Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'протођакон'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 29 results

  1. Текст - Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански Г. Фотије Музика и вокал - протођакон Богдан Стјепановић Аранжман, студио, микс, мастеринг и музика - Срђан Бојић, Бијељина Пратећи вокали - Ирина и Христина Петровић, Срђан и Горан Бојић Хор - Дјечији хор цркве Светог Ђорђа (Бијељина) Диригент - мр Биљана Јефимић Жичани инструменти - Аднан Хаџикадунић Дувачки инструменти - Ђорђе Вујичић Спот припремили: Мира Лолић Мочевић и Ведран Марић (РТРС) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. Ranković: Irineja bačkog za akademika SANU U „Glasu Crkve“, izdavačkoj ustanovi Eparhije Šabačke u Šapcu, predstavljena je nova knjiga protođakona dr Ljubomira Rankovića – „Šabačka crkva“. Reč je o reprezentativnoj i luksuznoj monografiji o crkvi mučenici, koja je tokom svoje dvovekovne istorije više puta rušena i obnavljana, deleći tako sudbinu svoga naroda i grada Šapca. Ponedjeljak, 04.11.2019. „Šabačka crkva kroz svoju istoriju bila je pijemont duhovnosti i kulture, akademije i univerzitet, „Grad na gori“, istakao je dr Ranković i dodao: „U šabačkoj crkvi je tron najuglednijih srpskih episkopa, među kojima je sedam akademika i na desetine književnih stvaralaca koji pronose slavu šabačkog hrama širom otadžbine i sveta. Trojica šabačkih episkopa postali su poglavari Srpske pravoslavne crkve: mitropoliti Mihailo i Inokentije i patrijarh Dimitrije, prvi poglavar obnovljene Srpske patrijaršije 1920. godine. Mnogi među njima bili su najučeniji ljudi svog vremena, veliki besednici, teolozi i pisci značajnih dela, zbog čega su kao ugledni stvaraoci primani u najvišu naučnu ustanovu Srpsku kraljevsku akademiju naučnika i umetnika“. Upitan da za kaže za RTV BN da li je duhovno stvaralaštvo posustalo među višom i nižom srpskom jerarhijom danas, i da li je to razlog što među članovima SANU danas nema ni jednog episkopa ni sveštenika, protođakon Ranković je odgovorio: -Želim da istaknem da Srpska crkva danas ima veliki broj vrlo obrazovanih teologa svih generacija. Neki od njih spadaju u najuglednije teologe pravoslavlja i celog hrišćanskog sveta. Zbilja, deluje zbunjujuće da SANU nije obratila pažnju na tu činjenicu. Kao da se zaboravlja da se termin teologija pojavljuje u dubokoj starini kod filosofa Platona koji u svom znamenitom delu „Država“, teologiju određuje „kao produbljivanje onoga u šta se veruje“, dok Aristotel u filosofskom spisu „Metafizika“ teologiju naziva „prvom filosofijom“, naukom o apsolutnom biću, „prvom pokretaču“, neprouzrokovanom. Odsustvo teologije u SANU obostrani je hendikep“. Na naše pitanje ko bi, po njegovom mišljenju, od teologa iz Pravoslavne crkve u Republici Srbiji bio najzaslužniji da bude primljen u „hram besmrtnika“, Ranković je bez dvoumljenja odgovorio: „Na prvom mestu Irinej Bulović, episkop bački. Ovih dana izašlo je kapitalno delo ovog vladike: Tajna razlikovanja Božanske suštine i energije u Svetoj Trojici po svetom Marku Efeskom Evgeniku. Na promociji na Sajmu knjiga ove godine u Beogradu o knjizi su govorili najugledniji episkopi i teolozi Srpske crkve, mitropoliti Amfilohije i Porfirije i episkop David, jednodušno ističući da je ovo najdublja i najbolja studija o svetitelju i teologu o kome je, za proteklih pet vekova, širom pravoslavnoga i hrišćanskog sveta, na Istoku i Zapadu, napisano na desetine studija i teoloških rasprava. Značajan osmovekovni jubilej srpske crkvene samostalnosti, po Rankovićevim rečima, „ prilika je da se ovaj višedecenijski propust ispravi, vladika Irinej, manje-više poznat je našoj najširoj kulturnoj i crkvenoj javnosti kao vrlo obrazovan teolog, erudita i poliglota, pisac i prevodilac“. Vladičinim prijemom u Akademiju bile bio na dobitku dve najveće i najznačajnije nacionalne kulturne i duhovne ustanove srpskog naroda, SANU i Srpska pravoslavna crkva. Tim činom odalo bi se priznanje brojnim duhovnim i kulturnim pregaocima među srpskim sveštenstvom, koji su bili požrtvovani čuvari i nosioci pismenosti, kulture i prosvete kroz tamu vekova, od Svetog Save do danas -istakao protođakon dr Ranković. (BN)https://www.rtvbn.com/3970852/rankovic-irineja-backog-za-akademika-sanu?fbclid=IwAR2gGXKsa9D0BlW753b_KXEcF5d0rn4iaArSbMS2VCdgyukA5BJYx3CJLqs
  3. У среду, 23. октобра 2019. године, у Џакарти је отворен тродневни Билатерални међурелигијски дијалог Србије и Индонезије, на тему Очување мира и хармоније – ангажовање женâ, омладине и медија. У име Српске Православне Цркве, у раду поменутог Међурелигијског дијалога учествује Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког г. Иринеја, као и протођакон Дамјан Божић, главни и одговорни уредник Православља, новина Српске Патријаршије. Четврти по реду Форум је прилика за размену искустава и изналажење решењâ за постојеће изазове у друштву, као и за продубљивање сарадње представника Србије и Индонезије. Сусрет у Џакарти је наставак Билатералног међурелигијског дијалога одржаног новембра 2015. године, у Београду. Извор: Кemlu.go.id / Инфо-служба Епархије бачке
  4. Државно-верско посланство Републике Србије отпутовало је 21. октобра 2019. године у Инденезију где ће наредних дана бити одржан четврти билатерални међурелигијски дијалог Србије и Индонезије. У државно-верском посланству Републике Србије, поред представника Министарства правде, Министарства спољних послова Републике Србије, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницамa, као и представника традицоналних цркава и верских заједница, налазе се и Преосвећени Епископ мохачки г. Исихије и протођакон Даман Божић, главни и одговорни уредник „Православља“, новина Српске Патријаршије. Чланови посланства су: Мирко Чикириз, државни секретар Министарству правде Републике Србије, шеф делегације; др Марко Николић, помоћник директора у Сектору за сарадњу с црквама и верским заједницама, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницамa, заменик шефа делегације и координатор Четвртог билатералног међуверског дијалога Србије и Индонезије; др Ферид Булић, помоћник директора у Сектору за међуверски дијалог, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницама; Tатјана Цонић, амбасадор и помоћник министра за билатералну сарадњу у Министарству спољних послова Републике Србије; Слободан Маринковић, амбасадор Републике Србије у Републици Индонезији; Исихије Рогић, Српски православни Епископ мохачки; проф. др Абдулах еф. Нуман, заменик реису-л-улеме Ријасетa Исламске заједнице Србије и муфтија србијански; монсињор мр Александар Ковачевић, генерални викар Београдске надбискупије; Мустафа eф. Јусуфспахић, муфтија београдски и војни; Бела Халас, епископ Реформатске хришћанске цркве; протођакон др Дамјан Божић, главни и одговорни уредник „Православља“, новина Српске Патријаршије; Виктор Цветковић, делатник Каритаса; Јована Раковић, саветник за међуверски дијалог, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницама. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Књига над књигама, вековима најцењенија, најчитанија, најпревођенија, богослужбена књига, али и књига која је највише критикована. Извор је веровању преко две милијарде људи, разлог заједничких окупљања, инспирација, надахнуће, духовно и уметничко, али је и разлог раздвајања и великих оспоравања. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Шта се јавља као највећи проблем у исправном тумачењу и разумевању Библије и која су то приручна средства у њеном лакшем ишчитавању и разумевању? Гости данашњег Храма су: протођакон др Радомир Ракић, аутор Библијске енциклопедије, двотомног, капиталног издања код нас, мр библијске теологије Александар Нинковић, католички свештеник у београдској надбискупији и професор Старог завета на Богословији Светог Саве у Београду Горан Раденковић. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Извор: РТС
  6. Свето јеванђеље по Матеју, зачало 59, (14, 22 – 34) говори нам о чуду ходања по води које Господ Христос чини, показујући Својим ученицима да је све могуће уколико имамо снажну веру. Поуке ове приче слушаоцима Радија Источник приближио је протођакон Бранимир Терзић, свештенослужитељ при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Извор: Радио Источник РадиоИсточник-RadioIstočnik | Протођакон Бранимир Терзић гост „Сведочења“ RADIOISTOCNIK.INFO
  7. Као и код многих хришћанских народа, Библија је била прва књига написана на словеначком народном језику, тако да је превод Библије уопште поставио почетак језика и писмености. Готски превод Библије из 4. века означава, на пример, почетак германског писма и то је најстарија сачувана књижевност у целом германском свету. Сличну улогу одиграо је древни превод Кирила и Метода из 9. века међу словенским народима. Накнадни преводи су такође били од великог значаја за развој језика, религиозности, књижевности и националне свести. Исто важи и за Словенце. Када су прихватили хришћанство, Библија је постала најважнији извор њихове националне културе. То је директно и индиректно утицало на развој словеначког језика. Већ у 9. веку сачињени су преводи основних хришћанских текстова, бар индиректно са библијских извора. Преводи Библије су од 1555. г. били главна покретачка снага за стварање словеначког књижевног језика. Примож Трубар (1508-1586) урадио је први словеначки превод библијског текста под утицајем протестантских настојања на томе да Библија стекне пуну ваљаност у свим областима. Године 1555. изашаo је Ta evangeli svetiga Matevža, 1557. г. Ta pervi dejl tiga noviga testamenta (сва четири јеванђеља и апостолске посланице), 1560. Ta drugi dejl tiga noviga testamenta (Писмо Римљанима), 1561. Svetiga Pavlata dva listi htim Corintariem, inu ta htim Galatariem, 1566. превод једне књиге Старог завета Ta celi psalter Davidov, 1567. Svetiga Pavla listuvi (посланице Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, Солуњанима, Тимотеју, Титу и Филимону), 1577 Noviga testamenta pusledni dejl (посланица Јеврејима, Јаковљева посланица, Петрове посланице, Јованове посланице, Откривење), 1582 Ta celi novi testament (прегледано и обновљено штампање издања између 1555. и 1577. године). Све ове књиге су објављене у Тибингену. Трубаров превод је релативно веран оригиналу. Јуриј Далматин (1547-1589) поставио је себи задатак да преведе целу Библију. Године 1575. објавио је књигу Старога завета Jezus Sirah, 1578. Biblije, tu je vsiga svetiga pisma pervi dejl, 1580. Salomonove pripuvisti, 1580. Perve bukve Mozesove (пробни покушај). Све ове књиге штампао је први љубљански штампар Јанж Манделц. Године 1584. у Витенбергу је објављено Далматиново монументално дело Biblija, tu je vse svetu pismu stariga inu noviga testamenta, slovenski tolmačenaskuzi Jurija Dalmatina. У превођењу Старога завета Далматин се првенствено ослањао на Лутеров превод, иако је узимао у обзир и јеврејски и грчки текст. За штаму Новога завета узео је Трубаров превод. Трубаров и Далматинов савременик Себастијан Крељ (1538-1567) превео је део Новога завета. Године 1566. у Регенсбургу је објављена Dečija Biblija, 1567. Postila slovenska (читања и Јеванђеље са објашњењем). Библијске текстове је вероватно превео са грчког, а користио је и Лутеров, црквенословенски (глагољица или ћирилица) и вероватно чешки превод. Противреформација је зауставила ширење протестантизма, али је Далматинова Библија остала у употреби међу католичким свештеницима. Између осталих, приређивали су је у католичким лекционарима. Исусовац Јанез Чандек (Чандик) (1581-1624) је на препоруку љубљанскога бискупа Томажа Хрена (1560-1630) у Грацу је приредио цео словеначки лекционар. Када је приређивао јеванђељске перикопе и читања, у језичком погледу снажно се ослањао на Далматинову Библију. Године 1613. рад је објављен у Грацу, у издавачком заводу Хрен, без имена приређивача, под називом Evangelia inu listuvi. Књига је више пута била прештампана. Године 1672. ново издање је уредио Јанез Лудвик Шонлебен (1618-1681). Матија Кастелец (1620-1688) је до 1. 1680. г. на основу Далматина припремио рукопис целог превода Библије. Грегор Воренц (1660-1730) га је припремио за штампу у шест томова. Данас су сачувана само два тома (други и шести); други том садржи старозаветне књиге од Исуса Навина до књига дневника, а шести том читав Нови завет. Исусовац Ожбалт Гутсман (1727-1790), „путујуцћи мисионар за Корушку“, приредио је лекционар за корушке Словенце, па га 1780. објавио у Клагенфурту (Целовецу) под насловом Evangelie inu branje ali pisme na vse nedele inu jimentine praznike cieloga leta razdelene. Штајерски парох Петар Дајнко (1787-1873) установио је да је потребно преводити на три словеначка књижевна језика: крањски, корушки и источни штајерски. Стога је радио на томе да и Словенци између Муре и Драве добију све најважније књиге на локалном дијалекту. Године 1817. објавио је лекционар Evangeliomi na vse nedele in svetke 1824. и 1826. године, књигу Svetoga pisma zgodbe iz starega zakona, 1826. Svetoga pisma zgodbe iz novega zakona, 1826, 1833. и 1837. Listi inu Evangeliji. Идеја је била да објави Sveto pismo starega zakona „у језику словеначког говора Штајераца“, но у рукопису је остао само превод Прве Мојсијеве књиге. За Словенце између Муре и Рабе први превод Новога завета припремио је протестантски пастор Штефан Кузмич (1723-1779). Превео га је са грчког оригинала, тако да је више пута користио речи које не познају у Прекомурју. Књига је објављена 1771. г. под насловом Nouvi zakon ali teštamentom Gospodna našega Jezuša Kristuša zdaj oprvič z grčkoga na stari slovenski jezik obrnjeni. До сада је доживела пет издања (последње 1928), и за лингвисте је до данас остало највећа ризница прекомурског речника и других лингвистичких података. Прекомурски католички свештеник Миклош Кузмич (1737-1804) превео је са Вулгате јеванђеља, али се по питању правописа и језика наслањао на Штефана Кузмича. Године 1780. објављене су прве три прекомурске католичке књиге Krátka šumma velikoga katekizmuša…; Slovenski silabikár…; Svéti evangjeliomi pouleg kalendárioma i réda rimskoga na vse nedelne i svétešnje dní z-občinskoga svétoga písma … na stári slovenski jezik … obrnjeni … (последња је одштампана још тринаест пута до 1920. г.). Године 1796. Миклош Кузмич је објавио Stároga i nouvoga teštamentoma svéte hištórie krátka šumma, na stari slovenski jezik obrnjena… (до октобра 1869. прештампано је осам пута). Протестантски пастор Александер (Шандор) Терплан (1816-1858) редиговао је превод Штефана Кузмича Нуови закон из године 1771, па му у трећем издању 1848. додао своје најзначајније дело, први и одличан превод Псалама на прекомурски - Knige žoltárske. Ово издање је 1883. поново штампало Британско библијско друштво у Бечу и 1928. у Земуну. Године 1914, 1926. и 1928. објавило је превод најзначајнијег писца прекомурских евангелика Јаноша Кардоша (1801-1875) Moses i Josua: Petére knige Mosesa i knige Josue ali Glávni tál svétoga písma stároga zákona. На католичкој страни, у другој половини 18. века превод Библије се увелико проширио. Франц Михаел Пагловец (1679-1759) је године 1733. у Љубљани објавио Tobiove bukve, a 1741, 1754. и 1758. лекционар Evangelia inu brania. Августинац Марко (Антон) Похлин (1735-1801) у Љубљани је 1773. објавио књигу под називом Sveti Postni Evangeliumi (2. издање 1783, 3. издање 1789). Поред тога, он је оставио рукопис Svetega Pisma starega Testamenta perve Moyzesove Buqve iz razlaganjem S. Texta in Psalmov Davidoveh Buqve k’ useh žihernemu špoganju. Године 1778. у Бечу је добио имприматур цензуре за превођење Петокњижја (Торе). Упркос томе, 1781. г. понудио га је још у Љубљани бискупу Карлу Јанезу Херберштајну (1719-1787), али му је забрањено издавање. Разлог је вероватно тај што је бискуп већ имао своје планове око издавања другог словеначког превода читаве Библије. По његовом наређењу, Јуриј Јапељ (1744-1807) почео је 1783. да га преводи уз помоћ Блажа Кумердеја (1738-1805). Преводили су га са Вулгате, али су за превод Новога завета прихватили Далматинов текст тамо где се поклапао са Вулгатом; у другим случајевима ослањали су се на Росалина и Острошку Библију. Нови Завет је објављен у Љубљани у два дела 1784. и 1786. г. Стари завет је Јапељ делимично сам преводио, а делимично са колегама Јанезом Дебевецом, Јожефом Рихаром, Јожефом Шкрињаром, Модестом Шрајем и Антоном Травеном. Будући да је због теолошких и језичких разлога (германизама) било све снажније противљења Јапељевом преводу, руководство око припреме Старога завета коначно је преузео Јожеф Шкрињар (1753-1825), од свих њих најталентованији и образованији. Између1791. и 1802. г. објављене су све књиге Старога завета. У 19. веку наставља се жеља за превођењем Библије на католичкој страни. Године 1815-1817. Матевж Равникар (1776-1845) објавио је у Љубљани Zgodbe Svetega pisma za mlade ljudi. Андреј Голмајер (1789-1883, 1855-1883 надбискуп Горице) као професор догматике у Љубљани превео је Нови завет. Године 1834. у Љубљани је објављен први део: Sveti Evangeliji. Други део је остао у рукопису. Бенедиктинац Плацид (Јернеј) Јаворник (1803-1864) објавио је 1849. у Љубљани Perve Mozesove bukve, а 1854. у Целовецу Druge Mozesove bukve и Tretje Mozesove bukve. Чини се да је Mohorova družba у Целовецу (Аустрија) имала намеру да изда целу Библију, али се то није остварило због припреме такве публикације у Љубљани. Љубљански бискуп Антон Алојзиј Волф (1782-1859) поверио је Јурију Волцу (1805-1885) израду новог превода целе Библије. Волц је завршио посао уз помоћ неколико сарадника: Андреј Чебашек, Андреј Голмајер, Јуриј Грабнер, Петер Хицингер, Матија Хочевар, Лука Јеран, Антон Лесар, Јосип Марн, Франчишек Метелко, Антон Межнарц, Антон Пинтар, Матевж Равникар - Поженчан и Андреј Замејиц. Нешто су превели Валентин Орожен и Фелицијан Глобочник. Превод Петокњижја (Торе), књиге Исуса Навина и књига о царевима сачинили су према Јаворниковом преводу. Преводили су са Вулгате и ослањали се на немачке преводе. Белешке су преузете из немачког издања Ј. Ф. Алиолија. Волц је сам сачинио много превода, уредио преводе својих сарадника и језички објединио. Нови превод је у језичком погледу много бољи него Јапељов. Објављен је у 1856-1859. у шест томова. Због бискупове иницијативе и подршке овај превод се назива Волфова Библија, а стварни наслов је Sveto pismo stare in nove zaveze z razlaganjem poleg nemškiga, od apostoljskiga Sedeža poterjeniga sv. pisma, ki ga je iz Vulgate ponemčil in razložil Dr. Jožef Franc Allioli. Крајем 19. века и у 20. веку је неке нове преводе и адаптације Библије објавило Британско и инострано библијско друштво (The British and Foreign Bible Society), основано 1804. г. у Лондону, а између 1850. и 1902. у Бечу је имало своју агенцију. Јернеј Копитар (1780-1844) је 26. новембра 1815. г.предложио да се Библија преводи на српски, хрватски, бугарски и неке друге балканске језике. За Словенце у Штајерској и Горњој Корушкој требало је припремити посебан превод. До реализације овог предлога дошло је много касније. Друштво је 1869-1871. г. објавило превод Јеванђеља и апостолске посланице, које је у својим протестантским годинама припремио Франце Ремец (1846-1917); г. 1869. у Трсту је објављено Марково јеванђеље, г. 1870. у Бечу Матејево Јеванђеље и Лукино Јеванђеље, г. 1871. у Трсту Јованово јеванђеље и апостолске посланице. Матија Ваљавец (1831-1897) превео је као студент 16 псалама; г. 1873. у Бечу је објављен његов превод Pavla aposteljna list Rimljanom, а г. 1877. Novi zakon (посланице Коринћанима и Галатима). Године 1870-1898. Британско и инострано библијско друштво је у деловима објавило Нови, затим Стари завет у преводу, а највећи допринос дали су лингвиста Франц Миклошич (1813-1891) и писац Јосип Стритар (1836-1923). Сам Стритар је превео велики део Старога и Новога завета, а Миклошич је учествовао у проверавању превода. Године 1904. Чешки Антон Храска (1868-1953) почео је преводити интегралну Библију у Љубљани за евангелисте. Уз помоћ сарадника Франца Говекара, Антона Микуша и других завршио је рад 1914. г. Британско и инострано библијско друштво објавило је превод 1914. г. у Љубљани под насловом Sveto pismo starega in novega zakona (до 1967. г. седам пута штампано). На насловној страни пише „Стари закон према јеврејском, Нови према грчком оригиналу“. Међутим, стручне процене показују да је превод сачињен према Далматину, Лутеру и другим старим и новим преводима. Британско друштво није штампало девтероканонске/апокрифне књиге. Иван Весел - Веснин (1798-1884), Антон Медвед (1869-1910), Симон Грегорчич (1844-1906), Франчишек Лампе (1859-1900) и Јанез Еванђелист Крек (1865-1917) преводе на књижевном језику. Весел је објавио књигу Psalmi (1892) заједно са завршеним Грегорчичевим преводом Ps 118 (јевр. 119) у 22 песме; Антон Медвед је превео Jeremijeve žalostinke (1894. и 1906), Јова (1904) и Јеремију (1909); Грегорчич је објавио поетски превод књиге Job in Psalm 118 (1904) и завршио Jeremijeve žalostinke непосредно пре своје смрти. Лампе и Крек објавили су између 1894-1912. чувене приче о Библији. Љубљански бискуп Антон Бонавентура Јеглич (1850-1937) штампао је 1915-1916. г. свој превод Псалама заједно са духовним тумачењем; Псалме је превео према Јеронимовом Psalterium Gallicanum. Матија Славич (1877-1958) објавио је 1916. у Марибору Nedeljske evangelije, а 1917. завршено је допуњено издање Nedeljski in prazniški evangeliji. Године 1918. и 1919. Јосип Зиданшек (1858-1930) објавио је Novi zakon - Prvi deo: Sv. evangeliji in Dejanje apostolov. Године 1922. у Горици је Андреј Павлица (под псевдонимом Др. Егидиј) објавио Sirahove bukve. Франчишек Јере (1881-1958), Грегориј Печјак (1867-1961) и Андреј Сној (1886-1962) у Љубљани су са грчког оригинала превели Нови завет; године 1925. објављено је Sveto pismo novega zakona - Prvi deo: Evangeliji in Apostolska dela, l; 1929. г. Sveto pismo novega zakona- Drugi deo: Apostolski listi in razodetje (оба дела су прештампана у годинама 1937-1939, 1948, 1949, 1954-1955). Британско библијско друштво је у Београду 1937. г. објавило превод Албина Вилхара Evangelij po Luki. Матија Славич је 1939. у Цељу објавио Sveto pismo stare zaveze - Prvi deo: Pet Mojzesovih knjig in Jozuetova knjiga. Превод је припремљен према јеврејском оригиналу. У поправци превода учествовали су Антон Брезник, Франчишек Јере, Франц Ксавер Лукман, Алојзиј Одар, Јернеј Павлин и Андреј Сној. При даљем преводу Старога завета са јеврејског језика помагао му је Јакоб Алексич (1897-1980), а са грчког Франчишек Јере. Године 1959-1961. Бискупски ординаријат у Марибору објавио је целу Библију у четири тома: Стари завет I-III и Нови завет. Ово издање садржи редиговани превод Новога завета из 1925. и 1929. г., Славичев превод првог дела Старога завета из 1939. г. и нови превод осталих књига. У припреми за штампу, осим преводилаца Јакоба Алексича, Франчишека Јерета, Матије Славича и Андреја Сноја, учествовали су и Станко Цанкар, Јоже Доленц и Едвард Шимниц. Јакоб Алексич је из потпуног мариборског издања сачинио избор важних текстова за Малу Библију, објављену у Љубљани 1967. и 1968. године. Нови завет је 1968. године поново објављен у Клагенфурту (Целовецу) под називом Породична Библија Новога завета, а у Загребу Кратка Библија са сликама (библијски текст је донет или је адаптиран према мариборском издању из 1959-1961. г.). Мариборским издањем се такође служио Иван Олбрахт док је уредио издање књижице Biblijske priče, које је г. 1969. објавила Mladinska knjiga у Љубљани, затим издања Jezusov evangelij и Apostolska dela, које је 1972-1973. г. објавила Mohorjeva družba у Цељу. Године 1974. публиковано је друго издање књиге Kratko Sveto pismo s slikami. Најважније је то што је с мариборског издања објављена Библија Старога и Новога завета: Екуменско издање, 1974. г., у издању Британског библијског друштва. Ово је прво словеначко екуменско издање (које садржи и девтероканонске/апокрифне књиге Старога завета), а не и први екуменски превод. Текст тога издања је поново прегледан и смисленије подељен. На том издању су учествовали Јакоб Алексич, Станко Цајнкар, Јоже Доленц, Максимилијан Држеничник, Лудвик Јошар и Владимир Мисељ. Екуменско издање је доживело многа поновна штампања. Године 1977. Љубљанска надбискупија је поново штампала Нови завет према екуменској Библији као приручник. Године 1977. Mohorjeva družba у Клагенфурту издаје Sveto pismo Novog saveza: Еванђеља и Дела апостолска, а то је превод који је са сарадницима припремио Јанко Модер према француској тзв. Јерусалимској Библији. Године 1979. Британско библијско друштво објавило је превод Јеванђеља који је сачинио Франце Розман: Jezusova Blagovest. Поводом 400- годишњице издања Далматинове Библије (1984. г.) у Љубљани је објављен превод Новога завета, који су под руководством Јоже Крашовца и Франца Розмана подузели Отмар Чрнилогар, Кајетан Гантар, Алојз Ребула и Франце Розман, а под насловом Biblija Novog zaveta: Jubilejni prevod ob štiristoletnici Dalmatinove Biblije. У редакцији превода су учествовали: Јуриј Бизјак, Јанез Градишник, Јоже Крашовец, Мирко Махнич, Ерика Михевц-Габровец, Авгуштин Пирнат, Здравко Ревен, Франце Розман, Јожеф Смеј, Антон Стрле и Јанез Зупет. Британско и инострано библијско друштво у Београду је нови превод Новога завета преузело за поновно штампање екуменског издања, па је г. 1990, уз мање исправке штампан као приручник; а на иницијативу Словеначке регионалне бискупске конференције, објављен је од стране Сједињених библијских друштава. Године 1989. у Копру је као пробно издање објављен нови превод Јовове књиге (преводилац Јуриј Бизјак), а у Цељу нови превод Псалама (превео Јоже Крашовец). Године 1992. у Копру је изашао као пробно издање нови превод Песме над песмама (превео Јанез Зупет), а 1993. у Љубљани је објављена Evangelijska harmonija и Sinopsa štirih evangelijev (оба дела је припремио Франце Розман). Године 1995. у Копру је изашао пробни нови превод књиге Премудрости Соломонових и Премудрости Исуса сина Сирахова (превео Отмар Чрнилогар). Библијско друштво Словеније објавило је 1996. г. Slovenski standardni prevod Svetega pisma, који се „порађао“ 15 година. Превод је припремио Координациони одбор под руководством Јоже Крашовеца, који је усклађивао целокупни пројект и сам превео Psalme и Žalostinke; остали сарадници били су: Јуриј Бизјак, Отмар Чрнилогар, Кајетан Гантар, Милан Холц, Горазд Коцијанчич, Маријан Пеклај, Алојз Ребула, Франце Розман, Снежна Терезија Вечко и Јанез Зупет. Морални и финансијски спонзор пројекта били су Сједињена библијска друштва, која су учествовала у редакцији и преко својих професионалних представника. У завршној етапи такође су неки представници протестантских Цркава прегледали превод, што је допринело прихватању текста од свих словеначких Цркава. Библијски текст је био попраћен опсежним уводима, коментарима, референцама и другим помагалима, а ово издање је касније добило ознаку Студијско. Године 1997. изашло је друго, ревидирано издање које је донело неке исправке и усклађивање текста; већина промена је предузета у Петокњижју и код Малих пророка. Године 2000. први пут је објављено основно издање, које не садржи уводе, упоредна места и други критички апарат, већ само кратку текстуалну напомену, засновану на примеру савремених страних издања, која доносе најосновније податке о тексту. Године 2006. Словеначка бискупска конференција започела је са пројектом издања Јерусалимске Библије на словеначком. Текстови, напомене и други пратећи текстови преведени су из француске Јерусалимске Библије и притом делимично измењени, док библијски текст представља ревидирано Стандардно словеначко издање. Координатор пројекта је Јоже Крашовец; издање је намењено искључиво католицима. До сада су објављени следеће свеске: Нови завет и Псалми (2010), Приче Соломонове и пророчке књиге (2013), Петокњижје (2014) и Историјске књиге (2015). Библијско друштво Словеније започело је 2011. г. пројекат превођења Новога завета на савремени словеначки језик под називом Život s Isusom. Пројекат се држи начела пружања што тачнијег значења светописамског текста и намењен је читаоцима којима је црквени језик далек. У пројекту учествују Матјаж Чрнивец, Јанез Јеромен мл., Јернеј Куринчич, Горазд Коцијанчич и Јоже Куринчич и стручни сарадници Сједињених библијских друштава. До сада су објављене следеће библијске књиге: Лукино Јеванђеље, посланица Колошанима, Јаковљева посланица и Прва Јованова посланица (2012), Павлове посланице, Друга и Трећа Јованова посланица (2013) и Марково Јеванђеље по (2015). Године 2017. Удружење Трубаров форум објавило је осавремењен текст Далматиновог Новога завета. Превод на данашњи разумљив словеначки језик сачинили су Винко Ошлак и Бенјамин Хластан. Књига је поводом 500-годишњице Реформације бесплатно раздељена међу Словенцима у готово 50.000 примерака. Исте године је Библијско друштво Словеније издало и правописно исправљено издање Красковог превода Библије из 1914. године. Ново издање је уредио Матјаж Чрнивец. Текст је поново преломљен, осавремењене су неке архаичне речи и додата упоредна места. протођакон Радомир Ракић *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 5/2019.
  8. Девети век на Балканском полуострву јесте век снажног мисионарског рада међу Словенима који је потицао из Византије. Тада су за мисионарске потребе Света браћа Кирило и Методије 881/882. године створили азбуку од 38 словних знака коју су назвали глагољица. Ова азбука је коришћена током превођења Светог писма на језике словенских племена, а нека од њих су била у саставу Првог бугарског царства. Нешто касније је Свети Климент, ученик Свете браће, од глагољице створио систем писмена са 44 словна знака названих ћирилица. Дело солунске Браће наставио је бугарски цар Борис (852-893) који је крстио Бугарску. Кирило и Методије и њихови настављачи превели су већи део Библије и извесан број богослужбених књига на словенски говорни језик бележећи их новоизграђеном азбуком. Књижевни словенски језик је створио револуцију међу словенским народима. Прва књига на словенском језику била је Јованово јеванђеље, а и остала три јеванђеља, Дела апостолска и Псалме Света браћа су превела пре поласка у Моравску 863. године. После Кирилове смрти 869. г. Методије је наставио са превођењем Библије, а тај велики подухват довршили су његови ученици. Стари завет је преведен са грчке Септуагинте, а језик при томе коришћен био је језик којим су говорили Словени из околине Солуна. За време владавине сина цара Бориса, Симеона (893-927), презвитер Григорије је добио налог да сачини други превод неких библијских књига, а обавио га је у Русији, где је било у употреби у Руској Цркви одомаћено Остромирово Јеванђеље, исписано 1056. године. У 14. веку је бугарски патријарх Јефтимије сачинио редакцију словенских превода. Године 1396. Бугарска је потпала под отоманску власт. Изум покретног штампарства (Гутенберг) омогућио је да се штампају и словенске књиге. Тако је у Трговишту у Румунији штампано мало Четворојеванђеље, а касније је објављено у Београду (Београдско јеванђеље, 1552. г.) и у Брашову. Псалтир штампан на словенском 1669. г. приредили су Исак Трајков родом из Софије и Кара Трифун из Скопља. Године 1895. г. А. И. Јацимирски извештава о једном рукопису Новога завета бугарске редакције пронађеном у манастиру Њамецу, а преписаном 1779. г. Текст је имао 150 страница исписаних у два стубца са по 35 редова, писан на народном бугарском језику. Овај језик се до 19. века у многоме одвојио од словенског језика, а азбука је сад садржавала мање слова, пошто је са 44 словна знака сведена на 32 слова. Иначе, употреба Библије на словенском језику била је ограничена на богослужења и теологију, па је обичан верник није могао читати, одн. схватати. До тада Свето писмо није било преведено на народни, књижевни језик Бугара. Британско и инострано библијско друштво основано је у Лондону 7. маја 1804. године, а само девет година касније, 14. јануара 1813, у Петрограду је основано Руско библијско друштво са кнезом Голицином на челу, а под покровитељством цара Александра. Додуше, најпре је било названо Петроградско библијско друштво, да би само годину дана касније било преименовано у Руско библијско друштво (28. септембра 1814). Управо ово Друштво је испитивало начине како да се Свето писмо преводи на словенске језике, па и на бугарски. Око 1806. године у Бугарској је епископ Враце Софроније објавио књигу под насловом Киријакодромон, што је била збирка недељних и празничних проповеди које је са грчког 1803. г. превео епископ Никифор Теотокос. Била је то прва савремена бугарска књига. Док ју је припремао за штампу Софроније је библијске цитате доносио на „простом бугарском“ језику, према преводу сачињеном са црквенословенског текста тзв. Московске Библије. Ово је био преседан у смислу што се одступило од црквенословенских цитата Светога писма и упослио тада њихов савремени бугарски језик, и то из разлога што обичан човек није схватао Библију на словенском. Посебно занимљиво је то што је у додатку објавио Оченаш из Лукиног јеванђеља на народном бугарском језику. Руско библијско друштво је најавило да ће објавити Свето писмо на бугарском већ 1815. г., што је било преурањено. Сарадник Руског библијског друштво В. Пинкертон пропутовао је јужну Европу од 1819. до 1820. да би размотрио могућност његовог превођења на савремене словенске језике, као и на грчки и турски. Док је трагао за преводиоцима на бугарски, митрополит трновски је препоручио извесног архимандрита Теодосија из манастира Бистрице близу Букурешта као могућег преводиоца Библије на бугарски. У међувремену је сазнао да је Теодосије већ започео са таквим преводом 1819.г., па је превод Матејевог јеванђеља био готов 1821. г., после рада на њему у трајању од годину дана. Ради коначне редакције текста преводилац је провео још шест месеци, па је у фебруару 1822. г. дозвољено да се одштампа 5.000 примерака у Петрограду. Нажалост, установљено је да овај превод има много граматичких грешака, а био је стилски незграпан, будући да је био под утицајем словенског предлошка. Нека места у тексту су била буквално иста као у оригиналном словенском, па су и пре штампања изнете сумње у исправност тога превода. Пинкертон је предложио да се објави 2.000 уместо 5.000 предвиђених примерака. Теодосије је стигао у Петроград из Сибина (Сибиу, Румунија) у пратњи двојице ђакона да нагледају штампање, и овде је тражио да се објаве упоредо словенски и бугарски превод. Тако је у Петрограду у новембру 1823. г. објављено 2.000 примерака Матејевог јеванђеља. Децембра 1825. г. трновски митрополит Иларион изјавио је да је неки превод Новога завета припремио неки учитељ из Враце и да је за тај труд тражио 5000 пјастера. Превод су размотрили стручњаци и пронашли да је нетачан, па је Иларион тај превод одбио и за исти подухват предложио друга два преводиоца из своје епархије. Сапуновов превод Четворојеванђеља Самостални покушај превода Новога завета започео је Петар Сапунов са својим братом Серафимом; они су 1828. г. објавили Четворојеванђеље у букурештанској митрополијској штампарији у Влашкој 2. децембра 1824. г. Превод је сачињен са грчког. Серафим је знао грчки и словенски, па ипак је у неким случајевима давао предност словенским речима над бугарским. Као предлошци коришћени су грчки, влашки (румунски) и словенски текст Јеванђеља. Овај превод је био објављен пре него што је Теодосије отпочео свој рад 1820. г. Међутим, књига је услед недостатка финансијских средстава била штампана тек после десетак година. Идеја је била да се објави само Четворојеванђеље и добије новац како би се одштампао потпуни Нови завет. Нажалост, Сапунов није почео на време са штампањем, а у међувремену је умро његов брат Серафим, и после дужих оклевања, 1828.г., објављено је 1.200 примерака Четворојеванђеља. Премда је сав Нови завет био преведен, штампано је само Четворојеванђеље на једноставној хартији. Ускоро затим објављена су Дела апостолска и Откривење Јованово. Пошто је 1834. године трновски протосинђел потврдио да је превод сачињен на добром бугарском језику, Британско и инострано библијско друштво откупило је 800 примерака, док је сам Сапунов распродао 400 примерака по цени од 10 пјастера. Затим је 1835. г. Библијско друштво добило понуду да објави део Новога завета у преводу Сапунова у 5.000 примерака. Нажалост, овај превод је имао много лингвистичких грешака и није био добро примљен у народу, па ни међу проповедницима. Превод Новога завета Неофита Рилског (1835) Епископ трновски Иларион препоручио је Неофита (Петрова) Рилског да сачини превод целог Новога завета. Почетком октобра 1835. г. Неофит је прихватио понуду и сместа почео са превођењем. Књига је објављена под насловом „Новиј Завет Господа нашего Иисуса Христа / сега ново преведенниј от славенскаго на болгарскиј јазик от Неофита иеромонаха П.П. Рилца и с прилежанием прегледан и одобрен от преосвјаштеннејшаго и премудраго митрополита Терновскаго Г. Г. Илариона. Смирна: тип. А. Дамианова и содружества 1840. “ (превод је завршен већ 1836.г.). За овај превод је плаћено 5.000 турских гроша. Нови завет је, дакле, објављен, у издању Британског и иностраног библијског друштва, у 5.000 примерака у Смирни куда је штампарију са словима бугарске азбуке послало то Библијско друштво. Превод је наишао на добар пријем и разаслан је по свим бугарским заједницама у Турској, тако да је 1844. г. доштампан тираж од 3.000 примерака. Цариградска патријаршија је одмах негативно реаговала сматрајући да је то протестантски превод Новога завета и тражила одштампане примерке ради уништења, док је народ одбијао да из руку испусти ову књигу. Забележено је да је пловдивски митрополит био наредио конфискацију свих примерака у његовом граду. Слично је било и у другим местима. Патријаршија је овај потез правдала грешкама у преводу, док је прогон књиге само подстакао народно интересовање за овај превод, па је Нови завет потпуно растурен. Друго издање је објављено у Смирни 1850. г. уз незнатне исправке издања из 1840. г. Уследило је ново издање 1853. г. у 15.000 примерака, од којих је хиљаде примерака сместа послато у Бугарску, а две хиљаде примерака послано у Ужинџово на тамошњи народни сајам. Четврто издање из 1857. г. у Букурешту први пут је објављено коришћењем грађанских слова. Године 1859. штампана су још два издања, једно у Букурешту, а друго у Лондону. Године 1866. објављено је у Цариграду џепно издање са текстом који је редиговао неки Енглез Елиас Ригз (Elias Riggs) из Британског друштва. Нови завет је редигован и штампан укупно девет пута (1840, 1850, 1853, 1857, два пута 1859, два пута 1860 и два пута 1867). Фотинов покушај превођења Негде око 1839. г. Британско и инострано библијско друштво покушало је да умоли Константина Фотинова да преведе јеванђеља. Међутим, Фотинов је преводио уз комбиновање доброг књижевног језика и лошег познавања црквенословенског, па народ то није добро схватао, те га је Библијско друштво одбацило као неодговарајуће. Превод целога Светога писма До 1840. г. бугарски језик се умногоме изменио; (источни) трновски дијалект је увелико прихваћен у западном делу земље. С обзиром на то да је Нови завет раније био преведен на западном дијалекту, морала се обавити његова редакција. Константин Фотинов, заједно са често заборављаним Стојином (Савом) Илијевим Радуловим преузео је на себе ту редакцију, да превод из 1840. г. пренесе на источни дијалект. Фотинов је радио и на познијим издањима, па се на молбу Библијског друштва подухватио превода појединих библијских одломака за једно америчко Библијско друштво. На преводу Старога завета радио је између 1851. и 1858. г. Превод Псалама је објавио у Смирни 1855. године, да би уследило издање превода Прича Соломонових, Проповедника и Петокњижја у Цариграду. Стављено му је у налог да ове књиге, као и друге старозаветне књиге, преведе с јеврејског оригинала. А зна се да се зборник библијских књига у јеврејској Библији разликује од истог зборника у словенској Библији. Да би обавио до краја свој превод Фотинов се преселио у Цариград, где је ускоро умро 28. новембра 1858. г. Претходно је Библијско друштво позвало зналца бугарског језика Христодула Костовича (Сичан Николов) да му помогне у раду, па је 1860. г. објављена прва свеска Старога завета са Мојсијевим књигама. Ускоро после проглашења Бугарске егзархије 1870. године Библијско друштво је ангажовало познатог бугарског писца и песника Петка Рачова Славејкова из Тријавне да обави ревизију Неофитовог превода Новога завета. Исте те године објављена је и друга свеска Старога завета. Током целе 1863. г. Славејко је радио на поправци Неофита у сарадњи са једним другим библијским стручњаком по имену Стојан Михаиловски, као петим чланом Библијског редакцијског тима. Постојећи превод Старога завета на бугарском дело је бугарских стручњака, док су амерички и британски мисионари који их је било по Турској помагали у редакцији превода Новога завета. Прва редакција превода Старога завета била је окончана 10. октобра 1863. док је Костов радио на поправци Славејкове редакције Неофитовог превода Новога завета. Године 1864. Славејков је отпутовао у Цариград, где је тим стручњака завршио с преводом и извршио лектуру у првој половини исте те године. Ревизија Новога завета је завршена до 1865. и његово ново издање је објављено 1866. г. До овог времена умногоме су тражени делови Светога писма и штампана издања Новога завета, па је, рецимо, само у року од месец дана у Пловдиву продато 3.624 примерака Новога завета или у Старој Загори у истом периоду 800 примерака. Средином 1867. распродане су прве три свеске Старога завета и приређено је ново издање. Иначе, 1865. г. обављена је коначна редакција Новога завета да би уследила редакција и Старога завета како би текст одражавао савремени бугарски језик. Године 1867. уз помоћ Америчког библијског друштва у Њујорку штампана су два издања Новога завета, једно на новобугарском и једно на црквенословенском; штампано је и једно издање са упоредним бугарским и црквенословенским текстовима. После дуже од 12 година напорног рада, први пут је у Цариграду објављена цела Библија на бугарском у 3.600 примерака. Датум штампања је наведен на првој страници књиге: Јун 1871. Објављена је у два облика: великим и малим словима, а оба издања са упоредним местима. Издање са великим словима штампано је у осам свезака на укупно 1. 060 страница. Ова Библија је позната као ЦариградскаБиблија: Библиа, сиреч, Свјаштенно-то Писание на Ветхиј и Новиј Завет: верно и точно преведено от првообразно-то. Цариград: книгопеч. на А. Х. Бојаџијана, 1871 (а треће издање објављено је исто у Цариграду 1874. г.). Први примерак из књиговезнице стигао је у Стару Загору у јуну 1871. Услед своје популарности цела Библија је поново штампана исте 1871. г. да би уследило још неколико издања. До 1879. г. број штампаних и распродатих Цариградских Библија износио је 6.572 свеске. Ускоро су уследили Симфонија четворојеванђеља (236 странице – Цариград 1880), Речник (Словар) Светога Писма (620 страница – Цариград 1884), и Коментари на Нови Завет (у 3 тома – 1894-1898), а све их припремило Библијско друштво. Ревидирани превод Библије објављен је 1891. г., као и 1906. године. Бугарска Библија у 20. веку До Првог светског рата Библија је често издавана са малим поправкама. Тако је Марково јеванђеље са илустрацијама у боји објављено већ у првој деценији тог века. Америчко библијско друштво је штампало Нови завет у Њујорку 1906. г., а Британско библијско друштво је штампало паралелно енглески и бугарски текст Новога завета у Берлину 1909, Лукино јеванђеље у Лондону 1912, а Нови завет посебно и цело Свето писмо у Цариграду 1912. док је Псалтир објављен у Лондону 1913. године. После Првог светског рата Америчко библијско друштво је објавило у Њујорку 1918. г. специјално издање ревидираног превода Библије из 1912. године. Поправка Четворојеванђеља, започета тимски 1913. и настављена за време рата, уз учешће бугарских библиста М.Т. Добрвског и Ј.Ј. Сеханова, као и америчких протестаната, објављена је у Придворној печатници у Софији 1921. у издању Британског и иностраног библијског друштва. Исте године такође у Софији штампано је 20.000 примерака потпуно поправљеног превода Новога завета. У међувремену је топографска копија бугарске Библије објављена у Цариграду, а затим је 1923. објављено друго издање поправљеног Новога завета из 1921. у Софији. Исте године је цела Библија, која је садржавала исправљен текст Новога завета из 1921. г. на новом правопису, као и сам Стари завет на старобугарском правопису, објављена у Придворној печатници у Софији у издању Британског и иностраног библијског друштва. Године 1924. уследило је издање потпуне Библије. Од 1925. до 1926. цариградско издање Библије у 8 свезака објавило је у једној књизи Њујоркшко библијско друштво у Њујорку. Издање поправљеног Новога завета (1933) и Библије (1940) од стране Британског и иностраног библијског друштва и Јовановог Јеванђеља у Њујорку (1940) од Америчког библијског друштва садржавао је само минималне промене оног издања из 1924. године. У време комунистичке власти (1944-1989) није било могућно превођење и штампање Библије, мада је она и даље штампана у иностранству и тајно уношена. Између више познатих и непознатих издања наводимо Женевску топографску Библију у издању Сједињених библијских друштава 1951. г., њено лондонско издање 1965, Њујоркшко издање Новога завета и потпуне Библије 1981. године. Са падом Берлинског зида 1989. г. више мисионарских друштава радило је на новом преводу Библије на бугарском, па је 1993. г. нека протестантска издавачка кућа „Верен“ издала ревидирани текст Новога завета. Потпуна Библија по благослову Бугарске Православне Цркве објављена је 1995. г., да би уследило неколико топографских издања и ревидираних потпуних протестантских библија. Спомињемо издање Светога писма Бугарског библијског друштва, Библијског савеза и издавачке куће „Верен“. Уз то је 2002. године Бугарско библијско друштво објавило нови превод Новога завета, да би се касније изнашло да је за предложак имао руски православни превод, а не грчки изворник, па га протестанти у тој земљи не цене много. Такође је 2002. године тзв. „Отворена Библија“ сачинила нови превод Новога завета на којем је радио тим преводилаца држећи се блиског текста ревидиране протестантске Библије из 1924/1940. године. Најзад, 2005. г. објављено је интерлинеарно издање грчког и бугарског текста према Скривенеровом (Scrivener) textus receptus-у. Нажалост, у покушају да се блиско држе Цариградске Библије њени преводиоци су поновили многе грешке својих колега из прошлог века. Протођакон Радомир Ракић *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019 Извор: Српска Православна Црква
  9. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске већ три године истрајава у епохалном послу за нашу културу и духовност: штампању Сабраних дела оца Георгија Флоровског на српском језику. Протођакон доц. др Златко Матић, уредник едиције, био је гост Радија „Светигора“ у емисији „Ожиљци и опомене“ аутора г. Спиридона Булатовића, и том приликом је истакао кључне чињенице везане за почетак и ток реализације овог пројекта. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Саборност
  10. Поводом празника у којем наша Света Црква прославља Крстовдан протојереј-ставрофор проф. др Драган Милин уз саслужење протођакона доцента др Саве Милина служио је свету Литургију у цркви Ружици на Калемегдану. На литургији су се окупили и чланови Краљевског реда витезова и пливачи за крстовдански крст. На крају сабрања у храму на Калемегдану протођакон доцент др Милин је произнео беседу у којој, пошто је честитао благи дан, прво поставио питање „Да ли се спремамо за Царство Небеско?“ и наставио. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  11. Ова монографија настала је као плод докторских студија и ди­сертације, одбрањене 1. јула 2016. на ПБФ УБ. Примарни циљ истраживања је проблем папског примата, али је тиме његова тема истовремено проблематика примата у Цркви уопште. Колико су били битни закључци овог истраживања, кроз које ме је водио ментор, владика браничевски проф. др Игнатије (Мидић), а који су првенствено указивали на неопходност да се богословски промисли примат у православљу, показују и најновија дешавања око додељивања аутокефалије Украјинској Цркви. У данашњем метежу површних новинских чланака и насупрот диригованим романтичарским, социолошким и политичким анализама, ова студија би можда могла да помогне српској јавности да поменутом питању приступи као теолошком изазову. Под утицајем савременог плуралистичког погледа на свет и демократских принципа уређења друштва, и у православљу почиње да преовладава став да Црква такође треба да постоји као лабава (кон)федерација националних аутокефалних заједница, које немају потребе за видљивим носиоцем јединства. Устајући против римокатоличког строгог централистичког уређења Цркве, од периода формирања националних држава (а са њима и националних Цркава), све чешће се говори о томе да православљу први епископ на васељенском нивоу није потребан. Затварајући се све више у своје националне ограде, попуштајући пред налетима провинцијализма и локализма, православна Црква је своје јединство све више сагледавала на идеолошкој, него на конкретној животној равни. Говори се врло интензивно о Христу, Духу Светоме или Богу Оцу као првоме у Цркви и од тога се, нажалост, прави идеологија. Када је, пак, потребно на видљив начин пројавити јединство у Цркви, избегава се да се укаже на једну конкретну људску личност, првог епископа православног света, а то је архиепископ Цариграда, Новог Рима, васељенски патријарх. Када, насупрот идеолошком приступу, дискусија пређе на теолошку раван, на коју нас подсећају и саме одредбе васељенских сабора и канони који недвосмислено идентификују првенство цариградског владике у целој Православној Цркви, наилазимо на флуидну формулу: он је први међу једнакима. Шта значи ова формула, пред реалношћу Евхаристије? Када се сви православни патријарси нађу на једном месту и треба да служе Литургију, не поставља се питање ко ће председавати том сабрању (будући да су тобоже сви једнаки), него је то увек цариградски патријарх. Пошто нам је Света Литургија најважнија реалност хришћанског живота, осмишљавање наше вере и наде у Бога, јасно је да је препуштање руковођења тим догађајем управо том човеку, увек значило и признавање његовог првенства (тога да је он заиста примус) у Цркви Христовој. Власт коју он тиме добија, омогућује му да, у кризним ситуацијама, интервенише и помогне да се ране раскола зацеле, ма где се оне појавиле. Ова студија, иако индиректно, говори у прилог после­дњој тврдњи. Надамо се да ће отворити теолошку дискусију на ту тему и на тај начин бити у служби Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  12. После Кирилове смрти 869. г. Методије је наставио са превођењем Библије, а тај велики подухват довршили су његови ученици. Стари завет је преведен са грчке Септуагинте, а језик при томе коришћен био је језик којим су говорили Словени из околине Солуна. За време владавине сина цара Бориса, Симеона (893-927), презвитер Григорије је добио налог да сачини други превод неких библијских књига, а обавио га је у Русији, где је било у употреби у Руској Цркви одомаћено Остромирово Јеванђеље, исписано 1056. године. У 14. веку је бугарски патријарх Јефтимије сачинио редакцију словенских превода. Године 1396. Бугарска је потпала под отоманску власт. Изум покретног штампарства (Гутенберг) омогућио је да се штампају и словенске књиге. Тако је у Трговишту у Румунији штампано мало Четворојеванђеље, а касније је објављено у Београду (Београдско јеванђеље, 1552. г.) и у Брашову. Псалтир штампан на словенском 1669. г. приредили су Исак Трајков родом из Софије и Кара Трифун из Скопља. Године 1895. г. А. И. Јацимирски извештава о једном рукопису Новога завета бугарске редакције пронађеном у манастиру Њамецу, а преписаном 1779. г. Текст је имао 150 страница исписаних у два стубца са по 35 редова, писан на народном бугарском језику. Овај језик се до 19. века у многоме одвојио од словенског језика, а азбука је сад садржавала мање слова, пошто је са 44 словна знака сведена на 32 слова. Иначе, употреба Библије на словенском језику била је ограничена на богослужења и теологију, па је обичан верник није могао читати, одн. схватати. До тада Свето писмо није било преведено на народни, књижевни језик Бугара. Британско и инострано библијско друштво основано је у Лондону 7. маја 1804. године, а само девет година касније, 14. јануара 1813, у Петрограду је основано Руско библијско друштво са кнезом Голицином на челу, а под покровитељством цара Александра. Додуше, најпре је било названо Петроградско библијско друштво, да би само годину дана касније било преименовано у Руско библијско друштво (28. септембра 1814). Управо ово Друштво је испитивало начине како да се Свето писмо преводи на словенске језике, па и на бугарски. Око 1806. године у Бугарској епископ Враце Софроније објавио књигу под насловом Киријакодромон, што је била збирка недељних и празничних проповеди које је са грчког 1803. г. превео епископ Никифор Теотокос. Била је то прва савремена бугарска књига. Док ју је припремао за штампу Софроније је библијске цитате доносио на „простом бугарском“ језику, према преводу сачињеном са црквенословенског текста тзв. Московске Библије. Ово је био преседан у смислу што се одступило од црквенословенских цитата Светога писма и упослио тада њихов савремени бугарски језик, и то из разлога што обичан човек није схватао Библију на словенском. Посебно занимљиво је то што је у додатку објавио Оченаш из Лукиног јеванђеља на народном бугарском језику. Руско библијско друштво је најавило да ће објавити Свето писмо на бугарском већ 1815. г, што је било преурањено. Сарадник Руског библијског друштво В. Пинкертон пропутовао је јужну Европу од 1819. до 1820. да би размотрио могућност његовог превођења на савремене словенске језике, као и на грчки и турски. Док је трагао за преводиоцима на бугарски, митрополит трновски је препоручио извесног архимандрита Теодосија из манастира Бистрице близу Букурешта као могућег преводиоца Библије на бугарски. У међувремену је сазнао да је Теодосије већ започео са таквим преводом 1819.г., па је превод Матејевог јеванђеља био готов 1821. г., после рада на њему у трајању од годину дана. Ради коначне редакције текста преводилац је провео још шест месеци, па је у фебруару 1822. г. дозвољено да се одштампа 5.000 примерака у Петрограду. Нажалост, установљено је да овај превод има много граматичких грешака, а био је стилски незграпан, будући да је био под утицајем словенског предлошка. Нека места у тексту су била буквално иста као у оригиналном словенском, па су и пре штампања изнете сумње у исправност тога превода. Пинкертон је предложио да се објави 2.000 уместо 5.000 предвиђених примерака. Теодосије је стигао у Петроград из Сибина (Сибиу, Румунија) у пратњи двојице ђакона да нагледају штампање, и овде је тражио да се објаве упоредо словенски и бугарски превод. Тако је у Петрограду у новембру 1823. г. објављено 2.000 примерака Матејевог јеванђеља. Децембра 1825. г. трновски митрополит Иларион изјавио је да је неки превод Новога завета припремио неки учитељ из Враце и да је за тај труд тражио 5000 пјастера. Превод су размотрили стручњаци и пронашли да је нетачан, па је Иларион тај превод одбио и за исти подухват предложио друга два преводиоца из своје епархије. Сапуновов превод Четворојеванђеља Самостални покушај превода Новога завета започео је Петар Сапунов са својим братом Серафимом; они су су 1828. г. објавили Четворојеванђеље у букурештанској митрополијској штампарији у Влашкој 2. децембра 1824. г. Превод је сачињен са грчког. Серафим је знао грчки и словенски, па ипак је у неким случајевима давао предност словенским речима над бугарским. Као предлошци коришћени су грчки, влашки (румунски) и словенски текст Јеванђеља. Овај превод је био објављен пре него што је Теодосије отпочео свој рад 1820. г. Међутим, књига је услед недостатка финансијских средстава била штампана тек после десетак година. Идеја је била да се објави само Четворојеванђеље и добије новац како би се одштампао поптуни Нови завет. Нажалост, Сапунов није почео на време са штампањем, а у међувремену је умро његов брат Серафим, и после дужих оклевања, 1828.г., објављено је 1.200 примерака Четворојеванђеља. Премда је сав Нови завет био преведен, штампано је само Четворојеванђеље на једноставној хартији. Ускоро затим објављена су Дела апостолска и Откривење Јованово. Пошто је 1834. године трновски протосинђел потврдио да је превод сачињен на добром бугарском језику, Британско и инострано библијско друштво откупило је 800 примерака, док је сам Сапунов распродао 400 примерака по цени од 10 пјастера. Затим је 1835. г. Библијско друштво добило понуду да објави део Новога завета у преводу Сапунова у 5.000 примерака. Нажалост, овај превод је имао много лингвистичких грешака и није био добро примљен у народу, па ни међу проповедницима. Превод Новога завета Неофита Рилског (1835) Епископ трновски Иларион препоручио је Неофита (Петрова) Рилског да сачини превод целог Новога завета. Почетком октобра 1835. г. Неофит је прихватио понуду и сместа почео са превођењем. Књига је објављена под насловом „Новиј Завет Господа нашего Иисуса Христа / сега ново преведенниј от славенскаго на болгарскиј јазик от Неофита иеромонаха П.П. Рилца и с прилежанием прегледан и одобрен от преосвјаштеннејшаго и премудраго митрополита Терновскаго Г. Г. Илариона. Смирна: тип. А. Дамианова и содружества 1840. “ (превод је завршен већ 1836.г.). За овај превод је плаћено 5.000 турских гроша. Нови завет је, дакле, објављен, у издању Британског и иностраног библијског друштва, у 5.000 примерака у Смирни куда је штампарију са словима бугарске азбуке послало то Библијско друштво. Превод је наишао на добар пријем и разаслан је по свим бугарским заједницама у Турској, тако да је 1844. г. доштампан тираж од 3.000 примерака. Цариградска патријаршија је одмах негативно реаговала сматрајући да је то протестантски превод Новога завета и тражила одштампане примерке ради уништења, док је народ одбијао да из руку испусти ову књигу. Забележено је да је пловдивски митрополит био наредио конфискацију свих примерака у његовом граду. Слично је било и у другим местима. Патријаршија је овај потез правдала грешкама у преводу, док је прогон књиге само подстакао народно интересовање за овај превод, па је Нови завет потпуно растурен. Друго издање је објављено у Смирни 1850. г. уз незнатне исправке издања из 1840. г. Уследило је ново издање 1853. г. у 15.000 примерака, од којих је хиљаде примерака сместа послато у Бугарску, а две хиљаде примерака послано у Ужинџово на тамошњи народни сајам. Четврто издање из 1857. г. у Букурешту први пут је објављено коришћењем грађанских слова. Године 1859. објављена су још два издања, једно у Букурешту, а друго у Лондону. Године 1866. објављено је у Цариграду џепно издање са текстом који је редиговао неки Енглез Елиас Ригз ( Elias Riggs) из Британског друштва. Нови Завет је редигован и штампан укупно девет пута (1840, 1850, 1853, 1857, два пута 1859, два пута 1860 и два пута 1867). Фотинов покушај превођења Негде око 1839. г. Британско и инострано библијско друштво покушало је да умоли Константина Фотинова да преведе јеванђеља. Међутим, Фотинов је преводио уз комбиновање доброг књижевног језика и лошег познавања црквенословенског, па народ то није добро схватао, те га је Библијско друштво одбацило као неодговарајуће. Превод целога Светога писма До 1840. г. бугарски језик се умногоме изменио; (источни) трновски дијалект је увелико прихваћен у западном делу земље. С обзиром на то да је Нови завет раније био преведен на западном дијалекту, морала се обавити његова редакција. Константин Фотинов, заједно са често заборављаним Стојином (Савом) Илијевим Радуловим преузео је на себе ту редакцију, да превод из 1840. г. пренесе на источни дијалект. Фотинов је радио и на познијим издањима, па се на молбу Библијског друштва подухватио превода појединих библијских одломака за једно америчко Библијско друштво. На преводу Старога завета радио је између 1851. и 1858. г. Превод Псалама је објавио у Смирни 1855. године, да би уследило издање превода Прича Соломонових, Проповедника и Петокњижја у Цариграду. Стављено му је у налог да ове књиге, као и друге старозаветне књиге, преведе с јеврејског оригинала. А зна се да се зборник библијских књига у јеврејској Библији разликује од истог зборника у словенској Библији. Да би обавио до краја свој превод Фотинов се преселио у Цариград, где је ускоро умро 28. новембра 1858. г. Сада је Библијско друштво позвало зналца бугарског језика Христодула Костовича (Сичан Николов) да му помогне у раду, па је 1860. г. објављена је прва свеска Старога завета са Мојсијевим књигама. Ускоро после проглашења Бугарске егзархије 1870. године Библијско друштво је ангажовало познатог бугарског писца и песника Петка Рачова Славејкова из Тријавне да обави ревизију Неофитовог превода Новога завета. Исте те године објављена је и друга свеска Старога Завета. Током целе 1863. г. Славејко је радио на поправци Неофита у сарадњи са једним другим библијским стручњаком по имену Стојан Михаиловски, као петим чланом Библијског редакцијског тима. Постојећи превод Старога завета на бугарском дело је бугарских стручњака, док су амерички и британски мисионари који их је било по Турској помагали у редакцији превода Новога завета. Прва редакција превода Старога завета била је окончана 10. октобра 1863. док је Костов радио на поправци Славејкове редакције Неофитовог превода Новога завета. Године 1864. Славејков је отпутовао у Цариград, где је тим стручњака завршио с преводом и извршио лектуру у првој половини исте те године. Ревизија Новога завета је завршена до 1865. и његово ново издање је објављено 1866. г. До овог времена умногоме су тражени делови Светога писма и штампана издања Новога завета, па је, рецимо, само у року од месец дана у Пловдиву продато 3.624 примерака Новога завета или у Старој Загори у истом периоду 800 примерака. Средином 1867. распродане су прве три свеске Старога завета и приређено је ново издање. Иначе, 1865. г. обављена је коначна редакција Новога завета да би уследила редакција и Старога завета како би текст одражавао савремени бугарски језик. Године 1867. уз помоћ Америчког библијског друштва у Њујорку штампана су два издања Новога завета, једно на новобугарском и једно на црквенословенском; штампано је и једно издање са упоредним бугарским и црквенословенским текстовима. После дуже од 12 година напорног рада, први пут је у Цариграду објављена цела Библија на бугарском у 3.600 примерака. Датум штампања је наведен на првој страници књиге: Јун 1871. Објављена је у два облика: великим и малим словима, а оба издања са упоредним местима. Издање са великим словима штампано је у осам свезака на укупно 1. 060 страница. Ова Библија је позната као Цариградска Библија: Библиа, сиреч, Свјаштенно-то Писание на Ветхиј и Новиј Завет: верно и точно преведено от првообразно-то. Цариград: книгопеч. на А. Х. Бојаџијана, 1871 (а треће издање објављено је исто у Цариграду 1874. г.). Први примерак из књиговезнице стигао је у Стару Загору у јуну 1871. Услед своје популарности цела Библија је поново штампана исте 1871. г. да би уследило још неколико издања. До 1879. г. број штампаних и распродатих Цариградских Библија износио је 6.572 свеске. Ускоро су уследили Симфонија четворојеванђеља (236 странице – Цариград 1880), Речник (Словар) Светога Писма (620 страница - Цариград 1884), и Коментари на Нови Завет (у 3 тома – 1894-1898), а све их припремило Библијско друштво. Ревидирани превод Библије објављен је 1891. г., као и 1906. године. Бугарска Библија у 20. веку До Првог светског рата Библија је често издавана са малим поправкама. Тако је Марково јеванђеље са илустрацијама у боји објављено већ у првој деценији тог века. Америчко библијско друштво је штампало Нови завет у Њујорку 1906. г., а Британско библијско друштво је штампало паралелно енглески и бугарски текст Новога завета у Берлину 1909, Лукино јеванђеље у Лондону 1912, а Нови завет посебно и цело Свето Писмо у Цариграду 1912. док је Псалтир објављен у Лондону 1913. године. После Првог светског рата Америчко библијско друштво је објавило у Њујорку 1918. г. специјално издање ревидираног превода Библије из 1912. године. Поправка Четворојеванђеља, започета тимски 1913. и настављена за време рата, уз учешће бугарских библиста М.Т. Добрвског и Ј.Ј. Сеханова, као и америчких протестаната, објављена је у Придворној печатници у Софији 1921. у издању Британског и иностраног библијског друштва. Исте године такође у Софији штампано је 20.000 примерака потпуно поправљеног превода Новога завета. У међувремену је топографска копија бугарске Библије објављена у Цариграду, а затим је 1923. објављено друго издање поправљеног Новога завета из 1921. у Софији. Исте године је цела Библија, која је садржавала исправљен текст Новога завета из 1921. г. на новом правопису, као и сам Стари завет на старобугарском правопису, објављена у Придворној печатници у Софији у издању Британског и иностраног библијског друштва. Године 1924. уследило је издање потпуне Библије. Од 1925. до 1926. цариградско издање Библије у 8 свезака објавило је у једној књизи Њујоркшко библијско друштво у Њујорку. Издање поправљеног Новога завета (1933) и Библије (1940) од стране Британског и иностраног библијског друштва и Јовановог Јеванђеља у Њујорку (1940) од Америчког библијског друштва садржавао је само минималне промене оног издања из 1924. године. У време комунистичке власти (1944-1989) није било могућно превођење и штампање Библије, мада је она и даље штампана у иностранству и тајно уношена. Између више познатих и непознатих издања наводимо Женевску топографску Библију у издању Сједињених библијских друштава 1951. г., њено лондонско издање 1965, Њујоршко издање Новога завета и потпуне Библије 1981. године. Са падом Берлинског зида 1989. г. више мисионарских друштава радило је на новом преводу Библије на бугарском, па је 1993. г. нека протестантска издавачка кућа „Верен“ издала ревидирани текст Новога завета. Потпуна Библија по благослову Бугарске Православне Цркве објављена је 1995. г., да би уследило неколико топографских издања и ревидираних потпуних протестантских библија. Спомињемо издање Светога писма Бугарског библијског друштва, Библијског савеза и издавачке куће „Верен“. Уз то је 2002. године Бугарско библијско друштво објавило нови превод Новога завета, да би се касније изнашло да је за предложак имао руски православни превод, а не грчки изворник, па га протестанти у тој земљи не цене много. Такође је 2002. године тзв. „Отворена Библија“ сачинила нови превод Новога завета на којем је радио тим преводилаца држећи се блиског текста ревидиране протестантске Библије из 1924/1940. године. Најзад, 2005. г. објављено је интерлинеарно издање грчког и бугарског текста према Скривенеровом (Scrivener) textus receptus-у. Нажалост, у покушају да се блиско држе Цариградске Библије њени преводиоци су поновили многе грешке својих колега из прошлог века. протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква
  13. Девети век на Балканском полуострву јесте век снажног мисионарског рада међу Словенима који је потицао из Византије. Тада су за мисионарске потребе Света браћа Кирило и Методије 881/882. године створили азбуку од 38 словних знака коју су назвали глагољица. Ова азбука је коришћена током превођења Светог писма на језике словенских племена, а нека од њих су била у саставу Првог бугарског царства. Нешто касније је Свети Климент, ученик Свете браће, од глагољице створио систем писмена са 44 словна знака названих ћирилица. Дело солунске Браће наставио је бугарски цар Борис (852-893) који је крстио Бугарску. Кирило и Методије и њихови настављачи превели су већи део Библије и извесан број богослужбених књига на словенски говорни језик бележећи их новоизграђеном азбуком. Књижевни словенски језик је створио револуцију међу словенским народима. Прва књига на словенском језику била је Јованово јеванђеље, а и остала три јеванђеља, Дела апостолска и Псалме Света браћа су превела пре поласка у Моравску 863. године. После Кирилове смрти 869. г. Методије је наставио са превођењем Библије, а тај велики подухват довршили су његови ученици. Стари завет је преведен са грчке Септуагинте, а језик при томе коришћен био је језик којим су говорили Словени из околине Солуна. За време владавине сина цара Бориса, Симеона (893-927), презвитер Григорије је добио налог да сачини други превод неких библијских књига, а обавио га је у Русији, где је било у употреби у Руској Цркви одомаћено Остромирово Јеванђеље, исписано 1056. године. У 14. веку је бугарски патријарх Јефтимије сачинио редакцију словенских превода. Године 1396. Бугарска је потпала под отоманску власт. Изум покретног штампарства (Гутенберг) омогућио је да се штампају и словенске књиге. Тако је у Трговишту у Румунији штампано мало Четворојеванђеље, а касније је објављено у Београду (Београдско јеванђеље, 1552. г.) и у Брашову. Псалтир штампан на словенском 1669. г. приредили су Исак Трајков родом из Софије и Кара Трифун из Скопља. Године 1895. г. А. И. Јацимирски извештава о једном рукопису Новога завета бугарске редакције пронађеном у манастиру Њамецу, а преписаном 1779. г. Текст је имао 150 страница исписаних у два стубца са по 35 редова, писан на народном бугарском језику. Овај језик се до 19. века у многоме одвојио од словенског језика, а азбука је сад садржавала мање слова, пошто је са 44 словна знака сведена на 32 слова. Иначе, употреба Библије на словенском језику била је ограничена на богослужења и теологију, па је обичан верник није могао читати, одн. схватати. До тада Свето писмо није било преведено на народни, књижевни језик Бугара. Британско и инострано библијско друштво основано је у Лондону 7. маја 1804. године, а само девет година касније, 14. јануара 1813, у Петрограду је основано Руско библијско друштво са кнезом Голицином на челу, а под покровитељством цара Александра. Додуше, најпре је било названо Петроградско библијско друштво, да би само годину дана касније било преименовано у Руско библијско друштво (28. септембра 1814). Управо ово Друштво је испитивало начине како да се Свето писмо преводи на словенске језике, па и на бугарски. Око 1806. године у Бугарској епископ Враце Софроније објавио књигу под насловом Киријакодромон, што је била збирка недељних и празничних проповеди које је са грчког 1803. г. превео епископ Никифор Теотокос. Била је то прва савремена бугарска књига. Док ју је припремао за штампу Софроније је библијске цитате доносио на „простом бугарском“ језику, према преводу сачињеном са црквенословенског текста тзв. Московске Библије. Ово је био преседан у смислу што се одступило од црквенословенских цитата Светога писма и упослио тада њихов савремени бугарски језик, и то из разлога што обичан човек није схватао Библију на словенском. Посебно занимљиво је то што је у додатку објавио Оченаш из Лукиног јеванђеља на народном бугарском језику. Руско библијско друштво је најавило да ће објавити Свето писмо на бугарском већ 1815. г, што је било преурањено. Сарадник Руског библијског друштво В. Пинкертон пропутовао је јужну Европу од 1819. до 1820. да би размотрио могућност његовог превођења на савремене словенске језике, као и на грчки и турски. Док је трагао за преводиоцима на бугарски, митрополит трновски је препоручио извесног архимандрита Теодосија из манастира Бистрице близу Букурешта као могућег преводиоца Библије на бугарски. У међувремену је сазнао да је Теодосије већ започео са таквим преводом 1819.г., па је превод Матејевог јеванђеља био готов 1821. г., после рада на њему у трајању од годину дана. Ради коначне редакције текста преводилац је провео још шест месеци, па је у фебруару 1822. г. дозвољено да се одштампа 5.000 примерака у Петрограду. Нажалост, установљено је да овај превод има много граматичких грешака, а био је стилски незграпан, будући да је био под утицајем словенског предлошка. Нека места у тексту су била буквално иста као у оригиналном словенском, па су и пре штампања изнете сумње у исправност тога превода. Пинкертон је предложио да се објави 2.000 уместо 5.000 предвиђених примерака. Теодосије је стигао у Петроград из Сибина (Сибиу, Румунија) у пратњи двојице ђакона да нагледају штампање, и овде је тражио да се објаве упоредо словенски и бугарски превод. Тако је у Петрограду у новембру 1823. г. објављено 2.000 примерака Матејевог јеванђеља. Децембра 1825. г. трновски митрополит Иларион изјавио је да је неки превод Новога завета припремио неки учитељ из Враце и да је за тај труд тражио 5000 пјастера. Превод су размотрили стручњаци и пронашли да је нетачан, па је Иларион тај превод одбио и за исти подухват предложио друга два преводиоца из своје епархије. Сапуновов превод Четворојеванђеља Самостални покушај превода Новога завета започео је Петар Сапунов са својим братом Серафимом; они су су 1828. г. објавили Четворојеванђеље у букурештанској митрополијској штампарији у Влашкој 2. децембра 1824. г. Превод је сачињен са грчког. Серафим је знао грчки и словенски, па ипак је у неким случајевима давао предност словенским речима над бугарским. Као предлошци коришћени су грчки, влашки (румунски) и словенски текст Јеванђеља. Овај превод је био објављен пре него што је Теодосије отпочео свој рад 1820. г. Међутим, књига је услед недостатка финансијских средстава била штампана тек после десетак година. Идеја је била да се објави само Четворојеванђеље и добије новац како би се одштампао поптуни Нови завет. Нажалост, Сапунов није почео на време са штампањем, а у међувремену је умро његов брат Серафим, и после дужих оклевања, 1828.г., објављено је 1.200 примерака Четворојеванђеља. Премда је сав Нови завет био преведен, штампано је само Четворојеванђеље на једноставној хартији. Ускоро затим објављена су Дела апостолска и Откривење Јованово. Пошто је 1834. године трновски протосинђел потврдио да је превод сачињен на добром бугарском језику, Британско и инострано библијско друштво откупило је 800 примерака, док је сам Сапунов распродао 400 примерака по цени од 10 пјастера. Затим је 1835. г. Библијско друштво добило понуду да објави део Новога завета у преводу Сапунова у 5.000 примерака. Нажалост, овај превод је имао много лингвистичких грешака и није био добро примљен у народу, па ни међу проповедницима. Превод Новога завета Неофита Рилског (1835) Епископ трновски Иларион препоручио је Неофита (Петрова) Рилског да сачини превод целог Новога завета. Почетком октобра 1835. г. Неофит је прихватио понуду и сместа почео са превођењем. Књига је објављена под насловом „Новиј Завет Господа нашего Иисуса Христа / сега ново преведенниј от славенскаго на болгарскиј јазик от Неофита иеромонаха П.П. Рилца и с прилежанием прегледан и одобрен от преосвјаштеннејшаго и премудраго митрополита Терновскаго Г. Г. Илариона. Смирна: тип. А. Дамианова и содружества 1840. “ (превод је завршен већ 1836.г.). За овај превод је плаћено 5.000 турских гроша. Нови завет је, дакле, објављен, у издању Британског и иностраног библијског друштва, у 5.000 примерака у Смирни куда је штампарију са словима бугарске азбуке послало то Библијско друштво. Превод је наишао на добар пријем и разаслан је по свим бугарским заједницама у Турској, тако да је 1844. г. доштампан тираж од 3.000 примерака. Цариградска патријаршија је одмах негативно реаговала сматрајући да је то протестантски превод Новога завета и тражила одштампане примерке ради уништења, док је народ одбијао да из руку испусти ову књигу. Забележено је да је пловдивски митрополит био наредио конфискацију свих примерака у његовом граду. Слично је било и у другим местима. Патријаршија је овај потез правдала грешкама у преводу, док је прогон књиге само подстакао народно интересовање за овај превод, па је Нови завет потпуно растурен. Друго издање је објављено у Смирни 1850. г. уз незнатне исправке издања из 1840. г. Уследило је ново издање 1853. г. у 15.000 примерака, од којих је хиљаде примерака сместа послато у Бугарску, а две хиљаде примерака послано у Ужинџово на тамошњи народни сајам. Четврто издање из 1857. г. у Букурешту први пут је објављено коришћењем грађанских слова. Године 1859. објављена су још два издања, једно у Букурешту, а друго у Лондону. Године 1866. објављено је у Цариграду џепно издање са текстом који је редиговао неки Енглез Елиас Ригз ( Elias Riggs) из Британског друштва. Нови Завет је редигован и штампан укупно девет пута (1840, 1850, 1853, 1857, два пута 1859, два пута 1860 и два пута 1867). Фотинов покушај превођења Негде око 1839. г. Британско и инострано библијско друштво покушало је да умоли Константина Фотинова да преведе јеванђеља. Међутим, Фотинов је преводио уз комбиновање доброг књижевног језика и лошег познавања црквенословенског, па народ то није добро схватао, те га је Библијско друштво одбацило као неодговарајуће. Превод целога Светога писма До 1840. г. бугарски језик се умногоме изменио; (источни) трновски дијалект је увелико прихваћен у западном делу земље. С обзиром на то да је Нови завет раније био преведен на западном дијалекту, морала се обавити његова редакција. Константин Фотинов, заједно са често заборављаним Стојином (Савом) Илијевим Радуловим преузео је на себе ту редакцију, да превод из 1840. г. пренесе на источни дијалект. Фотинов је радио и на познијим издањима, па се на молбу Библијског друштва подухватио превода појединих библијских одломака за једно америчко Библијско друштво. На преводу Старога завета радио је између 1851. и 1858. г. Превод Псалама је објавио у Смирни 1855. године, да би уследило издање превода Прича Соломонових, Проповедника и Петокњижја у Цариграду. Стављено му је у налог да ове књиге, као и друге старозаветне књиге, преведе с јеврејског оригинала. А зна се да се зборник библијских књига у јеврејској Библији разликује од истог зборника у словенској Библији. Да би обавио до краја свој превод Фотинов се преселио у Цариград, где је ускоро умро 28. новембра 1858. г. Сада је Библијско друштво позвало зналца бугарског језика Христодула Костовича (Сичан Николов) да му помогне у раду, па је 1860. г. објављена је прва свеска Старога завета са Мојсијевим књигама. Ускоро после проглашења Бугарске егзархије 1870. године Библијско друштво је ангажовало познатог бугарског писца и песника Петка Рачова Славејкова из Тријавне да обави ревизију Неофитовог превода Новога завета. Исте те године објављена је и друга свеска Старога Завета. Током целе 1863. г. Славејко је радио на поправци Неофита у сарадњи са једним другим библијским стручњаком по имену Стојан Михаиловски, као петим чланом Библијског редакцијског тима. Постојећи превод Старога завета на бугарском дело је бугарских стручњака, док су амерички и британски мисионари који их је било по Турској помагали у редакцији превода Новога завета. Прва редакција превода Старога завета била је окончана 10. октобра 1863. док је Костов радио на поправци Славејкове редакције Неофитовог превода Новога завета. Године 1864. Славејков је отпутовао у Цариград, где је тим стручњака завршио с преводом и извршио лектуру у првој половини исте те године. Ревизија Новога завета је завршена до 1865. и његово ново издање је објављено 1866. г. До овог времена умногоме су тражени делови Светога писма и штампана издања Новога завета, па је, рецимо, само у року од месец дана у Пловдиву продато 3.624 примерака Новога завета или у Старој Загори у истом периоду 800 примерака. Средином 1867. распродане су прве три свеске Старога завета и приређено је ново издање. Иначе, 1865. г. обављена је коначна редакција Новога завета да би уследила редакција и Старога завета како би текст одражавао савремени бугарски језик. Године 1867. уз помоћ Америчког библијског друштва у Њујорку штампана су два издања Новога завета, једно на новобугарском и једно на црквенословенском; штампано је и једно издање са упоредним бугарским и црквенословенским текстовима. После дуже од 12 година напорног рада, први пут је у Цариграду објављена цела Библија на бугарском у 3.600 примерака. Датум штампања је наведен на првој страници књиге: Јун 1871. Објављена је у два облика: великим и малим словима, а оба издања са упоредним местима. Издање са великим словима штампано је у осам свезака на укупно 1. 060 страница. Ова Библија је позната као Цариградска Библија: Библиа, сиреч, Свјаштенно-то Писание на Ветхиј и Новиј Завет: верно и точно преведено от првообразно-то. Цариград: книгопеч. на А. Х. Бојаџијана, 1871 (а треће издање објављено је исто у Цариграду 1874. г.). Први примерак из књиговезнице стигао је у Стару Загору у јуну 1871. Услед своје популарности цела Библија је поново штампана исте 1871. г. да би уследило још неколико издања. До 1879. г. број штампаних и распродатих Цариградских Библија износио је 6.572 свеске. Ускоро су уследили Симфонија четворојеванђеља (236 странице – Цариград 1880), Речник (Словар) Светога Писма (620 страница - Цариград 1884), и Коментари на Нови Завет (у 3 тома – 1894-1898), а све их припремило Библијско друштво. Ревидирани превод Библије објављен је 1891. г., као и 1906. године. Бугарска Библија у 20. веку До Првог светског рата Библија је често издавана са малим поправкама. Тако је Марково јеванђеље са илустрацијама у боји објављено већ у првој деценији тог века. Америчко библијско друштво је штампало Нови завет у Њујорку 1906. г., а Британско библијско друштво је штампало паралелно енглески и бугарски текст Новога завета у Берлину 1909, Лукино јеванђеље у Лондону 1912, а Нови завет посебно и цело Свето Писмо у Цариграду 1912. док је Псалтир објављен у Лондону 1913. године. После Првог светског рата Америчко библијско друштво је објавило у Њујорку 1918. г. специјално издање ревидираног превода Библије из 1912. године. Поправка Четворојеванђеља, започета тимски 1913. и настављена за време рата, уз учешће бугарских библиста М.Т. Добрвског и Ј.Ј. Сеханова, као и америчких протестаната, објављена је у Придворној печатници у Софији 1921. у издању Британског и иностраног библијског друштва. Исте године такође у Софији штампано је 20.000 примерака потпуно поправљеног превода Новога завета. У међувремену је топографска копија бугарске Библије објављена у Цариграду, а затим је 1923. објављено друго издање поправљеног Новога завета из 1921. у Софији. Исте године је цела Библија, која је садржавала исправљен текст Новога завета из 1921. г. на новом правопису, као и сам Стари завет на старобугарском правопису, објављена у Придворној печатници у Софији у издању Британског и иностраног библијског друштва. Године 1924. уследило је издање потпуне Библије. Од 1925. до 1926. цариградско издање Библије у 8 свезака објавило је у једној књизи Њујоркшко библијско друштво у Њујорку. Издање поправљеног Новога завета (1933) и Библије (1940) од стране Британског и иностраног библијског друштва и Јовановог Јеванђеља у Њујорку (1940) од Америчког библијског друштва садржавао је само минималне промене оног издања из 1924. године. У време комунистичке власти (1944-1989) није било могућно превођење и штампање Библије, мада је она и даље штампана у иностранству и тајно уношена. Између више познатих и непознатих издања наводимо Женевску топографску Библију у издању Сједињених библијских друштава 1951. г., њено лондонско издање 1965, Њујоршко издање Новога завета и потпуне Библије 1981. године. Са падом Берлинског зида 1989. г. више мисионарских друштава радило је на новом преводу Библије на бугарском, па је 1993. г. нека протестантска издавачка кућа „Верен“ издала ревидирани текст Новога завета. Потпуна Библија по благослову Бугарске Православне Цркве објављена је 1995. г., да би уследило неколико топографских издања и ревидираних потпуних протестантских библија. Спомињемо издање Светога писма Бугарског библијског друштва, Библијског савеза и издавачке куће „Верен“. Уз то је 2002. године Бугарско библијско друштво објавило нови превод Новога завета, да би се касније изнашло да је за предложак имао руски православни превод, а не грчки изворник, па га протестанти у тој земљи не цене много. Такође је 2002. године тзв. „Отворена Библија“ сачинила нови превод Новога завета на којем је радио тим преводилаца држећи се блиског текста ревидиране протестантске Библије из 1924/1940. године. Најзад, 2005. г. објављено је интерлинеарно издање грчког и бугарског текста према Скривенеровом (Scrivener) textus receptus-у. Нажалост, у покушају да се блиско држе Цариградске Библије њени преводиоци су поновили многе грешке својих колега из прошлог века. протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Поводом почетка школске године данас је у храму Светог Архангела Михаила - у Саборној цркви - на Косанчићевом венцу у Београду јереј Славиша Поповић служио свету Литургију. Пречасном јереју Поповићу саслуживао је ђакон Ненад Јаковљевић. Пред Причешће протођакон др Дамјан Божић је произнео беседу о осуђивању и о неопходности помагања другима у којој је дао примере из књижевности и из Саборне цркве. После Литургије је протојереј-ставрофор Петар Лукић, уз саслужење протојереја-ставрофора Бранка Топаловића, јереја Славише Поповића и протођакона др Божића служио чин призива Светог Духа за благословену школску годину, као и парастос ктиторима, задужбинарима, парохијанима и добротворима Саборне цркве. Звучни запис беседе View full Странице
  15. Предавање протођакона др Саве Милина о празнику Успенија Пресвете Богородице које је одржао у Капели цркве Свете Петке на Калемегдану, у оквиру редовних духовних сусрета петком. Велика Госпојина се празнује од 528. године и убраја се међу 12 највећих црквених празника. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице
  16. Како таквим људима објаснити наше понашањe? Као и увијек, за то постоје два пута: пут напада и пут одбране. Критика животне "философије" таквог типа не представља неки проблем. На крају крајева, заиста је довољно имати само покоју мрвицу здравог разума да би се схватило да је друштво у којем се дворске луде (данас се то зове "сатиричари") доживљавају као експерти у области богословља и духовног живота - веома болесно. Такво друштво болује као минимум од губитка осјећаја за хумор: оно више није у стању да се смије кад види како се дворска луда пење на проповједничку катедру... За садашње друштво је озбиљно оно чиме су се забављали наши преци на вашарима... Такође не вриједи да се имало озбиљније удубљујемо у увјеравања наших критичара да је Бог њима наводно "у души". Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желио још апостол Павле: "Дјецо моја, ради којих сам у поново у мукама рађања, док се и у вама не изобрази Христос!" (Гал. 4, 19); "да вам да тврдо да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човјеку, вјером де се усели Христос у срца ваша" (Ефес. 3,16-17). Да је ријечи "Бог је унутар мене" рекао преподобни Серафим Саровски - те ријечи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено свједочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма који он посјећује тек понекад и не осјећа толико - из таквих уста такве би ријечи такође биле оправдане. Али када такве ријечи слушамо од малограђана... Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а какви конкретно духовни подвизи Ваши су Вас довели до таквог успјеха? Бога имате у души? Појасните, молимо Вас, какав је био пут Ваше молитве? Како често читате Молитву Господњу?... Шта? "Оче наш" не знате баш напамет?.. У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин Ви преживљавате присуство Бога у Вашој души? Какве плодове дарова Духа Ви у себи осјећате? Да Вам припомогнемо: "А плод је Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вјера, кроткост, уздржавање" (Гал. 5,22-23). Имате ли Ви та осјећања? Не, не мислимо на особине Вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што прије нисмо имали, али је приликом нашег духовног рођења ушло у наш живот, обновило га? Није ваљда да се не сјећате тог обновљења? Надамо се да у Вашем душевном искуству можете разликовати: ово је "присуство Бога", а ово је испољавање обичних људских особина: осјећање љепоте, хармоније, осјећање савјести, људски афинитет према некоме?.. Не можете? Да ли то значи да Ви уопште нисте примјетили тренутак када је Бог, Творац Васионе, ушао у Ваш живот и у Вашу душу? Зар се то не може примјетити? Дакле, можда Он није ни улазио? Односно, може ли бити да сте Ви једноставно побркали и поистовјетили вјеру у Бога са присутношћу Самог Бога? Али, сачекајте, да видимо, имате ли Ви уопште и вјеру? Јер, вјера није обична пасивна сагласност: "но, добро, слажем се, Нешто тамо негдје и постоји...". Вјера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа... Вјера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вјера активно жуди: "ја хоћу, треба ми да буде тако!" Вјера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосјећа, али још није постало очевидно. Стремљење ка ономе што се већ дотакнуло нашег живота, што је нањ бацило свој одбљесак, али још није ушло у њега зацијело... Вјера - то је жељење новог искуства. Али они који говоре: "ја имам своју вјеру, и она је у мојој души" говоре то са тако покислим очима, да је веома тешко повјеровати да су они икада осјећали икакво стремљење ка Богу. Не можемо вољети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човјеку. Исто тако не можемо вјеровати а да никако не испољавамо своју вјеру у неким вањским дејствима. Ружа коју поклањају вољеној жени сама по себи није неопходна. Тај цвијет њој није драг због његове љепоте, него због одбљеска који је на њега положила љубав онога који га поклања. Цвијеће које смо сами купили и цвијеће које смо добили на дар на потпуно другачији начин оживљавају собу. Ако човјек тврди да некога воли, али ништа не чини у име своје љубави: не тражи сусрет, ништа не поклања, не одваја вријеме ради општења са вољеном особом, ништа не жртвује - то значи да се он једноставно хвалише пред својим, већ заљубљеним друговима: "па ето, нисам ја гори од вас, имам и ја љубљену!". Е, па, ви који тврдите да имате "Бога у души" - шта сте то па ви учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посјету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама промјенило од тог Сусрета? Да ли сте завољели Онога Којег сте срели? И шта то ви радите ради те љубави? Ако ли вас пак оваква питања наводе да збуњено ћутите - па, немојте барем сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вјечно стојите на једном мјесту - не презирите оне који корачају, чак ако се успут и спотичу! Оваква питања се могу поставити онима који своју љеност оправдавају својом умишљеном "духовношћу". Али и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповијед? За то је данас довољно укључити радио-пријемник. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Штавише, управо тако и гласи апостолов савјет: "Непрестано се молите". Да бисмо принијели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са молитвеним поменом ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свијећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм? Штавише, неки људи говоре да када они хоће да се помоле - иду у шуму, на рјечицу или до мора, јер им је тамо, у Богосазданом Храму, лакше да осјете величанственост Творца и да Га прославе. Зашто бисмо, говоре они, одлазили из бескрајног Храма и улазили под тијесне сводове храма рукотвореног? Да бисмо то схватили - хајде да за који минут изађемо изван граница хришћанског храма. Отворимо "Упанишаде" - древне индијске книге, састављене на прелазу из II у I миленијум прије Христова Рођења. Те књиге су до дан-данас свештене за хиндуисте, а однедавно су постале веома ауторитативне и за многе наше саотачаственике који су трагом окултиста отишли у данас модерно "ходочасништво на Исток". Ево како се у "Упанишадама" описује почетак стварања свијета: "На почетку овдје није било ничега. Све то бијаше обавијено смрћу или глађу, јер је глад - смрт. Он - који се зове смрт - пожеље: "Да се оваплотим" - и створи разум... Он се покрену, славословећи, и од његовог славословља роди се вода... Изнури се... Разумом он (глад или смрт) произведе спој са говором. То што је било сјеме, постало је година... Он отвори уста, да би појео рођеног... Помисли: "ако га убијем, имаћу мало хране". Тада он тим говором и тим тијелом створи све што постоји овдје: ...приношење жртве, људе, животиње. Све што је произвео одлучио је да прождере... Он пожели: "Нека ово тијело буде погодно за мене, ради жртве, и нека се оваплотим уз његову помоћ". Тада оно постаде коњ; када је порасло, постало је добро за жртвовања... Након завршетка једне године он га принесе у жртву самом себи, а друге животиње одаде боговима"[1]. Пред намa je објашњење једног од најконстантнијих паганских убјеђења: у религији и ритуалу се одвија кружна размјена једне те исте енергије. Божанство, стварајући свијет, троши у том труду немали дио својих сила, осиромашује, изнурава се. Од паганских богова одржавање у свијету реда, удржавање "космоса" од распада у "хаос" захтијева подоста напора. Богове који су онемоћали у трудовима на задржавању космоса (космос у смислу уређено стварање) од распада морају подржати људи. Због тога људи морају стати на пут ... рушења. Рушећи дио космоса, жрец ослобађа из њега енергију коју су богови некада давно потрошили да би је саздали и тим самим враћа ту енергију боговима, окрепљујући њихову снагу. У ритуалу се руши дио створеног свијета, да би тако потпомогнути богови могли одржати свијет у цјелини и заштити го од коначног распада. У нашем садашњем животу аналогију можемо видјети у раду физичара који су се научили да приликом вјештачки испровоцираног распада атома ослобађају енергију и усмјеравају је на друге циљеве... Паганско богословље је убијеђено да бог у творевини даје дио своје силе, и да од тога слаби. Али жрец, рушећи творевину пред лицем тог бога, приносећи му жртву, враћа натраг првоисточнику исту ону божанствену енергију, која је била заложена у дијелу космоса који се сада спаљује на жртвеном огњу. Ослобођена божанствена енергија се узноси ка породицама богова. И богови се буквално хране њоме. Управо се због тога у другом паганском миту - "Епу о Гилгамешу", састављеном у древном Шумеру - налази детаљ који данас изгледа сатиричан и смијешан. Богови наводе на земљу потоп. Спасава се од њега само један човјек... Пролазе дани, и одједном богови примјећују да им људи нису доносили само таму и непријатности. Са ишчезнућем људи прекинула су се приношења жртви... Богови почињу да гладују и прекидају потоп. Када им пак шумерски "Ној" приноси прву жртву након завршетка потопа, како пише у том древном миту, "Богови нањушише добар мирис. Богови се, као мухе, искупише око онога ко им принесе жртву"[2]. Понекад богови као храну траже чак и људске жртве. Ево цитата из једног недавно објављеног новинског чланка у којем се говори о тужним проналасцима археолога: Америчкки антрополог Џон Рајнхард започео је радове "у рејону вулкана Љуљаљако зато што је некада раније читао о древном насељавању Инка на падинама тог вулкана. Чланови експедиције живјели су под шаторима на врху вулкана (високог 6705 метара). Послије готово мјесец дана копања испод камења и сухе промрзле земље извађене су три мумије, заврнуте у некакав крпичасти чаршав. Мумије су биле откопане на мјесту које извана подсјећа на ритуално сахрањивање. Поред мумија чланови експедиције су пронашли 35 предмета од злата, сребра и шкољки, остатке материје украшене орнаментом и везом, мокасинке и керамичко посуђе. У њему су се понегдје очували и остаци хране. Мумије - тијела двају дјевојчица и дјечака старости од 8 до 13 година - датирају из претколумбовог периода, то јест старе су отприлике 600 година. "Ове мумије, - изјавио је новинарима професор Рајнхард, - су најочуваније од свих које сам ја имао прилику да видим за сву моју каријеру. Оне су биле замрзнуте, док су друге мумије обично биле балзмоване. Имам основане сумње да су ове биле замрзнуте још као живе". Према ријечима америчког професора, дјевојчице и дјечак су, по свему судећи, били принесени у жртву боговима Инка у току неког религиозног ритуала који се вршио, највјероватније, једном годишње. "Имамо такође намјеру да разјаснимо, - наставио је научник, - како су дјеца била убијена, с обзиром да на лобањама нема трагова удараца који се, као правило, проналазе на лешевима оних које су приносили у жртву својим боговима". У септембру прошле године око града Арекипе на југу Перуа у вулканској зони било је пронађено шест замрзнутих мумија, додуше, не у тако савершеном стању, у каквом су биле аргентинске. Оне су такође, како претпостављају експерти, биле принесене у жртву боговима Инка, и на њиховим лобањама су пронађени карактристични трагови од удараца који свједоче да су прошли кроз обред приношења жртве"[3]. Дакле, најважнији проблем паганских религија - то је питање о томе, какве жртве људи морају приносити боговима. Када треба приносити жртву. Ко их мора приносити. У чему се мора состојати та жртва. По каквом ритуалу она мора бити принесена. Којем од многобројних богова... О томе говоре књиге које разјашњавају паганске церемоније. Али у Јеванђељу ми видимо нешто дијаметрално супротно. Ако пагани говоре о томе - какву жртву људи морају принијети богу, Јеванђеље говори о томе - какву је жртву Бог принио људима: "Син Човјечији није дошао да Њему служе, него да Он послужи и Он да ода душу Своју за искуплење многих" (Мт. 20,28); "Јер тако вазљуби Бог свијет, да одаде Сина Својега Јединца, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн. 3,16). Схватате ли, Бог Библије толико надвисује сву васељену, да не може бити ни говора о томе да Он слаби приликом стварања свијета. Да, Бог Својом силом, Својом енергијом подржава постојање космоса. Али Његова бесконачна моћ се од тога николико не смањује. Па због тога нема ни потребу за попуњавањем уз помоћ људи. Због тога библијска жртвоприношења нису потребна Богу, него људима. Људи просто морају да се науче да буду благодарни. Људи морају да се науче да макар дио свог живота, своје имовине и својег времена (сјетите се заповијести о суботи) умију да одбацују од себе и да предлажу пред лице Господње. Не зато што је Богу потребан тај, Њему удијељени дио. Него зато да се људи на тај начин уче жртвеној љубави. Тек се десетим или стотим дјелићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе. Оно што ми можемо принијети Богу, можемо то учинити на било којем мјесту. Све што постоји на свијету и онако припада Њему. Али има један такав дјелић битија, у којем је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други - то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Зидатељ свега не улази без питања. И од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју је нама даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самим и својим прохтјевима и похотама. Јединствено чиме ми можемо обогатити бескрајну власт Господа - то је ако ми и своју слободну вољу предамо Њему. Због тога "жртва Богу - то је дух скрушен" (Пс. 50,19). И ту жртву може принијети било који од нас. И у том смислу свако од нас је - свештеник. У том смислу треба разумјевати ријечи ап. Петра о томе да су хришћани народ који се састоји од свештеника (1 Петр. 2,9). Нико не може умјесто мене принијети у жртву Богу моју вољу. Само ја сам владам њоме и само ја сам могу принијети њу ка пријестолу Божијем. Принијети заклетву на вјерност и рећи: "Господе, воља Твоја, а не моја да буде! Благодарим Тебе за све што Ти пожелиш донијети у мој живот! Дај ми могућност да послужим Теби сваким мојим дахом!" - може се на било којем мјесту. Дакле, оно што ми можемо принијети у жртву Богу увијек је са нама. И због тога ми увијек можемо рећи свом "Ја" ријечи којима је философ Диоген некада одговорио на понуду господара свијета Александра Македонског да испуни било коју молбу мудраца: "иди, и не заклањај ми сунце!". Да би могао принијети жртву Богу, хришћанин нема потребу за храмом. Али у религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важно није оно због чега ми тражимо Бога. Важније је оно - због чега Он тражи нас. Због чега ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: "Дај нам, Господе, подоста здравља, подоста успјеха и додатака у плати!...". Превише често ми Господа тражимо, према опасци светитеља Димитрија Ростовског, - "не ради Исуса, него ради хљеба куса"[4]. Али, гле, зашто Бог тражи нас? Хоће од нас нешто да узме? Или да нам нешто да? Зашто зове Његова Ријеч: "Приђите Мени, сви који се трудите и који сте обремењени" (Мт. 11,28)?.. Нема у том позиву понуде типа: "И дајте Ми то и то...". Другачијом се предвјешћу завршава тај позив; он говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: "И Ј ћу вас успокојити... наћи ћете покој душама вашим". Дакле, Бог нас зове к Себи да би нам нешто уручио. Шта то? Знање - "Научите се од Мене"... Дух - "Примите от духа Мојега"... Љубав, мир и радост - "Пребиваћете у љубави Мојој... Мир Мој ћу вам дати... Радост Моја у вама да буде...". Али Христос нам даје и још нешто, нешто незамисливо... "Пребиваћете у мени, и Ја у вама... Примите, ово је крв Моја која се за вас пролијева...". Читавог Себе Христос повјерава људима. И Своју божанственост, и Своју човјечност. У савременој медицини постоји оваква процедура: човјеку се прелијева његова властита крв. Из његовог тијела се извлачи његова крв, и чисти се од неких штетних примјеса или се, напротив, обогаћује компонентама које организам болесника више не може сам да произведе у неопходној количини. И таква, од заразе очишћена и обогаћена крв се одмах улијева натраг у човјеково тијело. Нешто слично се дешава и у нашим односима са Христом. Бог постаје човјек. Он у Себе узима нашу природу која је пала у стање трулежности, у Себи је исцјељује, презасићује је Божанственошћу, Вјечношћу, Бесмртношћу, и Своје човјечије Тело, већ прошавше кроз смрт и васкрснувше, враћа нама. Своју човјечију крв, засићену Божанственим струјама, Он улијева у нас, да бисмо ми у себи носили зачетак Васкрсења и да бисмо били причесници Вјечности. Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм - то су зидови изграђени око Тајанства Причешћења. А Тајанство се состоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посјећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне Вечере. Нама је дата могућност да постанемо "причесници Божанске природе". Нама је дата могућност да се дотакнемо Енергије коју није у стању да произведе ни једна електростаница на свијету. Они који говоре да им храмови и посредници не требају - тешко да као ауторитет прихватају ријеч Јеванђеља. Међутим, можда осјете људску истинитост и вјеродостојност ријечи свуда омиљеног јунака - Вини-Пуха. Једном, као одговор на молбу Петка да састави пјесмицу, Вини-Пух је рекао: "али то није тако просто. Јер поезија - то није ствар коју ти налазиш, то је ствар која налази тебе. И све што ти можеш да урадиш - то је да пођеш тамо где те могу пронаћи". Бог је нас тражио. И нашао. А ми једноставно треба да пођемо и станемо на мјесто гдје Бог ближе него игдје прилази људима, на мјесто гдје Он људима раздаје најневјероватније дарове. Ако Чашу са причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо "Бог је мени и тако у души"? Христос је рекао гдје нас чека и шта жели да нам да. Он, Вјечни, жели да се с нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вјечном нашем животу не бисмо остали непоправљиво усамљени. Па, да ли је учтиво, када нас обавијесте да нас неко чека да се састане са нама на Пушкиновом тргу, у договорено вријеме отићи у шетњу по улици Лава Толстоја? Ако до састанка не дође - ко ће у том случају бити крив?.. Зна се ко ће бити крив: "Пушкин"! Они који говоре да њима нису потребни посредници у њиховим односима са Богом, не разумију да их у храму чека управо Онај Посредник, Kоји је баш умјесто њих и принио жртву и ослободио људе од неопходности да нешто руше у свијету и да плодовима рушења потхрањују богове-пере-ждере. Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови? Извор: Саборни храм Светог Архангела Михаила у Београду
  17. Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша искупљања у храму. На њиховим лицима је написано дубоко неразумјевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у ријечи сличне овим: "У реду, ударио си у вјеру, 'ајде де, нек ти буде. Али зашто још у цркву ићи, толико времена и снаге на то траћити? Ево, напримјер, ја такође вјерујем у Бога. Али ја вјерујем у својој души. Бог је код мене у мојој души, и мени нису потребне никакве вањске церемоније и ритуали. Сјети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: "Да бих општио са Богом - мени нису потребни никакви посредници!". Како таквим људима објаснити наше понашањe? Као и увијек, за то постоје два пута: пут напада и пут одбране. Критика животне "философије" таквог типа не представља неки проблем. На крају крајева, заиста је довољно имати само покоју мрвицу здравог разума да би се схватило да је друштво у којем се дворске луде (данас се то зове "сатиричари") доживљавају као експерти у области богословља и духовног живота - веома болесно. Такво друштво болује као минимум од губитка осјећаја за хумор: оно више није у стању да се смије кад види како се дворска луда пење на проповједничку катедру... За садашње друштво је озбиљно оно чиме су се забављали наши преци на вашарима... Такође не вриједи да се имало озбиљније удубљујемо у увјеравања наших критичара да је Бог њима наводно "у души". Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желио још апостол Павле: "Дјецо моја, ради којих сам у поново у мукама рађања, док се и у вама не изобрази Христос!" (Гал. 4, 19); "да вам да тврдо да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човјеку, вјером де се усели Христос у срца ваша" (Ефес. 3,16-17). Да је ријечи "Бог је унутар мене" рекао преподобни Серафим Саровски - те ријечи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено свједочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма који он посјећује тек понекад и не осјећа толико - из таквих уста такве би ријечи такође биле оправдане. Али када такве ријечи слушамо од малограђана... Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а какви конкретно духовни подвизи Ваши су Вас довели до таквог успјеха? Бога имате у души? Појасните, молимо Вас, какав је био пут Ваше молитве? Како често читате Молитву Господњу?... Шта? "Оче наш" не знате баш напамет?.. У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин Ви преживљавате присуство Бога у Вашој души? Какве плодове дарова Духа Ви у себи осјећате? Да Вам припомогнемо: "А плод је Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вјера, кроткост, уздржавање" (Гал. 5,22-23). Имате ли Ви та осјећања? Не, не мислимо на особине Вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што прије нисмо имали, али је приликом нашег духовног рођења ушло у наш живот, обновило га? Није ваљда да се не сјећате тог обновљења? Надамо се да у Вашем душевном искуству можете разликовати: ово је "присуство Бога", а ово је испољавање обичних људских особина: осјећање љепоте, хармоније, осјећање савјести, људски афинитет према некоме?.. Не можете? Да ли то значи да Ви уопште нисте примјетили тренутак када је Бог, Творац Васионе, ушао у Ваш живот и у Вашу душу? Зар се то не може примјетити? Дакле, можда Он није ни улазио? Односно, може ли бити да сте Ви једноставно побркали и поистовјетили вјеру у Бога са присутношћу Самог Бога? Али, сачекајте, да видимо, имате ли Ви уопште и вјеру? Јер, вјера није обична пасивна сагласност: "но, добро, слажем се, Нешто тамо негдје и постоји...". Вјера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа... Вјера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вјера активно жуди: "ја хоћу, треба ми да буде тако!" Вјера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосјећа, али још није постало очевидно. Стремљење ка ономе што се већ дотакнуло нашег живота, што је нањ бацило свој одбљесак, али још није ушло у њега зацијело... Вјера - то је жељење новог искуства. Али они који говоре: "ја имам своју вјеру, и она је у мојој души" говоре то са тако покислим очима, да је веома тешко повјеровати да су они икада осјећали икакво стремљење ка Богу. Не можемо вољети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човјеку. Исто тако не можемо вјеровати а да никако не испољавамо своју вјеру у неким вањским дејствима. Ружа коју поклањају вољеној жени сама по себи није неопходна. Тај цвијет њој није драг због његове љепоте, него због одбљеска који је на њега положила љубав онога који га поклања. Цвијеће које смо сами купили и цвијеће које смо добили на дар на потпуно другачији начин оживљавају собу. Ако човјек тврди да некога воли, али ништа не чини у име своје љубави: не тражи сусрет, ништа не поклања, не одваја вријеме ради општења са вољеном особом, ништа не жртвује - то значи да се он једноставно хвалише пред својим, већ заљубљеним друговима: "па ето, нисам ја гори од вас, имам и ја љубљену!". Е, па, ви који тврдите да имате "Бога у души" - шта сте то па ви учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посјету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама промјенило од тог Сусрета? Да ли сте завољели Онога Којег сте срели? И шта то ви радите ради те љубави? Ако ли вас пак оваква питања наводе да збуњено ћутите - па, немојте барем сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вјечно стојите на једном мјесту - не презирите оне који корачају, чак ако се успут и спотичу! Оваква питања се могу поставити онима који своју љеност оправдавају својом умишљеном "духовношћу". Али и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповијед? За то је данас довољно укључити радио-пријемник. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Штавише, управо тако и гласи апостолов савјет: "Непрестано се молите". Да бисмо принијели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са молитвеним поменом ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свијећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм? Штавише, неки људи говоре да када они хоће да се помоле - иду у шуму, на рјечицу или до мора, јер им је тамо, у Богосазданом Храму, лакше да осјете величанственост Творца и да Га прославе. Зашто бисмо, говоре они, одлазили из бескрајног Храма и улазили под тијесне сводове храма рукотвореног? Да бисмо то схватили - хајде да за који минут изађемо изван граница хришћанског храма. Отворимо "Упанишаде" - древне индијске книге, састављене на прелазу из II у I миленијум прије Христова Рођења. Те књиге су до дан-данас свештене за хиндуисте, а однедавно су постале веома ауторитативне и за многе наше саотачаственике који су трагом окултиста отишли у данас модерно "ходочасништво на Исток". Ево како се у "Упанишадама" описује почетак стварања свијета: "На почетку овдје није било ничега. Све то бијаше обавијено смрћу или глађу, јер је глад - смрт. Он - који се зове смрт - пожеље: "Да се оваплотим" - и створи разум... Он се покрену, славословећи, и од његовог славословља роди се вода... Изнури се... Разумом он (глад или смрт) произведе спој са говором. То што је било сјеме, постало је година... Он отвори уста, да би појео рођеног... Помисли: "ако га убијем, имаћу мало хране". Тада он тим говором и тим тијелом створи све што постоји овдје: ...приношење жртве, људе, животиње. Све што је произвео одлучио је да прождере... Он пожели: "Нека ово тијело буде погодно за мене, ради жртве, и нека се оваплотим уз његову помоћ". Тада оно постаде коњ; када је порасло, постало је добро за жртвовања... Након завршетка једне године он га принесе у жртву самом себи, а друге животиње одаде боговима"[1]. Пред намa je објашњење једног од најконстантнијих паганских убјеђења: у религији и ритуалу се одвија кружна размјена једне те исте енергије. Божанство, стварајући свијет, троши у том труду немали дио својих сила, осиромашује, изнурава се. Од паганских богова одржавање у свијету реда, удржавање "космоса" од распада у "хаос" захтијева подоста напора. Богове који су онемоћали у трудовима на задржавању космоса (космос у смислу уређено стварање) од распада морају подржати људи. Због тога људи морају стати на пут ... рушења. Рушећи дио космоса, жрец ослобађа из њега енергију коју су богови некада давно потрошили да би је саздали и тим самим враћа ту енергију боговима, окрепљујући њихову снагу. У ритуалу се руши дио створеног свијета, да би тако потпомогнути богови могли одржати свијет у цјелини и заштити го од коначног распада. У нашем садашњем животу аналогију можемо видјети у раду физичара који су се научили да приликом вјештачки испровоцираног распада атома ослобађају енергију и усмјеравају је на друге циљеве... Паганско богословље је убијеђено да бог у творевини даје дио своје силе, и да од тога слаби. Али жрец, рушећи творевину пред лицем тог бога, приносећи му жртву, враћа натраг првоисточнику исту ону божанствену енергију, која је била заложена у дијелу космоса који се сада спаљује на жртвеном огњу. Ослобођена божанствена енергија се узноси ка породицама богова. И богови се буквално хране њоме. Управо се због тога у другом паганском миту - "Епу о Гилгамешу", састављеном у древном Шумеру - налази детаљ који данас изгледа сатиричан и смијешан. Богови наводе на земљу потоп. Спасава се од њега само један човјек... Пролазе дани, и одједном богови примјећују да им људи нису доносили само таму и непријатности. Са ишчезнућем људи прекинула су се приношења жртви... Богови почињу да гладују и прекидају потоп. Када им пак шумерски "Ној" приноси прву жртву након завршетка потопа, како пише у том древном миту, "Богови нањушише добар мирис. Богови се, као мухе, искупише око онога ко им принесе жртву"[2]. Понекад богови као храну траже чак и људске жртве. Ево цитата из једног недавно објављеног новинског чланка у којем се говори о тужним проналасцима археолога: Америчкки антрополог Џон Рајнхард започео је радове "у рејону вулкана Љуљаљако зато што је некада раније читао о древном насељавању Инка на падинама тог вулкана. Чланови експедиције живјели су под шаторима на врху вулкана (високог 6705 метара). Послије готово мјесец дана копања испод камења и сухе промрзле земље извађене су три мумије, заврнуте у некакав крпичасти чаршав. Мумије су биле откопане на мјесту које извана подсјећа на ритуално сахрањивање. Поред мумија чланови експедиције су пронашли 35 предмета од злата, сребра и шкољки, остатке материје украшене орнаментом и везом, мокасинке и керамичко посуђе. У њему су се понегдје очували и остаци хране. Мумије - тијела двају дјевојчица и дјечака старости од 8 до 13 година - датирају из претколумбовог периода, то јест старе су отприлике 600 година. "Ове мумије, - изјавио је новинарима професор Рајнхард, - су најочуваније од свих које сам ја имао прилику да видим за сву моју каријеру. Оне су биле замрзнуте, док су друге мумије обично биле балзмоване. Имам основане сумње да су ове биле замрзнуте још као живе". Према ријечима америчког професора, дјевојчице и дјечак су, по свему судећи, били принесени у жртву боговима Инка у току неког религиозног ритуала који се вршио, највјероватније, једном годишње. "Имамо такође намјеру да разјаснимо, - наставио је научник, - како су дјеца била убијена, с обзиром да на лобањама нема трагова удараца који се, као правило, проналазе на лешевима оних које су приносили у жртву својим боговима". У септембру прошле године око града Арекипе на југу Перуа у вулканској зони било је пронађено шест замрзнутих мумија, додуше, не у тако савершеном стању, у каквом су биле аргентинске. Оне су такође, како претпостављају експерти, биле принесене у жртву боговима Инка, и на њиховим лобањама су пронађени карактристични трагови од удараца који свједоче да су прошли кроз обред приношења жртве"[3]. Дакле, најважнији проблем паганских религија - то је питање о томе, какве жртве људи морају приносити боговима. Када треба приносити жртву. Ко их мора приносити. У чему се мора состојати та жртва. По каквом ритуалу она мора бити принесена. Којем од многобројних богова... О томе говоре књиге које разјашњавају паганске церемоније. Али у Јеванђељу ми видимо нешто дијаметрално супротно. Ако пагани говоре о томе - какву жртву људи морају принијети богу, Јеванђеље говори о томе - какву је жртву Бог принио људима: "Син Човјечији није дошао да Њему служе, него да Он послужи и Он да ода душу Своју за искуплење многих" (Мт. 20,28); "Јер тако вазљуби Бог свијет, да одаде Сина Својега Јединца, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн. 3,16). Схватате ли, Бог Библије толико надвисује сву васељену, да не може бити ни говора о томе да Он слаби приликом стварања свијета. Да, Бог Својом силом, Својом енергијом подржава постојање космоса. Али Његова бесконачна моћ се од тога николико не смањује. Па због тога нема ни потребу за попуњавањем уз помоћ људи. Због тога библијска жртвоприношења нису потребна Богу, него људима. Људи просто морају да се науче да буду благодарни. Људи морају да се науче да макар дио свог живота, своје имовине и својег времена (сјетите се заповијести о суботи) умију да одбацују од себе и да предлажу пред лице Господње. Не зато што је Богу потребан тај, Њему удијељени дио. Него зато да се људи на тај начин уче жртвеној љубави. Тек се десетим или стотим дјелићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе. Оно што ми можемо принијети Богу, можемо то учинити на било којем мјесту. Све што постоји на свијету и онако припада Њему. Али има један такав дјелић битија, у којем је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други - то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Зидатељ свега не улази без питања. И од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју је нама даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самим и својим прохтјевима и похотама. Јединствено чиме ми можемо обогатити бескрајну власт Господа - то је ако ми и своју слободну вољу предамо Њему. Због тога "жртва Богу - то је дух скрушен" (Пс. 50,19). И ту жртву може принијети било који од нас. И у том смислу свако од нас је - свештеник. У том смислу треба разумјевати ријечи ап. Петра о томе да су хришћани народ који се састоји од свештеника (1 Петр. 2,9). Нико не може умјесто мене принијети у жртву Богу моју вољу. Само ја сам владам њоме и само ја сам могу принијети њу ка пријестолу Божијем. Принијети заклетву на вјерност и рећи: "Господе, воља Твоја, а не моја да буде! Благодарим Тебе за све што Ти пожелиш донијети у мој живот! Дај ми могућност да послужим Теби сваким мојим дахом!" - може се на било којем мјесту. Дакле, оно што ми можемо принијети у жртву Богу увијек је са нама. И због тога ми увијек можемо рећи свом "Ја" ријечи којима је философ Диоген некада одговорио на понуду господара свијета Александра Македонског да испуни било коју молбу мудраца: "иди, и не заклањај ми сунце!". Да би могао принијети жртву Богу, хришћанин нема потребу за храмом. Али у религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важно није оно због чега ми тражимо Бога. Важније је оно - због чега Он тражи нас. Због чега ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: "Дај нам, Господе, подоста здравља, подоста успјеха и додатака у плати!...". Превише често ми Господа тражимо, према опасци светитеља Димитрија Ростовског, - "не ради Исуса, него ради хљеба куса"[4]. Али, гле, зашто Бог тражи нас? Хоће од нас нешто да узме? Или да нам нешто да? Зашто зове Његова Ријеч: "Приђите Мени, сви који се трудите и који сте обремењени" (Мт. 11,28)?.. Нема у том позиву понуде типа: "И дајте Ми то и то...". Другачијом се предвјешћу завршава тај позив; он говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: "И Ј ћу вас успокојити... наћи ћете покој душама вашим". Дакле, Бог нас зове к Себи да би нам нешто уручио. Шта то? Знање - "Научите се од Мене"... Дух - "Примите от духа Мојега"... Љубав, мир и радост - "Пребиваћете у љубави Мојој... Мир Мој ћу вам дати... Радост Моја у вама да буде...". Али Христос нам даје и још нешто, нешто незамисливо... "Пребиваћете у мени, и Ја у вама... Примите, ово је крв Моја која се за вас пролијева...". Читавог Себе Христос повјерава људима. И Своју божанственост, и Своју човјечност. У савременој медицини постоји оваква процедура: човјеку се прелијева његова властита крв. Из његовог тијела се извлачи његова крв, и чисти се од неких штетних примјеса или се, напротив, обогаћује компонентама које организам болесника више не може сам да произведе у неопходној количини. И таква, од заразе очишћена и обогаћена крв се одмах улијева натраг у човјеково тијело. Нешто слично се дешава и у нашим односима са Христом. Бог постаје човјек. Он у Себе узима нашу природу која је пала у стање трулежности, у Себи је исцјељује, презасићује је Божанственошћу, Вјечношћу, Бесмртношћу, и Своје човјечије Тело, већ прошавше кроз смрт и васкрснувше, враћа нама. Своју човјечију крв, засићену Божанственим струјама, Он улијева у нас, да бисмо ми у себи носили зачетак Васкрсења и да бисмо били причесници Вјечности. Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм - то су зидови изграђени око Тајанства Причешћења. А Тајанство се состоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посјећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне Вечере. Нама је дата могућност да постанемо "причесници Божанске природе". Нама је дата могућност да се дотакнемо Енергије коју није у стању да произведе ни једна електростаница на свијету. Они који говоре да им храмови и посредници не требају - тешко да као ауторитет прихватају ријеч Јеванђеља. Међутим, можда осјете људску истинитост и вјеродостојност ријечи свуда омиљеног јунака - Вини-Пуха. Једном, као одговор на молбу Петка да састави пјесмицу, Вини-Пух је рекао: "али то није тако просто. Јер поезија - то није ствар коју ти налазиш, то је ствар која налази тебе. И све што ти можеш да урадиш - то је да пођеш тамо где те могу пронаћи". Бог је нас тражио. И нашао. А ми једноставно треба да пођемо и станемо на мјесто гдје Бог ближе него игдје прилази људима, на мјесто гдје Он људима раздаје најневјероватније дарове. Ако Чашу са причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо "Бог је мени и тако у души"? Христос је рекао гдје нас чека и шта жели да нам да. Он, Вјечни, жели да се с нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вјечном нашем животу не бисмо остали непоправљиво усамљени. Па, да ли је учтиво, када нас обавијесте да нас неко чека да се састане са нама на Пушкиновом тргу, у договорено вријеме отићи у шетњу по улици Лава Толстоја? Ако до састанка не дође - ко ће у том случају бити крив?.. Зна се ко ће бити крив: "Пушкин"! Они који говоре да њима нису потребни посредници у њиховим односима са Богом, не разумију да их у храму чека управо Онај Посредник, Kоји је баш умјесто њих и принио жртву и ослободио људе од неопходности да нешто руше у свијету и да плодовима рушења потхрањују богове-пере-ждере. Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови? Извор: Саборни храм Светог Архангела Михаила у Београду View full Странице
  18. Ваше преосвештенство, оче игумане, часни Оци, сестре монахиње, браћо и сестре У радости сабрања и обновљења Саборне цркве на Валу ево дочекујемо и испраћамо у име Божје и славу Господњу једног хришћанина са истим оним питањима и одговорима, са којима је тај хришћанин, а ријеч је о свештеномученику Ристу Јарамазу, отишао из овога свијета мученички страдајући далеке 1942 године. И на та питања и на те одговоре оче Ристо, одговарамо ми данас твојим светим тијелом у твојој Опутној Рудини и Бањанима, у овој богородичној херцеговачкој башти у долу Валске цркве гдје је почело твоје страдање а данас почиње твоје прослављење, пред твојим и нашим светим манастиром Косијерево, који се склонио из косијеревске питомине од валова људских пустих жеља у Петровићима. Твоје свето и мученичко тијело је одговор који дајемо као хришћани на сва људска питања од постанка свијета, на ону “прегршт свести” у којој смо запретени именом Христовим, и којом разумијемо и себе и другога као бића која су научена да воле и да живе у заједници са Богом. Из те заједнице као твој од твојих, приносим ти, и ову мантију коју носим као још један Јарамаз, који је осјењен и облагодаћен оним мученичким крстом који су ти крвници мртвом у руке метнули, не знајући у свом братоубилачком слијепилу, да се ти од њега нијеси ни одвајао и да ти нијесу могли љепшу пјесму спјевати кад су те мртва њиме опремили. Ти си оче Ристо, како доликује пјеснику, позван да одговараш због истих оних стихова пјесме звона првог које је пјевало послије битке косовске као што је позван и твој састрадалник игуман светиње косијеревске јеромонах Теодосије. И на тај си позив одговорио као и они бесмртници са Вучјег дола заједно са краљем Николом „да оствариш оно, за чим су наши отци вазда од Косова крв лили! Бог те живио на корист Српства…“. Зато смо и благодарни јер си нас окупио, оче Ристо, свештеномучениче и новоисповједниче, око Тајне Христа Бога нашег, да се прослави и род наш и да се радост свељудска и божанска излије благодаћу Духа Светог и да се Отац наш небески не постиди нас потомака и Твојих изабраника. Зато у име породице Јарамаз, хвала нашем епископу г. Јоаникију, што нас је архипастирском бригом окупио у заједници са свештеномучеником Ристом Косијеревским, хвала и игуману Арсенију и оцу Раденку и свима онима који су помогли да данас у радости испратимо и дочекамо оца Риста. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Приликом освећења Цркве Светог Георгија на Валу у Враћеновићима, у току Свете Литургије свечано су унешене и мошти новојављеног Свештеномученика Риста Јарамаза, који је пострадао 1942. године. Један од потомака новог светитеља је и протођакон Владимир Јарамаз који служи у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Он се у име породице Јарамаз након Свете Литургије обратио пригодном празничним словом. Ваше преосвештенство, оче игумане, часни Оци, сестре монахиње, браћо и сестре У радости сабрања и обновљења Саборне цркве на Валу ево дочекујемо и испраћамо у име Божје и славу Господњу једног хришћанина са истим оним питањима и одговорима, са којима је тај хришћанин, а ријеч је о свештеномученику Ристу Јарамазу, отишао из овога свијета мученички страдајући далеке 1942 године. И на та питања и на те одговоре оче Ристо, одговарамо ми данас твојим светим тијелом у твојој Опутној Рудини и Бањанима, у овој богородичној херцеговачкој башти у долу Валске цркве гдје је почело твоје страдање а данас почиње твоје прослављење, пред твојим и нашим светим манастиром Косијерево, који се склонио из косијеревске питомине од валова људских пустих жеља у Петровићима. Твоје свето и мученичко тијело је одговор који дајемо као хришћани на сва људска питања од постанка свијета, на ону “прегршт свести” у којој смо запретени именом Христовим, и којом разумијемо и себе и другога као бића која су научена да воле и да живе у заједници са Богом. Из те заједнице као твој од твојих, приносим ти, и ову мантију коју носим као још један Јарамаз, који је осјењен и облагодаћен оним мученичким крстом који су ти крвници мртвом у руке метнули, не знајући у свом братоубилачком слијепилу, да се ти од њега нијеси ни одвајао и да ти нијесу могли љепшу пјесму спјевати кад су те мртва њиме опремили. Ти си оче Ристо, како доликује пјеснику, позван да одговараш због истих оних стихова пјесме звона првог које је пјевало послије битке косовске као што је позван и твој састрадалник игуман светиње косијеревске јеромонах Теодосије. И на тај си позив одговорио као и они бесмртници са Вучјег дола заједно са краљем Николом „да оствариш оно, за чим су наши отци вазда од Косова крв лили! Бог те живио на корист Српства…“. Зато смо и благодарни јер си нас окупио, оче Ристо, свештеномучениче и новоисповједниче, око Тајне Христа Бога нашег, да се прослави и род наш и да се радост свељудска и божанска излије благодаћу Духа Светог и да се Отац наш небески не постиди нас потомака и Твојих изабраника. Зато у име породице Јарамаз, хвала нашем епископу г. Јоаникију, што нас је архипастирском бригом окупио у заједници са свештеномучеником Ристом Косијеревским, хвала и игуману Арсенију и оцу Раденку и свима онима који су помогли да данас у радости испратимо и дочекамо оца Риста. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. У новом издању емисије "Разговор угодни" на Телевизији Храм, гост је био протођакон Радимир Ракић, главни и одговорни уредник информативне службе Српске Православне Цркве. Топло препоручујемо овај занимљив разговор који је водио, домаћин емисије, протопрезвитер-ставрофор др Драгомир Сандо. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...