Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'протопрезвитер-ставрофор'.
Found 323 results
-
Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого у острошкој светињи: Сретење је свима нама опомена да се као старац Симеон и старица Ана припремимо!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. Говорећи о спасењу, казао је да спасења има разних, али да треба бити склон само истинском и правом, истинском, вјечном спасењу. – Потребно нам је да вјерујемо, да као што су мошти Светог Василија нетрулежне и чудотворне и већ пренесене из овог трулежног свијета у онај други, бољи, да ће такво спасење заиста доћи. Ми га као хришћани знамо, али га нажалост, одвећ често заборављамо и не очекујемо. Отуда, драга браћо и сестре, Сретење јесте нама свима опомена да се као старац Симеон и старица Ана припремимо, да када Христос други пут дође, не као дијете, него као судија, судија љубави, да се припремимо за истиснко спасење и за будући свијет у коме неће бити жалости, туге, гријеха и болести – казао је о. Дарко и додао да то спасење морамо истински да затражимо. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење и празновање великог празника Сретења Господњег, настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог -
Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: О резултатима и дометима идеолошких пошасти
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Владимир Вељковић је под насловом „О размерама идеолошке пошасти“ дао занимљив прилог уочавању идеолошких оправдавања црквеног интервенционизма у Православљу данас. Као аутор списа на који је реаговао, осјећам се истински захвалним и поласканим његовом пажњом и схватањем да је мој прилог заслужио овакву допуну и инхерентну критику, па сам се потрудио да поменути текст (као и један његов ранији спис линкован у Размерама) пажљиво прочитам. Покушаћу да његове перспективе допуним, такође са дозом инхерентне критике, уз наду да ће бити благонаклоно прихваћене, барем онолико колико са радошћу прихватам Вељковићеве. Очигледно је да је су моји редови заиста проблематизовали само идеологију Цариградске Патријаршије: „У потпуности је изостала анализа друге стране, односно савремене идеологије РПЦ. Тако да се стиче утисак да су потези Цариграда дошли ниоткуда.“ Разлог за анализу поступака Цариграда и искључиво њега јесте чињеница да на плану црквеног дјеловања једино је Цариград имао очигледно неканонске и агресивне поступке у Украјини. Напросто: ја нисам писао анализу свих православних идеологија данас јер бих онда поред српске, украјинске, руске, цариградске, морао да анализирам и идеологију Американаца који су прихватили Православље или румунску национално-православну идеологију (România – pământ sfânt! Руминија – света земља!) те отуда моја „благост“ према СПЦ и РПЦ. Овдје бих скренуо пажњу на једну малу логичку недољедност која је битна за читав текст: Вељковић са правом скреће пажњу на обрисе једне иимперијалне идеологије која се води начелом војног, политичког и сваког другог остваривања идеје „Свете Русије“. Па, ипак, чак и да сасвим успјешно докаже да постоји руски империјализам и квази-црквена идеологија која га прати (што није тешко и што је Вељковић, мислим, успио), то и даље не казује зашто би, рецимо, непримјерено понашање Москве у Украјини било повод Цариграду да се својим (не)канонским потезима укључи у драму. Прављење реципроцитета кривице је реторски успјешно, али за овај случај нам не говори много о мотивима Цариграда да „дође однекуда“. Како је о Цариграду већ било ријечи, овај пут нећемо му посветити пажњу, али бих само истакао да, када упоредимо двије квази-црквене идеологије (цариградску, над-национално квази-васељенску, забринуту за планету, спремну да осуди спрегу државе и власти и руску, националистичку, империјалну, са жељом да се рехабилитује замишљена „симфонија“ владарског и црквеног апсолутизма), онда само можемо да констатујемо да је она руска бучна и бар идејно досљедна себи иако војно-политички немоћна да било како утиче на великом дијелу Украјине – цариградска је недосљедна и тренутно има своје посљедице. То можда руску идеологију не чини нужно „бољом“, али објашњава зашто се тренутно нисам бавио њоме. Прије него што допуним понеки од Вељковићевих увида, само бих се још једном дотакао питања које је са правом поставио и анегдотски га донекле разријешио, а то је питање разликовања између завјетног памћења и идеологије. Нећу уопште бити иновативан ако кажем да, поред неких мање значајних, највеће разликовање видим у начину употребе идентитетског памћења зарад постизања одређених агресивних циљева. У том смислу једна иста идеја може и не мора имати идеолошку употребу. Како је Вељковић као примјер кандидата за српску квази-црквену идеологију навео светосавско-косовски завијет, можда би тај примјер био најадекватнији да се објасни да разлика између завјета и идеологије постоји. У заглушујућој буци другосрбијанских убјеђивача Србаља како је „косовски завијет“ Милошевићев изум и зачетак великосрпске идеологије, али и у честим стварним свођењима тог завјета на српску верзију ускогрудих парола и клишеа, препоручио бих нам свима да прочитамо Андрићев сјајни есеј о Његошу као Трагичном јунаку косовске мисли. Да ли ће један идејни концепт или једна реторика (да не кажем „наратив“) постати идеологија или остати завјетно памћење, можемо најприје да препознамо по резултатима. Света Русија и Русија Вељковић нас упућује на један свој ранији текст свакако вриједан читања под називом „Света Русија“. Свјестан сам немогућности свакога ко пише на одређену тему да одабере најшири могући спектар навода из других текстова (или саговорника) на које ће се ослонити, али ми се чини да би онда бар вриједило допунити утисак који остаје читањем ова два текста. Најприје, стиче се утисак да је идеологија „Свете Русије“ и то управо у том политичком и помало милитаристочком виду некакав „званични став“ Руске Православне Цркве. Иако се и сама РПЦ МП често труди да остави утисак монолитне (хи)јерархије, она то није и треба бити поштен па рећи да су се највиши црквени великодостјници углавном суздржавали од запаљивих изјава (што се не може рећи за бројне друге носиоце моћи који су својом реториком у Москви често стављали у тежак положај своју браћу у Кијеву). Како је Вељковић примијетио, унутар идеолошког наратива „Свете Русије“ одомаћено је апсолутно негирање било какве украјинске посебности (понекад пропраћено презиром према „хохлима“) – нешто што никад нећете чути од патријарха Кирила иако хоћете од, на примјер, од оца Александра Ткачова. У извјесном смислу, Патријархови непрекидни позиви „Русија, Украјина и Бјелорусија – то и јесте Света Русија“ нису били основа за неки политички програм, већ тражење минимума заједничког у историји и себепоимању православним словенским народима у центрифугалним политичким процесима у свакој од тих земаља. Његове честитке Дана независности Украјине упућене Петру Порошенку, ономе „вођи кијевске хунте“ у доживљају руске деснице био је још један његов покушај да се нађе мост између Москве и Кијева и сигурно није посматран са симпатијама у круговима људи који сам назив „Украјина“ доживљавају као личну увреду и идејну јерес. Чињеница јесте да се идеологија Свете Русије са временом код многих претварала и у позив дивизијама да прегазе Кијев, неодговорни позив на огромни рат који би само заувијек одродио Кијев од Москве. Али, како то обично бива, динамика догађаја у политици није зависила само од Москве (изгледа: најмање од ње) а претварање идеје Свете Русије у идеологију Свете Русије могуће је схватити само у тој ишчашеној динамици рата. А улогу Цркве (тј јерархије) само у нијансираним приступима. И иначе, идеологија Свете Русије има више „извозног“ потенцијала него што одговара некаквом стању ствари у самој Русији (у друштву) или што може да послужи за било какво „оправдање“ некакве велике ратне кампање и завојевачке политике. Насупрот, чини ми се, заједничког виђења В. Вељковића и неког од наших епископа (чији интервју „Печату“ Вељковић наводи у прилогу свога виђења), ја нисам убјеђен нити у духовну обнову Руске Федерације као империје нити у свеобухватне геостратешке домете претпостављене „идеологије Свете Русије“. Напротив. Као човјек и православни Хришћанин и Србин срећан сам што Русија није више Јељцинов пијани брод у распаду, али она није успјела да пронађе стабилне идентитетске основе, друштвено уређење нити духовну културу која би се супротставила западној култури конзумеризма као врховне вриједности. Она није пошла оним „трећим путем“ који јој је својевремено препоручивао Солжењицин. Наравно, у Русији милиони људи иду у храмове РПЦ, али још безбројнији милиони не иду. У школама нема конфесионалне вјеронауке већ се предају „Основе православне културе“ (иако је било приједлога да се уведе „Закон Божији“ = конфесионална вјеронаука), о чему се В. В. Путин изјаснио резервисано. Русија данас није никаква православна џамахирија већ држава и друштво које некако још увијек тражи било какав стабилан културни образац. У овоме данашњем има свега и свачега: поред луковица цркава, на панорамама градова подједнако се могу примијетити здања изграђена у социјалистичком брутализму као и рекламни замјењиви споменици боговима потрошачке културе и шопинг-молови, ти храмови толико презираног Запада. Чисто сумњам да бисте у московском метроу нашли људе који би били спремни да вам објасне шта јесте „Свѧтаѧ Русь“. Као што је познато, руско становништво (као и украјинско и бјелоруско) и даље нестаје. Један од неуспјеха савремене Русије јесте управо у томе што осим дјелимичне рехабилитације сјећања на царски период, ниједна власт није осмислила друштво које не би било данашња комбинација империјалне инерције, совјетске администрације („коју год партију да направиш, код нас испадне комунистичка“ В. Черномирдин) и „духовне културе“ Запада. О томе да ли је Руска федерација суперсила – вриједи причати са бољим познаваоцима геополитике. Да сама чињеница да у њој живе Руси, словенски народ који се кроз историју идентификовао са православном Црквом, има одређени и геополитички значај – мислим да је и без С. Хантингтона свима јасно. Али замишљати Русију као земљу унутар које се десио неки морално-вјерски препород, Црква дошла на друштвене позиције које је имала у ромејском или руском царству, па сад та православна џамахирија води свете ратове ради „Свете Русије“ – таква слика ни по чему не одговара реалности. Уосталом, као што сви видимо, Русија је од 2014. наовамо првенствено заштитила сопствене геостратешке интересе припајањем Крима, подршком снагама Сиријске арапске републике, док се у Донбасу ангажовала тек толико да заштити физичко постојање и од ње саме непризнатих република. Идеологија „Свете Русије“ је можда једно од звучнијих покрића за десни идејни блок у Русији и иностранству, али то је њен највећи домет. За масе религијски индеферентних Руса у РФ и Украјини, легитимитет свих руских акција објашњавао се и заснивао на правним процедурама (референдум) и секуларним идентитеским разлозима, језиком (заштита становништва које говори руски). Отуда сматрам да Вељковић гријеши у предимензионирању потенцијала идеологије Свете Русије да легитимише било какав војни или политички потез Москве. Поимање „Свете Русије“ као „митског“ (што значи: смислотворећег) „мјеста“ у заједничком историјском памћењу Руса, Украјинаца и Бјелоруса само по себи сигурно не подрзаумијева идеологију коју је на њему могуће направити. Говорити о идеологији Свете Русије као о некаквој идеолошкој основи војних и политичких потеза Москве таман је онолико промашено колико и бесмислене тезе о Слободану Милошевићу као великосрпском православном агресору на Хрватску и БиХ који је вођен идеологијом „Небеске Србије“ покренуо ратове деведесетих, а Српска Православна Црква (у цјелини) била морално-религиозни инспиратор тог подухвата. О руској „агресији“ и „опортунизму“ УПЦ (Да ли је свака наднационална Црква „опортунистичка“?) Више него сами ставови – за које ми се чини да су у суштини сасвим досљедни једном сјајном неидеолошком ставу према коме је свака употреба силе ради наметања духовног идеала „Сатанино кушање“ – у поменута два текста ми је пажњу привукла терминологија коју Вељковић употребљава. Као примјер мањка нијансирања навео бих спомињање „руске агресије“ у Украјини а као примјер моралне дисквалификације за коју нисам сигуран чиме је оправдана – „опортунизам“ канонске Украјинске Православне Цркве. Уз све притиске и идентитетске политике, у данашњој Украјини ни изблиза нису сви убјеђени у то да је Русија „страна земља“ а руски народ „проклети Москаљи“ (да не говоримо о приближно 17,3% или 8,334.000 Руса колико их је на територији Украјине, заједно са Кримом, било 2001). Вељковић и ја сагледавамо ствари из једне сасвим различите перспективе: за њега је дјелоање Русије у Украјини и Грузији просто „агресија“ док се мени чини да између та два случаја мора постојати разлика: руска војна интервенција из 2008. напросто јесте војни интервенционизам, док су догађаји из 2014. имали далеко другачију динамику која је започела на Мајдану: оног момента када се у Кијеву одлучило да масе успостављају владу, било је неумитно да ће доћи до контра-реакције у Доњецку и Луганску. Да ли је Русија агресор у очима некога у Љвову или Трнопољу? Јесте. Да ли је она то у очима некога у Кијеву? Данас је велика вјероватноћа да ће вам одговорити да јесте, али понеко то сигурно неће рећи. Да ли је она то у Доњецку или Луганску? Тамошње становништво би вам рекло да није. Штавише – и то је врло битно нагласити – чисто сумњам да би већина становништва Новорусије уопште било вољно да пуно пажње посвети идеологији „Свете Русије“: за њих је без било каквог оправдања било јасно да им је потребна физичка одбрана од физичке, насилне и подједнако империјалне украјинизације којој су били изложени од 1992 до 2014, а којој би без сумње још агресивније били изложени послије „Евромајдана“. Русија очигледно јесте интервенисала и ради својих геополитичких интереса, али Грузија, Сирија и Донбас напросто нису исто. Говорити о „руском империјализму“ у Доњецку је подједнако смислено колико о „великосрбијанској агресији“ на Сарајево у коме сам рођен. У том смислу „опортунистички став“ канонске Украјинске Православне Цркве (како говори Вељковић) није ствар искључиво политичког врлудања већ изражава несигурност једног друштва и једне земље у којој се ни изблиза сви не слажу са тренутним ултрадесничарским „консензусом“, па чак ни са довршеношћу украјинског идентитетског пројекта. Вељковић на почетку мога текста прилично лако одбацује жал што нисмо на вријеме опомињали и Цариград и Москву да ће нас идеолошки максимализми довести до сукоба, али у своме тексту „Света Русија“ вјерује да је Украјинска Православна Црква требало да има снаге да, ваљда, заустави Војску Украјине и једнице Новорусије од међусобног сукобљавања? Када већ она то није (била) у стању, њен труд да се „не замери ни властима у Кијеву ни црквеним и државним властима у Москви“ проглашен је опортунизмом (што неодољиво подсјећа на оптужбу за опортунизам коју наизмјенично Митрополиту Амфилохију упућују србски националисти којима је „црногорствујући“ и новоцрногорска десница којима је „србијански уљез“). Да је можда понешто од времена заиста провео у Кијеву, Вељковић би се лако увјерио да поменути „опортунизам“ није ствар само односа према властима, већ је једна незавидна животна ситуација у којој људи који по свему јесу Украјинци чувају канонске везе са Москвом (насупрот често сопственим политичким или идентитеским схватањима) управо зато што оне јесу једини начин да будеш члан Православне Цркве. И ту већ не могу никако да појмим позицију г. Вељковића јер ми се чини да оптуживањем једне Цркве за „опортунизам“ коју би можда могао да упути јерархији замагљује милионе вјерника УПЦ који нису остајали у канонском јединству ни ради каквог „опортунизма“ (штавише, управо супротно: њихово остајање их је углавном коштало бриге, здравља и живота) већ управо ради јединства Цркве. Ако је постојала иједна не-национална Црква, Црква која обједињује чак и војнике који се гледају преко нишана, то је УПЦ. Зашто је оптуживати за „опортунизам“, давати јој моралну дисквалификацију? Да ли то значи да би свака будућа „наднационална“ црквена структура која би дјеловала у двије земље у конфликту или у два народа у конфликту такође била „опортунистичка“? Ако ствари стоје тако, онда само и можемо бирати између „конзистентних“ Цркава у служби једне власти и идеологије и „опортунистичких“ Цркава које се труде да живе упркос идеологијама и властима. Помало ме зачуђује бар један дио Вељковићевог аргумента за који ми се чини да је саморазумљив и није ми баш сасвим јасно шта би могло бити упитно. Наиме, Вељковић се труди да покаже да је већинско русофилско становиште српског народа и јерархије плод очекивања руске помоћи око задржавања АП Косово и Метохија у границама Србије. Нисам склон да у тој ноторној чињеници (РФ прилично досљедно брани интегритет Србије као један од ријетких савезника на том пољу) видим безбројне мистичке слојеве, али не могу да се начудим Вељковићевом чуђењу због тога што је русофилски сентимент толико изражен. О томе зашто је изражен, поред дубљих историјских веза, довољно је рекао он сам. Из врло сличних разлога (хеленска помоћ током ратова, историјска и култуна блискост, јединство у Цркви на првом мјесту) себе сматрам хеленофилом и румунофилом. За крај бих само још једном примијетио да за мене лично питање будућности Цркве у Украјини и цијеле Православне Цркве и даље није ствар стајања на било чију страну на начин на који се то код нас (а чини ми се и код Вељковића) подразумијева. Овдје се, бар за мене, не ради о „двије стране“. Свака од тих страна не мора да живи у Украјини: Патријарх Вартоломеј може задовољно да трља руке сматрајући да се осветио Митрополиту Илариону Алфејеву за недолазак на Кристки сабор – Алфејев и Патријарх Кирил можда забринуто размишљају о томе шта је уопште могуће учинити у Кијеву. И једни и други и њихови навијачи спокојно ће отићи у постељу заборавивши на чињеницу да неки кијевски свештеник или вјерник већ одавно неће. Али, како ми недавно у разговору рече један наш дивни свештеник и професор ПБФ: „нема везе, код њих се ионако стално бију“. Извор: Теологија.нет-
- 1
-
-
- резултатима
- ђого:
- (и још 5 )
-
Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Амерички секуларизам
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Друштво
Многи сматрају да Сједињене Америчке Државе представљају примјер модерне секуларне државе у којој је досљедно примијењен систем одвојености Цркве и вјерских заједница од државе. Такав став најчешће изводе из Првог Амандмана (1791.г.) на Устав САД из 1787. године којим је прописано да ”Конгрес не може да доноси никакав закон о установљавању државне религије, као ни закон који забрањује слободно исповиједање вјере, а ни закон који ограничава слободу говора или штампе или право народа на мирне зборове и на упућивање петиције Влади за исправљање неправди”. Шира јавност зна да на свакој новчаници те секуларне државе пише: ”Ми вјерујемо у Бога”. Такође, шира јавност зна да новоизабрани предсједник САД непосредно прије ступања на дужност полаже заклетву над Библијом (Светим Писмом). Наравно, предсједнику је остављена је и могућност да, умјесто заклетве над Библијом, прочита текст свечане изјаве. То је све јасно прописано чланом 2 Устава САД. Такође, бројност и слободно дјеловање великог броја цркава и вјерских заједница указују да се у тој држави поштује право на слободу вјероисповијести. Недавно сам посјетио Конгрес САД на Капитол Хилу у Вашингтону. У централном холу Конгреса, на највидљивијем мјесту, огромним златним словима је исписано: ”Ми вјерујемо у Бога”. На тај начин, та моћна секуларна држава исказује свој однос према Творцу. Не мало сам се изненадио када сам видео тај натпис у највишем законодавном органу САД као секуларне државе. Брзо се испоставило да ту није крај мом изненађењу. Имао сам прилику да као гост присуствујем једној сједници Представничког (Доњег) дома Конгреса. Очекивао сам све осим да ће сједница, након отварања од стране предсједавајућег, почети молитвом. А молитву је са централне конгресне говорнице прочитао римокатолички свештеник, који врши дужност конгресног капелана (духовника). Сви присутни конгресмени су, без обзира на различитост њихових вјерских, политичких, партијских, идеолошких и других увјерења, устали и у миру и примјетном молитвеном ставу саслушали молитву коју је изговорио конгресни духовник. А у сред Конгреса постоји и конгресна Капела као молитвени, духовни простор који служи за духовне потребе конгресмена, сенатора и службеника Конгреса. Конгресни духовник није икебана него је стално доступан конгресменима, сенаторима и особљу Конгреса. У Конгресу постоји Међународни одбор за слободу религије, а у Стејт дипартменту (Влади) САД постоји и посебан департман који прати кршење права на слободу вјероисповијести не само у САД него и у свим државама свијета. Сваке године се припрема и објављује извјештај о проблемима у остваривању права на слободу вјероисповијести, а прије тога се подноси на увид предсједнику САД као носиоцу извршне власти у тој држави. Иако је вјерска традиција Црне Горе богатија и старија од америчке, тешко данас, на жалост, можемо замислити да се у Скупштини као највишем законодавном органу Црне Горе може наћи златним словима исписан натпис: ”Ми вјерујемо у Бога”. Тешко је то замисливо у држави чији је најважнији законодавац био црногорски митрополит Петар I и који је чувену Стегу 1796.г. почео ”у име Оца и Сина и Светога Духа”. Не треба заборавити да је Књаз Никола 1905.г. Црној Гори подарио први Устав ”по милости Божјој”. Да овдје не наводим повељу Ивана Црнојевића, Црнојевићев законик, Душанов законик, Законоправило Светога Саве, Јустинијаново законодавство и све оно што је претходнило црногорској правној традицији која је настала половином XV вијека. Умјесто да се, ако већ неће на закондавну традицију Црне Горе наслоне макар на америчку која је постала узор у Црној Гори у свему осим у томе, наши законодавци се данас куну у ”секуларност Црне Горе” која нема никакве везе са америчком или њемачком. Чудом се чудим како наши законодавци добро виде ”америчка правна решења”, на примјер, за хомосексуалне особе, а презиру и прескачу решења те државе када су у питању слобода вјероисповијести и вјерници? А тек колико је, ”због секуларне државе”, незамисливо да сједница Скупштине Црне Горе почне молитвом коју би прочитао православни свештеник. Питање је ко би остало у пленарној сали Скупштине Црне Горе када би, којим случајем, сједница почињала молитвом??? Није било давно када је по Црној Гори пјевано: ”Чизма нога, нема Бога” и ”Не вјерујем у небеса но у Маркса и Енгелса”. Још увијек нису изблиједјела сјећања на сахрањивање Бога на више мјеста у Црној Гори, на убиства православног Митрополита Црногорско-Приморског Јоаникија и скоро 130 свештеника Митрополије, на изгон вјере из школа и људских душа, на институционалну атеизацију, на скрнављење и погањење храмова, одузимање црквене имовине и свега осталог што је чињено у име”раскрштавања са религијом у новој секуларној социјалистичкој држави ради одвајања Цркве од државе”. Шта нам својим Уставом, Конгресом и знамењима поручује САД као савремена секуларна држава? Вјера у Бога или, ако хоћемо шире, религија не само да није одвојена од савременог човјека и друштва у цјелини него ни од секуларне државе и њених органа. Секуларна, савремена држава није и не може да буде одвојена од вјерника, свештеника и вјерских великодостојника, јер су и они грађани као и сви остали грађани у држави. Вјерници и свештена лица су неодвојиви дио савременог као и сваког људског друштва кроз историју. И зато је неопходно да се поучимо на примјеру америчког државног секуларизма у чијем темељу, без икакве сумње, стоји право на слободу вјероисповијести као универзално људско право и слободно дјеловање цркава и вјерских заједница које својим дјеловањем доприносе развоју друштва и државе. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Будимо људи!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Није касно сад да почнемо. Да почнемо управо данас. Ако не стигнемо ми данашњи да се чујемо и разумијемо, опет – неће бити мали посао, ако успијемо нашим потомцима да обезбједимо амбијент у ком уважавање различитог мишљења није инцидент, него предуслов живота. Људског живота. Прије пар недјеља имао сам част да учествујем у раду научног скупа ”Коријени и посљедице црногорских подјела”, који је организован у Дворцу Петровића на Крушевцу, од стране Удружења правника Црне Горе, а великим личним прегнућем неколицине људи – од којих лично познајем само др Бранислава Радуловића, предсједника поменутог Удружења. Рекло би се, и на први и на други поглед, да се не ради о нечему посебном, јер имамо и подјела, и скупова, и удружења – на све стране Црне Горе. Поготово је данас ”ризично” причати о идентитетским подјелама код нас. Ем прича распирује нове и жешће подјеле, ем се она злоупотребљава као параван да се сакрију оне драматичније и неморалније подјеле које дијеле богате од сиромашних, преваране од оних који варају и обмањују. Па ипак, сматрам значајним, што је неко хтио и истрајао у томе, да за једним столом, довољно округлим, сједну црногорски интелектуалци који идентитетска питања виде различито, и чак толико опречно да било какав њихов међусобни разговор изгледа немогућ. У том смислу, била је привилегија, бити ту, посматрати, слушати… па понешто и рећи. Без ичије претензије да се убјеђујемо, да једни друге разувјеримо, да једни друге демантујемо… Било је нечег узвишеног у том међусобном уважавању, па скоро – страхопоштвовању, у неком осјећају да је важније саслушати другог, него изрећи свој став! Ријеч је о томе да су сви присутни знали у чијем се друштву налазе. Сви су знали за ставове (више пута публиковане) својих саговорника, а домаћин (организатор) се потрудио – и успио – да наметне императив пажљивог слушања оног шта има да каже други. Ма… толико пута смо се извикали једни на друге, толико пута смо једни друге оговарали најружнијим ријечима (издајниици, окупатори, сепаратисти, агресори, анти-Срби, анти-Црногорци…)… и то јавно, ”преко новина” (како се то обично каже за најрадикалнију форму оглашавања) – да је било очигледно, како сви желе, како просто наше душе вапију за тим предахом, за тим свештеним тренутком пажње – коју ћемо усмјерити на другог, а не на себе и своје ”уважено” мишљење. Зато, ако је неко очекивао ”декларацију о помирењу” или сагласје свих о ”непобитној истини” – такав је морао бити разочаран ефектима овог јануарског окупљања. Али они који траже пут до тога да ”будемо људи”… до тога да није обавезно да ”исто мислимо” али јесте обавезно да једни друге поштујемо и уважавамо… е такви су могли бити охрабрени – да је такво нешто ипак могуће. Подјеле ове врсте мора да су озбиљне и велике – чим је за нас несвакидашњи домет да се поздравимо, да за истим столом сједимо, и да слушамо једни друге – без прекидања и упадања саговорнику у ријеч. Да није жалосно, било би смијешно. Али, није ни жалосно ни смијешно – него је обавезујуће да тај анимозитет моментално обуставимо, и да се вјежбамо у том слушању, у том поздрављању и у тој трпељивости. Није узалуд, блаженопочивши Патријарх Павле без престанка понављао ”Будимо људи”, ”Будимо људи”… па опет – ”Будимо људи”… Раније сам се питао зашто је он толико инсистирао на том позиву. Мислио сам да се то некако подразумијева. То да смо људи… Али што вријеме више пролази, гледајући самог себе, и људе око себе, схватам да је огроман посао пред нама. Да једни друге братски, комшијски, кумовски, пријатељски поздравимо, да се саслушамо, да се измиримо… а не да једни друге ућуткујемо и показујемо само – шта све овом другом недостаје. Овакви разговори и дружења неће потријети ничији идентитет, нити ће икоме умањити важност сопственог става. Моја теза на поменутом скупу је била да су се из једне историјске, етничке, културне, духовне и географске цјелине на подручју данашње државе Црне Горе, у протеклом вијеку, током различитих друштвених и идеолошких процеса, утицајем различитих идентитетских фактора – формирале двије националне свијести. Другим ријечима, из једнога народа (од истих рођака, од рођене браће) обликовала су се два политичка идентитета, или оно што се модерним језиком зове ”нација”. Једни су свој ”национални” идентитет формирали искључиво према границама и имену државе у којој живе (каквих примјера је обиље у Европи и Америци), а други према традицији и предању који постоје на простору исте те државе (каквих примјера има више на Истоку). А како су сљедбеници те двије различите политичке свијести, и даље остали најрођенији, и крвно, и традиционално и духовно, наш је задатак да те идентитетске подјеле не продубљујемо, него да их залијечимо међусобним уважавањем. Пошто смо изданци исте историје, и како потичемо од истих предака (родитеља) и исту Светињу поштујемо – не бисмо смјели једни друге оптуживати ни за издају, ни за превару, нити за окупацију. Тешко да у данашњој Црној Гори има фамилије, огранка или племена, чији припадници нијесу били на обје зараћене и супротстављене стране. И скоро да нема устанка и рата у протеклом црногорском вијеку, који истовремено није био и братоубиство. Зато, као нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу – да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Оно што се данас међусобно не разумије, што првог храни мржњом према овом другом и што сије нетрпељивост међу рођеном браћом и најбилижим рођацима – јесте политички идентитет (а не крвна или духовна разлика), који се обоготворава, коме се даје на важности и тежини, више него што је то нормално. То је, кажем, била моја теза. Чуле су се и друге. Другачије. Морамо почети да се слушамо. Да пажљиво слушамо једни друге. Није касно сад да почнемо. Да почнемо управо данас. Ако не стигнемо ми данашњи да се чујемо и разумијемо, опет – неће бити мали посао, ако успијемо нашим потомцима да обезбједимо амбијент у ком уважавање различитог мишљења није инцидент, него предуслов живота. Људског живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- гојко
- протопрезвитер-ставрофор
- (и још 3 )
-
Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Призренски летопис и поменик
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
(Петар Костић, ”Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку (са успоменама писца)”, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Призрен – Нови Сад, 2018.г.) Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена је за кратко време по други пут обрадовало љубитеље српске црквене и националне историје. После објављивања књиге ”Листићи из ближе и даље прошлости”, Друштво је објавило репринт издање књиге Петра Костића ”Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку (са успоменама писца)”. Подсећања ради, ово је треће издање књиге. Прво издање је објављено у Београду 1928. године у Београду као награђена књига из Задужбине Архимандрита Нићифора (Дучића). Друго издање је објавио Међуопштински архив у Призрену 1998. године, али је то издање, услед деловања злочиначког терористичке УЧК и НАТО агресије, остало у Призрену. Претпоставља се да су Албанци, у другој половини јуна 1999. године, уништили комплетно издање те књиге, као и много других српских књига и архиве. Сачуано је свега три примерка тог издања. Треће издање се појавило две деценије после другог и осам деценија после првог издања. Ово издање књиге је објављено на предлог умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког г. др Атанасија (Јевтића), а осим њега, пријатељи издања су Библиотека Матице српске у Новом Саду и Мишо Николовски. Уредник и приређивач трећег издања је др Александра Новаков. Књига је обима 167 страна Б5 формата. Књига се отвара предговором др Александре Новаков, а у њему је изложен животопис Петра Костића, наведене су његове најважније дужности и послушања која је обављао, као и књиге и радове које је написао. Указано је на значај Костићевог дела, јер је ”он пронашао и искористио историјске изворе који су неколико деценија након тога неповратно нестали” (стр. V). Без сумње, реч је о књизи која нам, приказујући буран и динимични, али стамени и непоколебиви живот православних Срба у Призрену и околини, кроз бројне примарне и секундарне историјске изворе, литературу, а посебно кроз живо сећање аутора ”помаже у борби за опстанак Српског народа на Косову и Метохији” (стр. V). У томе је и актуелност и непролазни значај Костићевог дела не само за Призрен и Призренце него и за све Србе, јер нема Србина, а ни српског краја који се не треба угледати на Призрен. Осим сведочанства о историјском трајању и непоклеку призренских Срба, чији се број кроз историју много пута мењао, др Новаков указује и да објављивањем ове и других Костићевих књига ”духовно обнављамо Призрен и чувамо га у мислима, садашњим и будућим генерацијама” (стр. V), али се и ”сећамо прегалаца који су делали у корист српског националног бића” (стр. V). Иза предговора др Новаков, долази Костићев предговор првом издању књиге из 1928. године. Костић је свој предговор почео одом и неизмерном захвалношћу коју је изразио ”православном српском свештенству обојега реда (мирском и монашком – прим. В.Џ.)” због тога што се ”у опште узевши, ни у најмучнијим данима нашега народа не само што се није никако од њега делило, него је све патње и муке заједнички са њим подносило” (стр. 3). Костић је као Србин и Призренац, богослов и народни прегалац, у овој књизи, али и у другим радовима, посебно критичан према тзв. Великој сеоби Срба 1689/1690. године коју на више места назива ”бегством наших патријарха”. Костић нас са пуним правом враћа на тај догађај када се са патријархом и епископима иселило око 37 хиљада српских породица са Косова и Метохије. Костић пише као један од оних Срба који су, без сумње, кроз своје претке и својим животом на Косову и Метохији остали на тежем путу као последњи чувари српског имена и православне вере у неподношљивим условима многоструких османских репресија. Зато Костић своју захвалност упућује свештенству обојега реда ”коме се има у многоме захвалити и што се одржа у својој народности и православној вери остатак нашега народа, који се не исели у прекодунавске земље после бегства наших патријарха” (стр. 3). Он, не без разлога и са пуним легитимитетом православног хришћанина и тврдог Косовца, поставља питање које се ретко када чуло: ”Јер, шта би било да се и све свештенство иселило?” (стр. 3). То свештенство које ”није хтело напустити своју паству и наше чувене манастире Дечане, Патријаршију Пећску и Грачаницу” је, по сведочанствима и Костићевом запису, због свог останка на својим вековним огњиштима и крај својих мученичких свештених олтара ”претрпело сав излив гнева од стране Турака, који су поново загосподарили тим крајевима, прогнавши отуда аустријску војску 1689. године” (стр. 3). Костић благодари том преосталом јуначком и стаменом српском православном свештенству на Косову и Метохији и зато што је одржало и наше славне манастире ”у којима је наш заоставши живаљ налазио извесне утехе у мучним данима свога живота” (стр. 3). Посебно је указао на удове мирске свештенике ”који хиташе у оближње њима манастире да не би ови потпуно опустели” (стр. 3). Из предговора првом издању се види Костићева решеност да напише истиниту и објективну књигу и да никоме, без обзира на чин, звање или службу, не одузме или не дода оно што му не припада. Редови из његове књиге показују да он није био пуки занесењак и романтичар него је својим оштрим пером показао да је био сав Призренац, Косовац, Србин. Потресан је његов запис да ”што смо се више одмицали од ранијег (страдалног – прим. В.Џ.) времена, све се мање дало видети старога пожртвовања, а тако исто све мање оданости нашим светињама и све мање моралних особина” (стр. 4). У центру Костићеве истраживачке и списатељске пажње су живот и црквена организација православних Срба у Призрену и околини, који су описани кроз клирике, вернике, парохије, храмове, манастире, црквене општине и установе. Без зазора је навео да је ”у Призрену и околини било заслужних свештених лица обојега реда, мирског и монашког, а било је и правих незналица и бекрија” (стр. 4). И наслов, а посебно садржај књиге сведочи да се призренски Срби – верници, свештеници и монаси – никада нису помирили са стањем које је Србима наметнуто најпре у политичком смислу под влашћу Турака, а потом и два пута у црквеном смислу – после два османска укидања Пећке Патријаршије. Посебно оног другог из 1766. године. Без сумње, Срби су по крајњем снисхођењу и нужди невољно прихватали тај ”нови црквени поредак”, оличен у канонској јурисдикцији Цариградске Патријаршије после укидања Пећке Патријаршије. Посебно је било проблематично присуство архијереја Цариградске Патријаршије, који су на древну призренску катедру долазили без знања једне једине српске речи и са султанским актом у рукама. Срби се нису мирили са таквим стањем већ су се најчешће на крајње црквен, а понекад богме и на народни начин, борили да добију Србина за епископа. То су они поставили као реалан циљ своје борбе. И на крају су га остварили. Јер, нико са народом није добио парницу! Иако је Призренска Епископија древна епископија из досветосавског, односно из кирило-методијевског периода, Петар Костић је прескочио њен целокупни историјат, па је књигу започео са описима рашко-призренских митрополитâ ”од укинућа наше Патријаршије у Пећи до 1896. године”. У том делу књиге, на 14 страна је описано 11 рашко-призренских митрополита: Гаврило, Софроније, Евсевије, Јанићије, Хаџи-Захарије, Ананије, Герман, Синексије, Игнатије, Партеније и Мелетије (стр. 7 -22). Чињеница да је за 130 година на трону Епископије Рашко-Призренске промењено 11 митрополита довољно говори за себе при чему треба имати у виду да је, рецимо, Митрополит Мелетије био на трону од 1854. до 1895. године, тј. 41 годину. Уочљиво је да Костић према њима као ”фанариотима” нема изразито негативан став. Све што су добро учинили и допринели – признао им је и одао им је захвалност, али и све што је било негативно, чак и лични живот код неких, записао је да је служило на саблазан поробљеном народу. Није се либио да опише како су се призренски Срби у појединим моментима борили и изборили са самовлашћем, зулумом и самовољом појединих архијереја – фанариота у Призрену које су, по запису Григорија Божовића на другом месту, и Турци и Срби називали ”деспот-ефендијама” (на пример, Митрополита Игнатија је описао као ”највећег глобаџију своје пастве, цркве и манастира” (стр. 149)). У књизи се налазе важни записи не само о тим личностима из наше црквене историје него и о њиховим принадлежностима, као и митрополитским намесницима. Ипак, посебан предмет Костићеве пажње су свештеници, парохије, цркве, манастири и црквене установе. Парохијски живот је описао првенствено кроз 92 пароха у том периоду на парохијама у Призрену (31 свештеник), Средачкој парохији (9 свештеника), Љубижданској парохији (6 свештеника), Мушутишкој парохији (5 свештеника), Велико-хочкој парохији (7 свештеника), Зочишкој парохији (6 свештеника), Ораховачкој парохији (4 свештеника), Горњо-србичкој парохији (4 свештеника) и у Сиринићкој Жупи (20 свештеника). Изузетно су описани и призренски духовници – свештеници ”обојега реда”, који су, по благослову надлежног митрополита, исповедали верни народ пре приступањ Светој Тајни Причешћа. Од великог значаја је и упоредни приказ броја српских домова по призренским и околним парохијама за 1885. и 1925. годину, а приказани су и свештенички приходи из нурија (парохија). У другом делу књиге су описане призренске цркве и манастири. За парохијске цркве, старе и новије, Костић наводи да су оне сведочанство ”колико је наш народ био предан Цркви и својој православној вери” (стр. 71), јер је своје Светиње подизао ”у она тешка и мучна времена” (стр. 71). Костић наводи податак да ”за време наше старе владавине ниједан протопопијат није био богат црквама као што је био призренски” (стр. 71) и да је ”у околини (Призрена – прим. В.Џ.) врло ретко било села које није имало бар по једну цркву” (стр. 71), а било је села око Призрена која су имала ”од три до десет цркви” (стр. 71). Даље, наводи да би га ”далеко одвело када би све бивше старе цркве увео” (стр 71), па се у књизи ограничио само на старе и новије цркве ”за које се бар зна којим су светитељима биле посвећене” (стр. 72). Чудесни су Костићеви описи Богородице Љевишке ”петокубне задужбине краља Милутина” (стр. 72), нове Саборне Цркве Светог Ђорђа (стр. 83) за коју су Срби 1855. године, после четврт века молби, једва добили ферман за изградњу, а коју је саградило нешто преко 800 призренских домаћина (колико је било одушевљење да се, и поред постојећих призренских храмова, сагради нови Саборни Храм, Костић илуструје податком да је руска царица Марија Александровна 1869. године одобрила средства за све трошкове око изградње Цркве Светог Ђорђа, али су чланови Црквене општине Призренске са благодарношћу одбили тај поклон, јер се ”тадашњи млађи нараштај није желео показати недостојиним својих старијих” (стр. 85). И тада су, а посебно данас су важни Костићеви наводи о старим разрушеним призренским цркавама – Светог Николе у Дечанској улици, Светог Николе у Терзи махали, Светог Прокопија у улици Светог Прокопија, Светог Пантелејмона у Пантелејској улици, Светог Прокопија у Шарпланинској улици, Светих Врачева ”северно од старе Цркве Светог Спаса” са гробљем на коме су до 1866. године сахрањивани затвореници, Свете Недеље у Синђелићевој улици, Светог Атанасија, Светог Петра на јужној страни вароши уз леву обалу Бистрице, Богојављенску Цркву у месту Мараш крај Бистрице, Светог Илије на десној обали Бистрице, Свете Јелене на десној обали Бистрице где се налази џамија Мустафа паше Призренца, Свете Петке при крају улце Престолонаследника Александра, Светог Николе уз десну обалу Бистрице изван вароши, Светог Пантелејмона крај ушћа Бистрице у Дрим. Костић је, осим тога, на основу прикупљене историјске грађе и сведочанства, мање или више, описао и 99 православних цркава у сеоским парохијама око Призрена и то: 9 цркава у Средачкој парохији, 8 у Горњоселској, 5 у Севачкој, 21 у Мушутишкој, 12 у Велико-хочко-зочишкој, 20 у Ораховачкој, 13 у Србичко-љубижданаској и 11 у Сиринићкој. Његова пажња је посебно била усмерена на манастире у Призрену и околини, па је описао Манастир Светог Димитрија на југозападу града крај Бистрице и Манастир Светог Архиђакона Стефана – оба из времена Светог Краља Милутина. Затим, Манастир Светог Петра Коришког у Кориши, Манастир Светих Архангела на Бистрици, Манастир Светог Марка у Кориши и Манастир Свете Тројице у Мушутишту (објавио је и Поменик овог древног манастира). Осим парохијских храмова и манастира у и око Призрена, Костић је оставио и своје записе о Српској православној црквено-школској општини у Призрену, Црквено-певачком друштву Светог Уроша, као и о призренским Хаџиларима и Светогорцима – поклононицима Гроба Господњег и ходочасницима Свете Горе (пише Костић: ”У Призрену се држи: ко три пута оде у Свету Гору као да је ишао у Јерусалим” (стр. 45)). У предмету Костићеве истраживачке и списатељске пажње су се нашли и римокатолички храмови у Призрену. Он наводи да су римокатолици у средњем веку, ”за време наше старе владавине” (стр. 116), у Призрену имали две цркве: Светог Петра ”Supra Prizrend” и ”St. Marie de Prizrend”. Наводи и податак да је римокатолика у Призрену у XIX веку било 20 до 30 домова, ”те се нису могли даље ширити и заузети развалине наше цркве” (стр. 116). Костић описује и насртаје римокатоличке јерархије, који су се после Кримског рата одвијали под патронатом тадашњих католичких држава, на наше порушене цркве и манастире како би их присвојили. Због тога су се чак и мухамедански прваци Фета-бег, Х’з’р-ага, Сејфула-ефендија и други ”револтирали и позивали наше да ступе у одбрану своје старине” (стр. 117). Даље, важан је и навод како је призренски бискуп Урбан Богдановић, покатоличени Србин или, како пише Костић, ”наше горе лист” (стр. 117), уз помоћ француског конзула Хекарда из Скадра ”заузео развалине наше бивше Цркве у Јањеву Светог Николе, а са развалина, такође нашег бившег Манастира Војсиловице, пренео је камење и подигао цркву за католике” (стр. 117). Интензитет римокатоличких насртаја на наше Светиње је у XIX веку, посебно око Скадра, био такав да је, на пример, Митрополит Јанићије 1805. године био принуђен да пише турском султану у Цариград и тражи заштиту. Султан Селим III је по тој жалби издао ферман следеће садржине: ”Нико не сме, ни муслимани ни латини, без особитог фермана присвајати себи старе развалине цркава и манастира који су из давнина припадали житељима грчког верозакона” (Костић на више места у овој књизи, као и у другим радовима, да је националност у Турској третирана кроз националност врховног верског поглавара). Ова књига Петра Костића и данас у методолошком и истраживачком смислу може и треба да послужи као пример како треба приступити прикупљању грађе, истраживању и обради литературе приликом писања монографије о јерархијском, монашком и народном животу у Цркви на одређеном простору. Да Петар Костић није написао ову књигу, како с правом наводи др Александра Новаков, бројни извори и сведочанства о црквеном животу православних Срба у Призрену и околини би за науку и ширу јавност заувек били изгубљени. Странице Костићеве књиге су, заправо, амплитуде и координате црквеног живота православних Срба призренског краја у једном од најтежих векова Срба на Косову – после другог укидања Пећке Патријаршије до коначног ослобођења од Турака 1912. године. На моменте, читалац ове књиге може да закључи да уместо историјског штива чита савремени призренски црквени летопис, али је од посебног значаја то што нам ова књига даје смернице како ваља и треба остати, опстати и очувати се у Призрену и уопште на Косову и Метохији. А то никад од Косовске битке није било лако! Зато није ни чудо што је Епископ др Атанасије – по свему Косовац – предложио да Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена објави и ову Костићеву књигу. ”Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку” јесте књига која мора да има своје место не само у државним, парохијским, манастирским, епархијским и богословским него и у библиотекама историчара, који проучавају историју Српског народа и Балкана у XIX и XX веку, јер својим садржајем помаже у одгонетању на многа питања. Ова књига посебно може да помогне и челним људима Републике Србије како би схватили како се доносе судбоносне одлуке по Косово и Метохију, а тиме и за Српски народ у целини. На крају, Костићева књига је и својеврсни Призренски поменик митрополита, свештеномонаха, свештеника и добротвора Светих Божји Цркава и Манастира. Верујем да ће се ревноснији свештенослужитељи, надахнути животописима и делима својих свештених претходника, али и да ће њихова и имена осталих Призренских свештенослужитеља и добротвора записати у личне, храмовне и манастирске поменике и да ће их молитвено помињати, јер су то својом вером, делом и подвигом одавно заслужили. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- призренски
- џомић:
- (и још 4 )
-
Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Себичност је оно што данас највише квари хришћански брак!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
У свијету се 8. фебруара обиљежава Свјетски дан брака. Идеја о обиљежавању овог Дана започела је у Луизијани 1981. године, док је двије године касније уведен појам “Свјетски дан брака“. Само један дан није довољан да се брак очува али је прилика да се подјети на Свету тајну, његову вриједност, смисао и значење, о чему смо разговарали са протојерејем-ставрофор Слободан Јокић архијерејским намјесником никшићким. “Не смијемо себе себично стављати изнад свог супружника. Себичност је оно што данас највише квари хришћански брак“-каже отац Слободан Јокић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора -
Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Aпологије једне идеологије
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
У децемру прошле године смо били свједоци остваривања до јуче потпуно незамисливих и до јуна 2018. г. чак и званичном ставу Цариграда противрјечних поступака око „давања аутокефалије“ неканонским украјинским православним структурама. Сазиван је „Обједињујући сабор“ након кога је настао конгломерат расколничких организација под називом „Православна црква у Украјини“, након чега су се појавили, углавном на енглеском, грчком и украјинском језику пропагандни видео-материјали којима се неканонски и агресивни поступци Цариграда оправдавају. Такође, и међу српским богословима, углавном у усменом разговору и тек у понеком писаном тексту појављују се обриси апологије идеологије која је довела до стања које имамо данас. Спис који слиједи настоји да представи реторику и „аргументацију“ којом се бране поступци Цариграда, да укаже на недосљедности у аргументовању, али и на посљедице које сама идеологија и њено пропагирање имају на живот Украјинске Православне Цркве (и Православне цркве у цјелини). „Без драматизовања, без политике. Украјина је далеко“ Најприје морам да кажем да све чешће чујем привидно „смирујуће“ и „здраворазумске“ изјаве којима се настоји да се анестетизују било какве реакције на дешавања у украјинском Православљу понављањем неколико парола које би требало да нас умире, а да читаву ствар прикажу „мање драматичном“ и ирелевантном. Тако чујемо (и читамо) да читава криза, наводно, „нема геополитичке димензије које јој се приписују“ или да је „Украјина далеко“ те нас се, самим тим, стварност Цркве на облама Дњепра и Дона у суштини одвећ много не тиче. У питању је по много чему пресликана тактика анестетизовања јавности коју су кругови моћи (политички и понекад, на жалост, црквено-политички) примјењивали на питању Косова и Метохије: треба имати „здраворазумско рјешење“, „патриотизам се не сипа у трактор“, „Косово нас не смије дијелити“ и све остале пароле којима се сугерише да је ствар готова а наша идентитетска интимна, унутрашња везаност за тај простор неутемељена у „реалној ситуацији“ па тиме „илузорна“, „непотребна“, један вид прекомјерне раздражљивости која не води ничему. Међутим, управо како деценијско убјеђивање да је Косово „изгубљено“ није уродило плодом, тако ни реторичка де-интимизација Срба од Кијева и даље не успијева. Као парохијски свештеник могу да посвједочим да је питање легализације раскола у Кијеву уједно и једно од најинтимнијих и „горућих“ питања наше црквене, ако хоћете: парохијске, литургијске стварности. Отуда изјаве о томе да ситуација у Украјини треба да „просуђујемо“ са неком историјском дистанцом, у привилегованој позицији спољашњег посматрача апсолутно не одговарају нашој црквеној стварности. Оне не одговарају ни бићу Цркве која не може бити незаинтересована за дешавања „чак у Кијеву“ из позиције нијемог свједока. О смислености става да украјинска црквена криза нема геополитичке димензије тек не би вриједило трошити ријечи, да се такве изјаве заиста не појављују. У тренутку када сви политички актери у Украјини отборено и често говоре да је остваривање аутокефалије заправо ствар „националне сигурности“ а позиција Украјине, унутрашња превирања у земљи, укључујући и црквену ситуацију очигледно имају геополитичку и геостратешку важност, не можемо а да се не запитамо: чему и одакле покушаји анестезије наших реакција и натегнуте ирелевантности украјинске крваве стварности? Да ли је могуће не видјети „геополитичке димензије“ једне земље у рату, и иначе подијељене и растрзане, не видјети и црквени аспкет тих тешких и крвавих подијела – аспект унутар кога је Цариградска Патријаршија својим дјеловањем додатно унијела раздор у најгорем могућем тренутку? Или заправо не треба да видимо сву трагичну тежину украјинске драме? Јер Украјина је данас мјесто свакидашњег страдања, а Украјинска Православна Црква – маргинализована, сатанизована, беспомоћна пред свакидашњим притиском, крива због својих канонских веза са Москвом и остатком Православља пред националистичким властима и организованим батинашима, изложена притиску и прогону. Мимо сваке расправе о „каноничности“ његових поступака, патријарх Вартоломеј је тренутно саучесник у ужасном насиљу које се дешава над Украјинском Православном Црквом. Стајати на страну тога насиља можда је „мањиско мишљење“ у СПЦ данас и можда може бити схваћено као „храбар чин“ али из позиције једног свештеника канонске УПЦ у Кијеву – ствар стоји управо супротно: бранити Цариград значи бранити притисак којем су Митрополит Онуфрије и цијела УПЦ изложени. Зато ова реторика Божјих (у овом случају цариградских) адвоката неће бити историјски процијењена само на основу садржаја онога што се казује, него на основу времена и начина на који се казује. УПЦ је данас „на поду“. Оправдавати насиље и маргинализацију над њом не свједочи само о нашој неосјетљивости, него о томе колико је танка граница између бриге за планету и саучесништва у насиљу. А да бисте добре људе натјерали тј мотивисали да чине зло – неопходна је идеологија. Релативизовање каноничности Како идеологије углавном не бирају средства да нас убједе у истинитост и оправданост сопствених дејстава, тако се у оправдавању цариградског интервенционизма подједнако појављују апологети који налазе канонске основе за интервенције, као и они који оправдавају тај интервенционизам релативизовањем канонских мјерила као таквих. Мора се признати да је једна таква ситуација и иначе омогућенастањем ствари у којем се канонско право данас у Православној Цркви налази. Са једне стране имамо корпус одлука васељенских и помјесних сабора који представља прворазредни извор права, али, и поред дуге традиције тумачења, нико нема храборости да коначно подвуче црту и каже који канони су данас апослутно застарјели и непримјењиви, који су дјелимично примјењиви (и зашто су примјењиви), а који су апсолутно примјењиви и имају трајну вриједност за живот Цркве. Овако долазимо до парадоксалне ситуације да се релативизатори канонског права заклињу у оне каноне за које им се чини да оправдавају њихову позицију (најчешће цариградске теологе који сматрају да је 3. Канон Другог васељенског сабора заносвао вјечито право „Новог Рима“ на неки модел примата, иако нити постоји систем пентархије нити друштвена и политичка стварност Истанбула одавно немају никакве везе са Другим Римом, Императором и Сенатом). Врло слична је и позиција „чувара канона“ (најчешће на „руској страни“) који сматрају да су сви канони вјечите камените богомдароване норме свеколиког црквеног живота – осим оних који би могли да иду у прилог Цариграду. Отуда је тренутна криза позив да се стварно замислимо дубље над сопственим канонским наслијеђем, о ономе вјечитом и временитом, контекстуалном и ванконтекстуалном. Оно што и поред наведених недоумица у тумачењу канона ипак изазива додатну зачуђеност јесте тактика релативизовања саме потребе за каноничношћу црквеног поретка која нам сугерише: „можда је Цариград и прекршио каноне, али нити је то први пут, нити је то велики проблем“. Сваком студенту богословља јасно је да су у историји Цркве Оци примјењивали и икономију и „неканонска“ средства и поступке, али је ваљда свакоме јасно да су ти поступци изузетни и не укидају потребу за каноничношћу као таквом. То што смо некада пројурили кроз црвено свјетло на семафору возећи жену на порођај или то што видимо некога да чини такав прекршај некажњено не значи да се иначе може возити кроз црвено. Такође, у хеленским квази-теолошким кулоарима да се чути једна опасна идеолошка аналогија која се пренијела и на српске религијске форуме, па чак и у текстове појединих српских теолога. Она гласи: „украјинска аутокефалије из 2019. јесте случај аналоган српској аутокефалији из 1219“. Ако је јасно зашто је та аналогија потребна идеолозима у Фанару, зачуђујућа је отворена рехабилитација ставова Димитрија Хоматијана о „неканоничности“ добијања самосталности Цркве у српским и приморским земљама код српских теолога. Таква некритичка рехабилитација Хоматијанових ставова (обично праћена панегиричким односом према самом Хоматијану) као да жели да потврди најгоре сумње „анти-фанариотских“ кругова у нашој помјесној Цркви о томе да наши богослови који су студирали у Хелади и остварили пријатељске везе са клирицима Фанара некако одвећ брзо усвајају аргументацију из хеленских теолошких кулоара. Одговор на такве ставове је, уосталом, пружио уважени познавалац црквеног права мр Дејан Мачковић (у своме тексту „Украјинска драма“), па сматрам да их није нарочито потребно понављати. Концентрисаћу се само на неколико реченица које посебно парају уши у оквиру те реторике релативизације каноничности као такве: „Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања.“ Сасвим тачно. Св. Василије Велики је био спреман да прихвати омиусијанце скептичне према Божанству Светога Духа чак и са минималним захтијевом да прихвате да „Дух Свети није створење“. Дакле: увијек и у свему морала је да постоји бар једна тачка повратка Цркви – све оно што недостаје расколничким структурама УПЦ КП и УАПЦ које су, наводно, уједињене, у нову Цркву. Њима нико није тражио покајање нити су икада иједним чином били спремни да га принесу. Штавише, и прије и послије „сабора уједињења“, УПЦ КП и УАПЦ су се поносиле својом расколничком прошлошћу и у свему видјеле само „мудрост“ у томе што су „сачекале свој тренутак“ и послије деценија раскола „озакониле“, „легализовале“ свој статус. Ако је то пут којим се иначе иде из раскола ка Цркви – онда су границе „Цркве“ заиста порозније него што смо мислили, али и биће такве „Цркве“ – заиста се не разликује много од расколника које је спремна да легализује. Теолошка реторика као идеолошка магла Међутим, врхунац замагљивања посљедица и димензија цариградског интервенционизма као и најексплицитнији показатељ потпуне одвојености идеологије од осјећаја за стврност Цркве налазимо у реторици која провејава у цариградским саопштењима (гдје све пуца од „човјекољубља“ и „болећивог срца“ патријарха Вартоломеја за јад укрјаинскох народа оличен у предсједнику-олигарху), реторици која се пренијела и на наш језички и теолошки простор. Тако се интервенционизам Цариграда правда „вољом огормне већине украјинских вјерника“, а подилажење неонацистичким поривима који су створили раскол префарбава се флоскулама о „подизању литургијске свијести“, „узношењу у литургијски свијет“ људи који, ето, до тада нису имали прилику да учествују у Царству Божијем. Игноришући потпуно чињеницу да су УАПЦ и УПЦ КП отворено баштиниле традицију украјинског неонацизма, наши идеолози нас убјеђују да је скок од начела „једна земља, један језик, једна црква“ (званични мото УАПЦ) као „литургијској свијести“ и „анафори у Царство Божије“ могућ не лијечењем од неонацизма него легализацијом неонацизма од стране Цариграда. О аргументу из „већине народа“ тек би вриједило размислити. Нисам сигуран шта се подразумијева под „огромном већином украјинског народа“, али чак ни по најнеповољнијим истраживањима канонска УПЦ никада није имала испод 25% удјела у православној популацији Украјине, а реално, међу људима који су „уцрковљени“, УПЦ је увијек имала и већи број парохија и вјерника. Да не бисмо дезинформисали друге, најприје би добро било да информишемо себе. Такође, није сасвим јасно да ли је икада заиста исказана „воља народа“ у друштвима попут Црне Горе, Украјине и Македоније у којима је „народ“ већ деценијама био предмет идентитетских пројеката испирања историјског сјећања као и најгоре дикаторске репресије локалних олигархија. Гдје је и иначе настала цариградска саблажењеност „етнофилетизмом“? Постоје ли то и пожељни етнофилетизми? Непримјереност таквог аргумента бих разријешио једним практичним примјером: замислимо (а можда и нећемо морати да замишљамо!) да „првопрестолна Црква“ одлучни да у свхру „узношења у литургијски свет огромне већине“ вјерника у Републици Македонији или Црној Гори одлучи да самоиницијативно подари томос о аутокефалији МПЦ или владиној организацији „ЦПЦ“. Да ли би било ко од српских богослова или владика са подједнаком мудрошћу и разумијевањем био у стању да оправда такав чин пред лицем Митрополита Јована и Митрополита Амфилохија, Епископа Јоаникија и Давида, пред прогоњеним свештенством и народом Митрополије Црногорско-приморске и ПОА? Да ли бисмо вјеровали у некакву „полифонију“ и „плурализам јурисдикција“? Ко би имао образа да Митрополиту Јовану саопшти да је трунуо у Идризову зато што, ето, ми нисмо успјели да схватимо да масе македонског народа (слуђене лажном историјом и националистичком идеологијом, народа коме он сам припада и који воли), могу и треба да добију легализацију МПЦ самим тим што је то воља „огромне већине македонског народа“? Знамо ли и да ли нас је уопште брига, да ли нам је стало да знамо колико се људи жртвовало у УПЦ у протеклих 20 година, колико њих је штитило храмове и било пљувано и батинано? Имамо ли право да зарад било чега оправдамо багателисање и гажење њихове жртве и страдања? А зашто је лице Митрополита Онуфрија мање важно од лица Митрополита Амфилохија или Јована – зашто бисмо пристали да будемо саучесници у његовом гажењу, ако то сигурно не бисмо били у гажењу српских и македонских честитих епископа, свештеника, вјерног народа? Усупут, буди речено: владина организација „ЦПЦ“ је управо код Филарета Денисенка, у Кијевској богословској академији УПЦ КП (анти-КДАиС УПЦ) школовала и још увијек школује своје кандидате. Када се поменути млади „свЈештеници“ „ЦПЦ“ врате на Цетиње или у Морачу, онда тамошњи свијет треба убиједити да су окончали школовање код „канонске“ и „васељенске“ Православне цркве Украјине а да нијесу дошли да праве раздор, него да на други начин узнесу у литургијски свијет оно што свештеници Митрополије, ваљда, не успијевају да узнесу. Лицемјерје цариградске идеологије Међутим, оно што је такође важно истаћи јесте да је ову теологију „двије Цркве на једном простору“ један дио експонената цариградсих интереса и идеологије предлагао прије заоштравања кризе (К. Говорун, на примјер). Лицемјерје тог рјешења је и тада било бјелодано: теолози који деценијама истичу да је сапостојање различитих јурисдикција помјесних Цркава супротно Предању и канонском поступку у дијаспори (како би оправдали претензије Цариграда на цијелу дијаспору) одједном вјерују да би у Естонији или Украјини било сасвим у реду да „сапостоје“ двије „јурисдикције“ тј двије помјесне Цркве. Међутим, та идеја је очигледно напуштена и унутар саме Цариградске Патријаршије, која сада на канонску УПЦ гледа практично као на „неканонску“ (по бруталности и безочности у историји Цркве ће остати запамћено писмо Патријарха Вартоломеја Митрополиту Онуфрију којим га „позива“ на поменути „уједињујући сабор“, те га ставља у исту раван са вођама раскола из УПЦ КП и УАПЦ и још га упозорава да послије тог сабора неће моћи да носи титулу кијевског митрополита!). На том фону су и најновије агресивне изјаве еп. Данила памфилијског, „егзарха“ Цариграда за Украјину, који је подржао закон којим је Врховна рада Украјине насилно, без њене воље, преименовала УПЦ у „Руску православну Цркву у Украјини“. Можемо ли да чујемо било кога од „дворских теолога“ Цариграда (Пападопулоса, Калаидзидиса, Демакопулоса и др) чија је реторика била пуна потребе за „одвајањем Цркве и власти“ у Русији и залагања за „елементарна људска права“ како протестује против Петра Порошенка који са патријархом Вартоломејем потписује споразуме, понаша се попут Константина Великог на „сабору уједињења“ а Рада наређује једној Цркви како има да се зове? Не! Штавише, поменути идеолози су се јасно и недвосмислено ставили у службу једне безочне пропаганде која ће, и када ове невоље прођу, остати једном од најсрамнијих страница „новије православне теологије“. Апологети цариградске идеологије траже начина да нам је учине бар донекле разумљивијом и ближом. Али та перспектива је тренутно потпуно теолошки неконзистентна идеологија која осим самозаљубености у свој историјски положај и осим осјећаја „добро одигране“ партије нема ништа са оним што је сама деценијама говорила. Данас видимо корифеје нове цариградске идеологије (А. Папаниколауа, С. Демакопулоса и др) како не виде елементарне чињенице: да су поступци Цариграда учињени сарадњом украјинских државних власти са Фанаром на начин који би, да се десио било гдје другдје, и сами осуђивали залажући се за „секуларно Православље“. Они не виде ни да су ти поступци дошли у најгоре могуће вријеме и додатно подијелили једно и иначе подијељено друштво као и да се дјеловањем Цариграда Црква у Укјраини не ослобађа национализма, него се он реорганизује и легализује; у коначници: заборављају да су ти поступци допринијели не само турбуленцијама у свјетском Православљу, него и увећали страдање у самој Украјини. Српски апологети Цариграда то чине вјеровано зато што нам је свима, као слабим бићима, лакше наћи оправдање за пријатеље и теолошке оце (попут Митрополита пергамског), него се претјерано упуштати у замишљање и промишљање до којих посљедица та идеологија може да доведе. Ипак, не можемо затварати очи пред чињеницом да данашњи поступци Цариграда изневјеравају чак и ону ранију теологију/идеологију/реторику сопственог првенства коју смо слушали, рецимо, од стране поменутог Митрополита пергамског: „Изгледа да је овде у питању ствар праве равнотеже између „једног“ и „многих“ у еклисиологији. Овде треба имати у виду 34. канон из групе тзв. „Апостолских канона“ (4.век) где стоји да мора постојати први без којег остали епископи не смеју ништа чинити, док овај први не може чинити ништа без осталих. То је златно правило када је реч о односима између Цариграда и осталих помесних Православних Цркава, а у светлу православне еклисиологије. Православним Цркавама је потребан први; оне не смеју чинити ништа без његовог уплива. Исто тако, међутим, први не сме чинити ништа што се односи на Православну Цркву као целину без осталих Цркава.“ (Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, Теолошки погледи 1-4/1998, 64) Тако некада Митрополит пергамски. Узмимо за тренутак да су ове реченице сасвим тачне: да ли је то данас „крст патријарха Вартоломеја“ или би требало да буде крст онога који брине за цјелину Цркве? Зоран Јелисавчић ми је давно скренуо пажњу на једну једноставну речеицу: пријатељство обавезује. И поштовање обавезује. Наша пријатељства нас обавезују да скренемо пажњу и на грешке. Да смо раније сугерисали Москви да груби козметички империјализам није једини начин, Цариграду да идеологија у служби другог империјализма није теологија – можда данас не бисмо били у овој мучној ситуацији. Био бих склон да цијеним храброст наших апологета Цариграда да се не сложе са заиста већинским „проруским“ сентиментом у нашој помјесној Цркви. Склон сам да повјерујем да један дио њиховог става плод неинформисаности или дезинформација које идеолози цариградске квазителогије шире, поготово у америчком Православљу. Ипак, та храборст потпуно заборавља стварност мојих пријатеља у Кијеву. Замагљује реториком „литургијског узношења“ сурову реалност заузимања Цркава и непокајаног насиља, десничарског екстремизма на чијим крилима је раскол настао и на коме данас постоји, правног насиља које се у име „обједињавња Цркве“ чини. Отуда сам (можда пре)осјетљив на сваку релативизацију и замагљивање, макар оно било, вјерујем, несвјесно. Отуда и даље зачуђеност и горчина након слушања пропаганде Цариградске Патријаршије на српском језику, од српских богослова. Став о тренутној кризи Православља и будућности Цркве у Украјини се и иначе код нас углавном оформљује углавом у кључу међусобних личних размирица и конфликата, „прогрчких“ и „проруских“ центара моћи, без много (или имало) размишљања о позицији некога у Кијеву данас. И ту је суштинска грешка. Оног момента када стварност Цркве у Кијеву не буде ствар црвено-политичке партије ризика, унутрашње или спољашње, него стварност нас самих, почећемо да разумијевамо, осјећамо, знамо. Извор: Теологија.нет -
ТВ Храм: Разговор угодни - протопрезвитер-ставрофор проф. др Драган Милин
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
-
Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Свети Сава је у 13. вијеку основао три епархије на тлу данашње Црне Горе!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Почетак светосавске традиције у Црној Гори, датира из 13. вијека, када Свети Сава оснива три светосавске столице, епархије Зетску, Хумску и Будимљанску, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије у емисији „Са српског становишта“ која се емитује на Српској телевизији. „На основу љетописа који су савременици Светог Саве, и житијима који су писали његови савременици, или људи који су живјели непосредно после његовог времена, по другим црквеним зборницима и историјским документима, и по првим нововјековним записима црногорских митрополита, Свети Сава, архиеписком жички, или Свети Сава архиеписком српски, Свети Сава Немањић, син Стефана Немање, је на територији данашње Црне Горе, основао три епархије. Основао је он много више епархија Жичке ариепископије, али сад говоримо о Светом Сави у Црној Гори“, казао је о. Гојко. Са оцем Гојком Перовићем разговор је водио Веселин Матовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Р. Ђого: Светосавље није идеологија
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Ваше Преосвештенство, Драги часни оци, Драга браћо и сестре, Земљаци Светога Саве,[1] Желим да вам се захвалим на позиву и нарочитој части – оној да вечерас говорим на овој светосавској академији и то не било гдје, него, ни мање – ни више у земљи Светога Саве. Иако и сам по тијелу земљак ваш и Светога Саве, а ништа мање – по опредјељењу и души, ја сам вечерас позван да говорим гледајући у лица у исто вријеме вас, Светога Саву и Светога Василија Острошког и Херцеговачког, да говорим стијенама којима је Растко ходио, небу које је Растко гледао: да говорим у микрокосмосу у коме је Растко схватио тајне космоса и макрокосмоса и одлучио да постане Сава, како би се враћао овим водама и небу, како да би проходио овим стазама. Ништа мања није моја обавеза Светом Василију, великом и истинском Савином земљаку, под чијим сам омофором научио све што сам икада видио и осјетио о богословљу и боговиђењу, на училишту које носи његово име и које се сваким даном труди да то име не носи узалуд. Тако сам дужан да говорим о ономе чије су нам мошти спалили охрабрен Оним чије мошти цијеливамо јер се Богочовјек не може убити а да не васкрсне ни Сава спалити а да Василије не чудотвори: смрт не може надвладати живот ни пепео затријети мошти, по тајни зрна пшеничног: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јеванђеље по Јовану XII, 24). Овдје, у овој каменитој земљи, први пут се морао запитати млади војвода Духа: „какво ли ће то сбориште бити од мноштва људи, од Адама до почетка…“ „Пута који води у живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“… Тако му пјевамо. Тако пјевамо – а да ли заиста тако мислимо? Јер, тај Пут није нико други него Христос а опет – тај Живот није нико други него Христос. Дакле, Сава нас води кроз Христа ка Христу – ни мање, ни више од тога јер све је мање недостојно човјека, а више од тога не постоји. Па, опет – не заборављамо ли често да наш циљ ка коме нас Сава води јесте нико други до Богочовјек, што значи: ниједан наум, ниједан пројекат, ништа изведено, ништа временито, ништа за малено него оно увијек и довијека. Што значи једну чињеницу која ће данас многима запарати уши, али је свеједно морамо рећи: Сава је путеводитељ кроз Живот ка Животу и самим тим не може постојати светосавска идеологија јер идеологија предпоставља посвећенике и поклонике, обожаватеље и непријатеље, савезнике и странце: свега тога нема у Светога Саве као што нема у Богочовјека. Као што Богочовјек није дошао да оснује идеологију, него да Живот имамо и да га имамо у изобиљу, тако ни Саво није отишао Богочовјеку да би нам показао пут ка идеологији или идеологијама, него да би нас одвео овом изобиљу живота. То је оно што је осјетио онај који нас у ХХ вијеку води ка Сави и Богочовјеку – Авва Јустин када Светосавље као философију Живота започиње нашим изненађењем што јесмо не Срби него људи, фасцинацијом не крвљу него космосом. „Изненађење је бити човек, и то-двоструко изненађење: бити човек у овако грандиозној и загонетној васиони. Ви то не осећате? ви то не увиђате?“ Дакле: сваки човјек стоји пред Богом, попут Саве – отуда свако од нас може поћи Савиним путем. Савин пут, Јустинов пут, Његошев пут, пут од наше изненађености грандиозношћу васељене ка доброти Створитеља почиње за све људе исто, у љубави Творца према сваком човјеку. Нема повлаштених, рођених да се претпплате на Савине путеве. За Савине и Богочовјекове путеве сваки се човјек може и мора одлучити погођен Љубављу Божијом. Трагедију нашег народа у прошлом вјеку могли бисмо испричати на различите начине. Бројем очева, стричева и браће коју смо изгубили у рововима на Церу, Мојковцу и Кајмакчалану, сестрама и кћерима у херцеговачким јамама, по Козарама и Јасеновцима. Али овај трагични биланс светосавске земље и дјеце можемо исказати на још један начин: наша историја је трагична, јер смо за један вијек потпуно сметнули са ума Светога Саву и његове стазе. Притом не мислим само на прогон светосавског присуства из српских школа од 1945. године наовамо, не мислим ни на напуштање светосавских стаза у периоду прије тога (што смо често спремни да заборавимо и багателишемо), не мислим ни на траљавли и формалистички, декларативни приступ обнови светосавских путева животу у посљедње вријеме. Трагедија Светосавља данас видљива је ако светосавску честицу и њену идејну трајекторију погледамо кроз дијаграм ширине и отворености коју је светосавски пут имао од краја ХIX вијека до данас. Притискали су нас и клали, мјењали нам свијест и одрођавали нас – па, ипак, немамо право никада да прихватимо посљедице свих тих процеса, да себе схватимо трибално, племенски, као само још један „етникум“ поред толико других. Ако од Светог Саве начинимо племенски тотем, вука-прађеда-племена или неког новог Перуна – шта смо, уситњавањи и притискани, често склони да учинимо – онда нас је вјековно зло заиста побједило, уститнило, промијенило нам душу. А ствар је управо супротна: Светом Сави и његовој пртини ка Богочовјеку дугујемо сву ширину и ведрину нашег националног, надетничког бића, њему дугујемо чињеницу да бити Србином није ствар крних зрнаца на које не можемо да утичемо и имена које нисмо бирали – него једног пуно важнијег избора: избора да будемо потомци Саве – Путника, Учитеља и Богоносца, да начинимо избор који су чинили наши и светосавски Станислав Винавер, Иво Андрић, Јосиф Панчић, Павле Јуришић-Штурм, Бранислав Нушић, Меша Селимовић и многи други. Наша највећа али уједно и једина шанса да преживимо није да се окаменимо и вратимо пећинскоме човјеку и у пећине згураноме Србину. Наша шанса јесте да живимо изнад идеологије, чак и изнад идеје саме – да живимо Богочовјеков и Савин Живот. Јеванђеље – дакле, Светосавље. Како је то могуће? Чега има у том Савином животу? Свега, божијег, људског и богољудског. Има одласка од родитеља да би их син више волио, ћутања да би се мудрије зборило, путовања свијетом да би се своја земља просвјетлила и путовања својом земљом да би се у њу свјетло са Истока у земунице унијело. Има срџбе на брата и мирења браће, има монаховања и највеће љубави ка дјетету своме Спиридону коју отац може имати. Ту, на светосавској стази, очеви умиру на каменитом узглављу и са срцем до краја топлим: данас умиремо у топлим постељама срдаца каменито хладних, погрешно очврслих и згрчених. Заправо, наш највећи парадокс јесте у томе што, заклињући се Савом, ми смо и даље склони да нас предизборни летак подијели упркос Оченашу који нам је заједнички, да нас политички програми подијеле упркос вјери Никејских Отаца коју нам је Сава оставио у наслијеђе. Светосавски је наљутити се на брата Стефана, ако осјетимо да нам брат својим духовним бићем негдје измиче: али није светосавски порећи брата Стефана и одрећи се брата Стефана, а истинска је мјера светосавска: мирити Стефана и Вукана знајући да међу људима, па и међу браћом, размирица мора бити, али су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. Зато назвати себе светосавцем много обавезује. Обавезује на братство: Нови Сава познат као Свети Владика Николај, рече једном приликом: будите браћа, макар се и мањим именом звали. Или, другим ријечима: будите Савини, увијек и у свему, ка себи и другима, како би други видјели шта то име значи. Светосавље је исувише велико да би бисмо њиме гађали друге, исувише драгоцјено да бисмо га тек тако просипали унаоколо. Светосавље је наше стање духа, наш позив на саборовање: онолико колико будемо живјели ту отвореност Светосавља – у њему ће нам се придруживази неки нови Винавер или неки нови Даворин Јенко. По чему ћемо распознати истинско светосавље? По племенитости. И по немиру, ако ћемо послушати Аву Јустина: „Када мислиш мисао чисту и свету, знај – ствараш светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје еванђелско дело, свака твоја добра жеља – неимар је светосавске културе. Свети Сава је у нас највећи неимар богочовечанске, православне културе“. Не можемо, а да се не запитамо: гдје смо ми данас очи у очи са Светим Савом, јер, макар се и као народ стидјели пред оцем послије вишедеценијског бијега од њега – ми прије или касније погледаћемо га у очи и завапити: „сагријешисмо оче, теби и небесима“. Гдје смо то данас? Чини нам се често: и даље смо у непознаности, у оном предсветосавском. У магли, оној из народне приче, у којој смо лутали прије њега. Право питање јесте: да ли бисмо га данас препознали? Да ли бисмо препознали да је пред нама Сава? Ми га носимо на привјесцима, лијепимо његове иконице по колима – али да бисмо препознали Саву, није га довољно накачити на кључеве и налијепити на инструмент-таблу: разговарамо ли сваки дан са Савом када му у нашим школама гледамо лик? Икона обавезује јер икона је присуство, а присуство обавезује – кад Отац уђе у собу, та соба, тај народ, та земља, та школа, та Црква – постаје освећена очинским присуством. А да ли смо данас освећени Савиним очинским присуством? Или нас мора опоменути неко, као старац послушника у оној руској причи: „сине, не испуниш ли келију молитвом, неће ти вриједити што си је испунио иконама“. Не испунимо ли себе Савом, и Савиним Богочовјеком – свака наша школска икона тамо гдје је и има и свака кућна тамо гдје нам не дају да школску поставимо стајаће тамо као символ обавезе коју нисмо успјели да испунимо. Па ипак: нека је и даље тамо. Она је залог да са свих својих историјских лутања, попут блудног сина, имамо Оца и дом коме можемо да се вратимо, да наше лутање није коначно. Да знамо ко смо: народ Светог Саве и зато: по Христу и њему увијек једни другима род, род по Крви Христовој – па по крви очинској; род по Тијелу Христовом, па по тијелу људском. Отуда што води Христу, Његовој Крви и Његовом тијелу – Свети Сава обједињује српски род. Заборавивши, услијед тмина којима смо ходили, да је наше јединство најприје оно вјечито, космичко, литургијско, у Тијелу и Крви Богочовјека, а тек потом оно пролазно у тијелу и крви наших предака, заборавили смо поредак ствари: да оно садашње, чак и најплеменитије јесте позвано да се укоријени у оном вјечитом и тако добије смисао. Чак и оно најмисленије, неукоријењено у вјечности – почиње да нас дијели. Чак и браћа по оцу и мајци, неукоријењени у вјечитом – постају непријатељи јер човјек који не зна да је његова отаџбина – Царство Божије – неће знати ни како му се зове отаџбина на земљи. Зато нам је опет потребан Сава. Можда он и ходи међу нама. Није му ни онда било лако: наш народ је кроз приче о светитељевом ходу и закрштавању српских и приморских земаља ономад сачувао не само успомену на његов подвиг, него и на тврдовратост народа и непријемчивост земље у којој је камење увијек некако свезано а пашчад пуштена. Данас нам опет предстоји светосављење, прохођење земљама са Савиним штапом у рукама, са Савином мисли у глави, са Савиним срцем у грудима и Савином ријечју на уснама. Сви су Хришћани Апостоли, вјесници Ријечи. Сви су Срби не само Светосавци, него – призвани да буду Сава, да ходе и благовјесте долазак Царства Божијег. Јер ради Царства зри пшеница, ради Царства сазријева нам младо вино; ради Царства се рађамо и ништа осим Царства није достојно човјека. А тамо, у Царству, прије него што нас загрли праотац Аврам, уколико га достојни будемо, придржаће све наше убоге Лазаре, сву нејач из сметова и збјегова у своме очинском наручју по вјери нам отац – Свети Сава. [1] Основни текст светосавсе бесједе припремљене за свечану академију у Никшићу, о празнику Св. Саве 2016. године, коришћен у понешто проширеној и измјењеној верзији за припрему светосавске бесједе у Фочи и Пљевљима 2019. Није објављиван. Извор: Теологија.нет -
Протопрезвитер-ставрофор др Владан Перишић: Порекло хришћанског идентитета
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Поздравна реч декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Светосавској академији 27. јануара 2003, објављенa у: Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 151–152. Ваша Светости, Ваше Еминенције, Ваше Екселенције, Часни оци, драги гости, дозволите ми да вас, између две трпезе: оне духовне са које долазимо, тј. божанске литургије која је par ехсеllеncе место сусрета човека са Богом, и оне телесне на коју ћемо отићи (после празника за уши који нас очекује) а која је трпеза такође својеврсна агапа (трпеза братске љубави), дозволите ми, велим, да вас од свег срца поздравим и пожелим вам добродошлицу на Теолошки факултет. А заиста сте нам сви добродошли, јер вашим доласком сведочите да не заборављате Теолошки факултет, да не заборављате Цркву, да не заборављате ни Св. Саву који је непосредни повод нашег данашњег окупљања. И одиста не треба заборавити Св. Саву, јер бисмо заборављајући њега убрзо заборавили и ко смо и шта смо и зашто смо. Зар нас није Св. Сава учио да смо без Бога и без утемељења у Богу (како личног тако и свенародног) налик на гордошћу надуване мешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења, па је зато на српски језик неуморно преводио и дописивао богонадахнуте и богомудре оце Цркве, а исто тако цркве и манастире неуморно подизао и обнављао, не би ли нам указао на пут ка ономе без кога смо само прах и пепео. И зар нас није учио да смо издвојени од других људи и народа налик на изоловани поточић коме прети опасност да заврши као устајала бара, па је зато, непрестано путујући, градио мостове и са источним и са западним народима, пријатељујући са свима и бивајући свима све, само да их придобије. Отуда сваки онај који инсистира на српству Св. Саве, а не на његовом хришћанству, није од њега научио ништа. Свети Сава је на овај свет дошао као Србин, а напустио га као хришћанин, јер су све овоземаљске одреднице (попут крви, тла или нације) људима његових размера преуске и претесне да би се у њих удобно сместили. И такав став није његово приватно постигнуће, него дело Духа Светога који надахњује Цркву и свакога истински црквеног. И као што белац или црнац крштењем водом и Духом не престају да буду бели или црни, али бела или црна кожа престаје да им, у Цркви у коју су крштењем ушли, даје идентитет, тако исто идентитет у Цркви престаје да им даје припадништво одређеној друштвеној класи или неком народу. Идентитет у Цркви човек задобија искључиво из односа који преко Христа у Духу Светоме има са Оцем небеским. Све остале особине које је имао (боја коже или очију, припадништво класи, раси, полу или нацији) он уласком у Цркву додуше не губи, али оне престају да за хришћанина буду одлучујуће, престају да му дају идентитет који он сада црпи не из карактеристика овога света, него (парадоксално) из будућег царства Божијег. Па ако, по сведочењу Апостола Павла, у Христу нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, онда свакако у Христу и у његовој Цркви не сме бити ни Немца ни Италијана, ни Србина ни Хрвата, ни Руса ни Јапанца, него само Христос сав у свему. Тако и ми, љубљени моји, благодарећи Богу што за вековни узор имамо оваквог духовног горостаса који надраста све људске, „исувише људске“, поделе, осим оних које бескомпромисно деле добро од зла и праву од криве вере (јер је она прва спасоносна, а ова друга душепогибељна), имајмо за извор свог идентитета само благу Христову личност, а за руковођење при делању само чисту љубав Христову, без обзира на цену коју ћемо баш због тога морати да платимо кнезу овога света. И колико год висока та цена била, не заборавимо ни то да ни једна цена није превисока када је у питању царство Божије, царство Христа Богочовека, коме нека је слава са светима његовим (међу којима је и српски лучоносац Св. Сава) у векове векова. Амин. Извор: Теологија.нет -
Протопрезвитер-ставрофор др Владан Перишић: Ако можеш веровати…
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испунили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовно има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаним обделавањем њихове вечне ‘приматељке’, тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпуном јединству вере са њим те… АКО, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења бићетвореће љубави Божије коja не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије него га сваког трена и одржава у постојању својом творачком љубављу… АКО можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога: ако не осећаш дубоку захвалност због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има — немој себе називати хришћанином. АКО ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце — немој себе звати хришћанином. АКО ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва — немој себе звати хришћанином. АКО можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величину тога циља откривати, а њему се све више приближавати, тек у мери свога смирења пред Њим… АКО можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог, коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне, упркос нама оваквима, до којих кад би било, ње већ одавно не би било. Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени. А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо и даровао нам царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења? Бог својом ‘широком руком’ мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије, а тиме и у вечнобитије. Он мора бити ‘неправедно’ многомилостив и безразложно човекољубив да би човек могао окусити вечност. Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања — као да цела литургија није молитва пред причешћивање — итд, итд), него је твој грех, твоја грешка, боље речено — твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је — бити ‘Христос’ без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од ‘Христа’ без љубави — а управо тај живи contradictio in adjecto је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцијом, а у бити — непокајани егоиста. Но, АКО можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке на уску и тешко проходну стазу која једина води царству небеском… АКО можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом… АКО можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало… АКО можеш не уздати се у ‘бесмртност душе’, него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, већ да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради. Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност par excellence) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа. Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој творац, одржавалац у постојању, животодавац и надасве смислодавац који бива спознат само онолико колико он то жели и колико ти он то допусти. У гносеолошкој ‘борби’ са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и ‘манијачком’ љубави према њему. Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији. С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј. Веруј и да, пошто Бог ничим, ни ad extra ни ad intra, није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. ‘слобода избора’, јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама. Божија слобода испољена приликом стварања је, у ствари, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива и невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога творца. Не желећи да их лиши ниједног свог блага, такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност (а не да се изабере ово или оно). То је слобода као стваралачки чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бића (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива). Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави — она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас. Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави. Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. „Вечно постојање“ (а то је онтолошка категорија par excellence) је, дакле, у самом темељу љубави. Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст — од самога Христа.) Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити, а да је при том не уништи, јесте љубав. Веруј да без Христа (а то значи — без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената — љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе и љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји — била би сувишна. АКО, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и учеником и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа што нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин. Светосавска беседа изговорена 27. јануара 2002. на Православном богословском факултету, а одштампана у часопису Искон, број 7, без године издања, стр. 19–21. Извор: Теологија.нет -
Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Разлике постоје, превазиђимо их!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Друштво
Идентитетске подјеле нису најважније и једине подјеле данас у Црној Гори. Много су веће подјеле између оних који имају по двије-три куће и неколико аутомобила и оних који немају вечеру, и подијеле на оне који раде неколико послова и примају по пет-шест плата и они који не раде нигдје, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије гостујући у емисији „Аргументи“ РТЦГ. Отац Гојко је нагласио да свој став формира на основу своје цетињске парохије истичући да по тим подјелама сваки град личи на Цетиње: „Говорим са свијешћу да људи имају много веће проблеме егзестенцијалне природе, него што су проблеми идентитетског питања, а не омаловажавам ни њихову важност. Живимо у тренутку када се те теме, које би могле бити предмет неких научних скупова, писања докторских дисертација, озбиљног стручног разматрања, нажалост, користе као магла, прашина у очи, да се не би понекад причало и о овим важним проблемима које боле све грађане без обзира јеси ли вјерујући или којој конфесији припадају. “ Говорећи о повјерењу које Црква ужива међу грађанима, отац Гојко је истакао да је оно утемељено у вијековном присуству Цркве на овим просторима истичући да тиме не жели да стави у други план остале конфесије које овдје историјски живе и трају: „Хришћанска Православна црква носи једну поруку стару два миленијума – да она људе жели да окупља на једној науци која неће да инсистира на никаквим подјелама.“ Подсјетивши на ријечи апостола Павла да у хришћанској науци нема мјеста за подјеле међу Грцима и Јеврејима, и да се ту не ради о два народа, двије партије, већ да су то двије цивилизације, да нема подјеле на робове и слободне (социјалне разлике), на мушко и на женско, прота је појаснио да ниједна од тих подјела до дан-данас није престала да постоји. „И даље постоје разни народи и културе, разлике између богатих и сиромашних, која је можда данас највећа. Али, нећу да принцип нашег окупљања буде утемељен на тим разликама, оћу да их превазиђемо. Дакле, ако је то порука апостола Павла – разлог због чега се Црква окупља и постоји, управо је то разлог и да се истраје на једном таквом задатку који можда звучи да је немогућ, да је идеал, али морамо да на томе истрајемо“, рекао је између осталог протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије гостујући у емисији „Аргументи“ РТЦГ. Емисију РТЦГ „Аргумнети“ – 21.01.2019. можете погледати на следећем линку: http://www.rtcg.me/tv/emisije/informativni/argumenti/228218/argumenti-21012019.html Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Каруч, извањац и непотписани!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Друштво
-(Одговор на текст ”Џомић као правни господар Црне Горе”, ”Побједа”, 15. јануар 2019.г.)- Прије свега, дужан сам да се захвалим редакцији ”Побједе” на лијепој титули коју ми је додијелила насловом ”Џомић као правни господар Црне Горе”. Ипак, мислим да је претјерано. Додуше, сви су изгледи да је на то пресудно утицао непотписани сочинитељ штива под насловом ”Реаговање Фондације Свети Петар Цетињски”. Јер, редакцији ”Побједе”, послије читања непотписаног реаговања, није остало ништа друго него да констатује оно што је констатовала у наслову. Није непознато да сам до сада водио безброј полемика и јавних расправа о различитим друштвеним темама, али се сада налазим у небивалој ситуацији да о једној важној теми преко ”Побједе” расправљам са особом која не смије да се потпише и стане иза својих ријечи већ се заклања иза Фондације у хаосу, тј. Фондације без Скупштине, Управног одбора, предсједника, печата и документације и са суспендованим Статутом. Ни јавност, а ни моја маленкост још увијек не знамо да ли је предметно непотписано штиво, које је завриједило пажњу редакције ”Побједе”, написала особа која је ”заплијенила печат и документацију Фондације” или, пак, нека особа која се није бавила тим друштвено штетним и кажњивим активностима. Ипак, једно је сигурно: чим неко не смије да се потпише онда значи да се од некога или нечега крије или боји? Или, можда воли да туче – из потаје? Свашта смо сазнали од непотписане особе која наступа у име Фондације без Скупштине, Управног одбора, предсједника и осталог што је потребно једној организацији. Истина, помјерене су и границе друштвеног дјеловања, јер смо обавијештени да је Фондација Свети Петар Цетињски ”без обзира што нема предсједника наставила да биљежи успјехе у свом раду”. Значи, боље се напредује кад се заплијене печат и документација, без предсједника, Скупштине и Управног одбора и, надасве, противно Статуту на који се непотписана особа позива! Заиста, послије тога је био сувишан навод да особе у Фондацији ”нијесу професионалци”. То се, и без јавног признања преко страница ”Побједе”, види из сваког реда и реченице овог и претходних текстова које је написала, изгледа иста рука, непознатог сочинитеља са печатом или без њега, свеједно! Ових дана сам са пријатељима, угледним правницима, адвокатима и јавним дјелатницима, дискутовао о томе да ли је архаизам ”извањац” увредљив! За мене и већину мојих саговорника до чијег мишљења итекако држим – није! Тај архаизам уопште није увредљив као што данас није увредљиво када се некоме каже да је странац. Извањци су, да будем врло одређен, неодвојиви од великог броја друштвених, црквених, а посебно правних питања у Црној Гори. Јер, непотписани не зна да је извањска памет или, ако хоће, памет извањца Валтазара Богишића оставила Црној Гори Општи имовински законик као дјело трајне правне, државне и друштвене вриједности. Том извањцу – правнику је подигнут и споменик испред Правног факултета у Подгорици. Није ново и није први пут да се извањци укључују у правни живот Црне Горе. Да непотписаном буде макар мало лакше – није са мном почело и, вјерујем, неће се са мном ни завршити! Да наведем још један примјер. Књаз Никола је, поучен примјером Књаза Милоша Обреновића и Димитрија Давидовића из 1835. године, 1904. године позвао извањца Стевана Ћурчића, новинара из Београда, и замолио га да му састави један ”уставчић”. Извањска памет се и ту очитовала Уставом за Књажевину Црну Гору из 1905. године. Наравно, не поредим себе ни са првим, ни са другим извањцем. Нисам ни близу да се упоредим ни са трећим извањцем, на примјер, војводом Симом Поповићем, родом из Товарника у Срему, првим уредником ”Гласа Црногорца” и потоњим великим пријатељем Краља Николе и у егзилу, о чему свједочи његов дневничко-мемоарски спис ”С Краљем Николом из дан у дан”. Тај извањац је сахрањен на најљепшем мјесту са јужне стране Цркве Светог Николе у Улцињу, коју је саградио Књаз Никола, а чији је звоник, с опроштењем, саградио његов унук Краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ. Не бих даље да образлажем зашто архаизам извањац, који упорно користи непотписани, није увредљив. Управо због тога да некоме из Фондације не би пало на памет да тражи да се уклони споменик Валтазару Богишићу. Јер, зашто би један извањац-правник, поред толико домаћих правника, имао споменик испред Правног факултета и то још у главном граду Црне Горе? Или, да не покрену инијативу да се земни остаци војводе Сима Поповића ископају из гробнице и врате у родни му Товарник баш онако како су претходних година, а и ових дана, снијевали да се што прије вратим у Србију – милом или силом! Непотписани сочинитељ треба да зна да кад мене, који сам, свиђало му се или не, старином из Васојевића, назива извањцем онда негира ону правну и државнотворну историју Црне Горе коју, како наводи без покрића, ”брани” од измишљених противника-извањаца! При том, негира све оне Црногорце који су као извањци стигли у друге државе, а највише у Србију. Непотписани и непознати сочинитељ реаговања Фондације је утјекао од више питања које сам проблематизовао и појаснио у свом тексту. На кључно питање није одговорио. Умјесто одговора на проблематизована питања, непотписани је отворио читав низ тема пропагандне природе од државних преко политичких до црквених које уопште нису предмет поступка пред Управом за заштиту културних добара Црне Горе по питању обнове Владичине куле на Каручу. Имајући у виду шта је све написано у тексту ”Џомић као правни господар Црне Горе” видим да је било врло важно што сам појаснио ствари из управног поступка у коме Фондација ”Свети Петар Цетињски” уопште не постоји и, што је важније, уопште не учествује. Нити може да учествује! Непотписани је признао оно што се до непотписаног текста само наслућивало – иза идеје о наводној обнови Владичине куле на Каручу као црквеног објекта стоји план да се узурпира црквено добро које припада Цркви од повеље Ивана Црнојевића до данас и стави у антицрквену функцију. То јасно потврђује навод да је дио чланова подијељене Фондације имао намјеру да, након отимачине од Цркве, ”стави у (своју) функцију Зимовник Светога Петра Цетињског”. Из сваке реченице непотписаног сочињенија је евидентно да је непотписани аутор класични аматер. Он ни у назнакама не познаје законску материју која уређује заштиту културних добара и поступак по коме се заштита врши. Довољно је да наведем да аматер не зна да ни до дана данашњег није извршена ревалоризација Владичине куле као непокретног културног добра, па Елаборат на који се позива нема никакву снагу у конкретном управном поступку. Неће бити да је Митрополија и то онемогућила? И да не идем даље! Ипак, хвала непотписаном што ми је омогућио да као пуномоћник Митрополије Црногорско-Приморске у управном поступку пред Управом за заштиту културних добара у вези обнове Владичине куле на Каручу укажем на анти-црквену ангажованост остатка од остатака чланова Фондације ”Свети Петар Цетињски”. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Расподјела дискриминаторна; Митрополији 2.842 евра!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Друштво
Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић казао је за ”Дневне новине” да Министарство за људска и мањинска права врши расподјелу новчаних средстава Цркви и вјерским заједницама на основу незаконитог акта који је у супротности са Законом о државној управи и да је прошлогодишње поступање Министарства у овом погледу крајње пристрасно и дискриминаторно. Кординатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске је саопштио да је од стране Министарства у 2018. години Цркви са највише свештеника, вјерских објеката, програма и активности – Митрополији уплаћено 2.842 евра, односно нешто преко 1% од укупних средстава. У наставку можете прочитати изјаву коју је је отац Велибор дао за ”Дневне новине” о расподјели новчаних средстава у 2018. години од стране Министарства за људска и мањинска права: 22. јануар 2019. г. Већ годинама указујем да Министарство за људска и мањинска права врши расподјелу новчаних средстава Цркви и вјерским заједницама на основу незаконитог акта који је у супротности са Законом о државној управи. Наиме, Министарство нема право да доноси општи подзаконски акт који се зове Критеријум него само Правилник, а Правилник не постоји. Умјесто Законом прописаног Правилника постоји Законом непрописани незаконити Критеријум у коме нема ни једног јединог критеријума на основу кога би се вршила објективна и друштвено оправдана расподјела буџетских средстава. На жалост, Управна инспекција, а и други органи који су надлежни за контролу трошења буџетских средстава већ годинама не реагују на незаконито и дискриминаторно поступање Министарства. И прошлогодишње поступање Министарства у овом погледу је крајње пристрасно и дискриминаторно. Министар Зенка је дао свој лични печат томе и веома је успјешан када је дискриминација у питању. Не само да немам ништа против што се Зенка јавно хвали да као вјерник иде у џамију и клања џуму него сматрам да је лијепо што се јавно исказао као вјерник. Међутим, из извјештаја се види да он фаворизује Исламску заједницу. И нека је са срећом кад га је запало. Јавност треба да зна да је Митрополији од стране Министарства у 2018. години уплаћено само 2.842 евра и ни цент више. Или, нешто преко 1% од укупних средстава. Црква са највише свештеника и вјерских објеката и са највише програма и активности добија најмање, а један који готово и да нема никаквих активности добија скоро највише. То је Критеријум Министарства! Довољно је да наведен да нам није одобрен и захтјев за обнову Цркве Св. Ђорђа у Ераковићима, задужбину Његошевог оца Тома. И не чудим се што је Зенка против Његоша. Али се чудим како обмањује јавност да Митрополија неће да сарађује? Зенка фаворизује бившег свештеника Мираша Дедеића и његову организацију. Видио сам да је Министарство Дедеићу претходних година уплаћивало новац чак и за додатне канале за Тотал ТВ, за поломљена стакла и ко за за шта све нису давали новац, а што нема никакве везе са вјерским активностима. Мислим да се Дедеићева организација скоро у потпуности финансира из буџета и зато сам прије неку годину рекао да је то Владина организација. Зенка се већ пуне двије године од како је министар појављује као велики Дедеићев пропагатор и помоћник. И ред је да се и то зна! Мислим да питање расподјеле буџетских средстава Цркви и вјерским заједницама треба уредити на правно ваљан начин и да га треба довести га у везу са реалношћу. Акт под насловом Крититеријум је написан тако да би се њиме могло манипулисати и дискриминисати. Једноставно, показало се да ниједан критеријум осим министрове добре или лоше воље или политичког интереса није у игри – ни број сакралних објеката, ни број свештеника и вјерских службеника, ни предложене активности и пројекти. Али, надам се да ће се и то промијенити једног дана. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска- 1 comment
-
- 2
-
-
-
- расподјела
- џомић:
- (и још 6 )
-
ТВ Храм: Разговор угодни - протопрезвитер-ставрофор др Димитрије Калезић
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
-
Протопрезвитер-ставрофор Виталиј Тарасјев: Тајне службе и профашистичке организације прогоне православце у Украјини
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Цркве
Давањем томоса такозваној аутокефалној украјинској цркви цариградски Патријарх Вартоломеј је „учинио злодело“ према читавом православном свету и његовом јединству, оцењује старешина Подворја Руске православне цркве у Београду Виталиј Тарасјев. „У току је покушај легализације расколника на канонски неприхватљив начин, на првом месту за РПЦ јер се ради о узурпацији њене канонске територије од стране Цариградске патријаршије“, објашњава Тарасјев, примећујући да та наводна легализација пролази доста натегнуто и са огромним бројем проблема. Они који су све то смислили, а то су, истиче отац Виталиј, лица ван цркве, мислили су да ће велики број епископа канонски признате Украјинске православне цркве, чији је поглавар митрополит Онуфрије, прићи расколницима и да ће на тај начин такође добити неку врсту легитимитета. „Међутим, у реалности се догодило супротно: од 90 епископа, колико их има у Украјинској православној цркви, свега двојица су прешла у тзв. нову аутокефалну украјинску цркву под патронатом и политичким покровитељством на првом месту Сједињених Држава и цариградског патријарха“, каже Тарасјев, подсећајући да досад ниједна од помесних православних цркава није честитала тзв. поглавару те назови црквене структуре. То сведочи о великим проблемима на које наилазе људи који су погазили каноне православне цркве и поредак међу православним помесним црквама. Ипак, формирање нове црквене структуре у Украјини ће у будућности стварати проблеме осталим православним црквама, напомиње отац Виталиј, који изражава жаљење што је политика умешала прсте у црквена питања. Он такође упозорава на тежак положај верника канонски признате Украјинске православне цркве. „Ситуација је таква да можемо слободно да кажемо да су православна црква и њени верници прогоњени на територији Украјине. Врше се свакодневно притисци од стране тајне службе и од стране разних профашистичких групација“, истиче Тарасјев. Старешина Подворја РПЦ подсећа да је у Украјини рођендан познатог фашисте и злочинца Степана Бандере недавно проглашен за државни празник, те да су 1. јануара одржане демонстрације у част тог празника. „Учесници су, по озлоглашеној фашистичкој традицији, прошли кроз центар Кијева са упаљеним бакљама. Живети у таквој атмосфери константног притиска није нимало једноставно, али није први пут да православни хришћани буду гоњени“, констатује отац Виталиј. „Нама само остаје да са верницима канонске Украјинске православне цркве будемо у молитви и да им помажемо на сваки начин који нам је доступан и јеванђељски дозвољен“, поручује отац Виталиј. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протопрезвитер-ставрофор Милун Костић: Детињци, Материце, Оци у контексту значаја породице (Трећи део)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Да сада кажемо нешто и о оцу односно оцима. Пета Божија заповест гласи: „Поштуј оца свога и мајку своју да срећан будеш и дуго поживиш на земљи“. Да ли смо свесни шта то значи? Да ли се питамо колику и какву улогу има наш отац? Ништа на свету не може заменити очеву кућу. У њој се дете, поред свога оца, осећа најсигурније. Отац се жртвује за децу своју више него за икога другог. Очева љубав је искрена, чиста и несебична. Дете је његова крв и оно расте поред оца, напредује, и врло често се труди да опонаша оца у раду и у кући и ван куће. Бити отац је нешто узвишено. Отац је старешина куће и као такав труди се да његова деца и његов дом имају углед у друштву. Он је највећи ауторитет у кући па зато сноси и највећу одговорност. Не брине се он само да за децу своју заради довољно јела и одела, већ се брине и о моралном угледу своје породице. Он учи децу да буду добра, послушна, поштена и да не скрећу са здравог животног пута. Он се заједно са својом супругом подједнако стара и брине о својој деци у сваком погледу. Отац је домаћин у кући, и не само домаћин, него и учитељ, васпитач и свештеник. Он се са својом породицом моли пред кућним иконама и кади кућу пред празнике и о празницима и учи децу своју да и она чине исто тако. Он води сина у шуму да заједно секу бадњак и да га унесу у кућу као Божији благослов. Он учи сина како да расте у добру и да сам постане добар отац и старешина у хришћанској породици. Он га учи и како се оре, сеје, надгледа и, на крају, жање. Отац је спреман да да живот за срећу, здравље и спасење своје породице. Он чува границе, не само свога имања, већ и државе. Отац је спреман да поднесе и највеће жртве за добро и напредак своје жене, деце и њиховог заједничког породичног гнезда. У очевој се кући тихо и неприметно уче две најважније ствари у животу човека, а то су језик и вера. Ни једно од ово двоје у овом савременом свету, где се све мења, не могу се заменити. Велики је број очева и мужева српских који су се борили и боре да се очува породично огњиште, Православна вера и кроз њу крсна слава као и Христова блага вест. И данас стављамо на њихову савест да очувају у свему своју православну породицу и свој православни дом, да буду достојни светих и јуначких предака наших и када дође време, како каже наш народ, да пођу горе Богу на истину, да у своме срцу понесу пред Бога све врлине уграђене у њихов породични овоземаљски живот и да буду срећни што су испунили Божији план на земљи. Извор: Епархија жичка -
Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Долази нам Божић (ВИДЕО)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
-
Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Владичина Кула на Каручу од Иван-Бегове Повеље до данас!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Са жаљењем констатујем да је и питање обнове Владичине куле или Зимовника Светог Петра Цетињског на Каручу ових дана искоришћено за неосноване нападе на Цркву и јавно порицање њеног неотуђивог права да учествује у поступцима у складу са важећим прописима Црне Горе. Није ми појмљив, а ни прихватљив приступ који суштински негира и потире правни поредак Црне Горе. Немам ништа против што је питање обнове Владичине куле на Каручу постало интересантно и за ”Побједу”, портал ”Аналитику”, па чак и за Фондацију ”Свети Петар Цетињски”. Није спорно ни то што и они виде да би било лијепо и значајно да се тај црквени објекат обнови. Али, по мом мишљењу, није добра необавјештенст, површност, једностраност, недобронамјерност и острашћеност која је видљива у објављеним текстовима. Не бих овдје о томе што један дио јавности у отварању једноставне приче о обнови руиниране Владичине куле на Каручу и нападима на Цркву види покушај скретања пажње са приче о озбиљним и врло аргументованим оптужбама и кривичним пријавама због крађа и пељешења бројних збирки и депоа Народног музеја Црне Горе. Изненадио сам се када сам као пуномоћник Митрополије у управном поступку о Владичиној кули, који се води пред Управом за заштиту културних добара, преко ”Побједе” и порталâ сазнао да иза читаве акције стоји Фондација ”Свети Петар Цетињски”. Јер, та организација се у списима предмета нигдје не помиње!?! Она не постоји као учесник у поступку. С друге стране, Фондација се као свјетовна организација ових дана представила као да је ријеч о Фондацијској, а не о Владичиној кули. По тој логици, за неке је изгледа довољно да оснују неку Фондацију или невладину организацију са гласовитим називом, па да се онда тражи све што је везано за личност по којој је Фондација или невладина организација названа. Заиста, врло креативно, али далеко од реалности друштвеног и правног поретка! Кад сам већ код Фондације ”Свети Петар Цетињски”, ред је да подсјетим јавност да смо недавно, преко истих медија, сазнали да је проф. др Живко Андријашевић, предсједник Управног одбора Фондације, обавијестио јавност да није у могућности да сазове редовну годишњу Скупштину, јер је, како је навео, један од његових чиновника ”заплијенио печат и документацију Фондације”. Не само да није могао да организује Скупштину Фондације него није могао ни да пошаље позивнице малобројним члановима. Такође, јавност је обавијестио да Фондација ”нема ни овлашћено лице”. Тешко је наћи логику у чињеници да би црквени објекат да обнавља организација која не може да окупи своје чланове на своју годишњу Скупштину! Беспредметна је полемика са организацијом чији је предсједник јавно признао да Фондација нема овлашћено лице. Ипак, ради јавности указујем да је прича о обнови Владичине куле на Каручу врло једноставна. Митрополија је, у сарадњи са Црквеном општином Ријечке нахије, још прије десетак година покренула питање обнове Владичине куле на Каручу. Поступак је окончан правоснажним решењем Управе за заштиту културних добара, а израђен је и одобрен и Конзерваторски пројекат. И сада, из небуха, Фондација без овлашћеног лица се јавља као наводни иницијатор поступка за добијање већ добијених и одобрених конзерваторских услова и пројекта!?! Па се још и изражава и чуђење што је, по нашој жалби, поништено незаконито решење. Демонстрација незнања врхуни у наводу да је решење касније достављено Секретаријату Пријестонице ”највероватније да се Српској Цркви пружи довољно времена да уложи жалбу на предметно решење”!?! Ради едукације правнички незнавеног сочинитеља предњих навода, наводим да рок за жалбу Митрополије као странке у поступку не тече од дана када Пријестоница прими решење као појединачни правни акт него свакој странци тече рок за жалбу од дана пријема решења без обзира на другу или коју већ странку. Неко некога у досадашњим писанијама Фондације без овлашћеног лица добрано обмањује! У Саопштењу Фондације од 31. децембра 2018.г. је наведено да је ”захтјев за добијање конзерваторско-рестаураторских услова поднио Секретаријат за уређење простора и заштиту животне средине Пријестонице Цетиње на предлог Фондације Свети Петар Цетињски 12. октобра 2018.г.”. А у захтјеву наведеног Секретаријата бр. 05-351/18-1588, који је достављен Управи за заштиту културних добара 19. септембра 2018.г. (дакле, скоро мјесец дана раније), стоји да се Секратаријату тим поводом обратило Министарство културе, а не Фондација ”Свети Петар Цетињски”. У посједу сам и наведеног захтјева Министарства културе. Нема ни помена о Фондацији или њеним завађеним фракцијама! Да не би било нових оптужби да ”неко из администрације ради за Српску Цркву” дужан сам да наведем да сам цитирана документа добио као пуномоћник Митрополије у поступку. Вјероватно је сада и министар културе Александар Богдановић зрео да од нових креатора и бранитеља идентитета буде проглашен за сумњиво лице! Шалу на страну, али једноставна ствар је доведена до апсурда и претворена је у лакрдију своје врсте: Министарство културе је странка у поступку и истовремено другостепени орган који поништава решење Управе за заштиту културних добара која је орган у саставу Министарства културе! И ко ту за кога ради из државне администрације? Да су необавијештени чланови наведене Фондације прочитали чл. 102 и 103 Закона о заштити културних добара видјели би да се конзерваторски услови могу издати само власнику, односно држаоцу културног добра! И никоме другоме! У овом случају, једино је могуће уз сагласност Цркве! Имовинско-правна питања се не расправљају преко медија него пред надлежним државним органима, па је беспотребно трошити вријеме. Бојим се да се само овдје доказују аксиоме: да је Владичина кула црквени објекат! Само неко ко је у дубоком раскораку са историјском прошлошћу Црне Горе и Цетиња може да се пита како је Црква црквена и како је владичанска кућа владичанска! Да су аутори тих питања макар дијагонално прочитали повељу Ивана Црнојевића видјели би да Каруч, уз друга имања, представља црквену имовину дуже од пет вјекова. Или, да су прочитали текст Јована Сундечића ”Финанцијална реформа у Црној Гори 1868. године” (”Орлић црногорски”, 1869.г., стр. 60-64) видјели би да је Књаз Никола по признању Скупштине на Цетињу потврдио да у имовину Цркве спадају ”све земље, горе и васколик метох куд хрисовуља Иван-бегова пише”. Ту се као црквена имовина наводе и риболови Волач, Каруч, Калуђерово око, Шувица и седми дио од Граба!!! Било би умјесно да се Фондација ангажује да се испоштује повеља Ивана Црнојевића и да се Цркви врате имања која је потврдио Књаз Никола, а не да се негирају повеље и завјештања Црнојевића и Петровића. И поред свега што знам и видим, ипак не могу да вјерујем да се неко, без печата и субјективитета, усуђује да обмањује јавност наводећи нетачне и непостојеће податке из листа непокретности, који је доступан јавности преко електронског катастра Управе за некретнине. Нигдје у листу непокретности бр. 99 КО Рваши не пише да је Црква Светог Николе физичко лице. Не пише ни матични број који се наводи у Саопштењу Фондације. Не постоји, како неистинито тврде, хипотека на културном добру, јер нико није заложио Владичину кулу код банке да би подигао кредит него је у рубрику која садржи податке о теретима и ограничењима уписана забиљежба проглашења споменика културе из 1961. године. Да не набрајам даље! Списи предмета потврђују да Митрополија није и не може бити против обнове Владичине куле на Каручу, јер је управо она и иницирала њену обнову. Митрополија није ни против сарадње са Министарством културе, Управом за заштиту културних добара, Центром за конзервацију и археологију и свим другим људима и организацијама добре воље. Али, обнова и радови не могу да се изводе уз игнорисање Митрополије и негирање или отимање њених права као што је право на Каручу. Реаговање је објављено у данашњој Побједи Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Богословље Светог Игнатија Богоносца
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Протојереј-ставрофор Драган Станишић, професор Богословије Светог Петра Цетињског одржао је 30. децембра, након Свете литургије у цркви Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом предавање на тему: Богословље Светог Игнатија Богоносца. Звучни запис предавања Свети Игњатије је с великом радошћу прихватио мучеништво и радо пошао на свој крсни пут према Риму, казао је отац Драган и додао да је на том путу написао седам посланица. Говорећи даље о светитељевим посланицама, отац Драган је истакао да Свети Игнатије тврди да кад су вјера и љубав у јединству – то је Бог. Након анализе светитељевих посланица, отац Драган је у закључку предавања цитирао ријечи Владике Атанасија Јевтића који у својој студији о Светом Игнатију каже да је он жива слика Христа, архимученика и прототипа свих хришћанских мученика кроз вјекове, до краја свијета. Организатор предавања била је Црквена општина топаљско-херцегновска у оквиру циклуса предавања „под окриљем Светог Спаса“. Извор: Радио Светигора -
Протопрезвитер-ставрофор др Владан Перишић: Не изабрати Христа значи изабрати непостојање
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Детаљним навођењем Христових предака по телу (Мт 1, 1–25), јеванђелист (благовесник) жели да нас увери да је Исус исто онолико колико је Син Божији уједно и потомак рода људскога. Будући истовремено и Бог и човек, Исус је оним видом свога богочовечанског бића који је божански, онај који је не само пре свих векова, него онај којим су сви векови (тј. време) створени (дакле – творац историје). А оним видом свога бића који је људски, он је уистину потомак људи од крви и меса. Тако су у њему несливено сједињене божанска и људска природа. И људска природа не припада му мање него божанска, јер он није мање човек, него што је Бог. Овим детаљним набрајањем предака благовесник Матеј жели да нам покаже како Христова људска природа нипошто није привид, него непромењива стварност. И није свеједно да ли је Исус био човек заиста или само привидно. Није свеједно зато што је Христово људско тело посредник нашег спасења. Када оно не би било право људско тело, онда нам он не би био сродан, не би имао исту природу као што је наша, па стога ми са њим не бисмо могли бити у потпуности сједињени, нити бисмо управо преко те његове људске природе могли бити повезани са Богом. Заиста, када би Христово тело било привид, онда ни нама не би било искупљења и спасења. („Ако је Логос… само привидно био у телу… следи… да је људско спасење и васкрсење само привид“ – Св. Атанасије Велики). Он је постао прави човек управо зато да би наше спасење било не само замисливо, него и оствариво. Они који не верују да је Бог постао прави човек, не верују да Бог може ући у људску историју, а све то не верују зато што немају поверења према твари и тварном, зато што твар држе за злу и за извор зла. Бог, њима насупрот, има поверења у твар(ност). Он је први пут указао поверење твари приводећи је из не-бића у постојање (и то као добру: стварајући, Бог виде да је све добро); а други пут Бог указује поверење твари узевши твар на себе и то не само стварно, него и вечно (што значи да се људске природе Христос неће одрећи ни у све векове царства небеског). Међутим, иако су божанско и људско у Христу две потпуно различите природе, између њих не постоји никаква раздељеност. Људска и божанска природа у Христу постоје не само несливене (једна у другу), него и нераздељиве (једна од друге). Отуда је Исус с правом назван Богочовек. Зачет је божански, а родио се човечански. Говорио је људским језиком, али су му речи биле божанске. „Као човек би пљунуо, али му је пљувачка била божанска: њоме даваше вид очима слепом од рођења“ (Св. Атанасије Велики). Умро је као човек, али је васкрсао као Бог. Васкрсао је као Бог, али са телом као прави човек, и управо тиме показујући да је код њега божанско и људско спојено заувек. И баш је та спојеност оно што даје могућност сваком од нас да буде нераскидиво повезан са Богом. Јер, човек са Богом може бити повезан једино Христом, тј. кроз Христа или путем Христа. Отуда је Христос спаситељ људи зато што би без њега божанско и људско остали заувек раздвојени, а са њиме су спојени у сву вечност. То и јесте прави разлог због којег без Христа нема спасења, нема избављења, нема вечног живота. И стога није никакво чудо што онај кога данас у Христу прослављамо (Св. Игњатије Богоносац) није хтео да се одрекне таквог Христа ни за шта на свету (док су га водили у Рим да га баце лавовима). Он је знао да одрећи се Христа не значи само одрећи се неког (макар и најисправнијег) учења, или одрећи се једног становишта и прихватити неко друго, него да одрећи се Христа значи ништа мање него одрећи се вечног живота. Будући да нам је Христос једини посредник ка Богу Оцу, једини мост који води на другу обалу вечног живота – у будуће царство Божије, одрицање од њега значи сурвавање у чељуст небића. Не изабрати Христа, значи изабрати непостојање, а пошто оно није у нашем домету (тј. није у нашој моћи) то значи вечно се мучити зато што немамо оно што желимо и зато што желимо оно што не можемо имати. Уместо тога Игњатије пријања за Христа Спаситеља „нераздељиво“, тј. тако да га од њега ништа (ни живот, ни мучење, ни поткупљивање, ни мученичка смрт) не може раздвојити. Страдајући за Христа (без трунке колебљивости) Игњатије нам показује да је смрт пред Христом потпуно немоћна, да она, у ствари, у суштини, у крајњој анализи, и не постоји, него да је оваплоћени Христос – Спаситељ и Избавитељ, онај који је „све у свему“, чија личност испуњава и препуњава све светове и све ново твори и животвори, и коме због тога, заједно са Св. Игњатијем, треба непрестано и бескомпромисно да узносимо славу и част у векове векова. Амин. *Беседа на празник Св. Игњатија Богоносца у Недељу светих отаца – Саборни храм у Требињу, 2. 1. 2005, објављено у: Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 141–142. Извор: Теологија.нет -
Протопрезвитер-ставрофор Милун Костић: Детињци, Материце, Оци у контексту значаја породице (Други део)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
После Божијег имена, које је најузвишеније у целој васиони, најрадосније име и најлепша реч на овој нашој планети земљи јесте реч мајка, мама. Сваки пут кад изговарамо ту реч ми спајамо усне и упућујемо мајци пољубац. Пред празнике Рођења нашег Спаситеља, који је на себе узео тело једног од нас кроз Пресвету Богородицу, и пун љубави према роду људском дошао да нас научи љубави, срећи, жртви, молитви и светињи породице, а кроз то и да нас спасе, схватамо да је небеској љубави нашег Спаситеља најсличнија љубав мајке, а нарочито мајке хришћанке. Зашто наглашавам име мајке хришћанке? Зато што свака хришћанска породица треба да буде света и да живи у Христовој љубави. Хришћанство је ослободило жену и мајку ропства јер је, до Христовог доласка у свет, жена – мајка била робиња и служитељка не само своме мужу и деци, него и заједници и друштву. Христос је својим доласком,учењем и жртвом уздигао достојанство жене и мајке до небеских висина, а хришћанску породицу означио као живу Цркву. Зато и није чудо што је наша Света српска Православна Црква посветила и једну недељу пред Божић том најузвишенијем бићу – мајци. Реч мајка је слатка као шећер, узвишена као божанство, топла као сунце. Ова реч је мелем и лек за сваку рану душевну и телесну. То је реч којом се пуне срца радошћу, а и захвалношћу Богу Творцу који је створио ово најдраже биће и послао га у свет да га улепша и испуни љубављу. Зато је љубав мајке, а нарочито мајке хришћанке слика љубави небеске коју је Бог Отац излио на нас преко Сина свога Јединородног Господа Исуса Христа чији рођендан сваке године ишчекујемо са чежњом и жељом. Да би се наше жеље испуниле и оствариле треба сами да покажемо велику љубав према родитељима, браћи сестрама, ближњем и сваком човеку искрено, као што свака добра мајка показује љубав према својој деци. Историја рода људског пуна је примера мајчинске љубави и доброте. Најузвишенији и најсветији пример мајчинства јесте Мајка Божија кроз коју је и њен и наш Творац дошао у овај свет исказујући према свету и према нама своју љубав. Тешко је речима исказати колико је велика улога мајке у породици. Није наш народ тек тако рекао: „Не стоји кућа на земљи него на жени“. Али, не на свакој жени, већ на жени хришћанки. Хришћанка живи вером у Христа, Сина Божијег, и ту веру преноси на своју децу. Мајка их учи јеванђелским истинама, показује им како да се прекрсте, шта да кажу Боги кад гледају у звездано небо. Она их води у Цркву и приводи Христу. Њена молитва Богу за дете је пуна љубави, а Бог као највећа љубав узвраћа на мајчину молитву. Следујући Христа и његову божанску науку, многе мајке су кроз целу историју рађале и васпитавале светитеље, хероје, научнике. Сетимо се мајки Светитеља: Василија Великог, Григорија Богослова, Саве Српског, Владике Николаја и многих других. Сетимо се и мајки јунака: Милоша Обилића, Марка Краљевића, Мајке Југовића, мајки наших војвода Живојина Мишића, Степе Степановића, Петра Бојовића, па наших научника Николе Тесле, Михаила Пупина и других многобројних мајки хришћанки. Запитајмо се – да ли би они били то што су били да нису имали такве мајке? О мајци би се могло писати и причати не сатима, него данима, али ја ћемо ово излагање о мајци завршити песмом мајци коју је написао италијански песник Едмондо де Амичи, а која је тако дивно преведена и препевана на српски. Извор: Епархија жичка -
Протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић: Жртва једне мајке је највећа жртва и највећа љубав!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У другу недјељу пред Рождество Христово, Недјељу праотаца, на Материце, 30. децембра 2018. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија са почетком у 8 часова. Светом службом Божијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Свима сабранима у овоме Светоме Храму обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Он је говорио о прочитаној јеванђелској причи, али, говорио је и о суштини празника којег данас прослављамо, почевши са тим зашто баш двије седмице пред Божић прослављамо Недјељу Праотаца: "А зашто баш Недјеља праотаца ? Зато што су ти свети оци и Божији угодници припремили човјечанство за долазак Христа на овај свијет. И сви они, свако до њих је испунио своју мисију, свој задатак, који им је Бог повјерио и дао." Отац Далибор је у даљем обраћању подсјетио све присутне на континуитет и дубљи смисао поретка богослужбеног, у којем смо прослављали цијелу породицу, почевши од Дјетињаца (дјеце), затим Материца (мајки), а сљедеће недјеље Отаца (очева): "Као што смо прошле недјеље прославили празник Дјетињаца, празник наше дјеце, тако данас славимо празник Материце, празник наших мајки. А сљедеће недјеље славићемо Оце - празник очева.'' Он је даље навео да не постоји веће љубави на Земљи, нити жртве, нити поузданијег и вјернијег темеља породици и друштву од мајки: ''Не зна се прецизно када је установљено ово празновање мајки, као темеља друштва, као темељ сваке породице. Међутим, једно је сигурно, а то је да Црква слави овај празник зато што темељ сваке љубави и темељ заједнице у Богу јесте темељ породице, који јесте мајка. Може ли бити веће љубави дароване од љубави једне мајке ? Што је већа љибав мајке, што више љубави мајка дарује, то ће више дијетe, а сјутра већ човјек имати више Бога у себи. Жртва једне мајке је највећа жртва и највећа љубав која се може даривати овдје на земљи.'' - закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Током службе, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић најавио је и предавање које ће вечерас у недјељу 30. децембра 2018. године, са почетком у 19 часова, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, одржати протосинђел Андреј Дечанац - на тему ,,Монашки живот на Косову и Метохији“. Такође, након одслужене Литургије, у крипти Саборног храма евхаристијско заједничарење, као и прослава Материца, настављено је кроз трпезу љубави и уз пригодан дјечији програм, који су поводом празника Материца са својим вјероучитељима и мајкама припремила и извела дјеца школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици -
Протопрезвитер-ставрофор др Борис Б. Брајовић: Материце
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Мајко, молим те вјеруј. Пробао сам и боље не знам. Стидим се онога што сам прошао. Стидим се онога што јесам. Јан Кертис, Изолација Мама није ријеч, већ жагор радости одојчета које почиње своје галактичко путовање. На грудима мајке новокрштенац у дупљи скупља млијечни глас којим отвара свијет: Мама. И чује како му анђели говоре: Ево ти мајке твоје. И тако је од кад је свијета и вијека само оно што је задојено небу је мајчински припојено. Не знам када је Црква у свој литургијски поменик увела празник Материца али све ми се чини да је одвајкада ту био или можда ондје на Голготи започело је то упознавање. Али знам да мајчинску мелодију, тог стиха од једне ријечи свако од нас познаје и да задрхти када је чује. И никада тај дрхтај не нестане већ презими у нама читавога живота, јер мајка је једино биће на свијету које не стари. И таквих записа на свијету је колико је и синова и кћери и свако ко се матерински пропилио у себи је понио и Мама запис. То је онај топлији, њежнији, жртвенији дио у нама којим се одужујемо својим мајкама кад год дајемо а да не питамо колико нас то кошта, већ сваком потребитом бићу узвратимо оним гестом који нас подсјећа на њежну, увјек топлу руку која нас мази и кад је више нема. И кад заливамо цвијеће, кад хранимо било коју животињу, кад се не љутимо кад нас неко увриједи већ одмах опростимо, кад се радујемо сваком виђењу, назовемо помозбог и добар дан, кад разумијемо а не мудрујемо, кад волимо да љубимо, кад мале ствари чинимо као да су велике, то су све покрети мајчинског записа кога ако не угушимо, лако препознамо и допустимо са њим да процвјета беспомоћно дијете у нама. Све што је природно је мајчинско а све што је вољно је очинско. Кад мајка доји своје дијете и кад оно наслони своје меке усне на њену дојку, цијело њено биће се напрегне да све оно што има у себи да свом чеду, па тако и њено млијеко у себи мијења свој састав и уподобљава се потребама тих сићушних бића. И безброј оних нама знаних и незнаних састојака потече из мајчине питомине, сваки пут различитих и тачно одмјерених. Млијекопитатељица свијета. Мама запис. Причао ми је један добри свештеник како је гледао како Владика шабачки, идући на литургију од свога двора ка цркви кроз студен јутра и носећи просфору у руци, негдје на самом улазу, у порти, угледао дрхтураво куче које се уплело у своје тијело као у клупко које тек што се не размрси. Крупним кестењастим очима посматрало га је и све му казало, и своју муку и глад, и многе ударце, и шикану. Као очи дјетета које чекају да угледају мајку и све ће им бити јасно. Владика је полако као витлејемски дар раскрио извезену марамицу којом је ушушкао просфору и цијелу је дао смрзнутом завезуљку са погледом дјетета. Литургија мајке и Мама запис у сваком од нас. Слушао сам кад је митрополит Амфилохије причао како је на обалама Сене упознао једног божјака, одрпанаца и клошара који је живио са својим псом испод париског моста. Какав је то сусрет био и како су један другом чудно изгледали, могу да замислим. Обојица се одрекла од свијета, један у ритама други у црним хаљинама, отшелници сваки у својим крајевима свијета а тако слични. Мора да је то било на лијевој обали Сене испод моста Александру трећем који се као какав ратнички тоболац испружио додирујући једним својим луком Јелисејска поља а другим се прикрадајући приближавао Палати Инвалида. Док су сједили на поплочаним доковима пепељастог гранита које су довукли из ко зна којих колонијалних освајања, одмах испод позлаћених статуа подигнутих у славу Трговине и Индустрије започели су разговор. Слутим да су причали не о времену већ о умјетности, док је крупни монах посматрао украшено тијело моста бронзаним фигурама запазио је негдје на средини нехајне и разголићене Нимфе Сене, митска бића која као да су крманила бродом а до њих су спремни да прхну низ Сену стидљиво провиривали челични херувими. Ненаметљиво, монах је као за себе примјетио суживот различитих бића на костуру моста. Из превеликог тренч капута извијала се ситна и замашћена глава његовог саговорника, који је очима тражио неку замишљену тачку ослонца негдје на средини Сене, и није одмах одговорио. А онда и он као за себе почео је да говори тихо о њему познатим бићима изнад сенских водених брежуљака. И разговор се наставио. Свидјели су се један другом два необична саговорника тога пријеподнева у Паризу. У једном тренутку омалени Француз је брзо и енергично устао и претурајући по својим завежуљцима извадио боцу бургоњског вина коју ко зна гдје је нашао. Требала му је још чаша, и кратко размишљајући гдје би могла бити узвикнуо је усхићено Гренел, сјетивши се да је неки дан у тој улици у контејнеру нашао баш ону која му је требала. Извадивши је из сивомаслинасте војничке торбе, кратко је отруо о крзаве рукаве и брзо насуо до врха скоро непрозирну стакленку. Учтиво се извинивши свом саговорнику, чашу са вином понудио је прво, мајчински брижно из дубине Мама записа, свом сапутнику, коврџавом хртколиком псу који је одмах прионуо лапћући да извлачи драгоцјени нектар из ње. Када се он напио чаша је понуђена чудном монаху, владици из једне земље за коју његово домаћин није ни чуо. Владика је заблагодаривши Богу узео и испио гутљај наздрављајући са Наздаровије и њему и мосту посвећеном руском цару и Паризу и сусрету тога дана. Још један траг материчног записа. И таман када сам хтио да одустанем од даљих биљешки о Материцама прегледао сам један видео снимљен у неком азилу за псе. Негдје у неком мјесто, могло је бити било гдје у свијету, на крају фавела, у некој напуштеној страћари, у граду Махогини, пронашли су измучену зекасту кујицу која је ненавикнута на било какав додир, подвијеног репа скоро залемљеног за доњи дио трбуха, кидисала на свакога ко јој се приближио. Озвјерила се. И кад су је смјестили у издвојени простор данима није узимала ни храну ни воду нити дозвољавала да је ико такне. И онда је ушла млада дежмекаста волонтерка, довољно храбра да не одустане и почела је да јој се приближава и да је полако навикава на свој додир. Испочетка је било сурово, на сваки покушај да је помази кујица је инстиктивно уједала руку коју није препознала. Крвави угризи су били све рјеђи како је њена топла и њежна рука прелазила преко накострешеног превоја између купастих ушију. И како је мажење настављено кујица се све више приближавала и све више њежности допуштала слушајући баршунасти пријатни глас како јој матричну мелодију понавља. На крају се окренула и потпуно се препустила чврстом загрљају и онда је почела да мелодично и потресно арлауче своју животну жалопојку, и сад би се могао заклети да сам сваки њен цвилеж разумио. На крају се сасвим умирила и главу спустила на груди нове мајке, која јој је брисале сузице које су се циједиле из угарастих углова кујичиних очију. Материце моје. Мама моја. Извор: Митрополија црногорско-приморска