Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пут'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 56 results

  1. За званичне интернет странице храма Вазнесења Господњег на Жаркову доносимо звучни запис беседе пречасног презвитера др Оливера Суботића, коју је изговорио на литургијском сабрању у двадесет трећу недељу по Педесетници, 4. новембра ове године. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  2. За званичне интернет странице храма Вазнесења Господњег на Жаркову доносимо звучни запис беседе пречасног презвитера др Оливера Суботића, коју је изговорио на литургијском сабрању у двадесет трећу недељу по Педесетници, 4. новембра ове године. Звучни запис беседе View full Странице
  3. Sloboda savjesti (lat. conscientia– suznanje, znanje čega i zajedno s drugima) u katoličkoj duhovnosti često se primjenjuje na slobodu drugih da izaberu ono što katolici misle da je jedino ispravno, a rijetko na slobodu samih katolika da misle i žive po svojoj savjesti. To je – reći će “pravovjerni“ katolici – paradoksalna situacija jer vjerniku njegova savjest ne može naložiti ništa što nije u skladu sa “službenim“ katoličkim moralom. Oblikovana savjest prihvaća moralne norme zajednice. Na prigovor, pak, da se moralne norme mijenjaju kroza povijest, odgovaraju kako posljednja instanca ipak nije savjest, nego – “volja Božja“. Crkveno učiteljstvo često se prema vjernicima odnosi kao prema nedorasloj djeci u čije ime mora odlučivati i kojima mora tumačiti što je “volja Božja“ za ovu ili onu situaciju. Time se stavlja na mjesto koje bi trebalo biti sačuvano za Duha Svetog te zapravo uspostavlja ideologiju nasilja. Ako se etički zakon shvaća kao nešto čovjeku izvanjsko, onda je njegovo nametanje – grijeh protiv slobode savjesti. A ako je zakon, kako tvrdi apostol Pavao, upisan u ljudsko srce, onda se sloboda savjesti događa u njegovoj intimi. Moralne norme nisu same sebi svrhom nego su okvir za etički temelj na kojem bi trebale počivati, a koji je: dobro čovjeka i dobro zajednice. A dobro se ozbiljuje preuzimanjem odgovornosti. Kada savjest prihvaća neku normu, odmah ju i razgrađuje, pounutarnjuje – ona postaje ne samo čovjekov slobodan izbor, nego i sama njegova odgovorna sloboda koja i jest njegovo dobro. Premda, za nju valja trajno biti budan. Pavao je, govoreći o moći grijeha, priznao da je svakodnevno njime varan: “Ne radim što bih htio, već ono što mrzim” (Rim 7,14). Pritom se u idealističkoj tradicionalnoj teologiji ova Pavlova misao pretvara u vrst metafizičke šizofrenije, dok je, zapravo, riječ o svakidašnjem iskustvu većine ljudi. Pozvani smo ponajprije na svetost, ne na borbu protiv grijeha. Iz Knjige Postanka crkveno učenje dugo je crpilo svoje argumente za govor o kaznama za grijeh, pritom često zaboravljajući da biblijski pisac nije imao na raspolaganju ni jezična ni spoznajna sredstva kojima bi progovorio o uvjetovanostima ljudskoga života. Tako se u biblijskom tekstu kao kazne za grijeh navode: stid od spolnosti, porođajne muke u žena, spolna želja, mukotrpno obrađivanje zemlje i smrt (usp. Post 3,7-24). Dakle, seksualnost, rad i smrtnost – sve su to područja u kojima čovjek doživljava svoja ograničenja, a koja Crkva tumači kao posljedice Istočnoga grijeha. Međutim, ljudske uvjetovanosti upravo su i jedina područja ljudske slobode: seksualnost je prostor u kojem čovjek može doći do krajnjeg ispunjena svojih ljudskih mogućnosti da voli i bude voljen, rad je prostor u kojem može doživjeti rascvat svojih stvaralačkih i suradničkih sposobnosti, a njegova smrtnost ono je što ga vraća sadašnjem trenutku i svakodnevnom životu. A budući da su to područja najvećih mogućnosti, ujedno su i područja gdje je na djelu i najveća otuđenost, pa i onda mogućnost manipulacije. Marx razlikuje četiri oblika otuđenja u radnom (proizvodnom) procesu: osoba koja radi posao koji ne upošljava njezinu cjelovitost, srce i razum, otuđuje se od sebe same, od prirode, od ljudi kojima je okružena te od ljudske vrste. Oholost Istočnoga grijeha ima svoju strukturalnu stranu koja se očituje u brojnim društvenim nepravdama, uključujući i onu koju ponekad nanosi ili dopušta i sama Crkva. Freud je rekao da je odricanje od iskonske ljudske prirode odricanje i od sposobnosti čovjeka da misli. No, vrijedi i obrnuto: lišavanje od mišljenja (i odlučivanja) i njegovo nadomještanje gotovim obrascima ponašanja lišava čovjeka i sposobnosti da istinski suosjeća s drugima, da ih prihvaća i razumije. Teologija savjesti uglavnom savjest karakterizira kao odnos ljudske osobe sa samom sobom, no, Pavao, međutim, ide i dalje: savjest zove svjedokom, ne instancom optužbe i suda (usp. Rim 9,1; 1 Kor 4,4; 2 Kor 1,12). Stoga bi bilo potrebno reinterpretirati fenomen savjesti kroz kritičko prisvajanje savjesti kao poziva na brigu, brigu za sebe i za druga bića, kao i na pozornost za božanske intervencije u svijetu. Gdje postoje odgovornost i briga, ne bi trebalo biti mjesta strahu, pa ni od ”društvenog inženjeringa“ ili od “antropološke revolucije“. Strah nas drži vezane uz ono čega se bojimo. Ukoliko je prošlost neke vrsti ekrana na kojoj čovjek projicira viziju svoje budućnosti, onda ono što se u srednjem vijeku nesvjesno strukturiralo kao apologija zla, danas postaje stvarnost: okrivljavanje “desnih” i “lijevih” zadobilo je planetarne razmjere, ratovi se više ne vode samo po vojnim pravilima niti se oružja koriste u razmjeru s “neprijateljskim” snagama, a vrijednosti koje su do jučer jamčile kakvu-takvu društvenu sigurnost, sve su dovedene u pitanje. Čini se da je čovjek ponovno ušao u carstvo u kojem vlada Scila straha i Haribda krivice, samo su promijenjene koordinate. Je li Foucault imao pravo kad je rekao da “se danas može misliti samo u praznini ostaloj iza iščezlog čovjeka” te da se “svima onima koji još žele govoriti o njegovu oslobođenju može suprotstaviti samo filozofski osmijeh”? Ipak, iako proživljavamo smrt vremena, a raspad tzv. tradicionalnih vrijednosti najvjerojatnije nećemo moći zaustaviti, čovjek ne može sam sebe dokinuti sve dok ima ljudi koji vole svoje partnere i djecu, pomažu ljudima oko sebe, savjesno obavljaju svoj posao i ne šute pred nepravdama ovoga svijeta. Tjeskoba postojanja može se, prema Drewermannu, nadvladati samo ako se pojam grijeha – strah od grijeha i osude – shvati kao bolest. Tek ispunjeno biće može činiti dobro. Grijeh je, zapravo, manjak ljubavi, a vjera je isto što i želja za odsutnošću otuđenja i nastojanje oko njegova dokinuća. Vjera bi trebala biti kraljevski put prema izgradnji i ispunjenju osobe, aktivno zalaganje za dobro. Ni moral koji sudi i osuđuje, ni dogma koja proglašava istinu klonulu čovjeku zasigurno ne mogu pomoći da ustane. Savjest je mjera slobode, a mjera kršćanske slobode je ljubav. Pastoralna uputa iz 1992, Aetatis novae (Nadolaskom novoga doba) ističe važnu ulogu sredstava javnog priopćavanja u službi dijaloga sa svijetom. U dijelu o crkvenom zajedništvu između ostalog se kaže da ”vjernici imaju pravo, te nekad i dužnost da se suprotstave svojim pastirima te izraze vlastito mišljenje o pitanjima koja se tiču dobra Crkve“ jer ”između članova toga zajedništva što čini Crkvu postoji temeljna jednakost u dostojanstvu i poslanju, koja izvire iz krštenja i na kojoj se temelji hijerarhijska struktura i mnogostrukost zadaća i službi. Toj se jednakosti mora naći izražaja u iskrenu i poštivanja punom sudjelovanju u informacijama i očitovanju mišljenja“ (AN 10). Kršćanska se vjera ne da svesti na tvrdnju da je Bog onaj tko govori u našoj savjesti te da je Crkva njezina odgajateljica kako bismo čuli Božji govor. Zapravo, kada apostol Pavao govori o “opravdanju po vjeri”, on ga ne identificira s ispoviješću vjere u Isusa kao Krista. Savjest je autonomna, a ispovijesti vjere simbolička struktura. Kršćanin je onaj tko u pozivu savjesti prepoznaje “suobličnost Kristu”, a ovo je prepoznavanje interpretacija kakve se uvijek iznova treba boriti za vlastitu vjerodostojnost i intelektualno poštenje. Svaka sinteza savjesti i vjere rizik je. Upotrijebiti Boga kao jamstvo naše želje da imamo krajnje jamstvo – nasilje je nad savješću. A vjera je upravo suprotno od takvoga jamstva – ona je rizik na koji pristajemo stavljajući svoj život pod znak Krista koji trpi. Prihvatiti Krista u slobodi savjesti znači odreći se predodžbe o Bogu kao jamstva sveg našeg znanja, znači prihvatiti znati tek jednu stvar o Bogu, a ta je da je prisutan u raspetom Kristu. Nužnost ponad svake logične nužnosti jest da je jedino jamstvo što ga Bog daje kršćanima – znak njegove posvemašnje izručenosti čovjeku i njegovoj savjesti. Čovjek je trajno dovođen u pitanje te stoga otvoren izazovu da odgovori, da ne bude ničijim sucem, nego prorokom. извор: http://www.autograf.hr/o-slobodi-savjesti-put-prema-izgradnji-i-ispunjenju-osobe/
  4. Ни два дана након издавања Саопштења Цариградске патријаршије којим је Фанар одбацио сваки привид „помоћи“, „добре воље“, „неутралности“ и „конструктивности“, остаје много више питања која из њиховог акта произилазе него што је уопште могуће некога убиједити да је поменутим саопштењем било шта ријешено. Да ли ико у Православној Цркви, укључујући и самог патријарха Вартоломеја може да тврди (да не кажем да субјективно осјећа, да загледавши се у „срце“ егзиперијевским или макарије-египатским погледом) види да смо сада, ето, у нераскидивом јединству са људима који су до јуче отимали наше Цркве по Украјини и који још увијек – сада „у јединству“ са нама – и даље се спремају да их отму. Јер, заборавио је Фанар, није знао или, највјероватније, не жели да зна – потреба да се преузме неки од храмова УПЦ од стране расколника неће минути легализацијом раскола. Није људима који су јуришали на цркве циљ био да нешто добију и да са неким дођу у јединство, него да отјерају „москаљске попове“. Али o том коју ријеч касније. Овај пут ћемо се задржати на питањима која призилазе готово искључиво из става 2. – оног најконтроверзнијег, о „враћању чина“ Денисенку и Малетичу, вођама иначе до тада и међусобно супротстављених УПЦ КП и УАПЦ. Објашњавање „враћања чина“ Денисенку и Малетичу због тога што су се „у расколу нашли не због догматских разлога“ противрјечи: а) елементарној еклисиологији (учењу о Цркви); б) здравој памети; в) изјавама Цариградског сабора из 1872. (који су организовали сам Цариград и три древне Патријаршије које су у то доба углавном биле експозитуре Фанара) у којима се осуђује етнофилетизам управо као „јерес“ те тиме – догматско застрањење. Као што студенти прве године богословских факултета уче и знају – оно што у данашњој црквеној терминологији разликује „раскол“ од „јереси“ јесте чињеница да расколници углавном по дефницији немају битне догматске или литургијске разлике у односу на канонске помјесне Цркве, али су се од Тијела Христовог одијелили било због организацијског, личног, политичког неслагања са јерахијом и вјерницима помјесне Цркве којој су претходно припадали. Тако је било од древне Цркве до данас. Понекад би се неке од цркава у расколу развиле у праве заједнице са различитом догматиком (нпр. монтанизам) али забиљежени су расколи који су трајали вијековима или деценијама а да се елементарна догматика у суштини није мијењала. Чак и руски црквени раскол (из 17. века) и даље не уноси суштински битне елементе у догматику. Дакле, раскол и јесте раскол зато што не врши дисторзију догматике, али одјељује и то својевољно себе од Тијела Цркве. Када је цар Душан прогласио патријаршију, епископи СПЦ у СР Македонији – аутокефалију МПЦ, а Филарет Денисенко приступио „УПЦ КП“ – сви су свјесно знали да се од тог дана неће више припадати Тијелу Цркве Христове. И сви су од реда рачунали да ће упорношћу, у игри чекања, прије или касније, добити оно што су хтјели. Ипак, начин на који се неко враћа из раскола сигурно није у томе да се пут раскола поистовјети са путем Цркве. Када смо већ код раскола, јереси и политике – управо је дефиниција етнофилетизма коју су Цариград и источне патријаршије понудиле крајем 19. в. садржала по први пут покушај да се национализам, тачније, искључивост, шовинизам, опишу као јерес као застрањење које уништава не само „поредак“ него и етос Цркве. Иако су све изјаве о опасности од етнофилетизма биле оправдане, а сви ми свјесни њега већ више од вијека, опортуност са којом је у 19. в. осуђиван бугарски (али не и хеленски) етнофилетизам царује и данас, и у суштини онемогућује било какву реалну борбу са њим. Наравно, свако има право да приговори да, ако се држимо принципа националног организовања помјесних Цркава, онда не постоје добри и лоши етнофилетизми и то је у суштини тачно. Али какав год да јесте пут изван етнофилетизма, он сигурно не води у уситњавање постојећих помјесних Цркава. Ако је национални ексклузивизам зло, онда бијег од тог зла сигурно није у додатном подлегању поменутом злу, него у покушају да се бар донекле размисли о мјесту на ком се налазимо. Примјер канонске УПЦ је управо добар примјер. Као што сам већ писао, велики дио клира и највећи број вјерника УПЦ (дакле, канонске Цркве, у вези са РПЦ МП) представљју људи који су и сами Украјинци, штавише, украјинске патриоте (мислим да би се већина Срба изненадила разговором са њима). У ситуацији у којој су морали да бирају између украјинског раскола и „московске“ Цркве они су бирали Цркву. Цариград је погазио можда једину Цркву у којој етнофилетизам није био одлучујући принцип. С тим у вези бих се само осврнуо на један „аргумент из народа“ који су код нас истицали драги ми пријатељи и умни људи, о. Гојко Перовић и о. Вукашин Милићевић. Отприлике, он гласи: чим су милиони Македонаца или Украјинаца у расколу, Црква мора наћи начина да их из раскола врати. Познајући њих двојицу лично, знам да није у питању лажна него истинска човјекољубивост (о. Гојко има и ону топлу сцену о Македонцима под Острогом). Свакако да међу људима који се налазе у расколу, јерархијом и вјерницима, има дивних људи (лично познајем неколико сјајних свештеника МПЦ). Међутим, онолико колико је немогуће генерализовати „народ“ код нас, немогуће је и у Скопљу или Трнопољу. Оно што, ипак, не смијемо губити из вида јесте да је огромна већина Македонаца и Украјинаца у расколу не зато што их је завела „зла јерархија“, него зато што су и они и јерархија таоци историјских наратива који су им већ саставни дио идентитета: наратива о српским злочинима 1912. по Македонији (1918. на Цетињу), руског вјековног злостављања Украјине итд. Ignorantia nocet. А овдје незнање није само непознавање основа црквене вјере и етоса, него и незнање реалне историје унутар које односи међу народима нису само црно-бијели, а поготово не они којима вас бомбардују чувари и пројектанти историјских наратива. Отуда, можда је поменути народ помућеног ума када је у питању историјска и идентитетска самосвијест, али то не значи да ће му се подилажењем помоћи. Неће. Можда помјесне Цркве нису у стању да промијене ове процесе. Али им бар не морају давати легитимитет. Логици самој противрјечно је и позивање на право Цариграда да прима молбе, захтијеве јерарха и клирика других аутокефалних Цркава. Сад можемо да оставимо по страни иначе врло битно питање, откуда сад Цариград може да прихвата било који захтијев и молбу било ког клирика било које аутокефалне цркве (што неодољиво подсјећа на „Петрову службу“ првог Рима). Опет: од када су то припадници расколничних скупина – аутокефалне Цркве? Ако су аутокефалне – зашто им враћати чин и писати томосе? Ако нису… ах, да, у саопштењу пише да јесу. Онда ништа. Занимљиво је још једно питање: оно о враћању чина. Како Митрополит запорошки Лука добро примјећује у свом тумачењу одлуке Фанара, поставља се питање да ли је Денисенко „враћен“ у чин митрополита или „патријарха“ – за шта га је „бирао“ већ расколнички „сабор“, те „нада ли се Фанар да ће Денисенко скинути своју бијелу пану?“ Дакле, да ли је Филарет Денисенко тренутно „патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ или „митрополит кијевски“ (поред живог и здравог Митрополита Онуфрија)? Ако јесте ово прво – онда је томос о аутокефалији потпуно излишан, јер легализована УПЦ КП већ јесте „помјесна Црква“ по мјери Фанара и оних који га у ову авантуру гурају (и то, опет, заједно са УАПЦ – Цариград је одлуком, дакле, легализовао чак двије „украјинске аутокефалне помјесне Цркве“!). Ако, пак, није, било би фино да Цариград обавјести и Денисенка да није паријарх. То што је било којим од тих одлука Митрополиту Онуфрију и цијелој УПЦ рекао да не постоје – није, нажалост, ништа ново. Јутрос, када сам се пробудио и помолио за све предстојатеље помјесних Цркава, међу њиховим именима није било Филарета Денисенка и Макарија Малетича. Искрено, није било још једног имена. Дарко Р. Ђого http://teologija.net/put-iz-raskola/ View full Странице
  5. Ни два дана након издавања Саопштења Цариградске патријаршије којим је Фанар одбацио сваки привид „помоћи“, „добре воље“, „неутралности“ и „конструктивности“, остаје много више питања која из њиховог акта произилазе него што је уопште могуће некога убиједити да је поменутим саопштењем било шта ријешено. Да ли ико у Православној Цркви, укључујући и самог патријарха Вартоломеја може да тврди (да не кажем да субјективно осјећа, да загледавши се у „срце“ егзиперијевским или макарије-египатским погледом) види да смо сада, ето, у нераскидивом јединству са људима који су до јуче отимали наше Цркве по Украјини и који још увијек – сада „у јединству“ са нама – и даље се спремају да их отму. Јер, заборавио је Фанар, није знао или, највјероватније, не жели да зна – потреба да се преузме неки од храмова УПЦ од стране расколника неће минути легализацијом раскола. Није људима који су јуришали на цркве циљ био да нешто добију и да са неким дођу у јединство, него да отјерају „москаљске попове“. Али o том коју ријеч касније. Овај пут ћемо се задржати на питањима која призилазе готово искључиво из става 2. – оног најконтроверзнијег, о „враћању чина“ Денисенку и Малетичу, вођама иначе до тада и међусобно супротстављених УПЦ КП и УАПЦ. Објашњавање „враћања чина“ Денисенку и Малетичу због тога што су се „у расколу нашли не због догматских разлога“ противрјечи: а) елементарној еклисиологији (учењу о Цркви); б) здравој памети; в) изјавама Цариградског сабора из 1872. (који су организовали сам Цариград и три древне Патријаршије које су у то доба углавном биле експозитуре Фанара) у којима се осуђује етнофилетизам управо као „јерес“ те тиме – догматско застрањење. Као што студенти прве године богословских факултета уче и знају – оно што у данашњој црквеној терминологији разликује „раскол“ од „јереси“ јесте чињеница да расколници углавном по дефницији немају битне догматске или литургијске разлике у односу на канонске помјесне Цркве, али су се од Тијела Христовог одијелили било због организацијског, личног, политичког неслагања са јерахијом и вјерницима помјесне Цркве којој су претходно припадали. Тако је било од древне Цркве до данас. Понекад би се неке од цркава у расколу развиле у праве заједнице са различитом догматиком (нпр. монтанизам) али забиљежени су расколи који су трајали вијековима или деценијама а да се елементарна догматика у суштини није мијењала. Чак и руски црквени раскол (из 17. века) и даље не уноси суштински битне елементе у догматику. Дакле, раскол и јесте раскол зато што не врши дисторзију догматике, али одјељује и то својевољно себе од Тијела Цркве. Када је цар Душан прогласио патријаршију, епископи СПЦ у СР Македонији – аутокефалију МПЦ, а Филарет Денисенко приступио „УПЦ КП“ – сви су свјесно знали да се од тог дана неће више припадати Тијелу Цркве Христове. И сви су од реда рачунали да ће упорношћу, у игри чекања, прије или касније, добити оно што су хтјели. Ипак, начин на који се неко враћа из раскола сигурно није у томе да се пут раскола поистовјети са путем Цркве. Када смо већ код раскола, јереси и политике – управо је дефиниција етнофилетизма коју су Цариград и источне патријаршије понудиле крајем 19. в. садржала по први пут покушај да се национализам, тачније, искључивост, шовинизам, опишу као јерес као застрањење које уништава не само „поредак“ него и етос Цркве. Иако су све изјаве о опасности од етнофилетизма биле оправдане, а сви ми свјесни њега већ више од вијека, опортуност са којом је у 19. в. осуђиван бугарски (али не и хеленски) етнофилетизам царује и данас, и у суштини онемогућује било какву реалну борбу са њим. Наравно, свако има право да приговори да, ако се држимо принципа националног организовања помјесних Цркава, онда не постоје добри и лоши етнофилетизми и то је у суштини тачно. Али какав год да јесте пут изван етнофилетизма, он сигурно не води у уситњавање постојећих помјесних Цркава. Ако је национални ексклузивизам зло, онда бијег од тог зла сигурно није у додатном подлегању поменутом злу, него у покушају да се бар донекле размисли о мјесту на ком се налазимо. Примјер канонске УПЦ је управо добар примјер. Као што сам већ писао, велики дио клира и највећи број вјерника УПЦ (дакле, канонске Цркве, у вези са РПЦ МП) представљју људи који су и сами Украјинци, штавише, украјинске патриоте (мислим да би се већина Срба изненадила разговором са њима). У ситуацији у којој су морали да бирају између украјинског раскола и „московске“ Цркве они су бирали Цркву. Цариград је погазио можда једину Цркву у којој етнофилетизам није био одлучујући принцип. С тим у вези бих се само осврнуо на један „аргумент из народа“ који су код нас истицали драги ми пријатељи и умни људи, о. Гојко Перовић и о. Вукашин Милићевић. Отприлике, он гласи: чим су милиони Македонаца или Украјинаца у расколу, Црква мора наћи начина да их из раскола врати. Познајући њих двојицу лично, знам да није у питању лажна него истинска човјекољубивост (о. Гојко има и ону топлу сцену о Македонцима под Острогом). Свакако да међу људима који се налазе у расколу, јерархијом и вјерницима, има дивних људи (лично познајем неколико сјајних свештеника МПЦ). Међутим, онолико колико је немогуће генерализовати „народ“ код нас, немогуће је и у Скопљу или Трнопољу. Оно што, ипак, не смијемо губити из вида јесте да је огромна већина Македонаца и Украјинаца у расколу не зато што их је завела „зла јерархија“, него зато што су и они и јерархија таоци историјских наратива који су им већ саставни дио идентитета: наратива о српским злочинима 1912. по Македонији (1918. на Цетињу), руског вјековног злостављања Украјине итд. Ignorantia nocet. А овдје незнање није само непознавање основа црквене вјере и етоса, него и незнање реалне историје унутар које односи међу народима нису само црно-бијели, а поготово не они којима вас бомбардују чувари и пројектанти историјских наратива. Отуда, можда је поменути народ помућеног ума када је у питању историјска и идентитетска самосвијест, али то не значи да ће му се подилажењем помоћи. Неће. Можда помјесне Цркве нису у стању да промијене ове процесе. Али им бар не морају давати легитимитет. Логици самој противрјечно је и позивање на право Цариграда да прима молбе, захтијеве јерарха и клирика других аутокефалних Цркава. Сад можемо да оставимо по страни иначе врло битно питање, откуда сад Цариград може да прихвата било који захтијев и молбу било ког клирика било које аутокефалне цркве (што неодољиво подсјећа на „Петрову службу“ првог Рима). Опет: од када су то припадници расколничних скупина – аутокефалне Цркве? Ако су аутокефалне – зашто им враћати чин и писати томосе? Ако нису… ах, да, у саопштењу пише да јесу. Онда ништа. Занимљиво је још једно питање: оно о враћању чина. Како Митрополит запорошки Лука добро примјећује у свом тумачењу одлуке Фанара, поставља се питање да ли је Денисенко „враћен“ у чин митрополита или „патријарха“ – за шта га је „бирао“ већ расколнички „сабор“, те „нада ли се Фанар да ће Денисенко скинути своју бијелу пану?“ Дакле, да ли је Филарет Денисенко тренутно „патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ или „митрополит кијевски“ (поред живог и здравог Митрополита Онуфрија)? Ако јесте ово прво – онда је томос о аутокефалији потпуно излишан, јер легализована УПЦ КП већ јесте „помјесна Црква“ по мјери Фанара и оних који га у ову авантуру гурају (и то, опет, заједно са УАПЦ – Цариград је одлуком, дакле, легализовао чак двије „украјинске аутокефалне помјесне Цркве“!). Ако, пак, није, било би фино да Цариград обавјести и Денисенка да није паријарх. То што је било којим од тих одлука Митрополиту Онуфрију и цијелој УПЦ рекао да не постоје – није, нажалост, ништа ново. Јутрос, када сам се пробудио и помолио за све предстојатеље помјесних Цркава, међу њиховим именима није било Филарета Денисенка и Макарија Малетича. Искрено, није било још једног имена. Дарко Р. Ђого http://teologija.net/put-iz-raskola/
  6. РАСКОЛ! Страшна реч, са ехом из дубоког средњовековља - ере распри, подела и анатема - одјекује ових дана православним храмовима од Камчатке до Париза. Управо њом описује се оно што ће уследити пошто је васељенски патријарх Вартоломеј стигао само на корак од признавања независности тзв. Украјинске цркве. Древна патријаршија на Босфору решава да неканонску, малобројну и самопроглашену цркву ојача и уздигне на ниво аутокефалности. Све то без дозволе Русије, која је рођена и крштена баш у Кијеву. Није новост да политика често злоупотребљава цркву. Бољег примера за то од украјинског тешко је наћи. Власт ове земље, завађена са Русијом и заведена Америком, хоће и своју патријаршију. Јер верује да једино тако може да постане истинска држава. Није Украјина једина. На свега неколико стотина километара од нас исто би и Македонци, комични Мираш у Црној Гори, али и група усташофила која себе зове "хрватским православцима". Свима недостаје још зрно признања, утемељења и историје да би се комплетирали и стали уз остале државе. Из Москве поручују да ће се последице брзо видети. Није тајна да цариградски поглавар, "први међу једнакима", окупља антируске пропагандисте и да је под очигледним утицајем Запада. Пут поделе је отворен, чак и ако Москва не оснажи Турску православну цркву и утицај Цариграда сведе на ниво симболике. Да се пита патријарх Вартоломеј, вероватно би и Косову обезбедио цркву и патријарха, макар то био и Беџет Пацоли. Зашто да не, када би лажна косовска држава тако постала признатија, старија и самосвојнија. Срећом по нас, а несрећом по новоукрајинце, Мираша или побугарене Македонце православље памти дуже и боље од сваке и свачије политике. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:749162-Komentar-Put-podele-crkve
  7. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Како је дошло до првог сусрета са Професором, којим је то путем он полако али сигурно и стпрљиво ходио, како је утицао на нашег саговорника да се посвети психологији? Шта је значило говорити о „стварима о којима се не говори“ у „оним“ временима, нарочито у научним круговима и које се Божије заповести академик Јеротић посебно непоколебиво држао? „Христос је ту да би нас исцелио, односно повратио целину – а то је Професор непогрешиво препознао“ рекао је прота Милош и додао да је почивши академик Јеротић „као прави јатрофилософ стао у ред са др Максимом Жижиленком, проф. Иваном Андрејевим, св. Луком Војнојасењецким и другим светионицима на путу нашем кроз време ка вечности“. Извор: Радио Слово љубве
  8. Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчанико-средњезападноамеричке СПЦ, професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу, у емисији посвећеној почившем академику Владети Јеротићу, осветљава духовни лик овог великог човека. Звучни запис емисије Како је дошло до првог сусрета са Професором, којим је то путем он полако али сигурно и стпрљиво ходио, како је утицао на нашег саговорника да се посвети психологији? Шта је значило говорити о „стварима о којима се не говори“ у „оним“ временима, нарочито у научним круговима и које се Божије заповести академик Јеротић посебно непоколебиво држао? „Христос је ту да би нас исцелио, односно повратио целину – а то је Професор непогрешиво препознао“ рекао је прота Милош и додао да је почивши академик Јеротић „као прави јатрофилософ стао у ред са др Максимом Жижиленком, проф. Иваном Андрејевим, св. Луком Војнојасењецким и другим светионицима на путу нашем кроз време ка вечности“. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  9. Поводом прославе стогодишњице „Дана српске заставе на Белој кући“ 25. јула 2018. године конгресмен Тед Поу, сапредседавајући Српског конгресног кокуса, позвао је Његово Преосвештенство Епископа источноамеричког г. Иринеја, архијерејског покровитеља прославе величанственог догађаја од пре једног века, да као гостујући капелан прочита молитву на отварању Представничког дома Конгреса Сједињених Америчких Држава у у Вашингтону. Молитва коју је епископ Иринеј прочитао овим поводом гласи: „Свемогући Господе Боже, Боже Правде, узносимо Ти нашу искрену благодарност и свесрдну молитву за све оне и са свима онима који су себе великодушно уложили у руковођење Сједињеним Америчким Државама. Учини да чланови Представничког дома, које је изабрао за народ, ваљано заступају различите интересе наших грађана и оних који су из земног шара дошли да овде бораве, раде и уче. Упућуј оне који се саветују и доносе законе у име свих нас заједно да то чине у духу јединства, поверења и разумевања. Нека њихова срца буду свагда отворена на гласан усклик оних који се истински залажу за неодвојиво право на слободу и правду за све. Нека буду просветљени Твојом вољом и подстрекивани на алтруистичко служење нашој држави и њеном народу. Благослови и све нас очувај, Господе. За све ово молимо се у Исусу Христу Светим Твојим Духом. Амин.“ Пре сто година, 28. јула 1918. године, амерички председник Вудро Вилсон позвао је амерички народ да се моли за Србију и српски народ. Његов апел је прочитан у црквама широм земље и објављен у практично свим већим новинама. Црквена звона широм Америке звонила су у 12 часова у подне у почаст српских жртава. Српска застава се завијорила на Белој Кући и на јавним зградама у америчком главном граду. Стотину година касније, а сматра се да је то први пут у историји Сједињених Америчких Држава, српски Епископ се, уважавајући ондашњи председнички апел, помолио Господу за чланове Конгреса и благостање свих. Извор: Српска Православна Црква
  10. Седница Светог и Свештеног Синода је одржана у манастиру Свете Тројице у Халки, у Саборној цркви Анкирске Митрополије, под председавањем Његове Светости  Патријарха васељенског г. Вартоломеја. Од три кандидата, једногласно је изабран Његово Високопреосвештенство Митрополит швајцарски Јеремија. Епископ лампсакијски Макарије изабран је за новог Митрополита Анеона, а архимандрит Максим (Потос) за Митрополита Швајцарске и он ће заменити митрополита Јеремију.   Извор: Српска Православна Црква
  11. Свети Синод Васељенске Патријаршије изабрао је недавно три нова митрополита, међу којима и Митрополита Анкире - и то први пут од 1922. године. Митрополија анкирска била је митрополитска столица Галатије Приме. Преживела је турско селџучко освајање крајем 11. века, а остала је активна до краја Отоманског царства и размене становништва између Грчке и Турске 1923. године. Последњи епископ Анкире био је митрополит Константин (1922-1934), који је столовао у Цариграду после размене становништва. Седница Светог и Свештеног Синода је одржана у манастиру Свете Тројице у Халки, у Саборној цркви Анкирске Митрополије, под председавањем Његове Светости Патријарха васељенског г. Вартоломеја. Од три кандидата, једногласно је изабран Његово Високопреосвештенство Митрополит швајцарски Јеремија. Епископ лампсакијски Макарије изабран је за новог Митрополита Анеона, а архимандрит Максим (Потос) за Митрополита Швајцарске и он ће заменити митрополита Јеремију. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Свечаним литургијским сабрањем у крипти храма Светог Саве у Београду, којим је началствовао протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић, прослављен је празник Рођења Светог Јована - Ивандан. Доносимо видео прилоге Телевизије Храм. View full Странице
  13. Светом Литургијом на платоу испред Горњег острошког манастира началствовао је јеромонах Арсеније, игуман манастира Косијерево код Никшића, а саслуживали су му бројни свештеници који су из разних крајева дошли са вјерним народом на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу.   Сабрани који посте Петровдански пост, који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива мошти Острошког Чудотворца.   Света Литургија одслужена је и у Доњем Острогу, у цркви Свете Тројице. Уз молитвено учешће великог броја монаштва и вјерног народа, началствовао је протојереј-ставрофор Милан Пајкановић из Бањалуке, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије и јерођакон Зосима.   После читања зачала из Светог Јеванђеља о Христовом сусрету са двојицом бјесомучника, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је између осталог казао да се у тој причи види велика божанска сила, јер је једино Богу могуће да има власт над свима.   – Видјели смо и из других јеванђељских примјера Његову силу над небеским и земаљским силама. Утишава море, смирује вјетар, васкрсава мртве, лијечи болесне, просвјетљује очи слијепима и чини сва чудеса која су само Богу могућа. Једно од тих дивних чуда и божанских својстава и нама чврстих доказа да је Господ Исус Христос заиста Бог и човјек, јесте и ово што га ови зли духови овако понизно моле куда да пођу – казао је о. Сергије.   Он је додао да њихова молитва није била свезана са смирењем, са скрушеношћу и покајањем које је бескрајно потребно да нас одвоји од демонске саможивости, самозадовољства и злобе као најцрњег печата нечастивог.   – Гледајући сву страхоту око себе, пригрлимо покајање и као што каже апостол Павле, срцем се вјерује за праведност, а устима исповиједа на спасење. Пригрлимо покајање као најљепши и најсигурнији пут спасења. Радујмо се са онима који се радују и плачимо са онима који плачу и тако постанимо Хришћани који ће свједочити и у овом вијеку гдје није лако свједочити спасоносну вјеру коју смо добили од самог Господа и Спаситеља Исуса Христа – казао је о. Сергије.   Сабрани који су се припремали присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници.   Извор: Манастир Острог
  14. У пету недјељу по Духовима, 1. Јула 2018. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Леонтија, Ипатија и Теодула, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом Литургијом на платоу испред Горњег острошког манастира началствовао је јеромонах Арсеније, игуман манастира Косијерево код Никшића, а саслуживали су му бројни свештеници који су из разних крајева дошли са вјерним народом на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Сабрани који посте Петровдански пост, који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива мошти Острошког Чудотворца. Света Литургија одслужена је и у Доњем Острогу, у цркви Свете Тројице. Уз молитвено учешће великог броја монаштва и вјерног народа, началствовао је протојереј-ставрофор Милан Пајкановић из Бањалуке, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије и јерођакон Зосима. После читања зачала из Светог Јеванђеља о Христовом сусрету са двојицом бјесомучника, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је између осталог казао да се у тој причи види велика божанска сила, јер је једино Богу могуће да има власт над свима. – Видјели смо и из других јеванђељских примјера Његову силу над небеским и земаљским силама. Утишава море, смирује вјетар, васкрсава мртве, лијечи болесне, просвјетљује очи слијепима и чини сва чудеса која су само Богу могућа. Једно од тих дивних чуда и божанских својстава и нама чврстих доказа да је Господ Исус Христос заиста Бог и човјек, јесте и ово што га ови зли духови овако понизно моле куда да пођу – казао је о. Сергије. Он је додао да њихова молитва није била свезана са смирењем, са скрушеношћу и покајањем које је бескрајно потребно да нас одвоји од демонске саможивости, самозадовољства и злобе као најцрњег печата нечастивог. – Гледајући сву страхоту око себе, пригрлимо покајање и као што каже апостол Павле, срцем се вјерује за праведност, а устима исповиједа на спасење. Пригрлимо покајање као најљепши и најсигурнији пут спасења. Радујмо се са онима који се радују и плачимо са онима који плачу и тако постанимо Хришћани који ће свједочити и у овом вијеку гдје није лако свједочити спасоносну вјеру коју смо добили од самог Господа и Спаситеља Исуса Христа – казао је о. Сергије. Сабрани који су се припремали присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице
  15. Послије читања Јеванђеља присутнима се пригодним словом обратио отац Предраг који је рекао да је ово празник Господњи, али и празник славе палог човјека чија се природа на данашњи дан вазњела на Небо. -Наша природа која је пала упрљана Адамовим и Евиним гријехом на данашњи дан се вазнела на небо. Зато је овај дан радостан и зато је ово празник над празницима који показује да је Небо и Царство небеско, наша вјечна отаџбина ка којој треба да стремимо, рекао је отац Предраг. Наглашавајући да је овај дан славе Божије, дан овог Храма који је доживио велико страдање, протојереј Предраг је истакао да не смијемо заборавити у каквом је стању он био и колико је распјеће претрпјео у периоду послије Другог свјетског рата. – То најбоље свједочи чињеница да је 1954. свештеник Јован Кажић тражио од власти да се ова Црква очисти или сруши. Знају старији колико је осамдесетих година, отац Драган Митровић, старјешина Храма, прво као лаик а касније као свештеник, уложио труда да овај Храм Спаса заблиста првобитним сјајем и љепотом. И Епископа Кирила који је учио математику, Господ је послао у овај мали храм да у њему сагледава славу Божију, као и све нас који смо се управо овдје учили првим словима побожности, казао је отац Предраг и пожелио новоизабраном Епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком да јеванђељска мрежа коју је забацио у Аргенитини, Бразили и другим земљама, буде пуна и да из његове љубави и смирења никну храмови као што су и из ове мале заједнице чија је он прва ласта духовног буђења послије 50 година хладног комунизма. Након Причешћа, литије око цркве, Његово преосвештенство г. Кирило освештао је и пререзао славски колач и у празничном пастирском слову подсјетио да се само у нашем народу за Вазнесење Господње користи назив Спасовдан који најбоље описује суштину овог празника. -Сви Господњи празници су важни, али овај називамо Спасовдан јер у овај дан је наш Господ Исус Христос починуо од својих дјела, сјео Богу са десне стране и завршио свој домострој спасења. Зато нам овај празник показује пут и циљ нашега живота на земљи, како то у својој омилији на овај празник закључује владика Николај и Петар Други Његош, Ловћенски тајновидац који каже да је сво биће изашло из њедара Оца нашега и то му је назначење. Наш крајњи циљ је да се вратима у њедра свог Оца небескога. Није наш пут у бесконачности и непознатом крају него је наш пут кружни. Tо је ход Аријереја Христа који је од Оца изашао-дошао у овај свијет и поново се вратио Оцу, нагласио је Епископ Кирило. Преосвећени владика је казао да управо на овај дан треба да се сјетимо великога богослова Максима Исповједника који у својој Мистагогији читаву васељену посматра као храм. -Научници се труде да испитају свемир а он није ништа друго до завјеса која нас заклања од Небескога престола, одјећа Божија коју ће он промијенити-преодјенути, како каже Давид тајновидац, оног дана када буде сматрао да је овом свијету крај. Први ход је урадио велики Архијереј Христос и као што видите у Светој литургији, Архијереј не излази на други ход већ шаље своје свештенике, апостоле. Тако и Христос на други ход не излази из Небеског олтара него шаље своје апостоле, равноапостоле, оце, епископе и друге свештенике који треба да Му принесу принос од свих народа. Христос ће доћи на том другом ходу, доласку и то ће бити још једна понуда свим људима да приме Бога у себе. То ће бити причешће, јер како каже у Јеванђељу „У тој Крви и Тијелу Господњој је суд“ јер неће Господ судити свијету него ћемо сви сами себе одредити према Богу. Онај ко буде препознао Христа као свог Бога, ко прими Бога у себе, он ће ући у Небеско царство, у њедра Бога Оца, истакао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Он је казао да је пуноћа закона, пророка, научног знања сва садржана у Литургији. -Наука је пукушавала током 19, 20. вијека да се наметне као већи критериј истине од Цркве и Бога, али ту се спотакла о камен Христа Бога. Сав закон природе и изнад њега Божији закон садржан је у Светој литургији и ништа наука не може смислити мимо оног што Црква већ зна и то треба да знамо да нас не би поколебао никакав вјетар наука и идеологија, казао је Епископ Кирило. Владика који је иначе и сам из научног миљеа, запитао се како је могло да се догоди да се вјековни православни хришћански народ почетком 20. вијека спотакне на примитивне и површне идеје савремених наука и идеологија и поручио да се то више не смије дозволити. -Треба да смо свјесни да дјелимично знамо и пророкујемо, да је наш ум ограничен и да је Бог изнад свега тога. Он нас сабира у Својој цркви, уводи у Спасење кроз Свој величанствени архијерејски ход, закључио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Након тога по старом обичају, домаћини овогодишње славе Владимир Чађеновић и Балша Срдановић предали су дио славског колача домаћину славе за наредну годину Николи Вучковићу. Заједничарење је настављено око славске трпезе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора
  16. Црква Вазнесења Господњег у Подгорици данас је литургијски прославила своју храмовну славу. Светом литургијом началствовао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића, старјешине Саборног храма Христовог Васкрсења, протојереја – ставрофора Далибора Милаковића, протојерејâ Мирчете Шљиванчанина, Предрага Шћепановића, Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Послије читања Јеванђеља присутнима се пригодним словом обратио отац Предраг који је рекао да је ово празник Господњи, али и празник славе палог човјека чија се природа на данашњи дан вазњела на Небо. -Наша природа која је пала упрљана Адамовим и Евиним гријехом на данашњи дан се вазнела на небо. Зато је овај дан радостан и зато је ово празник над празницима који показује да је Небо и Царство небеско, наша вјечна отаџбина ка којој треба да стремимо, рекао је отац Предраг. Наглашавајући да је овај дан славе Божије, дан овог Храма који је доживио велико страдање, протојереј Предраг је истакао да не смијемо заборавити у каквом је стању он био и колико је распјеће претрпјео у периоду послије Другог свјетског рата. – То најбоље свједочи чињеница да је 1954. свештеник Јован Кажић тражио од власти да се ова Црква очисти или сруши. Знају старији колико је осамдесетих година, отац Драган Митровић, старјешина Храма, прво као лаик а касније као свештеник, уложио труда да овај Храм Спаса заблиста првобитним сјајем и љепотом. И Епископа Кирила који је учио математику, Господ је послао у овај мали храм да у њему сагледава славу Божију, као и све нас који смо се управо овдје учили првим словима побожности, казао је отац Предраг и пожелио новоизабраном Епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком да јеванђељска мрежа коју је забацио у Аргенитини, Бразили и другим земљама, буде пуна и да из његове љубави и смирења никну храмови као што су и из ове мале заједнице чија је он прва ласта духовног буђења послије 50 година хладног комунизма. Након Причешћа, литије око цркве, Његово преосвештенство г. Кирило освештао је и пререзао славски колач и у празничном пастирском слову подсјетио да се само у нашем народу за Вазнесење Господње користи назив Спасовдан који најбоље описује суштину овог празника. -Сви Господњи празници су важни, али овај називамо Спасовдан јер у овај дан је наш Господ Исус Христос починуо од својих дјела, сјео Богу са десне стране и завршио свој домострој спасења. Зато нам овај празник показује пут и циљ нашега живота на земљи, како то у својој омилији на овај празник закључује владика Николај и Петар Други Његош, Ловћенски тајновидац који каже да је сво биће изашло из њедара Оца нашега и то му је назначење. Наш крајњи циљ је да се вратима у њедра свог Оца небескога. Није наш пут у бесконачности и непознатом крају него је наш пут кружни. Tо је ход Аријереја Христа који је од Оца изашао-дошао у овај свијет и поново се вратио Оцу, нагласио је Епископ Кирило. Преосвећени владика је казао да управо на овај дан треба да се сјетимо великога богослова Максима Исповједника који у својој Мистагогији читаву васељену посматра као храм. -Научници се труде да испитају свемир а он није ништа друго до завјеса која нас заклања од Небескога престола, одјећа Божија коју ће он промијенити-преодјенути, како каже Давид тајновидац, оног дана када буде сматрао да је овом свијету крај. Први ход је урадио велики Архијереј Христос и као што видите у Светој литургији, Архијереј не излази на други ход већ шаље своје свештенике, апостоле. Тако и Христос на други ход не излази из Небеског олтара него шаље своје апостоле, равноапостоле, оце, епископе и друге свештенике који треба да Му принесу принос од свих народа. Христос ће доћи на том другом ходу, доласку и то ће бити још једна понуда свим људима да приме Бога у себе. То ће бити причешће, јер како каже у Јеванђељу „У тој Крви и Тијелу Господњој је суд“ јер неће Господ судити свијету него ћемо сви сами себе одредити према Богу. Онај ко буде препознао Христа као свог Бога, ко прими Бога у себе, он ће ући у Небеско царство, у њедра Бога Оца, истакао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Он је казао да је пуноћа закона, пророка, научног знања сва садржана у Литургији. -Наука је пукушавала током 19, 20. вијека да се наметне као већи критериј истине од Цркве и Бога, али ту се спотакла о камен Христа Бога. Сав закон природе и изнад њега Божији закон садржан је у Светој литургији и ништа наука не може смислити мимо оног што Црква већ зна и то треба да знамо да нас не би поколебао никакав вјетар наука и идеологија, казао је Епископ Кирило. Владика који је иначе и сам из научног миљеа, запитао се како је могло да се догоди да се вјековни православни хришћански народ почетком 20. вијека спотакне на примитивне и површне идеје савремених наука и идеологија и поручио да се то више не смије дозволити. -Треба да смо свјесни да дјелимично знамо и пророкујемо, да је наш ум ограничен и да је Бог изнад свега тога. Он нас сабира у Својој цркви, уводи у Спасење кроз Свој величанствени архијерејски ход, закључио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Након тога по старом обичају, домаћини овогодишње славе Владимир Чађеновић и Балша Срдановић предали су дио славског колача домаћину славе за наредну годину Николи Вучковићу. Заједничарење је настављено око славске трпезе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора View full Странице
  17. - Ако тражимо пут ка помирењу, онда је тај пут, пут Дијане Будисављевић, а не пут Блајбурга и усташког викара Алојзија Степинца – изјавио је министар одбране Александар Вулин отварајући изложбу „Дијанина деца“ вечерас у Дому Војске Србије. Министар Вулин је, такође, додао да ћемо бити рањени вечерас, рањени мржњом и рањени злом, јер је тешко разумети људе који за свеца хоће да прогласе викара усташке војске Алојзија Степинца, а не Дијану Будисављевић, жену која је од усташког ножа спасила 7.500 дечака и девојчица. - Тешко је разумети да се богу препоручује душа викара усташке војске, а да за Дијану Будисављевић нико није затражио ореол. О Дијани Будисављевић се 70 година ћутало, да би викари усташке војске могли да траже своје место на небу. Да се о њој говорило, викари усташке војске не би смели да говоре и не би се тражило њихово парче светости – нагласио је министар Вулин. Према његовим речима, нема Србина и нема човека који испред њене слике не би стао захвално, спустио главу, запалио свећу, пун осећања да постоје и људи већи од зла. - Вечерас говоримо у име Дијанине деце, у име 7.500 дечака и девојчица, који су се поново родили и због којих се неко родио. Вечерас говорим о онима који су захваљујући Дијани некога родили, вечерас говоримо о 20.000 убијених дечака и девојчица, вечерас за закланих 20.000 дечака и девојчица тражимо место на небу, вечерас покушавамо да одужимо дуг према Дијани Будисављевић, вечерас тражимо небо за њу – поручио је министар Вулин. Обраћајући се окупљенима, министар Вулин је посебно захвалио на присуству преживелим логорашима међу којима су и нека од „Дијанине деце“, истичући да су они „живи споменици, споменици народа који је одлучио да не умре упркос мржњи“. - Прошло је само 73 године од завршетка Другог светског рата, тог најстрашнијег моралног посрнућа у људској цивилизацији, а почели смо да заборављамо зло које је створило Аушвиц и Матхаузен и Јадовно и Јасеновац. Само 73 године касније, како је време пролазило и како је сећање на страшни ужас почело да бледи, почело је и да се заборавља шта се у Јасеновцу збило, па су тако број жртава почели да самњују, преписују, потцењују, исмевају, али некако, број убијене деце је код свих и на свим странама увек био исти. Неком чудном промисли, 20 хиљада убијених дечака и девојчица, свуда се помињало на исти начин, 20 хиљада тек рођених душа, које нису стигле да одрасту, 20 хиљада дечака и девојчица убијених ножем, жицом, изгладњивањем, метком, ватром, силом, мржњом. Двадест хиљада дечака и девојчица, читав један мали град у коме је сваки становник дете, дете које није стигло да порасте, убијено са задовољством, убијено уз благослов, 20 хиљада дечака и девојчица било је у јасеновачком злу – нагласио је министар Вулин. Према његовим речима, вечерас се говорио о јасеновачкој деци, козарачкој деци, вечерас ће сви бити рањени невероватном снагом зла и постиђени невероватном добротом једне жене о којој знамо тако мало. - Вечерас ћемо да се загледамо, још једном, у дубоке, предубоке, прерано остареле очи козарачке деце, деце која су видела како им у страшним мукама умиру очеви, мајке, браћа и сестре. Још једном да се загледамо у предубоке и прерано остареле очи козарачке и јасеновачке деце, деце коју ће заувек, до последњег дана на земљи, до последњег удаха на земљи, препознавати по ужасу у очима, ужасу који никад не нестаје, а и како би могао да нестане. И немој те се плашити, и немој те се чудити када на фотографијама давно убијене деце будете препознали боју очију, осмех, црте лица ваше деце, наше деце, јер сва побијена јасеновачка деца су наша деца и сва се понављају у деци народа осуђеног на истребљење, али народа који је одбио да умре. Не плашите се кад им препознате осмех и очи, јасеновачка деца су наша деца, баш сва наша деца – нагласио је министар Вулин. Аутор изложбе Слађана Зарић, која је и аутор истоименог документарног филма чији је инсерт вечерас приказан окупљенима, говорила је о значају изложбе и целокупног пројекта. - Заједно са Министарством одбране и РТС-ом одлучила сам да направимо један пројекат, а да то не буде само документарни филм, већ да то буде и изложба, јер смо хтели да Дијану Будисављевић приближимо свакој кући, свакој ђачкој клупи, о Дијани све више причамо. Прича о Дијани Будисављевић је уједно прича о људима који су најтежим временима успели да буду људи, који су били оно што је некада најтеже – бити човек – нагласила је Слађана Зарић, додајући да је овим пројектом хтела да персонализује причу о страдалима у Јасеновцу и њиховим судбинама, а да се више не говори само о броју. Изложба, чија је ауторка Слађана Зарић и аутор архитектуре Иван Мангов, посвећена је највећој акцији спасавања деце из концентрационих логора током Другог светског рата. Захваљујући Дијани Будисављевић, од сигурне смрти спасено је више од 7.500 српских дечака и девојчица из концентрационог логора Јасеновац у Независној Држави Хрватској. Отварању изложбе присуствовали су и представници Народне скупштине, министри у Влади Србије, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, представници дипломатског кора, Срспке православне цркве, јеврејских и ромских удружења, Министарства одбране и Војске Србије, као и бројни грађани. ФОТОГАЛЕРИЈА ВИДЕОГАЛЕРИЈА 16.05.2018 mp4 (352,44 MB) Обраћање министра Вулина 15.05.2018 mp4 (279,95 MB) Покривалица 16.05.2018 mp4 (217,44 MB) Обраћање Слађане Зарић 15.05.2018 mp4 (201,01 MB) Покривалица изложба http://www.mod.gov.rs/cir/12575/ministar-vulin-put-ka-pomirenju-je-put-dijane-budisavljevic-a-ne-blajburga-i-stepinca-12575
  18. Жичанин

    ПРВИ ПУТ ОД 1945.

    Први пут од 1945! Српска војска у званичној посети Равној Гори одаје пошту и салутира испред споменика армијског ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.
  19. Два експеримента: - један на факултету у Финској https://www.nature.com/articles/s41586-018-0038-x - а други у Аустрији и Холандији https://www.nature.com/articles/s41586-018-0036-z у којем је учествовао и наш човек, су по први пут показала квантну преплетеност на макро објектима тј. на објектима сачињеним од милијарди атома. До сада је тај феномен био експериментално ограничен на квантне објекте као што су фотони, електрони и атоми. Ова два експеримента отварају огромне могућности за нове експерименте, сазнања и практичне примене. NEWS AND VIEWS 25 APRIL 2018 Entangled vibrations in mechanical oscillators Two experiments have demonstrated entanglement — non-classical correlations — between remote mechanical systems comprising billions of atoms. The results could advance our understanding of quantum physics. Andrew Armour In the quantum world, the properties of particles can be correlated in an extremely strange way. Measurements on one particle can influence the properties of another, even if the two particles are far apart. Such behaviour is known as entanglement and was initially so paradoxical that many people, including Albert Einstein1, thought that the underlying theory must be incomplete. However, experiments have verified the counter-intuitive properties of entanglement2, and physicists have got used to the idea, recognizing that it could be exploited to develop innovative forms of technology. In two papers in Nature, Riedinger et al.3 and Ockeloen–Korppi et al.4 take the exploration of entanglement in a new direction. They entangle the vibrations of a pair of remote mechanical oscillators, each of which contains billions of atoms. Read the paper: Remote quantum entanglement between two micromechanical oscillators Mechanical oscillators, such as a mass on a spring or the head of a drum, are familiar objects. They respond to being pushed out of equilibrium by vibrating back and forth at a fixed frequency. Because motion can be generated in lots of different ways — using light, electrical currents or even gravity — mechanical oscillators are highly versatile. Consequently, they have many applications, for example in the detection of weak forces5. Uncovering signatures of quantum behaviour, such as entanglement, in mechanical oscillators is exceptionally challenging — largely because it is difficult to prevent these objects from being disturbed by their surroundings. The oscillators usually have low vibrational frequencies and are therefore susceptible to disruption from the thermal jiggling of surrounding atoms. By contrast, the electromagnetic field associated with light has extremely high-frequency oscillations, which means that light is completely insensitive to thermal fluctuations at room temperature. As a result, it is relatively easy to control the properties of light with the exquisite precision required to reveal quantum effects, and the production of entangled light has become almost routine. Read the paper: Stabilized entanglement of massive mechanical oscillators The experiments of Riedinger et al. and Ockeloen–Korppi et al. differed in detail, but shared several key ingredients. To counter the effects of thermal fluctuations, both groups of authors used micrometre-scale mechanical oscillators, which ensured that the vibrational frequencies were not too low, and cooled the oscillators to temperatures of less than 0.1 kelvin. In both experiments, electromagnetic radiation (in the form of light or microwaves) provided the means to generate and detect the entanglement of the oscillators6,7. Riedinger and colleagues used a pair of oscillators in the form of 10-μm-long silicon beams — rods that were clamped at both ends and suspended in the middle (Fig. 1a). Each beam contained small holes designed to trap light, that coupled to rapid oscillations (with frequencies of about 5 gigahertz) in the beam’s width. The authors shone weak pulses of light on the beams, and monitored the light that was scattered, using a sophisticated scheme that did not reveal which beam the light came from. The detection of such light meant that energy had been transferred from a pulse to the vibrations of a beam, but because there was no information about which oscillator was involved, the vibrations of the two beams were entangled. Figure 1 | Entanglement of two types of mechanical oscillator. Riedinger et al.3 and Ockeloen–Korppi et al.4 report entanglement (non-classical correlations) between the vibrations of two remote micrometre-scale mechanical oscillators. a, Riedinger and colleagues used oscillators in the form of silicon beams. Each beam contained small holes designed to trap light, that coupled to rapid oscillations in the beam’s width. The authors achieved entanglement by shining pulses of light on the beams and detecting the light that was scattered. b, By contrast, Ockeloen–Korppi and colleagues used metal drumheads that vibrated up and down above fixed metal plates. The drumheads and the plates were connected by an electrical circuit. The authors injected microwaves into the circuit; these bounced back and forth between the oscillators, coupling the drumheads and giving rise to entanglement. The trick of using light to generate entanglement in this way8 works only if the light scatters from objects that are almost perfect copies of each other. This is difficult to achieve using small mechanical beams, because such objects are produced by a destructive process in which they are essentially sculpted out of a monolithic slab of material. Riedinger et al. therefore produced chips containing hundreds of beams from which they selected the best-matched pair. Ockeloen–Korppi et al. used a pair of metal drumheads that vibrated up and down above fixed metal plates (Fig. 1b). The drumheads had diameters of about 15 μm and low vibrational frequencies (about 10 MHz). The authors connected the drumheads by an electrical circuit in which microwaves could bounce back and forth. The microwaves influenced the motion of the drumheads, but were also affected by this motion, coupling the oscillators in the same way that a spring can link two pendulums. This allowed an entangled state to form, and to persist indefinitely, despite the low vibrational frequencies of the drumheads9. Taken together, these two experiments provide an elegant illustration of the power and versatility of electromagnetic radiation as a tool for exploring quantum features of mechanical motion. Each experiment has its advantages. Riedinger and colleagues’ beams interface directly with light and are not connected by wires, which means that these devices could be readily integrated into future optical communication networks designed to exploit the effects of entanglement. Ockeloen–Korppi and colleagues’ results are particularly striking, given the low vibrational frequencies that they used; and their approach avoids the need for mass fabrication, because the oscillators need not be almost identical. It was only in 2009 that entanglement was first reported between mechanical oscillators consisting of just two atomic ions10. Since then, experiments have demonstrated entangled vibrations in the lattices of crystals11, at frequencies much higher than even those of Riedinger and colleagues’ beams. In terms of the number of atoms involved, the oscillators used by Riedinger et al. and Ockeloen–Korppi et al. are both a big step up from atomic ions, but they are still much smaller than the macroscopic objects encountered in everyday life. It will be fascinating to see how much further up in scale experiments are able to go in the next decade. Such progress could lead to exciting insights — for example, larger mechanical oscillators in entangled states might provide answers to outstanding questions about how gravity relates to quantum physics12. Извор: https://www.nature.com/articles/d41586-018-04827-5
  20. Дану високих званица Мултинационалне вежбе подржане рачунарским симулацијама "Викинг 18", данас су у касарни "Бањица 2" у Београду присуствовали министар одбране Александар Вулин, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са члановима проширеног колегијума, шеф Мисије ОЕБС у Србији амбасадор Андрео Орици и други гости. Реч је о највећој командно-штабној и дистрибуираној вежби, у којој учествује 61 земља, а организована је под покровитељством Kраљевине Шведске, где је и главно командно место, и изводи се на још шест издвојених командних места: у Србији, Бугарској, Ирској, Финској и, први пут ове године, у Бразилу. Србија је други пут домаћин вежбе на којој ове године учествују и представници 85 организација и више од 3.000 учесника, а код нас се увежбава 108 припадника Министарства одбране и Војске Србије, 40 припадника страних оружаних снага и 57 припадника полиције, владиних и невладиних организација. Министар одбране Александар Вулин подсетио је да је "Викинг 18" највећа вежба на свету, с више хиљада учесника, а у нашој земљи се изводи други пут. – Војска Србије може са задовољством да констатује да је ниво обучености наших војника и официра, као и ниво спремности наше војске да одговори на сваки задатак и свако постављено питање, на највишем могућем нивоу. Сви наши гости, а овде су представници оружаних снага Сједињених Америчких Држава, Шведске, Казахстана, Јерменије, Молдавије, Босне и Херцеговине и Македоније, могу да потврде да је сарадња са нашом војском веома корисна, и да представници других оружаних снага имају шта да науче од нас, посебно што имамо значајна искуства кад је у питању управљање кризама и деловање током хуманитарних катастрофа. То смо доказали још од избегличких криза током деведесетих година, као и у раду са мигрантима током мигрантске кризе на нашем просторима, када смо све обавили на најхуманији и најефикаснији начин – истакао је министар Вулин. Он је додао да то можемо и сада да покажемо, а да је од великог интереса и значаја за нас "да припремимо наше момке и девојке за учешће у мировним мисијама широм света". – Војска Србије у овом тренутку учествује у девет међународних мировних мисија, пет под управом Уједињених нација и четири под управом Европске уније. Такође, ово је још један доказ зашто је добра политика војне неутралности наше државе, јер, као што видите, можемо да вежбамо са свима и да учимо од свих, али исто тако и да преносимо наше знање сваком ко жели од нас да учи – рекао је министар одбране. Пуковник Бошко Зорић, официр за планирање вежбе "Викинг 18", истакао је да је реч о веома важној активности која значајно доприноси унапређењу стања обучености припадника Војске Србије. – Тиме смо остварили и свој први постављени циљ на овој вежби, а то је да унапредимо способност својих официра за учешће у штабовима и мултинационалним командама. На другом месту, циљ је да се обучимо, заједно с нашим колегама из Министарства унутрашњих послова, али и из владиних и невладиних организација, с којима бисмо заједно деловали у зони операције, и на трећем месту, наш циљ је да унапредимо, заједничким радом и обуком, међусобно поверење између наших оружаних снага, а самим тим и између наших држава. Пуковник Зорић је истакао да су српски млади официри и подофицири, знањем и способношћу додатно унапредили симулациони софтвер. - Данас Војска Србије изводи вежбе које чак и много развијеније оружане снаге него што смо ми не изводе. Веома сам задовољан понашањем свих припадника, приметио сам изузетно знање, стручност и професионализам, и надасве, пријатељски однос између припадника оружаних снага партнерских земаља на вежби – рекао је официр за планирање вежбе "Викинг 18". Председник Црвеног крста Србије Драган Радовановић је истакао да је та организација, као део цивилног сектора, помоћни орган државе и, као такав, има блиску сарадњу са Министарством одбране и Војском Србије на различитим програмима и учествује на великом броју вежби. – На оваквим вежбама основни задатак Црвеног крста је заштита цивила у оружаним сукобима, успостављање породичних веза, служба тражења и, нарочито, нагласак је на заштити деце. Високи гости обишли су организацију вежбе "Викинг 18" и размештај елемената на тој активности. Руководиоци појединих сегмената обавестили су их о раду Центра за управљање вежбом и његовим задацима, а гостима је приказан и монитор са такозваном "заједничком оперативном сликом", коју види само кључно руководство вежбе, на ком је приказан размештај свих јединица у одређеном тренутку, као и размештај непријатељских снага, цивилних организација, интерно расељених лица и центара у зони операција. Гостима су представљене и активности цивилних организација у зони операција, њихови тренутни задаци и ангажовања и координација активности са војном компонентом у зони операција. Вежба "Викинг 18" траје од 16. до 26. априла.
  21. Драгана Милошевић

    Крст - пут ка Васкрсењу

    У среду четврте седмице Великог поста 14. марта 2017. године, у просторијама СКД Просвјета у Загребу, др Драган Каран, доцент на катедри за Пастирско богословље са психологијом на Православном Богословском факултету у Београду, одражао је, у оквиру циклуса Великопосних предавања које организује Црквена општина загребачка, предвање на тему: Крст – пут ка васкрсењу. Предавач је кроз своје излагање говорио о домостроју спасења људскога рода у чијем центру се налази управо Крст Христов у којем професор не види само жртву Христову већ свецело давање Бога људима. У наставу свог излагања професор Каран је говорио о путу ка Васкрсу, о личном преображају кроз задобијање врлина и превазилажењу наших слабости у контексту Црквеног саморазумевања. На самом крају уследила су питања присутних и веома интересантна дискусија. Организатори трибине су најавили следећег предавача, господина др Владана Таталовића, доцента на ПБФ-у у Београду. 14.03.18..mp3 http://mitropolija-zagrebacka.org/clanak-pocetni-30/
  22. Драгана Милошевић

    Крст - пут ка Васкрсењу

    У среду четврте седмице Великог поста 14. марта 2017. године, у просторијама СКД Просвјета у Загребу, др Драган Каран, доцент на катедри за Пастирско богословље са психологијом на Православном Богословском факултету у Београду, одражао је, у оквиру циклуса Великопосних предавања које организује Црквена општина загребачка, предвање на тему: Крст – пут ка васкрсењу. Предавач је кроз своје излагање говорио о домостроју спасења људскога рода у чијем центру се налази управо Крст Христов у којем професор не види само жртву Христову већ свецело давање Бога људима. У наставу свог излагања професор Каран је говорио о путу ка Васкрсу, о личном преображају кроз задобијање врлина и превазилажењу наших слабости у контексту Црквеног саморазумевања. На самом крају уследила су питања присутних и веома интересантна дискусија. Организатори трибине су најавили следећег предавача, господина др Владана Таталовића, доцента на ПБФ-у у Београду. 14.03.18..mp3 http://mitropolija-zagrebacka.org/clanak-pocetni-30/ View full Странице
  23. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у среду четврте седмице Великог Поста Литургију Пређеосвећених Дарова у храму Св. Василија Острошког на Бањици, где је исповедано свештенство Архијерејског намесништва београдског другог, које је појало за певницом. Патријарх је причестио бројни верни народ унапред припремљеним Даровима и у беседи им поручио да у овим данима треба да размишљамо о својој вери и свом животу: „Да ли мислимо о Богу и о добру или смишљамо зло и невоље ближњима својим, а све то што мислимо и чинимо уствари чинимо себи“, додајући „Нека је наздравље причешће, и да примивши Господа у себе будемо свесни да смо са Богом у заједници“. Забележила Ранка Маџаревић. Извор: Радио Слово љубве
  24. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у среду четврте седмице Великог Поста Литургију Пређеосвећених Дарова у храму Св. Василија Острошког на Бањици, где је исповедано свештенство Архијерејског намесништва београдског другог, које је појало за певницом. Патријарх је причестио бројни верни народ унапред припремљеним Даровима и у беседи им поручио да у овим данима треба да размишљамо о својој вери и свом животу: „Да ли мислимо о Богу и о добру или смишљамо зло и невоље ближњима својим, а све то што мислимо и чинимо уствари чинимо себи“, додајући „Нека је наздравље причешће, и да примивши Господа у себе будемо свесни да смо са Богом у заједници“. Забележила Ранка Маџаревић. Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×