Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'пустињи'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. У оквиру новог семестра Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, 15. марта 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, др Владан Таталовић одржао је предавање на тему Са Христом у пустињи, посту и молитви. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Светописамска чтенија: 1 Кор. 124 зач. (I, 10-18). Браћо, молим вас именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте? Благодарим Богу што не крстих ни једнога од вас осим Криспа и Гаја, да не би ко рекао да у име своје крстих. А крстих и дом Стефанинов; даље не знам да ли неког другог крстих. Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповиједам јеванђеље, не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов. Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. Мт. 58 зач. (XIV, 14-22). У вријеме оно, видје Исус многи народ, и сажали се на њих, и исцијели болеснике њихове. А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. А они му рекоше: Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе. А он рече: Донесите их мени овамо. И заповједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели бјеше људи око пет хиљада, осим жена и дјеце. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ. Беседа Светог Николаја Охридског и жичког у недељу осму по Педесетници Свевишњи Бог све што твори, твори целисходно. Ништа у Његовим делима нема бесциљно, непотребно и излишно. Зашто неки људи тако бесциљно ходе и толико бесциљних послова послују? Зато што не знају циљ свога живота, ни мету свога путовања. Зашто се неки људи претрпавају непотребним бригама и једва гамижу под гомилом излишних ствари? Зато што не знају оно што је једино потребно. Да би сабрао расејани човечји ум, да би исцелио раздељено срце човечје, и да би растројену снагу човечју ујединио, - зато је Господ Исус указивао човечанству од почетка до краја један - и само један - циљ: царство Божје. Ах, како разрок човек гледајући у две стране не види ни једну! Ах, како је бесциљан живот многоциљног ума! Како је неосетљиво подељено срце! Како је беснажна расута снага воље! Само је једно на потребу - царство Божје! У ту једну тачку тежио је Христос Чудотворац да управи погледе целога човечанства. Ко у ту једну тачку гледа, тај има једну мисао - Бог, један осећај - љубав, једну тежњу - приближење Богу. Благо ономе, ко је себе тако сабрао; - тај је постао сличан стакленоме сочиву, које сабере мноштво сунчаних зрака, тако да може да производи огањ. Речи које је Господ казао Марти: Марто, Марто, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно (Лк. 10, 41-42), изречене су уствари као укор и као опомена целом човечанству. А то једно потребно јесте царство Божје (Мат. 6, 33). Све што је Господ рекао и све што је учинио управљено је тој једној тачки, и том једном циљу. У тој Једној тачки сабран је сав пламен, који светли путницима залуталим по кланцима и вртлозима временог живота. Све је целисходно код Господа - то јест све је управљено на овај највиши, једини јединствени циљ - све је умесно и све неопходно потребно, како речи речене тако и дела учињена. Никад ни једна реч излишна; никад ниједно дело нецелисходно! И каква плодовитост и речи и дела Његових! По милионити и милионити пут свака реч и свако дело Његово доноси до дана данашњега многоструки плод. И како сладак, и мирисан и животворан плод! Зашто Господ Исус није претворио камење у хлеб онда када је то од Њега Сатана тражио, међутим доцније у два маха, када је народ око њега био гладан, Он је од мало хлеба створио огромне количине, тако да је више претекло него што је било у почетку оброка? Зато што би прво чудо било нецелисходно, непотребно и излишно, а друго је било целисходно, потребно и умесно. Зашто Господ Исус није хтео показати знак с неба фарисејима, када су то ови од Њега захтевали, међутим Он је у безброј прилика показивао те знаке с неба, та невиђена чуда над болесним, прокаженим, лудим, бојажљивим, мртвим? Опет зато што би сваки знак с неба пред завидљивим и сујетним фарисејима био нецелисходан, непотребан и излишан, док је у осталим случајевима био целисходан, потребан и умесан. Зашто Господ Исус није премештао горе с једног места на друго, и зашто их није бацао у море? Он је то могао, без сваке сумње; па зашто то није чинио? Он, који је могао заповедити бурном мору да се утиша, и ветровима да не дувају, могао је без сваке сумње и горе премештати и бацати их у море. Но каква је потреба била зато? Никаква. Зато Господ то није ни чинио. Међутим, потреба је била велика, да се море утиша и ветрови зауставе, јер су се људи давили и викали за помоћ. Зашто Господ Исус није претварао земљу у злато и гавране у голубове? Кад је могао претворити воду у вино, без сваке сумње могао Је и то. Но нашто то? Није било никад никакве потребе, да Он претвара земљу у злато и гавране у голубове. Међутим, била је велика потреба, да се једном, на једној свадби нађе вина за госте. И да би задовољио ту потребу и спасао домаћина од стида Господ је претворио воду у вино. Само ђаволи и грешници захтевали су бесциљна, непотребна и излишна чуда од Христа. Погледајте само, какве глупости захтева Сатана од Христа: да претвори у пустињи камење у хлеб, и да скочи са врха цркве на земљу! И погледајте како окорели грешници, фарисеји и књижевници, који су били очевици многих корисних чудеса Христових, захтевају од Њега још некакав знак, некакво бесциљно и излишно чудо, као што би било: бацање гора у море, претварање земље у злато и гавранова у голубове! Зато је Господ одбио захтев и ђавола и грешника. Ни никад није Он одбио да учини чудо, када је чудо било целисходно и потребно ради спасења људи. И данашње јеванђеље описује једно такво целисходно и потребно чудо, умножавање хлеба у пустињи, но не у пустињи без људи, или у пустињи где је сам ђаво, но у пустињи, где је било можда преко десет хиљада гладних људских бића (јер се каже да је било пет хиљада самих људи осим жена и деце). Виде Исус многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове. То је било у оно време, када је Јован Крститељ погубљен од цара Ирода. Чувши ово Господ Исус седе у лађу и оде у пусто место насамо. Сва четири јеванђелиста описују овај догађај, неки са више појединости, неки са мање. Према Јовану Господ је ушао у лађу код Тивериаде и прешао море Галилејско, а према Луки Он је изишао на северозападној обали мора и узишао уз брдо у пустињу код града који се зове Витсаида. Господ је обичавао често склањати се у самоћу, и то у пуста места и на брда. Он је то чинио из три разлога: прво, да учини једну кратку паузу у своме журном и многом делању, да би људи такорећи сварили сву ону науку коју им је Он открио, и сва она чуда, која им је Он показао. Друго, да би дао пример апостолима и нама, да је неопходно нужно повлачити се у самоћу, улазити у клет своју (Мат. 6, 6), и остајати са својом душом молитвено једино у друштву Бога. Јер самоћа и ћутање човека чисте, укроћавају, разведравају и снаже. И треће, да нам покаже, да се добар и потребан човек нигде не може сакрити - не може се сакрити град кад на гори стоји (Мат. 5, 14) - те да тиме оправда и подстакне пустиножитељство и монаштво. Историја Цркве показала је по хиљаде пута, да се никад ниједан велики пустињак, молитвеник или чудотворац, није могао сакрити од народа. Многи се, без разлога, питају: шта ће монах у пустињи? Није ли боље, да буде међу народом, те да користи народу? Но како ће светлити незапаљена свећа? Монах носи своју душу као незапаљену свећу у пустињу, у самоћу, да је постом, молитвом размишљањем и трудом запали. Успе ли, да је запали, светлост ће се његова видети од целога света и свет ће поћи к њему и наћи га, ма се он крио у песковите пустиње, у непроходне планине или у неприступне пећине. Не, монах није бескористан, но може да буде најкориснији човек народу од свих других људи. То јасно показује и овај догађај са Господом Исусом. Залуд се Он склањао од народа у пустињу, силан народ врвео је к Њему. А Он погледа и сажали Му се, јер бејаху као овце без пастира. Доле по градовима синагоге су биле пуне самозваних пастира, који су уствари били вуци у овчијој кожи. Народ је то знао и осећао, као што је знао и осећао и неизмерну милост и љубав Христову према себи. Народ је видео и осетио, да је Христос једини добри пастир, који се искрено и бољезнено брине о њему. Зато је и појурио к Њему и у пустињу. И Господ исцели болеснике њихове. Народ осећа потребу у Христу, и не тражи од Њега чуда из празне радозналости, но због велике нужде и муке. И поче их унити много, вели свети Марко. А кад би вече приступише к њему ученици његови и рекоше: пусто је место и већ је доцкан: отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. Јеванђелист Матеј не говори, шта је Господ тако дуго радио с народом. Он само вели, да је Он исцелио болеснике њихове. Зато пак јеванђелист Марко допуњава ту празнину кад вели: и поче их учити много. Видите, како се јеванђелисти дивно допуњују! Дакле, Господ је до у саму ноћ учио народ. То је морало трајати повише сати. А зато време ви можете прочитати цело јеванђеље. Том једном приликом дакле, Господ је исказао од Своје божанске науке колико би стало у цело јеванђеље. Није ли онда у праву јеванђелист Јован кад каже да кад би се све написало, што је Господ рекао и учинио, једва би књиге стале и у сами свет? Како су милосрдни ученици! Пусто је место и већ је доцкан. Народ је огладнео; време је већ крајње да се разилазе. Но куће су њихове далеко, а они су много гладни. Гле, ту су и многе жене, и деца. Треба да што пре дођу до хране. Нека иду у околна села и набаве себи храну. Но зар Христос није милостивији и сажаљивији од Својих ученика? Зар се Он није могао сетити пре ученика, да је народ гладан и да је већ ту ноћ?Наравно, да је Христос милостивији и сажаљивији од Својих ученика и да је се Он пре њих сетио, шта треба народу. Још у самом почетку, како пише јеванђелист Јован, подигнувши Исус очи и видевши да мноштво народа иде к њему, рече Филипу: где ћемо купити хлеба да ови једу? Но разговор с Филипом је прошао, народ се скупио око Господа са својим болесницима. Господ је најпре излечио све болеснике, па је онда наставио да поучава народ. И то је трајало до мрака. И тек сада пада на ум апостолима, да је народ гладан и да потребује храну. Господ је то, дакле, у самом почетку предвидео, али после о том намерно није хтео говорити него је чекао, да то питање покрену сами апостоли, и то из два разлога: прво, да би појачао њихово сажаљење и милосрђе, а друго, да би се показала њихова немоћ без Њега. Јер Христос им рече: не треба да иду: подајте им ви нека једу. Он зна, да им они не могу дати, но Он то говори, да би они потпуно сазнали и исповедили своју немоћ. А они Му рекоше: немамо овде само пет хлебова и две рибе. Према опису јеванђелиста Јована и то мало хране што је било није било њихово но некога дечка, који се ту задесио. Овде има једно момче, које има пет хлебова јечмених и две рибе; али шта је то на толики свет? То саопштава Господу Андреја, првозвани апостол, који и ако је био најдуже са Христом још није био савршен у вери, чим се пита: шта је то на толики свет? Хлебови беху јечмени, што такође није случајно. Из тога треба да се поучимо, како вели премудри Златоуст, да будемо задовољни са простом храном и да не пробирамо, јер је, вели, "сластољубље мати свих болести и страдања". Донесите ми их овамо, нареди Господ ученицима. Сад је тек ред на Њега. Народ је немоћан да нађе себи хране; апостоли су такође исповедили своју немоћ, да помогну народу. Сада је тек дошло Његово време; сада је ствар зрела за чудо. И заповеди народу да поседају по трави, па узевши оних пет хлебова и две рибе, па погледавши на небо благослови, и преломивши даде својим ученицима, а ученици народу. Зашто Господ Исус погледа прво на небо? Он то није чинио при толиким моћним чудесима као што су била: отварање очију слепих, очишћење прокажених, изгнање злих духова из људи, укроћавање мора и ветрова, претварање воде у вино, па чак и неких васкрсавања мртвих. Зашто, дакле, изузетно у овом случају погледа на небо ка Оцу Свом Небеском? Прво зато, да пред толиким силним народом покаже јединство воље Његове и Очеве, и да тиме оповргне пакосне потворе фарисеја, као да Он сва чуда чини помоћу силе демонске. Друго зато, да као човек да пример свету смирености пред Богом и захвалности за сва добра, која од Бога долазе. Сличан пример Он нам је пружио и при Тајној Вечери - благословивши даде хвалу и преломи (Мат. 26, 26; Лак. 22, 17). Даде хвалу Оцу Свом Небеском, и благослови хлеб као дар Божји. И ми тако треба при сваком оброку, ма како он скроман био, да одајемо Богу благодарност и хвалу за исти и благосиљамо дар Његов. Треће, да би Он, као Бог, при умножавању хлеба, које је сасвим слично новом стварању, изразио тиме јединство моћи Тројице у јединству, која само као таква ствара. Отац, Син и Дух Свети - Тројица једнобитна и неразделна јесте Творац свега што постоји. Сам Господ Исус Својим рукама преломи хлеб. Зашто то? Зашто није наредио ученицима, да они преломе? Зато да покаже Своју добру вољу да угости народ и Своју превелику љубав према људима. И да тиме научи нас, да кад чинимо милостињу и дајемо дарове дајемо с пажњом и љубављу, као и Он што је чинио. И једоше сви, и наситише се; и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели беше људи око пет хиљада, осим жена и деце. Ево чуда над чудима, и славе над славама! Пет хиљада људи - осим жена и деце - да су само узели по један залогај, колико се узима нафора у цркви, па би ипак пет хлебова мучно довољно било. А гле овде: и једоше сви, и наситише се, и оста на претек дванаест котарица пуних! Да је то била каква опсена, не би се рекло и наситише се. И ако би неко некога могао опсенити, да му се чини да једе, но не може га гладна опсеном наситити. Да је то била каква опсена, откуда дванаест пуних котарица комада? Не, не; то само окорели људи у греху могу назвати опсеном. Међутим то је била стварност као што је живи Бог стварност. Приметите још и то, да при овоме чуду нико се не усуђује да каже нешто против, или да га протумачи каквим глупим објашњењима, како су фарисеји чинили при другим чудима. Не само да нико не говори ништа против њега, него видевши чудо које учини Исус говораху: ово је заиста онај пророк, кош треба да дође на свет (Јов.). Још више, хтедоше да га ухвате и учине царем. Тако је огроман утисак учинило ово, ваистину, моћно дело Христово на народ! Кад је ико некога опсенара учинио царем? А ово је стварност и истина, и народ, одушевљен том стварношћу и истином, хтеде силом принудити Христа, да им буде цар. И то би се десило, да се Христос не измаче и тако не осујети ову намеру одушевљена народа. И одмах натера Исус ученике своје да уђу у лађу, и да иду напред на ону страну док он отпусти народ. Није ли чудновато, да Христос гони Своје ученике, да уђу у лађу и иду напред, без Њега? Зашто Он то чини? Прво, због онога што је било; и друго, због онога што ће бити. Нека се што пре одвоје од народа, па нека насамо размишљају и разговарају о великом чуду умножавања хлебова. И нека се навезу на море, где ће им се Господ Исус ускоро јавити с новим, небивалим чудом, - наиме: ходећи по води као по суху. Господ је прозрео унапред, шта ће се десити и шта ће Он учинити. Ученици ништа не предвиђајући, и свакако чудећи се, зашто их Господ гони да иду, оставише Њега с народом, спустише се низ брдо к мору и навезоше на море. Несумњиво је још разлог за ово журно гоњење ученика из гомиле народа и то, што Господ жели, да их сачува од гордости пред народом и самохвалисања тиме, што, гле, они су тобож присталице и следбеници таквога невиђеног Чудотворца! Као год што је хтео, да их научи смирењу рекавши им: подајте им ви нека једу, тако сада одгонећи их хоће да их сачува од гордости и превазношења Њиме, својим Учитељем. И најзад, Он хоће да они познаду Његову бескрајну кротост и смиреност пред Богом на тај начин, што се после таквог величанственог чуда повлачи у самоћу на молитву. Није им Он то морао изрично рећи, но они су већ довољно били упознати са Његовим начином и обичајем честог повлачења у самоћу ради молитве. Уосталом није ли Он тога дана баш нарочито и удаљио се у пустињу, да буде насамо, после вести о страшној погибији Јована Претече? Нека виде ученици, да Он није заборавио, зашто је изишао у пустињу; а нарочито нека виде и познају, да велико дело, које је Он изненадно учинио, и све похвале и величања од стране задивљеног народа нису ни најмање поколебали Његов душевни мир и Његову кротост, нити су Га могла вратити од намере, да буде у самоћи на молитви. Овај цео догађај о давању народу хлеба и рибе, као и број хлебова и риба, и број котарица преосталог комада - има још и свој тајанственији, унутрашњи смисао. Пред Своју смрт Господ је назвао благословени хлеб телом Својим. Овде Он то не чини, истина, речима, но бројем хлебова. Пет означава пет телесних чула или чувстава, а пет чула представљају цело тело. Риба означава живот. У првим вековима Цркве Христос је сликан у виду рибе, што се и дан-данас може видети по старим хришћанским катакомбама и збеговима. Христос ће, дакле, дати Своје тело и Свој живот људима на храну. Но зашто су ту биле две рибе? Зато што се Господ дао на жртву и у Свом земаљском животу и даје се у Цркви Својој после Васкрсења до данашњег дана. Шта значи то што Он лично прелама хлеб? Значи, да се Он по Својој драгој вољи даје на жртву за спасење људи. Зашто је дао апостолима, да они деле хлеб и рибу народу? Зато што ће они уистини разносити Христа по целоме свету и делити Га народима као животворну храну. Шта значи то што је претекло баш дванаест котарица хлеба? Значи обиље жетве труда апостолског. Жетва сваког апостола биће несравњено већа од семена посејаног као што је свака котарица садржавала више хлеба од онога што су гладни појели и наситили се. Но све су ове тајне предубоке и неисцрпне. Ко се сме сувише нагнути над судбину њину? Ко ли се усудити у овоме смртном веку спустити на дно њихово? Нека је и оволико колико само наговестимо довољно онима, којима је слатко читати и слушати Јеванђеље. Слашћу Јеванђеља и ангели се опијају. Колико човек више чита, и више молитвено о њему размишља, и више се по њему у животу управља, то се више отварају његове дубине и миришу његове сласти. Господу Исусу Христу нека је зато слава и хвала, заједно са беспочетним Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроз све време и сву вечност. Амин (Овај догађај чудотворног умножења хлеба божанском силом Христовом спомиње се у дивној молитви при благосиљању хлебова). Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Међу бројним гостима на слави капеле посвећене Светом Василију Острпшком Чудотворцу у манастиру Пустиња нашао се и монах Доментијан, сабрат хиландарске обитељи. Колико Свети Василије као понос монаха значи светогорској браћи, каква је симболичка веза између Хиландара и манастира Пустиња, сведочи о. Доментијан у разговору са Јадранком Јанковић. Извор: Радио Источник
  4. Празник Светог Василија Острошког манастир Пустиња, древна светиња Епархије ваљевске, прославила је великом молитвеном свечаношћу, јер управо славном чудотворцу посвећена је њена капела. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан, уз саслуживање свог духовног оца Преосвећеног Епископа ваљевског г. Милутина и свештенослужитеља из Ваљева. После свете Литургије, преломљен је славски колач, а гостољубиво сестринство, предвођено игуманијом мати Нином, приредило је трпезу љубави за учеснике сабрања. Лепоту фрескописа пронела је име манастира Пустиња широм света. Благодат која се у овој светињи излива учинила ју је местом на ком су многи духовни узрастали и спасавали се. Управо овде духовно се родио и епископ Силуан, примивши монашки постриг лета Господњег 2010. године. Пастирски пут одвео га је у родни Сиднеј, где данас столује Митрополијом аустралијско-новозеландском. Сваке године, када долази у Србију ради учешћа у заседању Светог Архијерејског Сабора, са посебном љубављу крај свог духовног оца владике Милутина и браће свештеника служи свету Литургију, делећи васкршњу радост у манастиру Пустиња са верним народом. -Мати игуманија Нина и њене сестре пример су хришћанског живота и зато смо благодарни Богу што их имамо, као и све монахе и све светосавце који се труде да иду путем Христовим, део је празничног слова епископа Силуана. -Ове недеље наша Света Црква празнује и Свете жене мироносице, кроз које нам Господ Христос показује да није потребан некакав чин овоземаљски да би човек био у заједници са Богом и утврђен у Његовој благодати. Како каже химнографија Цркве, жене мироносице постале су „апостоли апостолима“, благовеснице највећег догађаја у роду људском, највећег освежења и отрежњења у роду људском. Јер, Васкрсење Христово јесте оно што чини хришћанство благовешћу. Зато се радујемо у Господу што чусмо ту дивну благовест од усана жена мироносица, које су биле код Крста Господњег, које су бделе и молиле се, састрадавале са Господом Христом. Кроз све те невоље, остале су умом и срцем везане за Господа и удостојиле су се да прве приме благовест над благовестима – да је Христос Господ устао, да је Његов гроб празан, а тиме ће се и наши гробови након свеопштег васкрсења испразнити па ћемо телом и душом својом стати пред Господа Христа. Како каже Свети Отац Јустин, једни ће ући у васкрсење живота, а други у васкрсење суда. Зато је веома важно да се трудимо да будемо достојни да се зовемо хришћанима. Да се чврсто држимо Христа, јер Он је исти заувек, а ми људи смо колебљиви. Само Он нам може помоћи да постанемо иконе Божје у овом свету. Ми Срби, без обзира на то да ли се налазимо у матици или на Петом континенту, исповедамо исту веру и опстајемо на исти начин – ако су нам корени повезани са небом, истакао је епископ Силуан. -Оног тренутка када пресечемо те корене и изгубимо конаткт са Богом живим, Његовом истином и благодаћу, онда човек почиње да вене и склон је разним падовима. Зато је веома важно да се угледамо на наше свете и богоугодне оце. Међу њима је и Свети Василије Острошки, који је управо испуњење речи Господа Христа Који је рекао да ће кроз следбенике Своје чинити чудеса кроз све векове. Као што се некад народ сабирао око Господа Христа само да би Га дотакао и примио исцељење, данас видимо да многи одлазе у Острог само да се дотакну моштију Светог Василија да би примили исцељење, утеху коју потребују у свом животу, рекао је епископ Силуан. -Велика је благодат што смо се данас сабрали и сјединили са Господом Христом у овом светом храму. И то би требало да чинимо сваки пут кад има могућности, а сада ће их у Ваљеву бити сваког дана, јер ће се свете Литургије служити свакодневно наизменично по ваљевским храмовима, рекао је за трпезом љубави Епископ ваљевски г. Милутин. -Благодаримо Господу што нам је дао живот и здравље, вид очију да видимо сву лепоту Пустиње, чија игуманија и сестре као кринови цветају. Молимо се Господу да буде још више цветова, да Пустиња напредује. Јер, монаштва је све мање у православном свету, а то није добро. Јер, како је говорио владика Николај, народ који има много монаштва је чврст, стабилан и сигуран, јер има оне који се за њега Господу непрестано моле. Слава Господу што је преко наших светих предака одредио ово место да буде светионик роду српскоме, рекао је ваљевски архијереј. који је упутио речи благодарја и свом духовном сину епископу Силуану, који реч Божју проповеда српском народу на Петом континенту, на простору на коме свега материјалног има у изобиљу, али је наш добри народ суочен са разним искушењима. Епископ Силуан понео је епископски крст и уз помоћ Божју духовно предводи нашу браћу и сестре у Аустралији и Новом Зеланду. Учесник молитвеног сабрања био је и монах Доментијан, родом Ваљевац, сабрат манастира Хиландар. Епископ Милутин изразио је захвалност и њему и свим свештенослужитељима. У завршници обраћања, владика Милутин пренео је поздраве Владике Јована (Пурића), који је био спречен да дође и служи. Заслугом владике Јована подигнута је капела Светог Василија Острошког у манастиру Пустиња. -Када је био игуман манастира Острог, у својој завичајној светињи подигао је овај храм, да и ми имамо „свој Острог“, и на томе смо му сви од срца благодарни, рекао је епископ Милутин. На крају сабрања, Владика је благословио све присутне и честитао празник, уз молитву да нас Господ све чува заступништвом Светог Василија Острошког и свих светих. Извор: Српска Православна Црква
  5. Лавра Светога Саве је један од најстаријих и најзначајнијих манастира православне Цркве. Овај манастир је имао веома важну улогу у развоју монаштва, побожности и теологије и одбрани православне вере од јереси. Свети Сава Освећени је постао монах у осмој години живота у својој отаџбини Кападокији у Малој Азији. У узрасту од осамнаест година долази у Свету Земљу, где постаје послушник светог Јевтимија Великог. Године 478, он долази на место данашње Лавре по једном откровењу ангела Господњег и ту почиње организовање монашког општежића. Пошто прва мала црква, названа Теоктистос (од Бога сачињен), која је била посвећена светом Николају, није била довољна за потребе братства, свети Сава подиже велику цркву, данашњи католикон манастира, посвећен Благовестима Пресвете Богородице. Овај саборни храм Лавре је освећен 502. године. Поред велике Лавре, свети Сава је основао и многе друге манастире и киновије. Најзначајније од њих су киновија Кастелија, киновија Докимос (послушник), Гадара, Никополеос, Спилеон, Схолариа и Нова Лавра. Каже се да су свети Сава и свети Теодосије све своје монахе привели Царству Небеском. Свети Сава Освећени је по својој светости постао познат у читавом свету. Упокојио се 532. године и само неколико година касније откривене су његове нетљене мошти. У време крсташа оне су биле однешене на Запад и ту су биле све до 1964, када се свети Сава у једној визији јавио Латинима и наредио им да врате његове свете мошти у Лавру, што ће се догодити у октобру 1965. године. Житије светога Саве говори како је он често имао сусрете и виђење анђела. Један анђео му је открио да треба да дође на место где је подигнута Лавра и ту да се подвизава. Други анђео Господњи му је објавио време смрти светог Антима Затворника, као и упокојење монаха Јакова. Један анђео је пратио светитеља приликом његове посете цару Анастасију у Константинопољу 502. године, те је и сам цар видео овог анђела. Свети Сава је живео узвишеним аскетским животом, као сами анђели и својом аскезом је достигао пуноћу врлине. Стекавши љубав према Богу и ближњима, достигао је висину благочешћа и смирења. Свети Сава Освећени је установио узвишени монашки подвиг, који је он наследио од светог Јевтимија Великог, а тако је живео и свети Стефан Чудотворац. Свету Четрдесетницу је проводио у сухоједенију, узимајући само мало хлеба и воде, а време Часног поста је проводо у пустињи између Лавре и Мртвог мора. По упокојењу светог Саве, па све до разорења Свете Земље од стране Персијанаца 614. године, а потом и од Арабљана 638, у Јудејској пустињи и у Лаври светога Саве је цветало монаштво. У Лаври светог Саве је тада живело око пет хиљада монаха, док их је укупно петанест хиљада живело у областима око Мртвог мора и Витлејема, између Јерихона и Ермона, настањујући око седамдесет манастира и киновија. У то време је као обични монах саваит живео и свети Ксенофонт, који је био царског порекла, са своја два сина - светим Аркадијем и светим Јованом. После светог Саве, Лавра је најпознатија по светом Јовану Дамаскину, који је живео средином осмог века, будући у то време највећи теолог, философ и химнограф читаве хришћанске царевине. Лавра је такође позната по светом Михаилу Сингелосу и двојици иконопоштовалаца светом Теофану и Теодору. Њих тројицу је свети Теодор Столпник позвао у Константинопољ да бране Православље од иконоборачке јереси. Свети Теодор Саваит је такође један од великих светитеља Лавре, који је 836. године посвећен за Епископа у граду Едеси у Сирији. Својом врлином и светошћу, он је багдадског калифа Ал-Муавија превео у хришћанство. Овај калиф ће своју веру у Христа посведочити својим мучеништвом. Свети Михаило сродник светог Теодора Едеског неколико година касније ће такође постати мученик. Многи познати и непознати Саваити пострадали су мученички у време Персијанаца 614. године, док су други такође страдали у време арапског разбојништва и пустошења 796. године. Манастир је четрнаест пута у својој историји доживео разне непријатељске нападе. Руски игуман Данило приликом своје посете Светој Земљи 1106-1107. године, пише да се у Лаври молио пред моштима петорице велких светитеља и да се у манастиру на све стране осећао благоухани мирис: светог Јована Дамаскина, Јована Исихасте, Теодора Едеског, преподобномученика Михаила и светога Афродисија. Саваити су познати по томе што су увек били бранитељи вере, не само у Светој Земљи него и изван ње. Свети Сава Освећени је заједно са светим Теодосијем имао пресудну улогу у организовању монаха Јудеје против монофизитске јереси 516. године. Каснији Саваити су имали значајну улогу у разобличењу оригенизма и монотелита. Саваити су такође учествовали у одбрани свештених икона и први су устали у борби против јереси Филиокве, коју су Франци под утицајем папизма 809. године донели у Јерусалим. За православну Цркву веома је значајан Типик светог Саве Освећеног, којим су устројена богослужења и поредак у православној Цркви. Типик светог Саве је држан веома дуго после његове смрти. Њега су се придржавали и многи други велики оци - св. Харитон, Јевтимије Велики, Теоктист, Софроније и Јован Дамаскин. Из Лавре светог Саве овај типик се проширио до Константинопоља и Свете Горе, а имао је великог утицаја и на живот студитских манастира у Цариграду. Посебна карактеристика саваитског типика је да се сваке недеље врши свеноћно бденије; да су 150 Давидових Псалама подељени у двадесет катизми. Као препознатљивост овог саваитског типика су и: Мало вечерње, бденије, литија, благослов хлеба и вина, благослов грожђа које се сваке године врши на Преображење. У Русији је најпре доминирао типик свете Софије тзв. константинопољски типик, али је касније преко Кијева велики утицај извршио саваитски типик који је штампан 1682. године. Од њега потиче традиција благосиљања кољива. После крсташа и владавине мамерлука и Турака у Светој Земљи, Лавра више није доживела «златна времена», али је увек била најзначајнији манастир у пустињи. У Лаври су живели сви монаси јерусалимске Патријаршије да би се учили монашком животу. То правило је одређено јерусалимским Патријархом Доситејем. Постоји предање да се приликом изградње Лавре, светом Сави јавила Пресвета Богородица и обећала му да ће сви монаси који на овом тешком месту живе и буду испуњавали своје монашке подвиге, задобити спасење и да ће Лавра постојати све до Другог доласка Господњег. И заиста, ево Лавра, упркос многобројним нападима и страдањима до данас није разорена. Интересантно је поменути да се Лавра светог Саве налази у Јосафатовој долини на потоку Кедрону. Ова долина је продужење онога места до Маслинске горе на коме ће, по Откровењу, бити постављен трон Судије прилком Другог доласка Христовог. У пећинама над којима је подигнута Лавра, непрестано тече света вода. Ову воду је Сам Христос даровао на чудесан начин, пошто се свети Сава молио да монаси из Лавре не морају ићи неколико километара северно како би захватили воду. Једино у Лаври постоје извори воде, док је читава околина манастира безводна и ову воду користе како монаси Саваити, тако и поклоници. У манастиру светог Саве Освећеног врло често код монаха који се упокоје, мошти не буду укочене, већ им тело после смрти, по благодати остаје покретљиво. У манастиру светог Саве приметно је и једно друго чудо: по упокојењу, од тела монаха саваита не осећа се никакав непријатан задах, иако се они најчешће сахрањују у камене гробове, где уопште нема земље. После извесног времена, њихови гробови се отварају и кости упокојених монаха се сабирају у костурницу, како би се направило место за новопрестављене монахе. Свети Сава је чинио и чини многа чуда. Исцељивао је људе од рака, али је помогао и многим бездетним родитељима. У ранија времена у Лаври је постојала једна палма, чији је плод лечио неплодност људи. Ова палма се осушила мало пре повратка моштију светог Саве у манастир 1965. године. После тога је поклоницима као благослов дариван по један осушени комадић стабла ове палме. После неколико година, из корена ове палме је поново почела да ниче нова младица, чији листови такође имају исто целебно дејство. Од њих се припрема чај по одређеном рецепту и даје се бездетним родитељима, који уз пост, молитву и покајање најчешће добијају децу. Свети Сава и данас чини многобројна чудеса у Лаври. Предање каже да је у време упокојења светог Саве Освећеног у Јерусалиму била опљачкана продавница једног благочестивог хришћанина. Овај се молио светом великомученику Теодору да му помогне, али није имао никаквог одговора. После пет дана му се јавио свети Теодор и показао му где се налазе украдене ствари, рекавши му да није раније могао доћи, зато што су сви свети на небесима дочекивали душу светог Саве Освећеног. После повратка моштију светог Саве у Лавру 1965. године, монаси су поскидали са моштију латинске свештеничке одежде у које је тело светог Саве било обучено на Западу. Приликом пресвлачења мошти светог Саве су се саме од себе усправиле, да би га свештеномонаси могли лакше обући у православне одежде. Монашки живот у манастиру светог Саве је веома строг. Манастир живи по византијском времену, што значи да дванаест сати дана увек се поклапа са заласком сунца. Богослужења почињу сат или два после поноћи, трају шест до седам сати сваки дан, а у Великом посту она трају и до десет сати. У манастиру се једе само једанпут дневно, изузев суботе, недеље и великих празника, када се постављају две трпезе. За време Великог поста, унутар недеље се једе само храна на води. Свети Сава је установио типик да монаси немају велики избор хране у Лаври, па због тога у Лаври има само неколико украсних биљака, мало маслина и лимуна. Као млад монах, свети Сава се борио са помишљу да убере једну јабуку у време када није био благослов за јело. Пошто је победио ово искушење, свети Сава је узео себи за правило да до краја живота не једе јабуке. Из поштовања према светом Сави, ни данашњи монаси саваити у Лаври не једу јабуке. У пустињи око Лавре су високе температуре од 45 до 50 степени, а киша врло ретко пада, можда три или четири пута годишње. У време када пада киша, монаси сакупљају кишницу и касније је користе за разне потребе манастира. У Лаври је опскрба водом заиста у рукама Божијим. У манастиру се не користи електрична струја, осим у случају неких поправки и грађевинских радова. Из околне пустиње у Лавру долазе многе змије и шкорпије, али до сада није зебележен ниједан случај да су учиниле зло некоме од монаха. Молитвама светог Саве Освећеног и свих светих Саваита, нека нас Господ помилује и спасе. Амин. Превод с немачког: Епископ далматински Фотије (Сладојевић) Извор: Српска православна Црква
  6. Поводом празника Светог и богоносног Саве Освећеног, доносимо један занимљив текст о Лаври Светог Саве освећеног у јудејској пустињи у преводу Епископа Фотија (Сладојевића). Лавра Светога Саве је један од најстаријих и најзначајнијих манастира православне Цркве. Овај манастир је имао веома важну улогу у развоју монаштва, побожности и теологије и одбрани православне вере од јереси. Свети Сава Освећени је постао монах у осмој години живота у својој отаџбини Кападокији у Малој Азији. У узрасту од осамнаест година долази у Свету Земљу, где постаје послушник светог Јевтимија Великог. Године 478, он долази на место данашње Лавре по једном откровењу ангела Господњег и ту почиње организовање монашког општежића. Пошто прва мала црква, названа Теоктистос (од Бога сачињен), која је била посвећена светом Николају, није била довољна за потребе братства, свети Сава подиже велику цркву, данашњи католикон манастира, посвећен Благовестима Пресвете Богородице. Овај саборни храм Лавре је освећен 502. године. Поред велике Лавре, свети Сава је основао и многе друге манастире и киновије. Најзначајније од њих су киновија Кастелија, киновија Докимос (послушник), Гадара, Никополеос, Спилеон, Схолариа и Нова Лавра. Каже се да су свети Сава и свети Теодосије све своје монахе привели Царству Небеском. Свети Сава Освећени је по својој светости постао познат у читавом свету. Упокојио се 532. године и само неколико година касније откривене су његове нетљене мошти. У време крсташа оне су биле однешене на Запад и ту су биле све до 1964, када се свети Сава у једној визији јавио Латинима и наредио им да врате његове свете мошти у Лавру, што ће се догодити у октобру 1965. године. Житије светога Саве говори како је он често имао сусрете и виђење анђела. Један анђео му је открио да треба да дође на место где је подигнута Лавра и ту да се подвизава. Други анђео Господњи му је објавио време смрти светог Антима Затворника, као и упокојење монаха Јакова. Један анђео је пратио светитеља приликом његове посете цару Анастасију у Константинопољу 502. године, те је и сам цар видео овог анђела. Свети Сава је живео узвишеним аскетским животом, као сами анђели и својом аскезом је достигао пуноћу врлине. Стекавши љубав према Богу и ближњима, достигао је висину благочешћа и смирења. Свети Сава Освећени је установио узвишени монашки подвиг, који је он наследио од светог Јевтимија Великог, а тако је живео и свети Стефан Чудотворац. Свету Четрдесетницу је проводио у сухоједенију, узимајући само мало хлеба и воде, а време Часног поста је проводо у пустињи између Лавре и Мртвог мора. По упокојењу светог Саве, па све до разорења Свете Земље од стране Персијанаца 614. године, а потом и од Арабљана 638, у Јудејској пустињи и у Лаври светога Саве је цветало монаштво. У Лаври светог Саве је тада живело око пет хиљада монаха, док их је укупно петанест хиљада живело у областима око Мртвог мора и Витлејема, између Јерихона и Ермона, настањујући око седамдесет манастира и киновија. У то време је као обични монах саваит живео и свети Ксенофонт, који је био царског порекла, са своја два сина - светим Аркадијем и светим Јованом. После светог Саве, Лавра је најпознатија по светом Јовану Дамаскину, који је живео средином осмог века, будући у то време највећи теолог, философ и химнограф читаве хришћанске царевине. Лавра је такође позната по светом Михаилу Сингелосу и двојици иконопоштовалаца светом Теофану и Теодору. Њих тројицу је свети Теодор Столпник позвао у Константинопољ да бране Православље од иконоборачке јереси. Свети Теодор Саваит је такође један од великих светитеља Лавре, који је 836. године посвећен за Епископа у граду Едеси у Сирији. Својом врлином и светошћу, он је багдадског калифа Ал-Муавија превео у хришћанство. Овај калиф ће своју веру у Христа посведочити својим мучеништвом. Свети Михаило сродник светог Теодора Едеског неколико година касније ће такође постати мученик. Многи познати и непознати Саваити пострадали су мученички у време Персијанаца 614. године, док су други такође страдали у време арапског разбојништва и пустошења 796. године. Манастир је четрнаест пута у својој историји доживео разне непријатељске нападе. Руски игуман Данило приликом своје посете Светој Земљи 1106-1107. године, пише да се у Лаври молио пред моштима петорице велких светитеља и да се у манастиру на све стране осећао благоухани мирис: светог Јована Дамаскина, Јована Исихасте, Теодора Едеског, преподобномученика Михаила и светога Афродисија. Саваити су познати по томе што су увек били бранитељи вере, не само у Светој Земљи него и изван ње. Свети Сава Освећени је заједно са светим Теодосијем имао пресудну улогу у организовању монаха Јудеје против монофизитске јереси 516. године. Каснији Саваити су имали значајну улогу у разобличењу оригенизма и монотелита. Саваити су такође учествовали у одбрани свештених икона и први су устали у борби против јереси Филиокве, коју су Франци под утицајем папизма 809. године донели у Јерусалим. За православну Цркву веома је значајан Типик светог Саве Освећеног, којим су устројена богослужења и поредак у православној Цркви. Типик светог Саве је држан веома дуго после његове смрти. Њега су се придржавали и многи други велики оци - св. Харитон, Јевтимије Велики, Теоктист, Софроније и Јован Дамаскин. Из Лавре светог Саве овај типик се проширио до Константинопоља и Свете Горе, а имао је великог утицаја и на живот студитских манастира у Цариграду. Посебна карактеристика саваитског типика је да се сваке недеље врши свеноћно бденије; да су 150 Давидових Псалама подељени у двадесет катизми. Као препознатљивост овог саваитског типика су и: Мало вечерње, бденије, литија, благослов хлеба и вина, благослов грожђа које се сваке године врши на Преображење. У Русији је најпре доминирао типик свете Софије тзв. константинопољски типик, али је касније преко Кијева велики утицај извршио саваитски типик који је штампан 1682. године. Од њега потиче традиција благосиљања кољива. После крсташа и владавине мамерлука и Турака у Светој Земљи, Лавра више није доживела «златна времена», али је увек била најзначајнији манастир у пустињи. У Лаври су живели сви монаси јерусалимске Патријаршије да би се учили монашком животу. То правило је одређено јерусалимским Патријархом Доситејем. Постоји предање да се приликом изградње Лавре, светом Сави јавила Пресвета Богородица и обећала му да ће сви монаси који на овом тешком месту живе и буду испуњавали своје монашке подвиге, задобити спасење и да ће Лавра постојати све до Другог доласка Господњег. И заиста, ево Лавра, упркос многобројним нападима и страдањима до данас није разорена. Интересантно је поменути да се Лавра светог Саве налази у Јосафатовој долини на потоку Кедрону. Ова долина је продужење онога места до Маслинске горе на коме ће, по Откровењу, бити постављен трон Судије прилком Другог доласка Христовог. У пећинама над којима је подигнута Лавра, непрестано тече света вода. Ову воду је Сам Христос даровао на чудесан начин, пошто се свети Сава молио да монаси из Лавре не морају ићи неколико километара северно како би захватили воду. Једино у Лаври постоје извори воде, док је читава околина манастира безводна и ову воду користе како монаси Саваити, тако и поклоници. У манастиру светог Саве Освећеног врло често код монаха који се упокоје, мошти не буду укочене, већ им тело после смрти, по благодати остаје покретљиво. У манастиру светог Саве приметно је и једно друго чудо: по упокојењу, од тела монаха саваита не осећа се никакав непријатан задах, иако се они најчешће сахрањују у камене гробове, где уопште нема земље. После извесног времена, њихови гробови се отварају и кости упокојених монаха се сабирају у костурницу, како би се направило место за новопрестављене монахе. Свети Сава је чинио и чини многа чуда. Исцељивао је људе од рака, али је помогао и многим бездетним родитељима. У ранија времена у Лаври је постојала једна палма, чији је плод лечио неплодност људи. Ова палма се осушила мало пре повратка моштију светог Саве у манастир 1965. године. После тога је поклоницима као благослов дариван по један осушени комадић стабла ове палме. После неколико година, из корена ове палме је поново почела да ниче нова младица, чији листови такође имају исто целебно дејство. Од њих се припрема чај по одређеном рецепту и даје се бездетним родитељима, који уз пост, молитву и покајање најчешће добијају децу. Свети Сава и данас чини многобројна чудеса у Лаври. Предање каже да је у време упокојења светог Саве Освећеног у Јерусалиму била опљачкана продавница једног благочестивог хришћанина. Овај се молио светом великомученику Теодору да му помогне, али није имао никаквог одговора. После пет дана му се јавио свети Теодор и показао му где се налазе украдене ствари, рекавши му да није раније могао доћи, зато што су сви свети на небесима дочекивали душу светог Саве Освећеног. После повратка моштију светог Саве у Лавру 1965. године, монаси су поскидали са моштију латинске свештеничке одежде у које је тело светог Саве било обучено на Западу. Приликом пресвлачења мошти светог Саве су се саме од себе усправиле, да би га свештеномонаси могли лакше обући у православне одежде. Монашки живот у манастиру светог Саве је веома строг. Манастир живи по византијском времену, што значи да дванаест сати дана увек се поклапа са заласком сунца. Богослужења почињу сат или два после поноћи, трају шест до седам сати сваки дан, а у Великом посту она трају и до десет сати. У манастиру се једе само једанпут дневно, изузев суботе, недеље и великих празника, када се постављају две трпезе. За време Великог поста, унутар недеље се једе само храна на води. Свети Сава је установио типик да монаси немају велики избор хране у Лаври, па због тога у Лаври има само неколико украсних биљака, мало маслина и лимуна. Као млад монах, свети Сава се борио са помишљу да убере једну јабуку у време када није био благослов за јело. Пошто је победио ово искушење, свети Сава је узео себи за правило да до краја живота не једе јабуке. Из поштовања према светом Сави, ни данашњи монаси саваити у Лаври не једу јабуке. У пустињи око Лавре су високе температуре од 45 до 50 степени, а киша врло ретко пада, можда три или четири пута годишње. У време када пада киша, монаси сакупљају кишницу и касније је користе за разне потребе манастира. У Лаври је опскрба водом заиста у рукама Божијим. У манастиру се не користи електрична струја, осим у случају неких поправки и грађевинских радова. Из околне пустиње у Лавру долазе многе змије и шкорпије, али до сада није зебележен ниједан случај да су учиниле зло некоме од монаха. Молитвама светог Саве Освећеног и свих светих Саваита, нека нас Господ помилује и спасе. Амин. Превод с немачког: Епископ далматински Фотије (Сладојевић) Извор: Српска православна Црква View full Странице
  7. Version 1.0.0

    51 downloads

    Изузетно поучна књига која говори о тајни Исусове молитве и њеном значају.
  8. Изашао сам напоље и сео на једну од оближњих стена. Кроз смирај дана пробијало се удаљено јечање мора. Сва сладост вечности капала је низ моју устрепталу душу. Обујмљен неограниченим спокојем, осетио сам како присуство Христа прожима пустињу. Тешко да сам икада проживео сличне тренутке. Заправо, сећам се само два таква доживљаја. Први потиче из раног детињства када сам, лежећи у наручју кума, одслушао службу катихуменима током које сам, устима кума, исповедио веру у Христа, те наду да ћу постати достојан уд Његовог Тела. Други доживљај извире управо из оне ноћи током које сам, из ревносних и блажених уста старца, примио духовне поуке које су ме привеле другом крштењу покајања и – сусрету са Богом. Једина разлика између та два темељна сећања лежи у чињеници да сам током првог догађаја мало тога разумео, готово ништа, док сам за време другог догађаја освестио своје кретање ка Богу. Те вечери Бог ми је ниспослао Своју небеску ману, нахранивши ме речима светог пустињака. Пророк Исаија вели: Блажен је онај који има семе и род у Јерусалиму, а светогорски игуман манастира Ставроникита се мудро надовезује, тумачећи: „Може се рећи да смо и сви ми блажени будући да поседујемо Сион православља, Свету Гору Атонску – семениште свих подвижника, а кроз њих и многе рођаке у небеском Јерусалиму. Они живе за нас, као светлост и нада нашег садашњег и будућег живота“. Убрзо сам пожелео да применим оно што сам научио. Наравно, старог подвижника сам доживео, како вели ава Пимен, „као у(з)водитеља у небеске тајне, а не као законодавца“. Повио сам главу, поринувши је међу колена и, слично пророку Илији на Кармилској гори, и почео да загрејавам срце како бих, касније, могао да отпочнем молитву.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...