Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'професором'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. У новом, јулско-августовском 368. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је интервју са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Презвитер Станко Лакетић: Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа! *Оче Станко, на сâмом почетку нашег разговора, замолио бих Вас да нашим читаоцима кажете нешто о историјату и значају богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, коју сте и сâми завршили, а у којој по промислу Божјем сада предајете Историју хришћанске Цркве, Догматику и Историју философије? Карловачка богословија основана је пре тачно 225 година, односно 1794. старањем митрополита карловачког Стефана Стратимировића. Три године раније основана је и чувена Карловачка гимназија. Ове две школе представљају понос Сремских Карловаца, али и целокупне српске просвете, јер се сврставају у ред наших најстаријих школâ. Оне су кроз векове биле храмови слова и знања, настављајући ону просветитељску мисију коју су међу словенским народима започели Света браћа Кирило и Методије, а код нас је наставио и утврдио наш Свети Сава. Карловачка богословија је током свога постојања мењала облике уређења и функционисања. Почетком двадесетог века достигла је свој врхунац јер је стекла ниво факултета. У њој су предавали доктори богословља од којих су касније многи постајали архијереји или професори на Православном богословском факултету у Београду, који је почео са радом после Великог рата. Између два светска рата у Карловце је била измештена Богословија Светог Саве из Београда. После Другог светског рата богословије у Карловцима неко време није било, а она је обновљена 1964. залагањем блаженопочившег патријарха српског Германа, који се и сâм овде школовао. Неколико година је функционисала као одсек Београдске богословије, а 1967. проглашена је самосталном и за свога патрона добила је Светог Арсенија Сремца, наследника Светога Саве, под чијим се омофором и небеским старањем налази и данас. *Карловачка богословија изнедрила је многе знамените личности, особито врлинске јерархе који су својим преданим служењем угодили Господу и послужили својој светој Цркви? Свака школа која се дичи дугом историјом сигурно може да се похвали својим бројним ученицимâ који су честитим и преданим радом служили Богу и роду, а то је свакако случај и са нашим училиштем. Будући да је вековима спремала посленике за Њиву Господњу, било би немогуће побројати све оне свештенике, монахе, професоре и архијереје који су управо у нашој богословији по први пут запловили рекама богословља. Многи од њих су убрзо потом сходно потребама Цркве примали свештеничку службу и руководили повереним им стадом, а било је и оних који су настављали своје школовање и усавршавање у науци Христовој и касније постајали звучна имена наше историје и нашег богословља. Тако се Карловачка богословија поноси својим некадашњим ректорима Иларионом Руварцем и Јованом Вучковићем, професорима Јованом Живковићем, Георгијем Летићем , Иларионом Зеремским, Иринејем Ћирићем, Јустином Поповићем, Лазаром Мирковићем... Много је знаменитих архијереја који су били ученици ове школе, али за ову прилику биће довољно да поменемо блаженопочившег Епископа браничевског Хризостома Војиновића, једног од наших најугледнијих јерараха двадесетог века, који је иначе пуних 25 година био уредник „Православног мисионара“ и својом даровитошћу учинио га најтиражнијим листом наше Цркве. *Драги оче Станко, будући да сте по послушању главни васпитач, реците нам колики је значај хришћанског васпитања, не само у богословији, већ у васколиком хришћанском животу? Бити васпитан у хришћанском смислу не подразумева просто лепо понашање, елоквенцију или културно опхођење према ближњима, што је свакако потребно. Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа, да спозна неизмерну љубав Божију и да на исту одговори својом љубављу и преданошћу. А када човек заволи Христа, онда се труди да одолева духу овога света и вредностима које се ту намећу, те да мерило његовог живота буде Еванђеље Христово. Колико је за Цркву битно васпитање у Христу показује и чин Свете тајне крштења. Њоме ми започињемо свој духовни живот, али не препуштени сâми себи, већ поверени куму (воспријемнику) који је дужан пред Црквом да као наш старији брат у Христу води рачуна о нашем духовном узрастању и стасавању. Аналогију овоме видимо и у чину примања монашког пострига: онај који је одлучио да се потпуно преда Господу и да се спасава кроз подвиг монашког живота, не може овим стрмим путем да иде сам, већ му је за то неопходна помоћ старца коме га је Црква приликом монашења поверила. *Суочени смо са болном чињеницом губитка љубави и поштовања према ближњима. У чему је, према Вашем мишљењу, сагледано решење ове духовне девијације? Врхунски пример љубави јесте Христова жртва на крсту. Како је говорио љубљени ученик Христов, Свети Јован Богослов, и како исповедамо на свакој Литургији, „Бог је тако заволео свет да је Сина Свога Јединородног дао да нико ко верује у Њега не пропадне, него да свако има живот вечни“. Стога, према Спаситељевим речима, сав Закон Господњи може да се сведе на заповест о љубави, и то оној која се као и крст Господњи простире у два смера: вертикално, према Господу, и хоризонтално, према ближњима. И као што су нераздвојиви краци Часног крста, тако су нераздвојива и међусобно условљена ова два вида љубави. Проблем друштва у коме ми живимо је управо у томе што су читаве генерације васпитаване да живе без Бога и мимо Бога. Вера је често и директно прогоњена или исмевана, а у најбољем случају потискивана је у сферу приватног, као да је наш однос са Богом искључиво наша приватна ствар те да то нема никакве везе са нашим међуљудским односима. Међутим, већ на примеру наших прародитеља Адама и Еве и њихових првих потомака видимо да оног момента кад човек окрене леђа Богу и покуша да без Њега осмисли свој живот, то нас неизоставно доводи у нездраве и непријатељске односе са нашим ближњима. Онда пак, када се приближавамо Богу, самим тим смо ближи и једни другима, као што нас учи искуство живота у Цркви. То сведоче и примери многих хришћанских подвижника, облагодаћених људи: они су безгранично заволели Христа, а онда кроз Њега и због Њега не само све ближње, него и читаву творевину. *Оче Станко, Вашу личност посебно краси велика љубав према богослужењу и његовом благољепију. Будући да је тема Вашег дипломског рада „Развој богослужбеног типика у светлу литургијске обновеˮ, лепа је прилика да нашим читаоцима приближите суштину и значај типика у светлу целокупног богослужења? Богослужбени Типик је књига која има задатак да послужи као помоћно средство при вршењу црквених богослужења, као и приликом њиховог прилагођавања потребама појединих дана (било празничних или седмичних). Ова „књига образаца“, што би био превод речи типик, настаје као записано сведочанство хришћанског богослужења које се формирало кроз дуги низ векова. Наиме, богослужење православне Цркве које данас поседујемо плод је вековног старалаштва и синергије (сарадње) Духа Божијег и најсветијих чеда Цркве Његове. Оно се зачиње већ у првој хришћанској заједници у Јерусалиму, преузевши многе конструктивне идеје и елементе старозаветног богослужења. У том духу оно се развијало у прва три века хришћанства, зачињући своја три круга: дневни, седмични и годишњи. Од четвртог века хришћанско богослужење се развијало у два паралелна смера, следећи два различита животна пута којима човек може да се спасава. Тако смо у овом периоду имали један вид богослужења које се вршило у парохијским заједницама, тј. у градским и сеоским црквама, док је у монашким насеобинама богослужење вршено на сасвим другачији начин. У односу на креативно стваралаштво које је обележило хришћанско богослужење првог миленијума, у другом миленијуму приметна је обрнута тенденција. Постојеће стање „правила молитве“ заводи се у богослужбену књигу звану Типик, па је богослужење тако изгубило своју виталност и престало је да се развија заједно са животом хришћана у конкретним животним приликама. Тако се данас, када је реч о нашем богослужењу, налазимо у једној схизофреној ситуацији. Имамо дакле званични Типик који за сваки дан подразумева вршење вишечасовних сложених богослужења, а у реалном животу имамо мањи број градских храмова где се то званично „правило молитве“ примењује произвољно у различитим варијантама скраћивања, док се у већини сеоских цркава свакодневно богослужење не врши никако. Стога, да би литургијски живот Тела Цркве био путпун, потребно је да се уложе велики напори од стране свих црквених структура, те да се пронађу начини на који би свакодневно богослужење у животу Цркве заузело оно место које му припада. У супротном, довешћемо себе у опасност да будемо искључиво „недељни хришћани“, а то би у духовном смислу значило не живот него преживљавање. *Дивно је речено, да је „молитва дисање душеˮ, а ослањајући се на ове речи, реците нам колико је значајно молитвено помињање у Цркви? Уколико пажљиво пратимо наше богослужење, приметићемо да је молитвено помињање један од његових суштинских елемената. Разлог је у томе што литургијско помињање јесте пројава органске повезаности нас који смо различити удови једног богочовечанског Тела Цркве. У сваком богослужењу и молитвословљу у више наврата помињемо Пресвету Богородицу „са свима светима“, желећи да истакнемо да смо ми који живимо овде и сада у јединству са читавом плејадом светих угодника Божијих који су живели пре нас; сви смо чланови једне исте Цркве Христове. Ми их помињемо на свакој Литургији вршећи принос у њихову част и спомен. С друге стране, будући да они већ живе стварност будућег века, ми их молимо да буду наши заступници пред Престолом Господњим. Исто тако, ми на Литургији молитвено помињемо и наше ближње, упокојене и живе, на челу са нашим надлежним Епископом. Ово помињање јесте израз нашег међусобног старања и бриге једних о другима, али пре свега, то помињање јесте сведочанство о нашој припадности Цркви. Они који нису крштени, као ни они који се због отпадништва, јереси или неког великог преступа нађу изван заједнице Цркве, не могу бити поменути на литургијском сабрању. *Молитвено помињање је саставни део не само богослужења, већ и нашег личног (келејног) молитвеног правила? Тако је. Као што и молитва може бити, било лична, било заједничка, тако се и молитвено помињање наших ближњих може вршити на оба начина. Разлика је у томе што се у својим личним молитвама ми можемо молити и за оне који нису чланови Цркве, док то, као што смо рекли, на богослужбеним сабрањима није могуће. Лично пак позвани смо да се молимо за читав свет, како за оне који нас воле тако и за наше непријатеље. Тако и у житијима светих имамо многа сведочанства о томе како су светитељи својим молитвама противнике обраћали у пријатеље, а прогонитеље Цркве чинили хришћанима. *На празник Света Три Јерарха ове године, рукоположени сте у свештени презвитерски чин. Како бисте за ово кратко време описали патирску службу и узвишеност свештенослужења? Сви ми који смо крштени и учествујемо у литургијском животу Цркве уствари смо служитељи Свете Литургије, сваки према своме призвању. Сви заједно, по речима апостолским, јесмо „род изабрани, царско свештенство“. Међутим, одређени хришћани бивају удостојени уздизања на виши степен служења Цркви, а знамо да ту посебно место заузима служба презвитера. Бити на челу једног литургијског сабрања и приносити бескрвну жртву у име свих сабраних, јесте свакако велика част и неописива радост, али исто тако и јако велика одговорност, јер „коме је више дато, више ће се од њега и тражити“. Пред нама који смо се прихватили овог пастирског бремена налази се озбиљан и тежак задатак, а то је да у овом времену духовне помућености и изопачених вредности заинтересујемо људе за нашу веру, односно да их приближимо Христу. Да им помогнемо, као што смо већ рекли, да спознају љубав којом је Бог заволео нас, а да потом на њу одговоре својом љубављу. *Одлуком Његовог Преосвештенства Епископа сремског г Василија, постављени сте за настојатеља и пароха храма Светих првоврховних апостола Петра и Павла. Будући да је овај храм, који је познатији као „доња цркваˮ, стар три века, замолио бих Вас да кажете неколико речи о овом храму у коме са сваком ревношћу узносите усрдне молитве Господу? Храм који ми је поверен на старање, као и многе друге светиње и здања у Сремским Карловцима, одише старином и сведочи о богатом хришћанском предању по коме је наша варош позната. Он је изграђен 1718. године и од тада је место молитвеног сабирања бројних генерација житеља карловачког „доњег краја“. Немогуће је ући у ову цркву и молити се у њој, а не сетити се свих тих претходних нараштаја који су у њој Господу упућивали своје молитве, приносе, вапаје. Свакако, Божијом благодаћу која надилази време и простор у Светој Литургији ми смо заједно са свима њима. Наша светиња је позната и по томе што је давне 1784. године у овом храму у епископски чин, руком карловачког митрополита Мојсија Путника, хиротонисан цетињски митрополит Петар Први Петровић Његош, односно Свети Петар Цетињски Чудотворац. Овог светог угодника Божијег ми сматрамо другим заштитником нашег храма и локалне заједнице која се у њему сабира; сваког четвртка појемо му молебни канон, а његов годишњи спомен празнујемо са посебном љубављу. Због ове историјске везе, када је наш храм наког велике обнове освештан 2014. године, овај свештени чин је заједно са нашим Епископом извршио Високопреосвештени архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије (Радовић). *Оче, замолио бих Вас да на крају нашег разговора упутите једну пастирску поруку читаоцима „Православног мисионараˮ? Упућујући скромну, али срдачну поруку, пре свега, желим да поздравим све ваше читаоце, подсећајући их на чињеницу њима добро знану, да смо сви ми мали мисионари и делатници на Њиви Господњој, сваки према своме дару и могућности. Колико ћемо у томе бити успешни, зависиће од нашег свеукупног живљења, односно од тога колико будемо омогућили светлости Христовој да просветли нас и другима засветли кроз нас. *Драги оче Станко, у име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, благодарим Вам на овом надахнутом разговору и желим Вам свако добро од Господа нашег! Хвала и Вама на поверењу и великој части која ми је указана тиме што сам могао понешто да кажем за овај чувени часопис наше свете Цркве. Нека благослов Божји буде са Вама и свим делатницима на пољу црквене мисије! Разговор водио: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" *Објављено у јулско-августовском 368. броју „Православног мисионараˮ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Професоре, с обзиром на Ваш вишегодишњи предани рад у Богословији Светог Саве у Београду, кажите нам како Ви видите улогу Богословије као расадника Божје Речи и улогу васпитаника у њима на мисионарском пољу хришћанства у савременом свету? Данас савремени свет и човек у њему имају велику потребу за смислом. Улога верски образовних установа је велика. Она захтева одређену дисциплину урбанитета вере. Вера мора да буде учена вера, не у смислу интелектуализма или интелектуалне гимнастике људског ума, него у живом трагању за напатвореном вером у Бога живог и истинитог. Бога Авраама, Исаака и Јакова, не Бога философа и научника, како то рече Блез Паскал. Наравно да нисмо неки мрачни антисцијентисти јер и теологија је наука. У савременом друштву постоји велика потреба за проналажењем смисла; то се у свету осећа, тако се и живи. Човек ће увек желети да зна, барем приближно, који је смисао његовог живота, његовог рада, његове смрти. Сваки покушај да се планира будућност у светлу нових међународних односа, коју обележава све већа међузависност и сложеност, уз све мање реда и мира, показује се као тежак задатак. Живот и смрт људи су, рекло би се, поверени једино научном и технолошком прогресу, а овај је исувише брз да му људска способност постави циљ и увиди цену за коју би могла да га прати. Кад је почела несагледива индустријска и технолошка револуција, велики литвански песник Адам Мицкејевич је рекао: „Када се безбожник наукама бави, чувај се, јер то разбојник оружје набавља“. Међутим, многе појаве указују на то да све веће незадовољство у развијеним срединама руши илузију о томе да је могуће створити социјални мравињак евдемоније (среће). Ми православни хришћани морамо да, по проф. Јовану Мајендорфу, научимо живети у несавршеном свету. Међутим, свесни смо чињенице о тежњи људи за цивилизацијом свеопште правде и све јаснијом свешћу о неповредивости и универзалној природи људских права, све јачој жељи за праведнијим и хуманијим односима. Високообразовне, богословске институције су заиста расадници Речи Божје. Оне су, у односу на питање о циљу људске стазе на земљи, сведоци Христовог Јеванђеља. Васпитаници и професори сведоче Христа „Распетог и Васкрслог“ и самим тим сведоче достојанство људске личности, издвајајући је из промењујућих токова, тиме гарантујући човекову слободу као ниједним људским законом. Помоћи сваком људском бићу да у Богочовеку открије најдубљи смисао свога постојања наш је категорички императив. Црквене установе се руководе тиме да само Бог, коме служимо, може открити најдубљу чежњу људског срца и глад коју земаљски хлеб никад неће утолити. Није глад стомака једина глад људског бића. „Не живи човек само о хлебу, већ од сваке Речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4,4.). Предао сам се овом раду по благослову Светог Архијерејског Синода и Његове Светости Патријарха српског Иринеја и блаженопочивших патријараха Павла и Германа, увек имајући њихов светао пример испред себе. Сходно Вашој широкој професорској делатности на катедри Философије, Старога Завета и других богословских предмета, како Ви видите питање доприноса Београдске богословије и њених професора активном и здравом хришћанском и међурелигијском дијалогу до данас? Бог ме је посебно обдарио овим предметима које сам годинама предавао, мада сам био на групи за синтетичку теологију. Трудимо се да васпитанике поставимо на темеље универзалног хришћанског предања. Изазови за нас заиста су снажни. Имали смо до сада личности попут Владике Николаја и др Лазара Милина, углавном велике људе, као што је то случај и са њиховим великим делима, богословским радовима. Трудимо се да ученике упознамо и са афричким религиозним феноменима. Осим др Лазара Милина нисмо говорили о новим „религијским покретима“, познатим под баш непримерним називом „секте“. Свет нових религијских покрета у себи је веома различит. На нивоу спонтаног предкритичког говора, видимо да се тај веома разнолики, динамичан и жив сегмент савременог религијског плурализма, сав ставља у исти кош и априори одбацује, мада нам је потребно да разликујемо покрет од покрета и добро проучимо доктрину неорелигијских група. Чиним колико могу да ставим нагласак на псевдорелигиозне покрете, као и оне који разарају психофизички интегритет појединца. Они својим фанатизмом, насилношћу, некомукативношћу и искључивошћу настоје да расточе вредносне и психолошке претпоставке, толерантног и хармоничног друштвеног живота. Такве појаве треба раскринкати и одбацити. Међутим, они којима је наука и пракса на нивоу прихватљивих духовних вредности, као што су: љубав, солидарност, дијалогичност, медитативност, аскеза... требало би да, ипак, приступају диjалошки. Свети Сава је први просветитељ и учитељ српски. Ова образовна установа наше Цркве, као најстарија школа у Београду, носи његово име. Када са Вама разговарамо, пред собом имамо личност угледне и светле васпитне и катихетске делатности у Цркви Светосавској. На основу толиког искуства и знања, можете ли нам рећи колико нам данас може да користи светли пример Савине делатности у међуљудским односима? Свети Сава нас је, као нико други, увео у орбиту духовне, медитеранске, православне културе. Оставио је најснажнији печат на српски народ створивши аутокефалну помесну Цркву која ће кроз историју очувати српски род у више империја. Још више од тога, створиће нам полет и златан период стваралаштва и духовности који живи до дана данашњег и струји кроз литургијкси континуитет Српске Православне Цркве. Образовање Светог Саве је било изванредно, фрапантно. Погледајте само Беседу о правој вери изговорену 1221. године у Жичи. Она је синтеза свих седам Васељенских Сабора, овога пута на нов и креативан начин, без оне миметичке поробљености којој често прибегавамо. О његовој креативној компилацији Номоканона најбоље је писао академик др Димитрије Богдановић, професор Богословије Светога Саве. Треба видети његово вешто избегавање византијских правних извора, у којима има цезаропапизма и папоцезаризма и окретање Јустинијановим правним основама. Наша Богословија је заиста једна од најстаријих школа Београда, коју је основао Доситеј Обрадовић пре пропасти Првог српског устанка. У њој можемо сагледати новију српску историју. У новије време је о њој најбоље писао отац Игњатије Марковић, наш учени историчар. Делатност Светога Саве је пример креативног, а не епигонског приступа друштву и изазовима времена. Он је оставио неизбрисив траг и његово завештање припада српском народу. Слике његове, које народ чува, сувише су бројне и разноврсне да би могле стати у ове кратке речи интервјуа. Он је свакако најомиљенији светитељ свог народа, који га дубоко поштује као свог сталног заштитника, у дому и ван њега. Он је познати лик са фреске или иконе у свакој цркви и школи у Србији, од највеће до најзабаченије. Ићи Савиним стопама ка Савином извору значи имати једну духовну виталност који је овај највећи Србин имао. Он је онај који је имао снагу да измири браћу, да коначно уједини српски народ и спречи сепаратну гентилу племства. Његов космополитизам је изузетан. Није га узалуд византолог Димитрије Оболенски сврстао у шест најзначајнијих византијских портрета. Његова отвореност и духовна еластичност је conditio sine qua non нашег односа са народима око нас и, наравно, наше унутарње, међуљудске комуникације. Не заборавимо, његово просветитељство није само светлост и просвећеност рација, него она дубља: „Истинита светлост која просвећује и освећује сваког човека који долази на свет“ (Јн 1,9). Посебан нагласак на прошлогодишњем Сабору на Криту био је управо апел за мир, који никада пре није био овако пољуљан и угрожен. Данас постоји око седамдесет активних ратова у свету. Сусрет папе Фрање и патријарха руског Кирила у Хавани дао је и посебан позив на прекид убијања хришћана на Блиском истоку. Такав приступ савремено хришћанство треба да има када је у питању однос са другим светским религијама. У чему се огледа миротворна улога хришћана? Живимо у једном антагонистичком свету и с правом је Велики сабор на Криту упутио апел за мир. Не бих много додавао, јер највише је рекао Епископ бачки др Иринеј Буловић у свом интервју емитованом на Васкрс ове године на Јавном сервису Србије и ТВ Храм. Унапређивање мира у свету је саставни део мисије којом Црква наставља Христово искупитељство дело на земљи. У том духу је и сусрет папа Фрање и патријарха руског Кирила у Хавани и њихов апел да се прекине убијање хришћана на Блиском истоку. Миротворна улога хришћана се огледа у унапређењу истинског мира, који је израз истинске вере у љубав Бога према сваком људском бићу. Из ослобађајуће вере у Божју љубав настаје једна нова визија света и нов начин приближавања другима, било да је тај други једна једина личност или читав народ. То је вера која мења и обнавља живот, инспирисана миром који је Господ Исус Христос оставио својим ученицима: „Мир свој остављам вам“ (Јн 14,21). Мир који надилази свет. Покренута таквом вером, Црква се труди да унапреди јединство хришћана и плодну сарадњу са верницима других религија. Верске разлике не могу и не треба да представљају узрок конфликта. Заједничко трагање верника за миром пре свега је снажан чинилац јединства међу народима. Религије су, хтели ми то или не, неизбрисив траг Божјег промишљања о свету и човеку, а људска историја и њена религијска култура и израз - братско путовање током којег пратимо једни друге на путу према трансцендентном циљу. То нам је Бог задао као моћ трансценденције. Поред есенције хришћанског сведочења, који налази свој најдубљи вид у литургијској заједници, као причешћивање и партиципације у Телу Хриством и нашег аганжмана у остварењу друштвеног развоја и друштвене правде, потребан је искрен и стрпљив дијалог са другим да би се упознало богатство које је Бог подели народима у својој раскоши Промисла. Дубоко смо уверени да у Православном мисионару и његовој мисији дијалог није мотивисан тактиком и партикуларним интересом, већ да има мотивацију и потребу као своје властито достојанство. Божидар ВАСИЉЕВИЋ, Православни мисионар, септембар-октобар 2017.
  3. Разговор са Гораном Раденковићем, професором Богословије Светог Саве у Београду. Професоре, с обзиром на Ваш вишегодишњи предани рад у Богословији Светог Саве у Београду, кажите нам како Ви видите улогу Богословије као расадника Божје Речи и улогу васпитаника у њима на мисионарском пољу хришћанства у савременом свету? Данас савремени свет и човек у њему имају велику потребу за смислом. Улога верски образовних установа је велика. Она захтева одређену дисциплину урбанитета вере. Вера мора да буде учена вера, не у смислу интелектуализма или интелектуалне гимнастике људског ума, него у живом трагању за напатвореном вером у Бога живог и истинитог. Бога Авраама, Исаака и Јакова, не Бога философа и научника, како то рече Блез Паскал. Наравно да нисмо неки мрачни антисцијентисти јер и теологија је наука. У савременом друштву постоји велика потреба за проналажењем смисла; то се у свету осећа, тако се и живи. Човек ће увек желети да зна, барем приближно, који је смисао његовог живота, његовог рада, његове смрти. Сваки покушај да се планира будућност у светлу нових међународних односа, коју обележава све већа међузависност и сложеност, уз све мање реда и мира, показује се као тежак задатак. Живот и смрт људи су, рекло би се, поверени једино научном и технолошком прогресу, а овај је исувише брз да му људска способност постави циљ и увиди цену за коју би могла да га прати. Кад је почела несагледива индустријска и технолошка револуција, велики литвански песник Адам Мицкејевич је рекао: „Када се безбожник наукама бави, чувај се, јер то разбојник оружје набавља“. Међутим, многе појаве указују на то да све веће незадовољство у развијеним срединама руши илузију о томе да је могуће створити социјални мравињак евдемоније (среће). Ми православни хришћани морамо да, по проф. Јовану Мајендорфу, научимо живети у несавршеном свету. Међутим, свесни смо чињенице о тежњи људи за цивилизацијом свеопште правде и све јаснијом свешћу о неповредивости и универзалној природи људских права, све јачој жељи за праведнијим и хуманијим односима. Високообразовне, богословске институције су заиста расадници Речи Божје. Оне су, у односу на питање о циљу људске стазе на земљи, сведоци Христовог Јеванђеља. Васпитаници и професори сведоче Христа „Распетог и Васкрслог“ и самим тим сведоче достојанство људске личности, издвајајући је из промењујућих токова, тиме гарантујући човекову слободу као ниједним људским законом. Помоћи сваком људском бићу да у Богочовеку открије најдубљи смисао свога постојања наш је категорички императив. Црквене установе се руководе тиме да само Бог, коме служимо, може открити најдубљу чежњу људског срца и глад коју земаљски хлеб никад неће утолити. Није глад стомака једина глад људског бића. „Не живи човек само о хлебу, већ од сваке Речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4,4.). Предао сам се овом раду по благослову Светог Архијерејског Синода и Његове Светости Патријарха српског Иринеја и блаженопочивших патријараха Павла и Германа, увек имајући њихов светао пример испред себе. Сходно Вашој широкој професорској делатности на катедри Философије, Старога Завета и других богословских предмета, како Ви видите питање доприноса Београдске богословије и њених професора активном и здравом хришћанском и међурелигијском дијалогу до данас? Бог ме је посебно обдарио овим предметима које сам годинама предавао, мада сам био на групи за синтетичку теологију. Трудимо се да васпитанике поставимо на темеље универзалног хришћанског предања. Изазови за нас заиста су снажни. Имали смо до сада личности попут Владике Николаја и др Лазара Милина, углавном велике људе, као што је то случај и са њиховим великим делима, богословским радовима. Трудимо се да ученике упознамо и са афричким религиозним феноменима. Осим др Лазара Милина нисмо говорили о новим „религијским покретима“, познатим под баш непримерним називом „секте“. Свет нових религијских покрета у себи је веома различит. На нивоу спонтаног предкритичког говора, видимо да се тај веома разнолики, динамичан и жив сегмент савременог религијског плурализма, сав ставља у исти кош и априори одбацује, мада нам је потребно да разликујемо покрет од покрета и добро проучимо доктрину неорелигијских група. Чиним колико могу да ставим нагласак на псевдорелигиозне покрете, као и оне који разарају психофизички интегритет појединца. Они својим фанатизмом, насилношћу, некомукативношћу и искључивошћу настоје да расточе вредносне и психолошке претпоставке, толерантног и хармоничног друштвеног живота. Такве појаве треба раскринкати и одбацити. Међутим, они којима је наука и пракса на нивоу прихватљивих духовних вредности, као што су: љубав, солидарност, дијалогичност, медитативност, аскеза... требало би да, ипак, приступају диjалошки. Свети Сава је први просветитељ и учитељ српски. Ова образовна установа наше Цркве, као најстарија школа у Београду, носи његово име. Када са Вама разговарамо, пред собом имамо личност угледне и светле васпитне и катихетске делатности у Цркви Светосавској. На основу толиког искуства и знања, можете ли нам рећи колико нам данас може да користи светли пример Савине делатности у међуљудским односима? Свети Сава нас је, као нико други, увео у орбиту духовне, медитеранске, православне културе. Оставио је најснажнији печат на српски народ створивши аутокефалну помесну Цркву која ће кроз историју очувати српски род у више империја. Још више од тога, створиће нам полет и златан период стваралаштва и духовности који живи до дана данашњег и струји кроз литургијкси континуитет Српске Православне Цркве. Образовање Светог Саве је било изванредно, фрапантно. Погледајте само Беседу о правој вери изговорену 1221. године у Жичи. Она је синтеза свих седам Васељенских Сабора, овога пута на нов и креативан начин, без оне миметичке поробљености којој често прибегавамо. О његовој креативној компилацији Номоканона најбоље је писао академик др Димитрије Богдановић, професор Богословије Светога Саве. Треба видети његово вешто избегавање византијских правних извора, у којима има цезаропапизма и папоцезаризма и окретање Јустинијановим правним основама. Наша Богословија је заиста једна од најстаријих школа Београда, коју је основао Доситеј Обрадовић пре пропасти Првог српског устанка. У њој можемо сагледати новију српску историју. У новије време је о њој најбоље писао отац Игњатије Марковић, наш учени историчар. Делатност Светога Саве је пример креативног, а не епигонског приступа друштву и изазовима времена. Он је оставио неизбрисив траг и његово завештање припада српском народу. Слике његове, које народ чува, сувише су бројне и разноврсне да би могле стати у ове кратке речи интервјуа. Он је свакако најомиљенији светитељ свог народа, који га дубоко поштује као свог сталног заштитника, у дому и ван њега. Он је познати лик са фреске или иконе у свакој цркви и школи у Србији, од највеће до најзабаченије. Ићи Савиним стопама ка Савином извору значи имати једну духовну виталност који је овај највећи Србин имао. Он је онај који је имао снагу да измири браћу, да коначно уједини српски народ и спречи сепаратну гентилу племства. Његов космополитизам је изузетан. Није га узалуд византолог Димитрије Оболенски сврстао у шест најзначајнијих византијских портрета. Његова отвореност и духовна еластичност је conditio sine qua non нашег односа са народима око нас и, наравно, наше унутарње, међуљудске комуникације. Не заборавимо, његово просветитељство није само светлост и просвећеност рација, него она дубља: „Истинита светлост која просвећује и освећује сваког човека који долази на свет“ (Јн 1,9). Посебан нагласак на прошлогодишњем Сабору на Криту био је управо апел за мир, који никада пре није био овако пољуљан и угрожен. Данас постоји око седамдесет активних ратова у свету. Сусрет папе Фрање и патријарха руског Кирила у Хавани дао је и посебан позив на прекид убијања хришћана на Блиском истоку. Такав приступ савремено хришћанство треба да има када је у питању однос са другим светским религијама. У чему се огледа миротворна улога хришћана? Живимо у једном антагонистичком свету и с правом је Велики сабор на Криту упутио апел за мир. Не бих много додавао, јер највише је рекао Епископ бачки др Иринеј Буловић у свом интервју емитованом на Васкрс ове године на Јавном сервису Србије и ТВ Храм. Унапређивање мира у свету је саставни део мисије којом Црква наставља Христово искупитељство дело на земљи. У том духу је и сусрет папа Фрање и патријарха руског Кирила у Хавани и њихов апел да се прекине убијање хришћана на Блиском истоку. Миротворна улога хришћана се огледа у унапређењу истинског мира, који је израз истинске вере у љубав Бога према сваком људском бићу. Из ослобађајуће вере у Божју љубав настаје једна нова визија света и нов начин приближавања другима, било да је тај други једна једина личност или читав народ. То је вера која мења и обнавља живот, инспирисана миром који је Господ Исус Христос оставио својим ученицима: „Мир свој остављам вам“ (Јн 14,21). Мир који надилази свет. Покренута таквом вером, Црква се труди да унапреди јединство хришћана и плодну сарадњу са верницима других религија. Верске разлике не могу и не треба да представљају узрок конфликта. Заједничко трагање верника за миром пре свега је снажан чинилац јединства међу народима. Религије су, хтели ми то или не, неизбрисив траг Божјег промишљања о свету и човеку, а људска историја и њена религијска култура и израз - братско путовање током којег пратимо једни друге на путу према трансцендентном циљу. То нам је Бог задао као моћ трансценденције. Поред есенције хришћанског сведочења, који налази свој најдубљи вид у литургијској заједници, као причешћивање и партиципације у Телу Хриством и нашег аганжмана у остварењу друштвеног развоја и друштвене правде, потребан је искрен и стрпљив дијалог са другим да би се упознало богатство које је Бог подели народима у својој раскоши Промисла. Дубоко смо уверени да у Православном мисионару и његовој мисији дијалог није мотивисан тактиком и партикуларним интересом, већ да има мотивацију и потребу као своје властито достојанство. Божидар ВАСИЉЕВИЋ, Православни мисионар, септембар-октобар 2017. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...