Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'психологија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Једна од најважнијих ствар на које сам наишао бавећи се трансакционом анализом јесте реченица Томаса Хариса: "Човек је биће које се условљено својом прошлошћу, али и биће које је условљено својом будућношћу''. Ова реченица је било од велике важности за мој лични ''рат'' са психологијом, и са оним што би се могло подвести под детерминистичко схватање човека, као и са једним прећутним укидањем слободе сваког појединца. Није реч о слободи у оном јуридичком смислу, оној коју Орвел једноставно означава у свом исказу да је слобода рећи да је два плус два једнако четри, већ о слободи схваћеној унутар онтологије, унутар самог постојања, из које, опет извиру све остале ''потенције'' слободе... Сколон сам да помислим да моје одушевљење Харисовим гледиштем је била једна интуитивна реакција изазвана ''подсећањем'' на једну много већу истину, много већу пројаву онтолошке слободе и свега што из ње следи, истину коју налазимо у Хришћанству, коју можда не можемо вербализовати али је подразумевамо, некако тајно... у дубини душе... И тако, живећу у Господњем обећању садржаном у речима ''куцајте и отвриће вам се", ових дана сам наишао на неке друге исказе - исказе на које Харисова реченица може бити само појашњавање... исказе и гледишта светог Иринеја Лионског... на његово величанствено и Богом дано виђење човека... на његово тумачење стварања човека Новим Заветом, на стављање Богочовека Христа испред Адама, на сагледавање човека, не кроз Адама који је био на почетку, већ кроз Христа Који се оваплотио касније!!! На идеју да човек није дефинисан и детерминисан Адамовим сагрешењем, падом и несавршеноством, већ Христовом победом и његовим савршенством!!! То је велика тајна човека и фантастична потенција човека - да гледа на себе из будућности - увек кроз оно што може бити а не оно што је био или јесте сада, да буде тиме одређен и тиме детерминисан. СДрећан данашњи празник и свако добро од Господа и Мајке Пресвете!!! (Стеван Симоновић)
  2. Пре извесног времена један колега ме је питао да напишем нешто о психотерапији, као и њеној евентуалној корисности код људи који себе идентификују као верујуће и чланове Цркве. Сходно томе, овај текст нема за намеру да оспорава било чије мишљење, као ни да предендује на ексклузивитет да оно што следи представи као једино исправно и једино истинито. Такође, није ми намера да конфротирам било чија лична уверења и личне ставове које има према одређеним темама. Овај пост има функцију ''почетка'', тј да буде први од многих, будући да је теома веома опширна и да је веома тешко систематизовати – тако ће и ово ''писаније'' више имати форму неке моје личне медитације о задатој теми, опет пропуштена кроз моју личну призму и структуру. Питања које се често ( или никад ) не постављају јесу како ми видимо Бога? Каква је наша слика о Њему? Како Га замишљамо? Како видимо Његову праведност и доброту? Како Његову љубав? Или Његово понашање и деловање? Свакако да нам Свето Писмо и целокупно Свето Предање дају довољно података да можемо имати задовољавајуће одговоре на свако од ових питања... А, опет, проучавајући историју Цркве ( а и лична виђења појединаца из нашег непосредног окружења ) ми можемо приметити да су и поред свих тих података та виђења често била веома различита, некад чак до толике мере да се учини крајње нужним потез чувеног режисера Вилијема Вилера да у још чувенијем филму Бен Хур лик Христов увек представи са леђа – да остави сваком гледаоцу да сам створи Христов лик... И тако долазимо до другог низа питања, питања где се ''како замањеује са зашто'' - а питања би била: А зашто баш тако видимо Бога? Зашто је наша слика о Њему таква? Зашто Његову праведност и доброту видимо баш тако? Итд Једна од могућих разлога издругог низа питања може лежати у нашој ''психолошкој условљености'' ( никако у апсолутној мери ), односно у структури наше личности. Иако се данас доста у Цркви говори о личности ( и заједници ) чини ми се да се веома мало пажње посвећује самом реалном сагледавању исте – личност се често доживљава на посве метафизички ( што засигурно и јесте прави начин сагледавања, али не и једини ) начин и притом се долази у опасност да се личност доживи чисто идеалистички. Ово је једно место где психологија може бити од помоћи... Многи велики психолози су се бавили тоеријама личности и чсто развијали веома различите дефиниције. Дефиниција која се данас сматра валидном, а коју је дао Теодор Милон ( Disorder of Personality 1981. ) сматра да је личност ''сложен образац дубоко усађених психолошких карактеристика које су махом несвесне, не могу се лако избрисати и аутоматски се показују у скоро сваком облику функционисања. Својеврсне и свепрожимајуће , те особине настају из компликоване матрице биолошких диспозиција и искуствених учења, и сада обухватају карактеристичан начин перцепције, осећања, мишљења и суочавања неке особе'' . Будући да је дата дефиниција веома апстрактна и да захтева одређену профилисаност да би се разумела на прави начин, покушаћу да је преточим у разумљивији садржај – кроз теорију о структури его стања унутар психотерапијског модалитета трансакционе анализе. Трансакциона анализа, будући да је дериват психоанализе, сматра да се личност састоји из три ''дела'' – его стање родитеља, его стање одраслог и его стање детета. Бернова теорија је сувише опширна да би се овде детаљно бавили њоме. Укратко, его стање родитеља је аспект личности у коме велику улогу имају вредности, начини и поруке које су усадили родитељи. Даље, его стање одраслог је рационално-аутономни аспект, док су у его стању жеље, страхови итд. Оно што исто треба напоменути јесте да его стање родитеља може бити критикујуће или негујуће. Такође, его стање родитеља је посебно битно за религиозне доживљаје јер се често може десити да човек сопствено его стање пројектује на Бога – нпр, ако је неко свог оца ( или мајку ) доживљавао као немилосрдног, постоји велика могућност да ће ту особину пренети и на Бога, или ако је неко свог родитеља доживљавао као особу која је ригидно захтевала поштовање разних правила ( под претњом казне ) он може доћи у опасност да то пренесе на Бога, заједно са дечијим страховима и суманитим идејама о страшној казни. Наравно, ако је неко свог оца доживљавао као негујућег и пуног разумевања, он може исто тако то пренети на сопствену слику о Богу. Такође, човек своје его стање родитеља често користи и у односу са другим људима па може доћи до страшне савремене појаве: Бог захтева стриктно поштовање правила, ко не поштује правила није мио Богу. Или у једној трагичнијој варијанти где су деца условљавана испуњавањем родитељских захтева а за узврат добијали могућност да буду део породице можемо доћи до ситуације да се онај ко не испуњава ''оно што Бог тражи'' аутоматски сматра отпадником, издајником итд. Лако се може и десити да неко са мало јачим неразјашњеним родитељским конфликтом унутар себе развије посебну врсту атезима тј антитеизма, опет условљен его стањем родитеља. Овде бих стао, форма писања не препоручује даљу разраду ( а имам осећај и да је ово било сувише дугачко ). Уколико неко има нека питања или запажања, ту сам. (Стеван Симоновић)
  3. verum est in beer

    Сигмунд Фројд

    Frojd - bečka pop ikona za sva vremena Izvor: Tanjug Osnivač psihoanalize Sigmund Frojd, koji je umro na sutrašnji dan pre 75 godina u Londonu, postao je "pop ikona" u Beču, gradu gde je žestoko branio svoju teoriju i odakle je bio primoran da pobegne zbog dolaska nacista na vlast. Iz arhive Fondacije Sigmunda Frojda (www.freud-museum.at) Frojd je sahranjen u Londonu, gde se sklonio 1938. godine. Umro je od raka 23. septembra 1939. u 84. godini. Međutim, njegovo ime je neraskidivo povezano s Bečom u kojem je živeo 78 godina i primao pacijente na čuvenoj adresi Bergase broj 19. Turistima se sada prodaju majice s njegovim likom a njegov kabinet, koji je pretvoren u muzej, privlači 75.000 posetilaca godišnje. U muzej se ulazi kao nekada u Frojdov kabinet, zvonom na ulaznim vratima. "Frojd? To je najpoznatije lice Beča u svetu. Zahvaljujući književnosti i kinematografiji, posebno Vudiju Alenu, Frojd je postao prava ikona pop kulture u svetu", rekao je Norbert Ketner, direktor jedne turističke agencije u Beču. Ketner je ocenio da iako ljudi nisu temeljno proučavali njegov rad, mnogi turisti iz celog sveta imaju utisak da se Frojdov rad direktno njih tiče. Iz arhive Fondacije Sigmunda Frojda (www.freud-museum.at) Lekar, koji je rođen 1856. godine u Beču, bio je izopšten u svom rodnom gradu zbog svojih jevrejskih korena, ali i teorija u kojima je centralno mesto imala seksualnost, što se u to vreme smatralo "skandaloznim i nečuvenim". "Frojd je oličenje ambivalentnosti Beča. On se u tom gradu osećao neshvaćenim, a istovremeno mu je bilo teško da ga zauvek napusti", rekao je Ketner. Sigmund Frojd, čija su dela nacisti spaljivali još 1933. godine, odlučuje da napusti Beč i odlazi u izgnanstvo u junu 1938. godine, posle nekoliko upada Gestapoa u njegov dom. Ukupno 130.000 austrijskih Jevreja je bilo primorano na egzil, a 65.000 je ubijeno. Nacisti su se bili posebno okomili na bečku intelektualnu elitu jevrejskog porekla i sam grad se nikada nije od toga u potpunosti oporavio. "Frojdov život otkriva taj period istorije Beča, tada svetske prestonice nauke i umetnosti, koja je tonula u primitivnost i intelektualnu malograđanštinu", smatra Ketner. Iz arhive Fondacije Sigmunda Frojda (www.freud-museum.at) Frojdov čuveni kauč za pacijente ne nalazi se u Beču već u njegovom poslednjem prebivalištu u Londonu. "U Frojdovom muzeju nedostaje njegov kauč", rekla je direktorka muzeja Monika Pesler i dodala da njegova kuća "predstavlja gubitak - ljudski, naučni i kulturni gubitak Austrije s nacizmom i holokaustom". Muzej će sutra, na Frojdovu godišnjicu smrti, obeležiti datum stavljanjem crnog flora na natpis zdanja, a u stepeništu zgrade će se puštati Frojdov jedini audio snimak, intervju koji je dao BBC-u po dolasku u London, gde je dočekan kao heroj. Bečko udruženje psihoanalize, koje je Frojd osnovao 1908. godine, objaviće internet izdanje Frojdovoih rukopisa, među kojima 11.000 pisama. Bečka Galerija savremene umetnosti organizuje izložbu "Sigmund Frojd i teret predstavljanja" koja je okupila radove stotinak umetnika predvođenih Amerikancem Džozefom Kosutom. Iz arhive Fondacije Sigmunda Frojda (www.freud-museum.at) Monika Pesler zaključuje da se Beč i Frojd "neće nikada pomiriti". "Niko nije prorok u svojoj zemlji i to je tačno za Frojda u Beču. Više ga cene u inostranstvu nego u Austriji", ocenila je ona. "Psihoanaliza se posle Drugog svetskog rata razvila u Londonu, Njujorku i Buenos Ajresu. Danas se psihoanaliza još bori za svoje priznavanje u Beču, uključujući i na univerzitetu", rekla je direktorka Frođdovog muzeja. Glavna Frojdova dela su "Rasprave o histeriji" (1895), "Tumačenje snova" (1899), "Uvod u psihoanalizu" (1916-1918), "Ego i Id" (1923), "Problem anksioznosti" (1936) i "Mojsije i monoteizam" (1939). http://www.b92.net/putovanja/zanimljivosti.php?yyyy=2014&mm=09&dd=22&nav_id=902737
  4. У недељу, 25. марта 2018. У 19:00 часова У Гимназији Јован Јовановић Змај одржаће се предавање на тему: ПСИХОЛОГИЈА БРАКА И ПОРОДИЧНИХ ОДНОСА Предавач: Мирјана Бановић Преузмите плакат у ПДФ формату
  5. Са званичне интернет презентације Епархије бачке преносимо најаву предавања драге сестре у Христу Мирјане Бановић, које Вашој пажњи топло препоручујемо: У недељу, 25. марта 2018. У 19:00 часова У Гимназији Јован Јовановић Змај одржаће се предавање на тему: ПСИХОЛОГИЈА БРАКА И ПОРОДИЧНИХ ОДНОСА Предавач: Мирјана Бановић Преузмите плакат у ПДФ формату View full Странице
  6. И сада ја кажем да за све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку. Али, када ми проживљавамо неку трагедију, у тренуцима бола, ти заборављаш све ово и мислиш да је твој проблем огроман и неразрешив. Ево, данас ми је једна девојка писала мејл, не знам ни одакле је она - пишу ми многи људи, свако са својим страдањима, ја читам и говорим: “Боже, помози им! Ја не могу решити проблеме ових људи, њих не решава човек!“ И та девојка ми је рекла: Ја губим разум, плачем и дању и ноћу. Потом ми је рекла да већ седам месеци не пије лекове које јој је лекар преписао. Ја сам јој написао да треба да пије лекове. Али она каже: Не желим да пијем лекове, желим да ми Бог помогне! Ја сам јој рекао: Али, Бог ти говори да треба да их пијеш. То је Божија творевина, а не некакво зло, Бог ти је послао лекара. Дакле, ми не можемо да помажемо себи класичним методама које нам живот нуди. Сам Христос је много пута говорио људима: „Идите свештеницима“ (уп. Мт.8,4; Лк.17,14). Идите код доктора свога времена, тражите од њих помоћ, они вам могу дати неки лек, који ти сам не можеш направити. Проблем је у томе што се ова девојка толико оптеретила својим проблемом, те није могла ни да замисли да ће временом све то проћи. Ми људи склони смо да преувеличавамо свој бол, јер мислиш да ће те мучити још 15 година, оно што те данас мучи. Преувеличаваш свој проблем и протежеш га до бесконачности. Уместо тога, зашто не би рекао: „Данас имам проблем. У реду. Али, сутра тај проблем можда неће постојати. После неколико година, кад све ово будем посматрао издалека, говорићу: „Зашто сам био такав, и зашто сам толико мучио себе?“ Да, ми тонемо, не увек у кашици воде, понекад и на отвореном мору, али ми исто тако много преувеличавамо ствари. То је због тога што се у нашем уму крије највећи проблем, јер све почиње у глави, зато што је много важније како ми приступамо проблему, а не проблем сам по себи. Односно како ти твој ум преноси све то. То је највеће мучење - мучење душе и преувеличавање свега. Када дођеш до крајње границе, онда ускоро долази чудо, говорио је један парализован човек - Бог ме не напушта. Решење се често појављује када се нађеш у ситуацији да више немаш куд. Тада кажем Богу: „Ако нешто не учиниш, ја овако не могу даље да живим!“ И заиста, нешто се догодило, и дела у његовом животу су се мењала. Он се најпре мењао душевно и приступао је проблему са више радости, оптимистично, са надом и вером. Рекао сам му: Да би се појавило решење неког нашег проблема, потребно је да имамо поверење да ће се догодити нешто боље. Ако решење не ишчекујеш са надом, оно се неће ни догодити. Неки људи се у својим потешкоћама и очајањима повлаче и изводе коначни закључак да се у њиховом животу ништа неће променити, свему је крај! А с обзиром да они не верују да ће се нешто променити, онда се решење не може ни десити. Веома је важно веровати у промену, у исцељење, чудо, у побољшање нашег живота, нашег детета, супруга. Односно, важно је да у нашој души постоји нада да се приближава нешто боље од очаја и разочарења. На пример, када се врши тајна јелеосвећења над неким, то се не врши само формално, него са вером, да ће се захваљујући овом помазању десити нешто важно у души болесника, а такође и у његовом телу. Тако ми почињемо да тражимо решење без вере. Шта Христос пита пре него што изврши чудо? „Верујеш ли ти“ (уп.Јн.11,26). Односно, верујеш ли да ти могу даровати радост, да ти могу дати исцељење, да могу васкрснути твоје дете? Када би неко рекао: „Верујем!“ - тада би се догађало чудо, зато што веровати значи отворити душу, имати поверење, примати радост у себе. Све ово зависи и од тога како су нас вапитавали. Већина нас не верује искрено да ми заслужујемо да се радујемо. Ми смо на неки начин повезали радост и срећу са казном. Када се много радујемо, тада кажемо: „Ох, ово се неће добро завршити. Данас смо се много смејали, а сутра ћемо плакати.“ Чекамо да се сутра догоди неки инцидент и питамо се зашто нам је био потребан толики смех! То јест, радовање је недопустиво, и чим почнеш да се радујеш, очекујеш да ћеш добити ударац по образу! Страшно је што смо ми научили да овај ударац произилази из Божијих руку! Ми мислимо да Бог уствари не жели да се радујемо, да он жели да види како плачеш, како се мучиш, како се кажњаваш, осећаш кривицу, не налазиш решење. Мислиш да те Он посматра као нека деца, која муче инсекте и пробадају им тела, отклањају крила, и уверен си да је Богу пријатно да те посматра како се тако мучиш. Ако је то твоја психологија и ако имаш такав став, онда се у твом животу ништа не може променити. Веома је важно да имамо поверење да је решење нешто што заслужујемо и што нам Бог даје као одговор на било који проблем. Нисмо се родили да би плакали. Можемо плакати у неким тренуцима, пет минута, пет дана. Али не цео живот. У реду је да плачеш да би се твоја душа измирила са Богом, да би добио опроштај који ти Христос дарује, да би примио Тајне опроштаја: Причешће и Исповест, али не можеш цео живот плакати и туговати. Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема. Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји. Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити! Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом.“ Са ишчекивањем. Рекао сам једној жени: Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка. Имала је тридесет година, па сам јој рекао: Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме? И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега. Али, ја га не познајем. Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити. То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама. Решиш им један проблем, а они кажу: Дааа, али....постоји и ово... Решиш им и то: Да, али то није тако, али... То су људи који су стално незадовољни. Човек који је незадовољан не налази решења, не зато што она не постоје, него због тога што он није спреман да отвори своју душу да би их примио. У његовом животу постоји само роптање. Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз. Али када не живимо у складу са духом Христових заповести... Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. Не пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост. Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало. А шта је решење? У једној кинеској пословици се каже: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. Јер, када нешто нема решење, прихватиш то као датост, и не узнемираваш се много због тога. Пример: у једној породици био је болестан човек, он није боловао од грипа, већ од озбиљног дугогодишњег обољења, имао је парализу, или нешто још много озбиљније. У оваквој ситуацији не можеш да кажеш: „Желим решење. Желим да се промени моје стање!“ На пример, дете је парализовано, и шта ти ту можеш да учиниш? Постепено прихваташ да је то датост и да нема решења, у почетку вичеш, нервозан си, свађаш се, препиреш се са Богом, са друштвом и целим светом, али после три - четири године ћеш рећи: „Шта да радим? Морам да живим. То је моје дете, моја животна ситуација, и ја то не могу променити. Прихватићу то, ја га волим и грлим“. Такво је решење неких проблема. Неки проблеми не решавају се споља, већ само унутар нас. Када моја душа прихвати то, ја ћу се смирити. А све оно што је споља видљиво, остаје непромењено. На Кипру имам пријатеље, који су добили дете са Дауновим синдромом. Поред њега имају још здраве деце, али последње се родило болесно. Они то нису знали, него су сазнали тек када се дете родило. У почетку су тражили решење. Али какво решење можеш да пронађеш у овом случају? Не постоји решење. Они су били пуни гнева, нису прихватали савете, нису желели да слушају речи утехе. А када би им неко износио узвишене речи о Богу, спуштали би слушалицу, а потом би рекли: Молим те, ти си добро, и сад желиш мени да дајеш савете преко телефона, како ја треба да прихватим своје дете такво какво је, не слажем се са тим! Али после годину - годину ипо пана, они су говорили: Ово дете је наша радост! Они сада дететову болест сасвим другачије подносе и прихватају. Ништа не сме да буде на силу, него ти сам одлучујеш и говориш: „Живећу са овим дететом!“ Ето то је још једно решење за неке проблеме. А неко каже: Ако ми Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот! А шта ти желиш? Мој нос, какав је мој нос? Какве су моје уши? Зашто тако говориш? Незадовољан сам собом. Неке ствари у животу не решавају се онако како ми хоћемо. Потребно је да их прихватимо, да се помиримо са неким стварима, да заволимо себе онаквима какви јесмо. Једноставно, хајде да променимо оно што се може променити. Ти ћеш ми рећи: Зар није могао да изврши операцију? Он ми је ово причао 1992. године, када се такве операције нису обављале. Тако ми је један ученик рекао, док сам био катихета у гимназији: Ако ми до Божића Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот! Ја сам му одговорио: Зар је то решење? Он је слушао неку страну песму под називом „Одлука о самоубиству“. Када у своју душу примиш реч „самоубиство“, какав излаз из својих проблема можеш пронаћи - одмах трчи код лекара! То значи да је ситуација крајње озбиљна. Када размишљаш о смрти као решењу својих проблема, то значи да се у теби појавила депресија, очај и безнађе. Разуме се, треба да идеш код свог духовника, да одлазиш у Цркву да се молиш, али ако је твоје стање још горе, праћено безразложним плачем, и потпуним очајањем, ако све посматраш у сивим бојама, и на најблиставије Сунце гледаш као на таму, и ништа ти се не допада, онда се решење не налази у речима, него похитај право код доктора, теби је неопходно лечење, теби је потребна помоћ. Многи људи се муче, али не куцају на права врата. Они куцају, али не на та врата. Довели су ми једно дете да бих над њим прочитао молитве заклињања, а дете је имало чисто психолошке проблеме. Наравно, нисам читао ове молитве, јер не могу рећи детету, младом човеку, са којим је очигледно све у реду: „Изађи нечисти демону!“ Са дететом је све у реду, односно, наравно није у потпуности све у реду, али он није бесомучан, с обзиром да може да иде у Цркву, да се моли, да се причешћује. Али, само су у његовој души налазе проблеми неуролошке и психолошке природе. Дакле, неке ствари треба да прихватимо такве - какве су, али постоје и друге ствари које се помињу у кинеској изреци: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. За те ствари и ситуације које се не решавају, рекли смо да треба да их прихватимо онаквима какве јесу. Али за оне ствари које су решиве, потребно је да нешто урадимо. На пример, жена коју муж злоставља не може да каже: „Решење је у томе да прихватим ситуацију таква - каква је“. Излаз није прихватање злостављања, већ је потребно сести и разговарати, како би се нашао заједнички језик, као што су недавно учинили једни супружници, који су ми рекли: Сели смо и рекли: наш брак не може овако да се настави. Морамо да увидимо шта се догађа и да пронађемо неко решење. Пролазе месеци, године, а ми не можемо пронаћи заједнички језик међу собом. Свађамо се, изједамо једно друго, вичемо. Потребно је наћи излаз. Не можемо наставити овако све док не постанемо седамдесетогодишњаци, осамдесетогодишњаци или стогодишњаци. У овој ситуацији је потребно ударити шаком о сто, у позитивном смислу речи, затражити своја права, сагледати у чему је проблем, јер да би један супружник разумео другог и потребе његове душе он мора да схвати да: „Ја се нисам удала за тебе да бих изгубила сопствени живот, да би моје срце потамнело, да би довео и себе и мене до тешке физичке болести. Потребено је да размотримо шта се догађа са нама двома“. За неке ствари решење је почети са променама у свом животу. Измени оно што ти се не допада. Тако ми је на Светој Гори говорио један познаник, који није могао да остане у једном манастиру. Он се борио са тим једну, две, три године, а затим је отишао у други манастир. Упитао ме тада: Да ли сам добро урадио? Зашто губити разум, зар није боље учинити нешто од чега твоја душа може да процвета, оживи и да би ти достигао нешто узвишено. Тако ми је једна особа рекла: Зар није развод боље решење у поређењу са мучењем које се никада неће окончати? У суштини, готова решења и рецепте није лако давати. Ја сад кажем: „Развод!“ - а неки ће рећи: „Отац је рекао да је развод у реду, па ко хоће нека се разводи!“ Ја то нисам рекао, него да је у неким случајевима, за одређене људе боље да се разведу, да би се догодило нешто, што би променило тај „систем“ како не би заједно изгубили себе. Да би се решили неки проблеми неопходно је нешто променити код куће, у нашим односима, у породици, на послу. Некога на послу стално ниподаштавају, забадају му нож у леђа, вређају га, исмевају. Он тамо не може да каже: „Ја сам хришћанин! Ја подносим жртву! Због кога? Имам породицу, децу, имам плату“, тамо једноставно мораш да затражиш своја права. Зато хајде да разјаснимо, шта значи бити хришћанин, и шта значи бити смирен. У Цркви се то назива расуђивање: Бог нас непрестано просветљује, како да одговоримо на сваки животни изазов. Негде није потребно ништа учинити и прихватити све како јесте, а у другој прилици морате ударити шаком и рећи: „Не! Ово мора да се промени! Од понедељка ћу бити друга особа. Ја имам право да будем срећан, али како да будем срећан, ако ми од нервозе опада коса, ако се разбољевам, ако ми коса седи, ако ми лице прекривају боре, ако ме боли желудац, ако не могу да спавам ноћу? Наћи ћу неко решење“. Али, опет је добро што живимо у оваквом времену, јер ово о чему сада говорим, у давним временима је доживљавано као сан летње ноћи. Било је епоха када је жену тукао муж, и она је свакодневно трпела батине. Она би једноставно рекла: „Имам мужа, који ме повремено ошамари“. Она је о томе причала само са неком од својих пријатељица. Данас је другачије. Недавно је био међународни дан борбе против породичног насиља. Тако дакле, за неке проблеме треба наћи решење код куће. Али ево још једног проблема. Ми обележавамо још и дан борбе против насиља над мушкарцима. Постоје и такви мушкарци који трпе батине од својих жена. Знам такве случајеве. Али, решење није у томе да се делимо на партије и таборе и проналазимо победнике и губитнике, већ да сви будемо победници у љубави у свом дому, и да живимо у слози једни са другима. Неки супружници ми чак нису ни говорили да желе да пронађу решење, него су ме питали ко је од њих двоје у праву. Ја сам рекао: Па добро, ако кажем да је један у праву, шта ћеш ти учинити касније? Зар нећеш рећи: „Отац ми је рекао да сам у праву!“ Дакле, у следећој свађи, он ће то искористити и рећи: „Отац је мени рекао да сам у праву!“ Ради се о томе да не побеђује онај ко је у праву. Христос је победио не због тога што је у праву, Он је победио зло, зато што је прихватио да се лиши сопственог права и да буде распет. То је противречна логика, коју Црква уноси у наш живот. Уколико неко жели да жртвује нешто за добробит своје породице, а да притом не шкоди својој души, треба га пустити да то учини. Он ће тражити, одустајати, мењаће се , али све дотле, докле му је очувана духовна равнотежа и спокој. Али, уколико га све то разграђује, онда је потребно наћи друго решење. Извор: Православие.ру
  7. За све постоји решење. Једно од решења наших проблема је тражење молитве од оних за које знамо да се моле и да ће се помолити за нас. То је помоћ нашој души. Зато што постоји много тренутака у нашем животу, када осећамо да нам нестаје тло под ногама, као што је било у животу жене Хананејке, која је рекла Христу: “Умирем! Моје дете страда!“ (уп. Мт. 5, 22). Некоме је дете болесно, другом се упокојило, код трећег постоје психолошки проблеми, некога мучи депресија - најразличитији проблеми. И ми доспевамо у такву ситуацију када кажемо да не постоји никакав излаз. Не налазимо решење и говоримо: “Боже мој, подари ми било какво решење!“ И сада ја кажем да за све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку. Али, када ми проживљавамо неку трагедију, у тренуцима бола, ти заборављаш све ово и мислиш да је твој проблем огроман и неразрешив. Ево, данас ми је једна девојка писала мејл, не знам ни одакле је она - пишу ми многи људи, свако са својим страдањима, ја читам и говорим: “Боже, помози им! Ја не могу решити проблеме ових људи, њих не решава човек!“ И та девојка ми је рекла: Ја губим разум, плачем и дању и ноћу. Потом ми је рекла да већ седам месеци не пије лекове које јој је лекар преписао. Ја сам јој написао да треба да пије лекове. Али она каже: Не желим да пијем лекове, желим да ми Бог помогне! Ја сам јој рекао: Али, Бог ти говори да треба да их пијеш. То је Божија творевина, а не некакво зло, Бог ти је послао лекара. Дакле, ми не можемо да помажемо себи класичним методама које нам живот нуди. Сам Христос је много пута говорио људима: „Идите свештеницима“ (уп. Мт.8,4; Лк.17,14). Идите код доктора свога времена, тражите од њих помоћ, они вам могу дати неки лек, који ти сам не можеш направити. Проблем је у томе што се ова девојка толико оптеретила својим проблемом, те није могла ни да замисли да ће временом све то проћи. Ми људи склони смо да преувеличавамо свој бол, јер мислиш да ће те мучити још 15 година, оно што те данас мучи. Преувеличаваш свој проблем и протежеш га до бесконачности. Уместо тога, зашто не би рекао: „Данас имам проблем. У реду. Али, сутра тај проблем можда неће постојати. После неколико година, кад све ово будем посматрао издалека, говорићу: „Зашто сам био такав, и зашто сам толико мучио себе?“ Да, ми тонемо, не увек у кашици воде, понекад и на отвореном мору, али ми исто тако много преувеличавамо ствари. То је због тога што се у нашем уму крије највећи проблем, јер све почиње у глави, зато што је много важније како ми приступамо проблему, а не проблем сам по себи. Односно како ти твој ум преноси све то. То је највеће мучење - мучење душе и преувеличавање свега. Када дођеш до крајње границе, онда ускоро долази чудо, говорио је један парализован човек - Бог ме не напушта. Решење се често појављује када се нађеш у ситуацији да више немаш куд. Тада кажем Богу: „Ако нешто не учиниш, ја овако не могу даље да живим!“ И заиста, нешто се догодило, и дела у његовом животу су се мењала. Он се најпре мењао душевно и приступао је проблему са више радости, оптимистично, са надом и вером. Рекао сам му: Да би се појавило решење неког нашег проблема, потребно је да имамо поверење да ће се догодити нешто боље. Ако решење не ишчекујеш са надом, оно се неће ни догодити. Неки људи се у својим потешкоћама и очајањима повлаче и изводе коначни закључак да се у њиховом животу ништа неће променити, свему је крај! А с обзиром да они не верују да ће се нешто променити, онда се решење не може ни десити. Веома је важно веровати у промену, у исцељење, чудо, у побољшање нашег живота, нашег детета, супруга. Односно, важно је да у нашој души постоји нада да се приближава нешто боље од очаја и разочарења. На пример, када се врши тајна јелеосвећења над неким, то се не врши само формално, него са вером, да ће се захваљујући овом помазању десити нешто важно у души болесника, а такође и у његовом телу. Тако ми почињемо да тражимо решење без вере. Шта Христос пита пре него што изврши чудо? „Верујеш ли ти“ (уп.Јн.11,26). Односно, верујеш ли да ти могу даровати радост, да ти могу дати исцељење, да могу васкрснути твоје дете? Када би неко рекао: „Верујем!“ - тада би се догађало чудо, зато што веровати значи отворити душу, имати поверење, примати радост у себе. Све ово зависи и од тога како су нас вапитавали. Већина нас не верује искрено да ми заслужујемо да се радујемо. Ми смо на неки начин повезали радост и срећу са казном. Када се много радујемо, тада кажемо: „Ох, ово се неће добро завршити. Данас смо се много смејали, а сутра ћемо плакати.“ Чекамо да се сутра догоди неки инцидент и питамо се зашто нам је био потребан толики смех! То јест, радовање је недопустиво, и чим почнеш да се радујеш, очекујеш да ћеш добити ударац по образу! Страшно је што смо ми научили да овај ударац произилази из Божијих руку! Ми мислимо да Бог уствари не жели да се радујемо, да он жели да види како плачеш, како се мучиш, како се кажњаваш, осећаш кривицу, не налазиш решење. Мислиш да те Он посматра као нека деца, која муче инсекте и пробадају им тела, отклањају крила, и уверен си да је Богу пријатно да те посматра како се тако мучиш. Ако је то твоја психологија и ако имаш такав став, онда се у твом животу ништа не може променити. Веома је важно да имамо поверење да је решење нешто што заслужујемо и што нам Бог даје као одговор на било који проблем. Нисмо се родили да би плакали. Можемо плакати у неким тренуцима, пет минута, пет дана. Али не цео живот. У реду је да плачеш да би се твоја душа измирила са Богом, да би добио опроштај који ти Христос дарује, да би примио Тајне опроштаја: Причешће и Исповест, али не можеш цео живот плакати и туговати. Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема. Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји. Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити! Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом.“ Са ишчекивањем. Рекао сам једној жени: Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка. Имала је тридесет година, па сам јој рекао: Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме? И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега. Али, ја га не познајем. Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити. То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама. Решиш им један проблем, а они кажу: Дааа, али....постоји и ово... Решиш им и то: Да, али то није тако, али... То су људи који су стално незадовољни. Човек који је незадовољан не налази решења, не зато што она не постоје, него због тога што он није спреман да отвори своју душу да би их примио. У његовом животу постоји само роптање. Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз. Али када не живимо у складу са духом Христових заповести... Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. Не пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост. Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало. А шта је решење? У једној кинеској пословици се каже: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. Јер, када нешто нема решење, прихватиш то као датост, и не узнемираваш се много због тога. Пример: у једној породици био је болестан човек, он није боловао од грипа, већ од озбиљног дугогодишњег обољења, имао је парализу, или нешто још много озбиљније. У оваквој ситуацији не можеш да кажеш: „Желим решење. Желим да се промени моје стање!“ На пример, дете је парализовано, и шта ти ту можеш да учиниш? Постепено прихваташ да је то датост и да нема решења, у почетку вичеш, нервозан си, свађаш се, препиреш се са Богом, са друштвом и целим светом, али после три - четири године ћеш рећи: „Шта да радим? Морам да живим. То је моје дете, моја животна ситуација, и ја то не могу променити. Прихватићу то, ја га волим и грлим“. Такво је решење неких проблема. Неки проблеми не решавају се споља, већ само унутар нас. Када моја душа прихвати то, ја ћу се смирити. А све оно што је споља видљиво, остаје непромењено. На Кипру имам пријатеље, који су добили дете са Дауновим синдромом. Поред њега имају још здраве деце, али последње се родило болесно. Они то нису знали, него су сазнали тек када се дете родило. У почетку су тражили решење. Али какво решење можеш да пронађеш у овом случају? Не постоји решење. Они су били пуни гнева, нису прихватали савете, нису желели да слушају речи утехе. А када би им неко износио узвишене речи о Богу, спуштали би слушалицу, а потом би рекли: Молим те, ти си добро, и сад желиш мени да дајеш савете преко телефона, како ја треба да прихватим своје дете такво какво је, не слажем се са тим! Али после годину - годину ипо пана, они су говорили: Ово дете је наша радост! Они сада дететову болест сасвим другачије подносе и прихватају. Ништа не сме да буде на силу, него ти сам одлучујеш и говориш: „Живећу са овим дететом!“ Ето то је још једно решење за неке проблеме. А неко каже: Ако ми Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот! А шта ти желиш? Мој нос, какав је мој нос? Какве су моје уши? Зашто тако говориш? Незадовољан сам собом. Неке ствари у животу не решавају се онако како ми хоћемо. Потребно је да их прихватимо, да се помиримо са неким стварима, да заволимо себе онаквима какви јесмо. Једноставно, хајде да променимо оно што се може променити. Ти ћеш ми рећи: Зар није могао да изврши операцију? Он ми је ово причао 1992. године, када се такве операције нису обављале. Тако ми је један ученик рекао, док сам био катихета у гимназији: Ако ми до Божића Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот! Ја сам му одговорио: Зар је то решење? Он је слушао неку страну песму под називом „Одлука о самоубиству“. Када у своју душу примиш реч „самоубиство“, какав излаз из својих проблема можеш пронаћи - одмах трчи код лекара! То значи да је ситуација крајње озбиљна. Када размишљаш о смрти као решењу својих проблема, то значи да се у теби појавила депресија, очај и безнађе. Разуме се, треба да идеш код свог духовника, да одлазиш у Цркву да се молиш, али ако је твоје стање још горе, праћено безразложним плачем, и потпуним очајањем, ако све посматраш у сивим бојама, и на најблиставије Сунце гледаш као на таму, и ништа ти се не допада, онда се решење не налази у речима, него похитај право код доктора, теби је неопходно лечење, теби је потребна помоћ. Многи људи се муче, али не куцају на права врата. Они куцају, али не на та врата. Довели су ми једно дете да бих над њим прочитао молитве заклињања, а дете је имало чисто психолошке проблеме. Наравно, нисам читао ове молитве, јер не могу рећи детету, младом човеку, са којим је очигледно све у реду: „Изађи нечисти демону!“ Са дететом је све у реду, односно, наравно није у потпуности све у реду, али он није бесомучан, с обзиром да може да иде у Цркву, да се моли, да се причешћује. Али, само су у његовој души налазе проблеми неуролошке и психолошке природе. Дакле, неке ствари треба да прихватимо такве - какве су, али постоје и друге ствари које се помињу у кинеској изреци: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. За те ствари и ситуације које се не решавају, рекли смо да треба да их прихватимо онаквима какве јесу. Али за оне ствари које су решиве, потребно је да нешто урадимо. На пример, жена коју муж злоставља не може да каже: „Решење је у томе да прихватим ситуацију таква - каква је“. Излаз није прихватање злостављања, већ је потребно сести и разговарати, како би се нашао заједнички језик, као што су недавно учинили једни супружници, који су ми рекли: Сели смо и рекли: наш брак не може овако да се настави. Морамо да увидимо шта се догађа и да пронађемо неко решење. Пролазе месеци, године, а ми не можемо пронаћи заједнички језик међу собом. Свађамо се, изједамо једно друго, вичемо. Потребно је наћи излаз. Не можемо наставити овако све док не постанемо седамдесетогодишњаци, осамдесетогодишњаци или стогодишњаци. У овој ситуацији је потребно ударити шаком о сто, у позитивном смислу речи, затражити своја права, сагледати у чему је проблем, јер да би један супружник разумео другог и потребе његове душе он мора да схвати да: „Ја се нисам удала за тебе да бих изгубила сопствени живот, да би моје срце потамнело, да би довео и себе и мене до тешке физичке болести. Потребено је да размотримо шта се догађа са нама двома“. За неке ствари решење је почети са променама у свом животу. Измени оно што ти се не допада. Тако ми је на Светој Гори говорио један познаник, који није могао да остане у једном манастиру. Он се борио са тим једну, две, три године, а затим је отишао у други манастир. Упитао ме тада: Да ли сам добро урадио? Зашто губити разум, зар није боље учинити нешто од чега твоја душа може да процвета, оживи и да би ти достигао нешто узвишено. Тако ми је једна особа рекла: Зар није развод боље решење у поређењу са мучењем које се никада неће окончати? У суштини, готова решења и рецепте није лако давати. Ја сад кажем: „Развод!“ - а неки ће рећи: „Отац је рекао да је развод у реду, па ко хоће нека се разводи!“ Ја то нисам рекао, него да је у неким случајевима, за одређене људе боље да се разведу, да би се догодило нешто, што би променило тај „систем“ како не би заједно изгубили себе. Да би се решили неки проблеми неопходно је нешто променити код куће, у нашим односима, у породици, на послу. Некога на послу стално ниподаштавају, забадају му нож у леђа, вређају га, исмевају. Он тамо не може да каже: „Ја сам хришћанин! Ја подносим жртву! Због кога? Имам породицу, децу, имам плату“, тамо једноставно мораш да затражиш своја права. Зато хајде да разјаснимо, шта значи бити хришћанин, и шта значи бити смирен. У Цркви се то назива расуђивање: Бог нас непрестано просветљује, како да одговоримо на сваки животни изазов. Негде није потребно ништа учинити и прихватити све како јесте, а у другој прилици морате ударити шаком и рећи: „Не! Ово мора да се промени! Од понедељка ћу бити друга особа. Ја имам право да будем срећан, али како да будем срећан, ако ми од нервозе опада коса, ако се разбољевам, ако ми коса седи, ако ми лице прекривају боре, ако ме боли желудац, ако не могу да спавам ноћу? Наћи ћу неко решење“. Али, опет је добро што живимо у оваквом времену, јер ово о чему сада говорим, у давним временима је доживљавано као сан летње ноћи. Било је епоха када је жену тукао муж, и она је свакодневно трпела батине. Она би једноставно рекла: „Имам мужа, који ме повремено ошамари“. Она је о томе причала само са неком од својих пријатељица. Данас је другачије. Недавно је био међународни дан борбе против породичног насиља. Тако дакле, за неке проблеме треба наћи решење код куће. Али ево још једног проблема. Ми обележавамо још и дан борбе против насиља над мушкарцима. Постоје и такви мушкарци који трпе батине од својих жена. Знам такве случајеве. Али, решење није у томе да се делимо на партије и таборе и проналазимо победнике и губитнике, већ да сви будемо победници у љубави у свом дому, и да живимо у слози једни са другима. Неки супружници ми чак нису ни говорили да желе да пронађу решење, него су ме питали ко је од њих двоје у праву. Ја сам рекао: Па добро, ако кажем да је један у праву, шта ћеш ти учинити касније? Зар нећеш рећи: „Отац ми је рекао да сам у праву!“ Дакле, у следећој свађи, он ће то искористити и рећи: „Отац је мени рекао да сам у праву!“ Ради се о томе да не побеђује онај ко је у праву. Христос је победио не због тога што је у праву, Он је победио зло, зато што је прихватио да се лиши сопственог права и да буде распет. То је противречна логика, коју Црква уноси у наш живот. Уколико неко жели да жртвује нешто за добробит своје породице, а да притом не шкоди својој души, треба га пустити да то учини. Он ће тражити, одустајати, мењаће се , али све дотле, докле му је очувана духовна равнотежа и спокој. Али, уколико га све то разграђује, онда је потребно наћи друго решење. Извор: Православие.ру View full Странице
  8. “Не могу”, “Ово је тешко”, “Хладно је у сали”, “Ко још заказује утакмицу тако рано”, су само неке од жалби и нелагода којима можемо оправдати свој тренутни неуспех. Да бисмо били успешни и у рангу са најбољима у ономе у чему се бавимо морамо изградити способност толеранције на фрустрацију, односно имунитет психе. Фрустрација је препрека која се јавља на остварењу онога што желимо, препрека у томе да се пласирамо у вишу лигу, на турнир, да победимо противника, да постигнемо одређени скор итд… Као и физички имунитет, способност толеранције на фрустрацију се такође развија “пелцовањем” односно превазилажењем свакодневних проблема које нам се испрече на нашем путу до циља. Свако одустајање од суочавања са непријатношћу и неизвесношћу нас одводи од успеха, док нам свака одлука да пређемо преко непријатности ојачава психолошку структуру једнако као што физички напори ојачавају скелетну мускулатуру.
  9. Блог је посвећен темам о зависности - алкохолизму. Колико сам до сада читао, у питању су мушкарци алкохоличари, али мислим да може да се примени и за другу страну - женама алкохоличарима, а има их доста. Познај себе
  10. Da li postoji nešto čemu stremite, nešto što bi se moglo nazvati životnim ciljem, zadatkom, misijom... nešto čijim bi ostvarenjem mogli mirno da napustite ovaj svet?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...