Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'протопрезвитер'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 167 results

  1. У недељу, 17. фебруара 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ЖЕЉКО ЛАТИНОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ,,Предуслови за добијање аутокефалије у време Светог Саве". Извор: Радио Беседа
  2. На почетку емисије отац Жељко је тумачио Свето Јеванђеље на 36. недјељу по Духовима када наша Света Црква доноси причу о великој вјери жене Хананејке и исцјељењу њене болесне кћери. Отац Жељко је одговарао и на питање наше слушатељке о тузи за ближњима који су се упокојили. “Ми Хришћани треба да тугујемо са надом у Васкрсење“-каже отац Жељко. Како се понашати у друштву атеиста, као и то ко су сиромашнни духом, објашњава отац Жељко одговарајући на питање наших слушалаца. Ово су само нека од питања на која ће те наћи одговоре у овој душекорисној емисији са оцем Жељком. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  3. ризница богословља

    Протопрезвитер Владан Симић: Време је за један корак више

    Ауторски текст протојереја Владана Симића, секретара Епархије бачке и члана градског Одбора за обележавање Новосадске рације. Зима, јануар 1942. године. Бачка покривена снегом. Ледом оковани Дунав и Тиса... Када би овим речима почео некакав роман или приповетка, читалац би могао помислити како је прави срећковић када се баш у његовим рукама задесила књига која почиње овако идиличном сликом. Али зима и ледени јануар '42. године били су тако далеко од било какве идиле, а тако близу најстрашније замишљеној представи пакла и исконског зла. Кажу да рат у човеку изазива све најгоре и најбоље, и то је вероватно истина. И овај рат је изазвао велико страдање људи, читавог народа, зверски убијених само зато што су били то што јесу и што се та чињеница, као и број људи и простор на коме су живели, нису уклапали у планове њихових џелата. Показао је најстрашнију слику палог човека и најтамније стране његове природе, али је, истовремено, показао и онај део људске личности који се чува као највећа светиња, за углед поколењима. Ти малобројни појединци, који нису били спремни да се одрекну своје човечности зарад утапања у масу, заслепљену мржњом и жедну крви, осветлали су образ човечанства. Ко је тај народ и ко су његови џелати? Донедавно се о овоме није ни говорило, није се смело, па није ни чудно што се данас, када нас од тог погрома дели готово осам деценија, може и мора поставити ово питање. Сувише дуго смо ћутали, у име лажног братства и измишљеног јединства. Једино је Црква, заједно са породицама убијених, чувала истину и неговала спомен на све жртве. Сада, када је ваљда слободно говорити, нема потпуне тишине, али се стидљиво, једва чујним шапатом, макар једном годишње - на парастосима и поменима невиним жртвама - каже понека уопштена фраза: Убијени су наши суграђани, руком Хортијевих фашиста. Неко се осмели па дода и то да су жртве били Јевреји, Срби и Роми, али већ тада се над свима нама надвија нека невидљива рука коју смо, изгледа, научили да видимо и тамо где је нема, или је барем не би смело бити, која нас одмах повуче корак уназад. Навикнутима на страх и подаништво, то нам је сасвим довољно да у себи прогутамо све оно што би се морало рећи и што би се једино могло назвати правом истином. Српски народ у Бачкој и на другим стратиштима, поготово у НДХ, није страдао као некаква колатерална штета Холокауста и крвавог похода Хитлера и његових сателита на децу Аврамову. Напротив. Срби би сигурно били жртве и да се на простору на којем су вековима живели никада није појавио ниједан припадник Мојсијеве вере, из простог разлога што су Срби убијани јер су Срби, и што су православне вере. То је истина. Тиме се нимало не умањују страдања братског јеврејског народа, нити се омаловажава страдање било којег народа и појединца - знаног или незнаног - него се истина износи на видело, без сувишних и уобичајених фраза. У Бачкој, или тачније у Шајкашкој, Новом Саду и Бечеју, 1942. године, смишљеном акцијом која је добила еуфемистички назив Рација, убијени су и под лед Тисе и Дунава бачени (неки су били живи) Срби и Јевреји, а у појединачним случајевима страдали су и недужни припадници других народа, попут Рома, Русина, Словака и других. Остале невине жртве нису биле систематски убијане као припадници одређеног народа, него због сплета разних околности. Неки су храбро остајали уз своје суседе и пријатеље који су одвођени на губилиште, а истина је и да је фактор пљачке имовине убијених био чест повод за упис на листу са које се могло отићи само под лед. Ову истину доказују спискови познатих жртава, који свакако нису потпуни и вероватно је да никада неће бити коначни, али је потпуно јасно да су страдала места у којима су у највећем броју живели Срби. Нису страдали припадници неких војних одреда, или само политички прваци и бунџије против окупаторске власти, нити комунисти и партизани, којих тада у Бачкој није било ни у траговима, него обичан свет: учитељи, лекари, свештеници, адвокати, занатлије, паори... Спискови су, као што се зна, али се не говори, унапред припремани, и од њих се није одступало. Старци, жене, деца, чак и одојчад - нико није поштеђен. То је, укратко, одговор на питање ко је тај народ. А џелати? Они који су извршили злочин нису били само војска која је слушала наређења и команде злогласног хитлеровског послушника Миклоша Хортија. Били су то и тадашњи суседи и суграђани жртава. Неки су довођени из суседне државе, неки из суседних места, а неки из оближњих улица. Да би се и у новом добу и околностима и даље корачало путем "највећег сина наших народа и народности", за који пут смо се обавезали заклетвом, пионирским марамама и партијским књижицама, добијеним привилегијама и фотељама, да са њега никада нећемо скренути, истина је морала да поново покрије своје лице. Зато и данас често слушамо бриселски интонирану причу да су криви Хортијеви фашисти, иако Мађарска у време Хортија није била диктатура, нити фашизам и парламентаризам могу ићи руку под руку. Да би се дошло до одговора на питање ко су били џелати, најпре се мора поставити питање ЗАШТО се одиграо овај крвави пир. Тако ћемо сазнати и КОМЕ је то било потребно. Иако је могуће ићи даље у историју, довољно је да се задржимо на само неколико чињеница. Срби у Аустроугарској никада нису уживали поверење Мађара, нити су им Срби веровали, а кулминација тог сукоба најбоље се показала током Мађарске буне. И док су се Срби борили за своју слободу и на Мајској скупштини прогласили Војводство Србија и Тамишки Банат, Мађари су из својих националних интереса чинили све да их у томе спрече. Све што су за себе тражили од Беча, Мађари нису били вољни да дају другим народима у оквиру Угарске. Уз велике жртве на обе стране, Срби су извојевали победу. После укидања Војводства, које је трајало свега десетак година, Срби су се политички путем, ослањајући се понекад на Беч, а понекад и на Пешту, борили за своја права. Тешким данима се није назирао крај, већ је српски народ чекало још једно страдање у Великом рату. Опет су на једној страни били Срби а на другој Мађари. Завршетком рата и нестајањем Аустроугарске, Срби се, као победници, коначно ослобађају и присаједињују Краљевини Србији. За Мађаре, то је још један велики пораз. Разумљиво, за њих је то време када су изгубили своје јужне крајеве, што је значило да су остали без готово две трећине територије. И поред Споразума о вечном пријатељству, који су потписали са Краљевином Југославијом 1940. године, почетак Другог светског рата у нашој земљи Мађарима даје нову наду да могу повратити изгубљене територије. Они који су својом крвљу и знојем искапаним на Дрини, Церу, Колубари, албанским врлетима, Солунском фронту и Кајмакчалану задужили отаџбину, а она им узвратила населивши их уз њихове сународнике преко Саве и Дунава, постали су прва мета Мађара у започетом светском сукобу. У окупацији југословенских територија је учествовало око 80.000 мађарских војника. У сарадњи са Хитлеровим генералима, Мађарска је израдила план распореда својих јединица за упад у Југославију. На дан проглашења НДХ, мађарска влада одобрава регентову заповест о ратним операцијама у јужним крајевима и издаје Прокламацију мађарском народу да је војна интервенција неопходна зарад наводне заштите мађарског живља. Већ у току ноћи, између 10. и 11. априла 1941. године, мађарска војска прелази границу са Југославијом и, приликом запоседања Бачке, лишава живота више од 3.500 људи (махом Срба), а преко 10.000 људи излаже свирепој тортури. Међу првим одлукама окупатора била је наредба војног заповедништва, од 25. априла 1941. године, која се односила првенствено на Србе, Јевреје и Роме: "Сва она лица која пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју Велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, тј. усељеници или колонисти, дужна су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 28. овог месеца. На исељење обавезни могу собом понети - осим драгоцености - оне покретности које собом могу однети, надаље онолико готовог новца колико је потребно за покриће најнужнијих издатака насталих са исељењем. Сваки исељеник дужан је држати се путног правца у Србију преко Петроварадина, те подручје Хрватске преко Митровице напустити за један дан. Оне који својој горњој дужности - ма из ког разлога - не удовоље, одстранићу брахијалном силом, у ком случају губе ова лица, порeд других казни, и овом наредбом њима осигуране погодности... Сваки усељеник друге народности дужан је у времену од 1. до 10. маја пријавити се лично код ујвидеског одељења мађ. краљ. полиције." После ове војно-полицијске акције, која би се могла назвати првим ударом на цивилно становништво Бачке, у којем се као симбол страдања издаваја село Сириг, уследио је паклени план промене националне структуре становништва на том простору. У свим уџбеницима света, ова злочиначка намера се назива геноцидом или етничким чишћењем. Једино је код нас добила свој еуфемистички облик и позната је као Рација! Појам под којим се подразумева и потрага локалне полиције за једним одбеглим криминалцем, као и акција у циљу превентивних мера сузбијања незаконитих радњи, требало је да послужи за прикривање чињеница о размерама овог злочина. Када знамо све ово, није тешко одговорити на питање које нема истинитог одговора већ 77 година. Дакле, геноцид или етничко чишћење над Србима, у јануару 1942. године, на простору Бачке, извршили су Мађари у својој тежњи да поврате изгубљене територије у Великом рату и да променом етничког састава становништва, односно убијањем и протеривањем Срба и Јевреја, и насељавањем мађарског становништва, заувек реше питање своје јужне границе. Овај погром је извршен на најсвирепији начин и при томе није било никаквог критеријума који би поштедео макар најосетљивији део популације. Убијани су сви који су били на списку. А први редови крвавих спискова попуњени су именима српских добровољаца, добростојећих староседелаца и интелектуалне елите. Из личне користи, спискове су унапред припремали махом Мађари који су живели заједно са Србима и Јеврејима, а један део је преузет са ранијих спискова повратника из заробљеништва. Било је то време када се за једну краву или угојено свињче убијала цела породица. У том крвавом метежу издваја се страдање породице Јелене Јовандић, која је у Новосадској рацији, у једном трену, изгубила петорицу синова. После такве трагедије, она је ипак смогла снаге да по завршетку рата изјави: "Ја не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао, или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали." Да би истина потпуно открила своје лице, мора се рећи и то да је било и оних припадника мађарског и немачког народа који нису пристајали на овај злочин. Како већ рече један наш угледни архијереј: Ендре Бајчи Жилински и Пал Телеки спрали су срамоту са лица свога народа. У Ковиљу и Каћу, мештани Мађари и Немци стали су на улаз у своја села и нису дозволили зликовцима из свог народа да изврше покољ над њиховим суседима и пријатељима. Они су, као и многи други, осветлали образ својих сународника. Греше сви они који мисле да би истина о овом злочину била камен спотицања између Срба и Мађара, и да је због заједничке будућности ваља прикрити. Камен спотицања, или непремостива провалија између ова два народа који вековима живе заједно, једино може бити скривање потпуне истине, њено изобличавање и прекрајање. Тек када се открије и јасно каже и прихвати цела истина, без улепшавања и одвратних еуфемизама, оба народа ће у потпуности моћи да граде заједничку будућност. Историја нас учи да другог пута нема. Шта би се догодило са немачким народом да се није храбро суочио са злочинима својих сународника, који су у циљу просперитета аријевске расе убили милионе људи? Да ли би се икада опоравили као народ да су све приписали нацистима и Хитлеру, иако су добро знали да су њихови најближи, на које су били поносни, неретко са песмом на уснама и у потпуној послушности, вођени истом идејом, ишли да поробе Европу и свет? Ко је чинио хитлеровску омладину, а ко припаднике Вермахта и СС трупа? Хитлер сам не би могао да учини ништа. И у овом случају ствар се не може генерализовати, јер су и многи Немци осетили сву тежину неслагања са нацистичким идејама и свирепим начином њиховог спровођења. Зато је једини пут ка ослобођењу осећања кривице за милионске жртве, па и оне из сопствених редова, био да немачки народ погледа истини у очи и да из ње извуче поуке. А шта је са нама? Ми још имамо необјашњиву потребу да се извињавамо што смо били жртве. Као да то што се догодило није проблем, јер смо навикли да дубоко закопавамо своје ране и сећање. Сваки човек који држи до истине и правде, и себе сматра пристојном особом и припадником цивилизованог народа, не може замерити Србима што се сећају и не заборављају, нити им може убројати у грех жељу и потребу да жртве из свог народа не препусте забораву. Наше сећање није позив на освету, не дај Боже, или на удаљавање од наших суграђана и наших земљака Мађара. Култура сећања јесте предуслов опстанка идентитета свих народа који вековима заједно живе на овим просторима и због тога је потребнија нама и будућим генерацијама него онима којих се сећамо. Она је позив свима да заједно научимо историјску лекцију која нас учи да се овакво зло више никада, никоме и нигде не сме поновити. Ова лекција мора бити у потпуности истинита, или ћемо узалуд преузети посао Сизифа. Зато је неопходно да историјски уџбеници и читанке не остану празни као до сада. Да невине жртве добију меморијални центар где ће српска, јеврејска, ромска, русинска, словачка, мађарска, немачка и сва друга деца и нараштаји моћи да сазнају истину. Да без терета прошлости, који смо ћутањем и заташкавањем ставили на њихова нејака плећа, заједно живе и радују се животу у нашој заједничкој држави Србији. Како да се науче емпатији и како да верују једни другима када су окренути само себи и свом народу, а поред њих живе десетине других народа? Да је неким случајем велика Десанка Максимовић задржала за себе бол и тугу, и дубоко у својој души сахранила истину о крагујевачком злочину над ђацима и недужним народом, "Крвава бајка" не би данас била песма коју зна свако дете. То би било немогуће и да је Десанкин вапај остао ван корица читанки, јер деца не би имала одакле да науче шта је добро, а шта зло; шта је другарство, заједништво и храброст; и колика је вредност живота и значај одговорности. Зато је крајње време да сви учинимо корак више и погледамо истини и једни другима у очи. "Ако останете у мојој речи, заиста сте моји ученици, и упознаћете истину и истина ће вас ослободити" (Јн. 8, 31,32), вечне су речи нашег заједничког Господа Исуса Христа. ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА Крај града тече Дунав сиви Таласи његови тајну носе За истином вапе и мртви и живи: Зашто убише људе наге и босе? Памти те дане леда и зиме На обали његовој многи свет Некима до данас не зна се име Прекиде се живота њихова лет. Породице целе Дунав је глед`о Окован мразом и Штранд и град Мајка грли уплашено чедо Док под лед их баца људски гад. И данас прича да сведок је био Крвавог леда и тишине неме Злочина страшног што се збио Да затре српскога рода семе. Дунав би радо променио име И вирове своје што са њим теку Да не памти злочин оне зиме Кад хиљаде људи бацише у реку. Он их прими ко брат брата Да ублажи њихову бол и муку Да никада више не буде ратa Да пружи им последњег поздрава руку. Застани, кратко, и поносно ћути, Чућеш како Дунав немирно спава Не дај савести да се помути, Праведнике отргни од заборава! Дунав је сведок док време траје Џелата својих они су бреме Мученик венац Бог им даје Нека се затре убица семе! Сад небеске судије, тад безгробне жртве, Злочина овог истина се сазна Крвнике баците међу мртве! Вечно проклетство њима је казна. На обали његовој нема ни траг Да Плава гробница и ту постоји Заборава нашег тамо је праг Споменик страдања не постоји. Нек гроб им буде овај стих, С трепетом душе приносим кад, Нек Дунав спере грехе свих Да памти их достојно Нови Сад! ,,Падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову". Св. Порфирије Кавсокаливит Протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке (Невиним жртвама Новосадске рације 1942.) Извор: Новости
  4. ризница богословља

    Уснуо у Господу протопрезвитер Мирко Моравац

    Српска Православна Епархија бихаћко-петровачка с надом у Васкрсење и живот вјечни обавјештава своју јавност али и шире, да је дана 14. (1) јануара 2019. године у јутарњим часовима, уснуо у Господу протопрезвитер Мирко Моравац парох превијски. Вјечан ти спомен драги, вјечног блаженства и Царства Небескога достојни Оче Мирко. Високопречасни протопрезвитер Мирко Моравац, парох превијски са сједиштем мјесту Доња Превија (Република Српска) рођен је 19. јуна 1973. године у мјесту Шаринци код Прњавора (Република Српска) од оца Здравка и мајке Гроздане рођ. Јанковић, православних Срба из Шаринаца. Крштен је у јануару 1974. године руком свештеника Илије Лукића пароха вијачанског у Храму Успења Пресвете Богородице у Вијачанима. Успјешно је завршио основну школу “Данко Митровић” у селу Бранешци школске године 1981/88. Послије завршеног основног образовања прима Божански призив и одлази на школовање у Богословску училиште “Света Три Јерарха” у Манастиру Крки које окончава успјешно 1989/94. године. Послије окончања средњег богословског образовања регуларно је одслужио војни рок у Калиновику гдје се налазио у резервном саставу в.п. 7577, одакле је на позив Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома (Јевића) бившег Епископа бихаћко-петровачког позван да започне предавање православне вјеронауке на подручју Епархије бихаћко-петровачке. Бо благослову Епископа Хризостома, склапа брачну заједницу са Драганом рођ. Дујаковић из Брезичана код Челинца са којом добија троје дјеце. Убрзо послије, 5. маја 1998. године у Храму Рођења Јована Крститеља у Шипову бива рукоположен у чин ђакона, а сутрадан 6. маја 1998. године на спомен Светог Великомученика Георгија у Храму Светог Саве у Грацима бива рукоположен у чин презвитера руком Епископа Хризостома и бива постављен на парохију превијску са сједиштем у Доњој Превији, архијерејско намјесништво кључко. Стручни испит прописан Правилником о полагању стручног испита за звање вјероучитеља успјешно је положио 26. септембра 2001. године на Православном Богословском Факултету у Београду с врло добрим успјехом. Чином протонамјесника одликован је 28. јуна 2008. године, а чином протопрезвитера 13. септембра 2010. године. Своју дужност наставника Православне вјеронауке савјесно је обављао до 2016. године у О.Ш. “Никола Мачкић” у Доњој Превији, односно у њеним подручним школама у Ашламци и Растоци. Након дуже болести уснуо је у Господу свештенослужитељ Олтара Божијег, високопречасни протопрезвитер Мирко Моравац парох превијски дана 14. (1) јануара, на Празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог у јутарњим часовима на Универзитетском клиничком центру Републике Српске у Бањој Луци. У сриједу 16. јануара 2019. године у 08:00h почиње Света Литургија у Храму Светог Кнеза Лазара у Превији послије које ће бити обављен и чин Опијела који ће предводити Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, а након тога литија са тијелом уснулог протопрезвитера Мирка упутиће се ка Храму Свете Тројице у Бранешцима (Општина Челинац) гдје ће бити извршен мали помен и погреб. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије изражава дубоко жаљење и саучешће породици због губитка ревносног свештеника и апостола Христовог данашњег времена, уснулог у Господу Оца Мирка, али и подсјећа на вјечну наду, свеопште васкрсење мртвих и Царство Небеско којег је он, како сви свједочимо, својим овоземаљским животом био удостојен. Драгом високопречасном протопрезвитеру Мирку Моравцу, уснулом слуги Божијем, нека Господ подари вјечно блаженство у Царству Небеском. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  5. ризница богословља

    Протопрезвитер Јован Радовић: О Светом Јовану Кронштатском

    “Господе! Име Ти је – Љубав: не одбаци ме, заблуделог човека. Име Ти је – Сила: укрепи ме, изнемоглог и палог. Име Ти је – Светлост: просветли моју душу, помрачену земаљским страстима. Име ти је – Мир: донеси спокој мојој узнемиреној души. Име Ти је – Милост: не престај да ме милујеш (св. Јован Кронштатски, “Мој живот у Христу”)… Звучни запис разговора Свети Јован Кронштатски је рођен 1829.г. у Архангелској губернији на крајњем северу Русије, од оца Иље и мајке Теодоре. Имајући у виду да је рођен слабашан, родитељи су инсистирали да буде прве ноћи крштен и добија име Јован по светитељу Јовану Рилском. Детињство је провео у напорном раду и сиромаштву. После основне школе у месту рођења, завршава успешно богословију и уписује се на Духовну академију у Петровграду. Јовану убрзо умире отац и он благословом мајке, 1855. год. ступа у брак са Јелисаветом, ђерком кронштатког проте, и постаје свештеник у цркви св.ап. Андреја у Кронштату. Јован у браку са супругом живи потпуно девствено. Радећи много од самог почетка своје узвишене и тешке службе постаје раднички свештеник, сиротињски пастир, отац бедних и жедних, лекар болних, спаситељ грешних. О светитељском лику Светог Јована за баш Радио говорио је свештеник Јован Радовић. Извор: Радио Светигора
  6. У уводном дијелу емисије отац Јован је тумачио Свето Јеванђеље на 31. недјељу по празнику Педесетнице, када наша црква слави недјељу Праотаца и празник Материце. Говорећи о празнику Материце отац Јован је подсјетио на ријечи Светог Владике Николаја да је мајка биће најсличније Богу и да празници Дјетињици, Метрице и Оци, које славимо пред Божић, учвршћују породицу везама љубави. Звучни запис емисије Говорећи о Божићном посту отац Јован је рекао да је циљ овог поста да своје срце, постом и молитвом, што боље припремимо, као ону Витјелемску пећину, да се у њему роди Богомладенац Христос. “Савјест је глас Божји у човјеку и морални филтер. Преко савјести Бог нам се обраћа“-каже отац Јован у одговору на питање шта је савјест и зашто нас она мучи, посебно после упокојења особа које смо повриједили. Одговарајући на питање слушатељке која је депресивна и помишља на самоубиство, отац Јован се запитао како је могуће да неко ко вјерује у Бога може имати такве помисли. Треба да знамо да такве помисли долазе од ђавола, и да снагом вјере у Господа Бога, ми можемо побиједити свако искушење. У емисији је било говора и о томе како отјерати лоше помисли приликом молитве, о болној теми-абортусу, благослову и клетви, и још много тога што мучи савременог православног Хришћанина. Извор: Радио Светигора
  7. ризница богословља

    Протопрезвитер Предраг Шћепановић: О савременим подвижницима

    У оквиру „Духовних разговора“ које у току Божићног поста организује парохија Доња Горица, 22. децембра одржано је предавање „Савремени подвижници“. О савременим подвижницима, старцима Пајсију, Тадеју, Порфирију и Светом Јовану Шангајском, говорио је протојереј мр Предраг Шћепановић. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  8. На почетку емисије отац Мирчета тумачио је Свето Јеванђеље које се чита на 30. недјељу по празнику Педесетнице, које нам доноси причу о богатом младићу, који се на Христов позив: Раздај све имање своје и крени за Мном, ипак, није могао одрећи свога богатства Христа ради, цитирајући Христове ријечи: Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство небеско. Отац Мирчета говорио је и о празнику посвећеном дјеци- Дјетињцима, којим нас Црква припрема за празник Рођења Богомладенца Христа, кроз породичне односе и породицу као Малу Цркву и подсјећају да је благословеније давати (даривати) него примати. Звучни запис емисије Отац Мирчета одговарао је и на питања слушалаца о Божићном и посту уопште и богослужењима у току овог поста. “Пост је вријеме за интензивније духовно дјелање“-каже отац Мирчета. Отац Мирчета одговарао је на питања о одласцима код људи који се баве враџбинама, колико је то опасно по духовни живот и како да препознамо људе који се тиме баве. Говорећи о послушању духовнику отац Мирчета је говорио о односу духовног оца и чада, a говорио је и о молитви, за коју каже да није нимало лак посао и да је то цијела наука која је неодвојива од живота православног Хришћанина. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете саслушали ову душекорисну емисију са оцем Мирчетом Шљиванчанином. Извор: Радио Светигора
  9. Васцели хришћански свет као великог чудотворца слави светитеља Николаја из 4. века, епископа Мире Ликијске у Малој Азији. У Србији Светог Николаја Мирликијског слави огроман број православних породица као заштитника дома, док је Свете Николај крсна слава и Владике нишког г. Арсенија. Протојереј Зоран Филиповић, старешина Храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Нишу био је гост у емисији "Пирг" који је говорио о сутрашњем празнику као и обележавању у овом нишком храму. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  10. ризница богословља

    Протопрезвитер Бранко Ћурчин: Епископ бачки Никанор (Иличић)

    У недељу, 16. децембра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ БРАНКО ЋУРЧИН одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ЕПИСКОП НИКАНОР ИЛИЧИЋ.
  11. У недјељу, 16. децембра, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија. Светом Литургијом началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Свима сабранима у овоме светоме Храму обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Он је овом приликом први дио свог пастирског слова посветио суштини прочитане јеванђелске приче, тумачећи и приближавајући свима сабранима њен дубљи смисао. Он је говорио о важности непрестаног преиспитивања гдје се ми налазимо са својим духовним животом, те је подвукао и важност имања благодарности према Богу сваког тренутка у нашем животу. Отац Мирчета је навео да често због наше слабости, након што добијемо оно за чим смо вапили, за шта смо молили и што смо измолили од Господа - заборавимо, не сјетимо се да заблагодаримо Господу, те је упозорио да нас такав приступ животу може довести и у горе стање од оног претходног: "Ето нам поуке из овога примјера, из ове јеванђелске приче. Зар и ми тако не чинимо као ови људи ? Од онога момента када нам буде боље, кад ријешимо наш проблем, када се исцијелимо од наше болести, када често почнемо духовно да живимо, када нас дотакне благодат Божија, кад осјетимо пуноћу живота, често због наших слабости то заборавимо, заборавимо да заблагодаримо, па се вратимо на стање које чак може да буде горе од оног претходног." - подсјетио је отац Мирчета. Он је у даљем свом излагању подсјетио и на шта нас опомињу управо и јеванђелска прича и пост који постимо, наводећи да је неопходно да се човјек труди и стражи над собом, над својом душом, будући да посједовање истинске захвалности осим димензије људског дјела и дивног покрета душе иима по његовим ријечима и васпитни значај: "То нас данашње јеванђеље опомиње и овај пост који постимо. Опомиње нас да човјек непрестано треба да се труди, да непрестано мора да стражи над собом. А један од начина тог труда јесте да заблагодаримо, да захваљујемо Богу. Да не заборавимо да заблагодаримо Богу. А зашто ? Зато што између осталог осим што је то дивни покрет душе, што је људско дјело - да захвалимо Ономе који нас дарује, благодарност посједује, има и васпитни значај. Управо зато што нас подсјећа на оно што је важно и на Онога који нам дарује.'' Он је у последњем дијелу свога обраћања нагласио колико је потребно и колико је важно да сваки дан започињемо и завршавамо са благодарношћу према Богу: ''Дакле, оно што би требали да се поучимо из данашњег јеванђеља јесте да сваки наш дан завршавамо са благодарношћу Богу и да сваки наш дан започињемо са благодарношћу Богу. Јер ако Бог буде на нашим уснама, то је сигурна нада да ће бити и у нашим срцима!" - закључио је тиме своје пастирско обраћање протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици
  12. ризница богословља

    Протопрезвитер Александар Шмеман: Вера као одговор на позив

    “У чему је, дакле, јединственост, апсолутна посебност тог стања које називамо “вера“? У томе што је она одговор. А одговор не само подразумева, него и потврђује постојање онога коме се одговара. Можемо то рећи мало другачије: вера је покрет као одговор на позив. Покрет не само душе, него целог човека, целог његовог бића које је изненада препознало нешто, а затим се даје препознатом. Језиком хришћанства то се може изразити овако: вера полази од Бога, почиње његовим позивом. Вера је увек одговор Богу, човеково давање себе Ономе који је прво дао себе. О овоме дивно говори Паскал: “Не би ме тражио да ме ниси нашао“, каже нам Бог.“ Извор: Епархија жичка
  13. Четвртог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, данас, 13. децембра, предавање је одржао и професор Богословије "Свети Арсеније Сремац" у Сремским Карловцима мр отац Јован Милановић, забележио је репортер Радија Слово љубве Николај Сапсај. Тема је била "Канонско право у Карловачкој богословији - покушај разумевања статуса Карловачке митрополије". Your browser does not support the HTML5 audio tag. У нучном раду је представљено како се кроз Канонско право у Карловачкој богословији разумевала Карловачка митрополија. Канонско право за Карловачку богословију је био важан предмет јер се његовим изучавањем стварала јасна свест не само о канонском предању православне цркве као таквом, него и јасно дефинисали оквир како разумевати Карловачку митрополију и какво је њено мето унутар државе и православља уопште. Извор: Радио Слово љубве
  14. ризница богословља

    Протопрезвитер Небојша Тополић: Страх од љубави

    Протојереј Небојша Тополић, старешина храма Рождества Пресвете Богородице у Земуну, надовезао се данас на своје претходно гостовање, говорећи овога пута о изузетно раширеној појави нашег доба – страху од љубави. Шта је тачно у питању, које се то љубави ми у ствари бојимо, одакле тај страх потиче и да ли можемо да заповедимо некоме да нас воли, нека су од питања која смо упутили нашем госту. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Отац Небојша је подсетио на изузетну мисао блаженопочившег Патријарха српског Павла: „Ми не очекујемо да нас неко види бољим него што јесмо или горим него што можемо бити, него да нас види онакве какви смо“. „Тражећи наше грешке упознајемо своје биће, а човек себе најбоље упознаје кроз заједницу“ рекао је о. Небојша. Шта се дешава када прође занесеност и падну маске? Која су то права места и прави начини да се изборимо са својим страховима? А шта људи превиђају када се говори о љубави? „Страх од љубави је страх од упознавања самога себе“ каже наш гост. Извор: Радио Слово љубве
  15. „Јеванђеље је ријеч која нам казује историју људскога спасења: како је Бог бринуо о свијету, шта је све чинио кроз историју ради спасења и благослова људи. Са друге стране, Јеванђеље се односи и на нас и сваки тренутак нашега живота. Јеванђеље је ријеч која спаја прошлост и садашњост, али и будућност, јер нам говори и ономе што ће бити“, казао је, на празник Светог Алимпија Столпника, протојереј Мирчета Шљиванчанина парох подгорички. Звучни запис беседе У литургијској бесједи у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Острогу поред моштију Светог Василија, отац Мирчета, тумачећи прочитано Јеванђеље о позиву домаћина на вечеру – заједницу, казао је да је Господ кроз историју прво позвао један народ, а кад се већина није одазвала, онда и све народе свијета да буду Његови: „Он тај истински домаћин који нас призива и позива да будемо учесници и причасници Његовог – Божијег живота кроз вечеру коју нам Господ поставља. А то је управо Црква Божја и ова служба коју овдје служимо, али која се служи у сваком православном храму, сваке недеље и свакога празника.“ Подсјећајући да нас Господ – домаћин овога дома и свијета непрестано позива у Своју Цркву, на Тајну вечеру, парох подгорички је казао да је наше да тај позив примимо и да се на њега одазовемо. Појаснио је да су нам управо, као и у данашњем Јеванђељу, често бриге овоземаљске спрече од позива домаћина, па се често изговарамо свакодневним обавезама и слабостима да не можемо да дођемо на ту гозбу „Али, оно нашто нас позива и ово свето мјесто и Свети Василије, нашта нас позива Јеванђеље и Господ, је то да нема ништа важније у овоме животу него одазвати се на Господњи позив. Нема прече ствари, нема ништа што би нас требало омести да се непрестано одазивамо на позив Господњи да будемо учесници Његове вечере – учесници живота у Цркви, Свете литургије.“ Говорећи да није довољно, како често мислимо, да дођемо у Острог или неку другу светињу једном или неколико пута годишње, отац Мирчета је истакао да треба сваког трена свога живота да будемо свјесни да нас Господ позива и призива зато што нас воли. „Али да ли ми волимо Њега и да лу чујемо тај позив?! Па ако то не чинимо, да почнемо од овога часа, од овога дана. Нека нас овај дан и овај ријеч Јеванђеље коју смо данас чули покрене и пробуди из нашега сна да схватимо да нема прече ствари и ничег важнијег него да се одазивамо на Господњи позив од којег зависи наше спасење.“ Протојереј Мирчета је поучио вјерне да је спасење питање вјечнога живота, који није само прича већ реалност, стварност и да нам то свједочи ова светиња и Свети отац Василије који се одазвао на тај позив Господњи и видимо да је то могуће: „Тако и ми да чинимо. Кад чујемо да звоне звона у нашим храмовима, у нашем граду, селу, мјесту, да не мислимо о томе шта имамо да радимо па да не одемо на Свету службу, Свету вечеру, гозбу коју нам Господ припрема и на коју нас призива. Никада да не помислимо да има пречих ствари од Божијег позива. Кад се одазовемо онда све оно што радимо, чинимо у свакодневном животу биће благословено. Благословен ће бити и наш дом, посао, породица и сусрет са сваким човјеком кога сретенемо.“ Протојереј Мирчета Шљиванчанина парох подгорички позвао је у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Острогу вјерне да послушају ријеч Светог Василија и Светог Алимпија Столпника и да се одазову на Божији позив да буду учесници Свете литургије и свега онога што нас Црква учи. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. На празник Ваведења Пресвете Богородице у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић и протођакон Владимир Јарамаз. Током Литургије вјерном народу се пастирским словом обратио началствујући протојереј Бранко Вујачић. Отац Бранко се у свом пастирском обраћању говорио о важности примјера Пресвете Богородице будући да је сав њен живот био у богослужењу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. „Сав живот њен је био богослужење, сав њен живот у храму јерусалимском био је такође богослужење. Па шта нас то својим животом, својим примјером учи Мајка Божија која се уздигла више од херувима и серафима, која је била савршена од рода људскога, која се удостојила да постане небески престо? Учи нас Мајка Божија да служећи другима ми служимо самоме Христу. Учи нас да одлазећи у храм ми одлазимо и суусрећемо се са свим оним што нас Црква Божија учи. Учи нас Мајка Божија и овоме посту и вјери и нади и љубави и милосрђу и свакој врлини. Учи нас да се управо у Цркви Божијој васпитивамо“, нагласио је отац Бранко. Он је у даљем излагању појаснио да је најбољи показатељ нашег образовања и васпитања у цркви управо то да лик Божији, лик Бога који је у нас утиснут, нашим дјелима, нашим животом засија у нашем уму, нашој души и нашем бићу: „Мајка Божија се васпитавала у храму јерусалимском и осветила је своју душу, свој ум, своје срце, своју вољу је осветила. Учи нас Пресвета Богородица да је Црква та која треба да нас образује, да нас васпитава. Напросто, онај лик Божији, лик Бога живога који је у нама утиснут, у наше биће – он треба да засија. Само у том и таквом животу долази до нашег истинског преображаја, истинског преумљења, тако да у нашем срцу, нашој души и уму, заиста засија Христов лик“, поручио је отац Бранко. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. ризница богословља

    Протопрезвитер Владан Симић: Епископ Платон (Атанацковић)

    У недељу, 02. децембра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДАН СИМИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ЕПИСКОП ПЛАТОН АТАНАЦКОВИЋ.
  18. ризница богословља

    Протопрезвитер Жељко Латиновић: Пост у Православној Цркви

    По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, у Оџацима је, у недељу 25. Новембра 2018. године, у црквеној дворани храма Спаљивања моштију светог Саве, у организацији Српске православне црквене општине оџачке, а у оквиру започетог циклуса предавања, презвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао предавање на тему Пост у Православној Цркви. У име домаћина, Црквене општине оџачке, предавача и присутне слушаоце је поздравио протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки. Предавач је присутне подсетио и поучио важности поста у литургијско-подвижничком животу и објаснио неке недоумице одговарајући на питања присутних. Благодарећи радију Беседи доносимо звучни запис предавања!
  19. У манастиру Стањевићи у суботу, 1. децембра биће одржан сабор вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Сабор ће почети Светом архијерејском литургијом коју ће сјутра, са почетком у 9 часова, служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством. Овај догађај за Радио Светигору најавио је координатор Катихетског одбора наше Митрополије протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички, који је говорио и о раду катихетског одбора и самом значају вјеронауке. Звучни запис разговора
  20. У 26. недјељу по Духовима, 25. новембра 2018. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживао му је протојереј Данило Дамјановић мојковачки парох и сабраћа острошке обитељи јерођакони Роман и Зосима. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Прије причешћивања вјерних, сабране је бесједећи поучавао о. Данило, који је између осталог казао да православни хришћани имају једини пут, пут спасења. – То је разлог крштења, то је разлог тога што смо православни хришћани, то је разлог што смо чланови Цркве Божије, то је разлог што се причешћујемо, то је разлог што смо се удостојили такве небеске славе и таквог Божијег и непролазног вјечног загрљаја и путање у Царству небеском, у мајци Цркви и на нама је не само да пазимо себе и на своју душу, него и да свједочимо Христа Бога васкрслога онима који ће изгубити душу своју и којима људска дјела не упућују на Бога и на Царство небеско – казао је о. Данило. Он је казао да треба да имамо и кућу и род и домаћинство и да радимо и стварамо, да имамо иметак и у пољу и на сваком мјесту гдје на нам је то потребно, али да то није циљ православних хришћана. – Нијесмо због тога дошли на овај свијет, неће Господ тражити то од нас. Тражиће наша дјела драга браћо и сестре – казао је о. Данило и подсјетио да ускоро почиње Божићни пост, те да треба постити, исповиједати се и причешћивати и живјети црквеним живтом ради задобијања Царства небеског. Извор: Манастир Острог
  21. ризница богословља

    Протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин: О Јаковљевој Литургији

    У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Ова служба Божија служи се два пута годишње, на празник Светог апостола Јакова и на Недјељу Богоотаца, прву недјељу по Божићу. О значају древне Литургије Светог апостола Јакова, која носи назив и Јерусалимска говорио је за Радио “Светигору“ свештеник Мирчета Шљиванчанин парох подгорички. Звучни запис разговора
  22. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Ова служба Божија служи се два пута годишње, на празник Светог апостола Јакова и на Недјељу Богоотаца, прву недјељу по Божићу. О значају древне Литургије Светог апостола Јакова, која носи назив и Јерусалимска говорио је за Радио “Светигору“ свештеник Мирчета Шљиванчанин парох подгорички. Звучни запис разговора View full Странице
  23. ризница богословља

    Протопрезвитер Небојша Тополић: Тражити љубав

    Шта тражимо када тражимо љубав, прво је питање које смо поставили нашем данашањем госту, свештенику Небојши Тополићу, старешини Богородичине цркве у Земуну. На шта мислимо, који прототип тражимо? „Данашњи човек је збуњен и једноставно није научен да воли“ каже о. Небојша, који истиче да „искру Божије љубави у нама тражимо целог живота“. Како човек исказује љубав, ко је наш ближњи, да ли волимо само оне којима смо симпатични или који се понашају онако како ми очекујемо? „Морамо прво упознати себе и своје слабости да бисмо могли да волимо некога другог“ каже о. Небојша и додаје да се морамо изборити и превазићи страхове и комплексе које смо стекли у породици. А како се и да ли човек мења у браку? Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  24. Шта тражимо када тражимо љубав, прво је питање које смо поставили нашем данашањем госту, свештенику Небојши Тополићу, старешини Богородичине цркве у Земуну. На шта мислимо, који прототип тражимо? „Данашњи човек је збуњен и једноставно није научен да воли“ каже о. Небојша, који истиче да „искру Божије љубави у нама тражимо целог живота“. Како човек исказује љубав, ко је наш ближњи, да ли волимо само оне којима смо симпатични или који се понашају онако како ми очекујемо? „Морамо прво упознати себе и своје слабости да бисмо могли да волимо некога другог“ каже о. Небојша и додаје да се морамо изборити и превазићи страхове и комплексе које смо стекли у породици. А како се и да ли човек мења у браку? Звучни запис емисије View full Странице
×