Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'професор'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 29 results

  1. После шамарања у учионици, многи помињу положај и углед наставника који, истиче Радивоје Стојковић, челник Заједнице гимназија Србије, почива на самопоштовању и поштовању Не само школство, већ и целокупну јавност, протресао је прошлонедељни инцидент из Седме београдске гимназије, где је професор физике ошамарио две ученице, а потом, како тврди, примио ударце од ђака који је тако бранио другарице. Док наставник накнадно објашњава да га је ученица тог дана, као и месецима раније, провоцирала, а колеге које га познају држе његову страну, други део јавности га безрезервно осуђује за насиље над девојком. И док надлежни већају ко је крив, а ко у праву, професори подсећају да ово није шамар ученици, већ комплетном садашњем школском систему, јавност се на форумима и порталима пита да ли је ово коначно и јасан знак деградације наставничког ауторитета. Стручњаци су недвосмислено усаглашени око чињенице да су данашњи ђаци и њихово понашање другачији него десетак година раније, али мишљења се опет размимоилазе кад је реч о постојању наставничког ауторитета. Радивоје Стојковић, председник Заједнице гимназија Србије и директор новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај”, сматра да се апсолутно ништа није променило, сем што су нове генерације ђака све интелигентније и „далеко суптилније читају наставнике”. Овај професор математике и информатике наглашава да је ауторитет увек везан за личност наставника и да је тако било пре два и по века и биће унедоглед. – Кроз његову личност гради се та танана веза поштовања између ученика и учитеља. Ауторитет се гради на самопоштовању и поштовању, а не на функцији и положају. Васпитач својом појавом васпитава. И то холистички. Ставом, односом према сопственом позиву. Ако наставник нешто мора ђаку вербално да објашњава, јер то раније није очитано кроз читав низ других наставничких поступака, онда он има лажни ауторитет. А то је онај који се базира само на његовом наставничком положају и функцији и није га изградио на знању, способности, искрености и читавом систему вредности који је одувек чинио овај позив вредан поштовања – наглашава Стојковић, који признаје да је приступ послу веома много променио од почетка каријере, када је читао стручне математичке књиге, до данас, када трага за оним што доприноси да човек буде задовољан послом. Каже да је научен да је јединица дата ђаку у ствари негативна оцена за професора и наглашава да наставник који има одељење са неколико слабих оцена мора да се запита како да промени приступ ученицима и шта да коригује, јер је ту очигледно да нешто не штима како ваља. – Потребе и интересовања данашњих ђака не мењају се као некад на деценију, или по генерацијама, јер су ђаци буквално из године у годину другачији. И ја им се прилагођавам. Од ученика више не треба тражити просту репродукцију података, то увек могу лако наћи на интернету, него их наставник мора научити како да анализирају и употребе то што прочитају – сматра Стојковић, који је и председник Националног просветног савета. Основна правила игре, сматра Стојковић, јесу поштовање и самопоштовање, које морају имати и наставник и ученик. Он сматра да наставник ђака мора да научи да поштује себе, па ће онда тај ученик да поштује и професора. Од тога, каже, не треба одустати ни када дође ђак који те норме није усвојио код куће, јер се управо у гимназијском добу формира личност човека, па се никада не зна када ће ђаку да „кликне” у глави да усвоји наставнички савет. – Ово што се догодило у Седмој гимназији јесте вапај за помоћ једног детета, чим пркоси и дрско је. Требало је раније да реагују руководећи људи и други надлежни у школи, као и наставничко веће. То је тинејџерски узраст и овакве ствари су предвидљиве и тачно се зна како се реагује и иде испред проблема. Ђаци овде нису криви, а наставницима који имају сличних проблема и не умеју сами да их превазиђу препоручујем да затраже од директора да их шаље на семинаре на којима ће их стручњаци упутити како да реагују у оваквим ситуацијама – истиче Стојковић. Без обзира на то каква им је психичка или физичка повреда претходила, и Бранка Тишма, школски психолог, оштро се противи шамарању ђака. Она, међутим, сматра да се ауторитет наставника потпуно изгубио и то не појединачних особа, него целокупног образовног система. – Ми запослени у просвети генерално више водимо рачуна о потребама ђака, па им и превише подилазимо, све под флоскулом да је то у интересу детета, и не схватајући да им чинимо штету у одрастању. Данашњи ђаци због тога не стичу реалну слику о свом месту у свету и границама које постоје у понашању. Овакви догађаји обично имају дугу историју незадовољства у односу ученика и наставника или школе. Требало је раније да се да сигнал, ово је сукоб који дуго траје, није решаван и проблем се продубљивао. Наставник мора да се обрати директору и више пута ако треба, па ако се проблем не реши на нивоу школе, укључују се друге институције – истиче Тишма. Наглашава да члан 112. Закона о основама система образовања и васпитања дефинише забрану понашања које вређа углед, част или достојанство. У њему стоји да такво понашање једни према другима не смеју починити ђаци, родитељи и запослени у школи, што у преводу значи да нико никога не сме ударити. извор
  2. У Јасеновцу је на најсвирепији начин убијено најмање 700.000 људи, каже професор др Гидеон Грајф, главни истраживач Института за холокауст "Шем олам" у Израелу који је радио у студију "Јасеновац, Аушвиц Балкана". Поводом тога што у Хрватској покушавају да релативизују историју и смање број страдалих Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу, Грајф наглашава да се историја заснива на чињеницама, а да број убијених људи у Јасеновцу није било мањи од 700.000. "Бројке су важне, сваки живот је важан, али треба да говоримо о патњама жртава. Они су били мучени, понижавани, патња је била без ограничења, бескрајна. Ја то исто кажем и о жртвама холокауста. Пре него што су убијани они су толико страшно патили, а то је било намерно", рекао је Грајф за ТВ Хепи. Додаје да је анализирао холокауст и Јасеновац и да оба система имају много сличности али и разлика, да је начин убијања био различит. "Немци су волели да држе дистанцу у односу на жртве. Желели су чисте руке. Усташе су уживале да држе своје жртве, да окрваве своје руке. Оба система су била зла, врло окрутна, садистичка", наводи он. Подсећа да су Немци убили већину жртава, а остале су експлоатисали да раде у индустрији, а да је у Јасеновцу било важно да жртве пате, буду понижене, да буду изгладњиване и да умру на крају. За усташе каже да су уложили велике напоре да убију што више људи и да су имали пројекат ко ће убити највећи број логораша током једне ноћи, а да је "победник" убио 1.200 људи. Током истраживања дошао је и до податка да су усташе имале 57 начина убијања и да на тај начин нико до сада није убијао. "Уместо дивљења животу, дивили су се смрти. То је окретање наглавачке сваке људске вредности наше цивилизације", рекао је Грајф. Подсећа да да су Немци у својим првим извештајима били шокирани бруталношћу усташа, а да су амерички авиони пред крај Другог светског рата надлетали Јасеновац и снимали масовне гробнице. "Снимци из авиона масовних гробница и фотографије доказују најбоље тај број жртава који је најмање 700.000, а вероватно и више јер смо видело 10 квадратних километара пуних масовних гробница, а свака може имати стотине тела", појаснио је он. Тужно је, сматра он, да људске трагедије постају политичко питање и да су у комунизму прикривани подаци о Јасеновцу. Наша је морална обавеза да се прича о свакој појединачној жртви, јер они заслужују наше поштовање и када смањујемо број жртва то је поново убијање. То је убиство сећања на њих и то није морално", истакао је он. Већина оних који су починили злочине у Јасеновцу су старци или нису живи, додаје Грајф, али сви треба да буду кажњени. Немачка је, подсећа он, променила свој правосудни систем и може да се суди старим стражарима и није више потребно да имате очевице, већ је довољно да се утврди да сте били део система. Извор: Радио Беседа
  3. Из радија "Глас" Православне Епархије нишке стиже нам звучни запис ексклузивног разговора који је са г. Александром Гајшеком, новинаром и водитељем ТВ "Студио Б", водио колега Бобан Коцев. Чућете како је дошло до прве емисије "Агапе" 1998. године, колико је рад и однос са проф. Јеротићем утицао на њега, какав је човек био и какав је допринос српској научној и свеукупној јавности дао почивши Професор, које су то мисли и поуке за цео живот? Благодаримо колегама из Епархијског радија "Глас" на звучном запису овог разговора. Извор: Радио "Глас" Епархије нишке 04.09.18 za stranicu O Vladeti Jeroticu (Gajsek).mp3 http://www.slovoljubve.com/Cir/Newsview.asp?ID=17098
  4. Из радија "Глас" Православне Епархије нишке стиже нам звучни запис ексклузивног разговора који је са г. Александром Гајшеком, новинаром и водитељем ТВ "Студио Б", водио колега Бобан Коцев. Чућете како је дошло до прве емисије "Агапе" 1998. године, колико је рад и однос са проф. Јеротићем утицао на њега, какав је човек био и какав је допринос српској научној и свеукупној јавности дао почивши Професор, које су то мисли и поуке за цео живот? Благодаримо колегама из Епархијског радија "Глас" на звучном запису овог разговора. Извор: Радио "Глас" Епархије нишке 04.09.18 za stranicu O Vladeti Jeroticu (Gajsek).mp3 http://www.slovoljubve.com/Cir/Newsview.asp?ID=17098 View full Странице
  5. Поштовани господине предсједниче Интернационалне скупштине православља, поштоване господине генерални секретаре, Ваша високопреосвештенства, часни оци, даме и господо учесници ове јубиларне 25. конференције ИСП! Велико ми је задовољство и изузетна част и привилегија да овдје, у Атини, гдје је настала идеја демократије и гдје је демократија рођена, говорим о овако важној теми као што је: Парламентарна демократија и хришћанске вриједности. Посебна је привилегија говорити на овој јубиларној 25. по реду конференцији Интернационалне скупштине православља, асоцијације која има важну мисију очувања и промовисања православља – вјере чије се идеје и вриједности налазе у темељима европске цивилизације. Пошто долазим из Црне Горе, желим овом приликом да укажем на неколико чињеница. Прије свега желим да нагласим да су у Црној Гори угрожени и парламентарна демократија и хришћанске вриједности. Црна Гора је једина земља од свих земаља бившег источног, социјалистичког блока, у којој није дошло до демократске смјене власти. Иста партија влада тридесет година. Дакле, Црна Гора још није успоставила принцип смјењивости власти, демократским путем, на изборима. Умјесто демократског поретка, зацементиран је аутократски поредак гдје се опозиција прогања, и гдје се воде политички и етнички мотивисани и монтирани судски процеси против опозиционих лидера, челника коалиције Демократски фронт, који су, наводно, уз помоћ руских служби хтјели да изврше државни удар на дан парламентарних избора одржаних 16. октобра 2016. године. Осим демократије, у Црној Гори су угрожене и хришћанске вриједности. Наиме, челници режима су експлицитно саопштили да желе да Црну Гору изведу из словенско-византијског, православног цивилизацијског круга, гдје је она вјековима припадала (и као таква опстала током 400 година сурове турске окупације), и да је уведу у римокатоличко-протестантски, западни цивилизацијски круг. Ради се, значи, о промјени историјског идентитета Црне Горе по украјинском моделу, што подразумијева обавезан антируски наратив, па је тако Црна Гора (једина од православних словенских земаља) увела санкције Руској Федерацији и признала самопроглашену терористичку творевину косметских Албанаца на историјској српској земљи – Косову и Метохији, супротно вољи већине православног становништва Црне Горе. Осим тога, власт у Црној Гори врши константан притисак на канонску православну цркву – Српску православну цркву, као што то ради и власт у Кијеву која прогони канонску Украјинску православну цркву Московског патријархата. На мјесто 800 година постојеће Српске православне цркве, најстарије институције на простору данашње Црне Горе, актуелна црногорска власт жели да инсталира псеудоцрквену племенско-партијску организацију, регистровану 2000. године у полицијској станици на Цетињу. Влада Црне Горе је припремила Закон о правном положају цркава и вјерских заједница којим предвиђа да имовина православне цркве постане имовина државе, да се црквени великодостојници не могу бирати без сагласности власти и да сједиште православне цркве не смије бити изван Црне Горе (што се директно односи на Српску православну цркву чије је сједиште у Београду), иако је сједиште римокатолика у Црној Гори, као што је познато, такође у другој држави, тј. у Ватикану. У плановима челника црногорског режима православна Црква треба да буде један од конституената црногорског националног бића (што је етнофилетистички приступ Цркви, супротан канонима и потпуно стран њеном бићу). Режим не жели православну Цркву која има јеванђељску мисију; они хоће институцију која би имала националистичку и асимилаторску функцију, и која би била „у хармоничним односима са државним органима“, како је то формулисао актуелни предсједник Црне Горе. Таквим односом према православној Цркви, која према свим истраживањима правног мњења ужива највеће повјерење грађана Црне Горе, власт у Црној Гори крши уставно начело одвојености Цркве од државе, по коме је Црква слободна да сама уређује своје устројство и своју унутрашњу организацију. Али, без обзира на сва искушења у Црној Гори постоје респектабилне снаге које се одлучно боре и за парламентарну демократију и за хришћанске вриједности. Наша православна вјера нас учи да је живот непрестана борба – против гријеха, смрти и ђавола. И ми као православни хришћани морамо истрајати у тој борби за наш систем вриједности и наше идеале и циљеве. ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска
  6. Др Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик у Скупштини Црне Горе, на 25. конференцији Интерпарламентарне скупштине православља, одржаној у Атини од 25. до 30. јуна, говорио је о угрожености парламентарне демократије и хришћанских вриједности у Црној Гори. Његово обраћање учесницима конференције објављујемо интегрално: Поштовани господине предсједниче Интернационалне скупштине православља, поштоване господине генерални секретаре, Ваша високопреосвештенства, часни оци, даме и господо учесници ове јубиларне 25. конференције ИСП! Велико ми је задовољство и изузетна част и привилегија да овдје, у Атини, гдје је настала идеја демократије и гдје је демократија рођена, говорим о овако важној теми као што је: Парламентарна демократија и хришћанске вриједности. Посебна је привилегија говорити на овој јубиларној 25. по реду конференцији Интернационалне скупштине православља, асоцијације која има важну мисију очувања и промовисања православља – вјере чије се идеје и вриједности налазе у темељима европске цивилизације. Пошто долазим из Црне Горе, желим овом приликом да укажем на неколико чињеница. Прије свега желим да нагласим да су у Црној Гори угрожени и парламентарна демократија и хришћанске вриједности. Црна Гора је једина земља од свих земаља бившег источног, социјалистичког блока, у којој није дошло до демократске смјене власти. Иста партија влада тридесет година. Дакле, Црна Гора још није успоставила принцип смјењивости власти, демократским путем, на изборима. Умјесто демократског поретка, зацементиран је аутократски поредак гдје се опозиција прогања, и гдје се воде политички и етнички мотивисани и монтирани судски процеси против опозиционих лидера, челника коалиције Демократски фронт, који су, наводно, уз помоћ руских служби хтјели да изврше државни удар на дан парламентарних избора одржаних 16. октобра 2016. године. Осим демократије, у Црној Гори су угрожене и хришћанске вриједности. Наиме, челници режима су експлицитно саопштили да желе да Црну Гору изведу из словенско-византијског, православног цивилизацијског круга, гдје је она вјековима припадала (и као таква опстала током 400 година сурове турске окупације), и да је уведу у римокатоличко-протестантски, западни цивилизацијски круг. Ради се, значи, о промјени историјског идентитета Црне Горе по украјинском моделу, што подразумијева обавезан антируски наратив, па је тако Црна Гора (једина од православних словенских земаља) увела санкције Руској Федерацији и признала самопроглашену терористичку творевину косметских Албанаца на историјској српској земљи – Косову и Метохији, супротно вољи већине православног становништва Црне Горе. Осим тога, власт у Црној Гори врши константан притисак на канонску православну цркву – Српску православну цркву, као што то ради и власт у Кијеву која прогони канонску Украјинску православну цркву Московског патријархата. На мјесто 800 година постојеће Српске православне цркве, најстарије институције на простору данашње Црне Горе, актуелна црногорска власт жели да инсталира псеудоцрквену племенско-партијску организацију, регистровану 2000. године у полицијској станици на Цетињу. Влада Црне Горе је припремила Закон о правном положају цркава и вјерских заједница којим предвиђа да имовина православне цркве постане имовина државе, да се црквени великодостојници не могу бирати без сагласности власти и да сједиште православне цркве не смије бити изван Црне Горе (што се директно односи на Српску православну цркву чије је сједиште у Београду), иако је сједиште римокатолика у Црној Гори, као што је познато, такође у другој држави, тј. у Ватикану. У плановима челника црногорског режима православна Црква треба да буде један од конституената црногорског националног бића (што је етнофилетистички приступ Цркви, супротан канонима и потпуно стран њеном бићу). Режим не жели православну Цркву која има јеванђељску мисију; они хоће институцију која би имала националистичку и асимилаторску функцију, и која би била „у хармоничним односима са државним органима“, како је то формулисао актуелни предсједник Црне Горе. Таквим односом према православној Цркви, која према свим истраживањима правног мњења ужива највеће повјерење грађана Црне Горе, власт у Црној Гори крши уставно начело одвојености Цркве од државе, по коме је Црква слободна да сама уређује своје устројство и своју унутрашњу организацију. Али, без обзира на сва искушења у Црној Гори постоје респектабилне снаге које се одлучно боре и за парламентарну демократију и за хришћанске вриједности. Наша православна вјера нас учи да је живот непрестана борба – против гријеха, смрти и ђавола. И ми као православни хришћани морамо истрајати у тој борби за наш систем вриједности и наше идеале и циљеве. ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. На истом факултету је 1962. године одбранио веома цењену докторску дисертацију под називом „Утицај исихазма на црквену политику Руса: 1328-1406“, која је и данас једно од референтних дела по питању утицаја византијског исихазма на Русе током 14. века. Још као асистент на факултету узима активно учешће и у раду Института за балканске студије у Солуну. Од 1963. до1967. године био је управник Словенског одељења овог Института, на коме је основао школу за изучавање словенских језика и установио „Билтен словенске библиографије“, поставши њен главни и одговорни уредник. На Катедри за црквену историју словенских народа и средњовековну словенску књижевност Богословског факултета у Солуну изабран је за доцента 1965. године, за ванредног професора 1968., а за редовног 1974. године. Од 1990. до 1997. био је председник управног већа Института за балканске студије из Солуна. Сенат Аристотеловог универзитета у Солуну доделио му је 1998. године титулу почасног професора. Професор Тахиаос је био дописни члан Атинске академије, инострани члан Српске академије наука и уметности (1981) и Бугарске академије наука (1989), почасни члан руских и украјинских научних института, као и почасни доктор четири инострана факултета. Научно-истраживачко поље професора Тахиаоса било је историјски и културни утицаји Византије на словенски свет. Његов обимни научни опус укључује велики број публикација на грчком, француском, енглеском, руском, српском и италијанском језику, који осветљавају многе аспекте трансмисије идеја из области историје словенских помесних православних Цркава, средњовековне књижевности и културе, црквене политике, као и кирило-методијевског предања. Аутентични научно-истраживачки допринос професора Тахиаоса на пољу проучавања миленијумског византијско-словенског наслеђа оставио је препознатив и неизбрисив печат у савременим студијама. Истовремено, његов одлазак оставља ненадокнадиву празнину на овом пољу. Као изузетан предавач, увек актуелан и провокативно интересантан, оставио је дубог траг на многе своје студенте, од којих су неки постали и његове колеге на факултету. Био је „прототип професoра“, како се умесно изразио на његовом опроштају декан Теолошког факултета у Солуну Панајотис Скалцис. Но, оргиналност и величина Тахиасовог професорског лика и дела не сагледава се само у његовом научно-истраживачком доприносу византијско-словенским студијама, већ и у његовој харизматичној личности да своја научна сазнања актуелно, аргуменатовано и убедљиво интерпретира савременом друштву. У личности универзитетског професора Антонија Тахиаоса хармонично и јединствено су уједињени ревносни научно-истраживачки дух, изузетан таленат предавача, госпоствен, племенит и великодушан карактер професора. Ако је историја учитељица живота, онда је професор Тахиаос извлачио најбоље из историје црквеног живота православних народа, нешто што је учинило не само његов рад успешним, већ и оставило поуздани залог за будућност. Својим научно-истраживачким делима Тахиаос је аутентично и аргументовано исцртао историјски беочук живота који повезује византијско-словенски и савремени православни свет. Стога и не чуди што је изврсност његовог академског лика и дела већ одавно премашила границе Грчке и постала препозната диљем словенског православног света. Са осећањем васкршње радости опраштамо се од професора Антонија-Емилијана Тахиаоса са жељом да му Васкрсли Господ подари место у Земљи Живих. Мирко Сајловић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  8. На други дан Пасхе, 10. априла 2018. године, у 87. години живота, преставио се у Васкрслом и Животодавном Господу Антоније-Емилијан Тахиаос, пензионисани редовни професор Богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну. Антоније-Емилијан Тахиаос је рођен у Солуну 1931. године. После завршених основних студија на Богословском факултету у родном граду, постидипломске студије је наставио у Паризу на Сергијевом институту (Institut russe de théologie orthodoxe) и на Сорбони (Éсоlе pratique des hautes études). Ту се од 1954. до 1957.г., под руководством професора А. В. Карташова, Ј. Мајендорфа, еп. Касијана (Безобразова) и André Vaillant-а, специјализовао за историју словенских Цркава и старословенску филологију. По повратку у отаџбину и након трогодишњег одслужења војног рока, изабран је за асистента на Историјско-богословском одељењу Богословског факултета у Солуну (1961-1963). На истом факултету је 1962. године одбранио веома цењену докторску дисертацију под називом „Утицај исихазма на црквену политику Руса: 1328-1406“, која је и данас једно од референтних дела по питању утицаја византијског исихазма на Русе током 14. века. Још као асистент на факултету узима активно учешће и у раду Института за балканске студије у Солуну. Од 1963. до1967. године био је управник Словенског одељења овог Института, на коме је основао школу за изучавање словенских језика и установио „Билтен словенске библиографије“, поставши њен главни и одговорни уредник. На Катедри за црквену историју словенских народа и средњовековну словенску књижевност Богословског факултета у Солуну изабран је за доцента 1965. године, за ванредног професора 1968., а за редовног 1974. године. Од 1990. до 1997. био је председник управног већа Института за балканске студије из Солуна. Сенат Аристотеловог универзитета у Солуну доделио му је 1998. године титулу почасног професора. Професор Тахиаос је био дописни члан Атинске академије, инострани члан Српске академије наука и уметности (1981) и Бугарске академије наука (1989), почасни члан руских и украјинских научних института, као и почасни доктор четири инострана факултета. Научно-истраживачко поље професора Тахиаоса било је историјски и културни утицаји Византије на словенски свет. Његов обимни научни опус укључује велики број публикација на грчком, француском, енглеском, руском, српском и италијанском језику, који осветљавају многе аспекте трансмисије идеја из области историје словенских помесних православних Цркава, средњовековне књижевности и културе, црквене политике, као и кирило-методијевског предања. Аутентични научно-истраживачки допринос професора Тахиаоса на пољу проучавања миленијумског византијско-словенског наслеђа оставио је препознатив и неизбрисив печат у савременим студијама. Истовремено, његов одлазак оставља ненадокнадиву празнину на овом пољу. Као изузетан предавач, увек актуелан и провокативно интересантан, оставио је дубог траг на многе своје студенте, од којих су неки постали и његове колеге на факултету. Био је „прототип професoра“, како се умесно изразио на његовом опроштају декан Теолошког факултета у Солуну Панајотис Скалцис. Но, оргиналност и величина Тахиасовог професорског лика и дела не сагледава се само у његовом научно-истраживачком доприносу византијско-словенским студијама, већ и у његовој харизматичној личности да своја научна сазнања актуелно, аргуменатовано и убедљиво интерпретира савременом друштву. У личности универзитетског професора Антонија Тахиаоса хармонично и јединствено су уједињени ревносни научно-истраживачки дух, изузетан таленат предавача, госпоствен, племенит и великодушан карактер професора. Ако је историја учитељица живота, онда је професор Тахиаос извлачио најбоље из историје црквеног живота православних народа, нешто што је учинило не само његов рад успешним, већ и оставило поуздани залог за будућност. Својим научно-истраживачким делима Тахиаос је аутентично и аргументовано исцртао историјски беочук живота који повезује византијско-словенски и савремени православни свет. Стога и не чуди што је изврсност његовог академског лика и дела већ одавно премашила границе Грчке и постала препозната диљем словенског православног света. Са осећањем васкршње радости опраштамо се од професора Антонија-Емилијана Тахиаоса са жељом да му Васкрсли Господ подари место у Земљи Живих. Мирко Сајловић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године Слободан Самарџић (Фото: Медија центар) Оливер Ивановић припадао је реду умерених српских политичара на Косову и Метохији, a од 2012. године определио за деловање независно од званичне политике у Србији. Када је 2014. године владајући СНС креирао Српску листу као аутентичну странку независног Косова све српске странке у покрајини које су биле регистроване у Београду престале су са деловањем, али не и Грађанска иницијатива Оливера Ивановића. Он се много пре тога определио за политичку активност под албанским законима или, прецизније речено, правилима игре. То га, међутим, није сачувало од монтираног трогодишњег судског процеса, који није био ни завршен када је мучки убијен на улици испред седишта своје странке. Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године. Од тада је нестало више од хиљаду Срба, протерано око 200.000, узурпирана њихова приватна имовима и јавна имовина Србије. Видели смо како су прошле истраге масовних убистава у Срба у Старом градском (група жетелаца на њиви), у Гораждевцу (деца која су се купала у реци), Мердару (аутобус пун повратника дигнут у ваздух). Косовско домаће право и тзв. транзициона правда коју деле западни службеници у покрајини јадноставно каже: за Србе овде нема ни права ни правде. За случај Оливера Ивановића, сем овог општег места албанског Косова, везује се и једна посебност. Он је први убијени српски политичар. Пре убиства суђено му је за ратни злочин и судски процес је показао да је невин. Да је било и најмањег доказа за оптужбу, не треба сумњати да би добио највећу казну. Али, судски процес против Ивановића није закључен, већ је само наложено понављање. У међувремену је убијен. Ако је тачно да је припадао реду умерених српских политичара у покрајини, зашто би био убијен по албанском налогу? Реална претпоставка за одговор на ово питање не припада времену Ивановићевог политичког умерењаштва, већ времену његовог борбеног политичког става. Тада је починио „грех“ који му Албанци нису опростили. Они су првих месеци после Кумановског споразума и Резолуције 1244 у име реванша починили једно од највећих етничких чишћења у новијој историји, протеривањем и убиствима Срба из покрајине. Остаће познато у историји да је тадашњи Специјални представник Генералног секретара УН у покрајини, Бернар Кушнер, овај масовни злочин назвао „оправданим реваншом“. Али, уместо на административној граници са централном Србијом, овај прогнанички талас био је заустављен на Ибру, између јужне и северне Митровице. Међу осталим активистима одбране посебно се истакао Оливер Ивановић, између осталог и организовањем мртве страже тзв. Чувара моста, која је деловала бар још три године, све док непосредна опасност од упада Албанаца више није постојала. У то време, Албанци, западни теренски активисти и западна штампа створили су негативан мит о Bridge-Watchers, као полуљудима и полуживотињама који не презају ни од чега како би се насладили новим албанским жртвама. Било како било, север Косова био је сачуван, а од бројних „криваца“ за ово међу Албанцима је остао упамћен Оливер Ивановић као главни. Можда и с разлогом, будући да је север Косова целу наредну деценију представљао главни чинилац српске одбране Косова и Метохије. То је била, да се послужимо западним вербалистиком – реалност. Тако би и остало да се у овај ред величина косметске стварности није умешала новокомпонована проевропејска власт у Србији са својом стратешком идејом предаје севера независном Косову зарад очувања Србије на европском путу. Албанци су, дакле, имали озбиљан пик на Оливера Ивановића, а то што је он у међувремену постао умерени српски политичар који је својим деловањем признао независно Косово, није било довољно за опроштај његовог највећег греха. Зато су покушали да га сместе на дугогодишњу робију, а пошто се тај процес одужио, а у међувремену су настале нове рђаве околности, средства освете су се, по свој прилици, морала променити. Кад год им ствари не иду по вољи, косметски Албанци спроводе своје кампање насиља. Последња је серија паљевине летине ретких српских повратника у селима северне Метохије. Али овај, по себи нечовечан чин према појединцима а општеупозоравајући према Србима, није био адекватан поводу. А повод је прва озбиљна претња њиховим вођама од судског испитивања њихових злочина и криминала. У кратком времену, које је претходило убиству Оливера Ивановића, коинцидирале су страховите претње албанских вођа, паљевине српске летине и упозорење из Стејт департмента о очекиваном политичком насиљу на северу Косова. Америчка упозорења су увек видовита. Није се догодило неко масовно насиље, али се десило и више од тога, убијен је један од виђенијих Срба у целој покрајини. Онако професионално, без очевидаца и трагова. Одабран је човек познат и домаћој јавности и у међународним круговима, за кога су мислили да им пуно дугује, а чије је цењено име представљало добар залог за поруку да је реч само о новом почетку. Не морамо да чекамо исход истражних радњи да бисмо закључули да су Албанци поново севнули варницом да би показали своју надмоћ у покрајини. Њихов политички мозак је у Вашингтону, а политички мозак Србије тек у вазалском Бриселу. То је прост разлог због којег у тзв. дијалогу са Београдом они воде игру. Све док је тако, Срби са Космета ће бити појединачне и колективне жртве, Европа и Америка ће се правити невешти, а Србија ће све скупље плаћати свој пут без алтернативе. (Србија и свет, 18. 1. 2017)
  10. Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године Слободан Самарџић (Фото: Медија центар) Оливер Ивановић припадао је реду умерених српских политичара на Косову и Метохији, a од 2012. године определио за деловање независно од званичне политике у Србији. Када је 2014. године владајући СНС креирао Српску листу као аутентичну странку независног Косова све српске странке у покрајини које су биле регистроване у Београду престале су са деловањем, али не и Грађанска иницијатива Оливера Ивановића. Он се много пре тога определио за политичку активност под албанским законима или, прецизније речено, правилима игре. То га, међутим, није сачувало од монтираног трогодишњег судског процеса, који није био ни завршен када је мучки убијен на улици испред седишта своје странке. Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године. Од тада је нестало више од хиљаду Срба, протерано око 200.000, узурпирана њихова приватна имовима и јавна имовина Србије. Видели смо како су прошле истраге масовних убистава у Срба у Старом градском (група жетелаца на њиви), у Гораждевцу (деца која су се купала у реци), Мердару (аутобус пун повратника дигнут у ваздух). Косовско домаће право и тзв. транзициона правда коју деле западни службеници у покрајини јадноставно каже: за Србе овде нема ни права ни правде. За случај Оливера Ивановића, сем овог општег места албанског Косова, везује се и једна посебност. Он је први убијени српски политичар. Пре убиства суђено му је за ратни злочин и судски процес је показао да је невин. Да је било и најмањег доказа за оптужбу, не треба сумњати да би добио највећу казну. Али, судски процес против Ивановића није закључен, већ је само наложено понављање. У међувремену је убијен. Ако је тачно да је припадао реду умерених српских политичара у покрајини, зашто би био убијен по албанском налогу? Реална претпоставка за одговор на ово питање не припада времену Ивановићевог политичког умерењаштва, већ времену његовог борбеног политичког става. Тада је починио „грех“ који му Албанци нису опростили. Они су првих месеци после Кумановског споразума и Резолуције 1244 у име реванша починили једно од највећих етничких чишћења у новијој историји, протеривањем и убиствима Срба из покрајине. Остаће познато у историји да је тадашњи Специјални представник Генералног секретара УН у покрајини, Бернар Кушнер, овај масовни злочин назвао „оправданим реваншом“. Али, уместо на административној граници са централном Србијом, овај прогнанички талас био је заустављен на Ибру, између јужне и северне Митровице. Међу осталим активистима одбране посебно се истакао Оливер Ивановић, између осталог и организовањем мртве страже тзв. Чувара моста, која је деловала бар још три године, све док непосредна опасност од упада Албанаца више није постојала. У то време, Албанци, западни теренски активисти и западна штампа створили су негативан мит о Bridge-Watchers, као полуљудима и полуживотињама који не презају ни од чега како би се насладили новим албанским жртвама. Било како било, север Косова био је сачуван, а од бројних „криваца“ за ово међу Албанцима је остао упамћен Оливер Ивановић као главни. Можда и с разлогом, будући да је север Косова целу наредну деценију представљао главни чинилац српске одбране Косова и Метохије. То је била, да се послужимо западним вербалистиком – реалност. Тако би и остало да се у овај ред величина косметске стварности није умешала новокомпонована проевропејска власт у Србији са својом стратешком идејом предаје севера независном Косову зарад очувања Србије на европском путу. Албанци су, дакле, имали озбиљан пик на Оливера Ивановића, а то што је он у међувремену постао умерени српски политичар који је својим деловањем признао независно Косово, није било довољно за опроштај његовог највећег греха. Зато су покушали да га сместе на дугогодишњу робију, а пошто се тај процес одужио, а у међувремену су настале нове рђаве околности, средства освете су се, по свој прилици, морала променити. Кад год им ствари не иду по вољи, косметски Албанци спроводе своје кампање насиља. Последња је серија паљевине летине ретких српских повратника у селима северне Метохије. Али овај, по себи нечовечан чин према појединцима а општеупозоравајући према Србима, није био адекватан поводу. А повод је прва озбиљна претња њиховим вођама од судског испитивања њихових злочина и криминала. У кратком времену, које је претходило убиству Оливера Ивановића, коинцидирале су страховите претње албанских вођа, паљевине српске летине и упозорење из Стејт департмента о очекиваном политичком насиљу на северу Косова. Америчка упозорења су увек видовита. Није се догодило неко масовно насиље, али се десило и више од тога, убијен је један од виђенијих Срба у целој покрајини. Онако професионално, без очевидаца и трагова. Одабран је човек познат и домаћој јавности и у међународним круговима, за кога су мислили да им пуно дугује, а чије је цењено име представљало добар залог за поруку да је реч само о новом почетку. Не морамо да чекамо исход истражних радњи да бисмо закључули да су Албанци поново севнули варницом да би показали своју надмоћ у покрајини. Њихов политички мозак је у Вашингтону, а политички мозак Србије тек у вазалском Бриселу. То је прост разлог због којег у тзв. дијалогу са Београдом они воде игру. Све док је тако, Срби са Космета ће бити појединачне и колективне жртве, Европа и Америка ће се правити невешти, а Србија ће све скупље плаћати свој пут без алтернативе. (Србија и свет, 18. 1. 2017) View full Странице
  11. Проф. Кубат је на сликовит начин појаснио догађаје из Старог Завјета који немају временски карактер већ су обрасци за сва поколења. Догађаји у књигама Старог Завјета су васпитач за све људе, а у њима се нарочито истиче важност повјерења у вољу Божју. Стари Завјет је од почетака хришћанске Цркве играо кључну улогу у осмишљавању теологије, како у погледу разумијевања тајне Христа, тако и даљем осмишљавању црквеног учења, богослужења, морала и умјетности. Велики оци Цркве у својим богословским промишљањима увелико су се ослањали на старозјаветне текстове, који су посебну виталност показивали у домену хришћанске духовности, нагласио је професор Кубат. Послије излагања проф. Кубата услиједила је дискусија, одговарање на питања и послужење за све присутне, како је већ и уобичајено. Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске Синај подијелила је свим присутним учесницима по примјерак божићног броја часописа Животворни источник. Ово је било последње предавање у склопу овогодишњег Божићног циклуса. Захваљујемо се свим предавачима и учесницима на предавањима на заиста прелијепим духовним вечерима у нади да ћемо сви заједно у миру и љубави дочекати сверадостни празник Христовог рођења. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  12. У четвртак, 28. децембра 2017. године, проф. др Родољуб Кубат, шеф на катедри Свето Писмо Старога Завјета и продекан за науку на Православном богословском факултет Универзитета у Београду, одржао је, у оквиру циклуса Божићних предавања које организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске предавање на тему Стари Завјет у хришћанској духовности. Проф. Кубат је на сликовит начин појаснио догађаје из Старог Завјета који немају временски карактер већ су обрасци за сва поколења. Догађаји у књигама Старог Завјета су васпитач за све људе, а у њима се нарочито истиче важност повјерења у вољу Божју. Стари Завјет је од почетака хришћанске Цркве играо кључну улогу у осмишљавању теологије, како у погледу разумијевања тајне Христа, тако и даљем осмишљавању црквеног учења, богослужења, морала и умјетности. Велики оци Цркве у својим богословским промишљањима увелико су се ослањали на старозјаветне текстове, који су посебну виталност показивали у домену хришћанске духовности, нагласио је професор Кубат. Послије излагања проф. Кубата услиједила је дискусија, одговарање на питања и послужење за све присутне, како је већ и уобичајено. Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске Синај подијелила је свим присутним учесницима по примјерак божићног броја часописа Животворни источник. Ово је било последње предавање у склопу овогодишњег Божићног циклуса. Захваљујемо се свим предавачима и учесницима на предавањима на заиста прелијепим духовним вечерима у нади да ћемо сви заједно у миру и љубави дочекати сверадостни празник Христовог рођења. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  13. – Алексеј Иванович, реците нам, како је могло да се догоди да свети Николај, велики светитељ, „слика кротости“, на Црквеном Сабору нападне Арија? –Треба бити пажљив према речима. Ево ми кажемо „слика кротости“, а шта је то кротост? Кротост, смирење нису улагивање и људско подчињавање. Ове речи имају сасвим други смисао. Свети оци су, на пример, делили тугу за свет, и тугу за Богом. Иста реч, али у сасвим различитим смисаоним контекстима. Говоримо о Богу, као о апсолутно бестрасном бићу, а уједно говоримо и о праведном гневу Божијем. А овај напад је врло јасан: то је борба за истину. Светитељ Николај је ударио на јерес. Он је не само слика кротости, него и правило вере. Како је, на пример, могао преподобни Сергије Радоњешки да благослови Дмитрија Донског на крвопролиће, на бој? И да пошаље своја духовна чеда у тај бој. Зашто? Јер је то била одбрана Русије, Отаџбине, а значи Православља, Истине. Зато, управо у одбрану истине, светитељ Николај је себи то дозволио. Њега су потом, на неко време, одлучили од епископства, скоро у тамницу затворили, али се убрзо открило да је био у праву. Неким оцима Сабора било је откривено, дата им је визија, да је светитељ Николај невин. Тако да не смемо поступак светитеља оцењивати кроз категорију људске психологије. Да је, тобоже, пришао и некога добро ударио. То је сасвим друго, други приступ. Чак онтолошки други. Ово је духовни ниво. Сасвим други однос према непријатељу истине. Тај противник је био, како је то уобичајено, обузет бесом, гордошћу, човек који је сејао супротно православно учење. –Реците, шта је по вама најважније у житију светитеља Николаја? –Он је „брзи помоћник“. Врло је дирљива та прича, која нам говори како је светитељ давао злато трима сестрама. Решавала се људска судбина! Он је ставио тај новац, и у грешном свету се променило нешто врло важно. Савременим језиком речено, те три девојке нису завршиле у борделу. У пучини греха. Не зна се, како би отац ових девојака издржао њихово утапање у грех. Можда би умро од туге. Спаситељ је и њега спасио. Удржао га је од греха. Житије светог је необично и увек дотакне душу. Чуда светитеља су свима позната. Сећате ли се како је спасио младенца који је тонуо? Како су родитељи страдали: детенце се удавило!... Можете ли замислити каква је то била туга за њих? Делује да ми, православни, треба према свим тугама и несрећама да будемо мудри и духовни. Истина. Али, ево смрт твог детета, тог невиног младенца, на којег си све наде полагао – ужасно је велика бол. Да, у Русији имамо изреку: „Бог дао – Бог узео“, и неко се тако односи према смрти детета. Другима је тешко. Може бити, да родитељи тог потонулог младенца не би преживели. Спаситељ је спасио не само дете, већ и његове родитеље. То је врло важно. А житије светитеља је чудесно и врло поучно. –Алексеј Иванович, светитеља Николаја поштују сви хришћани. Али, у масовној свести Запада бајковити приказ Санта Клауса потискује истинско, религиозно поштовање Мирликијског Чудотворца. Како је то могуће? –Ја бих вас поправио: не само да је потиснуо него и замрачио. То је врло озбиљна појава. Сусрећемо се са школским примером свима познате чињенице, о којој многи говоре и пишу – дехристијанизација Запада. У нашој младости, врло су се ценили, како се овде говорило, европски образовани људи. Запад, у совјетско време одвојен „челичном завесом“, привлачио нас је својом културом: античком филозофијом, немачким класицима, Херманом Хесеом... А онда сам почео да примећујем, посебно у последње време, наглу промену у свом односу према Западу и Европи. Ако би раније, када су говорили: „европски образовани човек“, звучало као похвала, данас се то доживљава као „евросодома“. Само што не кажу „содомолики човек“, јер то, благо речено, звучи неприлично. Дехристијанизација Запада пројавила се и на судбини светитеља Николаја. Он је у Барију. Био сам једанпут тамо, и врло сам срећан што сам присуствовао служби код моштију светитеља. Невероватна благодат! Размишљам: како они то не осећају? Ево је, благодат од моштију светитеља Николаја, а Западу је то досадно. Они, уместо светог Николаја имају Санта Клауса. Наравно, била је Реформација...и о томе је много написано. При Реформацији, речено научним језиком, дошло је до десакрализације тог великог светитеља. Понајвише је приметно у Америци: тамо су светитеља Николаја претворили у таквог деду, који нема ништа против и да попије, и да прошврћка, и врло је добродушан и симпатичан. Колико сам упућен, у Америци су заборавили шта је то Божић. Барем већина. То је трагедија. Истина, постоје изузетни, добри људи на Западу. Имам пријатеље међу католицима. Они јако тешко подносе трагедију дехристијанизације, десакрализације, генерално односа према свету. Наши пријатељски односи никако не утичу на мој поглед на свет: разумем њихову трагедију, али разумем и друго. Некад кажу: „сестринске цркве, треба да...у истом смо броду...“ Нисмо у истом броду! Ми смо у разним бродовима. Њихов брод тоне и потонуће. Судећи по свему, нема другог пута. Ако бисмо привезали наш брод за њихов, потонули бисмо заједно са њима. Зато нам је судбина светитеља Николаја пример, парадигма онога што се дешава данас на Западу. – Док је у Русији лик светитеља Николаја врло поштован. –То је свима позната чињеница. Увек ме је поражавало како је поштован Николај. Ма где да се упутиш, црква светог Николаја. Свугде! Зашто га код нас, у Русији, толико поштују? Признајем, често буде тешко да се објасни. Заволео је, из неког разлога, светитељ Николај Русију. То је благодат Божија. Он је брзи помоћник. Долази нам, и стално нас чува. Када се молимо светитељима, они су ту. Међутим, ова тајна је необична, то је оно што грци називају μυστήριον, – чудесна тајна присуства светитеља овде. Зашто светац бира одређену земљу? Можда, јер су га и наши преци посебно волели? Уистину, још од давнина, од Древне Руси, код нас је био вољен светитељ Николај. Настаје одређена синергија. Наши преци су му се обраћали, и ми се обраћамо. То делује. Он нас воли, брине о нама. Било би добро да се усрдније молимо светитељу. Наступају тешка, компликована времена. Свети Николај може много да нам помогне, нашој вољеној Русији, нашој Отаџбини. –Да ли бисте могли да нам испричате о неком догађају из вашег живота, када је светитељ Николај пројавио чудесну помоћ? –Са мојом млађом унуком био је један изузетан случај, од пре неколико година. Још увек је била девојчица. Отишли смо на купање. Далеко је одпливала, и неки дечак је одпловио за њом. Како се испоставило, он није умео добро да плива, а река је била брза. Дечак је почео да тоне. Унука је скочила за њим – он се ухватио, обесио се око ње, а као дечак, био је тежи....Унука је брзо схватила да тоне. Тада се обратила светом Николају. Причала ми је: „Као да смо чудом искочили из воде!“ Можда, јер Николај Морнар спашава утопљенике и морепловце. –Алексеј Иванович, желели бисмо да чујемо вашу поруку читаоцима на дан прослављања светитеља Николаја Чудотворца. –Порука је једноставна. Познати вођа пролетеријата је говорио: „Учити, учити и само учити“. Ја бих пожелео свима да се моле, моле и моле. Без молитве ће наша дела бити врло лоша. Мислим да је одувек молитва спашавала и спашава. Молити се је труд, велики труд. У Јеванђељу је речено: Царсво Божије се трудом задобија. Сада је за нас труд молитве врло, врло важан. Нека се сви више моле. Извор: Православие.ру
  14. На дан празновања светитеља Николаја, архиепископа мирликијског, разговарамо са доктором црквене историје и професором Сретењске духовне семинарије, Алексејем Ивановичем Сидоровим, о житију овог светитеља, о томе зашто се на Западу усталио карневалски приказ Чудотворца, док је у Русији светитељ Николај идаље врло поштован. – Алексеј Иванович, реците нам, како је могло да се догоди да свети Николај, велики светитељ, „слика кротости“, на Црквеном Сабору нападне Арија? –Треба бити пажљив према речима. Ево ми кажемо „слика кротости“, а шта је то кротост? Кротост, смирење нису улагивање и људско подчињавање. Ове речи имају сасвим други смисао. Свети оци су, на пример, делили тугу за свет, и тугу за Богом. Иста реч, али у сасвим различитим смисаоним контекстима. Говоримо о Богу, као о апсолутно бестрасном бићу, а уједно говоримо и о праведном гневу Божијем. А овај напад је врло јасан: то је борба за истину. Светитељ Николај је ударио на јерес. Он је не само слика кротости, него и правило вере. Како је, на пример, могао преподобни Сергије Радоњешки да благослови Дмитрија Донског на крвопролиће, на бој? И да пошаље своја духовна чеда у тај бој. Зашто? Јер је то била одбрана Русије, Отаџбине, а значи Православља, Истине. Зато, управо у одбрану истине, светитељ Николај је себи то дозволио. Њега су потом, на неко време, одлучили од епископства, скоро у тамницу затворили, али се убрзо открило да је био у праву. Неким оцима Сабора било је откривено, дата им је визија, да је светитељ Николај невин. Тако да не смемо поступак светитеља оцењивати кроз категорију људске психологије. Да је, тобоже, пришао и некога добро ударио. То је сасвим друго, други приступ. Чак онтолошки други. Ово је духовни ниво. Сасвим други однос према непријатељу истине. Тај противник је био, како је то уобичајено, обузет бесом, гордошћу, човек који је сејао супротно православно учење. –Реците, шта је по вама најважније у житију светитеља Николаја? –Он је „брзи помоћник“. Врло је дирљива та прича, која нам говори како је светитељ давао злато трима сестрама. Решавала се људска судбина! Он је ставио тај новац, и у грешном свету се променило нешто врло важно. Савременим језиком речено, те три девојке нису завршиле у борделу. У пучини греха. Не зна се, како би отац ових девојака издржао њихово утапање у грех. Можда би умро од туге. Спаситељ је и њега спасио. Удржао га је од греха. Житије светог је необично и увек дотакне душу. Чуда светитеља су свима позната. Сећате ли се како је спасио младенца који је тонуо? Како су родитељи страдали: детенце се удавило!... Можете ли замислити каква је то била туга за њих? Делује да ми, православни, треба према свим тугама и несрећама да будемо мудри и духовни. Истина. Али, ево смрт твог детета, тог невиног младенца, на којег си све наде полагао – ужасно је велика бол. Да, у Русији имамо изреку: „Бог дао – Бог узео“, и неко се тако односи према смрти детета. Другима је тешко. Може бити, да родитељи тог потонулог младенца не би преживели. Спаситељ је спасио не само дете, већ и његове родитеље. То је врло важно. А житије светитеља је чудесно и врло поучно. –Алексеј Иванович, светитеља Николаја поштују сви хришћани. Али, у масовној свести Запада бајковити приказ Санта Клауса потискује истинско, религиозно поштовање Мирликијског Чудотворца. Како је то могуће? –Ја бих вас поправио: не само да је потиснуо него и замрачио. То је врло озбиљна појава. Сусрећемо се са школским примером свима познате чињенице, о којој многи говоре и пишу – дехристијанизација Запада. У нашој младости, врло су се ценили, како се овде говорило, европски образовани људи. Запад, у совјетско време одвојен „челичном завесом“, привлачио нас је својом културом: античком филозофијом, немачким класицима, Херманом Хесеом... А онда сам почео да примећујем, посебно у последње време, наглу промену у свом односу према Западу и Европи. Ако би раније, када су говорили: „европски образовани човек“, звучало као похвала, данас се то доживљава као „евросодома“. Само што не кажу „содомолики човек“, јер то, благо речено, звучи неприлично. Дехристијанизација Запада пројавила се и на судбини светитеља Николаја. Он је у Барију. Био сам једанпут тамо, и врло сам срећан што сам присуствовао служби код моштију светитеља. Невероватна благодат! Размишљам: како они то не осећају? Ево је, благодат од моштију светитеља Николаја, а Западу је то досадно. Они, уместо светог Николаја имају Санта Клауса. Наравно, била је Реформација...и о томе је много написано. При Реформацији, речено научним језиком, дошло је до десакрализације тог великог светитеља. Понајвише је приметно у Америци: тамо су светитеља Николаја претворили у таквог деду, који нема ништа против и да попије, и да прошврћка, и врло је добродушан и симпатичан. Колико сам упућен, у Америци су заборавили шта је то Божић. Барем већина. То је трагедија. Истина, постоје изузетни, добри људи на Западу. Имам пријатеље међу католицима. Они јако тешко подносе трагедију дехристијанизације, десакрализације, генерално односа према свету. Наши пријатељски односи никако не утичу на мој поглед на свет: разумем њихову трагедију, али разумем и друго. Некад кажу: „сестринске цркве, треба да...у истом смо броду...“ Нисмо у истом броду! Ми смо у разним бродовима. Њихов брод тоне и потонуће. Судећи по свему, нема другог пута. Ако бисмо привезали наш брод за њихов, потонули бисмо заједно са њима. Зато нам је судбина светитеља Николаја пример, парадигма онога што се дешава данас на Западу. – Док је у Русији лик светитеља Николаја врло поштован. –То је свима позната чињеница. Увек ме је поражавало како је поштован Николај. Ма где да се упутиш, црква светог Николаја. Свугде! Зашто га код нас, у Русији, толико поштују? Признајем, често буде тешко да се објасни. Заволео је, из неког разлога, светитељ Николај Русију. То је благодат Божија. Он је брзи помоћник. Долази нам, и стално нас чува. Када се молимо светитељима, они су ту. Међутим, ова тајна је необична, то је оно што грци називају μυστήριον, – чудесна тајна присуства светитеља овде. Зашто светац бира одређену земљу? Можда, јер су га и наши преци посебно волели? Уистину, још од давнина, од Древне Руси, код нас је био вољен светитељ Николај. Настаје одређена синергија. Наши преци су му се обраћали, и ми се обраћамо. То делује. Он нас воли, брине о нама. Било би добро да се усрдније молимо светитељу. Наступају тешка, компликована времена. Свети Николај може много да нам помогне, нашој вољеној Русији, нашој Отаџбини. –Да ли бисте могли да нам испричате о неком догађају из вашег живота, када је светитељ Николај пројавио чудесну помоћ? –Са мојом млађом унуком био је један изузетан случај, од пре неколико година. Још увек је била девојчица. Отишли смо на купање. Далеко је одпливала, и неки дечак је одпловио за њом. Како се испоставило, он није умео добро да плива, а река је била брза. Дечак је почео да тоне. Унука је скочила за њим – он се ухватио, обесио се око ње, а као дечак, био је тежи....Унука је брзо схватила да тоне. Тада се обратила светом Николају. Причала ми је: „Као да смо чудом искочили из воде!“ Можда, јер Николај Морнар спашава утопљенике и морепловце. –Алексеј Иванович, желели бисмо да чујемо вашу поруку читаоцима на дан прослављања светитеља Николаја Чудотворца. –Порука је једноставна. Познати вођа пролетеријата је говорио: „Учити, учити и само учити“. Ја бих пожелео свима да се моле, моле и моле. Без молитве ће наша дела бити врло лоша. Мислим да је одувек молитва спашавала и спашава. Молити се је труд, велики труд. У Јеванђељу је речено: Царсво Божије се трудом задобија. Сада је за нас труд молитве врло, врло важан. Нека се сви више моле. Извор: Православие.ру View full Странице
  15. Само две речи: слободан и храбар, или: слобода и храброст! Једна без друге, или друга без прве, не иде, не стоји. Нису ове речи и ова синтагма од јуче. Читамо их на страницама Светог Писма Старог Завета, тачније у књигама великог пророка и боговидца Мојсеја (13. век пре Христа) као и у Књизи Исуса Навина, Мојсејевог наследника и једног од највећих предводника изабраног народа Божијег у Старом Завету, Израиља. Ове две речи су, уствари, тврда заповест Божија коју народу, у одсудним тренуцима, када је било питање бити или не бити, сам Господ упућује преко ове двојице великих пророка. Ове речи нису, с друге стране, само плод људске маште и домишљања. Ако посматрамо контекст, односно околности и прилике када су изговорене и написане, оне ће нам бити много јасније и смисленије. По надахнућу Божијем пророк Мојсеј их је изговорио при крају свог живота, а живео је 120 година (Понз 31:2) и плод су, између осталог и његовог великог и дугог животног искуства. Рођен у Мисиру (Египат), уз Божију помоћ је извео свој јеврејски народ из мисирског ропства испод сурове и окрутне политичке власти египатских владара - фараона (остаци њихове моћи су и данас видљиви, раскошне и огромне гробнице у облику пирамида могу се видети у Египту, у “долини краљева”) и довео до Обећане земље, али га није увео у Обећану земљу. Опет, по вољи Божијој, Мојсеј није ушао у Обећану земљу као што то није, након лутања по пустињи око четрдесет година, учинила ни читава генерација народа. Из тог нараштаја у Обећану земљу ушла су само два човека, Исус Навин и Халев, како ћемо видети касније. Своје старање о народу који му је Бог поверио пророк Мојсеј обавља до самог краја свог живота. Наслућује крај земаљског живота, и оставља своје последње савете и упутства. Себи за наследника, по вољи Божијој, одређује Исуса Навина и њему као свом одговорном наследнику такође даје упутства како да се опходи, пре свега према Богу – највећем Дародавцу, а и према свом народу, над којим му поверава старање и бригу. Без много речи и премишљања, једноставно и просто, и свима разумљиво и јасно, Мојсеј каже свом народу: Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се од њих (односно од ратоборних и сурових народа који их окружују и који насељавају Обећану земљу коју им сам Господ даје и додељује), јер Господ Бог твој иде с тобом …”(Исто, 31:6). Овде Мојсеј има у виду народе који су до тада живели на територији Обећане земље коју Израиљци, свакако нису освојили и заузели без напора и борбе. Да би то учинили, потребна им је Божија помоћ, али и “слобода и храброст” са њихове стране. И овај пример показује да је све уствари дело Божије, али је, што се тиче човека и људи, и дело човечије и дело људско. Човек јесте са-радник (Латини кажу, -cooperatio,+ кооперант Божији), онај ко с Богом сарађује, заједно чини и ради као слободно и храбро, и надасве достојанствено биће, биће усправног хода, са очима које гледају напред и навише. Када би било другачије, човек не би био слободан, чак и добро које од Бога долази било би му наметнуто, а Бог то не жели и не чини, јер изнад свега поштује највећи дар којим је људско биће обдарено, а то је богомдани дар слободе, дар на којем се све темељи: и однос човека према Богу, и однос човека према другом човеку. На основу тога како смо овај дар употребили и искористили као људи, биће нам на крају суђено и одмерена заслужена, или награда или казна, коју неће одредити Бог, већ коју ми исписујемо својим свакодневним животом и поступцима, а коју ће Господ на крају само констатовати као такву и потврдити. Исте ове речи пророк Мојсеј упућује Исусу Навину и каже му: Буди слободан храбар, јер ћеш ти ући с овим народом у земљу за коју сам се заклео Господу оцима њиховим (Исто, 31:7). Сам Господ на крају храбри новоизабраног вођу народног и понавља му исте речи: Буди слободан и храбар, јер ћеш ти увести синове Израиљеве у земљу за коју сам се им заклео, и ја ћу бити с тобом (Исто, 31:23). За Исуса Навина, на којег се највише и односе ове речи о слободи и храбрости, каже се да је био “пун духа и премудрости” (Понз 34:9), што се више пута и потврђивало у току његовог дугог и бурног живота (живео је 110 година, Инав 24:29). Када неки појам сагледавамо и вреднујемо његов смисао и дубинско значење, онда га методом упоређивања сагледавамо у односу на сличне или чак супротне појмове. Овога пута прикладно је појмове слобода и храброст, довести у везу са супротним појмовима, подаништво, ропство, неслобода и кукавичлук, неодлучност, пометеност, страх. Све су то негативне особине које се потиру и нестају ако преовлада слобода и храброст. Зато ове речи у констексту времена и прилика када су изговорене и написане у виду чврсте и одлучне заповести, заиста делују величанствено јер их сам Господ упућује, најпре Мојсеју, Мојсеј народу, а потом и Исусу Навину, и на крају сам Господ их у проширеној верзији поново напомиње Исусу Навину. Ретка су места у целом Светом Писму која су јасна и разумљива као ово место из Књиге Исуса Навина: поред слободе и храбрости на коју су сви без разлике позвани, Господ се сада лично обраћа Исусу Навину као народном предводнику и понавља: Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсеј слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда год пођеш (ИНав 1:6). У овом констексту, а видећемо и даље, слобода и храброст конкретно подразумевају и упорно истрајавање у Божијем закону, живот по Божијој вољи. То је слобода и храброст, и пред Богом и пред људима, односно пред овим светом у којем живимо. Господ је још конкретнији у свом настојању када у наставку каже Исусу Навину, и не само њему: Нека се не раставља од уста твојих књига овога закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано, јер ћеш тада бити срећан на путевима својим и тада ћеш напредовати (Исто, 1:8). За срећу и напредовање услов је остајање у вољи Божијој, и дан и ноћ, дакле непрекидно, и то су плодови слободе и храбрости. Бити слободан од греха, не робовати на личном плану ничему од овога света, бити потпуно слободан од свега, а уз то аутоматски следује и духовна смелост и храброст. Занимљиво је како и сам народ из уста Мојсеја, а сада и Исуса Навина прима заповести и наређења као саму вољу Божију којој се без поговора покорава. Даље, сам народ узвраћа Исусу Навину и храбри га, “само буди слободан и храбар” (Исто, 1:18). Даљи ток догађаја везан за Исуса Навина и Израиљски народ треба посматрати на релацији Господ – Исус Навин – народ, и обрнуто. Исус Навин је овде само добар посредник између Господа и народа, и обрнуто, народ остаје веран Богу и Његовим заветима и обећањима посредством Исуса Навина. Слобода и храброст и Исуса Навина и његовог народа били су кључ којим су ушли у Обећану земљу. Двојица ухода које Исус Навин шаље у град Јерихон, уствари испитују јавно мнење код староседелаца – како до њих допиру вести о походу Израиља на њихову земљу. Јерихонска блудница Рава каже уходама да је народ веома уплашен, пун је стрепње и страха, срце им се растопило јер чују да долази слободан и храбар народ: “… растопи се срце наше, и ни у коме више нема јунаштва од страха од вас, јер је Господ Бог ваш, Бог горе на небу и доле на земљи” (ИНав 2:11) При прелазу реке Јордан, они испред народа носе ковчег завета као највећу светињу своју, вода се раздваја и они иду по сувој земљи (Исто, 3:14 и даље): “… и кад они што ношаху ковчег дођоше до Јордана, и свештеници носећи ковчег оквасише ноге своје на крају јер је Јордан пун преко обала својих… и устави се вода што тече одозго, и стаде у једну гомилу врло далеко,… а свештеници стајаху на суху усред Јордана, и сав Израиљ иђаше по суху, док сав народ не пређе преко Јордана” У спомен на ово чудо као плод слободе и храбрости и поверења према Богу, поставили су трајно обележје – дванаест каменова на месту где су прешли реку Јордан (Исто, 4:5-6). Овде су, исто тако, први пут у Обећаној земљи прославили празник Пасху. Ово је веома важан детаљ који говори о увођењу млађих поколења, која су рођена после изласка из Египта, у тајне вере и подсећања на свеколика дела Божија учињена народу. Најзад, Исусу Навину се у визији јавља “војвода војске Господње” са голим мачем у рукама (ИНав 5:13-15) и још му заповеда да изује обућу са ногу својих “јер место где стојиш је свето”. У православном предању и традицији реч је о Светом Архангелу Михаилу предводнику бестелесних небеских сила Господњих који невидљиво води народ кроз пустињу и уводи у Обећану земљу. Сврха јављања “војводе војске Господње” у овом преломном тренутку јесте охрабривање Исуса Навина за подухвате који ће уследити, како би надвладао сва могућа искушења којима ће бити изложен. Бројни су и други примери и плодови слободе и храбрости. Када су, рецимо, освајали град Јерихон строго су поштовали упутство Исуса Навина – шест дана по један пут обилазе град носећи ковчег завета, а седмог дана обилазе га седам пута, а затим трубе у трубе и вичу, град им се предаје без борбе. Свети Оци објашњавају опис ових појединости приликом чудесног освајања Јерихона као молитвени, богослужбени чин који врше свештеници и народ са ковчегом завета. Интересатно је да град нису освојили оружјем и војном тактиком, већ молитвом и мирним путем. Овај догађај је улио велики страх у староседеоце Палестине (6:27). И овом приликом до изражаја опет долази слобода и храброст. Господ је забранио Јеврејима да не узму ништа од ратног плена у освојеном Јерихону. Међутим, догодило се да је извесни Ахан прекршио ову заповест и узео нешто од проклетих ствари (узео је “један леп вавилонски плашт и двеста сикала сребра, и једну шипку злата од педесет сикала”). Показало се да овај лични Аханов грех је постао и свенародни грех. Наиме, приликом даљег освајања Обећане земље, односно мањег града који се зове Гај, Израиљци су претрпели велики пораз. Након Исусове дуге молитве испред ковчега завета, Господ му заповеда да истреби проклетог из своје средине. Ахан и дом његов, и све богатство његово је кажњено тако што су били каменовани и спаљени огњем. После овог догађаја град Гај је веома лако освојен (8:1-29). Освајајући град Гаваон и Веторон и друга места у непосредној близини Јерусалима, Исус Навин се нашао у изузетно тешкој ситуацији. Требало је победити неколико удружених владара. И овога пута Божија помоћ Исусу Навину – слободном и храбром, није изостала. У току битке код Гаваона на противнике је с неба падало камење (10:11). Али, догодило се још једно јединствено чудо. Како би коначно извојевали започету тешку битку и однели веома важну победу, на молитву Исуса Навина дан се продужио. Наиме, Исус се молио: Стани сунце над Гаваоном, и месече над долином Елонском. И стаде сунце и устави се месец док се не освети народ непријатељима својим” (Исто, 10: 12-13). Чудесно продужење дана и дневне светлости да се оконча битка код Веторона још је један доказ да је Господ заиста са онима који га из срца љубе. Писац књиге Исуса Навина као да посебно наглашава истинитост овог необичног чуда Божијег када каже: И није било таквог дана ни пре, ни после тога, у који је Господ слушао човечији глас. Јер, Господ се борио за Израиљ (ИНав 10:14). Након успешног освајања целе Обећане земље Исус Навин је земљу по областима поделио на дванаест племена. Тако се окончало насељавање земље коју им је Господ обећао као свом, пре свега верном и оданом, а изнад свега храбром и слободном народу. Сасвим при крају свог живота, попут Мојсеја и Исус Навин оставља свом народу последња упутства за даљи живот. Најпре их подсећа шта је све Господ учинио за њих, како их је избавио из свих искушења. Али им саветују да остану непоколебиво верни Богу: Зато укрепите се добро да држите и творите све што је написано у књизи закона Мојсејева, да не одступите од њега ни надесно ни налево. Да се не помешате с тим народима што су остали међу вама, и да не помињете имена богова њихових… него се држите Господа Бога свога, као што сте чинили до данас (ИНав 23:6-8). Највећа могућа опасност по духовно стање народа је било многобоштво и паганска вера преосталог локалног становништва у Обећаној земљи: свако мешање са њима, прихватање сујеверја, паганизма, врачања и гатања, означава духовну смрт и издају заповести: будите слободни и будите храбри! Ако се буду свом душом и срцем приљубљивали ка Господу, Његова помоћ им неће и даље изостати: Један човек између вас гониће хиљаду, јер Господ Бог ваш војује за вас, као што вам је рекао: пазите дакле добро да љубите Господа Бога свога (ИНав 23:9-11). Ако буду изгубили храброст и слободу, ако их опхрва страх и трепет, убрзо ће постати лак плен чак и оних који су слабији од њих. Зашто их Господ куша и испробава сталним искушењима и изазовима пагана који су поред њих и међу њима? Једноставно речено, да се духовно не забораве, задремају и духовно не заспе сном лењивим и отежалим. Поменути народи, иако малобројни, остали су им као подсетник, стални духовни будилник, јер им Исус Навин у својој последњој опоруци каже да ће им поменути народи “постати замка и мрежа, и бич боковима вашим, и трње очима вашим, док не изгинете на овој доброј земљи коју вам је дао Господ Бог ваш (ИНав 23: 13). Замка, трње, бич и мрежа, су стална опомена, Божија педагогија и стално подсећање, васпитавање да се увек у свакој ситуацији остане свој, духовно свестан и присебан, да не останемо поводљиви, лакоуми, превртљиви, недоследни и себи и вољи Божијој. Слично Апостол Павле за себе каже да му је Господ дао “жалац у месо” да га стално опомиње, да се не заборави и да се у себи не погорди, јер чим се погорди, преузнесе, одмах је духовно пао. Тако су и Свети Оци говорили да нам се искушења у животу управо због тога и дају, она нас увек проверавају, челиче и учвршћују у вери нади, и љубави према Богу и ближњима. Још је Ориген (3. Век) говорио да је за хришћане духовно најопасније мирно време, време када нема никаквих искушења. Управо тада смо, што можда изгледа апсурдно, највише подложни лаким искушењима. Књига Исуса Навина, интересатно је, завршава се великим збором који Исус држи са народом. У својој беседи којом им се последњи пут обраћа, он их укратко подсећа на сва доброчинства која им је Господ учинио. То их још више обавезује, њих и њихове потомке, да остану верни Господу - заветима и обећањима Његовим. Тражи од њих да се јасно определе да ли остају при датом завету, или не? Народ се изјашњава да остаје веран, “Господу Богу своме служићемо и глас његов слушаћемо” (ИНав 24:24). У крајњој мери слобода и храброст имају значење сободе и неустрашивости од греха, од робовања било чему и било коме у овом свету. На много места у Новом Завету ови појмови су обучени и конкретне приче и лако разумљиве поруке које Господ Христос говори обичном народу и којима разбија њихове недоумице и неспоразуме. Шаљући Апостоле у свет као своје изабране ученике и верне сведоке, Господ их најпре наоружава храброшћу и смелошћу – у крајњој мери слободом од свега и свих: Шаљем вас као овце међу вукове, будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овце и вукови, змије и голубови, то је ред величин и однос снага. За овај свет апсурдно и неразумљиво, чак нелогично! Али, то је стварност Јеванђеља (Благовести), али и стварност овог света, и стварност крајњег исхода којим ће се завршити светска историјска драма као позорница човечанства. И пре крајњег исхода (Грци кажу есхатон – последње ствари и догађаји у вечном Царству Божијем), више пута се показало да су овце победиле вукове, а безазлени голубови лукаве змије. Да није тако, живот не би имао много смисла, не би било наде, зло би тријумфовало и коначно надвладало. Добро, истина, правда, стрпљење, честитост, понизност, скромност су главни стубови на којима почива и овај, макар и овакав свет, и ако се ова начела понекад слабо виде и чак и не назиру. У години обележавања Миланског едикта (313-2013), између осталог, не обележавамо ништа друго, него управо то, да су наизглед прости, неугледни и скромни Галилејски рибари победили атинску мудрост и римску државну снагу и поредак. Опет су овце победиле вукове (-символ Рима је вучица, повест о Ромулу и Рему), а голубови змије. Када се васкрсли Господ Христос јавља уплашеним Апостолима, Он им више пута говори: Не бојте се, ја сам, не плашите се! Занимљиву опаску има Свети Јован Златоусти (-красила га је храброст и смелост, јер је могао отворено царици Евдокији да укаже на грехе и пропусте, због којих је, на крају протеран и умро у прогонству) када говори о узвишености свештеничке над царском службом и за то наводи пример храм Светих Апостола који је саградио цар Константин Велики у Константинграду (за Словене, Цариград) у којем је и сахрањен 337. године, да су источно-ромејски цареви сахрањивани у самој припрати- при улазу у храм, а цариградски патријарси у самом храму. То показује, наставља даље Св. Златоуст, да су ипак “цареви били вратари галилејских рибара”, када је реч о духовном достојанству и поретку. Када, рецимо, читамо јеванђелски повест о Светом Јовану пророку и претечи Господњем да је он “пород пустиње”, да је одрастао далеко од људи, у самоћи, скромности и физичком сиромаштву за овај свет, схватамо уствари да је био као Анђео Божији слободан од овога света, слободан од људи, њихове зависти, пакости, ситничавости и злобе. Био је као Анђео, изнад свега тога, и за то је могао свима слободно и без страха да говори све, да их поучава, укорева, изобличава и отвара им духовне очи којима ће бити способни да препознају јединог “ослободитеља свих” Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Неслободни и уплашени, људи су за Св. Јована били дезоријентисани и збуњени. Сви живе у страху, лежу и устају са страхом, дишу страхом и неизвесношћу шта ће им бити следећи страх и невоља. Зато је он као слободни Анђео (-доносилац радосних вести) који ничим није био заробљен и везан за овоземаљско, уливао народу веру, поверење, храброст и духовну слободу. Говорио им је чега да се плаше: греха, робовања било чему што је од овога света и да остану у слободи Божијој. Високи су хришћански идеали које је Св. Јован, не само достигао, већ по њима и живео. И не само он, већ многи монаси и подвижници у пустињама и пештерама, далеко од вреве и житејске заглушујуће галаме. Не ретко, у опису подвига преподобних који су цео свој живот и постојање уподобили савршеном идеалу слободе и духовне смелости (- на старом српском језику, дерзновеније или дрскост, али не у пејоративном смислу речи) да су они били највећи сиромаси који су својим сиромаштвом обогаћивали друге – оне који то нису били; или они, који ништа немају, а свима дају, и друге чине духовним богаташима! Свети Владика Николај (Велимировић), величајући скромност и слободу од везаности за овај свет каже да они који су везани (робови) добре кухиње, морају да имају и добру апотеку, да се лече од тешких последица добре хране. Подвижници су за стан имали пустињу покривену небеским сводом. Они који у пустињи немају обућу, ноге саме по себи постају им обућа, а немајући капу – покривало за главу, каже да глави постане удобнија пространа круна звезданог неба него ли тесна капа од вуне. И, на крају, као и на самом почетку, остаје да у себи и око себе негујемо и ширимо идеал храбрости и слободе. Кукавичлук, страх, робовање било чему и било коме, не сме бити део нас. Додуше, безнађе и страх се брзо шире и зацаре, а да то нисмо ни приметили. Отуда је стални позив на духовну будност, стражарење над самим собом, нешто у чему увек морамо бити и остати и друге нештедимице опомиwати. “Устани ти који спаваш, васкрснуће те Господ”, упозорава Св. Апостол Павле. Духовна дремљивост и поспаност су увек потенцијалне опасности за нешто друго и супротно од слободе и храбрости. Ако лекар хоће да обави сложенији хируршки захват, он болесника успава привремено, овога пута желећи му добро оздрављење. Нас духовно успављују да би нас потпуно обесхрабрили, искористили на бруталан начин и од нас учинили оно што ми нећемо и не желимо. Не дајмо се таквом сну и таквој духовној небризи и поспаности која је за нас веома опасна. То је начин на који наши непријатељи, уствари, владају над нама, а да би то успешније чинили демонски се служе наизглед хуманим методама и средствима. Отуда бдење, будност, присебност у сваком тренутку и у свакој ситуацији мора бити наш императив и начин живота. (закључак у коментару)
  16. За илустрацију овог значајног текста нашег уваженог професора одабрали смо из опуса Biblia sacra Салвадора Далија, графику "Исус Навин, храбар у рату". Само две речи: слободан и храбар, или: слобода и храброст! Једна без друге, или друга без прве, не иде, не стоји. Нису ове речи и ова синтагма од јуче. Читамо их на страницама Светог Писма Старог Завета, тачније у књигама великог пророка и боговидца Мојсеја (13. век пре Христа) као и у Књизи Исуса Навина, Мојсејевог наследника и једног од највећих предводника изабраног народа Божијег у Старом Завету, Израиља. Ове две речи су, уствари, тврда заповест Божија коју народу, у одсудним тренуцима, када је било питање бити или не бити, сам Господ упућује преко ове двојице великих пророка. Ове речи нису, с друге стране, само плод људске маште и домишљања. Ако посматрамо контекст, односно околности и прилике када су изговорене и написане, оне ће нам бити много јасније и смисленије. По надахнућу Божијем пророк Мојсеј их је изговорио при крају свог живота, а живео је 120 година (Понз 31:2) и плод су, између осталог и његовог великог и дугог животног искуства. Рођен у Мисиру (Египат), уз Божију помоћ је извео свој јеврејски народ из мисирског ропства испод сурове и окрутне политичке власти египатских владара - фараона (остаци њихове моћи су и данас видљиви, раскошне и огромне гробнице у облику пирамида могу се видети у Египту, у “долини краљева”) и довео до Обећане земље, али га није увео у Обећану земљу. Опет, по вољи Божијој, Мојсеј није ушао у Обећану земљу као што то није, након лутања по пустињи око четрдесет година, учинила ни читава генерација народа. Из тог нараштаја у Обећану земљу ушла су само два човека, Исус Навин и Халев, како ћемо видети касније. Своје старање о народу који му је Бог поверио пророк Мојсеј обавља до самог краја свог живота. Наслућује крај земаљског живота, и оставља своје последње савете и упутства. Себи за наследника, по вољи Божијој, одређује Исуса Навина и њему као свом одговорном наследнику такође даје упутства како да се опходи, пре свега према Богу – највећем Дародавцу, а и према свом народу, над којим му поверава старање и бригу. Без много речи и премишљања, једноставно и просто, и свима разумљиво и јасно, Мојсеј каже свом народу: Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се од њих (односно од ратоборних и сурових народа који их окружују и који насељавају Обећану земљу коју им сам Господ даје и додељује), јер Господ Бог твој иде с тобом …”(Исто, 31:6). Овде Мојсеј има у виду народе који су до тада живели на територији Обећане земље коју Израиљци, свакако нису освојили и заузели без напора и борбе. Да би то учинили, потребна им је Божија помоћ, али и “слобода и храброст” са њихове стране. И овај пример показује да је све уствари дело Божије, али је, што се тиче човека и људи, и дело човечије и дело људско. Човек јесте са-радник (Латини кажу, -cooperatio,+ кооперант Божији), онај ко с Богом сарађује, заједно чини и ради као слободно и храбро, и надасве достојанствено биће, биће усправног хода, са очима које гледају напред и навише. Када би било другачије, човек не би био слободан, чак и добро које од Бога долази било би му наметнуто, а Бог то не жели и не чини, јер изнад свега поштује највећи дар којим је људско биће обдарено, а то је богомдани дар слободе, дар на којем се све темељи: и однос човека према Богу, и однос човека према другом човеку. На основу тога како смо овај дар употребили и искористили као људи, биће нам на крају суђено и одмерена заслужена, или награда или казна, коју неће одредити Бог, већ коју ми исписујемо својим свакодневним животом и поступцима, а коју ће Господ на крају само констатовати као такву и потврдити. Исте ове речи пророк Мојсеј упућује Исусу Навину и каже му: Буди слободан храбар, јер ћеш ти ући с овим народом у земљу за коју сам се заклео Господу оцима њиховим (Исто, 31:7). Сам Господ на крају храбри новоизабраног вођу народног и понавља му исте речи: Буди слободан и храбар, јер ћеш ти увести синове Израиљеве у земљу за коју сам се им заклео, и ја ћу бити с тобом (Исто, 31:23). За Исуса Навина, на којег се највише и односе ове речи о слободи и храбрости, каже се да је био “пун духа и премудрости” (Понз 34:9), што се више пута и потврђивало у току његовог дугог и бурног живота (живео је 110 година, Инав 24:29). Када неки појам сагледавамо и вреднујемо његов смисао и дубинско значење, онда га методом упоређивања сагледавамо у односу на сличне или чак супротне појмове. Овога пута прикладно је појмове слобода и храброст, довести у везу са супротним појмовима, подаништво, ропство, неслобода и кукавичлук, неодлучност, пометеност, страх. Све су то негативне особине које се потиру и нестају ако преовлада слобода и храброст. Зато ове речи у констексту времена и прилика када су изговорене и написане у виду чврсте и одлучне заповести, заиста делују величанствено јер их сам Господ упућује, најпре Мојсеју, Мојсеј народу, а потом и Исусу Навину, и на крају сам Господ их у проширеној верзији поново напомиње Исусу Навину. Ретка су места у целом Светом Писму која су јасна и разумљива као ово место из Књиге Исуса Навина: поред слободе и храбрости на коју су сви без разлике позвани, Господ се сада лично обраћа Исусу Навину као народном предводнику и понавља: Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсеј слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда год пођеш (ИНав 1:6). У овом констексту, а видећемо и даље, слобода и храброст конкретно подразумевају и упорно истрајавање у Божијем закону, живот по Божијој вољи. То је слобода и храброст, и пред Богом и пред људима, односно пред овим светом у којем живимо. Господ је још конкретнији у свом настојању када у наставку каже Исусу Навину, и не само њему: Нека се не раставља од уста твојих књига овога закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано, јер ћеш тада бити срећан на путевима својим и тада ћеш напредовати (Исто, 1:8). За срећу и напредовање услов је остајање у вољи Божијој, и дан и ноћ, дакле непрекидно, и то су плодови слободе и храбрости. Бити слободан од греха, не робовати на личном плану ничему од овога света, бити потпуно слободан од свега, а уз то аутоматски следује и духовна смелост и храброст. Занимљиво је како и сам народ из уста Мојсеја, а сада и Исуса Навина прима заповести и наређења као саму вољу Божију којој се без поговора покорава. Даље, сам народ узвраћа Исусу Навину и храбри га, “само буди слободан и храбар” (Исто, 1:18). Даљи ток догађаја везан за Исуса Навина и Израиљски народ треба посматрати на релацији Господ – Исус Навин – народ, и обрнуто. Исус Навин је овде само добар посредник између Господа и народа, и обрнуто, народ остаје веран Богу и Његовим заветима и обећањима посредством Исуса Навина. Слобода и храброст и Исуса Навина и његовог народа били су кључ којим су ушли у Обећану земљу. Двојица ухода које Исус Навин шаље у град Јерихон, уствари испитују јавно мнење код староседелаца – како до њих допиру вести о походу Израиља на њихову земљу. Јерихонска блудница Рава каже уходама да је народ веома уплашен, пун је стрепње и страха, срце им се растопило јер чују да долази слободан и храбар народ: “… растопи се срце наше, и ни у коме више нема јунаштва од страха од вас, јер је Господ Бог ваш, Бог горе на небу и доле на земљи” (ИНав 2:11) При прелазу реке Јордан, они испред народа носе ковчег завета као највећу светињу своју, вода се раздваја и они иду по сувој земљи (Исто, 3:14 и даље): “… и кад они што ношаху ковчег дођоше до Јордана, и свештеници носећи ковчег оквасише ноге своје на крају јер је Јордан пун преко обала својих… и устави се вода што тече одозго, и стаде у једну гомилу врло далеко,… а свештеници стајаху на суху усред Јордана, и сав Израиљ иђаше по суху, док сав народ не пређе преко Јордана” У спомен на ово чудо као плод слободе и храбрости и поверења према Богу, поставили су трајно обележје – дванаест каменова на месту где су прешли реку Јордан (Исто, 4:5-6). Овде су, исто тако, први пут у Обећаној земљи прославили празник Пасху. Ово је веома важан детаљ који говори о увођењу млађих поколења, која су рођена после изласка из Египта, у тајне вере и подсећања на свеколика дела Божија учињена народу. Најзад, Исусу Навину се у визији јавља “војвода војске Господње” са голим мачем у рукама (ИНав 5:13-15) и још му заповеда да изује обућу са ногу својих “јер место где стојиш је свето”. У православном предању и традицији реч је о Светом Архангелу Михаилу предводнику бестелесних небеских сила Господњих који невидљиво води народ кроз пустињу и уводи у Обећану земљу. Сврха јављања “војводе војске Господње” у овом преломном тренутку јесте охрабривање Исуса Навина за подухвате који ће уследити, како би надвладао сва могућа искушења којима ће бити изложен. Бројни су и други примери и плодови слободе и храбрости. Када су, рецимо, освајали град Јерихон строго су поштовали упутство Исуса Навина – шест дана по један пут обилазе град носећи ковчег завета, а седмог дана обилазе га седам пута, а затим трубе у трубе и вичу, град им се предаје без борбе. Свети Оци објашњавају опис ових појединости приликом чудесног освајања Јерихона као молитвени, богослужбени чин који врше свештеници и народ са ковчегом завета. Интересатно је да град нису освојили оружјем и војном тактиком, већ молитвом и мирним путем. Овај догађај је улио велики страх у староседеоце Палестине (6:27). И овом приликом до изражаја опет долази слобода и храброст. Господ је забранио Јеврејима да не узму ништа од ратног плена у освојеном Јерихону. Међутим, догодило се да је извесни Ахан прекршио ову заповест и узео нешто од проклетих ствари (узео је “један леп вавилонски плашт и двеста сикала сребра, и једну шипку злата од педесет сикала”). Показало се да овај лични Аханов грех је постао и свенародни грех. Наиме, приликом даљег освајања Обећане земље, односно мањег града који се зове Гај, Израиљци су претрпели велики пораз. Након Исусове дуге молитве испред ковчега завета, Господ му заповеда да истреби проклетог из своје средине. Ахан и дом његов, и све богатство његово је кажњено тако што су били каменовани и спаљени огњем. После овог догађаја град Гај је веома лако освојен (8:1-29). Освајајући град Гаваон и Веторон и друга места у непосредној близини Јерусалима, Исус Навин се нашао у изузетно тешкој ситуацији. Требало је победити неколико удружених владара. И овога пута Божија помоћ Исусу Навину – слободном и храбром, није изостала. У току битке код Гаваона на противнике је с неба падало камење (10:11). Али, догодило се још једно јединствено чудо. Како би коначно извојевали започету тешку битку и однели веома важну победу, на молитву Исуса Навина дан се продужио. Наиме, Исус се молио: Стани сунце над Гаваоном, и месече над долином Елонском. И стаде сунце и устави се месец док се не освети народ непријатељима својим” (Исто, 10: 12-13). Чудесно продужење дана и дневне светлости да се оконча битка код Веторона још је један доказ да је Господ заиста са онима који га из срца љубе. Писац књиге Исуса Навина као да посебно наглашава истинитост овог необичног чуда Божијег када каже: И није било таквог дана ни пре, ни после тога, у који је Господ слушао човечији глас. Јер, Господ се борио за Израиљ (ИНав 10:14). Након успешног освајања целе Обећане земље Исус Навин је земљу по областима поделио на дванаест племена. Тако се окончало насељавање земље коју им је Господ обећао као свом, пре свега верном и оданом, а изнад свега храбром и слободном народу. Сасвим при крају свог живота, попут Мојсеја и Исус Навин оставља свом народу последња упутства за даљи живот. Најпре их подсећа шта је све Господ учинио за њих, како их је избавио из свих искушења. Али им саветују да остану непоколебиво верни Богу: Зато укрепите се добро да држите и творите све што је написано у књизи закона Мојсејева, да не одступите од њега ни надесно ни налево. Да се не помешате с тим народима што су остали међу вама, и да не помињете имена богова њихових… него се држите Господа Бога свога, као што сте чинили до данас (ИНав 23:6-8). Највећа могућа опасност по духовно стање народа је било многобоштво и паганска вера преосталог локалног становништва у Обећаној земљи: свако мешање са њима, прихватање сујеверја, паганизма, врачања и гатања, означава духовну смрт и издају заповести: будите слободни и будите храбри! Ако се буду свом душом и срцем приљубљивали ка Господу, Његова помоћ им неће и даље изостати: Један човек између вас гониће хиљаду, јер Господ Бог ваш војује за вас, као што вам је рекао: пазите дакле добро да љубите Господа Бога свога (ИНав 23:9-11). Ако буду изгубили храброст и слободу, ако их опхрва страх и трепет, убрзо ће постати лак плен чак и оних који су слабији од њих. Зашто их Господ куша и испробава сталним искушењима и изазовима пагана који су поред њих и међу њима? Једноставно речено, да се духовно не забораве, задремају и духовно не заспе сном лењивим и отежалим. Поменути народи, иако малобројни, остали су им као подсетник, стални духовни будилник, јер им Исус Навин у својој последњој опоруци каже да ће им поменути народи “постати замка и мрежа, и бич боковима вашим, и трње очима вашим, док не изгинете на овој доброј земљи коју вам је дао Господ Бог ваш (ИНав 23: 13). Замка, трње, бич и мрежа, су стална опомена, Божија педагогија и стално подсећање, васпитавање да се увек у свакој ситуацији остане свој, духовно свестан и присебан, да не останемо поводљиви, лакоуми, превртљиви, недоследни и себи и вољи Божијој. Слично Апостол Павле за себе каже да му је Господ дао “жалац у месо” да га стално опомиње, да се не заборави и да се у себи не погорди, јер чим се погорди, преузнесе, одмах је духовно пао. Тако су и Свети Оци говорили да нам се искушења у животу управо због тога и дају, она нас увек проверавају, челиче и учвршћују у вери нади, и љубави према Богу и ближњима. Још је Ориген (3. Век) говорио да је за хришћане духовно најопасније мирно време, време када нема никаквих искушења. Управо тада смо, што можда изгледа апсурдно, највише подложни лаким искушењима. Књига Исуса Навина, интересатно је, завршава се великим збором који Исус држи са народом. У својој беседи којом им се последњи пут обраћа, он их укратко подсећа на сва доброчинства која им је Господ учинио. То их још више обавезује, њих и њихове потомке, да остану верни Господу - заветима и обећањима Његовим. Тражи од њих да се јасно определе да ли остају при датом завету, или не? Народ се изјашњава да остаје веран, “Господу Богу своме служићемо и глас његов слушаћемо” (ИНав 24:24). У крајњој мери слобода и храброст имају значење сободе и неустрашивости од греха, од робовања било чему и било коме у овом свету. На много места у Новом Завету ови појмови су обучени и конкретне приче и лако разумљиве поруке које Господ Христос говори обичном народу и којима разбија њихове недоумице и неспоразуме. Шаљући Апостоле у свет као своје изабране ученике и верне сведоке, Господ их најпре наоружава храброшћу и смелошћу – у крајњој мери слободом од свега и свих: Шаљем вас као овце међу вукове, будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овце и вукови, змије и голубови, то је ред величин и однос снага. За овај свет апсурдно и неразумљиво, чак нелогично! Али, то је стварност Јеванђеља (Благовести), али и стварност овог света, и стварност крајњег исхода којим ће се завршити светска историјска драма као позорница човечанства. И пре крајњег исхода (Грци кажу есхатон – последње ствари и догађаји у вечном Царству Божијем), више пута се показало да су овце победиле вукове, а безазлени голубови лукаве змије. Да није тако, живот не би имао много смисла, не би било наде, зло би тријумфовало и коначно надвладало. Добро, истина, правда, стрпљење, честитост, понизност, скромност су главни стубови на којима почива и овај, макар и овакав свет, и ако се ова начела понекад слабо виде и чак и не назиру. У години обележавања Миланског едикта (313-2013), између осталог, не обележавамо ништа друго, него управо то, да су наизглед прости, неугледни и скромни Галилејски рибари победили атинску мудрост и римску државну снагу и поредак. Опет су овце победиле вукове (-символ Рима је вучица, повест о Ромулу и Рему), а голубови змије. Када се васкрсли Господ Христос јавља уплашеним Апостолима, Он им више пута говори: Не бојте се, ја сам, не плашите се! Занимљиву опаску има Свети Јован Златоусти (-красила га је храброст и смелост, јер је могао отворено царици Евдокији да укаже на грехе и пропусте, због којих је, на крају протеран и умро у прогонству) када говори о узвишености свештеничке над царском службом и за то наводи пример храм Светих Апостола који је саградио цар Константин Велики у Константинграду (за Словене, Цариград) у којем је и сахрањен 337. године, да су источно-ромејски цареви сахрањивани у самој припрати- при улазу у храм, а цариградски патријарси у самом храму. То показује, наставља даље Св. Златоуст, да су ипак “цареви били вратари галилејских рибара”, када је реч о духовном достојанству и поретку. Када, рецимо, читамо јеванђелски повест о Светом Јовану пророку и претечи Господњем да је он “пород пустиње”, да је одрастао далеко од људи, у самоћи, скромности и физичком сиромаштву за овај свет, схватамо уствари да је био као Анђео Божији слободан од овога света, слободан од људи, њихове зависти, пакости, ситничавости и злобе. Био је као Анђео, изнад свега тога, и за то је могао свима слободно и без страха да говори све, да их поучава, укорева, изобличава и отвара им духовне очи којима ће бити способни да препознају јединог “ослободитеља свих” Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Неслободни и уплашени, људи су за Св. Јована били дезоријентисани и збуњени. Сви живе у страху, лежу и устају са страхом, дишу страхом и неизвесношћу шта ће им бити следећи страх и невоља. Зато је он као слободни Анђео (-доносилац радосних вести) који ничим није био заробљен и везан за овоземаљско, уливао народу веру, поверење, храброст и духовну слободу. Говорио им је чега да се плаше: греха, робовања било чему што је од овога света и да остану у слободи Божијој. Високи су хришћански идеали које је Св. Јован, не само достигао, већ по њима и живео. И не само он, већ многи монаси и подвижници у пустињама и пештерама, далеко од вреве и житејске заглушујуће галаме. Не ретко, у опису подвига преподобних који су цео свој живот и постојање уподобили савршеном идеалу слободе и духовне смелости (- на старом српском језику, дерзновеније или дрскост, али не у пејоративном смислу речи) да су они били највећи сиромаси који су својим сиромаштвом обогаћивали друге – оне који то нису били; или они, који ништа немају, а свима дају, и друге чине духовним богаташима! Свети Владика Николај (Велимировић), величајући скромност и слободу од везаности за овај свет каже да они који су везани (робови) добре кухиње, морају да имају и добру апотеку, да се лече од тешких последица добре хране. Подвижници су за стан имали пустињу покривену небеским сводом. Они који у пустињи немају обућу, ноге саме по себи постају им обућа, а немајући капу – покривало за главу, каже да глави постане удобнија пространа круна звезданог неба него ли тесна капа од вуне. И, на крају, као и на самом почетку, остаје да у себи и око себе негујемо и ширимо идеал храбрости и слободе. Кукавичлук, страх, робовање било чему и било коме, не сме бити део нас. Додуше, безнађе и страх се брзо шире и зацаре, а да то нисмо ни приметили. Отуда је стални позив на духовну будност, стражарење над самим собом, нешто у чему увек морамо бити и остати и друге нештедимице опомиwати. “Устани ти који спаваш, васкрснуће те Господ”, упозорава Св. Апостол Павле. Духовна дремљивост и поспаност су увек потенцијалне опасности за нешто друго и супротно од слободе и храбрости. Ако лекар хоће да обави сложенији хируршки захват, он болесника успава привремено, овога пута желећи му добро оздрављење. Нас духовно успављују да би нас потпуно обесхрабрили, искористили на бруталан начин и од нас учинили оно што ми нећемо и не желимо. Не дајмо се таквом сну и таквој духовној небризи и поспаности која је за нас веома опасна. То је начин на који наши непријатељи, уствари, владају над нама, а да би то успешније чинили демонски се служе наизглед хуманим методама и средствима. Отуда бдење, будност, присебност у сваком тренутку и у свакој ситуацији мора бити наш императив и начин живота. (закључак у коментару) View full Странице
  17. Непосредно након што се у појединим штампаним медијима и на интернету појавио критички осврт на Апел наставника и сарадника ПБФ против потписника Иницијативе групе грађана у вези с „ревизијом изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“, појавила се потреба за разјашњењем одређених дилема и давањем одговора на додатна питања верника наше Цркве у вези с теоријом еволуције и хришћанским ставом који у вези с њом треба заузети. Како у краткој форми првобитног текста, под насловом Апел на апел, коју је одредило јавно обраћање широј јавности, није био могућ детаљнији осврт на кључне разлоге против ставова теолога дарвиниста, овом приликом ћу, у циљу оповргавања истих, указати на одређена места из богословља светог Максима Исповедника. Овај велики отац и учитељ Цркве је, наиме, дао одговоре на кључне проблеме на плану космологије и антропологије и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених питања. Група професора и сарадника ПБФ у петој тачки Апела заступа став да „хришћанска вера у тројичног Бога, који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Свети Максим, пак, каже да је о Богу, иако је уз­ви­ше­ни­ји од свих ство­ре­ња, мо­гу­ће го­во­ри­ти на осно­ву на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа:„Не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“.[1] Надаље, Светитељ нас подсећа да: „Бо­га по­зна­је­мо не по Ње­го­вој су­шти­ни, не­го по Ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним де­ли­ма и про­ми­слу о би­ћи­ма. Кроз њих, као у огле­да­лу, раз­у­ме­мо Ње­го­ву бес­крај­ну до­бро­ту, пре­му­дрост и си­лу“.[2] Сходно учењу светог Максима „сва би­ћа по­сто­је на три на­чи­на: по су­шти­ни, ра­зно­ли­ко­сти и жи­во­ту“.[3] О на­чи­ну на ко­ји је Све­та Тро­ји­ца из­о­бра­же­на у тво­ре­ви­ни свети Мак­сим го­во­ри још од­ре­ђе­ни­је: „Као што на осно­ву по­сто­ја­ња би­ћа ве­ру­је­мо да по­сто­ји и сам над­су­шта­стве­ни Бог, та­ко на осно­ву раз­ли­ке су­шти­на ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма, са­зна­је­мо да по­сто­ји Прему­дрост ко­ја је уро­ђе­на Ње­го­вој су­шти­ни, ко­ја одр­жа­ва би­ћа. И опет, на осно­ву су­штин­ског кре­та­ња би­ћа по вр­ста­ма, схва­та­мо да по­сто­ји Жи­вот ко­ји је уро­ђен Ње­го­вој су­шти­ни и ко­ји до­пу­њу­је би­ћа, сти­чу­ћи и по­јам о Све­тој Тро­ји­ци – о Оцу и Си­ну и Све­том Ду­ху – кроз це­ло­му­дре­но по­сма­тра­ње тво­ре­ви­не. Јер, веч­на Бо­жи­ја Си­ла је­сте Ло­гос, као јед­но­су­штан Ње­му, а веч­но Бо­же­ство је­сте савечни (Оцу) Све­ти Дух“.[4] Недвосмислен је Светитељ у исказу да је постојање света на основу раз­ли­ке су­шти­на (природа) ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма темељ вере у Сина – Премудрост и да су­штин­ско (природно) кре­та­ње би­ћа по вр­ста­ма представља основ вере у Светог Духа. На основу овако исказаног учења о односу између Божијег начина постојања и постојања света јасно је да неприхватање разлике међу врстама представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а да неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Немогуће је исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати веру у Сина и Светог Духа који заједно са Оцем стварају свет, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огле­да­ју се „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“.[5] То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипо­стас це­ло­куп­ној при­ро­ди ко­ју ви­ди­мо и није је оста­вио да се кре­ће сти­хиј­ски, не­го је „у сва­ку од вр­ста ко­ји је обра­зу­ју по­се­јао ду­хов­не ло­го­се му­дро­сти и на­чи­не бла­го­род­ног по­на­ша­ња, та­ко да би (сва створења), не са­мо не­му­шта, мо­гла да про­по­ве­да­ју ве­ле­гла­сно свог Твор­ца, об­ја­вље­ног ло­го­си­ма ства­ра­ња, не­го да би и чо­век, ру­ко­во­ђен за­ко­ни­ма при­ро­де и на­чи­ни­ма (њи­хо­ве) об­ја­ве, мо­гао ла­ко да на­ђе пут прав­де ко­ји во­ди ка Ње­му“.[6] Свети Мак­си­м подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“.[7] Ло­го­се би­ћа, дакле, не тре­ба по­сма­тра­ти ми­мо за­ко­на при­ро­де, јер и јед­ни и дру­ги пред­ста­вља­ју основ­не претпоставке по­сто­ја­ња тва­ри. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону. Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да наспри­род­ни за­ко­ни по­у­ча­ва­ју ко­јој вр­сти при­па­да сва­ко од би­ћа, с ци­љем да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“.[8] Тво­ре­ви­на ло­го­си­ма према којима се управља об­ја­вљу­је сво­га Твор­ца, а при­род­ним за­ко­ни­ма, ко­ји про­жи­ма­ју сва­ко би­ће, усмерава чо­ве­ка у вр­ли­ни. Ис­пу­ње­њем за­ко­на при­ро­де, ко­ји се от­кри­ва­ју у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте, чо­век се вас­пи­та­ва за вр­ли­не. Сва­ка при­ро­да мо­же има­ти са­мо јед­ну при­род­ну енер­ги­ју, те се не мо­же до­зво­ли­ти по­де­ље­ност у де­ло­ва­њу при­ро­де.[9] Деј­ство у су­прот­ном прав­цу од при­род­ног пред­ста­вља грех, јер је по­сре­ди за­о­крет од бо­го­у­ста­но­вље­ног на­чи­на упо­тре­бе енер­ги­је. По­гре­шно усмер­ење при­род­не енер­ги­је или ње­на зло­у­по­тре­ба је­су раз­ло­зи за­што вр­ли­не, иако при­па­да­ју при­ро­ди сло­ве­сних би­ћа, ни­су јед­на­ко при­сут­не и делатне код свих љу­ди. Свети Мак­сим го­во­ри и о „нео­ства­ре­њу оно­га што при­па­да при­ро­ди“.[10] Зато, следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дарују онима који ће задобити вечно добробитије, треба рећи да поред тога што „не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине. Имајући ово у виду, шта рећи онима који немарно приступају тајнама вере? За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи светог Максима: „Мно­го нас је ко­ји го­во­ри­мо, а ма­ло ко­ји де­ла­мо. Али, ни­ко не тре­ба да кри­во­тво­ри реч Бо­жи­ју због сво­је не­мар­но­сти, не­го сва­ко да ис­по­ве­да сво­ју не­моћ и да не кри­је исти­ну Бо­жи­ју, ка­ко не би са пре­сту­па­њем за­по­ве­сти би­ли оп­ту­же­ни и за по­гре­шно ту­ма­че­ње ре­чи Бо­жи­је“.[11] У Литургији, у молитви Приношења, свештеник се моли за своје грехе и незнања народа, јер он нема право и не може да буде у незнању или да остане „необавештен“ о узвишености своје службе, док могућност незнања, али до одређеног степена и времена, припада само верницима. Исто тако, у обраћању јавности нико не сме да иступа у име Цркве, а да не познаје њено учење, нити да у име Цркве износи своје личне ставове. Недопустиво је, дакле, износити партикуларно мишљење у име Цркве поводом тако осетљивог питања као што је теорија еволуције, без елементарне „обавештености“ о Дарвиновом учењу о врстама и пореклу човека. Потписници Апела су били у обавези да прочитају бар његово кључно дело Порекло човека, и да не пренебегну ћутке следећи његов исказ: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“,[12] тј. о засебном стварању врста. Уколико су, пак, све ово знали и упркос томе одлучили да стану на страну еволуциониста, њихова одговорност је заиста велика. Вољни грех и јавна саблазан подразумевају добровољно покајање и јавно исповедање вере. Недопустива је, напослетку, и инфериорност потписника Апела пред научним круговима, тако да се питање стварања света и човека препушта, без остатка, биолозима. Наука иде својим током и православно богословље се никада није мешало у њен развитак, као што је то много пута у историји био случај на Западу. То, међутим, не значи да ће православни теолози, без критичког односа, прихватати ставове оних научника који у објашњењу појава у свету примењују начела онтолошког натурализма, а не просто методолошког натурализма. Следећи логику онтолошког натурализма, неки генетичари се не заустављају на познању бића и њихове структуре, него, спроводећи интервенције у геному, вршећи трансмисију гена из једне врсте у другу, чине корак даље у настојању да промене структуру бића. Никако није довољно рећи „Бог је створио човека“, а биолозима препустити одговор на питање како га је створио. У библијској перикопи о стварању се јасно каже да је човек створен од праха земаљског и да му је Бог дао Дух те је човјек постао душа жива (Пост. 2, 7). Да ли ћемо биологе питати како ће Бог поново човека васкрснути из земље у коју је сахрањен? Или ћемо их питати како постоје свете мошти (моћи или енергије) великих светитеља (као нпр. св. Василија Острошког)? Или ћемо од њих тражити појашњење појаве невештаственог огња на Велику Суботу (који се даје само на молитву православног јерусалимског патријарха) или некварљивости богојављенске воде? Биологија заиста јесте наука којој, по свим релевантним предвиђањима, припада блистава будућност, али она има своје домете као и свака област људског духа. Биолозима не можемо дати удео у ономе што им објективно не припада, а то је тумачење питања порекла и крајњег назначења човека, зато што они, по правилу, или не виде даље од смрти или теже природној бесмртности. Вера у Христа као Победитеља смрти је неодвојива од вере у Њега истог који је постао Син Човечији. То је вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам. Свака друга антропологија, супротстављена истини Божијег Откривења, а посебно мајмунообразна антропологија, не само што је неприхватљива, него је и осуде вредна. То је грех неверовања, то је, према учењу светог Максима Исповедника, хула на Духа Светога.[13] Нетачна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи светог Теофила Антиохијског: „По­ка­жи ми твог чо­ве­ка, па ћу ти ја по­ка­за­ти свог Бо­га“,[14] онда је јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим више, немогуће је показати Христа, јер Он се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову(Јевр. 2, 16), коме је предак био Адам, први човек и носилац Христове генеалогије по телу, као уосталом и наше. Христос се, дакле, није присајединио ни анђелима, тј. није узео њихову природу, да би примио људску природу и обожио је. Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је пострадао. У Оваплоћењу Логос је испунио логос промисла, а у Страдању је испунио логос суда људске природе. Логос промисла и логос суда су, према светом Мак­симу, „кри­ла, ко­ји­ма Ло­гос на тај­но­вит на­чин до­ле­ће – до­ла­зи би­ћи­ма у њи­хо­вом по­сто­ја­њу“.[15] Када је реч о ве­зи из­ме­ђу ло­го­са про­ми­сла и ло­го­са су­да са Ло­го­сом, треба нагласити да се про­ми­сао про­ја­вљу­је у не­тру­ле­жном на­чи­ну ипо­ста­сног сје­ди­ње­ња Ло­го­са са сло­ве­сним те­лом, а суд се са­сто­ји у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња ра­ди нас ова­пло­ће­ног Бо­га. Логос се, другим речима, сједињује са словесним, а не са бесловесним телом. На овај на­чин про­ту­ма­че­ни про­ми­сао и суд има­ју чи­сто он­то­ло­шки ка­рак­тер, јер је њи­хов циљ очу­ва­ње при­род­ног (κατάφύσιν) на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа и задобијање благодатног обожења. За­јед­но са до­га­ђа­јем ства­ра­ња све­та ни из че­га, они пред­ста­вља­ју из­раз ства­ра­лач­ке љу­ба­ви Ло­го­са пре­ма ство­ре­њи­ма.Уза­јам­на по­ве­за­ност ло­го­са би­ћа са ло­го­си­ма про­ми­сла и су­да ука­зу­је на ди­на­мич­но по­сто­ја­ње би­ћа и на крајњи циљ– Будући век ка ко­ме су усме­ре­на. Отуда, одбацивање посебности човека доводи под сумњу смисао Христовог Оваплоћења и Страдања, а тиме и Васкрсења. Учењу о логосима промисла и суда свети Мак­сим Ис­по­вед­ник је дао ев­ха­ри­стиј­ско ту­ма­че­ње. Пре­му­дра Ико­но­ми­ја Бо­жи­ја, тј. Бо­жи­ји про­ми­сао, про­ја­вљу­је се у личном сје­ди­ње­њу чо­ве­ка и предвечног Ло­го­са у БогочовекуХри­сту, а Бо­жи­ји суд се по­ка­зу­је у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња. Бо­жан­ски про­ми­сао се испуњавау при­че­шћу Те­лом Го­спод­њим, а суд се оства­ру­је у при­че­шћу Кр­вљу Го­спод­њом. Све­та Ев­ха­ри­сти­ја, сходно учењу светог Мак­си­ма, је­сте сре­ди­ште ис­пу­ње­ња Бо­жи­јег про­ми­сла и су­да, бу­ду­ћи да је она до­га­ђај у ко­ме се од­ви­ја во­згла­вље­ње це­ло­куп­не Бо­жи­је Ико­но­ми­је, у чијем су средишту Ова­пло­ће­ње и Стра­да­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста. На свакој Литургији се испуњава Божији промисао о Оваплоћењу Христа у животима верних и испуњавају се Христове речи: Сада је суд овоме свијету (Јн. 12, 31), јер по мери састрадавања са Христом, верник који се причешћује Њиме, не ступа на Суд на крају историје, него је већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24). Питање порекла човека и његове иконичности тиче се, да закључимо, нашег спасења, живота или смрти, а не испразне академске полемике. Недопустива је неодговорност потписника Апела пред Црквом, као и заклањање иза институција образовног система државе. Искрен однос према проблему дарвинизма подразумева или потпуно прихватање вере Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем, или, пак, остајање на позицијама дарвинизма, што подразумева отворену борбу за сопствене ставове. Свако скривање иза свог или нечијег прста, не само да је знак лицемерја, које Господ Христос посебно осуђује, него, уколико се ништа не промени, представља опасност по будуће нараштаје студената и свих чланова црквене заједнице, који би могли и надаље бити изложени дарвинистичко-атеистичкој пропаганди. Господ Христос упозорава на потребу непрестаног стражења у вери, тако да немарним у вери говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама су потребна дела достојна истинске вере и покајања, али је тешко после јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10). У Београду, 07. 06. 2017. године Проф. др Здравко Пено редовни професор Богословког факултета Универзитета у Источном Сарајеву [1] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Μυσταγωγία, 23, PG91, 697 C. [2] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης, 1, 96, PG90, 981 C. [3] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐρωταποκρίσεις,105, ЕПЕ, 14А΄, Θεσσαλονίκη1992,198. [4] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,13, PG 90, 296 B. [5] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [6] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51,PG 90,476 С. [7]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [8] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG90, 488 A. [9] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐγχειρίδιαθεολογικάκαὶπολεμικά,16, PG91, 201C. [10] ΜαξίμουὉμολογητοῦ, ΔιάλογοςμετὰΠύρρου,PG 91, 309 B. [11]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης,4, 85, PG 90, 1069Α. [12]Чарлс Дарвин, Човеково порекло и сполно одабирање, Матица Српска, Нови Сад 1977, 63. [13]„Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“. ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Πέυσειςκαὶἀποκρίσεις,189, ЕПЕ 1992, 14 Α΄, 260. [14] ΘεοφίλουἈντιοχείας, ΠρὸςΑὐτόλυκον,1, 2,PG6, 1025 B. [15] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,54, PG90, 517 D.
  18. Др Здравко Пено, редовни професор на Богословском факултету "Свети Василије Острошки" Универзитета у Источном Сарајеву, управо је објавио (http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/stav/930-2017-07-27-06-38-00) наставак своје аргументације против Дарвинове теорије еволуције и њеног "усаглашавања" са црквеним учењем. Поштујући заинтересованост читалаца Поука за ову тему, доносимо прилог професора Пена у целини, при чему сматрамо да нисмо позвани да судимо ни њему, ни карактеру првобитног Апела наставника и сарадника Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који професор Пено критички процењује. Непосредно након што се у појединим штампаним медијима и на интернету појавио критички осврт на Апел наставника и сарадника ПБФ против потписника Иницијативе групе грађана у вези с „ревизијом изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“, појавила се потреба за разјашњењем одређених дилема и давањем одговора на додатна питања верника наше Цркве у вези с теоријом еволуције и хришћанским ставом који у вези с њом треба заузети. Како у краткој форми првобитног текста, под насловом Апел на апел, коју је одредило јавно обраћање широј јавности, није био могућ детаљнији осврт на кључне разлоге против ставова теолога дарвиниста, овом приликом ћу, у циљу оповргавања истих, указати на одређена места из богословља светог Максима Исповедника. Овај велики отац и учитељ Цркве је, наиме, дао одговоре на кључне проблеме на плану космологије и антропологије и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених питања. Група професора и сарадника ПБФ у петој тачки Апела заступа став да „хришћанска вера у тројичног Бога, који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Свети Максим, пак, каже да је о Богу, иако је уз­ви­ше­ни­ји од свих ство­ре­ња, мо­гу­ће го­во­ри­ти на осно­ву на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа:„Не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“.[1] Надаље, Светитељ нас подсећа да: „Бо­га по­зна­је­мо не по Ње­го­вој су­шти­ни, не­го по Ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним де­ли­ма и про­ми­слу о би­ћи­ма. Кроз њих, као у огле­да­лу, раз­у­ме­мо Ње­го­ву бес­крај­ну до­бро­ту, пре­му­дрост и си­лу“.[2] Сходно учењу светог Максима „сва би­ћа по­сто­је на три на­чи­на: по су­шти­ни, ра­зно­ли­ко­сти и жи­во­ту“.[3] О на­чи­ну на ко­ји је Све­та Тро­ји­ца из­о­бра­же­на у тво­ре­ви­ни свети Мак­сим го­во­ри још од­ре­ђе­ни­је: „Као што на осно­ву по­сто­ја­ња би­ћа ве­ру­је­мо да по­сто­ји и сам над­су­шта­стве­ни Бог, та­ко на осно­ву раз­ли­ке су­шти­на ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма, са­зна­је­мо да по­сто­ји Прему­дрост ко­ја је уро­ђе­на Ње­го­вој су­шти­ни, ко­ја одр­жа­ва би­ћа. И опет, на осно­ву су­штин­ског кре­та­ња би­ћа по вр­ста­ма, схва­та­мо да по­сто­ји Жи­вот ко­ји је уро­ђен Ње­го­вој су­шти­ни и ко­ји до­пу­њу­је би­ћа, сти­чу­ћи и по­јам о Све­тој Тро­ји­ци – о Оцу и Си­ну и Све­том Ду­ху – кроз це­ло­му­дре­но по­сма­тра­ње тво­ре­ви­не. Јер, веч­на Бо­жи­ја Си­ла је­сте Ло­гос, као јед­но­су­штан Ње­му, а веч­но Бо­же­ство је­сте савечни (Оцу) Све­ти Дух“.[4] Недвосмислен је Светитељ у исказу да је постојање света на основу раз­ли­ке су­шти­на (природа) ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма темељ вере у Сина – Премудрост и да су­штин­ско (природно) кре­та­ње би­ћа по вр­ста­ма представља основ вере у Светог Духа. На основу овако исказаног учења о односу између Божијег начина постојања и постојања света јасно је да неприхватање разлике међу врстама представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а да неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Немогуће је исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати веру у Сина и Светог Духа који заједно са Оцем стварају свет, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огле­да­ју се „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“.[5] То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипо­стас це­ло­куп­ној при­ро­ди ко­ју ви­ди­мо и није је оста­вио да се кре­ће сти­хиј­ски, не­го је „у сва­ку од вр­ста ко­ји је обра­зу­ју по­се­јао ду­хов­не ло­го­се му­дро­сти и на­чи­не бла­го­род­ног по­на­ша­ња, та­ко да би (сва створења), не са­мо не­му­шта, мо­гла да про­по­ве­да­ју ве­ле­гла­сно свог Твор­ца, об­ја­вље­ног ло­го­си­ма ства­ра­ња, не­го да би и чо­век, ру­ко­во­ђен за­ко­ни­ма при­ро­де и на­чи­ни­ма (њи­хо­ве) об­ја­ве, мо­гао ла­ко да на­ђе пут прав­де ко­ји во­ди ка Ње­му“.[6] Свети Мак­си­м подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“.[7] Ло­го­се би­ћа, дакле, не тре­ба по­сма­тра­ти ми­мо за­ко­на при­ро­де, јер и јед­ни и дру­ги пред­ста­вља­ју основ­не претпоставке по­сто­ја­ња тва­ри. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону. Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да наспри­род­ни за­ко­ни по­у­ча­ва­ју ко­јој вр­сти при­па­да сва­ко од би­ћа, с ци­љем да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“.[8] Тво­ре­ви­на ло­го­си­ма према којима се управља об­ја­вљу­је сво­га Твор­ца, а при­род­ним за­ко­ни­ма, ко­ји про­жи­ма­ју сва­ко би­ће, усмерава чо­ве­ка у вр­ли­ни. Ис­пу­ње­њем за­ко­на при­ро­де, ко­ји се от­кри­ва­ју у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте, чо­век се вас­пи­та­ва за вр­ли­не. Сва­ка при­ро­да мо­же има­ти са­мо јед­ну при­род­ну енер­ги­ју, те се не мо­же до­зво­ли­ти по­де­ље­ност у де­ло­ва­њу при­ро­де.[9] Деј­ство у су­прот­ном прав­цу од при­род­ног пред­ста­вља грех, јер је по­сре­ди за­о­крет од бо­го­у­ста­но­вље­ног на­чи­на упо­тре­бе енер­ги­је. По­гре­шно усмер­ење при­род­не енер­ги­је или ње­на зло­у­по­тре­ба је­су раз­ло­зи за­што вр­ли­не, иако при­па­да­ју при­ро­ди сло­ве­сних би­ћа, ни­су јед­на­ко при­сут­не и делатне код свих љу­ди. Свети Мак­сим го­во­ри и о „нео­ства­ре­њу оно­га што при­па­да при­ро­ди“.[10] Зато, следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дарују онима који ће задобити вечно добробитије, треба рећи да поред тога што „не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине. Имајући ово у виду, шта рећи онима који немарно приступају тајнама вере? За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи светог Максима: „Мно­го нас је ко­ји го­во­ри­мо, а ма­ло ко­ји де­ла­мо. Али, ни­ко не тре­ба да кри­во­тво­ри реч Бо­жи­ју због сво­је не­мар­но­сти, не­го сва­ко да ис­по­ве­да сво­ју не­моћ и да не кри­је исти­ну Бо­жи­ју, ка­ко не би са пре­сту­па­њем за­по­ве­сти би­ли оп­ту­же­ни и за по­гре­шно ту­ма­че­ње ре­чи Бо­жи­је“.[11] У Литургији, у молитви Приношења, свештеник се моли за своје грехе и незнања народа, јер он нема право и не може да буде у незнању или да остане „необавештен“ о узвишености своје службе, док могућност незнања, али до одређеног степена и времена, припада само верницима. Исто тако, у обраћању јавности нико не сме да иступа у име Цркве, а да не познаје њено учење, нити да у име Цркве износи своје личне ставове. Недопустиво је, дакле, износити партикуларно мишљење у име Цркве поводом тако осетљивог питања као што је теорија еволуције, без елементарне „обавештености“ о Дарвиновом учењу о врстама и пореклу човека. Потписници Апела су били у обавези да прочитају бар његово кључно дело Порекло човека, и да не пренебегну ћутке следећи његов исказ: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“,[12] тј. о засебном стварању врста. Уколико су, пак, све ово знали и упркос томе одлучили да стану на страну еволуциониста, њихова одговорност је заиста велика. Вољни грех и јавна саблазан подразумевају добровољно покајање и јавно исповедање вере. Недопустива је, напослетку, и инфериорност потписника Апела пред научним круговима, тако да се питање стварања света и човека препушта, без остатка, биолозима. Наука иде својим током и православно богословље се никада није мешало у њен развитак, као што је то много пута у историји био случај на Западу. То, међутим, не значи да ће православни теолози, без критичког односа, прихватати ставове оних научника који у објашњењу појава у свету примењују начела онтолошког натурализма, а не просто методолошког натурализма. Следећи логику онтолошког натурализма, неки генетичари се не заустављају на познању бића и њихове структуре, него, спроводећи интервенције у геному, вршећи трансмисију гена из једне врсте у другу, чине корак даље у настојању да промене структуру бића. Никако није довољно рећи „Бог је створио човека“, а биолозима препустити одговор на питање како га је створио. У библијској перикопи о стварању се јасно каже да је човек створен од праха земаљског и да му је Бог дао Дух те је човјек постао душа жива (Пост. 2, 7). Да ли ћемо биологе питати како ће Бог поново човека васкрснути из земље у коју је сахрањен? Или ћемо их питати како постоје свете мошти (моћи или енергије) великих светитеља (као нпр. св. Василија Острошког)? Или ћемо од њих тражити појашњење појаве невештаственог огња на Велику Суботу (који се даје само на молитву православног јерусалимског патријарха) или некварљивости богојављенске воде? Биологија заиста јесте наука којој, по свим релевантним предвиђањима, припада блистава будућност, али она има своје домете као и свака област људског духа. Биолозима не можемо дати удео у ономе што им објективно не припада, а то је тумачење питања порекла и крајњег назначења човека, зато што они, по правилу, или не виде даље од смрти или теже природној бесмртности. Вера у Христа као Победитеља смрти је неодвојива од вере у Њега истог који је постао Син Човечији. То је вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам. Свака друга антропологија, супротстављена истини Божијег Откривења, а посебно мајмунообразна антропологија, не само што је неприхватљива, него је и осуде вредна. То је грех неверовања, то је, према учењу светог Максима Исповедника, хула на Духа Светога.[13] Нетачна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи светог Теофила Антиохијског: „По­ка­жи ми твог чо­ве­ка, па ћу ти ја по­ка­за­ти свог Бо­га“,[14] онда је јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим више, немогуће је показати Христа, јер Он се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову(Јевр. 2, 16), коме је предак био Адам, први човек и носилац Христове генеалогије по телу, као уосталом и наше. Христос се, дакле, није присајединио ни анђелима, тј. није узео њихову природу, да би примио људску природу и обожио је. Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је пострадао. У Оваплоћењу Логос је испунио логос промисла, а у Страдању је испунио логос суда људске природе. Логос промисла и логос суда су, према светом Мак­симу, „кри­ла, ко­ји­ма Ло­гос на тај­но­вит на­чин до­ле­ће – до­ла­зи би­ћи­ма у њи­хо­вом по­сто­ја­њу“.[15] Када је реч о ве­зи из­ме­ђу ло­го­са про­ми­сла и ло­го­са су­да са Ло­го­сом, треба нагласити да се про­ми­сао про­ја­вљу­је у не­тру­ле­жном на­чи­ну ипо­ста­сног сје­ди­ње­ња Ло­го­са са сло­ве­сним те­лом, а суд се са­сто­ји у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња ра­ди нас ова­пло­ће­ног Бо­га. Логос се, другим речима, сједињује са словесним, а не са бесловесним телом. На овај на­чин про­ту­ма­че­ни про­ми­сао и суд има­ју чи­сто он­то­ло­шки ка­рак­тер, јер је њи­хов циљ очу­ва­ње при­род­ног (κατάφύσιν) на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа и задобијање благодатног обожења. За­јед­но са до­га­ђа­јем ства­ра­ња све­та ни из че­га, они пред­ста­вља­ју из­раз ства­ра­лач­ке љу­ба­ви Ло­го­са пре­ма ство­ре­њи­ма.Уза­јам­на по­ве­за­ност ло­го­са би­ћа са ло­го­си­ма про­ми­сла и су­да ука­зу­је на ди­на­мич­но по­сто­ја­ње би­ћа и на крајњи циљ– Будући век ка ко­ме су усме­ре­на. Отуда, одбацивање посебности човека доводи под сумњу смисао Христовог Оваплоћења и Страдања, а тиме и Васкрсења. Учењу о логосима промисла и суда свети Мак­сим Ис­по­вед­ник је дао ев­ха­ри­стиј­ско ту­ма­че­ње. Пре­му­дра Ико­но­ми­ја Бо­жи­ја, тј. Бо­жи­ји про­ми­сао, про­ја­вљу­је се у личном сје­ди­ње­њу чо­ве­ка и предвечног Ло­го­са у БогочовекуХри­сту, а Бо­жи­ји суд се по­ка­зу­је у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња. Бо­жан­ски про­ми­сао се испуњавау при­че­шћу Те­лом Го­спод­њим, а суд се оства­ру­је у при­че­шћу Кр­вљу Го­спод­њом. Све­та Ев­ха­ри­сти­ја, сходно учењу светог Мак­си­ма, је­сте сре­ди­ште ис­пу­ње­ња Бо­жи­јег про­ми­сла и су­да, бу­ду­ћи да је она до­га­ђај у ко­ме се од­ви­ја во­згла­вље­ње це­ло­куп­не Бо­жи­је Ико­но­ми­је, у чијем су средишту Ова­пло­ће­ње и Стра­да­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста. На свакој Литургији се испуњава Божији промисао о Оваплоћењу Христа у животима верних и испуњавају се Христове речи: Сада је суд овоме свијету (Јн. 12, 31), јер по мери састрадавања са Христом, верник који се причешћује Њиме, не ступа на Суд на крају историје, него је већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24). Питање порекла човека и његове иконичности тиче се, да закључимо, нашег спасења, живота или смрти, а не испразне академске полемике. Недопустива је неодговорност потписника Апела пред Црквом, као и заклањање иза институција образовног система државе. Искрен однос према проблему дарвинизма подразумева или потпуно прихватање вере Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем, или, пак, остајање на позицијама дарвинизма, што подразумева отворену борбу за сопствене ставове. Свако скривање иза свог или нечијег прста, не само да је знак лицемерја, које Господ Христос посебно осуђује, него, уколико се ништа не промени, представља опасност по будуће нараштаје студената и свих чланова црквене заједнице, који би могли и надаље бити изложени дарвинистичко-атеистичкој пропаганди. Господ Христос упозорава на потребу непрестаног стражења у вери, тако да немарним у вери говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама су потребна дела достојна истинске вере и покајања, али је тешко после јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10). У Београду, 07. 06. 2017. године Проф. др Здравко Пено редовни професор Богословког факултета Универзитета у Источном Сарајеву [1] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Μυσταγωγία, 23, PG91, 697 C. [2] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης, 1, 96, PG90, 981 C. [3] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐρωταποκρίσεις,105, ЕПЕ, 14А΄, Θεσσαλονίκη1992,198. [4] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,13, PG 90, 296 B. [5] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [6] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51,PG 90,476 С. [7]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [8] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG90, 488 A. [9] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐγχειρίδιαθεολογικάκαὶπολεμικά,16, PG91, 201C. [10] ΜαξίμουὉμολογητοῦ, ΔιάλογοςμετὰΠύρρου,PG 91, 309 B. [11]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης,4, 85, PG 90, 1069Α. [12]Чарлс Дарвин, Човеково порекло и сполно одабирање, Матица Српска, Нови Сад 1977, 63. [13]„Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“. ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Πέυσειςκαὶἀποκρίσεις,189, ЕПЕ 1992, 14 Α΄, 260. [14] ΘεοφίλουἈντιοχείας, ΠρὸςΑὐτόλυκον,1, 2,PG6, 1025 B. [15] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,54, PG90, 517 D. View full Странице
  19. И у Куриру нешто паметно VREME JE DA ZNATE ISTINU! Prof. dr Vujčić vam otkriva sve o zdravoj hrani, farmakomafiji, čudotvornim lekovima... Doktor 30.05.2017. 17:04h Koliko puta ste u svojoj okolini ovo čuli - postoje 4 bele smrti; okani se crvenog mesa, ono je kancerozno; jedi samo sirovu hranu; koristi B17 protiv raka; vakcine su opasne... Da bismo jednom zauvek rešili sve dileme u vezi sa pravilnom ishranom, "čudotvornim" lekovima, zdravim i štetnim navikama potražio sam savet stručnjaka. O svemu što vas je ikada mučilo a tiče se gore navedenog pitao sam dr Zorana Vujčića, redovnog profesora na Hemijskom fakultetu u Beogradu. U cilju razbijanja mitova o lekovitim preparatima, "epohalnim" otkrićima, (ne)zdravoj ishrani profesor Vujčić je pokrenuo i svoj blog gde se hvata u koštac sa svim onim neargumentovanim i netačnim informacijama koje su godinama unazad preplavile i medije i društvene mreže. Istrajan u toj borbi i nesebično posvećen nauci, profesor Vujčić je prava osoba da vam pokaže kako su vas, u vezi nekih stvari, potpuno pogrešno učili. Kako ste došli na ideju da pišete o mitovima koji kruže a tiču se ishrane, lekova, alternativne medicine...? Ideja je nastajala postepeno, od interakcije sa studentima koji su dolazili sa zabludama da je žuti šećer zdraviji od belog, da mleko varenjem može da se pretvori u sumpornu kiselinu, da se petrolejem može izlečiti rak. Ipak glavni okidač je bio konjski šampon, kome samo ime kaže da je namenjen konjima i prodaja u Liliju kao čudesnog šampona od koga raste kosa i ćelavima. Moja žene Mira je tada rekla, morao bi da napišeš nešto da ljudi ne veruju u ovakve gluposti. Tako se rodila ideja o blogu, a FB je još efektniji u pravoj borbi protiv raznih pokvarenjaka koji prodaju B17, petrolej, sumnjive kapsule svega i svačega protiv raka, šećerne bolesti i dr. Zdravstvenih problema. Koliko su naši ljudi danas spremni da čuju istinu da su godinama bili u zabludi? Nimalo. Neobrazovanost je tako visoka, da je to naprosto neverovatno. Ako svršeni faramaceuti i lekari preporučuju da se pije limun kako bi se zabazio (zaalkalisao) organizam, šta očekivati od nekoga ko je brzinski protrčao kroz srednju školu ili je pak završio društvene nauke. Ono što nam fali je efikasna država. Protiv muljatora možemo da se borimo virtualno. Ali ne mogu da razumem da državni organi ne preduzimaju ništa protiv onih koji decu leče preparatima za dezinfekciju bazena ili ih klistiraju kafom. Ostavljaju ih bolesne i pod temperaturom da se organizam sam izboru. Ne dozvoljavaju vakcinaciju. Jedan od masovnih povika danas koji čujemo je – hrani se zdravo, mani se mesa, drži se sirovih namirnica... Da prvo to raščistimo – šta je po Vama zdrava ishrana? Nema je – naprosto. Može da bude samo manje ili više nezdrava. Ljudi su u principu licemeri. Svi bi kvalitet, ali da se on nikako ne plati. Pile koje trči po dvorištu i kljuca mora da košta bar 3 puta više od degenerisanih hibrida, koji imaju kvalitet mesa kao da jedete nakvašeni papir. Sirovo nije zdravo iz mnogo razloga. Pre svega zbog manipulacija i transporta pod izuzetno nehigijenskim uslovima. Pisao sam o tome kako sam u u jednoj prodavnici kupio buđave kokosove orahe, na pijaci povrće kome se skida sloj po sloj dok truli na tezgi. Sad zamislite kada se sva ta prljavština umuti mikserom u smuti i date detetu da popije. Zaista se pitam koji to roditelj ima tako zlo srce. Zna se šta može sirovo (npr. banane, ali nikako spanać). Kuvanjem mnoge hranljive stvari postaju dostupnije, a škodljive naprosto izreaguju. I da ne zaboravimo, kuvanjem se ubijaju mnoge patogene bakterije. Meso nije ništa ni zdravije, niti nezdravije od povrća. Meso je puno hormona, antibiotika i mogućih mikotoksina. Povrće je znatno bogatije mikotoksinima, teškim metalima, herbicidima i pesticidima. Upravo kao što smo i mi puni svim tim hemikalijama. foto: Profimedia Ima li istine, i koliko, u štetnosti mesa, posebno crvenog? Šta je sa mesnim prerađevinama? Da li je sve to kancerogeno kao što neki govore? Crveno meso je štetno ukoliko je jedina hrana. Preterivanje je ključ generisanja većine problema. Mesne prerađevine su industrijska hrana, puna aditiva, nepotrebnih dodataka, palmine masti, stabilizatora mase, ugušćivača, veštačkih boja i sl. Znate i sami da je (naravno u vicu) PAŠTETA nastala ka odogovor kasapina, PA ŠTETA je da se baci to đubre. Bolje je da ga neko pojede. Naravno da nije sve kancerogeno. Ali neke supstancije prosto jesu. Evo šta je zajedničko sirovom spanaću (i kuvanom u manjoj meri) i kobasicama, viršlama i paštetama – natrijum nitrit. Da li je kacerogen? Bez sumnje jeste. Sve je uvek u dozi. Što se više unosi, rizik je sve viši. Kako Vi kao hemičar objašnjavate rak? Šta se dogodi u našem telu pa dođe do pojave tumora? Rak je bolest sa mnogo lica. I mnogo načina nastajanja. Od hemijskih agenasa, npr. dima cigareta kao zbira čitave šume jedinjenja, do mnogih aditiva u hrani i rizičnim jedinjenjima u vodi, čuvenim pićima vaše i naše mladosti. Tu su i onkovirusi, piraleni i hiljade drugih rizika. Suština je u poludelim ćelijama koje se množe bez kontrole. Znači da je organizam izgubio osobine kontrole i eliminacije. Nema nikakve veze sa fejsbuk histerijom o baznim i kiselim namirnicama. Jadni su mi neki popularni lekari – nutricionisti koji uvode razne režime za regulaciju pH tela, svesno obmanjujući pacijente. Ne zaboravimo ni nasledne faktore. Uz to, realno, koliko puta ste videli trudnicu u poodmakloj trudnoći kako stratveno puši. A toksini uleću u krv, napadaju ćelije i molekule DNA. Veliki je to rizik, za još neformiram organizam. Da pređemo sada na „preparate“ i „borce“ protiv raka koji kruže u medijima – B17, soda bikarbona, petrolej, ulje od konoplje, pečurke itd. Kažite nam nešto o svakome. B17 je toksični glikozid, na kome su muljatori i apoteke pokvareno uzimale hiljade evra. Dosta sam pisao o tome na svom blogu, pa da ovde ne uzimam prostor. U suštini nikada nije prijavljen nijedan zvanični, dokumentovani slučaj izlečenja. Zato su izmislili Hunze i po celom svetu eto otrovnih koštica. Rekao bi čovek da Hunzi ima bar 300 miliona, koliko ima proizvoda na tržištu. Soda bikarbona, odlična za ubijanje žgaravice. I za ribanje proteza. I nema farmaceutske bez aluminijuma. Nikada alumijum nije ni bio u sodi bikarboni. Jeste u nekim starim verzijama praška za pecivo. Sada nije ni tu. Petrolej je gorivo za petrolejke, otrov za ljude. Jedan moj kolega bloger je pio petrolej, jer je bio u terminalnoj fazi raka. Uništio mu je i želudac, izgubio je kilažu i napravio nepopravljivu štetu unutrašnjim organima. Pa ko normalan može da daje savete da se popije nafta ili benzin. A petrolej je samo jedna frakcija nafte. Pečurke su dobra hrana i pojačivači imunog odgovora. Čudesnih nema. Ima samo onih koje izazivaju ili smrt ili imaju halucinogeni efekat. Ulje od konoplje, pri čemu se misli na terpensku smešu jeste polazna sirovina za neka korisna jedinjenja. Može zaista da olakša neke tegobe. Ali nije lek. Zato jeste droga. Ne treba zaboraviti i da postoji pravo ulje, koje se dobija iz semenki konoplje. Ono je samo hrana, bez fiziološkog dejstva. foto: Thinkstock Pored ovoga mnogo se priča o jačanju imuniteta vitaminima i raznim suplementima. Koliko je to dobro ili ne? Nosi li to sa sobom neki rizik po naše zdravlje? Nakon veoma ozbiljnih studija zaključak je više nego nedvosmislen. Suplemente mora da odobri lekar. Vitamin D i karoteni mogu da budu izazivači raka ako se unose na sopstvenu procenu da vam organizam zahteva vitamine. Ne zaboravite da se do pre jednog veka nije ni znalo za vitamine, a sada kao de nekima otvorilo šesto čulo, pa znaju kada im organizam nešto traži. Opet su u pitanju doze. Čak ni najtarija zabluda da povećani unos vitamina C sprečava prehladu nije tačna. No, zgodno je širiti takve priče, jer se onda bogate određene grane koje niti imaju vezu s hemijom, niti farmacijom. Na kraju krajeva sve gluposti o čudotvornim lekovima lansirali su novinari, ekonomisti i drugi nestručnjaci vezani za zdravstvo. Kad je hrana u pitanju onda mnogi ističu kako je bitno na koji se način ona sprema. Da li je zaista prženje toliko štetno? Pržena hrana jeste i štetnija i kaloričnija. Tu nema dileme. Naročito ako se ulje značajno pregreje, meso i povrće roštilja. Ali ako i nastaju radikali koji takođe mogu da dovedu do oštećenja DNA, zato uzimamo salate i voća koja su bogate antioksidantima. Kuvano, dinstano i pečeno je svakako mnogo kvalitetnija i bolja hrana. Nažalost nekada je pržena daleko ukusnija. Zato povremeno uzimanje nikoga neće ubiti. Šta je sa uljima? Da li je zaista suncokretovo toliko štetno? Ulja su podjedanko štetna i korisna. Suncokretovo ulje je najjeftinije i izvuku mu i dušu. Stalno imate teorije koje jednu mast brane, pa napadaju. Ono što pamet nalaže jeste promena. I vrste ulja i zamena ulja svinjskom mašću ili lojem. Svakako da je kokosovo ulje najopasnije, ali eto i ono se sada proklamuje kao eliksir mladosti. Maslinovo ulje recimo nije za prženje, ali jeste za sve ostale načine pripreme hrane, a svakako da je najbolje u salatama. Ali nikako u količinama koje su u reklamama. Nema ulja koje je kardioprotektivno, pa eto još jedne zablude vezane za omegol i maslinovo ulje. Kome, po Vašem mišljenju, odgovara plasiranje o lekovitosti B17, sode bikarbone i sličnih proizvoda? Kome je u interesu priča o tome kako se treba okaniti mesa, mlečnih proizvoda? Napraviti lek je veliki posao. Lako je homeopatskim „lekarima“ da prodaju šećerno-alkoholne vodice ili šećerne kuglice koje ništa ne leče, a koštaju. Pravi lek košta od 100 miliona evra do 1 milijarde. I to svakako neko mora da plati. A B17 prodaje svaka priučene prodavačica u (ne)zdravoj hrani, lakomi apotekari, prevaranti i muljatori. Soda bikarbona košta 1 evro po kilogramu. Prepakovana na 100 g cena raste 17 do 25 puta. Svakome u lancu prodaje se isplati. Ako bi moj fakultet krenuo da prodaje sodu bikarbonu bez aluminijuma, odmah bi nas kaznili. Zato je imate u skoro svakoj apoteci. Kako je to moguće? Šta radi država dok se FB javno oglašava Orgonska soda bikarbona kao najmoćniji lek protiv raka? Kako je moguće da ga do sada nisu uhapsili i doveli u neku TV stanicu da se javno izvini zbog obmane i pohlepe. Za priče o mleku, mesu i jajima krivi su agresivni vegetarijanci – pomodari. Zabavno mi je kad kreću u napad na krave, jer bože moj zagađuju vazduh zbog produkcije metana, pri čemu puše, voze kola i jedu povrće koje se proizvodi na njivama koje obrađuju multitonski traktori, žderači nafte. foto: Thinkstock Ima onih koji za sve krive farmaceutsku industriju govoreći kako se radi o nekoj vrsti farmakomafije. Koliko je istine u svemu tome? Koliko ja znam svetom upravljaju političari, ne farmaceuti. Ako je nešto trulo u sistemu, ne treba lek tražiti farmaceutskom fakultetu, već u ekonomskim krugovima koji imaju svoje omiljene poslušne političare. Profit vlada svetom, ne obrazovanje, kvalitet, znanje ili ljubav. Prosto, golo, pohlepno srebroljublje. Nažalost idemo ka dnu civilizacije. Uz to, današnje generacije se uz androide pretvaraju u zombije. Tek će njih biti lako izmanipulisati. O vakcinama se i u svetu ali i kod nas mnogo govorilo i govori. Koji je Vaš stav – vakcinacija da ili ne? Da li su po Vama sve vakcine koje deca danas primaju neophodne i da li su one bezbedne? Vakcinacija DA. Obavezno i to po preporuci svetske zdravstvene organizacije. Na nevakcinaciju u zatvor. Za „pravo na samoodlučivanje“ da li vakcinisati decu ili ne – nikako. Vakcine su daleko bezbednije od roditelja koji puše u stanu u kome je dete. Viču, svađaju se i stersiraju dete. Autizam ne izazivaju vakcine po svim svetskim istraživanjima. Ako ne verujemo u nauku, onda je vreme da se goli i bosi vratimo u pećine, hranimo se korenjem i bobicama i čekamo sa zebnjom kišu ili sunce. Ne mogu a da Vas ne pitam o tzv 4 bele smrti koje su se, barem u onome što se čuje i čita poslednjih godina, nadvile nad nama. Šta je prava istina? Ljudska neobaveštenost je čudo. Hajde da vidimo kako to smrt može da izazove mleko, šećer, so, mast, brašno. Kako? Dobro, postoji mogućnost da se čovek udavi u mleku, da mu zastane šećer u grlu, da se oklizne na mast i udari glavom u neku ivicu. Sva ova hrana je podjednako smrtonosno kao i svaka druga. Da je bila tako opasna, nas ne bi bilo. Šta su ljudi jeli? Žitarice, meso, mast. Ali ako neko stalno soli hranu, skočiće mu pritisak. Ako jede stalno i mnogo masno skočiće mu holesterol. Ali ako jede sve masno na ulju može da otkoči inflamatorne reakcije. Kao i uvek tajna je tako jednostavna, da je prosto neverovatna. Umerenost, raznovrsnost i ako je ikako moguće fizička aktivnost. Mene daleko više plaše sirovaši, oni koji piju masne bademove čorbice koje je neko pogrešno nazvao bademovo mleko, hodaju bosi, primenjuju urino-terapiju, leče se homeopatski i ne vakcinišu decu. Smeši nam se srednji vek. Šta najviše po Vama utiče na ljudsko zdravlje? Koji oblik zagađenja? Duševno. I siromaštvo. Kada je država bogata i društvo je zdravije. Ne mora svako tatino (ili mamino) dete da dobije džip i divlja po gradu da bismo znali da je živ(a). Duhovno i naučno uzdizanje nam hitno treba. Ili ćemo propasti i kao ljudi i kao narod. Svesni smo da se većina voća i povrća prska raznoraznim hemikalijama. Da li je dovoljno takve namirnice samo oprati ili, kako neki govore, one moraju da odstoje u vodi pa tek onda da se detaljno operu? Pranje ne pomaže. Nekada je bila verzija jedna jabuka dnevno i nema potrebe za doktorom. Sada sam siguran da je obratno. Jedna jabuka dnevno (26 puta se prska u toku proizvodnje) i sigurno ćeš morati kod doktora. Pranje mora da bude kratko i da se voće odmah pojede ili da se povrće odmah obradi. Nisu naši stari bili glupi kada su voće prskali krečnim preparatima, a voće pre obrade potapali u kreč. I jeli kuvano slatko ili džem. Voda najčešće ne rastvara ta jedinjenja koja su na površini voća i koja su deo opšteg zdravstvenog rizika. Ako proizvođač ne poštuje karencu, ili dozu eto problema. I ovde je glavni krivac profit. Mnoge sorte koje su bile otporne na bolesti nisu opstale jer su imale značajno manji prinos. Zdravstvena ispravnost nikome više nije važna. Ni proizvođačima, niti konzumentima. Šta mislite od kuda sve te bolesti? Pre svega zbog neadekvatnog hranjenja. Ima li kraja tome? Naravno. To će biti kraj civilizacije. Sada postoje i sokovnici za hladno ceđenje soka pomoću kojih se, kako se tvrdi, dobija mnogo više hraniljivih materija iz voća i povrća. Oni su znatno skuplji od običnih sokovnika, pa nam dajte savet da li je to još jedan marketinški trik ili ne? I da li je bolje voćku pojesti ili od nje praviti sok? Marketing je čudo. Najbolje voće je ono koje se lagano jede i žvaće. Sokovnik je opet tu zbog profita i da se ne lažemo zbog ukusa. Mnoge voćke daju bolje sokove, nego što same imaju takav ukus. Obični sokovnici su sasvim u redu. Nema potrebe da se bacaju pare. Mada su najbolji sokovnici oni koji daju odvojeno sok i pulpu. Ta pulpa je odličan koncentrovani izvor valakana. Sok od jabuke (one 26 puta prskane) je uvek odličan. Da li je kombinovanje namirnica o kojima se priča mit ili ne? I šta je sa čuvenom pričom o baznim i kiselim namirnicama i uticaju na naše zdravlje? Mit, marketing religija. Kiselo i bazno su notorne gluposti, koje su lansirali publicisti uz izmešljenu priču kako su još 1934. to naučnici tvrdili. Nisu. pH krvi ako se promeni za više od 0,1 pH jedinice (normalna je 7,3-7,4) nastaju ozbiljni zdravstveni problemi. Zamislite kako čovek popije limunadu i odmah mu se promeni pH. Kada bi stvarno bilo to tačno umro bi brže nego da je u pitanju anafilaktička reakcija. I za kraj tema - ljubav. Ovo zbog toga jer je neko jednom napisao da su ustanovili da je ljubav ništa drugo do proizvod odredjenih hemijskih reakcija u mozgu. Ima li istine u tome? Naravno. U životu je sve hemija. I ljubav i mržnja i rađanje i smrt. I to je ciklus kruženja elemenata u prirodi. Autor: Petar Latinović
  20. Милан Николић Осврт на критику (о апелима у вези дарвинизма позивајући се на Максима Исповедника) коју је дао професор Здравко Пено Професор Пено у критици користи учење о логосима бића светог Максима Исповедника, што је изузетно корисно и незаобилазно у решавању оваквих и сличних актуелних проблема. Међутим, потребно је разликовати карактеристике између стања пре и после ,,пада''. Наиме, не треба заборављати на промену стања из првобитног у пало. Шта се то дешава са логосима бића услед палог стања је велика мистерија у сваком научном погледу. Треба разумети Максима Исповедника кад каже да се логоси бића могу ,,из непажње уништити'' од стране ,,анђела и људи'', у Амбигва 7: Тумачење XIV беседе Св. Григорија Богослова. У модерном свету превише се заборавља на пало стање, што се на више места види и у овој професоровој критици. Било би лакше да је тако просто - упоредити ,,истоветност сваке врсте'' са човековим врлинама, као што чини професор Пено. Тако треба да буде, али природа је у палом стању. Професор наводи Максима где критикује многе због говорења а мало деловања у врлинама, да не треба кривотворити реч Божију због своје немарности, него да свако исповеда своју немоћ и да не крије истину Божију. Наравно да тако треба. Међутим, то је позив за хришћане али не и природно стремљење. Напротив, хришћани треба да савладају овакву природу. У професоровој критици види се сукоб између еволуциониста и антиеволуциониста. Свега овог не би било да не заборављамо на разлику између првобитне и пале творевине. У палој творевини могуће је управо оно што не припада првобитној. Тако да научна еволуција није некакво божанско благовољење, али јесте начин на који је Бог допустио да постојимо и стекнемо путем подвига вечни живот. Професор Пено наглашава да биолозима не можемо дати удео у тумачењу питања порекла и крајњег назначења човека. Ово је потпуно тачно и важно напомињати. Данас постоје многи љубитељи еволуције као смртног постојања а намећу то хришћанству. Као да хришћани треба да обожавају и славе научну еволуцију. У циљу разумевања и помирења супротстављених ставова, потребно је направити један битни искорак у научним погледима. У научним круговима се већ озбиљно говори о постојању космоса пре класичног Великог праска, а управо у тој перспективи теологија може да протумачи првобитно постојање и стварање Адама и Еве.
  21. Kako je kroz istoriju, posmatrana, sagledavana i objašnjavana homoseksualnost slušamo u današnjem izdanju Hrama. Čućete i kakav je stav tradicinalnih religija o homoseksualnosti, a o tome govore Vladeta Jerotić, neuropihujatar, Isak Asiel, beogradski rabin i protojerej-stavrofor prof. dr Dragomir Sando. Autorka i urednica emisije Hram, Drugog programa Radio Beograda: Dušanka Zeković Emitovano 02.07.2017. Snimak poslušajte ovde: http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2017/06/30/30359940/hram .2.07.mp3
  22. Том приликом, васељенски Патријарх је произвео професора Теолошког факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну, Теодора Јангуа у чин Архондаса Мајке Цркве свих Цркава. Многи светогорски игумани који лично познају професора Теодора Јангуа за њега кажу да је лаик(цивил) који ходи учењем и путевима светих отаца. Професор Јангу је један од ретких данас савремених познавалаца микро филмова библиотеке свештеног манастира Влатадона(микро филмови обухватају садржај свих библиотека свих светогорских манастира). Свештенички је син који је избегао са Кипра у доба Турске инвазије. Од његових дванаесторо браће и сестара , две сестре су монахиње на Пелопонезу, један брат му је протопрезвитер у Солуну, а други брат му је угледни духовник и проповедник Варнава Јангу игуман манастира св.Теодоре у Солуну. Са својом супругом Теофанијом има шесторо деце. У Србији је гостовао неколико пута, држећи предавања на Богословском факултету у Београду. Као декан горе поменутог факултета био је присутан на освећењу храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Трудом његовог ученика, архимандрита Евстатија Аздејковића, на српски језик преведено је једно од његових дела ''Канони и Богослужење''. Професор Тедор Јангу је члан уставне комисије Васељенске Патријаршије и члан уставне комисије Јерусалимске Патријаршије и један од чланова организационог одбора за оснивање Свеправославног сабора.
  23. Његова Свесветост Патријарх Васељенски г.Вартоломеј и Патријарх Јерусалимски г. Теофило посетили су Кападокију од 17-19 јуна 2017. године. Том приликом, васељенски Патријарх је произвео професора Теолошког факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну, Теодора Јангуа у чин Архондаса Мајке Цркве свих Цркава. Многи светогорски игумани који лично познају професора Теодора Јангуа за њега кажу да је лаик(цивил) који ходи учењем и путевима светих отаца. Професор Јангу је један од ретких данас савремених познавалаца микро филмова библиотеке свештеног манастира Влатадона(микро филмови обухватају садржај свих библиотека свих светогорских манастира). Свештенички је син који је избегао са Кипра у доба Турске инвазије. Од његових дванаесторо браће и сестара , две сестре су монахиње на Пелопонезу, један брат му је протопрезвитер у Солуну, а други брат му је угледни духовник и проповедник Варнава Јангу игуман манастира св.Теодоре у Солуну. Са својом супругом Теофанијом има шесторо деце. У Србији је гостовао неколико пута, држећи предавања на Богословском факултету у Београду. Као декан горе поменутог факултета био је присутан на освећењу храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Трудом његовог ученика, архимандрита Евстатија Аздејковића, на српски језик преведено је једно од његових дела ''Канони и Богослужење''. Професор Тедор Јангу је члан уставне комисије Васељенске Патријаршије и члан уставне комисије Јерусалимске Патријаршије и један од чланова организационог одбора за оснивање Свеправославног сабора. View full Странице
  24. Апел на апел Зачуђујуће је заузимање потписника Апела за крајње понижавајућу Дарвинову антропологију Аутор: Здравко Пеночетвртак, 25.05.2017. у 08:00 И. Гатало Поводом „Јавног апела“ наставника и сарадника ПБФ у Београду, у вези са „Петицијом за ревизију изучавања теорије еволуције“, осећам потребу да, као наставник догматике и етике, верујућим и свим људима добре воље, изнесем следеће мишљење: Подсећање потписника Апела да ниједна од институција којима је Петиција упућена „немају надлежност да задиру у ма коју научну област и врше ’ревизију’”, представља криво тумачење тог документа. Потписници траже преиспитивање једне недостатне теорије, али која је и атак на здраву памет и вређа интегритет људске личности. Она не говори о далеким галаксијама, него о настанку човека и људском идентитету. За разлику од многих других, ова научна теорија није донела благодети људском роду, а породила је и друштвени дарвинизам, чији је поборник, Херберт Спенсер, настојао да принципе природне селекције и право јачег примени на људско друштво. Теорија еволуције била је и један од стубова идеологије марксизма–лењинизма? Редовни професор Богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву
  25. Професор догматике и етике на Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, др Здравко Пено, огласио се данас у Политици против недавне Петиције колега са београдског Православног Богословског факултета. Данашњи чланак др Пена не можемо да пренесемо у целини поштујући ауторска права Политике, али желимо да скренемо Вашу пажњу на њега, како би различита мишљења уважених српских теолога стигла до читалаца Поука. Како сазнајемо професор Здравко Пено је и аутор ширег елабората на ову тему који је запажен и на овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора Апел на апел Зачуђујуће је заузимање потписника Апела за крајње понижавајућу Дарвинову антропологију Аутор: Здравко Пеночетвртак, 25.05.2017. у 08:00 И. Гатало Поводом „Јавног апела“ наставника и сарадника ПБФ у Београду, у вези са „Петицијом за ревизију изучавања теорије еволуције“, осећам потребу да, као наставник догматике и етике, верујућим и свим људима добре воље, изнесем следеће мишљење: Подсећање потписника Апела да ниједна од институција којима је Петиција упућена „немају надлежност да задиру у ма коју научну област и врше ’ревизију’”, представља криво тумачење тог документа. Потписници траже преиспитивање једне недостатне теорије, али која је и атак на здраву памет и вређа интегритет људске личности. Она не говори о далеким галаксијама, него о настанку човека и људском идентитету. За разлику од многих других, ова научна теорија није донела благодети људском роду, а породила је и друштвени дарвинизам, чији је поборник, Херберт Спенсер, настојао да принципе природне селекције и право јачег примени на људско друштво. Теорија еволуције била је и један од стубова идеологије марксизма–лењинизма? Редовни професор Богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву View full Странице
×
×
  • Create New...