Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'протојереј-ставрофор'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 47 results

  1. На празник Благовијести Пресвете Богородице у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици уз сабрање вјерног народа, служена је Света литургија којом је началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереји: Миладин Ккнежевић, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. У славу Божију, а у част Пресвете Владичице Богородице, током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. У својој празничној бесједи, отац Далибор је говорио о дубљем значају и смислу овог великог празника којег данас торжествено прослављамо. Наглашавајући притом, да је празник Благовијести, радосна вијест – објава и почетак нашега спасења. Као и да је самим актом, дјелом оваплоћења Бога Логоса, Бог постао човјек, да би човјек постао Бог. Благовијести – то је празник када светкујемо долазак Архангела Гаврила који је јавио Богородици благу вијест да ће она зачети од Духа Светога (без мушкарца) и родити Сина Божијег као Сина Човечијег, са именом Исус Христос. Пресвета Дјева Марија је пристала на то тек пошто је провјерила Архангела. Јер она се тајно заветовала Богу да ће увек бити дјевојка, а то је знао само Бог, њен тобожњи муж Јосиф и она сама. Дјева Марија је знала из Библије да се и ђаво може јавити у облику светлог ангела. Зато није била лаковјерна, као наша прамати Ева. На празник Благовијести, Богородица је својом послушношћу Богу исправила Евин гријех непослушности. Ева је употријебила своју слободу на зло и на радост ђавола, а Богородица је употријебила своју слободу на свету службу Богу и смирено ускликнула „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по твојој ријечи!“ Зато, по ријечима оца Далибора, Благовијести су почетак домостроја спасења којег је Бог планирао, као и почетак онога што је Бог најавио, првенствено кроз Стари завјет, преко пророка и људи Божијих, људи праведних и свега онога што су Израиљци као одабрани народ Божији ишчекивали. Такође, овом приликом отац Далибор је најавио и пројекцију филма о Преоподобном Јустину Ћелијском у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Пројекција филма поводом 40 година од упокојења Преоподобног Јустина Ћелијског почеће у 19 часова. Светим тајнама Тијела и Крви Христове, приступио је и присајединио се вјерни народ у великом броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. “У једнога богатог човјека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; И казаћу души својој: Душо имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог му рече: Безумниче ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“ (Лк 12, 16-21). Богатство као резултат стваралачког истрајавања, труда и рада, увек је благослов Божији човеку и показатељ човекове успешности да овлада светом онако како га је Бог благословио у моменту стварања. У самом корену речи богатство налази се Бог, зато је увек потребно промишљати о човеку и његовом богатству, кроз Божији поглед на човека и његова дела, како бисмо дошли до истинског смисла живота и постојања. То никако није могуће, ако живот поистоветимо са данашњим примерима неразумног богаћења у безобразном присвајању туђег рада и иметка. Због тога је веома важно препознавати и разликовати једно од другога како би се о свему трезвено расуђивало. Колико је данашње време уткало презира према онима који имају мало или немају ништа, колико им је неправди учињено, колико им је врата затворено, колико им је могућности ускраћено? Колико су се пута сиромашни осетили одбаченим, презреним и непожељним? Колико су се пута богати осетили надмено, бахато и силно? Одговор је свима јасан, али ја верујем да ћемо пажљивим разматрањем видети да су, хвала Богу, чешћи добри примери у вези са овим, али они лоши су некако приметнији нашем оку и као да понекад радије причамо о њима. Разлог томе је један нови проблем, људска завист у безбожној занесености и лењости, па једино што видимо јесте обиље другога, без претходног промишљања о његовом стваралаштву. То стање треба препознавати и преображавати на боље тако што ћемо уочавати и истицати на увид јавности добре примере неоптерећеног богатства и несебичног давања богатих свима којима је то потребно. Један у низу добрих примера те врсте јесте један богати човек у сваком погледу, који живи у Канади, а иметак који ствара, у близини водопада Нијагаре, несебично дели са мештанима свог родног села у близини Јошаничке Бање, као и са другима којима је помоћ неопходна, јер у њима види самога Христа. Помажући потребитима, он Божије враћа Богу са пуно уважавања и љубави, јер је открио истинско значење речи богат и богатство. То је један добар пример који опомиње и подстиче на добро. Овде не помињем име доброчинитеља, знајући да то њему није потребно, него у први план стављам Бога и добро дело, како бих себе и све нас покренуо на слично чињење. Не истичем ни цифре, како бих растеретио мање имућне од бројки, јер права доброта је немерива тим мерама. У том смислу размишљам и препоручујем свима који то желе да промисле о новим могућностима, како би улепшали живот и себи и другима.
  3. Предавање протојереја-ставрофора професора доктора Дарка Ђога на тему: „Јединство Цркве, као задатак хришћанског постојања“ одржано је у недјељу 16. децембра 2018. године у Подгорици. Ово предавање у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења је прво у низу предавања која ће се одржавати у крипти током Божићног поста. Крипта Саборног храма је и овога пута била пуна слушалаца, који су са посебном пажњом пратили ово замимљиво и креативно излагање - предавање протојереја-ставрофора Дарка Ђога. Прота Дарко се на самом почетку свог обраћања посебно захвалио цијелом свештеном братству на позиву и свом вјерном сабраном народу на дивном дочеку и на великом присуству овдје у Подгорици, исказавши посебну благодарност протојереју-ставрофору др Борису Брајовићу, некадашњем декану Православног богословског факултета у Фочи: ''Изузетна ми је част, а још више задовољство и срећа што сам вечерас овдје у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у једном специфичном контексту, јер лица која су ту, јесу лица која ме обавезују да свједочим истину и да свједочим храбро. То су лица драгих отаца и пријатеља, а сигурно најзаслужнији за моје упознавање са Украјном, Кијевом, Кијево-печерском лавром и што је поменути простор постао дио мога бића и мога доживљаја, оног ко јесам, јесте протојереј-ставрофор др Борис Брајовић који ме је тамо у априлу 2013. године и повео са собом. У то вријеме смо још били колеге на ПБФ-у ''Свети Василије Острошки'' у Фочи, а отац Борис је био декан, био је изузетно љубазан али и далековид и знао је да препозна у свом тадашњем студенту интересовање, не само неку површинску феноменологију неког словенског православља, већ и једну жељу да сагледамо изван црквених и политичких кулиса који су прилично често оно што видите када дођете у једну страну земљу, страни град. Зато, оцу Борису хвала на његовом присуству вечерас, а присуство свих вас обавезује ме да још присније кажем оно што имам да кажем, јер нисам дошао овдје међу публику, већ сам дошао међу браћу, међу оце, међу пријатеље да подјелим оно што у овом тренутку мислим и осјећам.'' - нагласио је прота Дарко. Он је у даљем току свог излагања акцентовао актуелно питање јединства цркве, изражавајући очекиваност посстављања таквог питања у својству врло конкретног и великог по значају, подсјећајући да новоформирана црквена структура у Украјни по самом начину постојања у себи носи конфликтни потенцијал: ''Питање јединства цркве је сасвим очекивано да буде постављено као једно велико и конкретно питање. Превасходно као питање односа према оном изазову који тренутно пријети да угрози јединство цркве. А то је питање како ћемо се односити према Украјинској црквеној стварности послије овог такозваног објединитељског сабора и послије формирања нове црквене структуре, за коју унапријед знамо по самом начину њеног постојања да у себи носи један узнемирујући конфликтни потенцијал који ће бити изазов свему ономе што називамо православном црквом.'' Он је подсјетио да црква подразумјева у нуклеусу свога бића јединство, будући да је црква та која је једна, која је у јединству: ''Међутим питање јединства цркве је одувјек постављано баш на један начин који је подразумјевао да је на неким другим плановима изван плана тог великог црквеног јединства чини се да је на другим плановима јединство саморазумљив и свагдашњи појам. То јединство напросто јесте, то јест Црква то напросто јесте. Она је та која је једна, која је у јединству.'' Отац Дарко се осврнуо и на то да црква није метафизичка стварност која је унапријед дата, већ да је Црква у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети који од људи који је чине, који су у њој у тој црквеној заједници сабрани, управо чини Тијело Христово и храм Духа Светога: ''Усудио бих се да кажем да огроман дио проблема који данас видимо као проблем цркве, као изазов јединству помјесних православних цркава није невезан за то самоподразумјевање јединства унутар рецимо једне парохијске заједнице. Када год казујемо Никејско-Цариградски Символ Вјере ми подразумјевамо да су нивои казивања онога што притом исказујемо - исти. Подразумјевамо да метафизичко увјерење да Бог јесте тројични Бог, да Бог јесте једносушност Оца, Сина и Духа на истом иметафизичком нивоу као када пред крај символа вјере кажемо да вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Међутим, то је нешто што пропуштамо да видимо, док је Божије постојање изван нашег домашаја могућности да Бога промијенимо. Ми пред Богом стојимо и постојимо и можемо да прихватимо Његов загрљај или да тај загрљај одбацимо. Можемо да кроз читав живот усвојимо различите односе према Њему и да будемо грешници, а да у другом моменту опет попут блуднога сина вратимо се оцу, са друге стране није црква метафизичка стварност која је унаприје дата. Она је у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети и који од људи који су сабрани у име Божије чини Тијело Христово и Храм Духа Светога. Она нипошто није саморазумљива стварност која као таква јесте па је онда у њу само могуће се укључити или искључити. Тачније, управо такво разумјевање Цркве као једне у потпуности од нашег дјеловања независне метафизичке стварности чини се да је довело до проблема јединства какво данас имамо.'' - нагласио је он. Отац Дарко је даље указо и на разочарења која могу изазвати нејединство и отпадништво од црквене заједнице. Како отац Дарко наводи, стварност која не одговара нереалном очекивању намеће два избора по природи ствари: један је да одбацимо такву стварност и у њој не учествујемо или је прихватимо и схватимо да црквена заједница, као заједница људи, није заједница апсолутне хармоније и унапријед већ преображених људи: ''Људи када почну да долазе у Цркву, у њу врло често дођу очекујући једно идеално пројетковано стање, дођу управо зато што сматрају да ће тамо наћи једну симфонију међуљудским односа, једну апсолутну хармонију, унапријед већ преображених људи. Један дио неофитског разочарења увијек долази када схватимо да ствар није таква. Како се углавном чини да можемо да одбацимо такву стварност коју можемо да прихватимо али никако и да у њој учествујемо, људи онда или остану унутар цркве и помире се са тиме да је све тако како јесте и не може бити другачије и да постоји оно људско лице, непреображено лице цркве или у потпуности одбаце стварност цркве са том пројектованом сликом стварности. Управо та редукованост, та сведеност човјекова у немогућности да мијења стварност цркве, да учествује у црквеном јединству, јесте нешто што је општа бољка православне цркве данас. Мислим да што прије саопштимо то једни другима, што прије увидимо да јединство цркве није дато, него задато, да јединство цркве није никакво стање унутар кога црква јесте, него непрекидни циљ и то тешко остварив циљ, коме сви треба да тежимо. Просто, што прије схватимо да је јединство цркве неопходно остварити, а не у њему учествовати то ће и велике теме црквеног јединства тим прије бити излијечене.'' - закључио је прота Дарко. извор
  4. Предавање протојереја-ставрофора професора доктора Дарка Ђога на тему: „Јединство Цркве, као задатак хришћанског постојања“ одржано је у недјељу 16. децембра 2018. године у Подгорици. Ово предавање у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења је прво у низу предавања која ће се одржавати у крипти током Божићног поста. Крипта Саборног храма је и овога пута била пуна слушалаца, који су са посебном пажњом пратили ово замимљиво и креативно излагање - предавање протојереја-ставрофора Дарка Ђога. Прота Дарко се на самом почетку свог обраћања посебно захвалио цијелом свештеном братству на позиву и свом вјерном сабраном народу на дивном дочеку и на великом присуству овдје у Подгорици, исказавши посебну благодарност протојереју-ставрофору др Борису Брајовићу, некадашњем декану Православног богословског факултета у Фочи: ''Изузетна ми је част, а још више задовољство и срећа што сам вечерас овдје у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у једном специфичном контексту, јер лица која су ту, јесу лица која ме обавезују да свједочим истину и да свједочим храбро. То су лица драгих отаца и пријатеља, а сигурно најзаслужнији за моје упознавање са Украјном, Кијевом, Кијево-печерском лавром и што је поменути простор постао дио мога бића и мога доживљаја, оног ко јесам, јесте протојереј-ставрофор др Борис Брајовић који ме је тамо у априлу 2013. године и повео са собом. У то вријеме смо још били колеге на ПБФ-у ''Свети Василије Острошки'' у Фочи, а отац Борис је био декан, био је изузетно љубазан али и далековид и знао је да препозна у свом тадашњем студенту интересовање, не само неку површинску феноменологију неког словенског православља, већ и једну жељу да сагледамо изван црквених и политичких кулиса који су прилично често оно што видите када дођете у једну страну земљу, страни град. Зато, оцу Борису хвала на његовом присуству вечерас, а присуство свих вас обавезује ме да још присније кажем оно што имам да кажем, јер нисам дошао овдје међу публику, већ сам дошао међу браћу, међу оце, међу пријатеље да подјелим оно што у овом тренутку мислим и осјећам.'' - нагласио је прота Дарко. Он је у даљем току свог излагања акцентовао актуелно питање јединства цркве, изражавајући очекиваност посстављања таквог питања у својству врло конкретног и великог по значају, подсјећајући да новоформирана црквена структура у Украјни по самом начину постојања у себи носи конфликтни потенцијал: ''Питање јединства цркве је сасвим очекивано да буде постављено као једно велико и конкретно питање. Превасходно као питање односа према оном изазову који тренутно пријети да угрози јединство цркве. А то је питање како ћемо се односити према Украјинској црквеној стварности послије овог такозваног објединитељског сабора и послије формирања нове црквене структуре, за коју унапријед знамо по самом начину њеног постојања да у себи носи један узнемирујући конфликтни потенцијал који ће бити изазов свему ономе што називамо православном црквом.'' Он је подсјетио да црква подразумјева у нуклеусу свога бића јединство, будући да је црква та која је једна, која је у јединству: ''Међутим питање јединства цркве је одувјек постављано баш на један начин који је подразумјевао да је на неким другим плановима изван плана тог великог црквеног јединства чини се да је на другим плановима јединство саморазумљив и свагдашњи појам. То јединство напросто јесте, то јест Црква то напросто јесте. Она је та која је једна, која је у јединству.'' Отац Дарко се осврнуо и на то да црква није метафизичка стварност која је унапријед дата, већ да је Црква у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети који од људи који је чине, који су у њој у тој црквеној заједници сабрани, управо чини Тијело Христово и храм Духа Светога: ''Усудио бих се да кажем да огроман дио проблема који данас видимо као проблем цркве, као изазов јединству помјесних православних цркава није невезан за то самоподразумјевање јединства унутар рецимо једне парохијске заједнице. Када год казујемо Никејско-Цариградски Символ Вјере ми подразумјевамо да су нивои казивања онога што притом исказујемо - исти. Подразумјевамо да метафизичко увјерење да Бог јесте тројични Бог, да Бог јесте једносушност Оца, Сина и Духа на истом иметафизичком нивоу као када пред крај символа вјере кажемо да вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Међутим, то је нешто што пропуштамо да видимо, док је Божије постојање изван нашег домашаја могућности да Бога промијенимо. Ми пред Богом стојимо и постојимо и можемо да прихватимо Његов загрљај или да тај загрљај одбацимо. Можемо да кроз читав живот усвојимо различите односе према Њему и да будемо грешници, а да у другом моменту опет попут блуднога сина вратимо се оцу, са друге стране није црква метафизичка стварност која је унаприје дата. Она је у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети и који од људи који су сабрани у име Божије чини Тијело Христово и Храм Духа Светога. Она нипошто није саморазумљива стварност која као таква јесте па је онда у њу само могуће се укључити или искључити. Тачније, управо такво разумјевање Цркве као једне у потпуности од нашег дјеловања независне метафизичке стварности чини се да је довело до проблема јединства какво данас имамо.'' - нагласио је он. Отац Дарко је даље указо и на разочарења која могу изазвати нејединство и отпадништво од црквене заједнице. Како отац Дарко наводи, стварност која не одговара нереалном очекивању намеће два избора по природи ствари: један је да одбацимо такву стварност и у њој не учествујемо или је прихватимо и схватимо да црквена заједница, као заједница људи, није заједница апсолутне хармоније и унапријед већ преображених људи: ''Људи када почну да долазе у Цркву, у њу врло често дођу очекујући једно идеално пројетковано стање, дођу управо зато што сматрају да ће тамо наћи једну симфонију међуљудским односа, једну апсолутну хармонију, унапријед већ преображених људи. Један дио неофитског разочарења увијек долази када схватимо да ствар није таква. Како се углавном чини да можемо да одбацимо такву стварност коју можемо да прихватимо али никако и да у њој учествујемо, људи онда или остану унутар цркве и помире се са тиме да је све тако како јесте и не може бити другачије и да постоји оно људско лице, непреображено лице цркве или у потпуности одбаце стварност цркве са том пројектованом сликом стварности. Управо та редукованост, та сведеност човјекова у немогућности да мијења стварност цркве, да учествује у црквеном јединству, јесте нешто што је општа бољка православне цркве данас. Мислим да што прије саопштимо то једни другима, што прије увидимо да јединство цркве није дато, него задато, да јединство цркве није никакво стање унутар кога црква јесте, него непрекидни циљ и то тешко остварив циљ, коме сви треба да тежимо. Просто, што прије схватимо да је јединство цркве неопходно остварити, а не у њему учествовати то ће и велике теме црквеног јединства тим прије бити излијечене.'' - закључио је прота Дарко. извор View full Странице
  5. Отац Милосав ће најпре од 17 часова служити молебни канон Светом деспоту Стeфaну Српском испред иконе и кивота са честицом моштију Светог деспота у самом храму, а од 18 часова сабранима ће представити своју књигу. Извор: Српска Православна Црква
  6. На духовном сабрању 23. октобра 2018. године у Вазнесењској цркви у центру Београда, протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, некадашњи парох те цркве, а данас духовник у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку и у болници Свети Сава, представиће своју књигу беседа под називом Из смрти у живот. Отац Милосав ће најпре од 17 часова служити молебни канон Светом деспоту Стeфaну Српском испред иконе и кивота са честицом моштију Светог деспота у самом храму, а од 18 часова сабранима ће представити своју књигу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић добитник Златног витеза на Деветом међународном фестивалу словенских и православних књижевника у Пјатигорску, Русија Под покровитељством Председника Руске Федерације г. Владимира Путина и Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, у руском граду Пјатигорску, од 15. до 18. октобра 2018. године, одржавао се Девети међународни фестивал словенских и православних књижевника „Златни витез“, једна од најпрестижнијих културно-уметничких манифестација у овој земљи, али и широм словенског и православног света. Међу позната имена писаца, историчара, доајена филмског и позоришног глумишта, убројао се један од лауреата за 2018. годину, протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода. Награда Златни витез, која је проти Саву уручена за књигу Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, још једно је у низу одликовања за велики допринос не само српској, већ и словенској, па и светској култури уопште. Изражавајући благодарност при добијању овог признања, прота Саво је рекао: „Велика радост ме обузима данас, не због самог награђивања, него због чињенице да се у свету још увек препознаје и цени духовно прегалаштво. Захваљујем г. Николају Петровичу Бурљајеву – председнику и оснивачу овог Фестивала, затим цењеном жирију, на челу са госпођом Јеленом Гусковом, као и г. Владимиру Крупину, председнику литерарног Фестивала који су ме одабрали и прибројали лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујем да тај низ нећу увећати само бројем. Драго ми је што су чланови жирија у сведочанствима о страдању Српског народа, обједињеним у студији Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, препознали једну малу кап која ће се, надам се, придружити великој реци која нас обавезује и подсећа да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења, и да се издиже изнад свих наших посртања, сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу“. Рекавши неколико речи о тренутној ситуацији и животу Срба на Косову и Метохији, овогодишњи лауреат је закључио: „Уздајући се у правду Божју, морамо бити њени носиоци и трудити се да у људима тражимо добро, свесни да смо на нашем овоземаљском путу по лику Бога створени да будемо ствараоци, и да увек будемо свесни да је наше спасење у рукама наших ближњих. Ова награда подстиче ме да и даље наставим да сведочим истину, свестан да идење тим путем води радости стваралаштва, радости која приближава Творцу, истовремено ме обавезујући да још преданије остварујем љубав према ближњем и свету у коме смо сви позвани да га својим животом обогаћујемо“. Извор: Српска Православна Црква
  8. Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић добитник Златног витеза на Деветом међународном фестивалу словенских и православних књижевника у Пјатигорску, Русија Под покровитељством Председника Руске Федерације г. Владимира Путина и Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, у руском граду Пјатигорску, од 15. до 18. октобра 2018. године, одржавао се Девети међународни фестивал словенских и православних књижевника „Златни витез“, једна од најпрестижнијих културно-уметничких манифестација у овој земљи, али и широм словенског и православног света. Међу позната имена писаца, историчара, доајена филмског и позоришног глумишта, убројао се један од лауреата за 2018. годину, протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода. Награда Златни витез, која је проти Саву уручена за књигу Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, још једно је у низу одликовања за велики допринос не само српској, већ и словенској, па и светској култури уопште. Изражавајући благодарност при добијању овог признања, прота Саво је рекао: „Велика радост ме обузима данас, не због самог награђивања, него због чињенице да се у свету још увек препознаје и цени духовно прегалаштво. Захваљујем г. Николају Петровичу Бурљајеву – председнику и оснивачу овог Фестивала, затим цењеном жирију, на челу са госпођом Јеленом Гусковом, као и г. Владимиру Крупину, председнику литерарног Фестивала који су ме одабрали и прибројали лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујем да тај низ нећу увећати само бројем. Драго ми је што су чланови жирија у сведочанствима о страдању Српског народа, обједињеним у студији Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, препознали једну малу кап која ће се, надам се, придружити великој реци која нас обавезује и подсећа да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења, и да се издиже изнад свих наших посртања, сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу“. Рекавши неколико речи о тренутној ситуацији и животу Срба на Косову и Метохији, овогодишњи лауреат је закључио: „Уздајући се у правду Божју, морамо бити њени носиоци и трудити се да у људима тражимо добро, свесни да смо на нашем овоземаљском путу по лику Бога створени да будемо ствараоци, и да увек будемо свесни да је наше спасење у рукама наших ближњих. Ова награда подстиче ме да и даље наставим да сведочим истину, свестан да идење тим путем води радости стваралаштва, радости која приближава Творцу, истовремено ме обавезујући да још преданије остварујем љубав према ближњем и свету у коме смо сви позвани да га својим животом обогаћујемо“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. JESSY

    протојереј-ставрофор Милорад Голијан у Вазнесењској цркви

    Прота Милорад Голијан отвара нови циклус предавања у Вазнесењској цркви - у уторак 02. октобра 2018. године, започиње нови циклус предавања у Вазнесењској цркви у центру Београда, сазнаје Радио "Слово љубве". Позиву старешине храма, јереја Арсенија Арсенијевића, са пуно љубави одазвао се протојереј-ставрофор Милорад Голијан из Епархије сремске, који ће беседити на тему "Како данас остати човек". Током наредних месеци, духовна предавања у Вазнесењској цркви ће се одржавати уторком од 18 часова, потврђено је нашем радију, а братство храма позива верни народ да узме активног учешћа и у овим духовним вечерима.
  10. Наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и развијали култ Пресвете Богородице. Знамо да је међу црквеним средиштима у пограничним пределима српске државе највећи успон својевремено доживела управо Београдска Митрополија. Саборну цркву у њој изградио је краљ Стефан Драгутин, који је до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице као највећа светиња Белог Града. Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић је обновио митрополијску Цркву свог новог столног места, посвећену Успењу Богородичином – призидао јој је певнице и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини подигнута је резиденција београдског Митрополита, који је у деспотово време носио титулу Егзарха свих српских земаља. Његов хагиограф је за култ Богородице Успенске записао: „И црква велика је са источне стране града, где се силази слично као на кедарском потоку, ка Гетсиманији. Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабранога плода; и приложи (јој) села и богатство много; у њој болне и странце храњаше и олакшање њима даваше.“ Београдска Митрополија имала је посебну улогу у време српских сеоба у Угарску, нарочито после 1459. године. Међутим, кад су Турци освојили Београд (1521.), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава VI). Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, опет посвећену Успењу Богородичином. У самом Београду, митрополијска Црква је коначно уништена почетком XVIII века. Аустријска војска је после освајања града (1717.) потпуно променила лик Доњег града – порушени су и остаци цивилног насеља и велика џамија, у ствари, београдска Саборна црква. По аустријском пројекту, на њеном месту требало је подићи доњу жупну цркву. Замисао није остварена, а једно значајно култно место српског народа привремено је изгубљено. А, у овом, данас, обновљеном и украшеном Храму произнећемо беседу о празновању Пресвете Богородице и небеским патронима храмова и богомоља наше Архиепископије. Но, пре тога да скренемо пажњу на једну занимљиву чињеницу. Зидове овог Храма осликао је Андреј Васиљевич Биценко, руски емигрант, који је завршио Ликовну академију у руском Петрограду, да би потом сликарство предавао у Првој српској гимназији банатског Петрограда. Биценко је посебно поштовао Пресвету Богородицу – те је осликао поред ове Богородичине цркве и Цркву Рођења Пресвете Богомајке на Калемегдану – Ружицу, као и иконостас у крагујевачком Саборном храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице. Његову велику љубав према Богородици видимо и из необичног избора архијереја литурга које је насликао у олтару Цркве Ружице – сви су они александријски архијереји – а александријски пастири и богослови, као што знамо, су најзаслужнији за формулисање православног учења о Богородици. Међу њима је наравно и Свети Кирило Александријски – који је највише допринео дорматској прецизности теотокологије Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, јуна и јула 431. године. Кирилове познате речи – „Сва наша борба за веру коју смо водили састоји се у тврђењу да је Света Дјева – Богородица“ – одјекују и са зидова храмова које је Биценко осликао. Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за њено име – покров, полагање појаса, њене чудотворне иконе у целом Православном свету. Неки од њих спадају у категорију великих празника. То су: Рођење Пресвете Богородице 8. септембра, Ваведење Пресвете Богородице 21. новембра, Благовести 25. марта, Сретење 2. фебруара и Успење Пресвете Богородице 15. августа. Поред њих, прослављамо и празнике који су везани за живот Пресвете Богородице: Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Покров Пресвете Богородице 1. октобра, Полагање појаса Пресвете Богородице 31. августа и Полагање ризе Пресвете Богородице 2. јула. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био Други Дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове Даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице. Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено поштовање Дјеве Марије, Мајке Божије израсло из тајне те, за Хришћане, сасвим јединствене ноћи, када је Дјева Марија у јаслама крај Витлејема родила Господа Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на рукама постала и заувек остала главна, најдубља и најрадоснија слика наше вере, наше наде и наше љубави... Другим речима, сви празници којима Црква празнује Мајку Божију, све молитве које Јој Црква упућује и сва љубав којом Је Црква воли, извиру дакле, из празника Рождества Христовог. Празник Успења – Уснућа Пресвете Богородице празнује се од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века. Црква данас прославља уснуће односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота. Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ’И после Рождества – Дјева, и после смрти – жива’ пева Црква гледајући ту икону и додаје: ’Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! ... И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Смрт је постала ’зора тајанственога дана’. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближава неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.“ Постоjи један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. Први тактови тог ритма отпочињу у самом имену нашег града. Његова белина неумитно асоцира на беле хаљине благодати Божиjе у коjе се одеваjу новокрштеници. У ту свету и велику хришћанску белину оденуо се и наш Град када jе у своjа недра примио благовест Христову и када jе из тог сусрета Града и Јеванђеља процветао грозд храмова и манастира. Таj ритам, та музика, та песма нова говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Они не само што казуjу њихова имена (jер су само нека остала позната и запамћена у људском уму) већ пре и изнад свега саопштавају њихове намере и жеље, њихово разумевање вредног и битног и говоре о њиховим небеским узорима, приjатељима и помоћницима. Таj говор, та песма, таj ритам, та порука и то казивање скривени су у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда. Пођимо сада редом, jер броj светиња у граду ниjе мали. Два наjугледниjа дома у Београду имаjу своjе цркве. Наравно, реч jе о два двора и њиховим дворским капелама – о Двору Патриjарха српског и старом Двору краљевске породице. Над патриjаршиjском Капелом молитвено бди истински отац српског национа, Свети Симеон Мироточиви, а краљевски дом jе препоручен молитвама Светог апостола Андреjа Првозваног. Док се налазимо у згради Српске Патриjаршиjе, с прозора њеног источног крила посматрамо главни, западни улаз првопрестоног Храма града Београда, катедрале Архиепископа пећког, Митрополита београдског и карловачког и Патриjарха српског, посвећене Светом архангелу Михаилу. Стакло замагљено нашим дахом ствара, на тренутак, слику из прошлости – враћамо се 166 година уназад и видимо кнеза Милоша и Митрополита Михаила како започињу подизање те велелепне грађевине. Разгонимо визиjу. И пред нама се усправља обновљен и украшен прве катедре достоjан Храм. Дворови и катедрале… Тако очекивано за престоницу. А где су jоj молчалнице и монашке ћелиjе? Ни у томе не оскудева Београд. На териториjи свештене београдско-карловачке Архиепископиjе постоји и немали броj манастира. Пет светих обитељи – мушких и женских манастира – молитвено бди над нама. Два архангелска манастира, као два духовна крила, штите наш град: jедан – Светог архангела Гаврила – налази се у Земуну, а други – Светог архангела Михаила – у Раковици. Раковички jе древниjи, подигнут у XIV веку на авалском путу, изнад села Раковице, а потом је, у XVI веку, премештен на данашњу локациjу. Земунски, као и већина земунских светиња, потиче из XVIII века. Посебно место међу београдским манастирима заузима Метох Српске царске Лавре Хиландара – мушки општежитељни Манастир Светог архиђакона Стефана у Сланцима. Та светиња, коjа је видљиви символ невидљивог али суштинског, преображаjног деловања Манастира Хиландара, наjважниjег српског Манастира изван Србиjе, истински jе свенародни дом. У њему сваке недеље изузетно велики броj Београђана налази три постављене трпезе: трпезу литургиjску, за коjом се причешћуjе, трпезу гостољубља, за коjом обедуjе, и трпезу духовне поуке, за коjом се храни предавањима и поукама. Ту смо многе молитве оставили за напредак и процват пожртвованог братства. Два последња манастира у низу, али никако не и по значењу, посвећена су Пресветоj Богомаjци, тоj, по светогорском предању, омиљеноj заштитници монаха и монахиња, а по вековном искуству Београђана, и њиховог Града. То су Манастир Рођења Пресвете Богородице у Раjиновцу из XVIII века и Манастир Ваведења Пресвете Богородице у самом Граду. Манастир Ваведење, како се у народу назива, имао jе велику улогу у буђењу и развоjу православне духовности и вере у Београду током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У њему су као jеромонаси служили и из њега за епископе изабрани четворица еминентних владика Српске Цркве: Амфилохиjе Митрополит црногорски и приморски, Иринеj Епископ бачки, Атанасиjе умировљени Епископ херцеговачки, и Игнатиjе Епископ браничевски. Када грађанин Београда на велики празник Духова, то јест Пресвете Троjице, зажели да оде управо у ону цркву коjа jе посвећена том значаjном догађаjу и да у њоj на посебан начин доживи празнично расположење, наћи ће се у великоj недоумици. Може се слободно рећи – у наjвећоj од свих могућих. Празнику Свете Троjице посвећено је наjвише храмова на териториjи београдско-карловачке Архиепископиjе – укупно шест цркава. Две су подигнуте у XX веку, она у Београду и она у Кумодражу, а четири потичу из XIX века – цркве у Рипњу, Ритопеку, Гроцкоj и Заклопачи. Нека онда оде у наjближу. А наjбоље је да пође у своjу, парохиjску. Наши београдски преци и ктитори његових богомоља одлучили су да великим Христовим празницима посвете четири храма: Вазнесењу Господњем jедан у Београду и један у Жаркову, а Преображењу Христовом jедан на Видиковцу и други на Умци. На себи своjствен начин, Христу jе посвећен и Храм Нерукотвореног лика Господњег у Зуцама. Празницима Пресвете Богородице посвећено је седам храмова: Рођењу Пресвете Богородице три (на Калемегдану, у Раjиновцу и Великоj Моштаници), Ваведењу Пречисте jедан, Покрову Преблагословене два (у Београду и Баричу) и Успењу Славне Владичице jедан (у Умчарима). Због те велике љубави према Богородици Београд се и назива Богородичиним Градом. Свети апостоли такође су били омиљени патрони приликом изградње православних цркава у Београду и околини. Превагу, наравно, има празник Светих апостола Петра и Павла, којем су посвећене три цркве – у Београду (из XIX века), Винчи и Врчину. Апостолима и jеванђелистима Марку, Луки и Jовану посвећени су храмови у самом центру Београда, Кошутњаку и Крњачи, као и онај на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Раковица jе удомила Храм Светих апостола Вартоломеjа и Варнаве. И многи светитељи су патрони београдских храмова: хришћански владари и воjсковође, попут Светог цара Константина и царице Jелене или Светог Александра Невског, небеске воjсковође, као што jе Свети архангел Гаврило, библиjски хероjи – пророк Илиjа (како онаj из Цркве у Мириjеву тако и онаj малопожаревачки) или Мариjа Магдалина белопоточка. Омиљени патрони код Срба су летњи Свети Никола (вишњичка и остружничка црква), као и Света Петка (Црква на Чукаричкој падини и Црква у Рушњу). Свима њима се сваке недеље и о празницима свиjаjу побожни Београђани на молитву и духовну утеху. Потпуно jе природно да народ коjи jе своjу историjу наjчешће писао крвљу обагреним пером, као и да Град чиjа jе глава неброjено пута овенчана мученичким венцем, велики део своjих наjсветиjих грађевина посвети управо мученицима. Тако небо изнад Београда свакодневно чуваjу Свети архиђакон и првомученик Стефан (коjи се наjвише задржава изнад Великог Села), Свети великомученици Георгиjе и Димитриjе, Света великомученица Недеља и Свети великомученик кнез Лазар, коjи нас одводи до следеће омиљене категориjе београдских патрона. То су, као што претпостављате, свети из нашег рода и из наших краjева, наша крв и наше име. Тако у том хаџилуку по београдским светињама, с поштовањем и љубављу, полазимо од Храма Сабора српских светитеља на Карабурми, мученичким стопама Светог Jована Владимира, ка чудотворцима Светом краљу Стефану Дечанском и Светом Василиjу Острошком. Онда стижемо до наjпознатиjег београдског Храма, оног коjег градимо већ 107 година и коjи све то време изграђуjе, обнавља и преображава све нас. То jе, наравно, Храм Светог Саве на Врачару. У сенци тог монументалног здања стоjи богомоља посвећена такође светом Сави – мали Храм Светог Саве. Ta Црква jе подигнута 1935. године на месту некадашње Капеле посвећене Спаљивању моштиjу Светог Саве (1894. године). Београд се моли и за своjе болесне и покоjне суграђане. Тако су у болницама подигнуте капеле светим лекарима: апостолу Луки, Светим Козми и Дамjану. Па онда сви заjедно, и ови небески и земаљски лекари лече и исцељуjу, чудотворе и благодаре Богу, извору сваког здравља. А оне коjи су у Христу уснули, таj велики, огромни подземни Београд, таj Београд на гробљима и у гробљима, чуваjу Свети Никола, мученик Трифун, великомученик Димитриjе, Jован Крститељ, апостол Тома, великомученик Прокопиjе и Jован Милостиви, сваки у свом храму. У казивању о светим храмовима Београда посебна пажња мора се поклонити староj Тврдињи и њеним црквама. Оно што jе Jерусалим међу другим патриjаршиjама, то су београдске калемегданске цркве за остале храмове у граду. Место поклоништва, колевка хришћанства у Београду, купjељ многих поновних или свише рођења, одлагаоница река суза покаjања, гроздилиште завета – Црква Рођења Пресвете Богородице, познатиjа као Црква Ружица, и Капела Свете Петке представљаjу истинско духовно jедро Београда. Посебну чар и свештени трепет изазива чињеница да jе иконостас Цркве Ружице насликан Светом руком свештеномученика Рафаила Момчиловића, монаха, сликара и исповедника. Тако његове боjе и свете ликове окружују многе знане и незнане, мученичке и хероjске кости бранилаца Београда, коjе свуда око ових цркава почиваjу и чекаjу архангелске трубе да устану у слави велике и последње победе. С торњева београдских цркава, оних ближе ушћу, виде се, у овом тексту незаобилазне, светиње Земуна. Стара Црква Преноса моштиjу Светог оца Николаjа из XVIII века, чиjи jе иконостас чудесно насликао Димитриjе Бачевић, сва jе, као и њен патрон, окренута води. Окружена старим рибарским насељем, наднесена над снажни ток Дунава, зидова украшених библиjским мотивима везаним за воде, на jединствен начин показуjе снажну свест о jединству тзв. сакралног и профаног простора и дешавања. У њоj jе то, тако дивно и тако истинито остварено. Њена нешто млађа савременица – Црква Рођење Пресвете Богородице – за њом не заостаjе ни лепотом ни значаjем. Наравно, и Земун jе jедан од своjих храмова из XIX века посветио Светоj Троjици. Постоjи, како рекосмо, један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. И таj ритам, та музика, та песма нова, говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Таj говор скривен у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда сада, када се спустило вече и када долази ноћ, привремено напуштамо. Иако не видимо све београдске цркве, чуjемо звук звона с њихових торњева и знамо да оне постоjе. И ми – захваљуjући њима. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић Извор: Српска Православна Црква
  11. Данас смо се сабрали у овом Светом дому Мајке Божије да започнемо прослављање дана Пресвете Богородице у Земуну у једном од најстаријих језгара наше свештене и Богом чуване Архидијецезе београдско-карловачке. Сабрали смо се на дан њеног Успења, управо на онај дан који је вековима торжествено прослављан са друге стране Дунава и Саве и по коме је Београд и назван Богородичиним градом. Наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и развијали култ Пресвете Богородице. Знамо да је међу црквеним средиштима у пограничним пределима српске државе највећи успон својевремено доживела управо Београдска Митрополија. Саборну цркву у њој изградио је краљ Стефан Драгутин, који је до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице као највећа светиња Белог Града. Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић је обновио митрополијску Цркву свог новог столног места, посвећену Успењу Богородичином – призидао јој је певнице и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини подигнута је резиденција београдског Митрополита, који је у деспотово време носио титулу Егзарха свих српских земаља. Његов хагиограф је за култ Богородице Успенске записао: „И црква велика је са источне стране града, где се силази слично као на кедарском потоку, ка Гетсиманији. Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабранога плода; и приложи (јој) села и богатство много; у њој болне и странце храњаше и олакшање њима даваше.“ Београдска Митрополија имала је посебну улогу у време српских сеоба у Угарску, нарочито после 1459. године. Међутим, кад су Турци освојили Београд (1521.), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава VI). Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, опет посвећену Успењу Богородичином. У самом Београду, митрополијска Црква је коначно уништена почетком XVIII века. Аустријска војска је после освајања града (1717.) потпуно променила лик Доњег града – порушени су и остаци цивилног насеља и велика џамија, у ствари, београдска Саборна црква. По аустријском пројекту, на њеном месту требало је подићи доњу жупну цркву. Замисао није остварена, а једно значајно култно место српског народа привремено је изгубљено. А, у овом, данас, обновљеном и украшеном Храму произнећемо беседу о празновању Пресвете Богородице и небеским патронима храмова и богомоља наше Архиепископије. Но, пре тога да скренемо пажњу на једну занимљиву чињеницу. Зидове овог Храма осликао је Андреј Васиљевич Биценко, руски емигрант, који је завршио Ликовну академију у руском Петрограду, да би потом сликарство предавао у Првој српској гимназији банатског Петрограда. Биценко је посебно поштовао Пресвету Богородицу – те је осликао поред ове Богородичине цркве и Цркву Рођења Пресвете Богомајке на Калемегдану – Ружицу, као и иконостас у крагујевачком Саборном храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице. Његову велику љубав према Богородици видимо и из необичног избора архијереја литурга које је насликао у олтару Цркве Ружице – сви су они александријски архијереји – а александријски пастири и богослови, као што знамо, су најзаслужнији за формулисање православног учења о Богородици. Међу њима је наравно и Свети Кирило Александријски – који је највише допринео дорматској прецизности теотокологије Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, јуна и јула 431. године. Кирилове познате речи – „Сва наша борба за веру коју смо водили састоји се у тврђењу да је Света Дјева – Богородица“ – одјекују и са зидова храмова које је Биценко осликао. Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за њено име – покров, полагање појаса, њене чудотворне иконе у целом Православном свету. Неки од њих спадају у категорију великих празника. То су: Рођење Пресвете Богородице 8. септембра, Ваведење Пресвете Богородице 21. новембра, Благовести 25. марта, Сретење 2. фебруара и Успење Пресвете Богородице 15. августа. Поред њих, прослављамо и празнике који су везани за живот Пресвете Богородице: Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Покров Пресвете Богородице 1. октобра, Полагање појаса Пресвете Богородице 31. августа и Полагање ризе Пресвете Богородице 2. јула. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био Други Дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове Даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице. Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено поштовање Дјеве Марије, Мајке Божије израсло из тајне те, за Хришћане, сасвим јединствене ноћи, када је Дјева Марија у јаслама крај Витлејема родила Господа Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на рукама постала и заувек остала главна, најдубља и најрадоснија слика наше вере, наше наде и наше љубави... Другим речима, сви празници којима Црква празнује Мајку Божију, све молитве које Јој Црква упућује и сва љубав којом Је Црква воли, извиру дакле, из празника Рождества Христовог. Празник Успења – Уснућа Пресвете Богородице празнује се од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века. Црква данас прославља уснуће односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота. Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ’И после Рождества – Дјева, и после смрти – жива’ пева Црква гледајући ту икону и додаје: ’Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! ... И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Смрт је постала ’зора тајанственога дана’. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближава неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.“ Постоjи један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. Први тактови тог ритма отпочињу у самом имену нашег града. Његова белина неумитно асоцира на беле хаљине благодати Божиjе у коjе се одеваjу новокрштеници. У ту свету и велику хришћанску белину оденуо се и наш Град када jе у своjа недра примио благовест Христову и када jе из тог сусрета Града и Јеванђеља процветао грозд храмова и манастира. Таj ритам, та музика, та песма нова говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Они не само што казуjу њихова имена (jер су само нека остала позната и запамћена у људском уму) већ пре и изнад свега саопштавају њихове намере и жеље, њихово разумевање вредног и битног и говоре о њиховим небеским узорима, приjатељима и помоћницима. Таj говор, та песма, таj ритам, та порука и то казивање скривени су у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда. Пођимо сада редом, jер броj светиња у граду ниjе мали. Два наjугледниjа дома у Београду имаjу своjе цркве. Наравно, реч jе о два двора и њиховим дворским капелама – о Двору Патриjарха српског и старом Двору краљевске породице. Над патриjаршиjском Капелом молитвено бди истински отац српског национа, Свети Симеон Мироточиви, а краљевски дом jе препоручен молитвама Светог апостола Андреjа Првозваног. Док се налазимо у згради Српске Патриjаршиjе, с прозора њеног источног крила посматрамо главни, западни улаз првопрестоног Храма града Београда, катедрале Архиепископа пећког, Митрополита београдског и карловачког и Патриjарха српског, посвећене Светом архангелу Михаилу. Стакло замагљено нашим дахом ствара, на тренутак, слику из прошлости – враћамо се 166 година уназад и видимо кнеза Милоша и Митрополита Михаила како започињу подизање те велелепне грађевине. Разгонимо визиjу. И пред нама се усправља обновљен и украшен прве катедре достоjан Храм. Дворови и катедрале… Тако очекивано за престоницу. А где су jоj молчалнице и монашке ћелиjе? Ни у томе не оскудева Београд. На териториjи свештене београдско-карловачке Архиепископиjе постоји и немали броj манастира. Пет светих обитељи – мушких и женских манастира – молитвено бди над нама. Два архангелска манастира, као два духовна крила, штите наш град: jедан – Светог архангела Гаврила – налази се у Земуну, а други – Светог архангела Михаила – у Раковици. Раковички jе древниjи, подигнут у XIV веку на авалском путу, изнад села Раковице, а потом је, у XVI веку, премештен на данашњу локациjу. Земунски, као и већина земунских светиња, потиче из XVIII века. Посебно место међу београдским манастирима заузима Метох Српске царске Лавре Хиландара – мушки општежитељни Манастир Светог архиђакона Стефана у Сланцима. Та светиња, коjа је видљиви символ невидљивог али суштинског, преображаjног деловања Манастира Хиландара, наjважниjег српског Манастира изван Србиjе, истински jе свенародни дом. У њему сваке недеље изузетно велики броj Београђана налази три постављене трпезе: трпезу литургиjску, за коjом се причешћуjе, трпезу гостољубља, за коjом обедуjе, и трпезу духовне поуке, за коjом се храни предавањима и поукама. Ту смо многе молитве оставили за напредак и процват пожртвованог братства. Два последња манастира у низу, али никако не и по значењу, посвећена су Пресветоj Богомаjци, тоj, по светогорском предању, омиљеноj заштитници монаха и монахиња, а по вековном искуству Београђана, и њиховог Града. То су Манастир Рођења Пресвете Богородице у Раjиновцу из XVIII века и Манастир Ваведења Пресвете Богородице у самом Граду. Манастир Ваведење, како се у народу назива, имао jе велику улогу у буђењу и развоjу православне духовности и вере у Београду током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У њему су као jеромонаси служили и из њега за епископе изабрани четворица еминентних владика Српске Цркве: Амфилохиjе Митрополит црногорски и приморски, Иринеj Епископ бачки, Атанасиjе умировљени Епископ херцеговачки, и Игнатиjе Епископ браничевски. Када грађанин Београда на велики празник Духова, то јест Пресвете Троjице, зажели да оде управо у ону цркву коjа jе посвећена том значаjном догађаjу и да у њоj на посебан начин доживи празнично расположење, наћи ће се у великоj недоумици. Може се слободно рећи – у наjвећоj од свих могућих. Празнику Свете Троjице посвећено је наjвише храмова на териториjи београдско-карловачке Архиепископиjе – укупно шест цркава. Две су подигнуте у XX веку, она у Београду и она у Кумодражу, а четири потичу из XIX века – цркве у Рипњу, Ритопеку, Гроцкоj и Заклопачи. Нека онда оде у наjближу. А наjбоље је да пође у своjу, парохиjску. Наши београдски преци и ктитори његових богомоља одлучили су да великим Христовим празницима посвете четири храма: Вазнесењу Господњем jедан у Београду и један у Жаркову, а Преображењу Христовом jедан на Видиковцу и други на Умци. На себи своjствен начин, Христу jе посвећен и Храм Нерукотвореног лика Господњег у Зуцама. Празницима Пресвете Богородице посвећено је седам храмова: Рођењу Пресвете Богородице три (на Калемегдану, у Раjиновцу и Великоj Моштаници), Ваведењу Пречисте jедан, Покрову Преблагословене два (у Београду и Баричу) и Успењу Славне Владичице jедан (у Умчарима). Због те велике љубави према Богородици Београд се и назива Богородичиним Градом. Свети апостоли такође су били омиљени патрони приликом изградње православних цркава у Београду и околини. Превагу, наравно, има празник Светих апостола Петра и Павла, којем су посвећене три цркве – у Београду (из XIX века), Винчи и Врчину. Апостолима и jеванђелистима Марку, Луки и Jовану посвећени су храмови у самом центру Београда, Кошутњаку и Крњачи, као и онај на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Раковица jе удомила Храм Светих апостола Вартоломеjа и Варнаве. И многи светитељи су патрони београдских храмова: хришћански владари и воjсковође, попут Светог цара Константина и царице Jелене или Светог Александра Невског, небеске воjсковође, као што jе Свети архангел Гаврило, библиjски хероjи – пророк Илиjа (како онаj из Цркве у Мириjеву тако и онаj малопожаревачки) или Мариjа Магдалина белопоточка. Омиљени патрони код Срба су летњи Свети Никола (вишњичка и остружничка црква), као и Света Петка (Црква на Чукаричкој падини и Црква у Рушњу). Свима њима се сваке недеље и о празницима свиjаjу побожни Београђани на молитву и духовну утеху. Потпуно jе природно да народ коjи jе своjу историjу наjчешће писао крвљу обагреним пером, као и да Град чиjа jе глава неброjено пута овенчана мученичким венцем, велики део своjих наjсветиjих грађевина посвети управо мученицима. Тако небо изнад Београда свакодневно чуваjу Свети архиђакон и првомученик Стефан (коjи се наjвише задржава изнад Великог Села), Свети великомученици Георгиjе и Димитриjе, Света великомученица Недеља и Свети великомученик кнез Лазар, коjи нас одводи до следеће омиљене категориjе београдских патрона. То су, као што претпостављате, свети из нашег рода и из наших краjева, наша крв и наше име. Тако у том хаџилуку по београдским светињама, с поштовањем и љубављу, полазимо од Храма Сабора српских светитеља на Карабурми, мученичким стопама Светог Jована Владимира, ка чудотворцима Светом краљу Стефану Дечанском и Светом Василиjу Острошком. Онда стижемо до наjпознатиjег београдског Храма, оног коjег градимо већ 107 година и коjи све то време изграђуjе, обнавља и преображава све нас. То jе, наравно, Храм Светог Саве на Врачару. У сенци тог монументалног здања стоjи богомоља посвећена такође светом Сави – мали Храм Светог Саве. Ta Црква jе подигнута 1935. године на месту некадашње Капеле посвећене Спаљивању моштиjу Светог Саве (1894. године). Београд се моли и за своjе болесне и покоjне суграђане. Тако су у болницама подигнуте капеле светим лекарима: апостолу Луки, Светим Козми и Дамjану. Па онда сви заjедно, и ови небески и земаљски лекари лече и исцељуjу, чудотворе и благодаре Богу, извору сваког здравља. А оне коjи су у Христу уснули, таj велики, огромни подземни Београд, таj Београд на гробљима и у гробљима, чуваjу Свети Никола, мученик Трифун, великомученик Димитриjе, Jован Крститељ, апостол Тома, великомученик Прокопиjе и Jован Милостиви, сваки у свом храму. У казивању о светим храмовима Београда посебна пажња мора се поклонити староj Тврдињи и њеним црквама. Оно што jе Jерусалим међу другим патриjаршиjама, то су београдске калемегданске цркве за остале храмове у граду. Место поклоништва, колевка хришћанства у Београду, купjељ многих поновних или свише рођења, одлагаоница река суза покаjања, гроздилиште завета – Црква Рођења Пресвете Богородице, познатиjа као Црква Ружица, и Капела Свете Петке представљаjу истинско духовно jедро Београда. Посебну чар и свештени трепет изазива чињеница да jе иконостас Цркве Ружице насликан Светом руком свештеномученика Рафаила Момчиловића, монаха, сликара и исповедника. Тако његове боjе и свете ликове окружују многе знане и незнане, мученичке и хероjске кости бранилаца Београда, коjе свуда око ових цркава почиваjу и чекаjу архангелске трубе да устану у слави велике и последње победе. С торњева београдских цркава, оних ближе ушћу, виде се, у овом тексту незаобилазне, светиње Земуна. Стара Црква Преноса моштиjу Светог оца Николаjа из XVIII века, чиjи jе иконостас чудесно насликао Димитриjе Бачевић, сва jе, као и њен патрон, окренута води. Окружена старим рибарским насељем, наднесена над снажни ток Дунава, зидова украшених библиjским мотивима везаним за воде, на jединствен начин показуjе снажну свест о jединству тзв. сакралног и профаног простора и дешавања. У њоj jе то, тако дивно и тако истинито остварено. Њена нешто млађа савременица – Црква Рођење Пресвете Богородице – за њом не заостаjе ни лепотом ни значаjем. Наравно, и Земун jе jедан од своjих храмова из XIX века посветио Светоj Троjици. Постоjи, како рекосмо, један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. И таj ритам, та музика, та песма нова, говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Таj говор скривен у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда сада, када се спустило вече и када долази ноћ, привремено напуштамо. Иако не видимо све београдске цркве, чуjемо звук звона с њихових торњева и знамо да оне постоjе. И ми – захваљуjући њима. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. ”Манастири су осматрачнице српске савести” Свети Јустин Ћелијски ”Волемо мртви бити него законе отаца својих погазити” Срби из Славоније аустријској генералскоманди у Вараждину у 18. веку Сачекао сам ових дана да саслушам и прочитам све квалификације које су представници београдског режима лично изговорили и написали о Архимандриту Сави (Јањићу), игуману Манастира Високи Дечани у Метохији. Не памати се таква медијска хајка на једног монаха Српске Цркве! Ипак, кад је хајка, као што је ова против оца Саве Дечанца, свака реч лети на образ онога ко је изговара. И ту остаје! За историју и сведочанство! Шта је циљ политичке и медијске хајке на оца Саву Дечанца? Није ваљда циљ да се ”увере” Срби, посебно она наша браћа и сестре на Косову и Метохији, да им је ”нека мањина главни непријатељи у Српској Православној Цркви” и да је та ”мањина” ”агентурно повезани” у Епархији Рашко-Призренској и Косовско-Метохијској са централом у Манастиру Високи Дечани. А на челу те ”опасне агентурне групе” је нико други до дечански игуман – отац Сава (Јањић)!!! И да је та ”агентурна мрежа део других агентурних мрежа”. Епохално, нема шта! Свесно ризикујући, јавно сведочим да су напади на Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског г. Теодосија и игумана Високих Дечана Архимандрита Саву, по ко зна који пут, потврдили истину да је пријатељство са политичарима непостојећа категорија и да су односи са њима искључиво омеђени њиховим интересима – ситним, јефтиним, дневним, површним и краткотрајним! Ту, дакле, нема ни Светиње, а ни опраштања! То се и ових дана потврдило. Није било давно кад су се неки од данашњих хајкача тркмили да се сликају са Владиком Теодосијем и са нашим свештенством, монаштвом и верницима – са тим највећим јунацима наших дана – по српским цркавама и манастирима на Косову и Метохији. Кад год су донели какву помоћ нашим Светињама и народу на Косову и Метохији нису могли да утекну камерманима које су са собом водили. А сад, кад је речена реч из дечанског игуманског трона, дечански игуман је агентура ЦИА-е! Или кога већ! Па још и да ради за независно Косово! Е, па неће баш бити тако! Трајно треба запамтити следеће речи које су данима упућиване не само Сави Јањићу него дечанском игуману – једној од најзначајнијих адреса нашег народа кроз историју: да црквена агентурна мрежа ”све време de facto штити пуну косовску независност”; да ”Јањић и остали бар 15 година воде политику која се залаже за албанско независно Косово”; да су припадници агентурне мреже на челу са дечанским игуманом ”део организованог и систематског плана агентурних мрежа”; да је о. Сава Дечанац ”шиптарски патриота и противник поделе Косова”; да ”отворено ради за независно Косово”; да ”ради у интересу ЦИА-е, а против Срба”; да је ”обрукао мантију коју носи”; да је човек који ”данима води бесомучну кампању против Србије”; да је ”издао своју веру”; да је ”пријатељ свих шиптарских функционера на Косову”; да се ”залаже да Шиптари добију све, а ми ништа”; да ”подржава Албанце”, да га ”треба разрешити” и да не набрајам даље. Само што није речено да у Дечанима има ”неки ђаур Сава” и да га треба медијски спалити! Пишу ових дана, поред осталог, како је отац Сава Хрват по мајци! Не смета им што се на челу Владе Србије налази Ана Брнабић за коју се не зна да ли је крштена, али се сигурно зна да су јој деда по оцу и редом по тој линији до ње били и остали Хрвати. И што је она пре неки дан јавно потврдила! Узгред, познавао сам дивну мајку оца Саве (Јањића). Тачно је да је била римокатолкиња и то таква и толика да је оних шездесетих година ХХ века свом сину на рођењу дала име по Светом Краљу Драгутину. Замислите такву Хрватицу, ту опасну римокатолкињу која је свом сину дала име по српском краљу! Вероватно је још тадашњи Драгутин, данашњи отац Сава, од материне утробе ”предодређен да буде агент ЦИА-е”! Он, судећи по томе, није заврбован, некад, негде и од неког, него се, чим је рођен, окренуо пут запада, Вашингтона и ЦИА-е! Та и таква мајка која је родила тако ”опасног агента” је примила православну веру, постила постове, ишла на Свете Литургије у требињску Саборну Цркву. Тој мајци су, кад се упокојила, опело служили двојица владика и више од 20 свештеника! Просто човек да пожели да све мајке Српкиње, а не само Савина, буду такве, па да своје синове подаре Богу да служе у манастирима као монаси! Савина мајка, слободно и истинито говорим, може и треба да буде узор свим будућим мајкама! Не значи ли то да треба да пљунемо и на Јелену Анжујску, јер је и онабила римокатолкиња? За оне који не знају, Архимандрит Сава је рођен у Требињу, а у монаштву је већ тридесет година. Свој монашки живот је почео код чудотворних моштију Светог Петра Коришког у Манастиру Црна Река код Рибарића, који је тек недавно добио асфалтни пут. Замишљам ових дана оца Саву (Јањића), тог часног, срчаног и честитог српског монаха из Метохије, који у манастиру живи три деценије, како некуда, кријући се, као ”агент” ЦИА-е или које већ тајне службе шаље неке извештаје из Дечана. Шта би он то у њима могао да напише? И шта они то већ не знају? Ту би своје место могли да нађу записи и наводи о убијеним, отетим и пребијеним Србима, опљачканим и спаљеним српским кућама, о нападима на српске повратнике, о проблемима у енклавама, тј. у савременим гету, о поломљеним и преораним српским гробљима и срушеним надгробним споменицима, о небезбедном животу, о отетој народној и црквеној имовини, о покушају отимања дечанске и друге црквене имовине и тако редом. И тако пуних 27 година од како је 1991. године монах Сава дошао на послушање у Манастир Високе Дечане! А и оно од како је дошао у Црну Реку! Како би то отац Сава могао да ради? Устане ујутру из девет зора, па после читања молитава у својој монашкој келији иде на полуноћницу, часове, јутрење и Свету Литургију у Дечански Храм, па увече на вечерњу, а између тог служења Богу иде и ред служења ЦИА-и! Истина, овај ”сајбер монах”, како су га прозвали крајем деведесетих година ХХ века, сад лако може да шаље извештаје, јер има интернет, имејл, твитер и фејсбук! Али, како ли је то радио из Црне Реке? Мора да је своје извештаје слао поштом из Рибарића и то препорученом! Или, како ли је своје извештаје слао оне страшне 1999. године после потписивања тзв. Кумановског споразума? Мора да је онако чупав и брадат, у мантији и са монашком скуфијом ишао до једнонационалне и ”верски толерантне” Ђаковице, па су његови извештаји отуда летели као НАТО томахавци по Србији од марта до јуна 1999. године. Како ли је само утицајан тај ђаур Сава Дечанац!!! Има само реч, али нема медије, партијске послушнике, општинске одборе, министре, посланике, коалиционе партнере, телевизију. И не излази из манастира! И тма и тушта се подигла на њега! Бране Србију и Српство од игумана Високих Дечана! Кукала нам мајка! Чудим се, богме, и себи! Како за ових тридесетак година познанства са оцем Савом у њему нисам макар осетио, ако већ нисам препознао ”опасну страну агентуру”? Како ми није био сумњив? Још су ми чуднији дечански монаси, који су понос Српске Цркве? Како они, онако паметни, духовни, горостасни, образовани и молитвени, не провалише агентуру свога игумана него су пустили да нам се то тек сад саопштава од шефа државе испред његове и наше куће која се зове Патријаршија? Благо режиму коме је највећи противник дечански игуман, а најмања брига четири српске бабе – монахиње у Ђаковици! Ко ли је, питам се, прошпијао оца Саву Дечанца? Да ли су то можда они Срби – останици, повратници и патници по енклавама којима годинама служи, за које се моли Богу, које исповеда и својом десницом причешћује, које бодри да остану и којима пуне две деценије дотура кору хлеба и, што је важније, прегршт наде да опстану на грдном судилишту насред кога је Содом запушио! Они са којима већ две деценије, гледајући смрт, дели и сведочи живот. Ко зна, можда су га прошпијали и они Албанци које је 1999. године са тадашњим оцем Теодосијем и дечанском братијом спасавао и примао у Високе Дечане као невољнике без обзира на њихову веру и нацију! И које, својим присуством са братијом у Дечанима и баш са оне четири бабе у Ђаковици, мимо сваке логике сведочи да се нисмо одрекли Косова и Метохије. Руку на срце, а знајући за нашу ситуацију на Косову и Метохији, човек просто да пожели барем по 20 таквих ”калуђерских агената” у сваком манастиру на Косову и Метохији, а и шире! Нека сваки од њих, као и отац Сава, подари тридесет година своје младости и снаге, поста и молитве у служби манастиру и Цркви, па нека буде шта ће бити! Ако су агенти такви као што кажу за оца Саву онда да их под хитно позовемо да дођу или да их надлежни што пре пошаљу у наше манастире. Питам се: како је могуће да је отац Сава једини видљиви агент ЦИА-е или које ли већ службе? Како провалише само њега? Како су остали невидљиви, а он једини видљив! Остали, изгледа, ћуте и извештавају, а он јавно наступа! Јавља се, пише, твитује, говори о Косову и Метохији, па су га због тога ”открили”. Да није, којим случајем, јавно рекао то што је рекао и написао то што је објавио нико га не би прозивао! Баш је наиван тај отац Сава Дечанац! Шта је лоше у томе што се дечански игуман јавно залаже против поделе (или ”разграничења”), размене територије и признања тзв. Републике Косово? И што сведочи став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве! И то из Метохије! Зашто би такав став, како кажу, ”утврђивао косовску државност”? Зар су се хајкачи на оца Саву одрекли става и Устава по коме је Косово и Метохији део територије Републике Србије? Шта је лоше у томе што игуман из Високих Дечана као, како је писао Свети Јустин Ћелијски, вековне ”осматрачнице српске савести” јавно указује да је тзв. разграничење са Албанцима заправо разграничење Срба и Србије са Пећком Патријаршијом, Високим Дечанима, Грачаницом, Девичем, Будисавцима, Зочиштем, Призреном, Гази Местаном, Црквом Самодрежом, са народом, насељима и гробљима јужно од Ибра? Шта је лоше у томе што је глас дечанског игумана један од оних гласова који вапије да 75 хиљада Срба јужно од Ибра жели да остане на својим огњиштима и у својој држави Србији? Игуман Сава јавно говори да то није разграничење са Албанцима него разграничење Србије са својим светињама и верним народом, са својим вековима и тапијама на Косову и Метохији јужно од Ибра. Управо би такав став или, не дај Боже, чин ”разграничио” не Србе и Албанце, како говоре, него и Србе и Србе и то кроз оно што неки зову тзв. Република Косово као државолику творевину коју 2/3 човечанства не признаје као државу. Такав небивали чин би утврдио и запечатио не само тзв. косовску него, заправо, великоалбанску државност! Нико тако не би помогао остварењу плана и програма ”злогласне Албанске лиге”, како ју је називао руски конзул Иван Јастребов у своје време, као нека српска рука која би, не дај Боже, ставила свој потпис на неки такав ”споразум” и тако поништила векове и жртву Срба на Косову и Метохији. Давно је речена мудрост: кад те гони цар – ти бежи! Кад те гони владика или поп – ти седи, јер ти неће ништа! На жалост, неки нису ни чули, а камоли научили ту древну поуку. Јер, свештенство никад није и неће бити партијски противник било коме, па ни председнику наше државе Србије Александру Вучићу коме не споримо ни легитимитет ни легалност. Али, свештенство је дужно да сведочи вековни и вековима потврђени став Цркве. Уз дужно поштовање, али тешко могу да себи објасним где се налазимо кад је дошло време да је Канцеларија за Косово и Метохију стратешки важнија од Високих Дечана, а да је за Косово и Метохију рефентнији директор Канцеларије од дечанског игумана. Дечански игуман Сава није могао ништа друго ни да каже од онога што је рекао. Јер, сваки је хришћанин, а посебно дечански игуман који има посебно место у нашој Цркви, позван да буде светлост свету и со земљи и зато је напад на њих заправо напад на читаву Цркву! Зато, радуј се оче Саво, јер сведочиш да со није обљутавела! Извор: Митрополија Црногорско-приморска
  13. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ) – ”АГЕНТ ЦИА-е” ”Манастири су осматрачнице српске савести” Свети Јустин Ћелијски ”Волемо мртви бити него законе отаца својих погазити” Срби из Славоније аустријској генералскоманди у Вараждину у 18. веку Сачекао сам ових дана да саслушам и прочитам све квалификације које су представници београдског режима лично изговорили и написали о Архимандриту Сави (Јањићу), игуману Манастира Високи Дечани у Метохији. Не памати се таква медијска хајка на једног монаха Српске Цркве! Ипак, кад је хајка, као што је ова против оца Саве Дечанца, свака реч лети на образ онога ко је изговара. И ту остаје! За историју и сведочанство! Шта је циљ политичке и медијске хајке на оца Саву Дечанца? Није ваљда циљ да се ”увере” Срби, посебно она наша браћа и сестре на Косову и Метохији, да им је ”нека мањина главни непријатељи у Српској Православној Цркви” и да је та ”мањина” ”агентурно повезани” у Епархији Рашко-Призренској и Косовско-Метохијској са централом у Манастиру Високи Дечани. А на челу те ”опасне агентурне групе” је нико други до дечански игуман – отац Сава (Јањић)!!! И да је та ”агентурна мрежа део других агентурних мрежа”. Епохално, нема шта! Свесно ризикујући, јавно сведочим да су напади на Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског г. Теодосија и игумана Високих Дечана Архимандрита Саву, по ко зна који пут, потврдили истину да је пријатељство са политичарима непостојећа категорија и да су односи са њима искључиво омеђени њиховим интересима – ситним, јефтиним, дневним, површним и краткотрајним! Ту, дакле, нема ни Светиње, а ни опраштања! То се и ових дана потврдило. Није било давно кад су се неки од данашњих хајкача тркмили да се сликају са Владиком Теодосијем и са нашим свештенством, монаштвом и верницима – са тим највећим јунацима наших дана – по српским цркавама и манастирима на Косову и Метохији. Кад год су донели какву помоћ нашим Светињама и народу на Косову и Метохији нису могли да утекну камерманима које су са собом водили. А сад, кад је речена реч из дечанског игуманског трона, дечански игуман је агентура ЦИА-е! Или кога већ! Па још и да ради за независно Косово! Е, па неће баш бити тако! Трајно треба запамтити следеће речи које су данима упућиване не само Сави Јањићу него дечанском игуману – једној од најзначајнијих адреса нашег народа кроз историју: да црквена агентурна мрежа ”све време de facto штити пуну косовску независност”; да ”Јањић и остали бар 15 година воде политику која се залаже за албанско независно Косово”; да су припадници агентурне мреже на челу са дечанским игуманом ”део организованог и систематског плана агентурних мрежа”; да је о. Сава Дечанац ”шиптарски патриота и противник поделе Косова”; да ”отворено ради за независно Косово”; да ”ради у интересу ЦИА-е, а против Срба”; да је ”обрукао мантију коју носи”; да је човек који ”данима води бесомучну кампању против Србије”; да је ”издао своју веру”; да је ”пријатељ свих шиптарских функционера на Косову”; да се ”залаже да Шиптари добију све, а ми ништа”; да ”подржава Албанце”, да га ”треба разрешити” и да не набрајам даље. Само што није речено да у Дечанима има ”неки ђаур Сава” и да га треба медијски спалити! Пишу ових дана, поред осталог, како је отац Сава Хрват по мајци! Не смета им што се на челу Владе Србије налази Ана Брнабић за коју се не зна да ли је крштена, али се сигурно зна да су јој деда по оцу и редом по тој линији до ње били и остали Хрвати. И што је она пре неки дан јавно потврдила! Узгред, познавао сам дивну мајку оца Саве (Јањића). Тачно је да је била римокатолкиња и то таква и толика да је оних шездесетих година ХХ века свом сину на рођењу дала име по Светом Краљу Драгутину. Замислите такву Хрватицу, ту опасну римокатолкињу која је свом сину дала име по српском краљу! Вероватно је још тадашњи Драгутин, данашњи отац Сава, од материне утробе ”предодређен да буде агент ЦИА-е”! Он, судећи по томе, није заврбован, некад, негде и од неког, него се, чим је рођен, окренуо пут запада, Вашингтона и ЦИА-е! Та и таква мајка која је родила тако ”опасног агента” је примила православну веру, постила постове, ишла на Свете Литургије у требињску Саборну Цркву. Тој мајци су, кад се упокојила, опело служили двојица владика и више од 20 свештеника! Просто човек да пожели да све мајке Српкиње, а не само Савина, буду такве, па да своје синове подаре Богу да служе у манастирима као монаси! Савина мајка, слободно и истинито говорим, може и треба да буде узор свим будућим мајкама! Не значи ли то да треба да пљунемо и на Јелену Анжујску, јер је и онабила римокатолкиња? За оне који не знају, Архимандрит Сава је рођен у Требињу, а у монаштву је већ тридесет година. Свој монашки живот је почео код чудотворних моштију Светог Петра Коришког у Манастиру Црна Река код Рибарића, који је тек недавно добио асфалтни пут. Замишљам ових дана оца Саву (Јањића), тог часног, срчаног и честитог српског монаха из Метохије, који у манастиру живи три деценије, како некуда, кријући се, као ”агент” ЦИА-е или које већ тајне службе шаље неке извештаје из Дечана. Шта би он то у њима могао да напише? И шта они то већ не знају? Ту би своје место могли да нађу записи и наводи о убијеним, отетим и пребијеним Србима, опљачканим и спаљеним српским кућама, о нападима на српске повратнике, о проблемима у енклавама, тј. у савременим гету, о поломљеним и преораним српским гробљима и срушеним надгробним споменицима, о небезбедном животу, о отетој народној и црквеној имовини, о покушају отимања дечанске и друге црквене имовине и тако редом. И тако пуних 27 година од како је 1991. године монах Сава дошао на послушање у Манастир Високе Дечане! А и оно од како је дошао у Црну Реку! Како би то отац Сава могао да ради? Устане ујутру из девет зора, па после читања молитава у својој монашкој келији иде на полуноћницу, часове, јутрење и Свету Литургију у Дечански Храм, па увече на вечерњу, а између тог служења Богу иде и ред служења ЦИА-и! Истина, овај ”сајбер монах”, како су га прозвали крајем деведесетих година ХХ века, сад лако може да шаље извештаје, јер има интернет, имејл, твитер и фејсбук! Али, како ли је то радио из Црне Реке? Мора да је своје извештаје слао поштом из Рибарића и то препорученом! Или, како ли је своје извештаје слао оне страшне 1999. године после потписивања тзв. Кумановског споразума? Мора да је онако чупав и брадат, у мантији и са монашком скуфијом ишао до једнонационалне и ”верски толерантне” Ђаковице, па су његови извештаји отуда летели као НАТО томахавци по Србији од марта до јуна 1999. године. Како ли је само утицајан тај ђаур Сава Дечанац!!! Има само реч, али нема медије, партијске послушнике, општинске одборе, министре, посланике, коалиционе партнере, телевизију. И не излази из манастира! И тма и тушта се подигла на њега! Бране Србију и Српство од игумана Високих Дечана! Кукала нам мајка! Чудим се, богме, и себи! Како за ових тридесетак година познанства са оцем Савом у њему нисам макар осетио, ако већ нисам препознао ”опасну страну агентуру”? Како ми није био сумњив? Још су ми чуднији дечански монаси, који су понос Српске Цркве? Како они, онако паметни, духовни, горостасни, образовани и молитвени, не провалише агентуру свога игумана него су пустили да нам се то тек сад саопштава од шефа државе испред његове и наше куће која се зове Патријаршија? Благо режиму коме је највећи противник дечански игуман, а најмања брига четири српске бабе – монахиње у Ђаковици! Ко ли је, питам се, прошпијао оца Саву Дечанца? Да ли су то можда они Срби – останици, повратници и патници по енклавама којима годинама служи, за које се моли Богу, које исповеда и својом десницом причешћује, које бодри да остану и којима пуне две деценије дотура кору хлеба и, што је важније, прегршт наде да опстану на грдном судилишту насред кога је Содом запушио! Они са којима већ две деценије, гледајући смрт, дели и сведочи живот. Ко зна, можда су га прошпијали и они Албанци које је 1999. године са тадашњим оцем Теодосијем и дечанском братијом спасавао и примао у Високе Дечане као невољнике без обзира на њихову веру и нацију! И које, својим присуством са братијом у Дечанима и баш са оне четири бабе у Ђаковици, мимо сваке логике сведочи да се нисмо одрекли Косова и Метохије. Руку на срце, а знајући за нашу ситуацију на Косову и Метохији, човек просто да пожели барем по 20 таквих ”калуђерских агената” у сваком манастиру на Косову и Метохији, а и шире! Нека сваки од њих, као и отац Сава, подари тридесет година своје младости и снаге, поста и молитве у служби манастиру и Цркви, па нека буде шта ће бити! Ако су агенти такви као што кажу за оца Саву онда да их под хитно позовемо да дођу или да их надлежни што пре пошаљу у наше манастире. Питам се: како је могуће да је отац Сава једини видљиви агент ЦИА-е или које ли већ службе? Како провалише само њега? Како су остали невидљиви, а он једини видљив! Остали, изгледа, ћуте и извештавају, а он јавно наступа! Јавља се, пише, твитује, говори о Косову и Метохији, па су га због тога ”открили”. Да није, којим случајем, јавно рекао то што је рекао и написао то што је објавио нико га не би прозивао! Баш је наиван тај отац Сава Дечанац! Шта је лоше у томе што се дечански игуман јавно залаже против поделе (или ”разграничења”), размене територије и признања тзв. Републике Косово? И што сведочи став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве! И то из Метохије! Зашто би такав став, како кажу, ”утврђивао косовску државност”? Зар су се хајкачи на оца Саву одрекли става и Устава по коме је Косово и Метохији део територије Републике Србије? Шта је лоше у томе што игуман из Високих Дечана као, како је писао Свети Јустин Ћелијски, вековне ”осматрачнице српске савести” јавно указује да је тзв. разграничење са Албанцима заправо разграничење Срба и Србије са Пећком Патријаршијом, Високим Дечанима, Грачаницом, Девичем, Будисавцима, Зочиштем, Призреном, Гази Местаном, Црквом Самодрежом, са народом, насељима и гробљима јужно од Ибра? Шта је лоше у томе што је глас дечанског игумана један од оних гласова који вапије да 75 хиљада Срба јужно од Ибра жели да остане на својим огњиштима и у својој држави Србији? Игуман Сава јавно говори да то није разграничење са Албанцима него разграничење Србије са својим светињама и верним народом, са својим вековима и тапијама на Косову и Метохији јужно од Ибра. Управо би такав став или, не дај Боже, чин ”разграничио” не Србе и Албанце, како говоре, него и Србе и Србе и то кроз оно што неки зову тзв. Република Косово као државолику творевину коју 2/3 човечанства не признаје као државу. Такав небивали чин би утврдио и запечатио не само тзв. косовску него, заправо, великоалбанску државност! Нико тако не би помогао остварењу плана и програма ”злогласне Албанске лиге”, како ју је називао руски конзул Иван Јастребов у своје време, као нека српска рука која би, не дај Боже, ставила свој потпис на неки такав ”споразум” и тако поништила векове и жртву Срба на Косову и Метохији. Давно је речена мудрост: кад те гони цар – ти бежи! Кад те гони владика или поп – ти седи, јер ти неће ништа! На жалост, неки нису ни чули, а камоли научили ту древну поуку. Јер, свештенство никад није и неће бити партијски противник било коме, па ни председнику наше државе Србије Александру Вучићу коме не споримо ни легитимитет ни легалност. Али, свештенство је дужно да сведочи вековни и вековима потврђени став Цркве. Уз дужно поштовање, али тешко могу да себи објасним где се налазимо кад је дошло време да је Канцеларија за Косово и Метохију стратешки важнија од Високих Дечана, а да је за Косово и Метохију рефентнији директор Канцеларије од дечанског игумана. Дечански игуман Сава није могао ништа друго ни да каже од онога што је рекао. Јер, сваки је хришћанин, а посебно дечански игуман који има посебно место у нашој Цркви, позван да буде светлост свету и со земљи и зато је напад на њих заправо напад на читаву Цркву! Зато, радуј се оче Саво, јер сведочиш да со није обљутавела! Извор: Митрополија Црногорско-приморска View full Странице
  14. Дужност свих нас у Цркви јесте непрекидно молитвено сећање на наше учитеље, сараднике, ближње и предходнике. Апостол Павле, обраћајући се Јеврејима, слови: ”Сећајте се својих учитеља који су вам проповедали реч Божију; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру Њихову” (13:7). Стога, ових неколико редова и биографских података пишем из захвалности према оцу Матеји Матејићу, свештенику, писцу, антологу, професору, оцу и пријатељу. Проту Матеју упознао сам у Чикагу 2004. године. Тада, и ако већ дуже у пензији, преваливши 80 лета, Прота је био духовно крепак, веома активан, бистар и ведрог духа. Сећам се предавања које је одржао у Чикагу, у сали Саборног храма. Тема је била: ”Четири принципа библијског даривања.” Након предавања, док смо шетали, застао је и некако свечаним тоном рекао: ”Знаш, дете, мислим да сам вечерас промашио тему, али сам свима послао јасну поруку.” После одласка у пензију неуморно је писао, а повремено је држао предавања на Универзитету и, по позиву, у многим српским храмовима Америке и Канаде. Изузетна је част писати о једном тако значајном и незаборавном свештенику Српске Православне Цркве на америчком континенту. Прота Матеја био је писац, преводилац, песник, универзитетски професор словенских језика и књижевности, а на првом месту, што је стално истицао, био је српски православни свештеник. Матеја Матејић рођен је 19. фебруара 1924. године у Смедереву, у патријархалном дому. По окончању Другог светског рата, 1945, у 21. години живота, Матеја је емигрирао у Сједињене Америчке Државе. На Државном универзитету у Мичигену је дипломирао. На истом Универзитету, неколико година касније, одбранио је докторску дисертацију. Прота Матеја је дошао у Колумбус, Охајо, на позив Епископа источноамеричког др Саве Вуковића, 1967. године, када је и основана црквена заједница (парохија) у овом граду. Скоро годину дана, а сваког викенда, Прота је, са породицом, у једном правцу, возио преко 200 км, из Кливленда у Колумбус, да би служио свету Литургију и са народом проводио време. Ускоро, црквени одбор донео је одлуку о куповини земљишта и једне куће где је направљена капела тј. богослужбено место. Године 1968. отац Матеја се сели у Колумбус, када и бива изабран за професора Државног универзитета Охајо у Колумбусу. Са својим парохијанима зида велелепни храм посвећен Св. Стефану Дечанском. Храм је био завршен за годину дана. Осветио га је Епископ источноамерички др Сава Вуковић 8. септембра 1973. године. Поред нове цркве, прота Матеја, заједно са парохијанима, купује још два објекта уз само црквено имање. У Споменици ове парохије, а поводом 25 година храма у Колумбусу, између осталог стоји записано: ”Много важнији него физички и материјални циљ је духовни напредак заједнице Православља. Посета службама је одлична не само недељом него и осталим светим данима. Број народа који се причешћује је необично велики.” Од оснивања парохије 1967. стални свештеник био је прота Матеја. У мировину одлази 1991. године. Од 1968. предавао је на Државном Универзитету Охајо у Колимбусу, где је основао (1970) и водио научни пројекат познат као ”Хиландарска соба”. Био је први директор Истраживачког центра за средњовековну славистику. Дуго година био је главни уредник издавачке установе ”Косово”, као и званичног листа СПЦ у Америци и Канади ”Стаза Православља.” Одликован је 2000. године орденом Светог Саве првог степена, као и архиепископском граматом Његове Светости Патријарха српског Павла. Највећи успех оца Матеје Матејића јесте оснивање ”Хиландарске собе” при Државном универзитету у Колумбусу, Охајо. Са благословом Епископа источнамеричког др Саве (Вуковића) и уз помоћ колега са Универзитета, неколико америчких научних установа и председника Српског народног савеза Божидара Стојановића (Боб Стоун), отворена је 1970. године ”Хиландарска соба” при Универзитету (Хиландарски научни пројекат). Касније, пројекат добија ново име ”Хиландарска научна библиотека и архивски центар за проучавање словенског средњовековља”. Прота Матеја, заједно са сином, др Предрагом Матејићем, одлази у Хиландар 1970. године и наредних пет година снимају и микрофилмују све рукописе у манастиру Хиландару, као и у још три светогорска манастира. Данас je ”Хиландарска научна библиотека” у Колумбусу највеће ”хранилиште” словенских рукописа на микрофилму у свету. Осим тога, ”Хиландарска научна библиотека” поседује стотине дијапозитива на којима су снимци икона, фресака, зграда, црквених утвари и других објеката. Кроз ”Хиландарску научну библиотеку” Државног универзитета у Охају, током три деценије постојања, прошло је преко триста научних радника из целог света. После пожара у Хиландару, свима је постало јасно колико је драгоцен посао урадила група научника са Универзитета из Охаја, на челу са оцем Матејом Матејићем. Уснуо је у Господу у 94. години живота, на дан Светог апостола Акиле и преподобног Никодима, 27. јула 2018. године. Побројаћу само нека дела која су изашла из пера оца Матеје. Ова дела представљају само мали исечак из богате духовне и академске ризнице свештеника и професора Матеје Матејића: Тамо где време не стари; Православље – Храброст бити друкчијим, снага остати непромењен; На стазама избегличким: Српско песништво у избеглиштву 1945-1968; Плодови бдења; Јеванђеље по Мајку; Свет извезен стиховим; Кратка историја Руске Православне Цркве (на енглеском); Биографија Св. Саве (на енглеском); Антологија српске средњовековне књижевности (на енглеском); Света гора и манастир Хиландар (на енглеском); Однос Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве кроз векове (на енглеском); Косово и Видовдан 600 година касније (на енглеском); Невоље у Хиландару, Библијска упутства за Хришћански живот (на енглеском); Хиландарски рукописи (на српском и енглеском); Преостало је непромењено; Најстарија Хришћанска литургија (на енглеском) и ”A festschrift for Leon Twarog.” ВЕЧАН ТИ ПОКОЈ ПРОТО! Протођакон др Дамјан С. Божић Извор: Радио Слово љубве
  15. У ЊИХОВ ТРУД УЛАЗИМО И ДЕЛО ЊИХОВО НАСТАВЉАМО: Свештеник, писац и универзитетски професор - Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић (1924-2018) Дужност свих нас у Цркви јесте непрекидно молитвено сећање на наше учитеље, сараднике, ближње и предходнике. Апостол Павле, обраћајући се Јеврејима, слови: ”Сећајте се својих учитеља који су вам проповедали реч Божију; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру Њихову” (13:7). Стога, ових неколико редова и биографских података пишем из захвалности према оцу Матеји Матејићу, свештенику, писцу, антологу, професору, оцу и пријатељу. Проту Матеју упознао сам у Чикагу 2004. године. Тада, и ако већ дуже у пензији, преваливши 80 лета, Прота је био духовно крепак, веома активан, бистар и ведрог духа. Сећам се предавања које је одржао у Чикагу, у сали Саборног храма. Тема је била: ”Четири принципа библијског даривања.” Након предавања, док смо шетали, застао је и некако свечаним тоном рекао: ”Знаш, дете, мислим да сам вечерас промашио тему, али сам свима послао јасну поруку.” После одласка у пензију неуморно је писао, а повремено је држао предавања на Универзитету и, по позиву, у многим српским храмовима Америке и Канаде. Изузетна је част писати о једном тако значајном и незаборавном свештенику Српске Православне Цркве на америчком континенту. Прота Матеја био је писац, преводилац, песник, универзитетски професор словенских језика и књижевности, а на првом месту, што је стално истицао, био је српски православни свештеник. Матеја Матејић рођен је 19. фебруара 1924. године у Смедереву, у патријархалном дому. По окончању Другог светског рата, 1945, у 21. години живота, Матеја је емигрирао у Сједињене Америчке Државе. На Државном универзитету у Мичигену је дипломирао. На истом Универзитету, неколико година касније, одбранио је докторску дисертацију. Прота Матеја је дошао у Колумбус, Охајо, на позив Епископа источноамеричког др Саве Вуковића, 1967. године, када је и основана црквена заједница (парохија) у овом граду. Скоро годину дана, а сваког викенда, Прота је, са породицом, у једном правцу, возио преко 200 км, из Кливленда у Колумбус, да би служио свету Литургију и са народом проводио време. Ускоро, црквени одбор донео је одлуку о куповини земљишта и једне куће где је направљена капела тј. богослужбено место. Године 1968. отац Матеја се сели у Колумбус, када и бива изабран за професора Државног универзитета Охајо у Колумбусу. Са својим парохијанима зида велелепни храм посвећен Св. Стефану Дечанском. Храм је био завршен за годину дана. Осветио га је Епископ источноамерички др Сава Вуковић 8. септембра 1973. године. Поред нове цркве, прота Матеја, заједно са парохијанима, купује још два објекта уз само црквено имање. У Споменици ове парохије, а поводом 25 година храма у Колумбусу, између осталог стоји записано: ”Много важнији него физички и материјални циљ је духовни напредак заједнице Православља. Посета службама је одлична не само недељом него и осталим светим данима. Број народа који се причешћује је необично велики.” Од оснивања парохије 1967. стални свештеник био је прота Матеја. У мировину одлази 1991. године. Од 1968. предавао је на Државном Универзитету Охајо у Колимбусу, где је основао (1970) и водио научни пројекат познат као ”Хиландарска соба”. Био је први директор Истраживачког центра за средњовековну славистику. Дуго година био је главни уредник издавачке установе ”Косово”, као и званичног листа СПЦ у Америци и Канади ”Стаза Православља.” Одликован је 2000. године орденом Светог Саве првог степена, као и архиепископском граматом Његове Светости Патријарха српског Павла. Највећи успех оца Матеје Матејића јесте оснивање ”Хиландарске собе” при Државном универзитету у Колумбусу, Охајо. Са благословом Епископа источнамеричког др Саве (Вуковића) и уз помоћ колега са Универзитета, неколико америчких научних установа и председника Српског народног савеза Божидара Стојановића (Боб Стоун), отворена је 1970. године ”Хиландарска соба” при Универзитету (Хиландарски научни пројекат). Касније, пројекат добија ново име ”Хиландарска научна библиотека и архивски центар за проучавање словенског средњовековља”. Прота Матеја, заједно са сином, др Предрагом Матејићем, одлази у Хиландар 1970. године и наредних пет година снимају и микрофилмују све рукописе у манастиру Хиландару, као и у још три светогорска манастира. Данас je ”Хиландарска научна библиотека” у Колумбусу највеће ”хранилиште” словенских рукописа на микрофилму у свету. Осим тога, ”Хиландарска научна библиотека” поседује стотине дијапозитива на којима су снимци икона, фресака, зграда, црквених утвари и других објеката. Кроз ”Хиландарску научну библиотеку” Државног универзитета у Охају, током три деценије постојања, прошло је преко триста научних радника из целог света. После пожара у Хиландару, свима је постало јасно колико је драгоцен посао урадила група научника са Универзитета из Охаја, на челу са оцем Матејом Матејићем. Уснуо је у Господу у 94. години живота, на дан Светог апостола Акиле и преподобног Никодима, 27. јула 2018. године. Побројаћу само нека дела која су изашла из пера оца Матеје. Ова дела представљају само мали исечак из богате духовне и академске ризнице свештеника и професора Матеје Матејића: Тамо где време не стари; Православље – Храброст бити друкчијим, снага остати непромењен; На стазама избегличким: Српско песништво у избеглиштву 1945-1968; Плодови бдења; Јеванђеље по Мајку; Свет извезен стиховим; Кратка историја Руске Православне Цркве (на енглеском); Биографија Св. Саве (на енглеском); Антологија српске средњовековне књижевности (на енглеском); Света гора и манастир Хиландар (на енглеском); Однос Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве кроз векове (на енглеском); Косово и Видовдан 600 година касније (на енглеском); Невоље у Хиландару, Библијска упутства за Хришћански живот (на енглеском); Хиландарски рукописи (на српском и енглеском); Преостало је непромењено; Најстарија Хришћанска литургија (на енглеском) и ”A festschrift for Leon Twarog.” ВЕЧАН ТИ ПОКОЈ ПРОТО! Протођакон др Дамјан С. Божић Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  16. Уводничар јавне расправе била је Бланка Радошевић Маровић испред Министарства за људска и мањинска права Владе Црне Горе, а у име Делегације ЕУ у Црној Гори обратила се Пламена Халачева. Скупу, иако раније најављени, нису присуствовали министар Мехмет Зенка и шеф Делегације ЕУ у Подгорици Аиво Орав. Након кратког обраћања званичница ЕУ је напустила Јавну расправу на шта је реаговано од стране учесника. Након што су чланови Радне групе презентовали нормативна рјешења која су предложена Нацртом, први дискутант је био представник Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије. Он је подсјетио присутне на јавно обраћање Митрополита црногорско-приморскога г. Амфилохија министру Зенки и другим државним званичницима у марту ове године када им је упутио Хришћански осврт поводом најављеног Закона о регистрованом партнерству истополних лица. Отац Велибор је обавијестио присутне да ће Митрополија благовремено доставити своје примједбе Министарству и затражио да се Нацрт закона, из бројних разлога, повуче из процедуре. Изнио је низ примједби истичући да се ради о класичном плагијату, што је Радна група покушала да сакрије од јавности, јер је исти скоро дословно преписала од Хрватске. Он је казао да је наслов закона смишљен да превари јавност у Црној Гори и да је, заправо, ријеч о Нацрту закону о хомосексуалним заједницама. Сматра да се Нацрт закона о животном партнерству лица истог пола доноси под притиском и да је примјер октроисаног закона. „Будите поштени, па овај закон назовите Закон о хомосексуалним заједницама. У обиму права и обавеза по форми, начелима, начину заснивања и престанку те заједнице, вођењу регистра надлежном органу, Нацрт закона о хомосексуланим заједницама, који сте ви назвали животно партнерство, заправо је брак лица истог пола. По обиму права и по свему то је брак. Црна Гора овим предложеним Нацртом закона уводи у правни поредак хомосексуалне заједнице. Први пут Црна Гора добија хомосексуалне матичаре и хомосексуалне кумове. Развод ове заједнице, ради обмане јавности је назван раскидом, али је поништење те заједнице, као и у случају брака, названо поништење и то пред судом. Тако ће први пут у историји Црне Горе један судија судити разводе бракова и раскиде хомосексулних партнерстава. Матични регистар животних партнерства исти је као и регистар вјенчаних, тако да Црна Гора по први пут добија и хомосексуалну матичну службу“, казао је координатор Правног савјета Митрополије. Нацрт закона представља невиђени атак над дјецом коју ће уводити у те тзв. заједнице и он је дискриминаторан. „Питање старатељства хомосексуално опредјељених особа над малољетном дјецом уређено је са два члана, 55 и 56, и у те заједнице могу се уводити дјеца из претходног брака које је један од партнера имао, умјесто да је то изричито забрањено. То је све уведено и легализовано, као и све остало у овом тексту који се противи и правном, и здравом разуму, и здравој логици „, казао је др Џомић и питао да ли су преписивачи овог Нацрта свјесни какве животне, правне последице могу изазвати неодређени појмови „хитан случај“ и „непосредна опасност за дјецу“ . Запитао се и зар увођење дјеце у такву хомосексулану заједницу а која су рођена у браку или ванбрачној заједници од оца и мајке, није хитан случај и непосредна опасност за дјецу коју свим дозвољеним средствима треба штити од овог акта и намјера преписивача овог документа. “ Наведене одредбе су директно супростављене међународно правним актима о правима дјеце. Нијесте навели ниједну конвенцију о правима дјеце коју сте радикално угрозили овим актом“ рекао је протојереј- страврофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске на округлом столу у Подгорици и позвао Министарсто да обустави и врати на почетак овај документ јер је Црној Гори потребан дијалог о рјешавању проблема а сваки правни акт мора да буде наслоњен на друштвену реалност у којој ће обитавати. Он као правник сматра да Црна Гора и њен правни поредак имају довољно простора да заштите права свакога и без доношења овог закона. Испред Епархије будимљанско-никшићке ђакон Костантин Дојић, шеф Канцеларије за међународну сарадњу је казао да би се усвајањем овог Закона о истополном партнерству створила посредна дискриминација већине грађана кроз повлашћен третман хомосексуланих конкубената. Он је истакао да би с обзиром да традиционални патријахални морал вриједности баштини велика већина грађана Црне Горе, доношење оваквог закона у ситуацији гдје традиционални вјерски брак није регулисан, створило касту повлашћене мањине у односу на још увијек нерјешене потребе и права велике већине грађана по питању брака. “ Доносећи овакав закон Црна Гора ће већину својих грађана ставити у подређени положај у односу на политички хомосексуализам. Дио Западног свијета пере своју савјест због нечовјечности у прошлости наметањем и извозом политичког хомосексуализма традиционалним друштвима која немају снагу да им се одупру. Матрица је иста – прво се ораганизују параде, па легализује партнерство, па се мијења дефиниција брака, па се онда креће на образовање и утицај на дјецу у јавном школству док је крајњи степен „ЛГБТ еманципације“ прогон хришћана а нерјешена ситуација у погледу вјерских заједница у Црној Гори само олакшава посао“, рекао је ђакон Коста Дојић у примједбама на текст Нацрта. Јавна расправа о тексту Нацрта закона о животном партнерству лица истог пола почела је 14. маја и трајаће до 29. јуна ове године. Весна Девић Фото: ПР Центар Извор: Митрополија Црногорско-приморска
  17. Нацрт закона о животном партнерству лица истог пола, који је предложило Министарство за људска и мањинска права, неприхватљив је за друштвени амбијент Црне Горе. Њиме се разарају морални темељи друштва, али се ствара посредна дискриминација већине грађана Црне Горе кроз повлашћен третман хомосексуланих конкубената. Посебно се угрожавају права дјетета и традиционалне породице и Црна Гора први пут у историји добија хомосексуалане матичаре, хомосексуалне кумове и хомосексуалне судује, акценти су трећег завршног Округлог стола у оквиру Програма јавне расправе о Нацрту закона о животном партнерству лица истог пола, који је, послије Будве и Бијелог Поља, одржан данас у у Подгорици. Уводничар јавне расправе била је Бланка Радошевић Маровић испред Министарства за људска и мањинска права Владе Црне Горе, а у име Делегације ЕУ у Црној Гори обратила се Пламена Халачева. Скупу, иако раније најављени, нису присуствовали министар Мехмет Зенка и шеф Делегације ЕУ у Подгорици Аиво Орав. Након кратког обраћања званичница ЕУ је напустила Јавну расправу на шта је реаговано од стране учесника. Након што су чланови Радне групе презентовали нормативна рјешења која су предложена Нацртом, први дискутант је био представник Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије. Он је подсјетио присутне на јавно обраћање Митрополита црногорско-приморскога г. Амфилохија министру Зенки и другим државним званичницима у марту ове године када им је упутио Хришћански осврт поводом најављеног Закона о регистрованом партнерству истополних лица. Отац Велибор је обавијестио присутне да ће Митрополија благовремено доставити своје примједбе Министарству и затражио да се Нацрт закона, из бројних разлога, повуче из процедуре. Изнио је низ примједби истичући да се ради о класичном плагијату, што је Радна група покушала да сакрије од јавности, јер је исти скоро дословно преписала од Хрватске. Он је казао да је наслов закона смишљен да превари јавност у Црној Гори и да је, заправо, ријеч о Нацрту закону о хомосексуалним заједницама. Сматра да се Нацрт закона о животном партнерству лица истог пола доноси под притиском и да је примјер октроисаног закона. „Будите поштени, па овај закон назовите Закон о хомосексуалним заједницама. У обиму права и обавеза по форми, начелима, начину заснивања и престанку те заједнице, вођењу регистра надлежном органу, Нацрт закона о хомосексуланим заједницама, који сте ви назвали животно партнерство, заправо је брак лица истог пола. По обиму права и по свему то је брак. Црна Гора овим предложеним Нацртом закона уводи у правни поредак хомосексуалне заједнице. Први пут Црна Гора добија хомосексуалне матичаре и хомосексуалне кумове. Развод ове заједнице, ради обмане јавности је назван раскидом, али је поништење те заједнице, као и у случају брака, названо поништење и то пред судом. Тако ће први пут у историји Црне Горе један судија судити разводе бракова и раскиде хомосексулних партнерстава. Матични регистар животних партнерства исти је као и регистар вјенчаних, тако да Црна Гора по први пут добија и хомосексуалну матичну службу“, казао је координатор Правног савјета Митрополије. Нацрт закона представља невиђени атак над дјецом коју ће уводити у те тзв. заједнице и он је дискриминаторан. „Питање старатељства хомосексуално опредјељених особа над малољетном дјецом уређено је са два члана, 55 и 56, и у те заједнице могу се уводити дјеца из претходног брака које је један од партнера имао, умјесто да је то изричито забрањено. То је све уведено и легализовано, као и све остало у овом тексту који се противи и правном, и здравом разуму, и здравој логици „, казао је др Џомић и питао да ли су преписивачи овог Нацрта свјесни какве животне, правне последице могу изазвати неодређени појмови „хитан случај“ и „непосредна опасност за дјецу“ . Запитао се и зар увођење дјеце у такву хомосексулану заједницу а која су рођена у браку или ванбрачној заједници од оца и мајке, није хитан случај и непосредна опасност за дјецу коју свим дозвољеним средствима треба штити од овог акта и намјера преписивача овог документа. “ Наведене одредбе су директно супростављене међународно правним актима о правима дјеце. Нијесте навели ниједну конвенцију о правима дјеце коју сте радикално угрозили овим актом“ рекао је протојереј- страврофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске на округлом столу у Подгорици и позвао Министарсто да обустави и врати на почетак овај документ јер је Црној Гори потребан дијалог о рјешавању проблема а сваки правни акт мора да буде наслоњен на друштвену реалност у којој ће обитавати. Он као правник сматра да Црна Гора и њен правни поредак имају довољно простора да заштите права свакога и без доношења овог закона. Испред Епархије будимљанско-никшићке ђакон Костантин Дојић, шеф Канцеларије за међународну сарадњу је казао да би се усвајањем овог Закона о истополном партнерству створила посредна дискриминација већине грађана кроз повлашћен третман хомосексуланих конкубената. Он је истакао да би с обзиром да традиционални патријахални морал вриједности баштини велика већина грађана Црне Горе, доношење оваквог закона у ситуацији гдје традиционални вјерски брак није регулисан, створило касту повлашћене мањине у односу на још увијек нерјешене потребе и права велике већине грађана по питању брака. “ Доносећи овакав закон Црна Гора ће већину својих грађана ставити у подређени положај у односу на политички хомосексуализам. Дио Западног свијета пере своју савјест због нечовјечности у прошлости наметањем и извозом политичког хомосексуализма традиционалним друштвима која немају снагу да им се одупру. Матрица је иста – прво се ораганизују параде, па легализује партнерство, па се мијења дефиниција брака, па се онда креће на образовање и утицај на дјецу у јавном школству док је крајњи степен „ЛГБТ еманципације“ прогон хришћана а нерјешена ситуација у погледу вјерских заједница у Црној Гори само олакшава посао“, рекао је ђакон Коста Дојић у примједбама на текст Нацрта. Јавна расправа о тексту Нацрта закона о животном партнерству лица истог пола почела је 14. маја и трајаће до 29. јуна ове године. Весна Девић Фото: ПР Центар Извор: Митрополија Црногорско-приморска View full Странице
  18. У фокусу јучерашње емисије „Неђеља у петак“ на ТВ А1 била је духовност православног народа у Црној Гори. Разлог за то је, како је објаснила уредница и водитељка овог политичког ток шоуа Милица Минић, медијско актеулизовање старог Нацрта закона о слободи вјероисповјести. Учесници емисије се у форми дебатног дијалога баве доминантним актуелним политичким, економским, друштвеним темама јавног живота као и најзначајнијим догађајима из свијета. Поред новинара Невенке Ћировић, Марка Новаковића, Славка Мандића и Гојка Раичевића који су редовни учесници, специјални гост емисије на ову тему био је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. А1 ТВ Монтенегро: „Неђеља у петак“ политички ток шоу са Милицом Минић 15.06.2018 http://mitropolija.com/2018/06/16/protojerej-stavrofor-dr-velibor-dzomic-u-emisiji-nedjelja-u-petak-video/ View full Странице
  19. Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостовао је у емисији „Клуб А“ подгоричке А1 ТВ Монтенегро. Са уредницом ове емисије Милицом Минић разговарао је између осталог и о Нацрту закона о слободи вјероисповјести. Клуб А: Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, 13.06.2018. View full Странице
  20. Гост Радија "Слово љубве" био је протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, професор Правосалвног Богословског факултета у Београду и духовник у храму Преображења Господњег на Видиковцу. Замолили смо о. Драгомира да говори о св. Нектарију егинском, светитељу коме се молитвено обраћају оболели од најтежих болести, пре свега карцинома и чијим молитвеним заступништвом, стиже и исцељење од Господа. После подсећања на живот и поуке св. Нектарија, питали смо о. Драгомира каква је веза вере и науке, да ли ми имамо довољно поверења у Господа да ће нас исцелити, да ли Му заиста верујемо? На крају емисије чућемо и изузетну јутрошњу беседу Свјатјејшег Патријарха Иринеја из Вазнесењске цркве у центру Београда, који је напоменуо да нам је „Божанска истина дата да је учинимо темељем нашег живота“. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве View full Странице
×
×
  • Create New...