Претражи Живе Речи Утехе

Коментаришући Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је јуче утврдила Влада Црне Горе, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије, рекао је за „Вијести“ да су о том законском рјешењу упознати из медија и да никаквог припремног дијалога није било о ономе што је прије четири године препознато као лоше од свих вјерских заједница и Венецијанске комисије. – Да ли има смисла да се тога играмо и да Црква доказује да је постала власник нечега послије 1918? Полази се од погрешне претпоставке да је држава прије 1918. држала у власништву црквену имовину што није тачно и не постоји ниједан релевантан доказ. Питам људе из Владе да ли они имају доказ да је и прије 1918. држава била власник? – казао је отац Гојко Перовић. Он подсјећа да су два судска процеса, за цркве на Крушевцу и Ћипуру, доказала да објекти грађени у вријеме Краљевине Црне Горе не припадају држави него вјерској заједници. – Има ли смисла трошити енергију и полет и државе и цркве да доказујемо да су 2 и 2 – 4. Полазећи од једне такве неозбиљне и површне претпоставке улазимо у један галиматијас који ће нам само одузети вријеме и енергију умјесто да стварамо секуларно друштво у коме се зна шта коме припада – поручио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одржао је 9. септембра 2018. лета Господњег предавање на тему: Недјеља - дан Господњи. Предавање је одржано у свештеној обитељи манастира Подмаине, са чије званичне интернет странице доносимо видео запис овог изузетно поучног и занимљивог предавања. Извор: Манастир Подмаине

Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, беседио је 10. маја 2019. године у пуном храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда на тему "Савремени човек и Васкрсење". Васкршњи тропар су на почетку отпевали чланови дечијег ансамбла "Мали појци Вазнесењске цркве", а са благословом старешине храма, јереја Арсенија Арсенијевића, ђакон мр Бошко Савић најавио је уваженог беседника, проту Весина. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве

У интервјуу за мартовско-априлски, 366. број "Православног мисионара" протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, нагласио је да је Црна Гора утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Са протом Гојком разговарао катихета Бранислав Илић. Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори? Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо. Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените епархије? Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас. Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота? Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог. У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава? Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо. *Интервју у целости можете прочитати ОВДЕ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

"Православни мисионар", мартовско-априлски број: Интервју катихете Бранислава Илића са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије. Будући да сте ректор Богословије Светог Петра Митрополита и чудотворца Цетињског, замолио бих Вас да нам приближите историјски и духовни значај ове црквено-образовне установе, као и живот сâме Богословије који се одвија под окриљем кивота Светог Петра Цетињског? Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици. То је историја. А данас је наша богословија једна од осам постојећих богословских школа Српске Православне Цркве, и она ради по плану и програму које за богословске школе прописује Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Ово је петогодишња интернатска установа, чији се богослужбени живот одвија у нераскидивој вези са молитвеним распоредом Цетињског манастира и служби које се обављају пред ћивотом Светог Петра Цетињског. Иако су материјални услови рада Цетињске богословије врло скромни, са друге стране, присуство ове Светиње сматрамо стожером и привилегијом нашег педагошког труда. Ни једна друга наша богословска школа, нема такву конституцију, да је ћивот са моштима оног Светитеља чије име носи, ту пред наставницима и ученицима. А то је живи Светац, још за живота препознат као Свети у најтежим историјским тренуцима Црне Горе, и данас је прави примјер и најбољи свједок свега онога чему ми ђаке учимо. Ово једино училиште речи Божје на територији Митрополије црногорско-приморске, изнедрило је многе знамените личности, како свештенослужитеље, тако и друге делатнике на пољу мисије наше Свете Цркве. Да ли бисте неке од њих посебно истакли? Од 1863. Године када је основана прва тзв. Привремена богословија, па ево све до данас, наша школа је била и остала језгро окупљања просветних дјелатника, у Црној Гори, а и шире. Да кажем да је покретач и оснивач рада прве Цетињске богословије, заједно са књазом Николом био учени херцеговачки архимандрит Нићифор (Дучић), а да су њени ректори и наставници, између осталог, били и потоњи митрополити Иларион (Рогановић) и Висарион (Љубиша). Међу њеним наставницима издвојио бих г. Риста Драгићевића, те свештеномученике: протојереја Луку Вукмановића, епископе Николаја (Јокановића) и митрополита Јоаникија (Липовца). Широј јавности познати ученици богословије на Цетињу су почивши епископи горњокарловачки Симеон (Злоковић) и Црногорско-приморски Данило, затим универзитетски професори и научници Благота Гардашевић, Чедомир Драшковић и Љубомир Дураковић-Јакшић. У нашем времену, од момента обнове рада Богословије Светог Петра Цетињског 1992. године, њени наставници су били Високопреосвећени митрополит Амфилохије, те садашњи епископи Српске Православне Цркве: Будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко-славонски Јован, полошко-кумановски Јоаким, епископ Јован (Пурић), као и протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић (први ректор обновљене Цетињске богословије). А међу бројним свршеним богословима у посљедње три деценије (њих близу 400) издвојио бих имена садашњих епископâ аустралијско-новозеландског г. Силуана и ремезијанског г. Стефана (Шарића). Поред њих ту је велики број свештеникâ на готово свим континентима васељене, монахâ, настојатељâ манастира, вјероучитељâ, професорâ богословија… Посебно се поносимо чињеницом да половину садашњег наставног кадра Цетињске богословије, чине њени свршени ученици у периоду од 1992. до данас. Оче Гојко, у издању Цетињске богословије из штампе редовно излази и часопис „Цетињски Богословацˮ. Замолио бих Вас да нам приближите садржај и тематику овог часописа? Ријеч је о ђачком часопису који има за циљ промовисање и подстицање ученичке креативности као и надградње, проширења оних знања и вјештина којима су се научили у редовној настави. Има ту богословских осврта, репортажа, поезије, и мозаичких креација (препозанавања и истицања актуелности и занимљивости). Уређивање часописа обављају одабрани ученици уз надзор наставникâ. Први број ”Цетињског богословца” објављен је 1891. године. Овоме је претходио рад књижевног друштва цетињских богослова ”Црногорски борац” (1872 -1876). Од тада до данас, овај ђачки часопис је излазио онолико редовно колико је редовно радила и сâма школа. А познато је да је њен рад трпио прекиде стицајем историјских невоља и бројних ратних страдања. Од 1945. до 1992. године, школа није радила, а ето, требало је проћи 24. године обновљеног рада, да би се, прије три године обновио и рад ”Цетињског богословца”. У нашој црквеној јавности познати сте као надахнути и омиљени беседник. У чему је према Вашем мишљењу сагледано успешно ширење речи Божје, као и мисионарска делатност Цркве? Тешко је свести у дефиницију или неко формално упутство, оно што је одозго, оно што се тиче Божјег надахнућа. Црквена мисија мијења форме и интезитет, што због оних који њу спроводе и околности у којима то раде, а што због Божјег надахнућа и Његове Премудре воље. Оно што можемо знати у вези наше мисије, и што не смијемо губити из вида, јесте угледање на свете апостоле. Њихов мисионарски рад се одликовао упорношћу, без компромиса са истином, без личне користољубивости и без одустајања у тражењу начина да се приђе људима, увјек и свуда. Не постоји амбијент у коме је мисија немогућа, нити има времена када треба мисију обуставити. Е сад, постоји мисионарење ка споља, односно објављивање Ријечи Божје онима који је нијесу чули, али имамо и обавезу, непрестану, да мисионаримо увјек изнутра, да будимо наша заспала срца, као што је Господ, пред своје страдање, будио апостоле из дремежи. У Вашем пастирском и катихетском раду видно је да сваком човеку приступате са пуно љубави, спонтано и ненаметљиво, мудро и еванђелски преносећи реч Оваплоћеног Логоса. Будући да живимо у времену великог отуђења, да ли је, према Вашем мишљењу и пастирском искуству, потребно удвостручити овај живи однос међу припадницима Цркве? Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности. Ово 2019. лето Господње, посвећено је обележавању великог јубилеја – 800 година од добијања самосталности Српске Православне Цркве. Да ли ова прослава треба да буде позив да размислимо ко смо, после осам векова, и куда идемо? Свака обљетница, носи у себи императив, обавезу подсјећања на прошле догађаје. Али не због тога да бисмо се враћали у прошлост или да бисмо опонашали прошлост, него да бисмо знали куда се крећемо, колико је тежак пут пред нама, и како га ваља прелазити. Заиста, гледајући на оно што су наши преци већ обавили, на онај дио пута ка Небесима који су они већ прешли, ми можемо и требамо да сагледамо динамизам и потребу нашег данашњег дјеловања, наше молитве, наше сарадње са Господом. Да, добро сте рекли. Лијепо би и корисно било поставити себи питање – „Ко смо ми данас”? „Ко смо ми, и колико смо близу, са Светим Савом, са Светим Петром Цетињским”? Да ли ми, у своје вријеме постижемо оно што су они постизали у свом, и да ли истом вјером и истим жаром радимо као што су они радили? Ето баш, њих двојица, Свети Сава и Свети Петар Цетињски, живјели су у потпуно различитим временима и дјеловали у врло различитим околностима – али их данас препознајемо као једнако наше, и једнако свете. Тако да не можемо ни ми данас да се правдамо како немамо њихове „услове”, како немамо њихову духовност… Имамо то што имамо, и то нам је од Бога. А то значи да имамо најбоље. Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори? Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо. Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените епархије? Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас. Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота? Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог. У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава? Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да упутите једну пастирску поруку читаоцима нашег званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе. Цитираћу двије поуке Светог апостола Павла, које су ми посебно драге, и које дјелују као да су написане јутрос, а не прије 2000. година: „У овом свијету ми немамо постојаног града, него чекамо онај који ће доћи”, и друга, исто тако окренута ка будућности, и врло заснована на Господњим поукама из јеванђеља: „Оно што је иза мене – заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Обје ове поуке могу да се односе како на појединаца, тако и на колектив, на цио народ. У име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, срдачно Вам благодарим на овом надахнутом разговору, користећи прилику да Вам пожелим свако добро од Господа! Нека Господ благослови Ваш рад, и умножи његове плодове. катихета Бранислав Илић *Објављено у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22. Извор: Православни мисионар / Митрополија црногорско-приморска

У Васкршњи понедељак у пуном храму св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу, свету Литургију са сабраћом свештеницима служио је нови парох овог светог храма, протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић. У беседи о. Драго је указао да је у историји у ствари за наше душе важно само неколико догађаја - "све што је важно то су нам сви догмати али и сва љубав која је указана од Бога према човеку". "Господ се јавља свакоме од нас, у свакој својој творевини", рекао је о. Драгомир и подвукао да "само треба имати довољно духовне очи да бисмо Га препознали". Камен спотицања у нашим животима су наши греси који нам не дају да приђемо Христу рекао је о. Драго, и подсетио да ми као народ још увек имам јасан пут којим прилазимо Богу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве

Протојереј ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Празник Христовог Васкрсења за радио Слово љубве говори о васкрсавању свакога од нас кроз савлађивање невоља и слабости. присећа се прославе Васкрса на Светој Гори, саветује породице и супружнике да не забораве да разговарају и опомиње на долазећи звук трубе анђелске који ће чути сви - чак и они који не верују. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве

Протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина Храма Светог Александра Невског на Дорћолу, у Васкршњем разговору за Радио "Слово љубве" поучава нас умерености у понашању током празничне радости после уздржавања током поста. Отац Вајо, парох у једној од најактивнијих црквених заједница у Београду, први пут говори и о томе како изгледа прослава Васкрса у свештеничкој породици, уз стално враћање Светом писму и веру да ће наше телесно Васкрсење, иако га можда као савремени људи не можемо унапред разумом схватити, бити круна Божијег стварања. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве

Госпођа Љубица Гојковић у новом издању емисије "Огледало" на подгоричкој Српској РТВ, угостила је високопречасног протопрезвитера-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије Светих Кирила и Методија, привремено у Нишу. У оквиру емисије отац Милутин је говорио о дивним и благословеним данима проведеним уз блаженопочившег патријарха српског Павла, најпре професора призренске богословије, а потоњег епископа рашко-призренског, а касније и патријарха српског. Дугогодишњи ректор ове знамените богословије, благодарећи богатом пастирском искуству поучио је гледаоце указавши на неопходност активног молитвеног и врлинског живота. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића на тему: "Стари и нови Израиљ", које је одржао у суботу 20. априла 2019. лета Господњег у крипти храма Светог Јована Владимира у Бару. Извор: Храм Светог Јована Владимира у Бару

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одржаo je синоћ, на Лазареву суботу, у храму Светог Јована Владимира у Бару предавање на тему „Улазак у Јерусалим“ . Он је подсјетио да је Христос Нова пасха који је себе добровољно жртвовао и предао на страдање. -Господ Исус Христос је чекао вријеме Пасхе, највећег старозавјетног празника, преласка Јевреја из Египта у обећану земљу, да би показао да је Бог одлучио да се приближи људима на тај начин што људи неће клати јагње да би се сјетили неких прошлих времена него ће Господ себе принети као ново јагње на „заклање“, казао је отац Гојко. Подсјетио је да смо четрдесет дана постили да би се припремили да подигнемо главу према Господовом страдању: „А сад идемо горе у Јерусалим и Син човјечји треба да пострада .“ -И ево ноћас смо пред вратима Јерусалима. Сјутра Господ улази у Јерусалим да пострада. Сједа на магаре што је порука да тај који улази, који је васкрсао Лазара, који чини чуда и о коме се прича да јесте и није пророк, јесте син Давидов којег су Јевреји вјековима чекали. Цар који ће спасити изабрани Божији народ. Усклици са којима је Господ дочекан „Осана сину Давидовом! Благословен онај који долази у име Господње, Осана на висини“ показују да је народ препознао Господа. Званично свештенство, фарисеји, тражило му је да ућутка народ а Господ им је одговорио да ако они ућуте камење ће проговорити. Онда су тражили да заустави макар дјецу да му не кличу. Господ је тада цитирао стих из 8. Псалма који каже: „Из уста мале дјеце и одојчади начинио си Себи хвалу“, казао је ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је рекао да уласком Господа у Јерусалим почињу догађаји који се више не тичу нас и нашег покајања. -Улазимо и ми са Господом у Јерусалим, гдје предстоји низ страшних догађаја у којима се огледа људска природа и душа и несумњиво следовање за Христом. Све је пред нама: Петар који каже да нећу никада издати Христа, браћа која траже да буду први до Њега, Јуда који га је издао, Пилат који не види Христову кривицу, па његова жена која му тражи да нема ништа са смрћу праведника, Јевреји који намјештају спасење разбојника… Пред нама је вријеме у којем треба да те догађаје посматрамо и видимо гдје смо ми међу тим људима. И видјећемо да смо свуда, и са Јованом који га једино не напушта и Петром који га се три пута одрекао… Све смо то ми. Јосиф из Ариматеје, кога нема међу апостолима, нити се куне да га неће издати, када је било најтеже, кад је остао Господ сам на крсту он је са њим, скида га са крста. Зато се добро усмјеримо на све оно што се дешава током Страсне седмице да би нам Христово Васкрсење дошло на здравље и спасење, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић у Бару говорећи о Уласку Господа нашег у Јерусалим. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У пету недељу Часног поста, 14. априла 2019. године, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, одржао је предавање у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу. Прота Миливој је говорио на тему: Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој. Ово је последње предавање у оквиру пролећног семестра, које је Црквена општина футошка организовала и реализовала у току Васкршњег поста. По завршеном излагању, предавач је одговарао на питања присутних. Извор: Радио Беседа

Са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, вечерас, 15. априла, у крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици, ректор Богословије „Св. Кирила и Методија“ у Нишу, протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, говорио је о лику и дјелу блаженопочившег Патријарха српског г. Павла. Ово вече је одржано у сјећање десетогодишњице од његовог блаженог уснућа. Својим живим сјећањима на блаженопочившег Патријарха Павла, отац Милутин је све присутне укријепио говорећи о светитељском лику Патријарха Павла. На самом почетку вечери присутнима се обратио протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић који је представио монографију о старинама Призрена, почивше ауторке Роксанде Тимотијевић, супруге проте Милутина Тимотијевића под називом: ,,Старине Призрена“. Прота Велибор је истакао да је дјело протинице од великог значаја и у историјском, али и културолошком смислу. Ауторка ове значајне и јединствене монографије Призрена и његових старина, почивша Роксанда Тимотијевић, рођена је 11. октобра 1933. године у Неготину. Као дипломирани историчар умјетности долази у Призрен септембра 1961. године, гдје ће примити службу кустоса културно-историјских споменика града, у првом реду цркава, за које ће животно бити везана до краја свог живота. Била је дугогодишњи радник Завода за заштиту споменика културе у Призрену. Књига о којој је прота Велибор Џомић говорио, а која је штампана са благословом Епископа рашко-призренског Теодосија, настала је управо као плод њеног дугогодишњег студиозног и преданог проучавања споменичког наслијеђа града Призрена. Монографија садржи податке и описе споменика до којих је ауторка долазила посредно, преко писаних података, или непосредно, радом на терену. Многи од обрађених и описаних споменика српског присуства на ширем подручју Призрена су од 1999. године били изложени бруталном скрнављењу или потпуном уништењу. Тиме је вриједност ове монографије већа, јер се неки од обрађених споменика више не могу видјети у аутентичном облику, или су потпуно недоступни заинетресованим истраживачима. Након обраћања проте Велибора, протојереј Предраг Шћепановић је поздравио све присутне и заблагодарио уваженом госту, проти Милутину Тимотијевићу, како на љубави, тако и на труду и издвојеном времену да дође и подијели своју благу и топлу ријеч са хришћанском заједницом у Подгорици. О животу, протканом радом, врлином, молитвом, какав је уистину и био живот Патријарха Павла, неисцрпно је бесједио ректор нишке Богословије – отац Милутин Тимотијевић, који је, као ондашњи ректор Призренске богословије, био дугогодишњи сарадник Патријарха Павла. „Мој први сусрет са Патријархом Павлом, био је у септембру 1950. када је дошао за професора Призренске богословије, а ја сам био ученик другог разреда. Тада када је тадашњи јерођакон Павле дошао, унео је нешто ново у живот школе. Он је један несвакидашњи човек и оставио је несвакидашњи утисак и као наставник и као васпитач. Био је веома ауторитативан, а истовремено некако нам је био веома близак. Били смо слободни да га питамо оно што не знамо, а често и оно што знамо само да би га слушали и видели како се он са таквом озбиљношћу упиње да објасни ствари које смо га питали“, подсјетио је прота Тимотијевић. Тада, како прота Милутин наводи, у то вријеме, јерођакон Павле отишао је из Призрена као архиђакон, па су се њихови животни путеви поново укрстили 1962. године, када је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић постављен од стране Светог синода за наставника Богословије у Призрену. „Тих 29 година имао сам благослов Божији да из непосредне близине видим град који на гори стоји, како путује, касније наш Свети Патријарх, кроз све врлине и подвиге, у човјека, у мјеру раста пуноће Христове. У свему је био њему узор Свети Апостол Павле, чије име носи. Устајао је у 4 сата изјутра, вршио је своје монашко правило увијек, без одступања. Људи из његовог комшилука су често гледали како владика Павле, одмах послије 4 сата, чисти снијег око своје Епископије. У 6:30 тачно је био у цркви, у олтару цркве, када би почињала јутрења. Ми смо сви били ту да узмемо благослов а он одлази за пјевницу и заједно са ђацима пјева или им помаже и показује“, присјећао се прота Милутин. Патријарх Павле је, како је навео о. Милутин, примао многе посјетиоце. Међу њима су били монаси, свештеници, грађани који би се код њега обрели без икакве ннајаве. Послије ручка, који је био око 13 часова, одлазио би у подрум онака и тамо ручно стругао тестером дрва. То је била његова гимнастика. Послије 19 часова, бивао би уморан, али се бавио ручним радом. Поправљао је јеванђеља, крстове, свештене ствари из цркава своје Епархије, коричење књига и друге ствари, мијењао сијалице, браве, кваке, ципеле поправљао, а у 22 часова је одлазио на спавање. „Кревет му је био дрвени, сламарица у којој је слама или шаша од кукурузовине, покривао се зими гуњом. Поред кревета сам запазио отиске од метанија тако да је рукама својим дохватао онај патос. Ту је било углачано и видело се где је стајао ногама, увек у исто време и на исти начин. Тако је и у цркви стајао, никада се није премештао са ноге на ногу, него је увек на обе ноге стајао мирно, и тако је богослужење одстајао“, навео је, између осталог, прота Тимотијевић. У свом даљем излагању он је указао на многобројне врлине нашег Патријарха Павла. На његову скромност, једноставност, молитвеност, велико човјекољубље. „То бејаше човек Господа Исуса Христа кога он љубљаше, а љубио га је због тога што је био изнад свега што је овоземаљско, љубио је богочовека Христа. Он је подвижник. Подвижништвом својим задивио је све нас који смо били близу њега и који смо осетили његове молитве. Био је и мученик, добровољни мученик, јер је толико година на страшном месту, на Косову и Метохији, издржао толике притиске са свих страна и од својих и од туђих, и није се поколебао“, надахнуто је излагао протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић био је гост новог издања емисије "Огледало" на подгоричкој Српској ТВ. Гостујући у наведеној емисији отац Велибор је говорио о најновијим нападима на Митрополију црногорско-приморску СПЦ, као и о тешкоћама са којима је суочено свештенство и верни народ Митрополије црногорско-приморске. Аутор емисије је Љубица Гојковић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора цетињске Богословије Светог Петра Цетињског, које је одржао у недељу 7. априла 2019. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Подмаине у Будви.

У четврту недјељу Васкршњег поста, посвећену Светом Јовану Лествичнику, на празник Благовјести, у Цетињском манастиру служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су протојереј ставрофор Обрен Јовановић, протосинђел Исак Симић протојереј Арсеније Радовић, јеромонаси Прохор Јосифов, Јустин Мреновић и ђакон Александар Лекић. У литургијској проповједи отац Гојко је казао да су Благовијести дан зачећа Господњег у утроби Мајке Божије: Дух Свети сићи ће на тебе и сила Свевишњег осјенићете и да се тај догађај догодио тачно девет мјесеци прије Божића и шест мјесеци послије зачећа Светог Јована Крститеља, како каже Јеванђеље. Објаснио је да је за разлику од осталих јеванђелиста, апостол и јеванђелист Лука своје Јеванђеље почео управо од тог најранијег догађаја, од зачећа Јована Крститеља, па онда од зачећа Господњег. Он је казао да смо кренули Божијим и путем и мислимо да можемо тачно повезати које који човјек, зашто се нешто дешава, зашто баш тада, али да није све онако како изгледа. „А погледај ово, знало се још хиљаду година прије овога догађаја да ће Месија избавитељ бити из дома Давидова. Још је Натан пророк рекао Давиду нећеш ти подићи храм Господњи и утврдити него ће твој потомак утврдити царство које ће бити довијека. И то се стварно остварило, у неком смислу, јер је Соломон, син Давидов, утврдио највеће јеврејско царство у историји тога народа“, казао је отац Гојко. Појаснио је да су Јевреји вјеровали да и послије Соломона чије се царство распало, треба да дође други Месија, то су пророковали и други пророци, поготово Јеремија и Језекиљ: „Зато је много битно када анђео каже Мајци Божијој: Дух Свети ће те осјенити а тај кога ћеш родити даће му Бог престо оца његовога Давида, и те ријечи говоре да је у питању баш тај Месија.“ Да није све како изгледа подсјећа и недјеља која је посвећена Светом Јовану Лествичнику који је оставио књигу Лествица, гдје 33 степеника говоре о усходу Божије душе према Богу и о томе шта све човјеку треба да би се Богу приближио, а да јело и пиће представљају први степеник: „Тешко да ми можемо у нашем животу да се позабавимо са сва 33 степеника, то је дато посебено подвижницима, али не би било лоше да знамо које су то степенице“, казао је отац Гојко. Још једном је нагласио да није све како изгледа и да кад нам изгледа да ништа не ваља и да се џабе трудимо, није тако, али зато није ни кад мислимо да смо најбољи, најпаметнији…. „Нит је најгоре, нит је најбоље, зато што је Бог најбољи и Божију ријеч треба слушати сваки дан. Ако мислиш да нешто знаш, сваки дан се моли Богу и испитуј гдје си ти, а гдје је Бог! Можеш бити једно јутро у Галилеји, друго у Витлејему, треће ко зна гдје, а четвртога, браћо и сестре, неће ни бити.Зато, слава Богу, док смо ту да се учимо овим поукама, да славимо ове лијепе празнике који нас вазда враћају на то да смо ништа, да смо прах а кад смо с Богом да сјајимо као Божије звијезде“, поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, рекотра Цетињске богословије, на тему "Христова проповијед уочи посљедњег уласка у Јерусалим", које је у организацији Православног братства Свети Арсеније из Даниловграда, одржано у Крстопоклону недјељу, 31.03.2019. године у сали Завичајног музеја у Даниловграду.

Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на трећу, Крстопоклону недјељу Часног поста, говорећи о значају Крста Христовог за православне вјернике, као и о правилима и значају Часног поста. Звучни запис емисије Поучавајући нас да су разна заклињања и давање завјета непотребни, отац Слободан нас позива да послушамо ријеч Господњу да ваше да буде да а не-не. Било је ријчи и о сујевјерју, које се врло често огледа у ношењу црвеног кончића око руке па до много озбиљнијих ствари. “Купите крстић и ставите дјетету око врата. Или бројаницу. То су права хришћанска обиљежја. Црвени кончићи су само знак сујевјерја и то оног најнижег“-каже отац Бобан. Било је ријечи још и о томе како носити крст тешке болести и страдања као и о томе како црква гледа на трансплантацију органа. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете саслушали ову емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора

У годинама које су остале иза нас, после Другог светског рата, све је у свету било стављено на проверу (ми хришћани кажемо – искушење). Нарочито на самом измаку 20. векa догодиле су се велике, брзе и бурне промене у многим деловима света. – На прво место, свакако, долазе промене које се још увек догађају у источноевропским земљама. Са кратке временске дистанце те промене није лако сагледати у пуном светлу и правилно их проценити. Све ове промене су неминовно дотакле и хришћанску Цркву, пре свега православну, јер се ради углавном о предањски православним народима и државама. Посебно у источноевропским зeмљама православље се нашло у прилично измењеним околностима. Надамо се да смо се нашли у објективно бољим условима које смо деценијама уназад очекивали и радовали им се. Црква је у поменутим земљама дочекала попуштање спољњег притиска и окова, она се последњих година и унутрашње ревитализује, оживљава, обнављају се стари и граде нови храмови за нове генерације младих православаца које су стасавале под духовним ембаргом, или слободом додељиваном на кашичицу. Као пробуђени из ружног сна, опорављамо се, наравно, не без потешкоћа и нових искушења. Православни свет у источној Европи, то сви већ поодавно примећујемо, сада се суочава са искушењима нове врсте. То су искушења слободе или какве-такве демократије. Постајемо свесни да понекад нисмо грешили само зато што нисмо били у прилици да погрешимо, иначе би погрешили. Сада смо више у искушењима такве врсте. У слободи се треба учврстити и одговорно је користити, по науци апостола Павла: „Све ми је слободно, али све ми није на корист… нећу да ишта овлада мноме“. Наша слобода је увек на провери, и за начин њеног коришћења даћемо одговор, и пред Богом, и пред људима и пред историјом. Искушења дијаспоре Последњих година, између осталог, јаче су до изражаја дошла и нека чисто црквена питања, или су се пред нама поставила у оштријем облику; опет у виду својеврсног искушења или провере. У многочланој породици православних цркава и народа појавили су се већ, или су пак на помолу, бројни унутрашњи, мањи или већи расколи и међусобице, које су се раније могле само наслућивати. Није узалуд велики црквени писац Ориген (3. век) рекао да су мирна времена погодна и за Сатану. Док ми спавамо, по Јеванђељу, непријатељ наш – ђаво, сеје семе зла. На нама је да га препознамо, и да га се чувамо. На листи неспоразума, налази се, између осталог, и питање начина и околности стицања црквене аутономије и аутокефалије. Једно од питања које је новијег датума и које се као такво посебно препознаје у годинама после Другога светског рата, јесте питање православне дијаспоре или расејања. Поодавно је већ констатовано да је православни свет у 20. веку, стицајем, углавном, неповољних историјских околности, пре свега политичких и економских, доживео највеће сеобе и расељавања у целокупној историји Хришћанства. Милиони православних верника у бурном 20. веку нашли су се, против своје воље, ван својих матичних земаља и цркава. У западном, за православне углавном инославном свету, постали су верска мањина. Принуђени су да се црквено организују сходно датим околностима. Православна дијаспора, сасвим природно, и то је, макар за сада, најбезболнији начин, углавном је остала верна и везана за своје матичне земље и цркве. Поготово то важи за емиграцију у Европи која је још у покрету, није се стабилизовала, сеобе још трају – све више у оба правца. Многобројне породице годинама, најмање једанпут годишње, одлазе у родни крај и ради обављања неких духовних потреба (крштења, венчања, крсне славе, и друго). Чињеница је да се емиграција, чак и у америчким земљама и Аустралији, није још увек коначно стабилизовала, још је флуидна, а на помолу су и нове сеобе. У оваквим околностима, просто, природно се намеће питање како у духовно-јурисдикцијској надлежности третирати православну дијаспору. Одговори који су до сада понуђени нису задовољавајући. Они свакако нису коначни, Црква ништа није и не треба брзо да решава и просуђује. Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету. Не сумњамо ни за тренутак у добре, хришћанске и пастирске намере Цариграда, далеко од тога. Али, како ће у блиској будућности која је већ почела, и у којој цео свет постаје глобално село: (свет је све мањи, ништа није више као некада далеко, комуникације су све брже и потпуније), све то изгледати? Наводимо пример нас Срба, а можемо навести много и других примера: данас, рецимо, има Срба више у Чикагу него на целом Косову и Метохији, и то православних Срба, или у Цириху и околини, него Косовској Митровици. Православаца на поменутим западним просторима има више него што их имају древни предањски хришћански простори (Кападокија, Цариград, Јерусалим и тако даље). Одговори и недоумице У решавању духовних питања ове врсте, чини нам се, мање ће се погрешити ако се не буду журило, треба још причекати. Зато нам помало изгледају чудна и забрињавајућа решења која, посебно последњих година, у својим студијама нуде неки савремени богослови, грчкога етничког порекла. Међу њима се издвајају два свима нама добро позната имена и у нашој духовној и црквеној јавности: митрополит пергамски академик Јован (Зизиулас) и професор Атинског Универзитета Власиос Фидас. Наводим њих двојицу као пример. Наиме, реч је о људима зрелог доба богословског стваралаштва, учитељима у вери и уопште бројних генерација како грчких, тако и српских савремених богослова и свештених лица. Нека њихова богословска размишљања су у директној функцији ангажованог богословља Цариградске патријаршије, посебно када је реч о месту и улози ове православне помесне Цркве у савременом православном свету. Одомаћио се, пре свега и не само код њих, појам „васељенски“ за Цариградску патријаршију, што еклисиолошки није исправно. Лично бих овај епитет пре дао Мајци цркава, Јерусалимској патријаршији. Наравно, нисмо сигурни колико је реално да Патријаршија са Босфора и њени савремени богослови стављају у функцију каноне васељенских сабора и да их вештачки објективизују на потпуно другу реалност и фактографију у којој је модерни свет. Тако је један чланак Високопреосвећеног митрополита Јована (Зизиулас) и у самом наслову претенциозан, Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, прев. П. Шеровић, Теолошки погледи 1-4 (1998) 59-66. Цео чланак или размишљање написано је у стилу тежњи које је православна Црква давно осуђивала и оспоравала. Аутор отворено указује на после-комунистичко време као на добру прилику за веће и шире ангажовање, или како он каже, улогу „васељенске“, односно Цариградске патријаршије унутар породице православних цркава. Он набраја 14 аутокефалних и аутономних цркава (стр. 60), а аутономне су углавном оне цркве чијег поглавара посвећује – хиротонише „пре свега Цариград“ (стр. 60). Међутим, ова и оваква ауторова тврдња, не одговара и ни издалека није на свом месту и чак је противна самим канонима на које се он позива. Сем тога, није у сагласности са дугом историјском праксом која постоји у Васељенској цркви Христовој, и стекла је чак и мимо канона снагу обичајног права у Цркви. Добро је познато да, рецимо Цариградска патријаршија није имала много везе са самосталношћу Кипарске цркве у 5. веку. Таквих је много примера још. Митрополит Јован с правом указује на велики и дугорочан проблем национализма у Цркви. Он је заиста присутан, а по аутору он особито до изражаја долази управо у дијаспори. Национализам (етнофилетизам) јесте велики проблем, али с друге стране национални идентитет (језик, обичаји, писмо, култура, цивилизација…) нису нешто што Хришћанство потире и уништава. Напротив, „Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу омилио онај који твори Његову вољу“ (Св. апостол Павле). Али, с друге стране, није тешко приметити да нашег аутора забрињавају сви национализми сем грчког национализма и сви партикуларизми или црквена подвајања, сем грчког. Наравно, ова опаска није и замерка. Даље, када говори о позицијама Цариградске патријаршије и самог патријарха, то нажалост чини на начин који су православни вековима уназад осуђивали и оспоравали римским епископима, односно папама. Не само да је споран епитет „васељенски“, него је споран начин како се тумачи добро познати канон 3 Другог васељенског сабора и, њему сличан, канон 28 Четвртог васељенског сабора. Ова два канона и професор В. Фидас и митрополит Ј. Зизиулас итекако доводе у везу са изузетним актуалним позицијама цариградског патријарха данас. Тешки проблем национализма хара аутономним и аутокефалним црквама. Тим проблемом, по њима није оптерећена једино патријаршија у Цариграду. Обадвојица превиђају да у време Другог и Четвртог сабора није постојала синтагма „васељенска патријаршија“. Према томе, патријарх у Цариграду није могао „стећи позиције првенства које је до тог времена признавано само столици Рима“ (Ј. Зизиулас, Исто, стр. 62). Ово је олако и у широким потезима тумачење и разумевање неких важних канона-правила васељенских Сабора и њихово пројектовање и објективизација у непримереним околностима и условима нашег доба. Овакво размишљање и писање подсећа на стари Рим, не само на првенство – преимућство части (презвиа тими) епископа у Цариграду, већ и о читавом „пакету“ прерогатива изузетне моћи и духовне власти сасвим конкретне природе, као што је, рецимо, право да патријарх из Цариграда прима жалбе свештенства (право призива или апелације) које је осуђено у својој Цркви, и да, сходно својој процени, цариградски патријарх доноси о томе коначну одлуку. При оваквој тврдњи, митрополит се позива на 5. и 17. канон Четвртога васељенског сабора. Овде је више него очигледан тенденциозан и ангажован приступ разумевању и 28. канона истог Сабора (451. год.), када аутор каже да је Халкидонски сабор дао некакво право престолу у Цариграду да рукополаже епископе међу варварима, односно на просторима изван, како он мисли, Византијског царства. Треба скренути пажњу да у време Халкидонског сабора не постоји Византијско царство, већ источно Римско царство. Али, ово је више историјско питање. Наиме, одељак поменутог канона на који се митрополит позива, гласи: „…сам митрополит понтијске (Понт у Малој Азији) и тракијске (Тракија) области, а исто тако и епископи варвара у реченим областима, биће рукополагани од реченог најсветијег престола цркве Константинопоља“. Важно је исто тако напоменути да су области Понт и Тракија географски гравитирали према Цариграду и било је, према томе, сасвим природно и у духу овог канона, да Цариграду припада у тим областима право духовне надлежности. Доводити смисао овог канона са актуалним питањем савремене православне дијаспоре у свету, сматрам да нема никаквог основа нити било каквог смисла. Наш аутор има увек на уму васељенске прерогативе Цариградске патријаршије, тога не може да се ослободи, тако да он даље говори о познатом начелу „један“ и „многи“, наводећи при том 34. правило Св. Апостола. По аутору, „један“ је Васељенски патријарх. То је за њега „златно правило“. Он Каже: „Православним црквама је потребан први. Оне (православне цркве) не смеју чинити ништа што се тиче Православне цркве у целини без његовог уплива“ (стр. 64). Патријарх у Цариграду је за њега „једини гласноговорник Православља када се оно као целина обраћа свету“ (Исто, стр. 64). При томе каже да се на тај начин спасава јединство Православља. Дакле, „гласноговорник“ и „спасавање јединства Православља“, и други епитети које Високопреосвећени митрополит приписује цариградском патријарху, нису нимало у духу канона и Предања. Како другачије треба разумети и митрополитове речи у једном другом, недавно објављеном чланку: „Чак и да не постоји Васељенска патријаршија, требало би је измислити“ (Чланак, Црква у освит трећег хиљадугодишта, прев. јерођакон Максим Васиљевић, Православље бр. 791, 1. март 2001. године). Овде само недостају још неки епитети (викаријус, непогрешиви, корифеј…), па да буду истоветни са, нажалост, претензијама римског епископа. Многи, стога, данас све више и с правом говоре о томе да је нови папа већ на помолу, друго плућно крило већ је увелико активирано. Професор Власиос Фидас је црквени историчар, а бави се и црквеним правом и патрологијом доста успешно. Код нас, за разлику од митрополита Јована Зизиуласа, скоро да уопште није превођен, што је велика штета. Недавно је у месту Шамбези код Женеве у Швајцарској, где иначе предаје на новооснованом Богословском институту Цариградске патријаршије црквено право и патрологију, објавио књигу Канонско право, православна перспектива (1998). Аутор, поред осталог, са гледишта канона посматра улогу цариградског патриjарха. У поглављу „Патријарашке ставропигије“ (стр. 175-185), на очигледан начин предимензионира ставропигијална овлашћења, конкретно патријарха у Цариграду, која никада нису постојала и нису примењивана у пракси. У праву је када из епископског права хиротоније произилази и право суђења клирицима (свештеницима и ђаконима); али није у праву када каже да по истом принципу патријарашка ставропигија се протеже и ван домашаја Патријаршије, односно да се протеже и на друге патријаршије, односно на целу васељенску Цркву. Аутор признаје да за овакве закључке нема упоришта и ослонца у канонима, али изгледа то њему, нажалост, није ни потребно, пошто он више верује и више се придржава некаквих у Цркви „дуго практикованих и неписаних црквених обичаја“. Познати православни канониста, антиохијски патријарх Теодор Валсамон изричито каже да такво право патријарху не припада ван граница његове патријаршије (Рали-Потли, Синтагма 2, 42), „ниједан патријарх (према томе ни цариградски), није овлашћен да пошаље крст у епископију друге патријаршије“. Међутим, В. Филас закључује, да је то наводно „признато васељенској патријаршији“, и то, како он каже, „изузетно у осталим патријаршијским седиштима Истока“, а као потврду тог свог става наводи Епанагоге, 3, наслов 9-10: „Константинопољски престо, почаствован царском установом, био је проглашен првим од стране сабора… Њему припада (право) да додељује ставропигије у епископијама где је претходно посвећивао храм који припада другим престолима…“ Епанагоге су као правни зборник одраз државне правне праксе у Византији и није најсигурније позивати се на њега када је реч о духовним овлашћењима цариградског патријарха. Још је мање оправдано, као и код претходног аутора (Ј. 3.) позивати се у истом циљу на познате каноне 3, Другог, 9,17 и 28 Четвртог као и 36 Апостолоско правило, јер су по В. Фидасу, „ови канони одредили повластице Константинопољске катедре“ (стр. 179). Prima sedes, по аутору, има посебна овлашћења која јој даје посебно 9. и 17. канон Халкидонског сабора, да суди у последњем призиву (апелацији). Поменути канони, као што је познато, говоре о правима егзарха, а не о правима патријарха, како мисли и познати канониста Јован Зонара. Сем тога, мало пре навођени канониста Теодор Валсамон изричито каже да патријарси немају право ставропигије ван домашаја своје канонске надлежности. Упркос свега, и чињеница, канона, историје и обичаја, професор В. Фидас то право даје цариградском патријарху. Професор говори о некаквој „непрекинутој црквеној пракси која се не може довести у сумњу“ (стр. 182). Такође се, ради објашњења овог непостојећег духовног овлашћења цариградског патријарха позива на византијског цара Михаила VIII Палеолога и његову Новелу која штити посебне повластице цариградског патријарха. Цар Михаило Палеолог је одличан византијски владар, али се, као што је познато, није много прославио у Цркви; напротив. Руковођен искључиво политичким и нецрквеним интересима утицао је на потписивање, са Латинима, Лионске уније (1274. године) и тиме нанео велику штету православној Цркви, себи а и византијској држави коју је ослободио од Латина и обновио (Г. Острогорски, Историја Византије). Укратко, ставови В. Фидаса и његово разумевање канона, посебно 9. и 17. Халкидонског сабора никако не иде у прилог његовим закључцима. Оба канона говоре о неколико нивоа црквеног судства. Први ниво је епископски суд, јер епископ има право хиротоније, а самим тим, ако је потребно и да суди клирицима које је рукоположио, а они њега помињу на богослужењима. Друга судска инстанца је обласни сабор (спорови међу самим епископима или спор клирика са другим епископом), и трећи ниво је да спор са митрополитом решава егзарх велике области или пак цариградски патријарх у својој духовној јурисдикцији. Учитавање у овим канонима нечега другог или онога чега у њима нема је доста ризично. Зашто, између осталог, наш аутор говори само о патријарашкој ставропигији цариградског патријарха. Ваљда су исто право имали, по аналогији, и други патријарси, јер канони васељенских сабора тичу се целе весељенске Цркве. Као закључак неминовно се намеће: све учесталија је ангажована теологија неких цариградских теолога. Колико то стварно доприноси снази и јединству васељенског православља, остаје да се види. Већ се, међутим, чују озбиљне процене да такви ставови не наилазе на добар пријем у већини православних помесних цркава и народа. Упркос свега, јединство Цркве је императив свих, мада на том путу увек има и искушења. Зато је дубоко у праву отац Георгије Флоровски који каже да ми православни, поготову данас, морамо избећи папизам и Старог и Новог Рима који нам се све чешће намеће. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Црква Светог великомученика Георгија у подгоричком насељу Момишићи, 22. марта, на дан када наша Црква слави Свете Севастијске и Момишићке мученике је прославила славу и спомен на новојављене Мученике момишићке, 40 ђака и два свештеника, чије су мошти су похрањене у овој светињи. Свету литургију је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске, а празничну, литургијску бесједу је изговорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије „Свети Петар Цетињски“ коју преносимо у цијелости: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, браћо и сестре, сабрани на овом младеначком и мученичком сабрању на брду изнад Подгорице, у овом дивном Божијем дану, нека нам је свима на здравље и на спасење благослов овога сабрања! Куд год кренули са овога брда, и доље, и десно и лијево, и напред и назад, да буде благословен ход свакоме и данас и у све наредне дане нашега живота. Господ нас окупља у својој науци увијек, сваки дан и сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење, Господ нас окупља својим јеванђелским позивом кад каже: Остави све и ајде за Мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају. То су ријечи које свакога човјека наново кад год стане пред Њим, кад год их чује, одвајају од овога живота и упућују његов поглед ка нечему већем од овога живота. Остави све и ајде за мном, каже Господ апостолима а апостоли су тај позив пренијели својим најближима и тако је то било кроз вјекове све до данас. Тај позив Господњи најбоље показује који је начин људскога спасења. Тешко је оставити све, може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу, да оде на други континент, али не може се одвојити сам од себе и од своје нарави, карактера своје нарави који је просто такав какав нам је Бог дао. И увијек на крају остаје да се рвамо сами са собом и са оном чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, свој живот, да себи угодимо. Бивало је људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели ни пили, и рекао би човјек: Ух, види како се мучи и подвизава. А, он уствари сам себе храни, своју сујету, тако што је нацентрирао себе у центар неке своје замисли. Послушати другога, послушати што ти други каже, то некад зна бити веће од било каквога другога подвига. Оставити све значи, остави оно како је теби угодно! Некоме је угодно да ништа нема, некоме да одрпан иде, некоме је угодно да га људи хвале како се подвизава и тако даље. Оставити све, то значи, остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки, били људи који су оставили себе ради другог. И ми смо се данас окупили у цркви момишићкој и оставили све да би дошли овдје. Зашто? Зато што је овдје служба – Литургија, Свето причешће. Дакле, све смо оставили ради нечега што овдје постоји, ова црква момишићка, и знамо зашто. Кад човјек иде на свадбу или неки испраћај, славу, тога дана не иде на посао и не обавља свакодневне послове, јер зна добро ђе је кренуо – да би се неко удао, вјенчао итд. Оставити све ради нечега што можемо да опипамо, то и није тако тешко објаснити, али оставити овај наш живот и све у њему, навике, пријатности, непријатности, планове.. може само ако човјек има јасно и извјесно, у очима и души, да има још неки живот у односу на овај. Каква је то вјера? То је права вјера, и хвала Богу да то није остало негдје тамо давно, у вријеме Севастијских мученика, па ни у вријеме Момишићких мученика. Ми данас живимо у овом дану, сваки од нас, у овом Васкршњем часном посту, разапети пред тим Господњим позивом. Остави оно како се теби чини да је најбоље, не значи бити безуман, то не значи немати свој план, али увијек за хришћанина то значи, бити спреман послушати другога, послушати онога који је пред тобом, а кроз тога послушати ријечи Божије. Ми данас, браћо и сестре, живимо у дану и граду када имамо и Севастијске и Момишићке мученике, али имамо и име Дарка Вујошевића. То је онај момак који се придружио Момишићким и Севастијским мученицима испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе. Дакле, хвала Богу, да живимо и у дану, и у граду, и у народу, који је могао да роди једнога таквога човјека. Ово није моменат да уздижемо људе, па ни нашега брата Дарка, него кроз тај примјер, да опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту, и то није било случајно. Свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини! Него су сви рекли. Е, хвала Богу да се нашао неко такав. Сви смо те ноћи, кад смо легли у наше кревете, помислили: Е, кад бих ја могао да будем такав! Дај ми Боже, десети дио те прилике, као што си њему дао да свој дио оствари пред Господом. Сви знамо да је то био поступак једног правог хришћанина и да је то био наш брат кога смо сви познавали, брат који је у ово наше вријеме учествовао у оваквим нашим сабрањима . Дакле та светиња још не само што траје него је још ужарена, још топи и гвожђе и камен, и ово што је земаљско, обраћа у оно Небеско. Ту смо се и ми јутрос причестили том светињом. Ова светиња је жива и производи нове хришћане који не морају бити људи да сад измишљају и глуме нешто како би личили на неке мученике. Дарку је дошао моменат и то је урадио, а што ћемо ми? Морамо ли сви на Скадарско језеро да тражимо нове утопљенике? Не морамо, ево их око нас! Сви смо у неком језеру и око нас се стално неко топи, преврће, и нама је вода дошла до ушију и уста. Ситуација коју су они имали у оне припремне дане за почетак Васкршњег поста је таква да нас све подсјети, да нас таласи живота ваљају и да је питање какви ћемо доћи до дана Христовог Васкрсења. Зато нека нам радост и љепота овога Божијега дана и овога лијепога мјеста буду укрепљење, јер има још доста до Васкрса. Има још доста да испливамо и изронимо у дубинама наше душе, и да неке ствари са собом рашчистимо, да можемо да станемо, ако Бог буде дао здравља и живота, пред празан Христов гроб, пуних уста, с правом вјером, не имитирајући неке друге, и кажемо: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Слободан - Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки, одржао је 24. марта 2019. године предавање на тему: Богослужење и Велики пост. Предавање је одржано у свештеној обитељи манастира Подмаине код Будве.

У другу седмицу Часнога поста, посвећену Светоме Григорију Палами, 24. марта, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су му: протојереј Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Сабранима се поучном пастирском бесједом обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Он се у првом дијелу свог пастирског слова осврнуо на суштину прочитане јеванђелске приче, која говори о исцјељењу младића од болести и опраштању гријеха. Отац Далибор је подвукао да углавном болести и долазе од последица гријеха будући да кроз гријех долазе слабости, прије свега духовне, али и физичке: „Данашње Јеванђеље говори о томе да из сваког гријеха који човјек чини овдје на земљи долазе слабости. Прије свега долазе оне духовне, душевне, а онда и тјелесне слабости. Често се човјек разболи због својих гријехова, зато што је гријех уско повезан са болешћу. Зашто се чудимо данас, да толико људи око нас болује и пати, па помислимо у срцима својим, како то да се то некоме догоди? Како то да је човјек болестан и ако је добар, чини милост према људима и има љубав? Може бити дакле због гријеха, најчешће због гријеха, а може болест бити и због љубави и старања Божијег о нама, па преко болести искушава нашу милост, наше трпљење.“ Прота Далибор је дао такође акценат и на битност сталног преиспитивања нас самих, нарочито у вријеме Часнога поста: „Зато човјек у ове дане поста, треба да преиспитује себе, да сагледа своје грјехове, да испитује своју љубав према ближњима. Свака од ових седмица у току поста има за задатак да нас полако узводи ка празнику Васкрсења, да побуди у срцима нашим савјест и осјетљивост за познање наших гријехова.“ У даљем свом излагању, отац Далибор је подсјетио и све присутне на ријечи молитве Светог Григорија Паламе кога и прослављамо ове друге седмице Часнога поста: „Треба чешће да размишљамо о Богу и созерцавамо Творца Бога нашега, и да самим тим и молитвом, Господ Бог просвети таму која је у нама, у срцима нашим, као што се и молио велики Божији угодник Свети Григорије Палама, кога данас и прослављавамо, па је зато Црква мудро устројила да ова друга седмица Часнога поста буде управо посвећена њему.“ На самом крају свог пастирског слова, отац Далибор је указао на то да ако будемо спознали благодат и љубав Божију, ако у срцима нашим буде присутан Бог, онда ћемо ту Таворску свјетлост, која није од овога свијета, и ми носити у нама у душама нашим: „Суштину Божију ми не можемо знати, она нам је недокучива сада и непозната, али Његове божанске енергије, Његову благодат и љубав можемо спознати у души нашој. Свети Григорије Палама је учио и проповједао да та свјетлост Божија којом је засијао и на гори Тавор, а која је просвјетлила апостоле, просвећује свакога од нас уколико у срцима нашим засија та радост и љубав, ако у срцима нашим буде присутан Бог. Онда ћемо ту Таворску свјетлост која није од овога свијета и ми носити у нама у душама нашим“, закључио је своје пастирско обраћање протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом литургијом, коју је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске и благосиљањем славског колача у подгоричком насељљу Момишићи данас је прослављен празник Светих Мученика севастисјких, и Светих новојављених Мученика момишићких чије мошти почивају у цркви Светог великомученика Георгија и њима посвећеној након њиховог јављања. У литургијској проповиједи ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је да нас Господ окупља на сваки дан и на сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење. Звучни запис беседе „Господ нас позива својим позивом јеванђелским кад каже: Остави све и хајде за мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају и одвајају од овога живота и његов поглед упућују ка нечему већем од овога живота“, казао је он. Додао је да тај позив Госпшодњи најбоље показује којим је начин људскога спасења. „Тешко је оставити све. Може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу и оде на други континент. Али не може се одвојитио сам од себе и од својке нарави… И на крају нам увијек остаје да се рвамо сами са собом и са чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, да себи угодимо, па је бивало људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели и пили, рекао би човјек ‘ух, види како се мучи и подвизава’, а он уствари храни сам себе, своју сујету тако што је поставио себе у центар неке своје замисли“, рекао је отац Гојко. Ректор Цетињске Богословије је нагласио да оставити све значи оставити све оно што је теби угодно. „Оставити све – то значи: остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки – оставили себе ради другога“, поручио је отац Гојко Перовић. Казао је да је оставити овај живот могуће само ако нам је јасно да постоји јој неки живот осим овога земаљскога. „То је права вјера. И хвала Богу да то није остало тамо негдје давно, у вријеме севастијских Мученика, па ни давно, у вријеме момишићких Мученика. Сваки од нас данас живимо у овом дану, у часном Васкршњем постру, разапет пред тим Господњим позивом. За хришћанина то увијек значи послушати онога другога, акроз њега послушати ријечи Божје“, истакао је он. Казао је да ми данас имамо севастијске и момишићке Мученике, али и примјер Дарка Вујошевића. „То је онај момак који се придружио Мученицима севастијским и момишићким испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе: Хвала Богу да живимо у народу, граду и у вријеме таквога човјека“, рекао је отац Гојко и додао да ово није моменат да уздижемо људе, па ни тог момека. „Него да кроз његов примјер опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту. То није било случајно. И свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини. Него су сви рекли: Е, хвала Богу да се нашао неко такав“, закључио је протојкереј-ставрофор Гојко Перовић. Старјешина цркве протојереј Никола Пејовић је честитао данашњи празник и сабрање, као и салву Удружењу добровољних давалаца крви које носи име Мученика момишићких. „Ово мјесто нас призива на ријеч Христову да љубимо једни друге да бионас Отац наш небески познао по томе. Ово мјесто је мјесто те истинске жртвене љубави која се остварила кроз подвиг Момишићких мученика око којих се ми овдје сабирамо“, рекао је отац Никола. Захвалио је браћи свештеницима, монахињама из манастира Ћелија Пиперска и домаћину славе Балши Поповићу, као и свим учесницима данашње светковине у Момишићима. Уручио је захвалнице најзаслужнијима за успјешну организацију прошлогодишње јубиларне прославе 330 година од страдања Момишићких мученика. Домаћин славе Балша Поповић поздравио је све присутне и предао домаћинство за наредну годину свом рођаку Обраду Поповићу. Уз трпезу љубави приређен је и богат духовни и културно-умјетнички програм. Извор: Радио Светигора

У Недјељу православља, 17. марта 2019, у сали Црквено-народног дома „Светог Василија Острошког“ у Никшићу, предавање на тему „Хришћанска ријеч у Недјељу Православља“ одржао је протојереј-ставрофор др Дарко Ђого. Звучни запис предавања Предавање је одржано по благослову Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, а у организацији Православне Црквене Општине Никшић. Предавача, протојереја-ставрофора Дарка Ђога, свештенство, монаштво и публику, поздравио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Свештеник Дарко Ђого је одржао веома упечатљиво и надахнуто предавање, коме су поред архијерејског намјесника никшићког, о. Слободана, присуствовали и: протојереј-ставрофор проф. др Ненад Тупеша, протосинђел Сергије (Рекић), настојатељ манастира Острога, јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман Пивског манастира, свештеници никшићког намјесништва, као и вјерници из Никшића. Након предавања проте Дарка, које је одслушано, заиста, са великом пажњом присутни свештеници и вјерници су са питањима допринијели да се развије занимљив разговор на актуелну тему кризе у Украјини, те да ово излагање буде веома душекорисно. Ово је прво у низу предавања, која ће се у Никшићу одржавати током Великог Часног поста. Извор: Епархија будимљанско - никшићка