Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'протојереј'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 135 results

  1. ризница богословља

    Протојереј Александар Шмеман: Милосрђе и хришћанска љубав

    Љубав је основна тема „Месопусне недеље“. На овај дан из Еванђеља се чита Христова парабола о Страшном суду (Мт. 25,31–46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У параболи се одговара: Љубав — и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха“. Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа“, „раса“ итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину, за праведно, једнако и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи — ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција“, нешто што она дефинитивно није. Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“ — његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности — и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична“ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку оног што се може волети у њему, онога што је од Бога. Хришћанска љубав је у овом погледу нешто супротно „социјалној активности“ са којом, данас често идентификују хришћанство. За „социјалног активисту“ објект љубави није „личност“ (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније „хуманости“. Али за хришћанство човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. „Социјални активиста“ није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне „хуманости“, али оно чини смртни грех против самог себе када год престане да се брине за личност и када престане да је љуби. Социјални активизам је увек „футуристичан“ у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постигнути. Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада — једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани, сигурно, имају одговорности за „овај свет“ и морају да их испуне. Ово је подручје „социјалног активизма“ које потпуно припада „овом свету“. А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све „услове“ овог света, јер су њен мотив, а такође и њен циљ и крај — у Богу. А знамо да су чак и у овом свету који „у злу лежи“, једине трајне и трансформишуће победе, победе љубави. Истинита мисија Цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призвање, да љубављу испуни грешни свет. Парабола о страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за „хуманост“, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав — признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, знамо, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер „уколико сте то учинили једном од најмањих од моје браће, мени сте учинили“… из књиге оца Александра Шмемана "Велики пост" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. ризница богословља

    Протојереј Андреј Ткачов: Непријатне ствари

    Ако извадимо бомбону из уста и ставимо је у џеп (као што смо то понекад радили у детињству), већ неколико тренутака касније за њу ће се залепити ситна прљавштина и више нипошто нећемо моћи да је вратимо у уста. Тако се туђи смисао лепи за речи и са временом је тешко схватити директан и непосредан смисао. Укус бомбоне замениће укус прљавштине. К. Луис је у књизи „Просто хришћанство“ писао да се у XIX веку „џентлменом“ називао сваки мушкарац који живи од прихода од капитала и који не мора да ради, без обзира да ли је галантан и образован или није. Односно, без шале би се могло рећи: „Џентлмен Х је права стока.“ Али данас ова реч асоцира искључиво с васпитаношћу и пристојношћу. Сличне метаморфозе прате постојање термина „фарисеј“. * Некадашњи чувар и познавалац Закона, ревнитељ религиозног живота, најбољи представник јеврејског народа после повратка из ропства, овај лик се претворио у синоним за лицемера, очигледно лажног и користољубивог човека, који је у тајности препун свих порока. Узгред речено, јеванђељски „цариници“ и „блуднице“, који нису само буквални, већ су и симболични, нису доживели овакве промене смисла. Они су остали свима добро познати блуднице и скупљачи пореза у свакодневном животу. А фарисеј је мутирао. Блудница и цариник су професије које су колико профитабилне, толико и срамотне и које су отворено изабране ради богаћења и неминовно праћене грехом. Фарисеј није професија, већ психолошки тип. Тако нам се чини. Тако сматрамо. Овим именом се човек не назива, већ се етикетира. И ово име које је постало увредљиво користи се за политичаре и религиозне људе. Први тврде да се брину о народу, од других се очекује „професионална светост“. И први и други обично доносе масу разочарења, пошто политичарима не пада на памет да служе било коме осим себи, а религиозни људи једноставно не могу да досегну идеал. Сви остали људи у истој мери, ако не и више, болују од истих грехова и порока, али им се чини да им грехови могу бити опроштени пошто се од њих не очекује нека посебна праведност. А политичари и црквењаци су, кажу, друга ствар. Наравно, то није ништа друго до лаж која је завладала милионима глава, и само број преварених привремено може послужити као оправдање за ову заблуду. * Има ли нешто добро у фарисеју из хрестоматија? Ко је овај изузетно сложени тип човека који тежи ка потпуној светости, али неприметно скреће с пута на пола пута? Фарисеј није тотално грешан. Апостол Павле је по образовању и васпитању био фарисеј. Никодим који је ноћу долазио код Исуса био је сличан књижевник и ревнитељ за традицију. Згрешићемо ако будемо сматрали да фарисеј (читај – ревнитељ) нема никакве могућности да постане свет. Фарисеј воли добро и то је сасвим очигледно. Цео његов живот у идеалном смислу је толико религиозно-педантичан и препун је мисли и напора да ми – лењивци – ни један једини дан на бисмо могли да живимо фарисејски. У њему је лоше то што унутра није онакав какав се труди да изгледа споља. Али опростите, сви ми изгледамо бољи споља него што смо изнутра. Кад би свако окренуо своје наличје и обнажио пред светом скривену ругобу – тешко да би живот био могућ. Сва наша хваљена култура и цивилизација су претежно лицемерне појаве у којима ормари блистају од полирања, али се у сваком ормару налази свој костур. Лицемерна је делатност сваке банке, сваке рекламне агенције, сваког произвођача, почевши од „твораца“ пасте за зубе, па све до аутомобилских гиганата. Међутим, нико их не назива „фарисејима“ очигледно чувајући реч за сиротог попа или нешто богатијег архијереја. Можемо наставити ову тему, али се можемо и зауставити. Само реч „неправедност“ моли да изађе на папир. * Ако фарисеј верује у своју светост, он више није само лицемер. Он је у том случају у прелести. Болестан је. Управо такви су били они фарисеји који су штурим речима, али упечатљиво описани у Јеванђељу. Сматрали су да су чисти и били су убеђени управо у ову ритуално-моралну чистоту. Овакав тип са страница Јеванђеља силази директно на улицу и наставља да живи у току читаве хришћанске историје. Овакав човек је једноставно духовно болестан и не може се исцелити обичним средствима пошто је његова болест изузетно тешка. У том случају његово подвижништво тежи ка задртости и фанатизму. Тада је његов свет црно-бели и у овом свету нема места за самилост према „другоме“. „Други“ по његовом уверењу заслужују пакао, ватру, демонске муке и искрени фанатик се често јако вређа на Бога због тога што Он не жури да погуби очигледне грешнике. „Куд ли гледа? – пита се умишљени светац док га чак и муве заобилазе у широком луку. Управо то је типичан и прави фарисеј. Таквих је мало зато што су ретке душе које могу да споје мржњу с молитвом, а заљубљеност у себе са сећањем на Бога. За то човек треба помало да личи на Ивана Грозног. Ако фарисеј зна за своју унутрашњу неваљаност (прљавштину и ништавност) и ако нема снаге да „буде“ него се труди да „изгледа“, онда он не светли у тами црвеном светлошћу и не служи за плашење деце. Он је баналан и посвудашњи. Својим претварањем плаћа данак врлини, као што је говорио Ларошфуко, односно, у свом игрању праведности он праведност сматра највишом вредношћу. То је опште стање у којем, по речима аве Доротеја, људи лажу животом. Иако су развратници они изигравају чедне људе; иако су шкртице радо говоре о милосрђу и штедрости и сл. Али наравно, религиозног човека неминовно прати фарисејство као Оњегина досада. „И трчала је за њим као сенка или верна жена.“ То је зато што је верски живот по дефиницији засићен моралом, а од човека се увек може захтевати више него што је он у стању да испуни. * Свака моћна религиозна традиција је снажна због своје прошлости и заљубљена је у прошлост. Ово се у потпуности односи и на нас, православце. Наша историја је пуна знакова очигледне светости, а љубав према њој (пажња!) не сме да потире отвореност према садашњости и будућности коју стварамо. Дух ствара форму. Прошлост нам је оставила мноштво светих облика рођених Духом: богослужбени чин, одежде, бонтон, архитектура итд. И уз овакво богатство врло лако можемо пасти у жељу да зауставимо време, односно да пожелимо да канонизујемо и догматизујемо све (буквално све) што смо наследили. Онда ће сва успијања попут бесконачних „спаси Господи“ и „опростите – благословите“ убити саму могућност нормалног разговора. На крају може да се роди каста црквењака и чувара старине, извесних носилаца идеја града Китежа по којој је „све добро већ било“, а очекују нас само губици и порази. Ово мишљење је јеретичко и одвратно. Али има и горих ствари. Горе је ако боготворимо форме које је Дух некада родио, и ако на основу тога негирамо право Духа да ствара друге форме и да обнавља оне које је некада створио. У суштини, тада ћемо ступити у конфликт с Духом и потрудићемо се да Му забранимо да делује као Ризница добара и Давалац живота. Рећи ћемо Духу: Нешто од Свог блага нам је већ показао и то нам је довољно. Дакле, упорно Га молимо, чак и захтевамо да престане Своје стваралачко деловање које не чекамо и које нам није потребно. (Звучи страшно, али се управо ово дешава на све стране.) На наше очи због љубави према прошлости може оживети „Легенда о великом инквизитору“. Тамо у тамници инквизитор каже Христу да ће сутра уз одобрење народа спалити Христа као јеретика и то у Његово Име. „Ти си нам дао власт и све си рекао, а сад немој да се мешаш. Сами ћемо владати у Твоје име,“ – каже прелат. Притом нам Фјодор Михајлович не слика сибарита који пуца од дебљине, некаквог развратника који користи власт ради задовољства, већ аскету изможденог подвизима и тешким размишљањима, који је остарио напорно радећи. Овај паметни крволок јаке воље је несумњиво духован човек, чија духовност носи предзнак „минус“. * Која болест света није продрла у Цркву? Продрле су све до једне. Истина, продирући у Цркву болести света облаче подрасник, пуштају браду и мењају обрте у говору због чега некима изгледа да су се „осветили и оправдали“. Међутим, не мења се суштина болести осим што због спољашње углађености попримају још већу одвратност. Имамо ли права да говоримо о томе не подривајући веру? Мислим да смо данас просто дужни да говоримо о томе бранећи веру. У друштву које се назива отвореним и информационим не треба да стварамо имиџ „безгрешних“, а да се касније јаросно правдамо после процуривања информација или злобног напада недобронамерника. Треба благовремено, адекватно и мирно да говоримо о животу духа и његовим опасностима с онима којима је стало до Цркве. И ако речи буду прецизне и ако оне буду лажне многи информациони конфликти и провокације ће увенути, а да не пусте пупољке. * Болести Цркве које су идентичне с болестима света нису просто поробљеност стварима, збрка у свести, живот без крила и жеље за задовољствима. Све су то превише очигледне болести епохе. Човек је постао плитак и надмен. Плитак и надмен човек у свету се разликује од свог сабрата у Цркви по томе што први патетично прича о правима човека и грађанина, а други непрестано пробија другима уши о смирењу. О, не знам да ли вам је познат осећај мистичког ужаса кад надмен човек почиње да говори о смирењу? Човек тада заиста жели да запуши уши и да побегне са видика. Али није главно чак ни то што ми (хришћани) живимо у истој световној атмосфери затворености и егоизма у којој нико никоме заправо није потребан. Човек није потребан никоме на свету. То је очигледна истина. Али није нимало потребан ни у Цркви. Човека свуда и по навици користе и нигде га не воле. Од таквог односа се не избавља ни у Цркви. Ако кажемо да смо „другачији“, да умемо да волимо и да у нама нема болести света, као прво, сами ћемо се постидети кад то изговоримо, а као друго, људи ће сигурно осетити да су ове тврдње лажне. У одговор ће ћутке отићи од нас или ће се гласно побунити против нас. * Фарисеј се углавном бави решавањем дилеме „бити или изгледати“. Он је решава, као што фарисеју и доликује и одлучује се за „изгледати“. Подсетићу да у нашем свету ово стање пре свега прети посленицима религије и политике. А свет у целини решава другу дилему: „бити или имати“. Људи у свету више не желе да изгледају као неко, пошто не само да да губе јасне моралне оријентире, већ ни не верују да такви оријентири у принципу могу постојати. Дакле, дилема се решава у корист „имати“. „Сви траже одговор – где је главни идеал? Засад одговора нема, штедите капитал.“ Не можемо рећи да су људи у Цркви слободни од овог претеривања у свакодневном животу. И ми желимо да „имамо“, али притом још желимо и да „изгледамо“. То је заиста страшно стање. И тим је страшније што је мало оних који ће се сложити с дијагнозом. Почеће да грде огледало. Почеће да навлаче завесе на прозоре и да глуме воз правећи се да путујемо уместо да изађу из вагона и открију смет на путу због којег је даље кретање немогуће. * Волим Цркву. „Човеку је својствено да греши“, али мислим да је веома волим. У сваком случају, ништа не могу да упоредим с њом. Само одбијам да волим све оно што се обично асоцира са Црквом. Није злато све што сија и није Црква све што мирише на тамјан. Притом ће Црква преживети без моје љубави, и то је јасно као дан. А ја без ње нећу преживети. И управо због жеље да се сачува најдрагоценије без чега нећемо моћи да преживимо, желим час с болом да шапућем, час да вичем непријатне речи о томе да више глумимо хришћанство него што живимо у Христу. И не говорим ово о световњацима који живе тамо где почиње пакао. Говорим о онима којима је „све јасно“, и који су убеђени у своју праведност. На свету нема веће тежине од тежине ових људи. Извор: Православие.ру
  3. На празник када наша Света Црква прославља Света Три Јерарха, 12. фебруара одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза уз молитвено учешће протојереја Мирчете Шљиванчанина и вјерног народа. У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, који је говорио о празнику и великим учитељима Цркве Божије, Светим богоугодницима – Василију, Јовану и Григорију. Отац Предраг се током свог пастирског обраћања осврнуо на важност постизања мира и јединства и заједничарења у Цркви Христовој и нашим сопственим животима који су једно са тијелом Цркве. Говорећи о јединству, које се огледа у љубави, љубљењу једни других, у благодарности и посвећености Господу Богу, отац Предраг је повукао паралелу између 21. вијека и времена 4. вијека када су живјели ови угодници Божији, будући да су и они, свако на свој начин, свако према својим могућностима и даровима, управо чинили и свједочили љубав, тврду Божију вјеру, смирење, послушање и непрекидно служење и ближњима, и Богу. „Зато светитељи које данас прослављамо: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов иако су живјели овоземљаским животом у 4. вијеку, живе и живљи су него икада и данас, у 21. вијеку, баш зато што су се својим конкретним животом уградили у вјечно и непролазно Царство Небеско, презријевши све овоземаљско, а Господ их је прославио“, закључио је отац Предраг. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након надахнутог пастирског слова протојереја Предрага Шћепановића, Светом причешћу је приступио и присајединио се у великом броју вјерни народ. извор
  4. ризница богословља

    Протојереј Андреј Ткачов: Бог или нација

    Једном приликом сам се задржао у холу једне радио-станице у пријатељском ћаскању и чуо сам од саговорника оштру мисао која је севнула као муња. Рекао је: „У новије доба су се развила три антихришћанска пројекта: социјализам, национализам и либерализам. Прва два су достигла своје логичне границе и доживела фијаско. Логичне границе су истовремено и историјски кошмари – то су совјетски бољшевизам и немачки нацизам. А либерализам још увек није добио шансу да се максимално оваплоти у историји. Али свако ко има очи да види већ види да ће то бити исти такав тоталитарни кошмар прикривен словесним примамљивим веловима. Иста нетолерантност према другачијем мишљењу, исти прогони због убеђења, иста антихришћанска догматика...“ Савремени либерализам се уопште не бори за права и слободе у уобичајеном, класичном смислу ове речи. Он диже хајку и прогони све оне који се не слажу с њим. Управо о томе смо разговарали. Само што је било речено у брзини. Крајњи национализам је раскринкан, дакле, није страшан. Украјинско искуство гласно говори о томе да је национализам жив и смртоносно опасан. О њему треба говорити суштински откривајући његову безбожну и демонску суштину. А као помоћник у овом разговору може нам послужити Паул Тилих – протестантски богослов који је напустио Немачку после доласка Хитлера на власт и који је много писао о квазирелигијама – управо овим: национализму, бољшевизму и либерализму. Религију као психолошки феномен Тилих дефинише на следећи начин: „стање обузетости огромним интересовањем у поређењу с којим сва остала интересовања бивају припремна и које садржи у себи одговор на питање о смислу нашег живота“. Националиста је психолошки у потпуности обузет својом идеологијом. Бог за њега није прва и главна стварност. Ово место код националисте заузима „идеја нације“. Управо „идеја“, пошто се сама нација не може ни обујмити, ни опипати. Материјалиста који верује у материју и њене законе не верује у конкретан камен, дрво, кап кише итд. Он верује „у сву материју одједном“, а то је очигледно идеалан појам. Појам који је доступан апстрактном уму, али не конкретном осећању. Исто тако и националиста не верује у конкретне носиоце националности, не верује у Иване и Степане, већ у „идеју нације“, која је за њега изнад свега, укључујући и Господа Бога. То је без сумње идолопоклоничка вера, како је Тилих карактерише. Он пише: „У секуларним квазирелигијама максимално интересовање је усмерено на објекте као што су нација, наука, посебан облик или стање друштва или највиши идеал човечанства који се у овом случају сматрају за божанске“. То је вера која је усмерена на „лажне границе“, пошто су „у идолопоклоничкој вери све претходне, коначне реалности подигнуте на ниво максимума“. Либерал верује у науку, комуниста у праведно светско друштво, националиста у јединственост своје нације и њену будућу победу и сви су они чисти идолопоклоници. Даље. „Уколико нација представља нечији максимални интерес, назив нације постаје свето име и самој нацији се приписују божанске особине.“ Као илустрацију ове тезе можемо истаћи да је поклич „Слава Украјини“ прво критиковао, нико други до поглавар гркокатолика Андреј Шепетицки. Он је исправно сматрао да се слава може узносити Богу (возглас на мирној јектенији – „Јер Теби припада свака слава, част и поклоњење“). И католици су се вековима обично поздрављали са: „Слава Исусу Христу““ Али за паганина предмет максималног интересовања није Господ, дакле, свака слава се не узноси Њему, већ нацији, чије име је светије. Лажни бог је увек окрутан. Поред „слава Украјини“ се обавезно и органски налази „смрт непријатељима“. То није случајност, већ законитост. И Тилих се не зауставља на речима „демонска квазирелигија“. Кад се нација боготвори испоставља се да је овај бог демон. Он жели жртве, крваве ритуале, ноћно падање у транс уз светлост бакљи. Потребни су му жречеви и војници, скинути скалпови непријатеља и опојна атмосфера оргија искљученог разума. Украјина после Мајдана је просто један велики очигледни приручник за проучавање датог материјала. Демон по имену Украјина приморава људе да пуне топове чије су цеви управљене на мирне градове. Исти овај демон подруме Службе државне безбедности претвара у ћелије за мучење, сличне ћелијама Трећег Рајха. Демон је циничан. Он има много руку као Шива који уништава. Он с насладом уништава све што среће на свом путу и његов ђавољи кикот може да чује онај ко уме да се моли. Тилих поставља питање: одакле „води порекло“ ова истинска зла сила? И одговара: кривица је у слабљењу благодатне религије, у томе што је разједају критицизам и секуларизам. Христос није важан. Христос није потребан. Црква је исмејана у новинама и посвтовњачили су је многи њени служитељи. После тога ово свето и празно место испуњава крвожедна лаж. Слабост Руске Цркве је, – каже он, – крива за долазак бољшевика на власт, а слабост немачког хришћанства је крива због моћи нацистичког неопаганства. На врхунцу дрскости квазирелигије покушавају да „увуку цркве у орбиту неопаганских идеја и култне праксе“. Тако су бољшевици направили џепну цркву обновљенаца (коју је, узгред речено, признао Цариград), а хитлеровци су захтевали покорну лојалност од немачких цркава. Исто стоје ствари и у Украјини. Савремене гркокатолике и лажне православце у Украјини повезује „етнођавоиманост“ која им је заједничка. Ни за једне ни за друге нису Христос, нису Његово дело и реч, није Црква објекат максималног интересовања. Објекти који њих највише занимају јесу идеја националног ослобођења (од кога?), митске величине и напокон – вечне борбе против Москве. На основу овога они ће се неизбежно привлачити и тежити ка уједињењу. Процес ће највероватније бити врло противречан, јер многе догме и обичаји морају бити згажени као неважни. Али је процес неизбежан. За његово остварење међу гркокатолицима је унапред смишљена теорија „заједничке кијевске крстионице“ која, по њиховом мишљењу, на другостепеним основама треба да уједини оно што се не може ујединити. Додаћемо, вероватно и последње. Сва три пројекта – либерализам, национализам и комунизам – налазе се у перманентном стању међусобног непријатељства. Либерали мрзе нацисте и комунисте. Комунисти не трпе либерале и нацисте. А нацисти су подједнако енергично спремни да се боре, како против ослабелих комуниста, тако и против глобалног либералног пројекта који јача. Ова три антихришћанска пројекта не могу се помирити по дефиницији. А Црква, која једнако страда од стране првих, других и трећих, мора имати очи да види и мора бити подједнако удаљена од ових дрских духовних фалсификата. Црква мора преживети. Што ће она, несумњиво и учинити, пошто наш Господ, како је победоносно иронисао Честертон, „уме да васкрсава из мртвих“. Извор: Православие.ру
  5. Дан 6. јануар 2019. године ући ће у историју Православне Цркве као једна од трагичних страница. Патријарх цариградски Вартоломеј задао је нову рану Христовој Цркви, начинио је још један корак ка продубљивању раскола између бивше православне Цариградске Цркве и Тела Васељенског Православља. Саслужујући с лажним „митрополитом“ кијевским Епифанијем, тачније, световним човеком и расколником Сергејем Думенком, Вартоломеј је са свим својим епископатом ступио у хибридну расколничку творевину начињену од два украјинска раскола („УПЦКП“ и „УАПЦ“), чије је оснивање лично и „благословио“ посредством синодалне одлуке Цариградске патријаршије и личног учествовања његовог представника Митрополита галског Емануила. Центар искључиво политичког и русофобског раскола од сада није резиденција једног од украјинских вођа раскола Денисенка и Малетича или новојављеног лажног поглавара СЦУ („Свете цркве Украјине“) Думенка. Овај центар је сада бивши православни храм светог Георгија у истамбулском рејону Фанар. Зашто бивши? Зато што се више не може сматрати храмом место оскрнављено светогрдном „литургијом“ која је обављена у саслуживању шизматика који нема свештенички чин. Ово тешко пада православном срцу. Али зар још више нас, децу Руске Православне Цркве не боли чињеница скрнављења велике општеруске светиње – кијевског храма Светог Владимира, који су 1992. године запосели Филаретови расколници? Осим тога, званични документ који указује на нераскидиву и органску везу између руског раскола и његовог новог вође, Вартоломеја Архондоноса, представља сам безакони „томос“ о оснивању наводно аутокефалне СЦУ, који је Епифанију Думенку уручен истог дана, 6. јануара 2019. године. Већ је много написано о томе како овај „томос“ украјинским расколницима не даје статус аутокефалности, већ их доводи у положај строге потчињености истамбулском епископу митрополије. И ово јасно сведочи не само о подметању и превари од стране Вартоломеја у оквиру игре која је од самог почетка била прљава, већ и о томе да је Патријарх цариградски на тај начин документовано потврдио своју чврсту везу с расколом и да је стао на његово чело. Није само реторички тачна, већ је и канонски проверена изјава председника Патријаршијске прес-службе оца Александра Волкова: Вартоломеј „подржава и чак већ предводи раскол“. Евхаристијско општење с расколницима у које су ступили Вартоломеј и јерарси Цариградске патријаршије који су служили заједно с њим, светим и богонадахнутим канонима Православне Цркве се класификује као тежак канонски преступ. Тако 10. апостолско правило каже: „Ако се неко помоли с оним ко је изопштен од црквеног општења, чак и ако би то било у кући: нека буде изопштен.“ Једанаесто апостолско правило гласи: „Ако се неки припадник клира буде молио с изопштеним из клира, нека и сам буде изопштен.“ Друго правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ или презвитер, или ђакон, или било ко од клира буде молио с изопштенима из општења: нека и сам буде ван црквеног општења, јер изазива замешатељство у црквеном чину.“ Четврто правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ, којем је сабор одузео чин, или презвитер или ђакон којем је чин одузео епископ, усуди да служи било коју свету службу... таквом се нипошто не дозвољава да учествује на другом сабору, нити има наду у враћање претходног чина, нити да му буде дозвољено да се оправда. Већ ће и сви они који с њим саучествују, бити изопштени из Цркве, а тим пре ако се знајући за осуду која је изречена горе поменутима, усуде да опште с њима.“ Девето правило Картагинског сабора гласи: „Ако неки епископ, или презвитер, прими у општење праведно изопштене из Цркве због својих злочина: нека и сам буде подвргнути истој осуди...“ Цариградски патријарх није учинио легитимном шизму, веч је сам постао нелегитиман. Нису расколници постали део Христове Цркве, већ је Цариградска патријаршија отишла у раскол. Притом ово није нови раскол, већ је део већ постојећег чију је црквену осуду раније признавао и сам Вартоломеј, потпуно слободно и без икакве принуде. Ево, на пример, каква је била реакција Цариградске патријаршије на свргавање бившег Митрополита кијевског Филарета Денисенка (1992. г.) и на његово изопштавање (1997. г.): „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности Ваше Свете Руске Цркве по овом питању, прихвата синодалну одлуку о горе реченом“ и „Добивши обавештење о поменутој одлуци, пренели смо то хијерархији нашег Васељенског Престола и молили је да убудуће нема никакво црквено општење с поменутим лицима.“ Заиста, „због својих речи бићеш оправдан и због речи својих бићеш осуђен“ (Јеванђење по Матеју, 12: 37). Још један нови правац, не само у развоју фанариотско-украјинског раскола, већ и у еволуцији јеретичког учења источног папизма представља сам текст „томоса“ Патријарха цариградског. У њему је изразио многобројне претензије на статус поглавара целе Цркве, на посебна права власти и овлашћења над помесним Црквама. У овим претензијама се углавном понавља оно што је су већ изјављивали сам Вартоломеј и неки његови претходници, фанариотски аутори који су створили ову доктрину туђу црквеном предању. Међутим, има једно место у „томосу“ које показује потпуно нови степен у претензијама „источног папе“. То је део о специјалној судској апелационој власти Цариградске катедре у Православној Цркви. На први поглед, текст понавља стару претензију. Међутим, приликом пажљивијег читања видимо да постоји битан помак позиције Фанара према јачању сопствених властољубивих амбиција: „...остаје право свих архијереја и другог клира на апелационо обраћање Патријарху васељенском који има канонску одговорност да доноси безапелационе судске одлуке за епископе и други клир помесних Цркава у складу са 9. и 16. (грешка у куцању око које се дигло много буке, у ствари се ради о 17. – А. Н.) светим каноном IV Халкидонског Васељенског сабора.“ Овде привлаче пажњу два аспекта. 1. Док су раније фанариотске апологете изјављивале да наводно право да прима апелације од епископа других помесних Цркава има само Патријарх цариградски, сад се судске одлуке овог патријарха званично проглашавају још и „безапелационима“. Ово је потпуно нова реч у папистичкој доктрини Фанара, која његове претензије још више претвара из антиканонских у јеретичке управо догматски. Шта то значи, да на судске одлуке Цариградског престола према клиру свих помесних Цркава не може бити поднета никаква апелација? То значи да у уобразиљи фанариота нико и ништа, чак ни Свеправославни и Васељенски сабори немају право да поново размотре одлуку цариградског патријарха. Његова судска власт се сматра вишом од Васељенског сабора, што ову доктрину чини непосредно сродном с учењем римокатолицизма о папству, која је изражена у догматском уставу I Ватиканског сабора „Pastor Aeternus“: „Ми учимо и такође објављујемо да је он (папа) врховни судија верних и да се у свему што се тиче црквене јурисдикције може упутити апелација његовом суду. Не постоји никаква власт изнад Суда Светог Престола, нико не треба да доводи у сумњу и нико нема права да осуђује његове одлуке. Зато с пута истинске вере скрећу они који тврде да је дозвољено упутити апелацију Васељенском сабору поводом одлука Папе римског, као да овај Сабор ужива већи углед од папе“ (Глава 3). Да би суд Цариградске катедре био безапелациони у размерама Васељенске Цркве он би требало да буде суд Васељенске Цркве, последњи суд. Пошто се не може оспоравати, значи да он мора бити тачан и непогрешив, јер у Цркви не може бити институционално предвиђена могућност усвајања грешака, неправедности и неистинитости, пошто је Пуноћа Цркве света и непогрешива. То значи да највиша и неоспорна судска власт над целом Црквом, у Цркви и у име Цркве треба да буде институционализована у конкретној катедри, по мишљењу фанариота – Цариградској. Али онда из овога следи да ова катедра треба да поседује одређена својства која припадају целој Васељенској Цркви. Кад се ради о судској власти – Светост (непогрешивост) и Саборност (католичност, васељенскост). И ово такође звучи врло слично – не подударајући се у свим детаљима, разуме се – с римокатоличком јеретичком доктрином папства, која учи да папа у одређеним питањима поседује „ову непогрешивост коју је Божански Искупитељ изволео да дâ Својој Цркви“ („Pastor Aeternus“, глава 4). 2. Други аспекат који посебно привлачи пажњу у цитираном делу „томоса“ о оснивању расколничке СЦУ је ширење непосредне јурисдикције апелационог суда над помесним Црквама, на које претендује новојављени источни папа. Док је раније било речи о епископима, сад се већ говори и о другом клиру, односно, о презвитерима и ђаконима. Карактеристично је то да је оваква претензија чист производ самосталних измишљотина фанариотских „богослова“, који су се потпуно ослободили чак и ранијих неуспешних покушаја да лажно протумаче црквена правила и саборне одлуке. Шта се има у виду? Незаконито приписивање Цариградском престолу права на највиши апелациони суд према епископима других помесних Цркава на основу тенденциозног и неоснованог тумачења 9. и 17. правила IV Васељенског сабора. Ова правила помињу право епископа, незадовољних судом обласног митрополита да се обраћају или суду егзарха дијецезе или суду Патријарха цариградског. Под егзарсима дијецеза у канонима се подразумевају управо егзарси дијецеза, односно низа великих црквених округа за које одлуком IV Васељенског сабора признато да припадају Цариградској катедри. Лажно тумачење неких цариградских канониста састоји се у поистовећивању ових егзарха с другим патријарсима, дакле, у приписивању Цариграду права да се меша у суђење епископима других помесних Цркава. Међутим, чак ни ова погубна погрешна тумачења никад нису говорила о праву апелационог суда цариградских патријараха према било коме осим епископа других помесних Цркава, пошто се у одговарајућим деловима поменутих правила Халкидонског сабора говори само о епископима. Након што је, не базирајући се више ни на чему, Вартоломеј по сопственом каприцу проширио своја непостојећа судско-апелациона права на туђе свештенике и ђаконе, позивање у тексту „томоса“ на 9. и 17. канон IV Васељенског сабора изгледа просто као отворено ругање, по принципу: па требало се позвати на нешто! Овакво самовољно ширење наводних „права“ такође све више приближава учење источних паписта доктрини западних паписта који уче о „потпуној и врховној јурисдикцији над целом Црквом“ Папе римског, о његовој власти, „обичној“ и „непосредној“ „над свим Црквама и сваком појединачно, као над свим и сваким појединачно пастиром и верником“ („Pastor Aeternus“, глава 3). Јасно је да се учење Фанара још увек није у потпуности открило као учење Рима. Међутим, правац и тенденција су очигледни. Као и то да се ради о две врсте једне исте папистичке јереси, које ће се тешко икад стопроцентно подударити, што не укида њихово сродство и типолошко јединство. На шта ће се још одлучити бивши први по части патријарх православног света? Тешко је било шта прогнозирати, тим пре што његово понашање постаје све више волунтаристичко и непредвидиво. И сасвим сигурно нема никакве везе с Христовом јеванђељском Истином коју објављује Црква. Извор: Православие.ру
  6. ризница богословља

    Протојереј Андреј Ткачов: Украјина - Методе борбе против Цркве

    Методе борбе против Цркве у Украјини смишљене су још у време Брестске уније. Неке ствари су се промениле, али не у значајнијој мери. Грубо мешање власти У оно време су то били Жигмунд III и његове присташе – ватрени и идејни непријатељи православља. Данас је то, што је гнусније, „демократска“ власт Украјине, у којој су Црква и држава одвојене по закону и где се религиозни патос председника у принципу коси са уставом. А могу вам рећи да је врло тешко одупирати се притиску државе. Овај Левијатан има хиљаде шапа, репова и пипака. Има само (незаситу) утробу и нема нимало савести. Дељење „духовног хлеба“ То су катедре и друге дужности које се дају људима који су изразили лојалност власти „да би се прехранили“. Таква је била пракса у Речи Посполитој. Давани су манастири са пчелињацима, речним пристаништима, ливадама за косидбу итд. слугама круне, чак и ако су то били калвинисти или атеисти. Тако су се добијале верне слуге државе и поуздани непријатељи Цркве. Данас ће трговати катедрама како би намамили одступнике. Притом критеријуми претендената немају духовну димензију. Чак је боље што су грешнији. Лојални грешник је уз поклоњену духовну власт много бољи од непокорног праведника. Католици из XVII века су знали шта раде. Заједнички центар утицаја и управљања Онда је то био Рим у који „воде сви путеви“. Рим и краљеви одани апостолском престолу. Тамо су тада научили да припитомљавају одступнике (узгред речено, Вартоломеј се и школовао тамо – на Западу). Кроз образовање и владин лоби су научили да формирају нову елиту. Данас овај посао заједно с Римом обавља Вашингтон: прима заклетву верности, даје знања заједно с обећањем будућег запослења, прикупља регистраторе с компромитујућим материјалом, дели новац, снабдева пребеглице документима итд. У извесној фази Риму и Вашингтону се прикључио Истамбул који представља низ патријараха који носе титулу несталог града. Одузимање државне регистрације Притисак пољске власти на јерархе је после уније довео до тога да су скоро сви епископи отишли у унију. Једни због страха, а други јурећи привилегије. До 1620. године остали су само клир и монаштво, остао је народ. Међутим, Црква не може да опстане без епископа. Дошао је јерусалимски патријарх Теофан, обновио је закониту хијерархију и рукоположио је нове епископе. Одмах је проглашен за агента... Чијег? Истамбулског! И само је захваљујући заштити козака остао жив и напустио је границе Речи Посполите. Има још једна ствар. Занемаривање обичног верујућег народа Мисао је једноставна: „Шта ови чобани коза и сејачи хељде схватају кад је реч о догмама и епископима? Ми смо племићи-епископи – Црква која поучава – радимо оно што сматрамо за потребно. Они су – Црква која учи – временом и по нужности ће се смирити. И ствар је готова.“ Тако су многи мислили и мисле. Занемаривање простог народа је главна азбука, на пример, сваке бирократије с њеним замршеним законима на којима ће обичан човек сломити ногу. То је уједно и норма јересијарха. „Потписаћемо, - кажу они, - јер имамо власт и много тога знамо, а ови простаци нека трпе и нека се смиравају. Такав је њихов удео у црквеним стварима“; „Трудимо се за извесно опште добро које само ми разумемо, и наше достојанство, забринуто за ово или оно, питање решава овако. Осталима је заповеђено да оно што се дешава прихвате као неизбежно.“ Тако поступају сви јерерсијарси. На наше очи је тако поступио Вартоломеј. Јересијарси присвајају право да седећи златном кавезу наступају и решавају послове у име милиона обичног народа, премда један део народа очима не може да их види, а други их никад није ни видео. У Украјини је ова шема пропала. Још у XVII веку. Даће Бог да пропадне још једном. Против власти која је чинила неподопштине и поткупљивих епископа тада су се ујединили забринути мирјани, удружени у братства. Треба да се упознамо с историјом братстава у Луцку, Лавову и Виљнусу како бисмо стекли јасну слику догматске свести и истинске црквености тадашњих обичних становника ових градова. Они су се дописивали са својим тадашњим поглаварем – цариградским патријархом (због чега су их власти жигосале називајући их „агентима турског султана“), организовали су духовне школе, бавили су се издаваштвом, прикупљали су средства за то и уопште су се понашали толико свесно и активно да им се тешко може наћи аналог у историји. Мирјани су се показали као мудри и верни. Без интернета, па чак и без свеопште писмености. Постоји велика нада да ће се наследност сачувати и данас. И поред тога што је један од наших минуса – свеопшти пад црквеног живота. Зато је наш плус – могућност широке информисаности преко најновијих средстава. А у души смо исти. Посебну улогу имају манастири Док су на страни унијата наступали учени богослови, језуитски проповедници и сл., на страну православља које није блистало схоластичким образовањем, стали су монаси. Тако се „вера поноситих и угледних – католицизам“ супротстављао „вери простих и праведних – монаха источне вере“. Најбољи бранитељи вере отаца, а уједно и најлепши примери побожности потекли су из манастира. Јов Почајевски, Јован Вишенски, Атанасије Брестски. Имена – ова и друга – сада ће попримити посебно звучање и значење. Од локално поштованих и омиљених у регионима поново ће постати значајни и познати у целој црквеној пуноћи. Пошто су се у свом XVII веку суочили с истом лажју и с истом трулежју с којима ће морати да се суоче данашњи православни хришћани у истим земљама. Истичући своја „права“ на низ древних обитељи Фанар зна шта ради. Покушава да лиши Украјину оне духовне снаге на којој су обично ломили зубе сви освајачи из старих времена без изузетка. Много тога нам предстоји да доживимо и видимо. Много тога треба поново да схватимо пошто несхваћена историја није искуство, већ само гомила чињеница. А схваћена историја је вечна лекција. Треба да извучемо на површину читаво брдо историјских материјала о рату за Цркву у Украјини из времена Брестске уније. Верујте, све то се (с извесним додацима) понавља данас, и историја нас туче због ненаучених лекција. Извор: Православие.ру
  7. Протојереј Никола Данилевич, замијеник предсједника Одјељења за спољње црквене послове Украјинске православне цркве, казао је у ексклузивном интервјуу за Светигору да УПЦ има већу независност него „ПЦУ“ која је само формално названа „аутокефалном“. Отац Николај Данилевич рођен је 22.5.1977. године у Ровенској области у Украјини. Завршио је Почајевску духовну семинарију (1994–1998), а затим Московску духовну академију (1998–2005), гдје је добио звање кандидата богословља. Усавршавао се у Грчкој, Италији и Француској, а тренутно је и предавач Кијевске духовне академије. Оче Николајe, пажљиво пратимо црквену ситуацију у Украјини. Нема потребе да се нарочито бавимо питањем статуса УПЦ – вјерници у Црној Гори су јединствени да је УПЦ и даље једини канонски дио Христовог тијела у братској земљи Украјини. Насупрот канонске цркве, нову структуру коју су створиле расколничке групе уз учешће два канонска архијереја, признао је константинопољски Патријарх Вартоломеј. Да ли присуство канонских епископа може дати легитимитет одлукама тзв. „Сабора уједињења„? – Јерарх Руске православне цркве Митрополит Сергије (Страгородски), одговарајући на писмо једног обновљеничког архијереја који је тврдио да су обновљенци већ постали канонски јер их је признала Константинопољска патријаршија, 22. септембра 1925. г је написао сљедеће: «Објашњења да су неки патријарси, на примjер, константинопољски и, у последње време, јерусалимски, размјењивали поруке са Синодом, скоро да нас не могу убиједити. Знамо да су у јединству с Црквом искључиво они који су у заједништву са својим легитимним епископом и патријархом; да онај кога је изопштио његов патријарх, не може бити примљен у општење с другима… да и онај који општи са одлученим и сам подлијеже одлучењу (Апостолска правила, 10 и 12). Дакле, ако су Константинопољска и Јерусалимска патријаршија ушле у општење с обновљенцима, то је кудикамо горе за патријархе. Пред законом Божјим сви су једнаки: и патријарси и мирјани. Када је Константинопољска патријаршија у 15. вијеку отпала у унију са Римом, Руска црква није пошла за њом и католички свештеници који су живјели у Русији нису због тога постали православци. Тако и општење Константинопољске патријаршије са обновљенцима може само патријарха да учини обновљенцем, али не и обновљенце православцима“. Очекивало се да ће ауторитет Фанара бити довољан за многе грчкофоне цркве да слиједе за првопрестолном катедром. Ипак, видимо да се чак и цркве веома блиске Константинопољу не усуђују да признају нову црквену структуру. Постоје гласови да у Синоду Васељенске цркве има епископа који не подржавају ову одлуку. Познати теолог Васељенске цркве, Митрополит Калист Вар јавно је изразио неслагање са одлукама свога патријарха. Има ли наде да ће се Фанар промијенити своју одлуку? – Не треба бити толико наиван и вјеровати да ће Фанар промијенити или поништити своју одлуку, којој је стремио гордо и тврдоглаво. Константинопољска патријаршија је направила грешку, али ми до сада нисмо видјели спремност да призна ту грешку, а поготову да је исправи. Мислим да само заједнички став свих Помјесних православних цркава, изражен, поред осталог преко Свеправославног сабора, може дати позитиван импулс рјешавању овог проблема. Видимо да на свим фотографијама везаним за настанак нове „цркве“ на челном мјесту стоји предсједник Порошенко. Призор веома подсјећа на период Византијског царства, гдје цар сједи на челу сабора. – Од самог почетка свог постојања, Христова црква је бранила своју аутономију од државе. Господ Исус Христ је рекао: „Дај цару Цару царево, а Богу Божје“ (Мк 12,17). Прва три вијека своје историје у оквиру Римског царства, Црква је бранила принцип слободног вјероисповиједања. А тај принцип, у то вријеме је, био у супротности са религиозном политиком и идеологијом Римског царства, гдје је култ успостављала држава. Према томе, они који нису поштовали државну религију – паганизам, били су непријатељи државе. Хришћани су извршавали све државне дужности – служили су у војсци, плаћали порезе итд, међутим, одбијали су да одају божанско поштовање култу цара. Зато су хришћани били угњетавани и прогоњени све до почетка 4. вијека, све док држава није промијенила принципе свог односа према религији уопште и посебно према Цркви. Кроз цјелокупну црквену историју у разним земљама, ми видимо покушаје државе да се уплиће у послове Цркве или чак потчини Цркву себи. Нешто слично се дешава овдје у Украјини, гдје данас наша влада користи црквени фактор у предизборној кампањи. У том смислу, Његово блаженство, Митрополит Онуфрије, у многим својим интервјуима, наводио је мисао да поштујемо наше политичаре, али нећемо допустити да се користи наша Црква, а камоли да се њоме управља. Наша Украјинска православна црква у садашњем периоду свог постојања, у суштини, штити своју слободу, независност и аутономију од мијешања спољних сила. Поменули смо да два епископа нису поступила по благослову Синода УПЦ, а већина епископа је остала вјерна канонској Цркви. Да ли је исто са свештенством? Да ли свештеници потпадају подјели под притиском државе? – Заиста, на свештенике и вјернике је велики притисак, прије свега преко медија и преко званичника. Чињеница да се освајање наших храмова, понекад и преко 99% случајева дешава у селима, указује на то да је село то гдје људи нису толико добро информисани, и да је под огромним притиском информативне пропаганде. Наши свештеници су под притиском предсједника сеоских савјета. Има много таквих случајева, о чему можете прочитати на званичној интернет страници наше Цркве. Сваког дана обавјештавамо о насиљу које је настало као резултат недавних црквених догађаја. Многи храмова УПЦ пострадали су од националистичких организација и раскола. Како изгледа живот парохије када им расколници заузму храм? Да ли ће вјерници упркос насиљу остати вјерни својој Цркви? – Вјерници остају вјерни својој Цркви. Желео бих да наведем примјер инцидента који се догодио у Виницкој епархији у селу Комаров. 11. јануара. Црква Светог арханђела Михаила, која је у крилу наше Цркве, премјештена је у управу тзв. ПЦУ. То је било могуће због чињенице да су о судбини заједнице одлучивали људи који у принципу нису били њени чланови. Другим ријечима, становници села који не иду у храм гласали су за предају, а не прави парохијани којих је мало у том селу. Као што су прави вјерници ове заједнице рекли, они су напустили састанак с осјећајем необјашњиве радости, иако су им отели храм. Након тога, једна мјештанка села Комарова понудила је заједници празну кућу своје мајке као кућу за молитву. Према томе, можемо са пуним увјерењем рећи да се наши вјерници не боје да остану вјерни и да изађу да бране канонску Цркву Украјине, упркос провокацијама и притисцима. Ако, међутим, није могуће бранити храм, наши људи га напуштају и одлазе у страну, али не иду у раскол. На украјинским православним сајтовима често говоре да нова „аутокефална црква“ више зависи од Фанара, него УПЦ од Москве. Како је то могуће? – Ако упоредимо Грамату о независности Украјинске православне цркве, коју је 1990. године дао Патријарх Алексиј Други и Томос (који је у суштини исто Грамата), коју је дао Патријарх Вартоломеј тзв. „Православној цркви Украјине“, онда можете видјети која ограничења је добила „ПЦУ“, заједно са наводним добијањем аутокефалног статуса. На примјер, „ПЦУ“ није у могућности да поставља своје епископе ван Украјине и отвара парохије за православне Украјинце у дијаспори. Без одобрења Синода Константинопољске цркве, она нема право да канонизује своје свеце, док наша УПЦ самостално канонизује своје без усаглашавања с Москвом. Сачувана су права Константинопоља на егзархат у Украјини, као и на појединачне ставропигије и манастире, који, како се наводи у Томосу, не могу бити смањени. На посебно важна питања црквеног живот „ПЦУ“ треба да се посавјетује са Фанаром. То је ограничена аутокефалност. Могуће је даље наставити упоређивање, али говорећи уопште, у смислу количине својих права, „ПЦУ“ је готово иста као и наша УПЦ, а у неким случајевима је чак и инфериорнија и само је формално названа аутокефалном. Разговор водио Павле Божовић Превела Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим догађајима везаним за украјински црквени раскол. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград).
  9. ризница богословља

    Протојереј Андреј Ткачов: Шта је ново у новој години?

    Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу... Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Извор: Православие.ру
  10. Црквено питање у Украјини уопште није питање односа према Москви. Ово намерно говорим због оних Руса који понављају: „Па дајте им више ту аутокефалију, само закониту, и наступиће мир.“ Мира неће бити. Зато што се не ради о Москви, него о Цркви. О њеној природи и суштини. Непријатељ жели да Црква не постоји, већ да постоји само њен привид у виду карикатуре. Већ је било време кад су православци у Украјини потпадали под Цариград. Пре присаједињења с Московском патријаршијом. Али тада су, у XVII веку, пољски племићи и издајници-унијати православце називали „агентима турског султана“. Шпијунима истог овог истамбулског патријарха код којег данас трче колико их ноге носе као што су раније трчали за Комсомолом. Тако да није ствар у Москви и у Истамбулу, већ у православљу. Ако си православац у нечијим очима ћеш увек бити агент. То је питање Цркве. Ако је јака, паметна и праведна то значи да је опасна. Потребна је припитомљена и послушна Црква. А још је боље ако је грешна и прљава (као сама власт) како би се остварио принцип „с ким си – такав си“. Због тога истинску Цркву треба помешати с лажном црквом. Истину с расколом. Јер раскол је права канализација. Растрижени, многоженци, хомосексуалци (ухваћени у греху), каријеристи без икаквих принципа и сл. чине сваки раскол. Преко раскола се Господ „каналише“ у људску прљавштину која је упала у црквену ограду и украсила се крстовима и камилавкама у мирно доба. Поставља се питање: како учинити да мање развратника-каријериста дође до високог чина у мирно доба? Јер у немирна времена управо они ће свакога први издати и стаће на чело жаришта раскола. Питање је логично остало да виси у ваздуху. Није решено у току дугих векова. Не решава се нигде и историја никога ничему не учи. Зато идемо даље. Загледајте се у лица расколника. Сложићете се: то су прерушени људи. Они су свештеници као што сам ја цар. У мени нема ничег царског, а у њима – ничег свештеничког. Загледајте се. Просто скините копрену с очију. Ове чике су отишле у попове просто зато да не би радиле као руковаоци машина на пољу. Они немају друге основе за избор „професије“. У расколу нема монаштва. Дух подвига је расколу туђ још више него што је дух чедности туђ „лепотици“ која тргује својим телом на железничкој станици. У расколу нема манастира, а они који постоје су више туристичке агенције с прерушеним службеницима. У расколу нема црквене науке. Шта ће уопште злочинцу знање? Знање може да пробуди савест. Оно може да подрије оне привидне темеље на којима се гради идеологија раскола. Зато је знање (као подвиг монаштва и истинско свештенство) туђе расколу. Шта остаје? Остају бандити у картонским камилавкама налик на деда-мразове из локалног позоришта. Остају каријеристе и прави духовни преступници које свака злочиначка власт толико воли због потпуне подударности карактера. Тако је и бољшевицима била потребна такозвана „жива црква“, обновљенци, како би изазвали пометњу у народу и обескрвили истинску Цркву. Узгред речено, историчар обновљенчества, ђакон-троцкиста (тако је сам себе називао) Краснов-Левитин поделио је обновљенце на три категорије. Прву и бројчано минималну чине идеалисти и романтичари. Они су сањали о обновљеној Цркви и ради обнављања су черечили њено живо тело. Други су многобројнији. То су равнодушни попови. Њима је било свеједно уз ког архијереја ће служити, по каквим обредима и кога ће помињати. Само да им служба обезбеди парче хлеба. (По речима светитеља Димитрија Ростовског „не ради Исуса, већ где се добро куса“.) А трећи су оно врло познато и одабрано смеће које се састоји од развратника, интриганата и каријериста који су права брука и срамота. Ако се боље загледамо у раскол у Украјини, видећемо да се састоји од истих ових категорија делатника. Вероватно су ове три категорије псеудоцрквених људи постојале и увек ће постојати тамо где Црквени Брод буде у зони непогоде. У Украјини се не дешава ништа ново. Откако је смишљена и остварена идеја уније, уцена, превара, мито и отворено насиље се увек користе против оних који воле Бога и стреме ка томе да живе у Духу. Уз приче о „декомунизацији“ украјинска власт се понаша исто као бољшевици-атеисти, па чак и горе. Да ли ће Црква опстати? Опстаће. Црква живи захваљујући Христу, а над Христом чак ни смрт нема власт, а не истамбулски папирићи, америчке сплетке и националистичка ђавоиманост. Али је очигледно да предстоји борба, а с њом и бол и ране и делимични губици. Врло много ће зависити од архијереја. Неки ће зачуђено открити да се њихов посао не састоји толико у томе да достојанствено благосиљају двама рукама, колико да подвижнички бране и проповедају веру и чувају народ од паклене чељусти. „Опасна и завидна висина“ – тако је епископску службу називао светитељ Григорије Богослов. „Завидна“ је зато што је служба повезана с великом влашћу и исто тако великим поштовањем у данима мира. А „опасна“ је зато што је у данима борбе епископ жива мета, подвижник вере, наследник отаца и исповедник. Кад дође невоља ниси више менаџер на високој дужности, већ кормилар брода који је доспео у опасност. Онај ко се за то није унапред припремио и чије буцмасте руке без жуљева нису навикнуте на рад, издаће и касније ће целог живота смишљати себи оправдање. Таква су, хвала Богу, у Украјинској Цркви за сада само двојица. Чекамо реакцију Помесних Цркава. Већина њих за сада ћути, иако се дешавају ствари које далеко превазилазе оквире свега уобичајеног. Цариграду треба показати његово законито место и границе његових законитих овлашћења и то треба да учине патријарси лично, синоди и сабори православног клира у целом свету. А Руска Црква мора да схвати да је у питању рат против ње и против Самог Господа. Као што Донбас не крвари због личних грехова, већ „због себе и због оног момка“, тако су православци у Украјини примили први снажан ударац савременог сатанизма. Они који опстану својим прекаљеним и подвижничким духом ће предводити све нас. Не можемо да не размишљамо, да не говоримо, да се не молимо и да не примењујемо на себе оно што се дешава у земљи Јова Почајевског и Димитрија Ростовског. Понављам, није ствар у јурисдикцији. Ствар је у томе да ли ће Христова Црква остати тамо где је Владимир започео дело хришћанског обнављања Русије или ће је заменити груби фалсификат у којем нема благодати и истине. Управо ово питање се поставља. Извор: Православие.ру
  11. ризница богословља

    Протојереј Сергеј Адодин: Чији је звоник виши?

    – Шта да радим, ако не волим архијереја? – такво питање ми је задао младић, побожни православни хришћанин. Питање је крајње компликовано, сложићете се. Можда да просто одмахнем руком? Или да одговорим уопштено? Да се уплашим и позовем у помоћ полицију, духовника, страшни црквени суд? Да запевам анатему, ону која је позната као «мараната»? Да му очитам прекоравајућу буквицу о недопустивости напада на руско Православље и «подривање темеља»? То би било тако лако! А овде се ради, ни мање ни више, него о целом човеку. О младићу коме није свеједно, који воли Христа. Због чега конкретно је он престао да воли архијереја? И каква је, на крају крајева, ту разлика? И почео сам да говорим о себи. Јер боље од себе никог другог не познајем. Ето њега, то јест мене, до рукоположења. Православни хришћанин, студент. Идем у цркву, молим се, причешћујем. Преда мном су ми видни сви свештеници као на длану. Са свим њиховим гресима, недостацима, грешкама и легендама које их окружују. Добри и лоши. Са свим оним што им гради ауторитет, али га и руши. Али нико осим Бога их заиста не познаје. Посматрам конкретног свештеника и мислим да је он дужан да одслужи литургију, одржи проповед и прими исповест онако како ја сматрам да треба. Јер ја сам читао Бибилију, свете оце Цркве и тоне духовне литературе. На исти начин посматрам учитеља, лекара, службеника. Очима ученика, пацијента, грађанина. И зашто они не поступају тако како бих ја желео? Куд год да се окренеш, свуда једно те исто разочарање. Ја и сам предајем студентима. На мене су устремљени њихови погледи и они гутају сваку моју реч. Шта они сада мисле о мени и целом образовном процесу у коме ја учествујем са супротне стране? Сви они ме воле? А шта ако то није случај? А замислите да дајем најболније инјекције. Мерим притисак. Мењам завоје, прегледам постоперативне шавове и сам одлучујем када ће моћи да се скину. Разумете? Сам. Притом ме уопште не занима шта о томе мисли пацијент. Он може мислити да је већ време да се све то скине и да пође кући. Али ја имам своје мишљење, засновано на томе чему ме је научила медицинска сестра која се бави превијањем. Откривам благу инфекцију, потребна је дренажа и ја скидам један шав и стављам у рану танку гумицу. Обрађујем рану и свезујем нови повез. Пацијент је незадовољан, говори нешто о мојој младости. Нека прича. У овом тренутку одлука је моја. С мог звоника поглед даље сеже. Да ли ме је пацијент наједном заволео због свега тога? Не изгледа ми као да јесте. Ја сам свештеник. Служим литургију, проповедам, исповедам. Трудим се да све радим онако како су ме учили, по угледу на искуство других свештеника, а и у складу са мојим сопственим искуством, које и није толико велико. Да ли су сви парохијани са тим задовољни, да ли ме сви они воле? Наравно да не. – Ви не служите како треба. Не проповедате како треба. Исповест не треба тако да изгледа. Ви се не бринете довољно о потребама храма. Ваше књиге нису довољно духовне, нису као код тог и тог оца. Децу не васпитавате како ваља. Мислите да сам сваку такву критику одбацио као у причи о превијању рана? Не нисам. Секирао сам се, мучио, спорио, штитио се. Али понекад ми је изгледало као да је то све истина. Па то и јесте истина. Али настављао сам да служим, проповедам, исповедам, пишем и васпитавам децу онако како не треба. Једино што сам схватио јесте да не могу угодити чак ни онима који су ми били драги. То сазнање је било болно. Због гордости, разуме се. Не узгорди се и нико те неће моћи ранити. Ужасно велики број људи, који не зна ни мене ни моје грехе, већ ме унапред не воли зато што сам поп. Мрачњак који дели опијум религије масама. Ако би се случајно власт променила на неку антицрквену, могли би да дођу моји суседи да ме вешају. Могао бих да се тешим тиме што моји критичари ништа не разумеју. Као онај рањени пацијент. Па ипак, међу незадовољнима су били и људи који су имали више духовног искуства од мене. И прочитали су више књижица од мене, а никако мање. Једна чињеница увек остаје непромења – ја сам свештеник са својим звоником, а они нису. Ја сам настојатељ храма. Некоме се не свиђам, па добро. Мора црква да се гради. Али прво треба израдити пројекат. И ето избор је начињен самовољно. Класицизам с краја 18. века, Санкт Петербург. Колонада стубова, звоник право у центру храма, без куполе са прозорима. Ретко решење за цркву која се назива «под звоником». Таквих је у Русији свега десетак. И још боја. Жута. – Какво кошмарно и безукусно решење! – рекли су неки. – А ту певницу треба одатле избацити, – казали су други. – Старце не уважава, манастире не посећује, чак ни у Могочину није био, – повукли су Дамоклову црту трећи. Ма, нека буде Дамоклова, у реду? Коме из њих угодити? Можда треба провести референдум? То би већ било превише! Јер висина мог звоника износи 37 метара са крстом. Десетоспратница. Одатле се види мало даље. Седети је, истини за вољу, непријатно. Сви те гледају, дошаптавају се, неки упиру прстом, а понеко је спремио и «шипак», Господ га спасио. Када сам напуштао свој родни град, један свештеник ми је другарски испричао како ме већински део градског клира није волео. То је јако много људи. Али барем нисам архијереј – код њега би иста ствар била са гомилом градова, а његов звоник је много виши од мог. Чак не могу ни врх да сагледам. – Шта да радим, ако не волим архијереја? А шта је требало да урадим када мене нису волели? На кога је требало да се оријентишем? На Христа, – одговарам сам себи. А да ли сам у томе успео? Нисам? А ко јесте? А ког то архијереја сви воле? Чак и Јована Златоуста, како нам је познато, није трпело мноштво православних хришћана, укључујући ту и део свештенства. Па ни Светитељу Луку (Војно-Јасенецком), који је прошао кроз логоре, саслушања, мучење, неки нису желели добро. Хм… А шта ако би ти био патријарх?! Да ли можете да замислите ту висину звоника? Ту количину одговорности и очију упртих на њега. Већ чујем: «Хајде, хајде направи погрешан корак!» Шта треба да уради патријарх, ако њега неко не воли? Не знам. Тешко је када те не воли па макар и један човек на овој земљи. Радујем се што нећу бити архијереј. Превише сам горд и стога сам изузетно рањив. Није ми довољна Христова љубав, желим и људску. Шта да ради поменути младић? Јер реч је управо о њему, о његовој души, а не о души архијереја или мојој. Мој одговор на крају тог разговора је био предвидив, једноставан и незанимљив: – Моли се за свог епископа, архиепископа, митрополита, патријарха. Али зашто? Па зато што желим да се и за мене помоле сви власници сопствених звоника, ниских и високих, уопштено говорећи, сви они који ме не воле. Извор: Православие.ру
  12. ризница богословља

    Протојереј Андреј Ткачов: Љубав се мери жртвом!

    Наш разговор о љубави је попут разговора о великом новцу између људи који никад нису имали у џепу више од 2-3 хиљаде (данашњих) новчаница. Или попут разговора о фундаменталној науци између људи који су једва завршили средњу школу. То је зато што у нама заправо нема љубави. Постоји реч, постоје илузије о садржају ове речи, а саме љубави нема. Међутим, има једна разлика. Нико од нас није дужан да буде богаташ или научник. Немамо такву обавезу. Али сви треба да волимо. Дакле, разговор је неизбежан. И треба да уронимо у ову несталну стихију. У разговору о љубави врло лако можемо одмах пасти у сентименталност и све помешати. Треба да избегнемо ову грешку. Љубав и знање Вероватно би требало да почнемо од тога на који је начин љубав повезана са знањем. Наизглед, то су потпуно различите области. У љубави делује срце, а у знању глава. Међутим, то је банална грешка. Срце делује и тамо и овамо. Узгред речено, и глава. Вероватно ћете се сложити с тим да људи добро знају шта воле. На пример, у науци, занату или уметности. Бубају предмет који не воле како би га заборавили одмах после испита. Онај који воле знају срцем и желе да знају још више. С њим живе. У њега урањају. За онога ко воли је оно што воли бескрајно. За онога ко не воли је или несхватљиво или површно. Али му је и у једном и у другом случају досадно. Овде се можда крије тајна у разлици између мајстора и занатлије. Још ништа нисмо рекли о љубави према човеку и Богу, али већ можемо да кажемо да сте ако ништа не заволите (ако не научите да волите) осуђени на то да ништа заправо не спознате. Осуђени сте на неукост. Што се тиче људи и Бога, управо нам љубав открива њихову непоновљивост. За све људе у околини човек којег волите је обичан, ни по чему се не издваја. За вас је он јединствен. Митрополит Антоније (Блум) је за објашњење ове чињенице користио слику витража. Он је без сунчевих зракова само таман прозор. Али чим сунце удари у стакло витраж оживљава и почиње да игра у осмишљеним бојама. Исто тако оживљава лик вољеног за онога ко га воли. За човека који је глув за звуке неба права музика је несносна. Бах и Моцарт за таквог „глуваћа“ представљају какофонију. Овакви „глуваћи“ музиком називају неиздрживу буку која се гради на похоти, доконости и безумљу. Они се увијају уз ове звуке као да их је задесила нека болест. А за осетљивог човека је права музика невербални доказ постојања другог света. Сећате се да је Вонегут говорио да је за њега музика најбољи доказ да постоји Бог? Тако је и Господ за хладна срца само апстрактна теорија или туђа измишљотина. Намерна или случајна. А за верника је Он све и чак више него све. Дакле, веза између знања и љубави је упркос масовним предрасудама, природна и непоколебљива. Идемо даље. Пожртвованост На љубав се може применити извесна мерна скала. Наравно, то није скала температуре или количине (температуре крви, рецимо, или количине новца). То је скала пожртвованости. Љубав се мери жртвом. Њеним постојањем, као прво, и њеним степеном, чистотом и интензитетом, као друго. Човек не може да воли, а да ништа не жртвује, већ да само троши и захтева. Притом под жртвом не треба обавезно подразумевати проливену крв или бубрег који је дат другом. Можемо и треба да почињемо од мањег. Увек треба почињати од малог. На пример, од потрошеног времена. Или од одржане речи. „Волим те, али нећу остати с тобом, одох, рецимо, на фудбал или у дискотеку“ – то је благо речено чудно. Значи, дискотеку волиш више. Ако човек каже да ће доћи у пет, а дође у осам, то значи да не воли. Не жртвује чак ни мало. Да ли може да жртвује све? Жртва захтева напор мисли. Вољене треба памтити. „Немојте се растајати од вољених. Свим срцем урастајте у њих“. И не треба да мислите да ћете се, ако сте се једном заљубили „сами по себи“ волети целог живота. То није могуће без извесног напора. Напор и труд, између осталог, треба да буду унутрашњи и мисаони. Ово човека који воли зближава с монахом, који се целог живота труди да воли до краја Бога Којег је једном препознао. Наравно, у теми жртве постоји место и за новац. Како се може без њега? Да ли волиш људе? Дај део новца који зарадиш онима који нису у стању да се прехране. Да ли волиш Бога – помози да се храм украси за празник. Овде ће бити умесно да се сетимо јеванђељске удовице с две лепте и других места из Писма. Обличје љубави Љубав је понекад сасвим лишена атмосфере нежности и парфемског мириса у које је заодева наш ум који лебди и машта. Права љубав се често не препознаје због тога што се њен стварни изглед не подудара с романтичном маштом. Хирург је... озбиљан. Чак је и строг. Руке су му у крви, а на челу капи зноја. Али је његово дело – љубав. То зна родбина болесника којој хирург вољене враћа излечене. Поправка топловода... да би у вашој кући било топло неко на мразу поправља цев, трпи хладноћу и умор. И то је љубав. Зар ватрогасац бацајући се у ватру и спасавајући човека размишља о плати за труд? Не. Овде су присутни дужност, храброст, пожртвованост, и напослетку љубав. И тако је свуда. Цео живот је, док год траје, обојен љубављу, али не обавезно романтичном, већ пре скромном и непрепознатом. Узгред речено, љубав је захтевна. Она нипошто не дозвољава све. Напротив, љубав зна да забрани. Често воли управо онај ко забрањује, а не онај ко све дозвољава. Ево зашто је тако тешко волети Бога и прихватати Његову љубав. То ни на који начин није повезано са сведозвољеношћу и често онемоћали грешник каже Богу: „Воли ме мање. Уморио сам се од Твоје захтевности.“ Благодат и умеће виђења Љубав је прозорљива. Човекова жеља да научи да воли захтева тежњу ка извесној прозорљивости, односно ка умећу да види дубље и даље о обичног погледа и да продуховљеним умом скида покрове. Треба да волимо људе. То је света баналност. Али једноставно није могуће да их волимо ако у њима не видимо нешто више него што види обично око. Шта је обичан човек? Ево човека под микроскопом медицине. Или се налази у вихору таштине. Човека на фону тоталне смрти. Шта је у њему достојно љубави? Због чега или како волети ово ташто, егоистично, сложно саткано биће које пати, које заслужује смрт? Ако видимо само црева, косу, кости и крвне судове, ту нема речи о љубави. Она једноставно није могућа. У човека се макар мало треба загледати очима Бога, треба видети вечно достојанство скривено у Богу. Треба запажати искру у пепелу, па ће се љубав појавити. За то је потребна благодат. Ево зашто човекољубиви материјализам увек почиње од милосрђа, а завршава концентрационим логором. Почеће од тога да све нахрани, а завршиће тиме што ће уморити глађу хиљаде оних који се с њим не слажу. Он неће имати снаге за сталну љубав, за љубав према свима, а поглед на свет који је почео од филантропије неће се завршити мизантропијом, већ чак антропофагијом. Развој Љубав претпоставља раст. Ако заостане у развоју љубав умире, пошто не уме да одговори на нове изазове. 20 година... Заљубили смо се. 30 година... Још увек смо заједно. 45 година... Много тога смо претурили преко главе, али се нисмо растали. 65 година... Нежност је дошла на смену страсти. Врелина је уступила место топлини. Зар љубав може увек бити иста? И да ли од човека у 50 година можемо захтевати да он (она) воли исто као пре 30 година? Зар то није безумље? Међутим, управо ово безумље звучи у виду примедаба и управо ово безумље захтевају увређене „половине“ једна од друге. Ако љубав не буде расла заједно са човеком и ако се не буде мењала заједно с њим, нестаће успут, исто као што је нестала у милионима оних који су се заљубили и узели, а после развели. Дакле, кратки закључак. Које атрибуте смо навели и које термине смо користили? Закључак У нама нема љубави, али знамо нешто о њој и то можемо да кажемо. Веза између љубави и знања. Жртва. Обавезна жртва у разном обличју. Непрепознати спољашњи изглед и неочекивано понашање праве љубави. Прозорљивост онога ко воли и неопходност благодати. На крају, потреба за унутрашњим растом. Динамика душе која воли. Добијамо прилично сложену слику, која чак оптерећује савест и свет. Јер подсвесно смо мислили да ће ту бити гомила задовољстава и обиље разноразних адреналина и ендорфина у крви. Мислили смо да ћемо пливати у пољском цвећу испреплевши се у загрљају или да ћемо певати серенаде под балконом. А понуђен нам је известан аскетски програм за претварање мајмуна који прича у истинског свеца. И природно, човек ће се погледавши у дубину овог провидног бездана одједном уплашити одговорности, одједном ће пожелети да збаци са себе сав овај духовни терет. Пожелеће „просто“ да буде несташан и да се заврти у плесу, да се опече пољупцем и изгуби главу. То се и дешава. Милионима људи. Чак и у старости. То се дешава читавим цивилизацијама. То су и хипици с њиховим „Make love, not war.“ То су и теорије о хаотичним везама такозване „чаше воде“. И много тога другог. Само што код људи ништа није „просто“. Човек је по дефиницији „сложен“ и зато опет наступа крах. И остају питања: „Нема више љубави. А без ње се не може живети. И шта сад да радимо?“ Заиста није могуће живети без љубави. Само што ње саме, а то значи и живота уопште, неће бити без напора. И то осмишљеног напора, труда по правилима и с одређеним циљем. Истаћи ћу да намерно ништа нисам говорио о појавама и догађајима који су нераскидиво повезани с љубављу као што су Крсна Христова Жртва, Евхаристија и молитва. Христос је сишао с Неба због љубави према човеку. И на Крст је узашао због љубави према нама. Црква која служи Литургију воли свог Господа. Израз љубави према Богу је и свака молитва верника. Само што о овом великом не треба да говоримо пре него што кажемо речи о малом о чему смо једва нешто мало горе говорили. Велико не опстаје без малог. Ако пак често говоримо о Божанској љубави, само о њој, одмах о њој и ни о чему више, изненадићемо се. Видећемо да нас људи или неће слушати или ће нас слушати, али неће разумети. И чак ако нас разумеју ничим ово разумевање неће доказати у пракси. Управо тако и јесте. То је зато што смо се одмах винули у велике висине занемаривши мноштво важних открића која се дешавају овде, на земљи. Одлучили смо да одмах уберемо грожђе не умејући да гајимо лозу – да је окопавамо, обрезујемо и слично. А сама реч „љубав“ не треба пречесто да се чује. Због честе употребе у нашем окрутном свету ова реч се обезвређује и почиње да изазива раздражљивост. Тако у жедним људима реч „вода“ изазива раздражљивост кад саме воде нема. И треба смирено да радимо на томе како бисмо практично схватили речи Јована Богослова: „Браћо, немојмо волети речју и језиком, већ делом и истином.“ Извор: Православие.ру / Ризница литургијског богословља и живота
  13. ризница богословља

    Протојереј Бранко Вујачић: Богатимо се љубављу!

    У недјељу, 25. новембра, 26. седмице по Педесетници, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Овим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Ненад Микић Епархије нишке, уз саслужење протојерејâ-ставрофорâ : Драгана Митровића, Далибора Милаковића, као и протојереја Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Отац Бранко Вујачић је у свом пастирском обраћању рекао да тражити царство Божије значи да сабирамо духовна блага, да се богатимо духовним даровима, да се богатимо врлинама, да се богатимо милосрђем, трпљењем, праштањем, молитвом, уздржањем, а на првом мјесту љубављу: „Чиме ћемо пред Бога ако пролазним радостима испунимо живот ? Очито је да ако будемо тако радили, онда ћемо погријешити, промашити смисао живота. А само једно је битно, каже Господ: Иштите најприје царство Божије и правду његову и све остало ће вам се придодати, рекао је он. Отац Бранко је рекао да Господ милосрђе ставља некад чак и прије подвига поста и молитве: „У Цркви нам се и дарују управо та блага. На првом мјесту Свето Причешће – Тијела и Крви Христове, то су непролазна блага. Бог је свакако дао и земаљска блага, али није их дао да им служимo, као робови, већ да нам послуже и буду у служби спасења нашег. Милосрђе Господ ставља некад испред подвига и поста и молитве. Ето колико је оно велико“, закључио је отац Бранко Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. У овој години политичких криза и у нашој земљи и у иностранству – као и председничких избора, сви хришћани морају увидети своју одговорност у уобличавању догађаја, у најмању руку, гласањем. Мишљење по коме је могуће уздржавање од политике, имуност у односу на процес који је неизбежно проблематичан и често прљав, једна је од најучесталијих грешака која се јавља код многих људи. У ствари, уздржавање је пасивно, несвено и неодговорно подржавање било кога ко има или ће добити власт. Често се дешава да услед индиферентности већег дела људи, погрешни људи дођу на власт у погрешно време. Црква је у прошлости често пружала неусловљену и некритичку подршку императорима, царевима и осталим властодршцима, једноставно због тога што се сматрало да су они од самога Бога одабрани и постављени да владају. Заиста, и сам свети апостол Павле нас учи да је власт „од Бога установљена“ и храбри да „чинимо добро“ (Рим. 13, 1–3). Овде се нећемо бавити расправљањем о томе у којој су мери у прошлости „хришћанске државе“ и теократије биле одане или не њиховом хришћанском призвању, него ћемо се задовољити констатацијом да оне више не постоје и да су у нашим савременим секуларизованим друштвима сами људи – а не Бог – одговорни за начин на који се води политика владе. Стога ми, као православни хришћани, увиђамо своју одговорност пред Богом, не само за себе и своје спасење, него исто тако и за сав свет. Једна од најкрупнијих грешака која се човеку може десити, без обзира на то да ли учествује у политичком процесу или се уздржава од њега, почива у веровању да су политички избори бирање између апсолутног добра и апсолутног зла. У ствари, такво апсолутно изабирање постоји само на нивоу духовних реалности – где се зло назива грехом, а сам Бог идентификује се апсолутном добротом. Политика се ретко бави таквим радикалним дихотомијама. Када гласамо за неког кандидата, ми тада не гласамо ни за, ни против Бога, него за особу која ће, по нашем мишљењу, чинити боље (или не тако лоше) као друга. Када подржавамо неки програм, ми га тада не изједначавамо са апсолутном правдом, јер не верујемо, попут марксиста, да је апсолутна правда човеку достижни и оствариви идеал. Него пре, као одговорни хришћани, морамо мислити о томе шта је „боље“ или „горе“ за народ, друштво и земљу. Уколико се, у најмању руку, не потрудимо да барем стекнемо мишљење, грешимо неодговорно се усредсредивши само на себе. Наравно, могућности које су нам предочене су често веома двосмислене и неодрећене, али се увек морамо потрудити да изаберемо, ако не то што је одистински „добро“, онда бар, оно што нам се чини мањим злом. Као хришћани ми, исто тако, можемо имати различита мишљења о многим стварима, а да истовремено останемо сједињени у вери и једној Цркви. Али немамо право да будемо себични и индиферентни. Извор: Теологија.нет
  15. ризница богословља

    Протојереј Андреј Ткачов: Бог је реалност

    Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва тешка и компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума. Људски ум је помрачен, ослабљена му је воља,човек је изнурен, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго, сада мисли једно, а после пола сата нешто сасвим друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен. Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави... Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије. Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом. Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само homo habilis — « човек способни », ни само homo sapiens — « човек разумни », ни само homo erectus — «усправан човек». Човек је још и homo passus (од passion — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире...“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл. Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек: У безверју је сух, опустошен, А неподношљив терет данас носи... И схвата да је сав упропаштен, И жеђа веру – али он да проси... Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се...“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања. Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— H2O “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква. Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28). Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека. Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности — у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива. Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући. Али ја сам тек почео причу о Богу. Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“. Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност. Извор: Православие.ру
  16. Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва тешка и компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума. Људски ум је помрачен, ослабљена му је воља,човек је изнурен, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго, сада мисли једно, а после пола сата нешто сасвим друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен. Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави... Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије. Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом. Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само homo habilis — « човек способни », ни само homo sapiens — « човек разумни », ни само homo erectus — «усправан човек». Човек је још и homo passus (од passion — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире...“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл. Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек: У безверју је сух, опустошен, А неподношљив терет данас носи... И схвата да је сав упропаштен, И жеђа веру – али он да проси... Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се...“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања. Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— H2O “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква. Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28). Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека. Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности — у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива. Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући. Али ја сам тек почео причу о Богу. Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“. Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност. Извор: Православие.ру View full Странице
  17. ризница богословља

    Протојереј Петар Перекрестов: Тајна отварања моштију

    Градска управа, очигледно под утицајем бившег градоначелника православног грка Џорџа Кристофера, дала је парохијском савету катедрале у част иконе „Свих жалосних радост“ посебну дозволу да сахране владику унутар града испод храма у подрум који је служио као складиште, а којег су претворили у гробницу. Људи су почели да долазе на гроб владике Јована, као и код блажене Ксеније и пре него што су га прогласили за светитеља. Они су се у почетку просто молили за владику, а касније су у молитви почели да му се обраћају и да остављају цедуљице са молбама испод његове митре. Пут ка канонизацији владике Јована био је постепен. Од тренутка када се упокојио почела су да се дешавају многа чуда, његова молитвена помоћ је била толико очигледна да је народ почео да га поштује и већ након тога су га канонизовали и признали његову светост. Сама црквена одлука да се прослави свети Јован била је неочекивана. У то време на челу Руске Заграничне Цркве налазио се митрополит Виталиј (Устинов) који није био поштовалац светог Јована. Једном ми се западно – амерички архиепископ Антониј (Медведев) након заседања Архијерејског Синода у Њу Јорку фебруара 1993.године, обратио у путу са аеродрома Сан Францско и рекао: « Нећеш поверовати. На Синоду сам предложио да се полако почне прикупљати материјал за прославу владике Јована. И изненада митрополит Виталиј је чврсто изјавио: „Прославићемо га!“». Постоје дани у животу када човек памти све до ситних детаља. Отац Александар Шмеман је у својим дневницима изнео размишљање на ту тему. Ми можемо да заборавимо неке детаље са наше свадбе или рукоположења, али памтимо неке дане и моменте до детаља: памтимо време, лица, боју одеће коју су носили људи... Ја сам служио са архиепископом Антонијем (Медведевим) 20 година, али добро памтим само неке појединачне моменте, затварам очи присећам се како је он седео поред мене, видим како рукама раздваја панагију и крст, видим израз његовог лица и осећам његово дисање... Дан отварања моштију светог Јована, тај мали Васкрс, памтим веома добро. Осећало се узбуђење, али то је било чисто људско узбуђење, вероватно због што већина нас никада раније није присуствовала отварању гроба, и то још гроб у коме се налазе мошти светитеља, тако да нисмо знали шта да очекујемо. Осим тога, био сам тада веома млад свештеник и нисам знао како да се опходим према покојницима. У ноћи између 11-ог и 12-ог октобра 1993.године, тачно пре 25 година, после вечерњег богослужења у катедралном храму архијереји и свештеници који су ушли у састав комисије за прегледање посмртних остатака архиепископа Јована, редом су читали Јеванђеље у његовој гробници. У том делу учествовало је свега 16људи од којих су двојица били мирјана. Тачно у 21 час почели смо опело. Наше жене и деца су знали да ћемо те вечери отварати гробницу владике Јована. Иако нас је владика Антониј замолио да не ширимо информацију о отварању мoштију ми смо га ипак убедили да нам дозволи да кажемо нашим попадијама. И он је дозволио. Оне су нас чекале код куће и такође су се веома бринуле. Неколико дана пре овог догађаја, да би се припремили за отварање моштију, у гробницу се спустила мала дечегација од 3 човека од којих је један био столар. Гроб се све време налазио у бетонском саркофгу који се налазио изнад земље и било је потребно донети одлуку како ће се скинути тежак поклопац. Због тога су већ унапред биле припремљене греде, полуге, тканина и све оно што нам је било неопходно. Док смо певали тропар „Помилуј нас Господе, помилуј нас“ приступили смо свом послушању. Скинули смо тежак поклопац саркофага и испод њега смо видели зарђали метални ковчег. На њему је лежала у целости сачувана мантија коју су ту ставили на дан сахране. Када смо кренули да дижемо ковчег он је почео да се расипа и зато смо испод њега ставили греде и подигли га на врх. Тада нам је остало само да отворимо поклопац самог ковчега. Више од 25 година кључ од поклопца чувао је архимандрит Петар (Лукјанов). Пришао му је и свечано ставио кључ али поклопац се није отворио, јер је зарђао и брава није радила. Тада је одлучио да проба и отац Николај Поршников који је био врло снажан и имао је више од 15о кг; он је хтео да отвори поклопац тако што ће сломити браву али се владици Антонију није свидело такво насиље јер није благословено да се на силу отварају мошти. Зауставио је протођакона, прекрстио се, затворио очи и почео да чита 50-ти псалам. Прочитао је 5о-ти псалам, затим је запевао „Не имамы иныя помощи“ и ми смо скоро одмах успели да откључамо браву. Владика Антониј је са лакоћом одгурнуо поклопац гроба. Мислим да нисмо могли одмах да га отворимо јер је Господ хтео да мошти отворио баш владика Антониј који је то заслужио целим својим високим духовним животом. Поклопац се отворио и ми смо угледали лице светитеља Јована. Некада је оно било бело а сада је добило зелену боју, вероватно зато што га је прекрила плесан. Када смо дотакли његову одежду почела је да се расипа у рукама. Пре него што сахране свештеника на његово лице стављају воздух (платно) којим се за време Литургије прекрива Чаша и Дискос. Таквим воздухом је било прекривено и лице светитеља Јована. Владика Антониј је опет почео да чита 50-ти псалам, прекрстио се и подигао воздух. И тако сам се ја први пут „упознао“ са владиком Јованом, први пут сам га видео. Његово лице и тело су се у потпуности сачували, нису се распали – биле су то мошти. Владика Антониј ме је задужио да будем фотограф. 1993. године фотографисао сам јефтиним фотоапаратом у који се ставља филм, али у том тренутку ми је понестало филма. Отрчао сам до куће, а тамо је светло горело као на Васкрс. Било је једанаест сати а моја попадија ме је чекала. Попео сам се у стан и узвикнуо: „Мошти су нетљене!“. Узео сам филм и отрчао назад у гробницу, а матушка је пренела радосну вест другим супругама свештеника који су учествовали у отварању моштију. Након отварања моштију осетили смо неописив духовни мир. Око нас је владала тишина, нико није разговарао, узвикивао нити показивао одушевљење – био је то веома леп осећај стајати уз мошти владике Јована, молити се без речи додирујући руком његов ковчег. Протојереј Григориј Куртов је за мошти владике унапред припремио дрвени ковчег, а ми смо уз појање ирмоса Великог канона светог Андреја Критског „Помоћник и покровитељ“ ставили у њега мошти светитеља Јована. Архиепископ Антониј је уз речи кондака Великог канона „Душо моја устани“ прекрио лице владике Јована новим воздухом, а ми смо дрвени ковчег затворили и запечатили. Затим су у гробницу на рукама донели болесног дечака – сина свештеника из наше епархије. Владика Антониј је благословио да га принесу моштима и тај дечак, Вселовод Беликов, добио је исцељење од своје болести. Сада је савршено здрав, пола метра је виши од мене а на факултету је чак играо рагби! На крау смо отпевали општи тропар светитељима: „ Православља наставниче, благочешћа учитељу и чистоте...“ и око поноћи смо са великом радошћу отишли кућама, попут светих апостола Христових. Од 16 учесника отварања светих моштију владике Јована 7 се већ преселило код Господа, а међу њима и архиепископ Антониј (Медведев; † 2000) и митрополит Лавр (Шкурла; † 2008), а сасвим недавно и штићеник светитеља Јована – протопрезвитер Валериј Лукјанов († 25. мај 2018. год.) У животу Цркве сваки молитвени уздах, свако богослужење и сваки моменат је тајанствен. Отварање моштију светитеља Јована је без сумње било црквено светотајство, када кроз нешто видљиво осетимо да се дешава нешто невидљиво, тајанствено, неко преображење и укрепљење. После тог таинственог отварања моштију ми, учесници, и чеда Руске Цркве смо почели да чекамо следеће таинствено прослављење светог архиепископа Јована. Извор: Православие.ру
  18. Архиепископ Јован (Максимовић) се упокојио 2. јула 1966. године за време архипастирске посете граду Сиетла са чудотворном иконом Божије Мајке Курско – Коренском. Након богослежења отишао је у своју келију и однео икону пред којом се убрзо и упокојио. Сахрана се одржала у Сан Франциску али не одмах, јер је било потребно много времена да би се окупили сви архијереји. Митрополит Лавр ( у то време још у чину игумана) путовао је заједно са архиепископом Аверкием (Таушевим) три дана аутомобилом у Џорданвил, који је удаљен од Свето – Тројицког манастира више од 5000 км. Иако је време било необично топло, за време опела тело владике Јована није показивало знаке трулежности иако га нису балзамовали. Градска управа, очигледно под утицајем бившег градоначелника православног грка Џорџа Кристофера, дала је парохијском савету катедрале у част иконе „Свих жалосних радост“ посебну дозволу да сахране владику унутар града испод храма у подрум који је служио као складиште, а којег су претворили у гробницу. Људи су почели да долазе на гроб владике Јована, као и код блажене Ксеније и пре него што су га прогласили за светитеља. Они су се у почетку просто молили за владику, а касније су у молитви почели да му се обраћају и да остављају цедуљице са молбама испод његове митре. Пут ка канонизацији владике Јована био је постепен. Од тренутка када се упокојио почела су да се дешавају многа чуда, његова молитвена помоћ је била толико очигледна да је народ почео да га поштује и већ након тога су га канонизовали и признали његову светост. Сама црквена одлука да се прослави свети Јован била је неочекивана. У то време на челу Руске Заграничне Цркве налазио се митрополит Виталиј (Устинов) који није био поштовалац светог Јована. Једном ми се западно – амерички архиепископ Антониј (Медведев) након заседања Архијерејског Синода у Њу Јорку фебруара 1993.године, обратио у путу са аеродрома Сан Францско и рекао: « Нећеш поверовати. На Синоду сам предложио да се полако почне прикупљати материјал за прославу владике Јована. И изненада митрополит Виталиј је чврсто изјавио: „Прославићемо га!“». Постоје дани у животу када човек памти све до ситних детаља. Отац Александар Шмеман је у својим дневницима изнео размишљање на ту тему. Ми можемо да заборавимо неке детаље са наше свадбе или рукоположења, али памтимо неке дане и моменте до детаља: памтимо време, лица, боју одеће коју су носили људи... Ја сам служио са архиепископом Антонијем (Медведевим) 20 година, али добро памтим само неке појединачне моменте, затварам очи присећам се како је он седео поред мене, видим како рукама раздваја панагију и крст, видим израз његовог лица и осећам његово дисање... Дан отварања моштију светог Јована, тај мали Васкрс, памтим веома добро. Осећало се узбуђење, али то је било чисто људско узбуђење, вероватно због што већина нас никада раније није присуствовала отварању гроба, и то још гроб у коме се налазе мошти светитеља, тако да нисмо знали шта да очекујемо. Осим тога, био сам тада веома млад свештеник и нисам знао како да се опходим према покојницима. У ноћи између 11-ог и 12-ог октобра 1993.године, тачно пре 25 година, после вечерњег богослужења у катедралном храму архијереји и свештеници који су ушли у састав комисије за прегледање посмртних остатака архиепископа Јована, редом су читали Јеванђеље у његовој гробници. У том делу учествовало је свега 16људи од којих су двојица били мирјана. Тачно у 21 час почели смо опело. Наше жене и деца су знали да ћемо те вечери отварати гробницу владике Јована. Иако нас је владика Антониј замолио да не ширимо информацију о отварању мoштију ми смо га ипак убедили да нам дозволи да кажемо нашим попадијама. И он је дозволио. Оне су нас чекале код куће и такође су се веома бринуле. Неколико дана пре овог догађаја, да би се припремили за отварање моштију, у гробницу се спустила мала дечегација од 3 човека од којих је један био столар. Гроб се све време налазио у бетонском саркофгу који се налазио изнад земље и било је потребно донети одлуку како ће се скинути тежак поклопац. Због тога су већ унапред биле припремљене греде, полуге, тканина и све оно што нам је било неопходно. Док смо певали тропар „Помилуј нас Господе, помилуј нас“ приступили смо свом послушању. Скинули смо тежак поклопац саркофага и испод њега смо видели зарђали метални ковчег. На њему је лежала у целости сачувана мантија коју су ту ставили на дан сахране. Када смо кренули да дижемо ковчег он је почео да се расипа и зато смо испод њега ставили греде и подигли га на врх. Тада нам је остало само да отворимо поклопац самог ковчега. Више од 25 година кључ од поклопца чувао је архимандрит Петар (Лукјанов). Пришао му је и свечано ставио кључ али поклопац се није отворио, јер је зарђао и брава није радила. Тада је одлучио да проба и отац Николај Поршников који је био врло снажан и имао је више од 15о кг; он је хтео да отвори поклопац тако што ће сломити браву али се владици Антонију није свидело такво насиље јер није благословено да се на силу отварају мошти. Зауставио је протођакона, прекрстио се, затворио очи и почео да чита 50-ти псалам. Прочитао је 5о-ти псалам, затим је запевао „Не имамы иныя помощи“ и ми смо скоро одмах успели да откључамо браву. Владика Антониј је са лакоћом одгурнуо поклопац гроба. Мислим да нисмо могли одмах да га отворимо јер је Господ хтео да мошти отворио баш владика Антониј који је то заслужио целим својим високим духовним животом. Поклопац се отворио и ми смо угледали лице светитеља Јована. Некада је оно било бело а сада је добило зелену боју, вероватно зато што га је прекрила плесан. Када смо дотакли његову одежду почела је да се расипа у рукама. Пре него што сахране свештеника на његово лице стављају воздух (платно) којим се за време Литургије прекрива Чаша и Дискос. Таквим воздухом је било прекривено и лице светитеља Јована. Владика Антониј је опет почео да чита 50-ти псалам, прекрстио се и подигао воздух. И тако сам се ја први пут „упознао“ са владиком Јованом, први пут сам га видео. Његово лице и тело су се у потпуности сачували, нису се распали – биле су то мошти. Владика Антониј ме је задужио да будем фотограф. 1993. године фотографисао сам јефтиним фотоапаратом у који се ставља филм, али у том тренутку ми је понестало филма. Отрчао сам до куће, а тамо је светло горело као на Васкрс. Било је једанаест сати а моја попадија ме је чекала. Попео сам се у стан и узвикнуо: „Мошти су нетљене!“. Узео сам филм и отрчао назад у гробницу, а матушка је пренела радосну вест другим супругама свештеника који су учествовали у отварању моштију. Након отварања моштију осетили смо неописив духовни мир. Око нас је владала тишина, нико није разговарао, узвикивао нити показивао одушевљење – био је то веома леп осећај стајати уз мошти владике Јована, молити се без речи додирујући руком његов ковчег. Протојереј Григориј Куртов је за мошти владике унапред припремио дрвени ковчег, а ми смо уз појање ирмоса Великог канона светог Андреја Критског „Помоћник и покровитељ“ ставили у њега мошти светитеља Јована. Архиепископ Антониј је уз речи кондака Великог канона „Душо моја устани“ прекрио лице владике Јована новим воздухом, а ми смо дрвени ковчег затворили и запечатили. Затим су у гробницу на рукама донели болесног дечака – сина свештеника из наше епархије. Владика Антониј је благословио да га принесу моштима и тај дечак, Вселовод Беликов, добио је исцељење од своје болести. Сада је савршено здрав, пола метра је виши од мене а на факултету је чак играо рагби! На крау смо отпевали општи тропар светитељима: „ Православља наставниче, благочешћа учитељу и чистоте...“ и око поноћи смо са великом радошћу отишли кућама, попут светих апостола Христових. Од 16 учесника отварања светих моштију владике Јована 7 се већ преселило код Господа, а међу њима и архиепископ Антониј (Медведев; † 2000) и митрополит Лавр (Шкурла; † 2008), а сасвим недавно и штићеник светитеља Јована – протопрезвитер Валериј Лукјанов († 25. мај 2018. год.) У животу Цркве сваки молитвени уздах, свако богослужење и сваки моменат је тајанствен. Отварање моштију светитеља Јована је без сумње било црквено светотајство, када кроз нешто видљиво осетимо да се дешава нешто невидљиво, тајанствено, неко преображење и укрепљење. После тог таинственог отварања моштију ми, учесници, и чеда Руске Цркве смо почели да чекамо следеће таинствено прослављење светог архиепископа Јована. Извор: Православие.ру View full Странице
  19. ризница богословља

    Протојереј Андреј Ткачов: Мир као рат

    Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему. Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле? То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему. Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“ Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру. Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде. Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“ Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво. Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом. Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја. Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек. А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка. Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама. Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку. Извор: Православие.ру
  20. Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему. Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле? То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему. Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“ Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру. Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде. Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“ Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво. Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом. Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја. Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек. А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка. Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама. Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку. Извор: Православие.ру View full Странице
  21. ризница богословља

    Протојереј Андреј Ткачов: О смрти - погледи

    Појачати молитву. Договорити се са властима. Тражити компромисе на лицу места. Претрпети све, можда ће проћи. Чврсто бранити веру. Све муче исти проблеми. Како сачувати народ? Како одржати парохије? Где тражити помоћ? Питања је више него одговора, и свако на свој начин, поламо мутно разумева ситуацију. Ипак, да се сви сложе са једним одговором, – тога није било. Није се чуо. У тренутку када се невесела дискусија распламсавала, у просторију је ушао схимник, отац Димитрије. Тек што је оздравио. Тресла га је грозница, те је био одевен у сељачки капут од овчијег крзна, преко подрасника. Исти сељак са Буковине. Мало је слушао о чему се говорило, а онда је замолио за реч. Беседио је кратко, и просто, на тој смеси руског, украјинског и црквенословенског, са малим румунским акцентом, на који филолози гунђају, а „професионални“ украјинац режи. – Оци, – обратио се, – ја сам од малих ногу монах. И тако сам бедно живео, да ми је страшно и да се сећам. Када бих гризао хлеб, десни су ми крвариле. Тако сув хлеб сам јео. Сладолед у животу нисам пробао. А девојку, не да нисам никада пољубио, него нисам ни за руку држао. Шта сам знао од живота? Кисели купус и седамнаесту катизму. Молио се Богу сваког дана, постио, спавао. Недавно сам се разболео. Озбиљно. Чујем: смрт долази. И да знате, свети оци, уплашио сам се. Ту је изгубио глас, и из очију су му потекле две тешке сузе. – Шта од живота да очекујем? – наставио је схимник после мале паузе. – Од малих ногу сам се за смрт спремао. Она је дошла, и ја сам се, видите, уплашио. Он се опет ућутао, као да га је неко невидљивом руком пажљиво ухватио за грло. Више није ништа говорио. Пожелео је свима помоћ од Господа, и повукао се у келију. Остали смо ми, сабор заштитника Православља. Понеко је обрисао сузу. Било је некако чудно настављати даље разговор о спасењу Цркве, због очигледне историјске беде. Чак не чудно, него срамотно. Зато што, просечно, гледано на нашу ухрањеност, и лепоту наших напрсних крстова, и на друге другостепене знаке, било је јасно да је наша беда далеко од завршне фазе. Одједном смо осетили да је смрт свима за леђима, а нико се посебно, осим схимника, из неког разлога није уплашио. Вероватно, јер смо у детињству и сладолед јели, и будуће супруге за руке држали. Уопште...Види се да постоји овакав закон: ко је бољи, он се и боји, а ко је мањи, тај покушава да реши велика питања. Тадашња дискусија је ускоро утихнула. Решили смо да бранимо веру, свако према својој моћи. Потом је била трпеза, и сви су се разбежали. И Црква живи још увек, премда страда. И Лавра Богородице Почајевске стоји као бедем међу непријатељима. А схимник се упокојио. Мир души његовој и праху његовом. Бог зна да ли су сви запамтили тај дан. Ја јесам. Ето, решио сам да га запишем. *** Сећам се да смо на сеоском гробљу, недалеко од Кијева, служили опело неком раба Божијем. Како се тај раб звао, више не могу да се сетим. Као по обичају, многи суседи су дошли да се опросте. Претежно жене. Гробље је било дубоко у шуми. Около се чуло њихање грана. Зелено. Тихо. Мирно. Предали смо тело земљи. Отпевали вечнују памјат. Народ је почео полако да се разилази. Скоро свако од мештана има неког свог, поред, у земљи. И људи су, успут, прилазили својим гробовима. Неко да се помоли, неко да намести цвеће, или почисти ђубре. Чујем, једна старица, крај гробног крста разговара са супругом. Гледа на фотографију, милује крст и говори: – Много рада. Са унуцима седим, кћерки помажем. Здравље је, као што знаш, онако. Ти си тамо миран, а ја овде у бригама. Заћутала је на неколико секунди. – Али ме немој још звати к себи. Буди ту сам. Имам још много ствари овде да обавим. Ко ће, осим мене, кћерки да помаже? Чујеш ли ме? Не зови ме још. Доћи ћу ти ових дана, посетићу те. Помиловала је крст, и упутила се ка излазу. *** Постоји чекић, постоје и клинови. Шта је ту необично? Чекић је једно од најстаријих оружја, којим се човек користи. Али, ако се из неког разлога, умом и слухом, задесите на Голготи, звук чекића, који забија клин, имаће сасвим други смисао. Ови звуци удараца, гвожђа о гвожђе чула је Богородица. И срце јој се цепало. Плот Сина су кидали квожђем, а утробу Мајке је пресецало неко сасвим друго оружје. Ево зашто се молитве о човеку, који стоји пред вратима смрти често посвећују Богородици. Када сахрањујемо ближњег, Она је најбоља Помоћница. Када закуцавају гроб, и од звука удараца чекића у клинове, покојникови ближњи губе свест, тада, као нико други, Богородица може да помогне. Колико пута сам, као свештеник видео људе, који падају у несвест при погледу на гроб, који се спушта у дубину раскопане јаме! Колико пута сам видео људе, који губе свест при звуку чекића који закуцава поклопац! О чему сам тада размишљао? Јасно се сећам. Размишљао сам, једини начин да избегнемо овај неминовни ужас је да проживимо живот тако, да нам не буде страшно да одемо Господу. Тада ће спокој и неустрашивост осенити све који стоје поред гроба. Схватио сам то одавно. Али, схватити и урадити, није исто. *** „Напишите, молим Вас, себи читуљу. Унапред. Да би се могла у локалном листу тиражирати. Веле, заувек нас је напустио добри, породични човек, и тако даље... Пет-шест реченица. Напишите самом о себи, са оне друге стране, после смрти“. Такав писмени задатак, бих дао заинтересованима, одраслим људима. Деци у школи је још увек рано да тако нешто пишу. Једном је у историји, погрешна читуља, о још увек живом човеку, направила велике промене у његовом животу. 1888. године, шведске новине су грешком одштампале читуљу о смрти Алфреда Нобела. Заправо, умро је његов брат Емил. Нобел је прочитао о својој смрти много непријатних речи. Новине су писале да је умро „краљ динамита“, „трговац смрћу“, „милионер на крви“, и тако даље. Нобел је са ужасом сазнао, шта о њему мисли заједница. Мисао о томе да ће, у очима човечанства, остати „продавац смрти“ и ништа више, дубоко га је потресла. Тако настало Нобелово завештање, и истоимена награда. 31. милион шведских круна је изумитељ динамита завештао хемичарима, физичарима, лекарима, писцима и борцима за мир. Онима који су успевали у да смање потребу за многобројним армијама, који су успели у борби са робовласништвом сваке врсте, и у очувању мира међу народима. У коренима ове појаве – Нобелове награде – садржана је анегдота, погрешна читуља. Размишљам, како бисмо можда могли, сви ми, свако по могућности, да напишемо резиме сопственог живота. Вероватно да ће макар једну особу такав текст узрујати, и добре животне промене ће доћи на свет. Памјат смертнаја, она је... стваралачка. Извор: Православие.ру
  22. Прича се тиче Почајевске Лавре, у годинама религиозних конфликата у Западној Украјини. У Богородичиној цркви се окупио велики број бранилаца вере, по чину ништа мањем од протојерејског. Паметне очи, густе браде, озбиљне речи. Дискутовали су, саветовали се, уздисали, слегали раменима, износили предлоге. Једно питање: шта чинити? Појачати молитву. Договорити се са властима. Тражити компромисе на лицу места. Претрпети све, можда ће проћи. Чврсто бранити веру. Све муче исти проблеми. Како сачувати народ? Како одржати парохије? Где тражити помоћ? Питања је више него одговора, и свако на свој начин, поламо мутно разумева ситуацију. Ипак, да се сви сложе са једним одговором, – тога није било. Није се чуо. У тренутку када се невесела дискусија распламсавала, у просторију је ушао схимник, отац Димитрије. Тек што је оздравио. Тресла га је грозница, те је био одевен у сељачки капут од овчијег крзна, преко подрасника. Исти сељак са Буковине. Мало је слушао о чему се говорило, а онда је замолио за реч. Беседио је кратко, и просто, на тој смеси руског, украјинског и црквенословенског, са малим румунским акцентом, на који филолози гунђају, а „професионални“ украјинац режи. – Оци, – обратио се, – ја сам од малих ногу монах. И тако сам бедно живео, да ми је страшно и да се сећам. Када бих гризао хлеб, десни су ми крвариле. Тако сув хлеб сам јео. Сладолед у животу нисам пробао. А девојку, не да нисам никада пољубио, него нисам ни за руку држао. Шта сам знао од живота? Кисели купус и седамнаесту катизму. Молио се Богу сваког дана, постио, спавао. Недавно сам се разболео. Озбиљно. Чујем: смрт долази. И да знате, свети оци, уплашио сам се. Ту је изгубио глас, и из очију су му потекле две тешке сузе. – Шта од живота да очекујем? – наставио је схимник после мале паузе. – Од малих ногу сам се за смрт спремао. Она је дошла, и ја сам се, видите, уплашио. Он се опет ућутао, као да га је неко невидљивом руком пажљиво ухватио за грло. Више није ништа говорио. Пожелео је свима помоћ од Господа, и повукао се у келију. Остали смо ми, сабор заштитника Православља. Понеко је обрисао сузу. Било је некако чудно настављати даље разговор о спасењу Цркве, због очигледне историјске беде. Чак не чудно, него срамотно. Зато што, просечно, гледано на нашу ухрањеност, и лепоту наших напрсних крстова, и на друге другостепене знаке, било је јасно да је наша беда далеко од завршне фазе. Одједном смо осетили да је смрт свима за леђима, а нико се посебно, осим схимника, из неког разлога није уплашио. Вероватно, јер смо у детињству и сладолед јели, и будуће супруге за руке држали. Уопште...Види се да постоји овакав закон: ко је бољи, он се и боји, а ко је мањи, тај покушава да реши велика питања. Тадашња дискусија је ускоро утихнула. Решили смо да бранимо веру, свако према својој моћи. Потом је била трпеза, и сви су се разбежали. И Црква живи још увек, премда страда. И Лавра Богородице Почајевске стоји као бедем међу непријатељима. А схимник се упокојио. Мир души његовој и праху његовом. Бог зна да ли су сви запамтили тај дан. Ја јесам. Ето, решио сам да га запишем. *** Сећам се да смо на сеоском гробљу, недалеко од Кијева, служили опело неком раба Божијем. Како се тај раб звао, више не могу да се сетим. Као по обичају, многи суседи су дошли да се опросте. Претежно жене. Гробље је било дубоко у шуми. Около се чуло њихање грана. Зелено. Тихо. Мирно. Предали смо тело земљи. Отпевали вечнују памјат. Народ је почео полако да се разилази. Скоро свако од мештана има неког свог, поред, у земљи. И људи су, успут, прилазили својим гробовима. Неко да се помоли, неко да намести цвеће, или почисти ђубре. Чујем, једна старица, крај гробног крста разговара са супругом. Гледа на фотографију, милује крст и говори: – Много рада. Са унуцима седим, кћерки помажем. Здравље је, као што знаш, онако. Ти си тамо миран, а ја овде у бригама. Заћутала је на неколико секунди. – Али ме немој још звати к себи. Буди ту сам. Имам још много ствари овде да обавим. Ко ће, осим мене, кћерки да помаже? Чујеш ли ме? Не зови ме још. Доћи ћу ти ових дана, посетићу те. Помиловала је крст, и упутила се ка излазу. *** Постоји чекић, постоје и клинови. Шта је ту необично? Чекић је једно од најстаријих оружја, којим се човек користи. Али, ако се из неког разлога, умом и слухом, задесите на Голготи, звук чекића, који забија клин, имаће сасвим други смисао. Ови звуци удараца, гвожђа о гвожђе чула је Богородица. И срце јој се цепало. Плот Сина су кидали квожђем, а утробу Мајке је пресецало неко сасвим друго оружје. Ево зашто се молитве о човеку, који стоји пред вратима смрти често посвећују Богородици. Када сахрањујемо ближњег, Она је најбоља Помоћница. Када закуцавају гроб, и од звука удараца чекића у клинове, покојникови ближњи губе свест, тада, као нико други, Богородица може да помогне. Колико пута сам, као свештеник видео људе, који падају у несвест при погледу на гроб, који се спушта у дубину раскопане јаме! Колико пута сам видео људе, који губе свест при звуку чекића који закуцава поклопац! О чему сам тада размишљао? Јасно се сећам. Размишљао сам, једини начин да избегнемо овај неминовни ужас је да проживимо живот тако, да нам не буде страшно да одемо Господу. Тада ће спокој и неустрашивост осенити све који стоје поред гроба. Схватио сам то одавно. Али, схватити и урадити, није исто. *** „Напишите, молим Вас, себи читуљу. Унапред. Да би се могла у локалном листу тиражирати. Веле, заувек нас је напустио добри, породични човек, и тако даље... Пет-шест реченица. Напишите самом о себи, са оне друге стране, после смрти“. Такав писмени задатак, бих дао заинтересованима, одраслим људима. Деци у школи је још увек рано да тако нешто пишу. Једном је у историји, погрешна читуља, о још увек живом човеку, направила велике промене у његовом животу. 1888. године, шведске новине су грешком одштампале читуљу о смрти Алфреда Нобела. Заправо, умро је његов брат Емил. Нобел је прочитао о својој смрти много непријатних речи. Новине су писале да је умро „краљ динамита“, „трговац смрћу“, „милионер на крви“, и тако даље. Нобел је са ужасом сазнао, шта о њему мисли заједница. Мисао о томе да ће, у очима човечанства, остати „продавац смрти“ и ништа више, дубоко га је потресла. Тако настало Нобелово завештање, и истоимена награда. 31. милион шведских круна је изумитељ динамита завештао хемичарима, физичарима, лекарима, писцима и борцима за мир. Онима који су успевали у да смање потребу за многобројним армијама, који су успели у борби са робовласништвом сваке врсте, и у очувању мира међу народима. У коренима ове појаве – Нобелове награде – садржана је анегдота, погрешна читуља. Размишљам, како бисмо можда могли, сви ми, свако по могућности, да напишемо резиме сопственог живота. Вероватно да ће макар једну особу такав текст узрујати, и добре животне промене ће доћи на свет. Памјат смертнаја, она је... стваралачка. Извор: Православие.ру View full Странице
  23. Протојереј Андреј Ткачов у својој традиционалној ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим одлукама константинопољског патријарха Вартоломеја: именовању двојице егзарха цариградске патријаршије у Украјини, што је припрема за аутокефалију украјинске цркве, и о одлуци о дозвољавању другог брака свештеницима. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград) 10. септембра 2018. Прилог смо преузели са интернет странице Православие.ру. View full Странице
×