Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'путевима'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. „Журнал Московске патријаршије“ наставља разговор о кризи у међуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима Патријарха цариградског Вартоломеја. У априлском броју за 2019. годину упознали смо читаоце с историјском фабулом. У једном од чланака доктор црквене историје, магистар историјских наука свештеник Александар Мазирин објашњава у чему се, по његовом мишљењу, састоје заблуде актуелног поглавара Фанара и зашто канони не дају никаква ексклузивна права цариградским патријарсима. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 5, 2019) (PDF верзија). Стојте и држите се предања... (2 Сол. 2:15) У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендовала је на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија. Први без једнаких? Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес. Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Тврдећи по давнашњем угледу на римске папе да стоји на челу све Православне Цркве, које место цариградски патријарх оставља Христу Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)? Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве патријарх Вартоломеј мисли да може да учини да се није десило оно што се десило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостојеће постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном). Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате 1) и дарујући им „атуокефалност“ патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву која притом не превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава и с категоричним одбијањем да питање изнесе ради решавања на нивоу целог православља. Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi] За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су грчки) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола и цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске). Тако је Јован Зонара (XII век) јасно писао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век) је у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“) апсолутно недвосмислено писао да је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али на над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права. Треба истаћи да се у истом овом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку. Претпоставке и предисторија настале кризе Иако пре годину дана тешко да је ико могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он зрео деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела. Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега. Међутим, без обзира на све то Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање. Без обзира на то, било је и има таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно). Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, кад је Русија постала једина православна држава, чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар у односима с Руском Црквом хотимице или нехотице морао да обуздава своје амбиције. Премда су други православни народи на територији Османског царства истовремено врло добро искусили јарам, не само турски, већ и фанариотски. Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква према којој је држава имала покровитељски однос постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix] Посебне наде у смислу коначне победе над Турцима Грци су тада повезивали с Великом Британијом и да би ојачао савез с њом Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију и сложићемо се практично с било којим учењем.“[x] Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је почело време, с једне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзије по целом свету с покушајем да надомести губитак црквеног удела на својој канонској територији стичући га на другим местима и за рачун других помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве коју су прогањали бољшевици. У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су обновљенци декларисали такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.). Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије архимандрит Јаков (Димопуло) пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, да призна Највишу црквену управу, учествује у суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање до доласка у Москву ‘његове светости’ зграде цариградског патријарха и 10.000 турских лира“.[xi] Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти. Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса) патријарх Григорије VII 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер В. Грабски се распитивао „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године и што је додатно пољску државну благајну коштало приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације. Четрдесетих година ХХ века политичка ситуација се поново битно променила услед Другог светског рата. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година. У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је чак био шокиран таквом отвореношћу и написао је свом Стејт департменту: „Био бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе и да наше будуће односе с њим градимо толико деликатно да избегнемо његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом. Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом с васељенским патријархом који нема једнаких на челу. Након што је по милости Божијој овај покушај пропао Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“ користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да и сам Фанар користи силе непријатељске према Православној Цркви како би је уништио изнутра. Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда? Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да „сви покушаји с било чије стране да потичу, да се Црква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv] Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси. Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију). Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијуће погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана. Извор: Православие.ру
  2. У години када се обележава 800 година самосталности Српске Православне Цркве значај Светог Саве за Србе је немерљив. Ако је Бог наш небески Отац, Свети Сава је наш духовни отац. Он је у бити српског народа. Он нас је родио у вери, поставио нас на прави пут и још увек нас својим молитвама води кроз сва овоземаљска искушења. Свети Сава је, свакако, наша најзначајнија историјска личност и најпоштованији је светац међу Србима. Његов лик и дело су утицали на нас, на нашу културу и традицију. Дух Светосавља који ми осећамо одражава се свуда око нас: у топонимима, обредима, традицији. Значај Светога Саве за Србе се може упоредити са значајем Мојсија код Јевреја, али и хришћана уопште. Чини се да све знамо о Светом Сави. Био је принц који је одбацио овоземаљску славу зарад небеске, први српски архиепископ, законодавац и творац независне цркве, просветитељ и учитељ српскога рода, књижевник, дипломата. Међутим, Свети Сава не само што је утицао на нашу историју, културу и традицију, он је утицао и на нама блиске, братске словенске народе. Од свих улога које је Свети Сава имао за живота најзначајнија је осамостаљивање Српске Православне Цркве 1219. и писања Номоканона тј. Законоправила. Номоканон или Законоправило или Крмчија је зборник правила која регулишу световни и духовни живот средњовековне Србије. Реч „номоканон” је грчког порекла: номос значи грађански закон, а канон је црквено правило. „Крмчија” води порекло од старословенског придева који се и данас користи у савременом руском језику: кормчий што значи кормилар, онај који управља кретањем брода. Крмчија је написана 1219. године, а идеја водиља у овој књизи је склад духовне и световне власти. Српска средњевековна држава је прави пример земље која се владала према јеванђељском закону. О томе сведочи почетак Законоправила: „СЬ Б(О)ГОМЬ ПОЧИНАЈУТЬ СЕ КНИГИ СИЈЕ ГЛ(АГО)ЛЕМИЈЕ ГЬРЬЧЬСКИМЬ ЈЕЗИКОМЬ НОМОКАНОНЬ И СКАЗАЕМИЈЕ НАШИМЬ ЈАЗИКОМЬ ЗАКОНОУПРАВИЛО“, што би у преводу на савремени српски језик значило: „СА БОГОМ ПОЧИЊУ ОВЕ КЊИГЕ КОЈЕ СЕ НА ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ ИЗГОВАРАЈУ НОМОКАНОН, А НА НАШЕМ ЈЕЗИКУ ЗАКОНОПРАВИЛО“. Крмчија је највећа српска књига. Имала је 400 листова исписаних на пергаменту, што је чинило 800 страница, димензије 24×31 цм, садржала је 64 главе, што би данас одговарало члановима закона, и гране, што би данас одговарало тачкама закона. Настала је на основи Методијевог Номоканона из 9. века, написаног око 868. године, који је био базиран на Јустинијановом зборнику. Међутим, својеврсност Номоканона Светога Саве је у слободном одабиру и распореду текстова. Приликом превођења Свети Сава је проширивао текстове својим објашњењима, скраћивао их или изнова састављао. Иако је избор текстова из византијског Номоканона, по распореду грађе до данас није пронађен истоветан византијски зборник! Свака глава која уређује духовни живот ослања се на црквене саборе, Библију и Житија светаца. Највероватније, тајна за овако добар одабир и распоред грађе у Номоканону лежи у чињеници да је Свети Сава око десет година био игуман Студенице где је током боравка и вођења написао Студенички типик – правило о животу монаха, као и Житије Светог Симеона Мироточивог. Мало после писања Крмчије, 1221. године Свети Сава је написао Синодик. Управо су Номоканон и Синодик постали правни и духовни стубови српске средњовековне државе. Оригинал Савиног Законика није сачуван, али постоји око 10 преписа. Најзначајнија је Иловачка крмчија из 1262. јер је њу преписао са оригинала будимљански Епископ Теофил у Манастиру Светог арханђела Михајла у Бококоторском заливу. Постоје још Морачка, Хиландарска, Рашка, Сарајевска, Пчињска, Пећка, Дечанска и Милешевска крмчија. Проучавање Законоправила је тежња ка животу у складу са Божијим Законом. Тако је 1963. године САНУ основала комисију која се бавила проучавањем Иловачке Крмчије. Највећи спорови међу научницима су били у вези са садржајем преписа Крмчија, јер су преписивачи Законоправила током векова додавали своје текстове и мењали оригинал. Између Иловачке и Морачке Крмчије научници САНУ су расправљали око десет година, али на крају Српска академија није ни издала фототипију Законоправила, већ Дечје новине 1991. године. Нажалост, препис који је најближи оригиналу – Иловачка крмчија данас се чува у Загребу у Хрватској академији знаности и уметности. Иако је у једном тренутку Иловачки препис био у Србији, наша држава га је морала вратити Хрватској због данашњих савремених закона, а Законоправило Светога Саве је и данас званичан правни кодекс СПЦ. Колико је Савина Крмчија била склад духовне и световне власти и колико је била значајна за друге државе у окружењу, а посебно колики је имала значај за Русију, сведочи податак да је 1262. кијевски Митрополит Кирил тражио од бугарског кнеза Јакова Свјатослава да му пошаље „Кормчују књигу”, како Руси називају Крмчију. Тако је она у 13. веку преко Бугарске стигла до Русије где је у начињен први препис у граду Рјазану 1284. године. Тај препис је имао 71 главу. Рјазанска крмчија је скоро годину дана преписивана и овај препис потврђује да је ово први српски, руски и бугарски грађански и црквени кодекс. Овај препис је имао своје редакције у древној Русији. Постојале су још Софијска, Мјасњиковскаја и Чудовскаја крмчија. За средњовековну Русију у периоду између 13. и 17. века су карактеристични летописи – књижевне форме које су сведочиле о догађајима времена у ком су писане. Најзначајнији летопис ране руске књижевности је „Повесть временных лет” тј. „Повест минулих времена”. Иако многи руски научници данас оспоравају истинитост ове повести, форма летописа је достигла свој врхунац за време Ивана IV Рјуриковича. Нама је овај руски цар познатији као Иван Грозни. Када је Иван Грозни имао само три године, остао је без оца. Иако је одмах по наслеђу постао цар, на чело Руске царевине је стао 1547. са свега 17 година. До тог тренутка о њему се бринула и одгајала га је бака по мајчиној линији – Ана Јакшић, удата Глинскаја, потомак Теодоре Немањић, полусестре цара Душана. Управо су у овој чињеници, да је венама Ивана Грозног текла Немањићка крв, укрепљене братске везе двају народа које је Свети Сава заподенуо одбегавши са двора свога оца на Хиландар заједно са руским монахом. Чак постоји легенда, која, додуше, нема историјске основе, да је круна Душана Силног тајно однета у Москву на крунисање Ивана Грозног (грозный (рус.) – страшан, силан, величанствен). Ставши на чело руске државе цар Иван IV је пожелео да својој царствености подари уникатну историју света: од постања до његових дана. Тако је настао до тада највећи књижевни споменик на свету „Царска илустрована хроника” написана у 10 томова на двадесетак хиљада страна са око 18 000 сликовних илустрација на којој је радило 40 живописаца. „Царски илустровани летопис” описује догађаје од постанка света све до доласка Ивана IV Васиљевича на трон. Захваљујући баки и њеном утицају на одгајање и образовање свога унука, који се сматрао једним од најученијих људи свога времена, Иван Грозни је 4. том Летописа посветио српској средњевековној држави, династији Немањића и догађајима у Србији све до Косовског боја. Поред Косовске битке детаљно је описана лоза Немањића. Према оснивачу Српске Православне Цркве – Светоме Сави, Иван Грозни је имао велико поштовање и дивљење. Лик српског архиепископа, као наследника Византијске традиције, имао је кључни значај у формирању руске националне идеологије као православне царевине, све до прихватња идеологије Москве као Трећег Рима. Колико је Свети Сава Српски, како га називају Руси, био поштован, показује податак да је његово житије било веома распрострањено у Руској средњовековној царевини – постојало је око 88 преписа. Оно је коришћено као образац за састављање житија руских светаца. У XIX веку је обележавање празника Светог Саве Српског имало политички карактер и служило је за демонстрацију „братског савеза Срба и Руса”. У Москви је све до 1917. Подворје СПЦ било место окупљања руских добровољаца за помоћ у ослободилачким ратовима Србије током XIX и XX века. Данас у календару Руске православне цркве тзв. Мјасацослову постоје три српска свеца: Свети Сава, Симеон Мироточиви и Арсеније Први, којима се читају молитве за помоћ. Такође, Руска православна црква им је посветила житија. Када је отац Ивана Грозног, Василије III 1509. године зидао Архангелски сабор одредио је северну страну цркве за фреску Светог Саве и Симеона Мироточивог. Са друге стране, Свети Сава је приликом зидања Милешеве наредио да се ослика фреска Бориса и Глеба, руских светаца. Ова фреска је требало да прикаже зло које доноси свађа два рођена брата. Без обзира на бурна историјска времена која су постојала код оба народа, везе Срба и Руса никада нису прекинуте. После пада Српске средњовековне државе, током 18. века још један Сава, гроф Сава Владиславич – Рагузински је одржавао везе између братских народа. Сава Владиславич је био потомак Саве Луке из српске средњовековне породице. Отац му је био савременик Василија Острошког. Рођен је крајем 17. века у Херцеговини, а као школован човек путовао је и радио по Европи. Својим знањем и везама спајао је Османлијску империју, Дубровник и Млетачку републику. Са свега 20 година Сава Владиславич се обрео у Истамбулу и упознао једну од најзначајних личности тог доба – патријарха Доситеја, који га је повезао са руским конзулом. Захваљујући препоруци патријарха руском конзулу, као врло поверљиве личности, гроф Сава Владиславич се 1702. обрео на обали Балтичког мора и ту се упознао са Петром Великим на кога је оставио јак утисак. Јован Дучић, као потомак грофа Саве, тврдио је да је Сава Владиславич уживао велико поверење Петра I. И заиста, био му је саветник, учествовао је у важним историјским, финансијским и дипломатским догађајима, основао је руску тајну службу и први је указао Петру Великом на положај потлачених Срба у Турској империји. Огромна важност његовог рада је постављање границе између Русије и Кине у дужини од 6000 км која траје у неизмењеном облику до данашњих дана. Ту је основао град Тројицосавск и саградио цркву посвећену Светом Сави Српском, као одбрану Православља на далеком истоку. Црква је пострадала крајем 18. века, али се планира њена обнова. Назив града Тројицисавск је преименован у Кјахту. Утицај Светог Саве на руски духовни и књижевни, средњовековни свет се изучава скоро 100 година. Крмчија је књига која се проучава како код нас, тако и у свету, посебно словенском, а настала је 130 година пре чувеног Душановог законика. Ксенија Радојичић, проф. руског језика и књижевности *Објављено у Жичком благовеснику, 2019/2 Извор: Епархија жичка
  3. Говори отац Рафаило из Подмаина, уз Чешки превод. Остаци мисије на територији Чешке, Словачке и даље на југ. http://media.pravoslavi.cz/flash/cestami_vyhnanych_otcu.htm
  4. Говори отац Рафаило из Подмаина, уз Чешки превод. Остаци мисије на територији Чешке, Словачке и даље на југ. http://media.pravoslavi.cz/flash/cestami_vyhnanych_otcu.htm View full Странице
  5. Пред читаоцима се налазе три приче које нам је пренео отац Димитрије Торошин, протојереј Успенске цркве у селу Озерскоје у Калушкој области. Оне говоре о томе којим путем крене живот људи који следе вољу Божију, ма како им она чудно изгледала, и како све крене са људима који по сваку цену раде све на своју руку. Прва прича «Без Мене не можете чинити ништа» Имам једног познаника. Некада је био имућан човек, живео у Москви, управљао својим послом – аутосервисом. Ортачки је ушао у тај подухват и он и његов пријатељ су уложили сваки по пола неопходних средстава. У питању је била позамашна свота. И све је на почетку ишло како треба, зарада је била добра. Једино је с времена на време мој пријатељ упадао у униније, у неко незадовољство, буквално му је недостајало нешто у животу – неки смисао, нешто важније од свег тог материјалног богатства, које се само пожелети може. Једном приликом се случајно упознао са оптинским архиђаконом Илиодором и после тога његове мисли су почеле да теку у другом смеру. Сасвим неочекивано је схватио да у животу постоји духовност, и да је та духовност много битнија од материјалног. И тако је он једанпут упитао оца Илиодора: – Како да променим свој живот? Оптински архиђакон га је послао старцу Илији. Отац Илија није околишао већ се директно обратио бизнисмену: – Остави свој бизнис и пресели се у Бељов. За мог познаника су те речи биле као гром из ведра неба. Уређен живот у Москви, успешан посао – како наједном све то одбацити?! Притом, такав поступак би значио да мора да повуче своју половину капитала из посла, што би финансијски уништило његовог ортака… На те примедбе старац му је одговорио: – А ти му онда тај новац остави. Мој познаник је прихватио те речи чистог срца, потпуно верујући да је то Божија Промисао. Преписао је све на свог партнера, укрцао своју жену, иначе службеницу града Москве, у кола, укуцао у GPS «Бељов» и пошао у неизвесност. Ко је чуо за то мало провинцијско место са две асфалтиране улице (остало су сеоски сокаци), добро зна како је тамо живети. Старац им је дао благослов да се настане у Бељову, али они наравно нису имали где да живе у том непознатом градићу, стога су се само довезли до краја асфалтираног пута и потом скренули на сеоски друм. Тако су прошли мимо неколико неугледних кућица и зашли у ћорсокак. Тада су изашли из кола и упитали пролазнике да ли неко у околини има кућу на продају. Један од мештана им је одговорио: – Да, баш је суседна кућа на продају. У ту кућу су се и уселили. Бивши бизнисмен је почео да се бави обновом оближњег древног манастира, који је био напуштен после комунистичког периода. Окупио је невелику екипу радника који су колицима избацивали смеће из опустелих двоспратних храмова. Старац Илија им је помагао молитвом и врло брзо су добили мноштво покровитеља. Тада су радови кренули другим темпом и све под руковоством тог бившег бизнисмена. Он је по професији био архитекта и то врло добар. Присетио се свог старог знања и показао пуноћу свог талента за архитектуру. Поред тога, кренуо је да се учи молитви и његов живот је почео да добија смисао. Очи су му засијале, униније је нестало, а жена, која га је јако волела, се радовала што је њен некада потиштени муж сада постао срећан. Неспорно је да њихов нови живот на почетку није достизао ниво благостања на који су били навикли живећи у Москви, али кроз неко време Господ је све уредио на чудесан начин. Примера ради, комшиница му је предложила да по смешно ниској цени купи од ње неколико кућица од цигле, које су биле изграђене још пре револуције. Од тих цигала је успео да изгради изванредну кућу. На сличан начин се и све остало довело у ред. Кроз неко време, отац Илија га је благословио да се упише на ванредне богословске студије, што је он с радошћу и учинио. Тада су сазнали да је кућа у коју су се случајно уселили у ствари бивши дом месног проте, а да је на плацу некада био храм који су комунисти срушили. Све је дошло на своје место. Сада он планира да подигне храм на месту срушеног и да вероватно и сам у њему почне да служи, ако је то воља Божија. И данас када сусретнем свог познаника видим како му се од среће сјаје очи. Чак и по његовом спољашњем изгледу је јасно да он сада живи пуним животом, да је заборавио на било какво незадовољство и да своју духовну радост дели са својим ближњима. Али такву благодат човек не добија тек тако, већ кроз труд када остави своју охолост и преда се Богу и Његовим путевима. Нажалост, није сваки животни пут такав, јер понекад људи мисле да могу сами за себе створити некакву овоземаљску срећу, чак и против воље Божије. Али ма како да нам привлачно изгледа тај пут, он има трагичан крај, јер како је Господ рекао: «Без Мене не можете чинити ништа» (Јн. 15: 5). Следећа прича се тиче једне такве трагичне судбине. http://www.pravoslavie.ru/srpska/111234.htm
  6. Школска слава Свети Сава свечано је прослављена у Ораховцу и Великој Хочи, најпре литургијским сабрањима у црквама Успења Пресвете Богородице у Ораховцу и Светог архиђакона Стефана у Великој Хочи, а потом и свечаностима приређеним у школама и Дому културе. Школска слава Свети Сава свечано је прослављена у Ораховцу и Великој Хочи, најпре литургијским сабрањима у црквама Успења Пресвете Богородице у Ораховцу и Светог архиђакона Стефана у Великој Хочи, а потом и свечаностима приређеним у школама и Дому културе. Свету Литургију је у Ораховцу служио јереј Веља Стојковић, а у Великој Хочи протојереј ставрофор Миленко Драгићевић. Цркве су биле препуне деце, родитеља и мештана који су се упркос хладном времену сабрали да прославе Светог Саву. На велику духовну радост, ученици су заједно са својим наставницима активно учествовали на Светој Литургији, изговарајући молитве и певајући песме о Светом Сави. Сва деца су приступила Светој Чаши на причешће. Обавељено је освећење славских колача. У цркви у Ораховцу су домаћини били Марко Шарић и Звонко Радовановић, а за наредну годину јавили су се мали Теодор Шарић и Ивана Мојсић из Ораховца. По завршетку Божанствене Литургије, предшколска деца и ђаци ОШ ,,Доситеј Обрадовић“ и ,, Светозар Марковић“ као и дечица из ПУ,, Наша Радост“ су у храмовима казивали стихове и певали песме о Светом Сави. У оквиру светосавских приредби својим песмама и рецитацијама дечица су се заветовала Светом Сави да ће бити добри чувари вере православне, да ће учити и чувати завете Светих предака, а старији су кроз песме могли да чују ко је био Свети Сава, како је оставио намењен му престо и отишао у манастир, како је мирио браћу, отварао школе и болнице и проносио истину о отачаству своме. Њему су у својим песмама дечица узнела молитве за спас рода српскога, за срећан живот сваког детета, за опстанак на Косову и Метохију. У школама су свештеници освештали славске колаче које су принели наставници у име својих колектива. У школи у Великој Хочи овогодишњи домаћин је био Бранко Вечевић, наставник музичког, а за наредну годину се јавио наставник информатике Новица Лукић. У Гимназији у Ораховцу овогодишњи домаћин је био наставник хемије Звездан Столић, а за наредну годину се јавила професорка српског језика Оливера Радић, док је за основну школу у Ораховцу домаћин била директорка Сузана Милићевић, а део колача као залог за домаћинство наредне године преузео је школски педагог Негован Дедић. За госте је после резања славских колача била служена врућа ракија и приређено послужење. Дечица су захваљујући добрим људима са разних страна добили и поклоне за овај празник. Као и ранијих година, из немачог града Штутгарта да малишане у Великој Хочи и Ораховцу обрадују поклон пакетићима стигли су свештеник Братислав Божовић, председник ХХЗ,, Радости моја“ Милорад Никитовић и Дражен Микеревић. Овом приликом су гимназији у Ораховцу донели део опреме за кабинет физике. За ученике ОШ,, Доситеј Обрадовић“ стигли су пакетићи из Верско добротворног старатељства из Београда захваљујући г-ђи Мири Гушић која је пре пар месеци у групи поклоника са оцем Радивојем Панићем посетила Ораховац и по обећању са свештеницима у ВДСу организовала опремање пакетића за децу у Ораховцу. На Савиндан је у Ораховац стигао и поклон од удружења ,,Глас Метохије“. Они су за потребе цркве Свете Недеље у селу Брњача код Ораховца послали горионик за свеће. Исти горионик су послали и за манастир Успења Пресвете Богородице у Ђаковици. Извор: Православие.Ru Оливера Радић View full Странице
  7. Школска слава Свети Сава свечано је прослављена у Ораховцу и Великој Хочи, најпре литургијским сабрањима у црквама Успења Пресвете Богородице у Ораховцу и Светог архиђакона Стефана у Великој Хочи, а потом и свечаностима приређеним у школама и Дому културе. Свету Литургију је у Ораховцу служио јереј Веља Стојковић, а у Великој Хочи протојереј ставрофор Миленко Драгићевић. Цркве су биле препуне деце, родитеља и мештана који су се упркос хладном времену сабрали да прославе Светог Саву. На велику духовну радост, ученици су заједно са својим наставницима активно учествовали на Светој Литургији, изговарајући молитве и певајући песме о Светом Сави. Сва деца су приступила Светој Чаши на причешће. Обавељено је освећење славских колача. У цркви у Ораховцу су домаћини били Марко Шарић и Звонко Радовановић, а за наредну годину јавили су се мали Теодор Шарић и Ивана Мојсић из Ораховца. По завршетку Божанствене Литургије, предшколска деца и ђаци ОШ ,,Доситеј Обрадовић“ и ,, Светозар Марковић“ као и дечица из ПУ,, Наша Радост“ су у храмовима казивали стихове и певали песме о Светом Сави. У оквиру светосавских приредби својим песмама и рецитацијама дечица су се заветовала Светом Сави да ће бити добри чувари вере православне, да ће учити и чувати завете Светих предака, а старији су кроз песме могли да чују ко је био Свети Сава, како је оставио намењен му престо и отишао у манастир, како је мирио браћу, отварао школе и болнице и проносио истину о отачаству своме. Њему су у својим песмама дечица узнела молитве за спас рода српскога, за срећан живот сваког детета, за опстанак на Косову и Метохију. У школама су свештеници освештали славске колаче које су принели наставници у име својих колектива. У школи у Великој Хочи овогодишњи домаћин је био Бранко Вечевић, наставник музичког, а за наредну годину се јавио наставник информатике Новица Лукић. У Гимназији у Ораховцу овогодишњи домаћин је био наставник хемије Звездан Столић, а за наредну годину се јавила професорка српског језика Оливера Радић, док је за основну школу у Ораховцу домаћин била директорка Сузана Милићевић, а део колача као залог за домаћинство наредне године преузео је школски педагог Негован Дедић. За госте је после резања славских колача била служена врућа ракија и приређено послужење. Дечица су захваљујући добрим људима са разних страна добили и поклоне за овај празник. Као и ранијих година, из немачог града Штутгарта да малишане у Великој Хочи и Ораховцу обрадују поклон пакетићима стигли су свештеник Братислав Божовић, председник ХХЗ,, Радости моја“ Милорад Никитовић и Дражен Микеревић. Овом приликом су гимназији у Ораховцу донели део опреме за кабинет физике. За ученике ОШ,, Доситеј Обрадовић“ стигли су пакетићи из Верско добротворног старатељства из Београда захваљујући г-ђи Мири Гушић која је пре пар месеци у групи поклоника са оцем Радивојем Панићем посетила Ораховац и по обећању са свештеницима у ВДСу организовала опремање пакетића за децу у Ораховцу. На Савиндан је у Ораховац стигао и поклон од удружења ,,Глас Метохије“. Они су за потребе цркве Свете Недеље у селу Брњача код Ораховца послали горионик за свеће. Исти горионик су послали и за манастир Успења Пресвете Богородице у Ђаковици. Оливера Радић 30 / 01 / 2018
  8. Школска слава Свети Сава свечано је прослављена у Ораховцу и Великој Хочи, најпре литургијским сабрањима у црквама Успења Пресвете Богородице у Ораховцу и Светог архиђакона Стефана у Великој Хочи, а потом и свечаностима приређеним у школама и Дому културе. Свету Литургију је у Ораховцу служио јереј Веља Стојковић, а у Великој Хочи протојереј ставрофор Миленко Драгићевић. Цркве су биле препуне деце, родитеља и мештана који су се упркос хладном времену сабрали да прославе Светог Саву. На велику духовну радост, ученици су заједно са својим наставницима активно учествовали на Светој Литургији, изговарајући молитве и певајући песме о Светом Сави. Сва деца су приступила Светој Чаши на причешће. Обавељено је освећење славских колача. У цркви у Ораховцу су домаћини били Марко Шарић и Звонко Радовановић, а за наредну годину јавили су се мали Теодор Шарић и Ивана Мојсић из Ораховца. По завршетку Божанствене Литургије, предшколска деца и ђаци ОШ ,,Доситеј Обрадовић“ и ,, Светозар Марковић“ као и дечица из ПУ,, Наша Радост“ су у храмовима казивали стихове и певали песме о Светом Сави. У оквиру светосавских приредби својим песмама и рецитацијама дечица су се заветовала Светом Сави да ће бити добри чувари вере православне, да ће учити и чувати завете Светих предака, а старији су кроз песме могли да чују ко је био Свети Сава, како је оставио намењен му престо и отишао у манастир, како је мирио браћу, отварао школе и болнице и проносио истину о отачаству своме. Њему су у својим песмама дечица узнела молитве за спас рода српскога, за срећан живот сваког детета, за опстанак на Косову и Метохију. У школама су свештеници освештали славске колаче које су принели наставници у име својих колектива. У школи у Великој Хочи овогодишњи домаћин је био Бранко Вечевић, наставник музичког, а за наредну годину се јавио наставник информатике Новица Лукић. У Гимназији у Ораховцу овогодишњи домаћин је био наставник хемије Звездан Столић, а за наредну годину се јавила професорка српског језика Оливера Радић, док је за основну школу у Ораховцу домаћин била директорка Сузана Милићевић, а део колача као залог за домаћинство наредне године преузео је школски педагог Негован Дедић. За госте је после резања славских колача била служена врућа ракија и приређено послужење. Дечица су захваљујући добрим људима са разних страна добили и поклоне за овај празник. Као и ранијих година, из немачог града Штутгарта да малишане у Великој Хочи и Ораховцу обрадују поклон пакетићима стигли су свештеник Братислав Божовић, председник ХХЗ,, Радости моја“ Милорад Никитовић и Дражен Микеревић. Овом приликом су гимназији у Ораховцу донели део опреме за кабинет физике. За ученике ОШ,, Доситеј Обрадовић“ стигли су пакетићи из Верско добротворног старатељства из Београда захваљујући г-ђи Мири Гушић која је пре пар месеци у групи поклоника са оцем Радивојем Панићем посетила Ораховац и по обећању са свештеницима у ВДСу организовала опремање пакетића за децу у Ораховцу. На Савиндан је у Ораховац стигао и поклон од удружења ,,Глас Метохије“. Они су за потребе цркве Свете Недеље у селу Брњача код Ораховца послали горионик за свеће. Исти горионик су послали и за манастир Успења Пресвете Богородице у Ђаковици. Оливера Радић 30 / 01 / 2018 View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...