом литургијом началствовао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића, старјешине Саборног храма Христовог Васкрсења, протојереја – ставрофора Далибора Милаковића, протојерејâ Мирчете Шљиванчанина, Предрага Шћепановића, Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Послије читања Јеванђеља присутнима се пригодним словом обратио отац Предраг који је рекао да је ово празник Господњи, али и празник славе палог човјека чија се природа на данашњи дан вазњела на Небо. -Наша природа која је пала упрљана Адамовим и Евиним гријехом на данашњи дан се вазнела на небо. Зато је овај дан радостан и зато је ово празник над празницима који показује да је Небо и Царство небеско, наша вјечна отаџбина ка којој треба да стремимо, рекао је отац Предраг. Наглашавајући да је овај дан славе Божије, дан овог Храма који је доживио велико страдање, протојереј Предраг је истакао да не смијемо заборавити у каквом је стању он био и колико је распјеће претрпјео у периоду послије Другог свјетског рата. – То најбоље свједочи чињеница да је 1954. свештеник Јован Кажић тражио од власти да се ова Црква очисти или сруши. Знају старији колико је осамдесетих година, отац Драган Митровић, старјешина Храма, прво као лаик а касније као свештеник, уложио труда да овај Храм Спаса заблиста првобитним сјајем и љепотом. И Епископа Кирила који је учио математику, Господ је послао у овај мали храм да у њему сагледава славу Божију, као и све нас који смо се управо овдје учили првим словима побожности, казао је отац Предраг и пожелио новоизабраном Епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком да јеванђељска мрежа коју је забацио у Аргенитини, Бразили и другим земљама, буде пуна и да из његове љубави и смирења никну храмови као што су и из ове мале заједнице чија је он прва ласта духовног буђења послије 50 година хладног комунизма. Након Причешћа, литије око цркве, Његово преосвештенство г. Кирило освештао је и пререзао славски колач и у празничном пастирском слову подсјетио да се само у нашем народу за Вазнесење Господње користи назив Спасовдан који најбоље описује суштину овог празника. -Сви Господњи празници су важни, али овај називамо Спасовдан јер у овај дан је наш Господ Исус Христос починуо од својих дјела, сјео Богу са десне стране и завршио свој домострој спасења. Зато нам овај празник показује пут и циљ нашега живота на земљи, како то у својој омилији на овај празник закључује владика Николај и Петар Други Његош, Ловћенски тајновидац који каже да је сво биће изашло из њедара Оца нашега и то му је назначење. Наш крајњи циљ је да се вратима у њедра свог Оца небескога. Није наш пут у бесконачности и непознатом крају него је наш пут кружни. Tо је ход Аријереја Христа који је од Оца изашао-дошао у овај свијет и поново се вратио Оцу, нагласио је Епископ Кирило. Преосвећени владика је казао да управо на овај дан треба да се сјетимо великога богослова Максима Исповједника који у својој Мистагогији читаву васељену посматра као храм. -Научници се труде да испитају свемир а он није ништа друго до завјеса која нас заклања од Небескога престола, одјећа Божија коју ће он промијенити-преодјенути, како каже Давид тајновидац, оног дана када буде сматрао да је овом свијету крај. Први ход је урадио велики Архијереј Христос и као што видите у Светој литургији, Архијереј не излази на други ход већ шаље своје свештенике, апостоле. Тако и Христос на други ход не излази из Небеског олтара него шаље своје апостоле, равноапостоле, оце, епископе и друге свештенике који треба да Му принесу принос од свих народа. Христос ће доћи на том другом ходу, доласку и то ће бити још једна понуда свим људима да приме Бога у себе. То ће бити причешће, јер како каже у Јеванђељу „У тој Крви и Тијелу Господњој је суд“ јер неће Господ судити свијету него ћемо сви сами себе одредити према Богу. Онај ко буде препознао Христа као свог Бога, ко прими Бога у себе, он ће ући у Небеско царство, у њедра Бога Оца, истакао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Он је казао да је пуноћа закона, пророка, научног знања сва садржана у Литургији. -Наука је пукушавала током 19, 20. вијека да се наметне као већи критериј истине од Цркве и Бога, али ту се спотакла о камен Христа Бога. Сав закон природе и изнад њега Божији закон садржан је у Светој литургији и ништа наука не може смислити мимо оног што Црква већ зна и то треба да знамо да нас не би поколебао никакав вјетар наука и идеологија, казао је Епископ Кирило. Владика који је иначе и сам из научног миљеа, запитао се како је могло да се догоди да се вјековни православни хришћански народ почетком 20. вијека спотакне на примитивне и површне идеје савремених наука и идеологија и поручио да се то више не смије дозволити. -Треба да смо свјесни да дјелимично знамо и пророкујемо, да је наш ум ограничен и да је Бог изнад свега тога. Он нас сабира у Својој цркви, уводи у Спасење кроз Свој величанствени архијерејски ход, закључио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Након тога по старом обичају, домаћини овогодишње славе Владимир Чађеновић и Балша Срдановић предали су дио славског колача домаћину славе за наредну годину Николи Вучковићу. Заједничарење је настављено око славске трпезе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора View full Странице -
Пут ка помирењу је пут Дијане Будисављевић, а не Блајбурга и Степинца
Danijela је објавио/ла тема у Медији
- Ако тражимо пут ка помирењу, онда је тај пут, пут Дијане Будисављевић, а не пут Блајбурга и усташког викара Алојзија Степинца – изјавио је министар одбране Александар Вулин отварајући изложбу „Дијанина деца“ вечерас у Дому Војске Србије. Министар Вулин је, такође, додао да ћемо бити рањени вечерас, рањени мржњом и рањени злом, јер је тешко разумети људе који за свеца хоће да прогласе викара усташке војске Алојзија Степинца, а не Дијану Будисављевић, жену која је од усташког ножа спасила 7.500 дечака и девојчица. - Тешко је разумети да се богу препоручује душа викара усташке војске, а да за Дијану Будисављевић нико није затражио ореол. О Дијани Будисављевић се 70 година ћутало, да би викари усташке војске могли да траже своје место на небу. Да се о њој говорило, викари усташке војске не би смели да говоре и не би се тражило њихово парче светости – нагласио је министар Вулин. Према његовим речима, нема Србина и нема човека који испред њене слике не би стао захвално, спустио главу, запалио свећу, пун осећања да постоје и људи већи од зла. - Вечерас говоримо у име Дијанине деце, у име 7.500 дечака и девојчица, који су се поново родили и због којих се неко родио. Вечерас говорим о онима који су захваљујући Дијани некога родили, вечерас говоримо о 20.000 убијених дечака и девојчица, вечерас за закланих 20.000 дечака и девојчица тражимо место на небу, вечерас покушавамо да одужимо дуг према Дијани Будисављевић, вечерас тражимо небо за њу – поручио је министар Вулин. Обраћајући се окупљенима, министар Вулин је посебно захвалио на присуству преживелим логорашима међу којима су и нека од „Дијанине деце“, истичући да су они „живи споменици, споменици народа који је одлучио да не умре упркос мржњи“. - Прошло је само 73 године од завршетка Другог светског рата, тог најстрашнијег моралног посрнућа у људској цивилизацији, а почели смо да заборављамо зло које је створило Аушвиц и Матхаузен и Јадовно и Јасеновац. Само 73 године касније, како је време пролазило и како је сећање на страшни ужас почело да бледи, почело је и да се заборавља шта се у Јасеновцу збило, па су тако број жртава почели да самњују, преписују, потцењују, исмевају, али некако, број убијене деце је код свих и на свим странама увек био исти. Неком чудном промисли, 20 хиљада убијених дечака и девојчица, свуда се помињало на исти начин, 20 хиљада тек рођених душа, које нису стигле да одрасту, 20 хиљада дечака и девојчица убијених ножем, жицом, изгладњивањем, метком, ватром, силом, мржњом. Двадест хиљада дечака и девојчица, читав један мали град у коме је сваки становник дете, дете које није стигло да порасте, убијено са задовољством, убијено уз благослов, 20 хиљада дечака и девојчица било је у јасеновачком злу – нагласио је министар Вулин. Према његовим речима, вечерас се говорио о јасеновачкој деци, козарачкој деци, вечерас ће сви бити рањени невероватном снагом зла и постиђени невероватном добротом једне жене о којој знамо тако мало. - Вечерас ћемо да се загледамо, још једном, у дубоке, предубоке, прерано остареле очи козарачке деце, деце која су видела како им у страшним мукама умиру очеви, мајке, браћа и сестре. Још једном да се загледамо у предубоке и прерано остареле очи козарачке и јасеновачке деце, деце коју ће заувек, до последњег дана на земљи, до последњег удаха на земљи, препознавати по ужасу у очима, ужасу који никад не нестаје, а и како би могао да нестане. И немој те се плашити, и немој те се чудити када на фотографијама давно убијене деце будете препознали боју очију, осмех, црте лица ваше деце, наше деце, јер сва побијена јасеновачка деца су наша деца и сва се понављају у деци народа осуђеног на истребљење, али народа који је одбио да умре. Не плашите се кад им препознате осмех и очи, јасеновачка деца су наша деца, баш сва наша деца – нагласио је министар Вулин. Аутор изложбе Слађана Зарић, која је и аутор истоименог документарног филма чији је инсерт вечерас приказан окупљенима, говорила је о значају изложбе и целокупног пројекта. - Заједно са Министарством одбране и РТС-ом одлучила сам да направимо један пројекат, а да то не буде само документарни филм, већ да то буде и изложба, јер смо хтели да Дијану Будисављевић приближимо свакој кући, свакој ђачкој клупи, о Дијани све више причамо. Прича о Дијани Будисављевић је уједно прича о људима који су најтежим временима успели да буду људи, који су били оно што је некада најтеже – бити човек – нагласила је Слађана Зарић, додајући да је овим пројектом хтела да персонализује причу о страдалима у Јасеновцу и њиховим судбинама, а да се више не говори само о броју. Изложба, чија је ауторка Слађана Зарић и аутор архитектуре Иван Мангов, посвећена је највећој акцији спасавања деце из концентрационих логора током Другог светског рата. Захваљујући Дијани Будисављевић, од сигурне смрти спасено је више од 7.500 српских дечака и девојчица из концентрационог логора Јасеновац у Независној Држави Хрватској. Отварању изложбе присуствовали су и представници Народне скупштине, министри у Влади Србије, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, представници дипломатског кора, Срспке православне цркве, јеврејских и ромских удружења, Министарства одбране и Војске Србије, као и бројни грађани. ФОТОГАЛЕРИЈА ВИДЕОГАЛЕРИЈА 16.05.2018 mp4 (352,44 MB) Обраћање министра Вулина 15.05.2018 mp4 (279,95 MB) Покривалица 16.05.2018 mp4 (217,44 MB) Обраћање Слађане Зарић 15.05.2018 mp4 (201,01 MB) Покривалица изложба http://www.mod.gov.rs/cir/12575/ministar-vulin-put-ka-pomirenju-je-put-dijane-budisavljevic-a-ne-blajburga-i-stepinca-12575 -
Први пут од 1945! Српска војска у званичној посети Равној Гори одаје пошту и салутира испред споменика армијског ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.
