Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'протопрезвитер-ставрофор'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 289 results

  1. На почетку емисије отац Момчило тумачио је Свето Јеванђеље на 28. недјељу по празнику Педесетнице, подсјећајући на ријечи Господње да је много званих али мало изабраних. У уводном дијелу емисије прота Момо говорио је и о празнику Преподобног Јоаникија Девичког и његовом светитељском лику и страдању, посебно овом последњем, као и страдању нашег народа на Светој Српској земљи Косову и Метохији. Звучни запис емисије Отац Момчило је, одговарајући на питања наших слушалаца, говорио и о актуелној ситуацији у Украјини и расколу у украјинској цркви за који каже да може да буде бомба у православном свијету. “Молимо се да Дух Свети омете покушаје да се разједини Црква Христова на земљи“-каже отац Момо. Отац Момчило одговарао је и на остала питања наших слушалаца: о посту, љубави према особи истог пола, како распоредити иконе на зиду…и још нека. Емисију са оцем Момчилом Кривокапићем топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  2. Гост у студију радија Беседе био је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, професор катихетике, методике и осталих просветних предемета на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Говорећи о мјесту вјеронауке у образовном систему Србије, истакао је да непостоји бојазан од нарушавања међувјерског склада због засебног изучавања вјерске наставе различитих деноминација. Звучни запис разговора
  3. Ово слово посветио сам човјеку Божијем. Кратко слово које је измијешано будућношћу, садашњошћу и прошлошћу. Јер све три димензије ме вежу за овога човјека Божјег. Биће и лично и заједничко, јер једно не могу одвојити од другога, па ће можда и изгледати као набацано. Ово је слово о човјеку који је своје намјере и живот поистовјетио са вољом Божијом, који је допустио да кроз њега дјелује Бог. Јер, духовни живот је живот који је надахнут, руковођен, усмјераван, заодјенут Духом Светим. Духовни живот је двиг ка небесима. Човјек који живи духовним животом, иако ходи по земљи, узлази на небеса, празнује на небесима. Преносе га крила Духа Светога и небо је циљ његов, чежња његова, бивствовање његово, свакодневна брига његова. Такав је био живот оца Лазара. Отац Лазар се радовао богослужењима, и друге је уводио у ову радост. Богослужење, „причешћивање, тј. живљење по Богу и милостињу никада не прекидати“, како је сам записао у једном писму. Својим богослужењем ушао је у љепоту литургијског богословља и нас увео у њу. Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе. Поред њега се питање постојања разобличава. Видиш га и помишљаш „жив је Господ“. Не дивиш се њему, већ исповиједаш своју вјеру у Бога. Иако је желио светогорску тишину и скривеност и жељу да се напаја атонским неизрецивим искуством, Бог другачије мисли и за њега и за нас. Господ је у њему видио способност и практичност за извршење тешког послушања. Шаље га другим изгубљеним људима, Својим изгубљеним овцама, у свијет. Шаље га нама. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Он их је учио да виде, чују и осјећају другачије. Једна од његових највећих одлика је та да је увидио да је свима и праведнима и грешнима потребна љубав. Свима недостаје истинска и чиста љубав. Он је видио људе као дјецу немирну, неухрањену, престрашену, тужну, завађену, усплахирену, храњену бездушним и анемичним животом. То је био човјек који је све проживљавао са нама тј. са човјеком са којим се сусретао. Удубљивао се у сваки наш тренутак живота, у сваки наш трептај и проживљавао га, а да притом није гушио нашу слободу. Подједнако је све волио и то стално персирање другога, за које смо мислили да нас некада удаљава од њега, на крају схватиш да је то његово Ви било најљепше и најближе Ти. Надограђивао нас је дубљом причом. Учио нас је да ће Бог сваки труд љубављу наградити. Учио нас је како да живимо и да се радујемо животу, како да презремо страсти, а да љубимо Христа, тражећи свагда да буде воља Његова, у радостима и у тугама. Учио нас је да је боље да говориш о ономе што живиш и како то живиш, него о ономе што претпостављаш да знаш. Учио нас је да Сила Божија постоји да бисмо је користили у свом животу, а Божији свијет да треба да живимо, а не да га гледамо из даљине и да га не познајемо. Он је говорио лично, изражавао се слободно. Није судио већ лијечио. Понекад грдио, али те и тада чинио радосним. Омекшавао нам је душе својом духовитошћу, а да то нијесмо очекивали. Разријешио би нам питања и недоумице, прије него што бисмо га и питали. Послије тога све је новорођено, аутентично и бескрајно. „Ушавши у наш простор, говорио нам је, не језиком наше логике већ би нам једноставно отварао душу, срце, цијело биће, кроз који је ушао тихи повјетарац чист и свјеж, и одувао духовну учмалост и измаглицу. Оживотворио нам је свијет изнутра. Он разговара и говори са љубављу и смиреноумљем. Није самовољан, не намеће се, не приморава. Он живи тајну вјере и све остале позива на једини могући пут непосредног стицања знања и свесвијетлог искуства по ријечима: „Окусите и видите да је добар Господ“. Код њега се све само усаглашава топлином вјере и Божанском љубављу, која ври у њему и стиже до другога као благослов и изненађење. Његовим благословом живимо и сада као и тада и биће тако све до новог сусрета у молитвама и помињањима и оног најљепшег и најдубљег сусрета у Царству Христа Васкрслога. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Ваше Еминенције, Ваше Екселенције, даме и господо, Пре свега, пошто се спис др Хишама Нашабеха бави односом „хришћанског Запада и Муслимана као целине“ (стр. 9), коментатор овог текста би требало да буде западњак а не источно-православни хришћанин, пошто однос између православних хришћана и муслимана скоро да у тексту уопште није поменут. Потом, већи део овог списа бави се историјом, под поднасловом „Изазови баштине“ (“Challenges of Heritage”). Ја нисам историчар али ми се чини да овај историјски преглед, иако углавном коректан, није баш увек избалансиран и да је понекад недоследан. Неколико примера ће нам помоћи да ово поткрепимо. Речено је да „је из овог контекста очигледно да је ислам био толерантнији према хришћанству и јеврејству, него они према њему“ (стр. 5). Можда је то тако било у Андалузији, али није у Србији или на Балкану. Тако, чак и да овај став важи за неке територије и за неке историјске периоде, не треба га узети здраво за готово, пошто је једностран и стога нема универзално важење. Такође је речено да су „отомански Турци дошли да прогањају хришћане у њиховим сопственим отаџбинама [тј. у отаџбинама хришћана] изван граница [тј. области] муслиманске територије (Oaral-Islam)“. Међутим, само неколико редова ниже, као да је заборављено шта је малопре речено, тврди се да је у питању „окупација [од стране западних хришћана] њихових [муслиманских] територија за време деветнаестог и двадесетог века“ (стр. 6). Наиме, прво је речено да те територије нису биле муслиманске него хришћанске, а потом, као да је заборављено оно што је речено само неколико редова раније, тврди се да се ради о муслиманским територијама. Уопште није јасно зашто би се на освајање хришћанског Истока од стране муслимана, или тачније отоманских Турака, требало историјски гледати као на „муслиманску реакцију на крсташке ратове“ (стр. 6), када сви врло добро знамо да су крсташи опустошили хришћански Исток (нарочито Константинопољ) барем исто толико колико су опустошили и муслиманске земље. Како смо јуче чули од господина Мухамеда Ел-Самана (Muhamed El-Samman) „источно хришћанство је била њихова [тј. крсташких ратова] прва жртва“ (стр. 2), а од проф. Григорија Зиагаса (Grigorios Ziakas) да у „крсташким ратовима западне Европе против Истока… велики део Источне цркве не само што није учествовао у овим историјским догађајима који су обележили сукоб Запада и Истока, него је, напротив, он претрпео, попут осталих народа Истока, жалосне последице овог сукоба“ (стр. 10). Према томе, чудно је али и историјски објашњиво да су жртве крсташких ратова биле такође и жртве муслимана. Међу занимљивим и тачним увидима аутора, поменућу један у коме он с правом каже да су „западне земље користиле заклањање иза мисионара као изговор за ширење своје колонијалистичке контроле и за изградњу својих прекоморских империја“ (стр. 7). У питању је западни колонијализам арапског света, са којим, као што сви знамо, православни хришћани немају ништа. Међутим, оно што ме овде интересује није историја. Штавише, ако се упетљамо у историју лако се можемо изгубити, пошто, као што и аутор признаје, питање је: „да ли је ова чисто научна слика [другог, у историји и данашњици] уопште могућа?“ (стр. 1). Можда такозвана објективна историја уопште и није могућа. Питање које ме овде интересује јесте – шта треба да радимо да бисмо живели у миру? Бићу слободан да предложим неколико савета у ту сврху. Разноврсност религија сама по себи не имплицира непријатељство (осим када имамо посла са фанатицима). Религије нас чине различитима, али да бисмо постали непријатељи потребни су нам обмане и злоупотребе политичара и влада. Не треба да пристанемо на широко распрострањену идеју о томе како људи ратују због религије. Иако постоје многе историјске књиге које се темеље на овој идеји, истина је да је религија у ратовима увек изговор а никада стварни узрок. (С друге стране, ако желите да мотивишете народ за одбрану земље, тада религија може играти извесну улогу.) Ратови се не воде због религије јер: Човек је мање религиозан него што су многи професори религије спремни да прихвате. Често прецењујемо религију (не њен значај, него њен утицај на државу и друштво). Религија је дубок, али танан и крхки слој људског бића. Све религије су усмерене ка одржању, а не ка уништењу људског живота. Отуда, ако неко поступа супротно, он не може тако поступати у име религије (иако то може говорити). Ратови се воде због територија, богатства, геостратешких положаја, повећања моћи утицаја над другима итд, а не због некаквих религијских идеја. Према томе, не треба да пристанемо на становиште да је религија узрок ратова (иако у ратовима људи на супротним странама могу припадати различитим религијама, али не нужно). Не дозволимо да будемо средства у рукама нетолерантних, кратковидих и лакомих политичара који ће увек злоупотребити и нас и наше религије за своје нечасне циљеве. Уколико се догоди да вође држава и нација буду људи који поштују достојанство и различитост другог, тада треба да их подржимо и охрабримо. Али, ако се догоди да су томе супротни, тада треба да одбијемо да злоупотребимо религију у политичке сврхе. Према томе, одбијмо да будемо послушни агресивним потезима наших влада. Нема потребе да сви мислимо и верујемо исто да бисмо живели у миру и узајамном разумевању. Оно што је неопходно јесте да једни другима желимо добро а не зло. Увек морамо имати на уму да онај други није дошао на свет својом, него Божијом вољом. И ако ја не знам због чега је он доведен у постојање, Бог засигурно зна. Стога, другог морамо прихватити и поштовати као икону живога Бога који не само што зна због чега тај човек постоји, него је и његова воља да он постоји (осим уколико верујемо да се људи рађају без Божијег знања и без његове воље). Према томе, прихватимо светост људског бића као таквог, тако да није потребно да неко учини нешто или да верује у нешто да би био поштован. Прихватимо зато да ни под којим условима људско биће не може бити третирано као средство, него увек само као циљ. На крају, суд о томе ко је (у стварима вере) у праву оставимо Судији и судњем дану, а до тада живимо у миру. Селам Алеихум Извор: Теологија.нет
  5. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици данас, 2. децембра, 27. седмице по Педесетници, одслужена је Света литургија. Овим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, уз саслужење протојерејâ-ставрофорâ : Драгана Митровића, Далибора Милаковића, као и протојереја Мирчете Шљиванчанина и ђакона Леке Вујисића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и предсједник Одбора за вјерску наставу Архиепископије београдско-карловачке на позив Његовог Високопресовештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија као и протојереја Мирчете Шљиванчанина координатора Катихетског одбора Митрополије, борави у вишедневној посјети Црној Гори. Професор Сандо је јуче учествовао на величанственом семинару вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске у манастиру Стањевићи. Сабранима који су торжествено прославили недјељни празнични дан, отац Драгомир је говорио о значају благодарности и захвалности Богу, као и о значају живота испуњеног добродетељи, састрадавањa, старања о ближњима, као и љубављу, будући да на тај начин најбоље градимо и уграђујемо себе у живот вјечни – непролазни са Оним који нас највише воли, а то је Бог љубави, Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети. У првом дијелу своје пастирске бесједе, отац Драгомир је нагласио колико је битно да поштујемо природни поредак који је Бог установио и уградио у овај свијет и наш живот. По његовим ријечима потребно је да знамо да Господу узвратимо захвалношћу за Његове многе дарове, а то ћемо најбоље учинити вјером, личним подвигом и слободом којом ћемо Бога вољети: „Бог од нас очекује да узвратимо на Његов савршени поредак. Ако знамо да је ријеч космос, ријеч васиона, другим ријечима, у преводу, оно што је хармонија, оно што је поредак, што је домаћински, од нас се онда очекује да поштујемо кућни ред овога свијета и његовог поретка. То Бог од нас тражи. А како и чиме да узвратимо Богу? Свакако вјером, подвигом нашим личним и слободом. Вјером, као начином и смислом нашега живота.“ Истичући да Бог неће ништа на силу да тражи од нас, прота Драгомир је подсјетио на ријечи једног од отаца Цркве, да је Богу све могуће, осим једног: Да натјера човјека да Га воли. „Свакао је дао човјеку дар – слободу, што не постоји ни у једном природном феномену овога свијета и овога поретка. А шта још Господ тражи? Па не тражи ништа посебно. Тражи да му будемо благодарни на ономе што нам Он даје. А зато се и Света литиргија зове Евхаристија, што значи тајна над тајнама благодарности Богу“, казао је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо Нагласио је да је веома важно да поштујемо и вријеме у којем живимо. Ако будемо свјесни контекста времена у нашем животу, онда ћемо схватити колико је важно да вријеме које овдје испуњавамо нашим животима треба правилно и мудро да искористимо: „Господ тражи да поштујемо вријеме у којем живимо. Немојмо заборавити да смо времешни и да су људи створени једном, али, створени једном за свагда у заједници са самим Богом. Не заборавимо да је вријеме само један полигон, један простор у коме се рађамо, пребивамо, живимо и по подобју долазимо Господу, опет са оним даровима, колико смо знали, колико смо могли, хтјели или не знали и нисмо могли. Али, доћи ћемо дакле једног дана пред лице Божије да донесемо и дамо одговор на она животна питања која су овдје и сада стављена пред нас.“ У даљем излагању, отац Драгомир се осврнуо и на важност преиспитавања и сусрета са самим собом, кроз сагледавање свог живота и својих дијела: „Господ од нас тражи још и чисто и незлобиво срце наше. Зато би било добро да свакога трена, свакога дана и сваке вечери када легнемо – да упитамо срце своје: Срце моје, јеси ли било отворено данас за Господа? Срце моје, да се не крије у теби можда зло овога свијета и времена, па да избацим сво зло из тебе, да би ујутру нови дан почео са чистим срцем, најдубљим и најважнијим органом који у мени пребива и које је сабирно сочиво можда мог читавог бића. Зато вас молим и позивам да и ви кад год имате прилику преслишате себе пред Господом и пред светом Црквом.“ Прота Драгомир је изразио и своје нескривено дивљење и одушевљење када је у питању преображај и васкрсење духовног живота у Црној Гори, а који се дешава и совршава протеклих 28 година, од доласка Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија. „Први пут служим у овоме Храму и морам да изразим своје дивљење пред оним што се у само неколико деценија доживљава у Црној Гори. Ово је највећи духовни препород који је могао само да се сања у она времена када је само било пет или шест активних свештеника у цијелој Црној Гори. Па ето је Бог послао нашега Митрополита Амфилохија, и немојте заборавити да је он Богом послат човјек који је дошао да поврати, обнови и сабере оно што је било изгубљено, у тим и таквим временима. То је без сумње највећи интелектуалац и духовник истовремено, па можда и у Православној цркви уопште“, закључио је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. ризница богословља

    Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Божићни пост

    Доносимо предавање пароха цетињског Протојереја-ставрофора Гојка Перовића Ректора Цетињске богословије на тему “Божићни пост” које је одржао у недјељу 3. децембра 2017. лета Господњег у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Предавање је одржано у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и у склопу циклуса предавањâ у току Божићног поста. Звучни запис предавања
  7. Протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић беседио је 18. новембра 2018. године, после свете Литургије, у манастиру Св. Архиђакона Стефана у Сланцима. Пастирску поуку на тему „О посветовњачењу цркве и верника у наше време“. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  8. „Економизам“ све више постаје доминантни поглед на свет. Логика новца и логика тржишта одређују суштински живот човека… Што више произвести и што више потрошити постаје циљ живота. Таква потрошачка идеологија може да егзистира само на утилитаристичко-хедонистичкој етици и хипер антропоцентричној и индивидуалистичкој антропологији. Имати постаје важније од бити. Човек постаје роб ствари и психолошко-духовно завистан од њих. Рад постаје нехуман и мука. Уобличава се стил живота без радости и тржишни карактер (Е. Фром). На еколошком плану то има за последицу застрашујуће израбљивање природе не водећи рачуна да она треба да служи за живот и другима а не само нама. На социјално-економском плану значи, код једне похлепне мањине која има необуздану страст за поседовањем, све веће богатство, а код друге, већине, све веће сиромаштво. Луксуз на једној, а застрашујућа беда на другој страни. На једној страни се не зна шта ће се од богатства, а на другој умиру милиони деце због недостатка елементарне хране за живот. Идолатризација економије, поистовећење човековог прогреса са економским прогресом умањује значај сваке моралне, духовне и културне вредности. Људска личност се жртвује ради економске добити. Тржиште не сме да одређује вредност људске личности. Законитост и пословна етика, добровољно самоограничење, љубав и солидарност нису више само моралне категорије, већ и предуслови опстанка света. Неопходна је једна нова визија и перспектива живота која би имала у виду следеће: Бог је једини апсолутни власник света (свих материјалних добара). Човеку је свет дат као дар и средство за употребу. Дат му је на бригу и чување. Материјални свет улази у структуру човека, али се он не може поистоветити са тим светом. Човек припада и другом: божанском, духовном свету. Човек је у свету, али није од света. Поред приватног власништва треба да постоји и нека врста заједничког власништва како би се човек равномерно развијао и као индивидуално и као друштвено биће. И што је важно, то омогућава живот достојан човека онима који не могу да брину о себи (нпр. хендикепирани). Човек је зачетник, средиште и сврха целокупног природно-друштвеног живота. Рад и економска добра треба да служе остварењу пуноће људске личности, а не обратно – да човек робује материјалним добрима (стварима). Човек има право на рад, али и дужност да савесно ради. У економско-социјалном процесу треба да учествују, на овај или онај начин, сви радници. Веома је опасно и нехумано када у економском одлучивању доминирају малобројни центри моћи. Радикални економски либерализам рањава основна права личности. Смисао рада није само рад за себе, није само примање (добит, профит), већ и рад за другог, несебично давање (даривање). Давање је најбоље примање. Радом човек не сме да постане роб властитог рада. Човеку мора да остане времена за културни, породични, социјални и верски живот, за одмор, јер су то предуслови да човек има радосно осећање живота. Богатство (а и сиромаштво) нису сами по себи добри, нити лоши. Све зависи од човекове употребе. Богати треба да помажу сиромашне, а сиромашни да не завиде богатима. Развијени треба да помажу неразвијенима, али и неразвијени да се развијају властитим снагама. Економска добра се не смеју стицати неморалним средствима. Неморал у бизнису има несагледиве трагичне последице. Уклањање привредно-друштвене неједнакости и неравноправности, успостављање социјалне правде и обезбеђивање средстава за живот и људско достојанство сваког човека треба да буде циљ сваког друштва које претендује да буде иоле хумано. Од имућних људи се очекује да буду покровитељи (мецене) културе и задужбинари, људи племенита срца и карактера, да својим богатством богате друге. С друге стране, не сме да постоји у друштву таква атмосфера која успешне и богате људе ставља на стуб срама. Поред овог, важно је да држава спречава све облике мита и корупције и да доноси законе који стварају предуслове да се једно друштво економски (а и на сваки други начин) нормално развија. Извор: Теологија.нет
  9. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске Богословије говорио је за наш Радио о празнику Светог Јована Златоустог, Божићном посту и старозавјетним пророцима које славимо у току њега а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Звучни запис разговора „Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом сјутрашњег почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  10. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода. Звучни запис емисије Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  11. Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода. Звучни запис емисије Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  12. Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, некадашњи старешина Вазнесењске цркве у центру Београда, говорио је данас о две главне заповести које нам је Господ дао, те питамо проту да нам каже како да љубимо Бога и на тај начин све људе, као што нам је и заповедио? „Све је у хришћанству делотворна љубав“ каже отац Милан и напомиње да та љубав мора бити несебична. Чули смо и неколико примера из богатог искуства проте Милана, који личним примером сведочи на који начин треба да деламо у појединим ситуацијама и како да делатно волимо своје ближње. Било је речи и о односу свештеника са парохијанима, а посебно о значају уласка благодати Божије у дом али и негативном ставу појединих верника. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  13. У 25. недјељу по Духовима, 18. новембра 2018, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Литургију је служило никшићко свештенство, а сабраним вјерницима ријечима пастирске бесједе обратио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Он је тумачећи данашње свето Јеванђеље, казао да смо створени за вјечност, због вјечности постојимо, јер нас је Бог саздао да будемо непролазна бића. Каква је то љепота и милост Божја да не буде никада да нећемо постојати! Звучни запис беседе „Због тога је вјечност наш императив, наша заповијест да је живимо у љубави, са Господом, јер може бити и она вјечност да нећемо бити са Господом и са ближњима, гдје ће бити тама, гдје нема љубави. Али, ми се, овдје и сада, трудимо да задобијемо да живимо у свјетлости и у љубави, да живимо са Господом овдје и сада, а онда да то наше живљење пређе на живљење на Небесима“, казао је, између осталог, у својој бесједи свештеник Јокић. Извор: Радио Светигора
  14. Свима добро позната народна пословица која каже да „пара врти где бургија неће“ јесте, по свој прилици, нажалост, истинита и тачна. То потврђује животно искуство у свим епохама. Корупција није само економска патолошка појава која умањује и онемогућава привредни развој. Она је иманентна и укорењена у самој људској природи, у човековом самољубљу, гордости, егоизму, похлепи и страсти за поседовањем. Ни једно друштво, ни један сталеж или професија, нити један крај на земљи није имун на њу. Зато неки говоре о „култури корупције“, о њеној традицији и њој као нормалној појави, посебно ако то подразумева и такозвани ВИП (Very Important Person) систем, систем веза и познанстава, поклона и уступака. У извесној мери сваки човек је склон да корумпира и да буде корумпиран, макар то било само у једном тренутку живота, било свесно или несвесно. Корупција уништава и разара не само морално, правно и економско ткиво друштва; она атакује на равноправност људи, и на саме темеље људског достојанства. Путеви њеног деловања су разноврсни, савршено повезани и умрежени, софистицирани, маскирани привидним добром, невидљиви и најчешће немерљиви и недоказиви. Па ипак, корупција није нужна појава. Она је у бити увек израз „човекове слободне одлуке“. И у најгорем друштву и држави, добар и племенит човек може да чини добро (тј. неће да корумпира и да буде корумпиран). С друге стране, и у најбољем, лош човек може да чини зло (тј. да корумпира и да буде корумпиран). Иако корупција зависи првенствено од нас самих, од нашег стила живота и антрополошког усмерења према себи и другима, ипак њен ниво и брзина раста у многоме зависе и од спољашњег, културног, духовног и друштвеног амбијента где се одвија живот појединаца. Савремена диктатура моралног релативизма, потрошачка идеологија прогреса, наука без вредности, друштво без вредности, ничим необуздана похлепа за материјалним добрима и згртачки карактер погодују ширењу ове опаке болести широм планете. Корупција се вероватно никада не може потпуно искоренити. Њен потпуни недостатак подразумевао би промену саме људске природе. Али то не значи да не треба чинити све да се она сведе на најмању могућу меру. Корупција се не може обуздати само институционално и законима, ма колико они били добри и ефикасни. Зато излаз треба тражити у формирању здравог антикорупцијског јавног мњења и у једном перманентном образовању и васпитању за вредности, јер само интегралне моралне личности, израсле у свету вредности и на темељу вредности, могу успешно да се боре против корупције. Антикорупцијској борби мора да претходи, или да са њом сапостоји, борба за екологију људског срца и једно непрестано кретање појединаца и друштава према цивилизацији љубави, за којом свет вапије. Тамо где је достојанство људске личности највећа вредност, где постоји свест о општем добру, где егзистира узајамна солидарност, одговорност и љубав, тамо је корупција осуђена на неуспех. Без промене и прочишћења, без катарзе нашег ума и срца, без борбе за екологију душе, борба против корупције не може да да жељене резултате. Што је горе, тада антикорупција може да буде гора од корупције. Тада борба против корупције личи на оно када лопови вичу: „Држите лопова!“; или када се прогонитељи људи залажу за поштовање и заштиту људских права. Извор: Теологија.нет
  15. Свима добро позната народна пословица која каже да „пара врти где бургија неће“ јесте, по свој прилици, нажалост, истинита и тачна. То потврђује животно искуство у свим епохама. Корупција није само економска патолошка појава која умањује и онемогућава привредни развој. Она је иманентна и укорењена у самој људској природи, у човековом самољубљу, гордости, егоизму, похлепи и страсти за поседовањем. Ни једно друштво, ни један сталеж или професија, нити један крај на земљи није имун на њу. Зато неки говоре о „култури корупције“, о њеној традицији и њој као нормалној појави, посебно ако то подразумева и такозвани ВИП (Very Important Person) систем, систем веза и познанстава, поклона и уступака. У извесној мери сваки човек је склон да корумпира и да буде корумпиран, макар то било само у једном тренутку живота, било свесно или несвесно. Корупција уништава и разара не само морално, правно и економско ткиво друштва; она атакује на равноправност људи, и на саме темеље људског достојанства. Путеви њеног деловања су разноврсни, савршено повезани и умрежени, софистицирани, маскирани привидним добром, невидљиви и најчешће немерљиви и недоказиви. Па ипак, корупција није нужна појава. Она је у бити увек израз „човекове слободне одлуке“. И у најгорем друштву и држави, добар и племенит човек може да чини добро (тј. неће да корумпира и да буде корумпиран). С друге стране, и у најбољем, лош човек може да чини зло (тј. да корумпира и да буде корумпиран). Иако корупција зависи првенствено од нас самих, од нашег стила живота и антрополошког усмерења према себи и другима, ипак њен ниво и брзина раста у многоме зависе и од спољашњег, културног, духовног и друштвеног амбијента где се одвија живот појединаца. Савремена диктатура моралног релативизма, потрошачка идеологија прогреса, наука без вредности, друштво без вредности, ничим необуздана похлепа за материјалним добрима и згртачки карактер погодују ширењу ове опаке болести широм планете. Корупција се вероватно никада не може потпуно искоренити. Њен потпуни недостатак подразумевао би промену саме људске природе. Али то не значи да не треба чинити све да се она сведе на најмању могућу меру. Корупција се не може обуздати само институционално и законима, ма колико они били добри и ефикасни. Зато излаз треба тражити у формирању здравог антикорупцијског јавног мњења и у једном перманентном образовању и васпитању за вредности, јер само интегралне моралне личности, израсле у свету вредности и на темељу вредности, могу успешно да се боре против корупције. Антикорупцијској борби мора да претходи, или да са њом сапостоји, борба за екологију људског срца и једно непрестано кретање појединаца и друштава према цивилизацији љубави, за којом свет вапије. Тамо где је достојанство људске личности највећа вредност, где постоји свест о општем добру, где егзистира узајамна солидарност, одговорност и љубав, тамо је корупција осуђена на неуспех. Без промене и прочишћења, без катарзе нашег ума и срца, без борбе за екологију душе, борба против корупције не може да да жељене резултате. Што је горе, тада антикорупција може да буде гора од корупције. Тада борба против корупције личи на оно када лопови вичу: „Држите лопова!“; или када се прогонитељи људи залажу за поштовање и заштиту људских права. Извор: Теологија.нет View full Странице
  16. Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, професор Православног Богословског Факултета у Либертивилу (САД), одржао је 06. новембра 2018. године, редовно јесење предавање у великој дворани Коларчеве задужбине У Београду. Овога пута, прота Милош беседио је на тему „Зашто је Христос проповедао кроз приче“. View full Странице
  17. Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је вечерас, 4. новембра предавање на тему „Православље вјера радости и радост вјере“ у Саборном храму Христовог Васкрсења. Прота Милош Весин је борави у вишедневној посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској, а долази нам из Сједињених Америчких Држава – парох је јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Звучни запис предавања Долазак проте Милоша побудило је велико интересовање вјернога народа у главном граду Црне Горе. Жељни топлог, богонадахнутог пастирског слова, по којем је препознатљив отац Милош Весин, у крипти Саборног храма сабрало се пуно вјерног народа који је са посебном пажњом пратио протино излагање. У уводном слову, вјероучитељ Павле Божовић, пожелио је добродошлицу свима сабранима. Након што је представио и најавио часног госта, Божовић је захвалио проти Милошу на доласку и благослову који нам доноси. Протојереј-ставрофор Милош Весин у поздравном слову своје бесједе, посебно је захвалио на позиву и на топлом дочеку у Подгорици праћеним громким аплаузом, какав, како напомиње – никад није доживио на својим предавањима. Посебно се захвалио цијелом свештеном братству Саборног храма, као и свом вјерном сабраном народу. У свом излагању напоменуо је да је радост суштински извор православне духовности. Отац Милош је нагласио да радости не бива без љубави и обрнуто, те да обоје рађају и дају слободу. “Неопходно је подсјећање на радост као извор православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је – Христос Васкрсе, радости моја. Тамо гдје је радост, тамо је и љубав, а гдје су и радост и љубав, ту је онда и слобода“ – навео је између осталог протојереј-ставрофор др Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је вечерас, 4. новембра предавање на тему „Православље вјера радости и радост вјере“ у Саборном храму Христовог Васкрсења. Прота Милош Весин је борави у вишедневној посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској, а долази нам из Сједињених Америчких Држава – парох је јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Звучни запис предавања Долазак проте Милоша побудило је велико интересовање вјернога народа у главном граду Црне Горе. Жељни топлог, богонадахнутог пастирског слова, по којем је препознатљив отац Милош Весин, у крипти Саборног храма сабрало се пуно вјерног народа који је са посебном пажњом пратио протино излагање. У уводном слову, вјероучитељ Павле Божовић, пожелио је добродошлицу свима сабранима. Након што је представио и најавио часног госта, Божовић је захвалио проти Милошу на доласку и благослову који нам доноси. Протојереј-ставрофор Милош Весин у поздравном слову своје бесједе, посебно је захвалио на позиву и на топлом дочеку у Подгорици праћеним громким аплаузом, какав, како напомиње – никад није доживио на својим предавањима. Посебно се захвалио цијелом свештеном братству Саборног храма, као и свом вјерном сабраном народу. У свом излагању напоменуо је да је радост суштински извор православне духовности. Отац Милош је нагласио да радости не бива без љубави и обрнуто, те да обоје рађају и дају слободу. “Неопходно је подсјећање на радост као извор православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је – Христос Васкрсе, радости моја. Тамо гдје је радост, тамо је и љубав, а гдје су и радост и љубав, ту је онда и слобода“ – навео је између осталог протојереј-ставрофор др Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Гост у студију радија Светигоре био је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки старјешина цркве светог Архангела Михаила у јужном Чикагу Отац Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу говори о животу у својој парохији, факултету, предавањима, светом Мардарију Љешанско-либертивилском и свеамериканском… Звучни запис разговора
  20. Гост у студију радија Светигоре био је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки старјешина цркве светог Архангела Михаила у јужном Чикагу Отац Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу говори о животу у својој парохији, факултету, предавањима, светом Мардарију Љешанско-либертивилском и свеамериканском… Звучни запис разговора View full Странице
  21. На почетку емисије отац Момчило је тумачио Свето Јеванђеље на 22. недјељу по празнику Педесетнице, у којој наша Црква доноси причу из Јеванђеља по Луки, о богаташу и Лазару. У дијелу емисије о празнику отац Момо је говорио о предстојећем празнику Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског и како се у Котору слави слава цркве посвећене Светом Луки, као и о томе како је правилно прославити крсну славу. Звучни запис емисије Одговарајући на питање о томе како се борити против депресије, отац Момо каже да је депресија болест и да је понекад, уз редовне молитве и одласке у цркву, потребно затражити и љекарску помоћ. Говорећи о гријеху гордости отац Момчило каже да је због гордости и сам Сатанаило отпао од Бога, поставши непријатељ рода људског-Сатана. Отац Момчило је говорио и о томе како је правилно одгајати дјецу и осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља? На ова и још нека питања наше вјере одговоре ћете наћи ако одслушате ову нашу емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  22. На почетку емисије отац Момчило је тумачио Свето Јеванђеље на 22. недјељу по празнику Педесетнице, у којој наша Црква доноси причу из Јеванђеља по Луки, о богаташу и Лазару. У дијелу емисије о празнику отац Момо је говорио о предстојећем празнику Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског и како се у Котору слави слава цркве посвећене Светом Луки, као и о томе како је правилно прославити крсну славу. Звучни запис емисије Одговарајући на питање о томе како се борити против депресије, отац Момо каже да је депресија болест и да је понекад, уз редовне молитве и одласке у цркву, потребно затражити и љекарску помоћ. Говорећи о гријеху гордости отац Момчило каже да је због гордости и сам Сатанаило отпао од Бога, поставши непријатељ рода људског-Сатана. Отац Момчило је говорио и о томе како је правилно одгајати дјецу и осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља? На ова и још нека питања наше вјере одговоре ћете наћи ако одслушате ову нашу емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице
  23. Ништа ружније и болније не може да се деси за Православну цркву од раскола, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског у емисији „Двоглед“ РТЦГ одговарајући на питање како гледа на раскол Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. „Сви други проблеми и све друге невоље, болести, глад па чак и смрт – све се то превазилази када смо заједно“, рекао је он и ојаснио да никоме није призната аутокефалност, него је Цариградски патријарх, из разлога који никоме нијесу јасни, подржао расколничку групацију у Украјини. „Нико од Цркава помјесних у васењени – ни Јерусалимска, ни Александријска, ни Антиохијска, па ни Московска патријаршија – такву одлуку нијесу подржале. Све скупа то доноси један велики неспоразум и једну велику збрку. Надам се да није могуће да се тако нешто деси ни у Македонији, ни у Црној Гори, прије свега због тога што ситуације у Црној Гори и Македонији нијесу исте као у Украјини“, рекао је он. На питање како описује Српску православну цркву у односу на Црну Гору, отац Гојко је рекао да осам стотина година великодостојници Српске православне цркве благосиљају Црну Гору. „Сви важни духовни мислиоци Црне Горе – владика Данило, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки су хиротонисани и добили благослов од Пећких патријарха. Што се тиче великодостојника СПЦ у Црној Гори, они су вјековима били и владари световни Црне Горе. Дакле, у односу Цркве према држави ништа се није промијенило. Мало се држава промијенила, али то је један историјски процес. Црнојевићи су оснивали манастире и писали црквене књиге, Петровићи су имали јак и јасан однос према Русији, у вријеме краља Николе школска слава у црногорским школама је била Свети Сава, а језик који се у школама учио звао се српски. Данашња власт је промијенила курс претходних световних владара Црне Горе, па се зато можда најбоље не разумију са Црквом“, казао је ректор цетињске богословије. „Однос Цркве према држави Црној Гори увијек је био позитиван и такав је остао“, казао је отац Гојко. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског сматра да је држава покушала да ријеши црквено питање на начин да није имала никакве принципе у понашању, није се држала Устава, као ни закона које је сама прописала, односно избјегавала сарадњу са већинског и традиционалном Црквом. „Црногорски државници годинама у назад тачно знају гдје је Ватикан и како се иде код римског папе, а не знају гдје су Цетињски манастир и Митрополија“, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×