Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'против'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 71 results

  1. Историчар Мајкл Паренти је одржао предавање у Сијетлу 16.маја 1999 године. Послушајте.
  2. „Сматрамо да у овој етапи нијесмо дужни да доносимо исхитрене закључке, све док двије стране не формирају своје званичне и не подложне жалби на основама норми канонског права“, каже се у саопштењу. У Грузијској цркви наглашавају да је украјинско црквено питање веома деликатно и да је због тога неопходно да у његовом решавању учествују и Константинопољки и Московски патријархат. „Чињеница је да двије Цркве осјећају одговорност пред милионима православних, брину за јединство Цркве, надамо се, чине све што је могуће за налажење пута за мирно решење проблема. Ми се стално за то молимо“, речено је у документу. Раније је саопштено да је помоћник мјестобљуститеља Патријарха Грузије Андриа Дзагмаидзе изјавио да Грузијска православна црква неће учествовати у дискусији на тему аутокефалије Цркве у Украјини. Извор: Православие.ру
  3. Грузијска православна црква иступила је против једностраног мијешања Константинопоља у послове украјинског православља. У Грузијској цркви сматрају да су за решење проблема раскола у Украјини неопходни заједнички напори и дијалог Константинопољског и Московског патријархата. О томе се говори у данашњем саопштењу објављеном на званичном сајту Грузијске православне цркве, саопштио је Информационо-просветитељски одјел УПЦ. „Сматрамо да у овој етапи нијесмо дужни да доносимо исхитрене закључке, све док двије стране не формирају своје званичне и не подложне жалби на основама норми канонског права“, каже се у саопштењу. У Грузијској цркви наглашавају да је украјинско црквено питање веома деликатно и да је због тога неопходно да у његовом решавању учествују и Константинопољки и Московски патријархат. „Чињеница је да двије Цркве осјећају одговорност пред милионима православних, брину за јединство Цркве, надамо се, чине све што је могуће за налажење пута за мирно решење проблема. Ми се стално за то молимо“, речено је у документу. Раније је саопштено да је помоћник мјестобљуститеља Патријарха Грузије Андриа Дзагмаидзе изјавио да Грузијска православна црква неће учествовати у дискусији на тему аутокефалије Цркве у Украјини. Извор: Православие.ру View full Странице
  4. – Не разумијем откуд такав Марковићев негативан став према Митрополији, а који нијесам уочио приликом нашег првог незваничног сусрета. Не знам зашто он сада форсира нешто што је с оне стране логике, и државне и сваке друге. Откуд то њему? Он се досад није бавио тим питањима, али сада се изразио у духу антиправославне политике. Мислим да га је забољела изјава нашег патријарха Иринеја. која је без сумње била и јака. Но, ако завиримо мало дубље у оно што се сада дешава са Православном црквом у Црној Гори видјећемо да је она прогоњена, иако не у мјери у којој је то рађено у НДХ. Треба знати да је и Анте Павелић стварао хрватску православну цркву, али је био трезвенији него ови данас овдје код нас. Јер, Павелић је није стварао од ничега, као што овдје стварају такозвану ЦПЦ, од рашчињеног свештеника Васељенске патријаршије. Разлика је у томе што је Павелић био религиозан за разлику од ових овдје који стварају ЦПЦ. Они су чак и гори од Павелића, а религијски су тотално неписмени, без иједног часа вјеронауке, без знања ичега о цркви. За њих је Црква партија, без обзира како се звала. Та партијска свијест је завладала у Црној Гори насиљем, и са собом носи страх. И плод тога је њихово поимање њихове цркве. Партијским образом формирани људи, они који су обољели од опаке болести брозоморе, не могу да схвате да је Црква Божија, да не припада никоме до самоме Богу. И то је основно. Надам се да ће власт схватити да ово што сада раде борећи се против Цркве, која је створила ову Црну Гору, јесте ударање у темеље црногорске државности, изјавио је митрополит Амфилохије. Коментаришући недавну полемику око мишљења Венецијанске комисије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, митрополит подсјећа да је Влада и повукла тај нацрт управо због отпора Венецијанске комисије и ОЕБС-а. – Но, да ли су они тај документ директно доставили Влади, не знам, али, неспорно је да је Влада знала за њега. Уосталом, како бисмо ми у Митрополији знали за њега да није био јавно публикован на њиховом сајту. Ипак, сада је много важнији однос државе према Митрополији црногорско-приморској, а који је потпуно несхватљив, не само за нас овдје, већ и за Европу. Они желе да ураде нешто што није урадио ни Јосип Броз, желе да одузму православној Митрополији имовину, храмове, и то оне настале до 1918. године. Притом, заборављају да, рецимо до 1918. године, Бока которска и стотине римокатоличких и православних храмова уопште нијесу били у Црној Гори. Па шта ће урадити са тим храмовима? Након ослобођења Косова и Метохије, Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија припадали су Црној Гори. А, садашња власт предала је то групи злочинаца Шиптара због својих интереса. Поред тога, ова власт се декларише као секуларна, што ће рећи одвојена од Цркве. А, имовина Цркве је само њена имовина, док је државна имовина само државна. Треба знати да је за вријеме Краљевине Црне Горе православље било државна вјера, и с те стране је однос државе према Митрополији и према Цркви био другачији. Но, и тада се раздвајала црквена од државне имовине. Данас, секуларна држава и једна власт која нема везе с Црквом нити са Краљевином Црном Гором позива се управо на њу. А, по тадашњем Уставу краљ је био господар Црне Горе и на том престолу могао је сјеђети само православни хришћанин. Ми ништа од тога данас немамо, већ имамо људе који сами за себе кажу да су атеисти. Зато је прича потпуно несхватљива за нормалног човјека, јер желе да се понашају као краљ Никола, а далеко су од једног крштеног и миропомазаног краља, каже митрополит Амфилохије. Он је упозорио да је сада Православна црква, Митрополија која овдје постоји 800 година без прекида, коју нико за тих осам вјекова правно није доводио у питање, дошла малтене ван закона. -Чак и оно што причају да је погрешно урадио краљ Александар, није тачно. Не, напротив, он је по закону тадашње државе, одпуке Синода и ондашњег митрополита Митрофана-бана и Митрополије карловачке, која је након укидања Пећке патријаршије, такође живјела самостално, као и свих осталих епископија некадашње Пећке патријаршије, а које су тада биле обједињене у једној држави, на основу тих одлука је као владар потврдио одлуке Цркве о обнови Пећке патријаршије. Митрополија није престала тада да постоји, напротив. И сви њени храмови и сва имовина и даље су остали њени, као и данас, оцијенио је митрополит. Нагласио је и да се једино Митрополија данас гони и прогони, и тражи се да се региструје, као да тек настаје. -Иако немају ни закон који тражи регистрацију, траже да се региструјемо, и то се дешава након осамостаљења Црне Горе. Ми смо се чак 2012. године пријавили, Иван Брајовић је тада био министар унутрашњих послова. Али, он је хтио да се ми пријавимо као да постојимо од недавно или од 1920. године, а то је апсолутна лаж и погпуна бесмислица. Зато они и форсирају ту секту, која нема везе никакве нити с Православном црквом нашег времена нити с Митрополијом црногорско-приморском из времена краља Николе. У нормалним државама гдје се поштују закони, такви се стављају под суд због злоупотребе имена. Та невладина организација коју они сада форсирају као неку своју цркву, та безбожна партија, они који не вјерују у Бога, желе ту да пронађу своју цркву. Чак и они који се изјашњавају као Црногорци припадају нормалној цркви, па зато и постоји Митрополија црногорска која није ни име своје промијенила, већ је само придодато оно приморска, а које је носила раније, и које је поново примила Уставом од 1931. године када је Епископија бококоторска присаједињена Митрополији црногорској наглашава, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Одговарајући на питања око забрана богослужења на темељима старих хришћанских цркава у Улцињу, митрополит упозорава да је то продужетак онога што се догађало током Другог свјетског рата и онога што се догодило током стварања такозваног независног Косова. -Повампирује се идеја стварања велике Апбаније, која је на Косову постала сада већ опипљива реалност. То потврђују и ове границе до Косовске Митровице, јер тај сјеверни дио припојен је Косову тек негђе 1959. године за вријеме Стамболића, атогђе Александар Вучић сада жели поставити границе дотад није припадало Косову. То су границе велике Албаније која је покривала Рожаје, Плав, Гусиње, Улцињ, до Добрих Вода… Па и на Скупштини је вођен рат око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, а који воде исти ти који сматрају да то припада Албанији. Не знам колико пута смо на тој цркви налазили натпис УЧК. И, чуцно је да садашња црногорска власт не види и не сматра да се тиме повампирује фашистичко поимање граница на овим просторима. А, то је очевидно, закључује митрополит Амфилохије. Ж. Јањушевић Група људи прогони православну цркву Коментаришући недавну забрану богослужења свештенику Митрополије црногорско-приморске у Улцињу, у Старом граду, на темељима древне хришћанске цркве, митрополит Амфилохије каже да тај, као и љетошњи догађај, када ни њему није дозвољено да служи на Свачу, није размимоилажење са свим становницима Улциња, већ са једном групом људи који прогоне вјековну Православну цркву. -Додуше, они су осјетили да то могу да раде с обзиром на то да се то ради на једном ширем, државном плану. Тако је било и у Свачу, гдје се човјек представио као муслиман, али на првом мјесту Албанац, па је слично било и у Улцињу, гдје су реаговали у складу са својим схватањима државе и државних права, каже митрополит Амфилохије. Подсјећа да је свештеник Божовић већ 20 година служио на том мјесту у Старом граду, а да се овако нешто догодило први пут. -Па и ја сам на том мјесту двапут служио до сада, као и на Свачу, и нико досад није постављао питање, каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Митрополија црногорско-приморска, која континуирано на овим просторима постоји осам вјекова, доживљава прогон, слично хришћанској Цркви у првим вјековима њеног постојања. Статус који Митрополија тренутно „ужива“ у Црној Гори могао би се окарактерисати ријечима „ван закона“,, оцијенио је у разговору за ,Дан“ митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Он је истакао да га посебно чуди негативан став премијера Душка Марковића према Митрополији и СПЦ. – Не разумијем откуд такав Марковићев негативан став према Митрополији, а који нијесам уочио приликом нашег првог незваничног сусрета. Не знам зашто он сада форсира нешто што је с оне стране логике, и државне и сваке друге. Откуд то њему? Он се досад није бавио тим питањима, али сада се изразио у духу антиправославне политике. Мислим да га је забољела изјава нашег патријарха Иринеја. која је без сумње била и јака. Но, ако завиримо мало дубље у оно што се сада дешава са Православном црквом у Црној Гори видјећемо да је она прогоњена, иако не у мјери у којој је то рађено у НДХ. Треба знати да је и Анте Павелић стварао хрватску православну цркву, али је био трезвенији него ови данас овдје код нас. Јер, Павелић је није стварао од ничега, као што овдје стварају такозвану ЦПЦ, од рашчињеног свештеника Васељенске патријаршије. Разлика је у томе што је Павелић био религиозан за разлику од ових овдје који стварају ЦПЦ. Они су чак и гори од Павелића, а религијски су тотално неписмени, без иједног часа вјеронауке, без знања ичега о цркви. За њих је Црква партија, без обзира како се звала. Та партијска свијест је завладала у Црној Гори насиљем, и са собом носи страх. И плод тога је њихово поимање њихове цркве. Партијским образом формирани људи, они који су обољели од опаке болести брозоморе, не могу да схвате да је Црква Божија, да не припада никоме до самоме Богу. И то је основно. Надам се да ће власт схватити да ово што сада раде борећи се против Цркве, која је створила ову Црну Гору, јесте ударање у темеље црногорске државности, изјавио је митрополит Амфилохије. Коментаришући недавну полемику око мишљења Венецијанске комисије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, митрополит подсјећа да је Влада и повукла тај нацрт управо због отпора Венецијанске комисије и ОЕБС-а. – Но, да ли су они тај документ директно доставили Влади, не знам, али, неспорно је да је Влада знала за њега. Уосталом, како бисмо ми у Митрополији знали за њега да није био јавно публикован на њиховом сајту. Ипак, сада је много важнији однос државе према Митрополији црногорско-приморској, а који је потпуно несхватљив, не само за нас овдје, већ и за Европу. Они желе да ураде нешто што није урадио ни Јосип Броз, желе да одузму православној Митрополији имовину, храмове, и то оне настале до 1918. године. Притом, заборављају да, рецимо до 1918. године, Бока которска и стотине римокатоличких и православних храмова уопште нијесу били у Црној Гори. Па шта ће урадити са тим храмовима? Након ослобођења Косова и Метохије, Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија припадали су Црној Гори. А, садашња власт предала је то групи злочинаца Шиптара због својих интереса. Поред тога, ова власт се декларише као секуларна, што ће рећи одвојена од Цркве. А, имовина Цркве је само њена имовина, док је државна имовина само државна. Треба знати да је за вријеме Краљевине Црне Горе православље било државна вјера, и с те стране је однос државе према Митрополији и према Цркви био другачији. Но, и тада се раздвајала црквена од државне имовине. Данас, секуларна држава и једна власт која нема везе с Црквом нити са Краљевином Црном Гором позива се управо на њу. А, по тадашњем Уставу краљ је био господар Црне Горе и на том престолу могао је сјеђети само православни хришћанин. Ми ништа од тога данас немамо, већ имамо људе који сами за себе кажу да су атеисти. Зато је прича потпуно несхватљива за нормалног човјека, јер желе да се понашају као краљ Никола, а далеко су од једног крштеног и миропомазаног краља, каже митрополит Амфилохије. Он је упозорио да је сада Православна црква, Митрополија која овдје постоји 800 година без прекида, коју нико за тих осам вјекова правно није доводио у питање, дошла малтене ван закона. -Чак и оно што причају да је погрешно урадио краљ Александар, није тачно. Не, напротив, он је по закону тадашње државе, одпуке Синода и ондашњег митрополита Митрофана-бана и Митрополије карловачке, која је након укидања Пећке патријаршије, такође живјела самостално, као и свих осталих епископија некадашње Пећке патријаршије, а које су тада биле обједињене у једној држави, на основу тих одлука је као владар потврдио одлуке Цркве о обнови Пећке патријаршије. Митрополија није престала тада да постоји, напротив. И сви њени храмови и сва имовина и даље су остали њени, као и данас, оцијенио је митрополит. Нагласио је и да се једино Митрополија данас гони и прогони, и тражи се да се региструје, као да тек настаје. -Иако немају ни закон који тражи регистрацију, траже да се региструјемо, и то се дешава након осамостаљења Црне Горе. Ми смо се чак 2012. године пријавили, Иван Брајовић је тада био министар унутрашњих послова. Али, он је хтио да се ми пријавимо као да постојимо од недавно или од 1920. године, а то је апсолутна лаж и погпуна бесмислица. Зато они и форсирају ту секту, која нема везе никакве нити с Православном црквом нашег времена нити с Митрополијом црногорско-приморском из времена краља Николе. У нормалним државама гдје се поштују закони, такви се стављају под суд због злоупотребе имена. Та невладина организација коју они сада форсирају као неку своју цркву, та безбожна партија, они који не вјерују у Бога, желе ту да пронађу своју цркву. Чак и они који се изјашњавају као Црногорци припадају нормалној цркви, па зато и постоји Митрополија црногорска која није ни име своје промијенила, већ је само придодато оно приморска, а које је носила раније, и које је поново примила Уставом од 1931. године када је Епископија бококоторска присаједињена Митрополији црногорској наглашава, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Одговарајући на питања око забрана богослужења на темељима старих хришћанских цркава у Улцињу, митрополит упозорава да је то продужетак онога што се догађало током Другог свјетског рата и онога што се догодило током стварања такозваног независног Косова. -Повампирује се идеја стварања велике Апбаније, која је на Косову постала сада већ опипљива реалност. То потврђују и ове границе до Косовске Митровице, јер тај сјеверни дио припојен је Косову тек негђе 1959. године за вријеме Стамболића, атогђе Александар Вучић сада жели поставити границе дотад није припадало Косову. То су границе велике Албаније која је покривала Рожаје, Плав, Гусиње, Улцињ, до Добрих Вода… Па и на Скупштини је вођен рат око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, а који воде исти ти који сматрају да то припада Албанији. Не знам колико пута смо на тој цркви налазили натпис УЧК. И, чуцно је да садашња црногорска власт не види и не сматра да се тиме повампирује фашистичко поимање граница на овим просторима. А, то је очевидно, закључује митрополит Амфилохије. Ж. Јањушевић Група људи прогони православну цркву Коментаришући недавну забрану богослужења свештенику Митрополије црногорско-приморске у Улцињу, у Старом граду, на темељима древне хришћанске цркве, митрополит Амфилохије каже да тај, као и љетошњи догађај, када ни њему није дозвољено да служи на Свачу, није размимоилажење са свим становницима Улциња, већ са једном групом људи који прогоне вјековну Православну цркву. -Додуше, они су осјетили да то могу да раде с обзиром на то да се то ради на једном ширем, државном плану. Тако је било и у Свачу, гдје се човјек представио као муслиман, али на првом мјесту Албанац, па је слично било и у Улцињу, гдје су реаговали у складу са својим схватањима државе и државних права, каже митрополит Амфилохије. Подсјећа да је свештеник Божовић већ 20 година служио на том мјесту у Старом граду, а да се овако нешто догодило први пут. -Па и ја сам на том мјесту двапут служио до сада, као и на Свачу, и нико досад није постављао питање, каже митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. Зоран Ђуровић: Шта има Амфилохије против Степинца? Прочитасмо: «На празник Светог апостола и архиђакона Евпла, Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је свету Литургију у дому породице Владимира Кадагандома у граду Куско у Перуу. Саслуживали су јеромонах Рафаило..., протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон... Јарамаз. У току свете службе Владика је крстио Едуарда Хербер Валегу, који је док је био у Римокатоличкој цркви вршио дужност ђакона. Митрополит Амфилохије му је на крштењу дао име Евпло по светитељу кога је Црква тог дана славила. Владика се на крају Литургије обратио пригодном беседом: - Данашња Литугија је велики благослов за дом Владимира Кадагандома. Дом Божји од данас постаје овај дом. Благослов Божји за све чланове ове породице, нарочито на оне који су примили свето крштење. Велики је то благослов и за овај град и сав народ који живи у њему. Јер, ови свети дарови су принијети за све и за сва, за једну, свету, саборну и апостолску Цркву и за сву васељену, казао је Митрополит...»[1]. Такође читамо: «Амфилохије посјетио је јуче у граду Куско у Перуу тамошњег римокатоличког надбискупа монсињора Ричарда Данијела Аларкон Урутиа. У срдачном разговору Надбискуп Урути је пожелио Митрополиту Амфилохију добродошлицу и истакао да је веома срећан због сусрета додајући да је Митрополит Амфилохије први православни епископ који је посјетио град Куско и служио у њему. Митрополит Амфилохије је преузвишеног г. Урутиа обавијестио о формирању Парохије Свете Тројице за Куско и представио му новоименованог повјереника за ту парохију г. Владимира Кадагандома. Надбискуп је казао да његова надбискупија стоји на располагању за све што буде требало да се помаже парохији»[2]. Више не читамо и измишљени перверзни говор Митр. Амфилохија на овом покрштавању, јер сам унапред најавио текст против тога. У том тексту, који је био на Поукама, говорило се да су ови католици крштени као и Исус што се крстио у Јордану, као што су Апостоли крштавали и сл. Проблем је што и без ових бесмислица (да се Ис. крстио трократно – није, јер се крстио од Јована у опроштење грехова, тако да би било бесмислено то што су Апостоли после крштавали у име Тројице ове који су крштени од Јована), Амфилохијев гест је дубоко нехришћански. Прекрстио је крштеног човека, и то тамо где је био угошћен! Непоштовање неког ко те гости, мени се коси са хришћанским моралом. На једној вечери у Риму, са Митр. Амфилохијем, поменуо сам му био начелно о проблему прекрштавања, а он ми је одговорио: «Ако се неко осећа да је некрштен, ја га крстим поново!» - Питах: «Од када је крштење ствар осећања?» - Није ми одговорио. Наиме, овиме би се увела провизорност, крајња арбитралност око крштења и срушио темељ саме хришћанске догме. Јер, ја могу сутра да се пробудим и да се осетим да нисам крштен. И шта сад? Амфилохије ће опет да ме крсти? Тако је његовог попа, Славишу Лекића из Аргентине, који се хвалио како прекрштава католике, поново крстио, са целом породицом, Акакије Утешитељ! И то нашем добром Митрополиту није било за наук, него је узео да ради као злосрећни распоп Славиша. Да прекрштава католике. Нема 10 васкрсења из мртвих, 10 цркава, 10 богова, 10 крштења... Символ вере је јасан: «Верујем у једно крштење». И то је Црква утврдила и са Вјерују и догматским канонима; нпр. Апостолска Правила, 47: Да се свргне епископ или презвитер који поново крсти неког, или опет не крсти оног кога су јеретици крстили. Одавде произилази да Амфилохије мисли да Папа није крштен. Мени је то лудило мозга, али је можда Митрополит у праву. Али сада не разумем како је он у општењу са Руском Црквом, јер они не прекрштавају католике, а у складу са овим каноном би били сви свргнути? Његов сабрат, Артемије, се пробудио из сна, као у Матриксу и увидео да су све Цркве православне у јереси! Амфилохије плаче за њим и позива га назад, а Артемију су се отвориле очи, док Амфилохије неће да види веру коју кроз (не)дела исповеда! Који је сабор укинуо ово правило? Ниједан. Напротив, овај канон је потврђен на Васљенским саборима, Другом из 381, са каноном 7 и Трулском из 691. каноном 95, где се јасно вели да се једним јеретицима не признаје крштење, па се крштавају изнова (односно по први пут), други, се миропомазују, јер су блажи случај, а трећи се примају без икаквих сакраменталних радњи, јер су хришћани и свештеници. Када се прави ово разликовање, сасвим је јасно да је Црква строго дефинисала начин примања оних који нису у јединству са њом. Тога се данас држе католици, а од православаца Руси. Неко бесмислено оправдање, које је побрисано, а приписано Амфилохију, на линији са Агиоритом, било је да је крштење обављено трократним погружењем. Св. Папа Григорије Велики, чију службу служимо, вели да је свеједно да ли је једно или трократно погружење, јер је битно да је у име Оца, Сина и Светога Духа. И то није мишљење неког провинцијског теологчића. На крају, хајде да пристанем да је Амфилохије изнад свих ових светаца и Васељенских Сабора, као и одлука сабора са Родоса, које смо ми, православни, потписали, остаје проблематично како он може (са којим образом) изаћи пред проусташког Јуру Кришта и рећи му да Степинац није светац јер је покрштавао Србе, Јевреје и Цигане? Амфилохије прекрштава крштене! Степинчев изговор је много јачи, јер он вели да је на тај начин спашавао животе прекрштених (иако тај термин не постоји код католика), док Амфилохије не спашава никога, него меће погребни камен на гроб екуменског дијалога, хулећи на крштене душе, и чинећи монструозни злочин, како га је називао свети Августин! Плашим се да све ово Митрополит зна, али да се прави луд, јер се руководи не хришћанским осећајима, него неким дневно-политичким мотивима. Од мене, који сам најмањи од пророка у Израиљу, може да добије само гаранцију да ће му сав пројекат пропасти јер је грађен на песку. [1] http://spc.rs/sr/mitropolit_amfilohije_bogosluzhio_u_kusku [2] https://pouke.org/forum/index.php?/index/-/1346435955/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B1%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%BC-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%BA%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%BE-r10394/&tab=comments#comment-1800096
  7. Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта ХерцеговинуМало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. Како бисте оценили претходни Сабор?У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком. линк View full Странице
  8. Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта ХерцеговинуМало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. Како бисте оценили претходни Сабор?У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком. линк
  9. Извор:http://www.patriarchia.ru/db/text/5264344.html Свети синод Руске православне цркве, издао је данас, 8.09., Саопштење поводом јучерашњег Саопштења Генералног секретара Светог Синода Васељенске патријаршије којим се именују два егзарха Цариграда у Украјини. Тим поводом, Синод РПЦ саопштава: Решење Константинопоља донето је без сагласности са патријархом московским и све Руси Кирилом и без сагласности са митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем и представља грубо кршење црквених канона који забрањују епископима једне Помесне цркве да се мешају у питања друге и то: Друго правило II Васељенског сабора, 20. правило Трулског сабора, 13. правило Антиохијског сабора, 3., 11. и 12. правило Сардичког сабора. Ово решење такође противуречи до данас неоповргнутом ставу константинопољског патријарха Вартоломеја да сматра Блажењејшег митрополита Онуфрија јединим поглаварем Православне цркве у Украјини. Одлука Константинопољске патријаршије да узме у разматрање питање давања аутокефалности "православним верницима Украјине" донета је мимо воље епископата Украјинске православне цркве, који се једнодушно изјаснио за очување садашњег статуса. За оправдање свог мешања у послове друге Помесне цркве Константинопољски патријарх даје лажна тумачења историјских факата и приписује себи искључива овлашћења, која он нема нити је икада имао. Наведено деловање води у ћорсокак односе РПЦ и Константинопољског патријарха и представља претњу очувању јединства светског православља. Свештени Синод Руске православне цркве изјављује да пуна одговорност за наведено антиканонско деловање припада патријарху Вартоломеју и оним лицима који га подржавају. Одговарајуће противделовање Московског патријарха биће у најближе време. View full Странице
  10. Свети синод Руске православне цркве, издао је данас, 8.09., Саопштење поводом јучерашњег Саопштења Генералног секретара Светог Синода Васељенске патријаршије којим се именују два егзарха Цариграда у Украјини. Тим поводом, Синод РПЦ саопштава: Решење Константинопоља донето је без сагласности са патријархом московским и све Руси Кирилом и без сагласности са митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем и представља грубо кршење црквених канона који забрањују епископима једне Помесне цркве да се мешају у питања друге и то: Друго правило II Васељенског сабора, 20. правило Трулског сабора, 13. правило Антиохијског сабора, 3., 11. и 12. правило Сардичког сабора. Ово решење такође противуречи до данас неоповргнутом ставу константинопољског патријарха Вартоломеја да сматра Блажењејшег митрополита Онуфрија јединим поглаварем Православне цркве у Украјини. Одлука Константинопољске патријаршије да узме у разматрање питање давања аутокефалности "православним верницима Украјине" донета је мимо воље епископата Украјинске православне цркве, који се једнодушно изјаснио за очување садашњег статуса. За оправдање свог мешања у послове друге Помесне цркве Константинопољски патријарх даје лажна тумачења историјских факата и приписује себи искључива овлашћења, која он нема нити је икада имао. Наведено деловање води у ћорсокак односе РПЦ и Константинопољског патријарха и представља претњу очувању јединства светског православља. Свештени Синод Руске православне цркве изјављује да пуна одговорност за наведено антиканонско деловање припада патријарху Вартоломеју и оним лицима који га подржавају. Одговарајуће противделовање Московског патријарха биће у најближе време.
  11. Методологија пројекта украјинске аутокефалије засад се ослања на „провјерене снаге“: синоћ је из Цариградске Патријаршије издато званично саопштење које гласи: Објављује се да у оквиру припреме за давање аутокефалије Православној Цркви у Украјини Васељенска Патријаршија именује у својству њених егзарха у Кијеву, Преосвећеног Архиепископа памфилијског г. Данила из Америке и најбогољубивијег Епископа Едмонтона г. Илариона из Канаде, који у својим земљама служе украјинским православцима под Васељенском Патријаршијом. Свака од поменутих ријечи захтијева посебну пажњу. Најприје, сам гест означава спремност Цариграда да се у украјинско црквено питање умијеша једностраним чиновима, потпуно игноришући постојање канонске јурисдикције или, отвореније говорећи – канонске Цркве, што су већ примијетили из Украјинске Православне Цркве. Дакле, Цариград се понаша уједно на такав начин као да само од њега зависи шта ће се у Украјини дешавати, говорећи Митрополиту Онуфрију, свим вјерницима УПЦ и свима нама који смо у канонском и молитвеном општењу са нашом Црквом у Кијеву – да из цариградске перспективе не постоје или нису битни. На самом почетку текста се појављује сврха слања егзарха – давање аутокефалије Православној Цркви у Украјини – што је сасвим чудно с обзиром да Црква у Украјини није тражила аутокефалију. Аутокефалију јесте тражило политичко руководство које је координисало и бар привремено сложило „рогове у врећи“ из УПЦ КП и УАПЦ да траже легализацију свога раскола. Занимљиво и нама нарочито битно јесте да је свих поменутих година УПЦ КП „општио“ са Мирашем Дедејићем који је рашчињен као клирик Цариграда, па ће Цариград прихватањем „УПЦ КП“ као „Украјинске Цркве“ поништити не само основе канонског дјеловања Православне Цркве него противрјечити сопственим одлукама. Епископи који долазе припадају оној „легализованој“ јерархији УАПЦ коју је Цариград прихватио у Канади и САД. Они су и раније долазили у Украјину, давали изјаве који су подупирале наде најекстремнијих десничарских кругова и локалних власти. Иако је саопштење интонирано тако да би њихова украјинска национална припадност требало да их препоручује да обаве своју мисију, очигледно је да је управо она залог да се ствар неће рјешавати ни са каквом дозом објективности него пристрасно, сасвим навијачки. Такође, очигледно је да је потпис иза геополитичких притисака због којих се Цариград понаша на овај непримјерен начин сасвим препознатљив. Такође, управо слање украјинских епископа говори о бесмислу идеологије Цариграда данас. Цариградска патријаршија која се деценијама наметала као претендент на васељенскост, бар када је у питању дијаспора, ни сама није успјела да изврши интеграцију грчке и украјинске дијаспоре те је тиме, замјерајући другима „етнофилетизам“, заправо и сама успјела да постане простор два етнофилетизма истовремено – хеленског и украјинског. Можемо очекивати да ће поменути епископи доћи у Кијев и настојати да, у координацији са политичким властима Украјине, створе неку нову структуру. Како о. Никола Данилович примјећује, у овом случају „егзарси“ заправо више подсјећају на „комисију“ него на неку засад јасну црквену структуру, али је сам њихов долазак у функцији стварања те структуре. Видјећемо ко ће и под којим условима уопште жељети да се прикључи таквој структури, као и шта је то што Цариград уопште „нуди“, осим прања биографије и поруке да се раскол исплати. Међутим, најдубља траума која ће свакако остати јесте питање на које Православни никако да одговоре, а то је: како се то разликују „јурисдикција“ и Црква? Наиме, стара еклисиологија није познавала оно „преклапање јурисдикција“ које је постало правило у дијаспори, али се бар засад није практиковало у односима помјесних Цркава на њиховим историјским територијама. Међутим, очигледно је да се послије случаја Естоније, Молдавије, упада Румунске Православне Цркве у Тимок, наставља низ случајева у којима једна помјесна Црква третира до тада неприкосновену историјску јурисдикцију друге помјесне Цркве као, практично пусту земљу. Иако Цариград образлаже своје поступке историјом Кијевске Митрополије (која, успут, није обухватала територију данашње Украјине), више је него јасно да начело „више јурисдикција, једна Црква“ у суштини не само да није богословски утемељено него и на дуже стазе одрживо. Иначе би свака епархија било које од помјесних цркава могла да рачуна на процедуру: „мало отићи у раскол, сачекати вријеме, наћи јурисдикцију помјесне Цркве која би била спремна да легализује мој статус (а увијек се може рачунати да ће Цариград бити спреман!), легализовати статус“. Историја Цркве ХХ вијека је показала колико је саблазни овакво понашање изазвало чак и у дијаспори. Преношење тог принципа на просторе на којима то бар засад није био случај значило би да „први у љубави“ тренутно „уредује“ тако што уноси хаос у односе. Тако што, упркос обећању, „лијечи“ раскол поступцима који воде новом расколу… Извор: Теологија.нет View full Странице
  12. Објављује се да у оквиру припреме за давање аутокефалије Православној Цркви у Украјини Васељенска Патријаршија именује у својству њених егзарха у Кијеву, Преосвећеног Архиепископа памфилијског г. Данила из Америке и најбогољубивијег Епископа Едмонтона г. Илариона из Канаде, који у својим земљама служе украјинским православцима под Васељенском Патријаршијом. Свака од поменутих ријечи захтијева посебну пажњу. Најприје, сам гест означава спремност Цариграда да се у украјинско црквено питање умијеша једностраним чиновима, потпуно игноришући постојање канонске јурисдикције или, отвореније говорећи – канонске Цркве, што су већ примијетили из Украјинске Православне Цркве. Дакле, Цариград се понаша уједно на такав начин као да само од њега зависи шта ће се у Украјини дешавати, говорећи Митрополиту Онуфрију, свим вјерницима УПЦ и свима нама који смо у канонском и молитвеном општењу са нашом Црквом у Кијеву – да из цариградске перспективе не постоје или нису битни. На самом почетку текста се појављује сврха слања егзарха – давање аутокефалије Православној Цркви у Украјини – што је сасвим чудно с обзиром да Црква у Украјини није тражила аутокефалију. Аутокефалију јесте тражило политичко руководство које је координисало и бар привремено сложило „рогове у врећи“ из УПЦ КП и УАПЦ да траже легализацију свога раскола. Занимљиво и нама нарочито битно јесте да је свих поменутих година УПЦ КП „општио“ са Мирашем Дедејићем који је рашчињен као клирик Цариграда, па ће Цариград прихватањем „УПЦ КП“ као „Украјинске Цркве“ поништити не само основе канонског дјеловања Православне Цркве него противрјечити сопственим одлукама. Епископи који долазе припадају оној „легализованој“ јерархији УАПЦ коју је Цариград прихватио у Канади и САД. Они су и раније долазили у Украјину, давали изјаве који су подупирале наде најекстремнијих десничарских кругова и локалних власти. Иако је саопштење интонирано тако да би њихова украјинска национална припадност требало да их препоручује да обаве своју мисију, очигледно је да је управо она залог да се ствар неће рјешавати ни са каквом дозом објективности него пристрасно, сасвим навијачки. Такође, очигледно је да је потпис иза геополитичких притисака због којих се Цариград понаша на овај непримјерен начин сасвим препознатљив. Такође, управо слање украјинских епископа говори о бесмислу идеологије Цариграда данас. Цариградска патријаршија која се деценијама наметала као претендент на васељенскост, бар када је у питању дијаспора, ни сама није успјела да изврши интеграцију грчке и украјинске дијаспоре те је тиме, замјерајући другима „етнофилетизам“, заправо и сама успјела да постане простор два етнофилетизма истовремено – хеленског и украјинског. Можемо очекивати да ће поменути епископи доћи у Кијев и настојати да, у координацији са политичким властима Украјине, створе неку нову структуру. Како о. Никола Данилович примјећује, у овом случају „егзарси“ заправо више подсјећају на „комисију“ него на неку засад јасну црквену структуру, али је сам њихов долазак у функцији стварања те структуре. Видјећемо ко ће и под којим условима уопште жељети да се прикључи таквој структури, као и шта је то што Цариград уопште „нуди“, осим прања биографије и поруке да се раскол исплати. Међутим, најдубља траума која ће свакако остати јесте питање на које Православни никако да одговоре, а то је: како се то разликују „јурисдикција“ и Црква? Наиме, стара еклисиологија није познавала оно „преклапање јурисдикција“ које је постало правило у дијаспори, али се бар засад није практиковало у односима помјесних Цркава на њиховим историјским територијама. Међутим, очигледно је да се послије случаја Естоније, Молдавије, упада Румунске Православне Цркве у Тимок, наставља низ случајева у којима једна помјесна Црква третира до тада неприкосновену историјску јурисдикцију друге помјесне Цркве као, практично пусту земљу. Иако Цариград образлаже своје поступке историјом Кијевске Митрополије (која, успут, није обухватала територију данашње Украјине), више је него јасно да начело „више јурисдикција, једна Црква“ у суштини не само да није богословски утемељено него и на дуже стазе одрживо. Иначе би свака епархија било које од помјесних цркава могла да рачуна на процедуру: „мало отићи у раскол, сачекати вријеме, наћи јурисдикцију помјесне Цркве која би била спремна да легализује мој статус (а увијек се може рачунати да ће Цариград бити спреман!), легализовати статус“. Историја Цркве ХХ вијека је показала колико је саблазни овакво понашање изазвало чак и у дијаспори. Преношење тог принципа на просторе на којима то бар засад није био случај значило би да „први у љубави“ тренутно „уредује“ тако што уноси хаос у односе. Тако што, упркос обећању, „лијечи“ раскол поступцима који воде новом расколу… Извор: Теологија.нет
  13. Преносимо текст са сајта Коссев https://kossev.info/sima-spasic-pisao-patrijarhu-iguman-janjic-ne-zavredjuje-da-ostane-u-decanima/ Sima Spasic FOTO: N1 Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na KiM, odnosno Sima Spasić „apelovalo je kod srpskog patrijarha Irineja da otac Sava Janjić ne zavređuje više da ostane u Visokim Dečanima“, javlja Tanjug. Krajem avgusta pitanje u vezi sa čuvenim srpskim monahom iz Metohije srpskoj pravoslavnoj crkvi postavio je i Vojislav Šešelj. Arhimandrit Sava Janjić se „fanatično zalaže da Srbija prizna celovitost i nezavisnost Kosova, da je tokom 1998. i 1999. godine osudio Srbiju za prekomernu primenu sile nad Albancima, da nikad nije hteo da osudi Haradinaja i Tačija, koji su odgovorni za kidnapovanje srpskih civila 1998, te da nije podržao protest porodica kidnapovanih i ubijenih, koji je trajao od 10. jula do 9. avgusta 2001. godine u Gračanici,“ javlja ova srpska novinska agencija. „A, na pitanje porodica kidnapovanih – gde su njihovi oteti članovi, iguman je, tvrde u Udruženju, odgovorio: Idite žalite se vašem Slobodanu Miloševiću, koji je zlostavljao Albance radi Velike Srbije sa Mladićem i Karadžićem“ – takođe stoji u ovoj vesti. Šta su mediji u Srbiji ranije objavljivali, ali o Simi Spasiću, pročitajte i pogledajte: Večernje novosti: Silovao bivšu suprugu? RTS: Uhapšen Simo Spasić BLIC: „Silovao bivšu ženu i ošišao je nožem“ Tabloid: Podmetanja, albanski lobi i NVO silovali moju bivšu KURIR: E OVO JE PRAVI RIJALITI, POLIGRAF UŽIVO! Sve prštalo u jutarnjem programu, Sima Spasić i bivša žena se rešetali pitanjima o silovanju, preljubama, gladnoj deci i ko će koga da odrobija… CIRKUS! (VIDEO)
  14. Данас, 31.08., одржан је у седишту васељенског патријарха на Фанару састанак патријарха Вартоломеја са патријархом московским и сверуским Кирилом. Како јављају црквене агенције, грчке и руске, састанак је трајао два ипо сата и били су му присутни чланови Синода Васељенске патријаршије, а са руске стране и митрополит волоколамски Иларион и прота Николај Барашов. Двојица лидере православља, прве по части и прве по бројности Помесне Православне цркве истакли су на почетку да они не разговарају као политички лидери. На крају су се новинарима одвојено обратили патријарх Кирил и са стране Цариграда галски митрополит Емануил. Патријарх Кирил је рекао да је договорено да се не износе детаљи сусрета, а митрополит Емануил је указао да је Васељенска патријаршија још у априлу прихватила да решава украјинско црквено питање, али на такав начин да то не доводи до нових раскола, него да отклони раскол који траје дуже од 25 година. Није ни потврђено ни демантовано да ће Синод Васељенске патријаршије на седници која је у току усвојити Томос аутокефалности Украјинске цркве, што су власти Украјине тражиле у априлу о.г. Данас је сајт Ромфеа.гр пренео писмо патријарха српског г. Иринеја васељенском патријарху у коме се инсистира на очувању канонског поретка и одбијању мешања политичара у црквена питања. View full Странице
  15. Данас, 31.08., одржан је у седишту васељенског патријарха на Фанару састанак патријарха Вартоломеја са патријархом московским и сверуским Кирилом. Како јављају црквене агенције, грчке и руске, састанак је трајао два ипо сата и били су му присутни чланови Синода Васељенске патријаршије, а са руске стране и митрополит волоколамски Иларион и прота Николај Барашов. Двојица лидере православља, прве по части и прве по бројности Помесне Православне цркве истакли су на почетку да они не разговарају као политички лидери. На крају су се новинарима одвојено обратили патријарх Кирил и са стране Цариграда галски митрополит Емануил. Патријарх Кирил је рекао да је договорено да се не износе детаљи сусрета, а митрополит Емануил је указао да је Васељенска патријаршија још у априлу прихватила да решава украјинско црквено питање, али на такав начин да то не доводи до нових раскола, него да отклони раскол који траје дуже од 25 година. Није ни потврђено ни демантовано да ће Синод Васељенске патријаршије на седници која је у току усвојити Томос аутокефалности Украјинске цркве, што су власти Украјине тражиле у априлу о.г. Данас је сајт Ромфеа.гр пренео писмо патријарха српског г. Иринеја васељенском патријарху у коме се инсистира на очувању канонског поретка и одбијању мешања политичара у црквена питања.
  16. Владика Теодосије у свом Апелу ниједном речју није омаловажио напоре Председника Републике и Владе Србије за очување Косова и Метохије као саставног дела Србије, јер се подразумева да је дужност и обавеза оних који су на власти да брину о својој Уставом регулисаној територији и свим грађанима Републике Србије. Ово гледиште, као и забринутост изражена у апелу Владике, јасно произилазе из чврстог и јединственог става Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Владика Теодосије је у првом делу свог апела посебно са благодарношћу поменуо помоћ Владе Републике Србије која је давана Цркви и нашем народу свих претходних двадесет година, не правећи разлику која је политичка партија била на власти. Држава Србија, односно, тачније речено, народ Србије, свесрдно помаже својим суграђанима на Косову и Метохији у циљу опстанка, одрживости постојећег и обнове уништеног наслеђа. Такође је поменута и помоћ бројних домаћих и страних добротвора који су несебично пружали велики допринос нашем народу. Све што нам је дато примали смо са благодарношћу и користили искључиво наменски у циљу обнове цркава, манастира и унапређења живота нашег верног народа, као што ћемо то и даље чинити. Зато, чисте савести све што добијамо, примамо са јасним свешћу да нас тим новцем нико не може купити. Српски народ и они који су га водили увек су се бринули о својим светињама, па и у време вишевековне турске власти, управо са свешћу да тиме улажу не у сопствену славу, већ за добро и добробит целог народа. Такве их је историја и упамтила. У том контексту, за Епархију рашко-призренску потпуно је недолично да улази у медијску препирку, која је нажалост покренута на личној основи, управо неодговорним оптужбама против Владике Теодосија истога дана када је Апел и објављен. Али, како наш народ каже „,Не пада снег да покрије брег, него да свако покаже свој траг'', жао нам је, ако се у овој ситуацији неко нашао лично прозван. Много је сада важније да се усресредимо на озбиљан проблем који је пред свима нама и да га решавамо са одговорношћу и бригом о сваком нашем човеку где год живео на Косову и Метохији. Зато, низ оптужби са којима се суочавамо ових дана трудимо се да не схватимо као злу намеру, већ као искушење у смутним временима, које треба одговорно да превазиђемо, радећи заједно на добробит наше Цркве и народа. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Грачаница 28. јули 2018. год.
  17. САОПШТЕЊЕ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ Будући да је недавно објављени апел Владике Теодосија поводом све чешћег помињања идеје о етничкој подели Косова и Метохије изазвао жестоку лавину сасвим беспотребних осуда и оптужби, желимо овом приликом да још једном нагласимо да Владика Теодосије као Епископ на Косову и Метохији дубоко осећа да је у моралној и духовној обавези да пастирски брине о својим верницима, али када је потребно и да упозори на могуће негативне последице које могу да уследе у ситуацији где је угрожен народ и његов опстанак. За нашу Цркву све више у медијима помињана подела Косова и Метохије није само политичко питање, већ пре свега питање судбине десетина хиљада наших верника и најважнијих светиња. Владика Теодосије у свом Апелу ниједном речју није омаловажио напоре Председника Републике и Владе Србије за очување Косова и Метохије као саставног дела Србије, јер се подразумева да је дужност и обавеза оних који су на власти да брину о својој Уставом регулисаној територији и свим грађанима Републике Србије. Ово гледиште, као и забринутост изражена у апелу Владике, јасно произилазе из чврстог и јединственог става Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Владика Теодосије је у првом делу свог апела посебно са благодарношћу поменуо помоћ Владе Републике Србије која је давана Цркви и нашем народу свих претходних двадесет година, не правећи разлику која је политичка партија била на власти. Држава Србија, односно, тачније речено, народ Србије, свесрдно помаже својим суграђанима на Косову и Метохији у циљу опстанка, одрживости постојећег и обнове уништеног наслеђа. Такође је поменута и помоћ бројних домаћих и страних добротвора који су несебично пружали велики допринос нашем народу. Све што нам је дато примали смо са благодарношћу и користили искључиво наменски у циљу обнове цркава, манастира и унапређења живота нашег верног народа, као што ћемо то и даље чинити. Зато, чисте савести све што добијамо, примамо са јасним свешћу да нас тим новцем нико не може купити. Српски народ и они који су га водили увек су се бринули о својим светињама, па и у време вишевековне турске власти, управо са свешћу да тиме улажу не у сопствену славу, већ за добро и добробит целог народа. Такве их је историја и упамтила. У том контексту, за Епархију рашко-призренску потпуно је недолично да улази у медијску препирку, која је нажалост покренута на личној основи, управо неодговорним оптужбама против Владике Теодосија истога дана када је Апел и објављен. Али, како наш народ каже „,Не пада снег да покрије брег, него да свако покаже свој траг'', жао нам је, ако се у овој ситуацији неко нашао лично прозван. Много је сада важније да се усресредимо на озбиљан проблем који је пред свима нама и да га решавамо са одговорношћу и бригом о сваком нашем човеку где год живео на Косову и Метохији. Зато, низ оптужби са којима се суочавамо ових дана трудимо се да не схватимо као злу намеру, већ као искушење у смутним временима, које треба одговорно да превазиђемо, радећи заједно на добробит наше Цркве и народа. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Грачаница 28. јули 2018. год. View full Странице
  18. Миле моје форумашице и форумаши, осетно је одсуство писања о. Горана, па желим да искористим тај предах за још коју могућу смерницу осим оних које су до сада изнете. Успутна референца ка критиковању: https://www.brainpickings.org/2014/03/28/daniel-dennett-rapoport-rules-criticism/ You should attempt to re-express your target’s position so clearly, vividly, and fairly that your target says, “Thanks, I wish I’d thought of putting it that way. You should list any points of agreement (especially if they are not matters of general or widespread agreement). You should mention anything you have learned from your target. Only then are you permitted to say so much as a word of rebuttal or criticism. Покушаћу, тренинга ради, да се придржавам ове четири ставке уверен да не могу превише да шкоде у форумској комуникацији, макар дошле и од самога Дена Денета. Кец „Теорија еволуције је и у супротности са неким природним законима. На пример, други закон термодинамике, поред осталог, указује и да сви системи у универзуму теже да пређу у стање веће неуређености, ентропију и да се та неуређеност повећава у сваком процесу. “, из петиције професора Рончевића Заправо, одмах фејлујем јер нисам у стању да ово изразим јасније од изнетог. Став је да је теорија еволуције, као биолошка теорија неодржива јер не почива на фундаменталнијем физичком закону, тј. он је подрива, протви јој се и руши је. Двојка Идеја је сасвим ок, ако смо већ утрвдили да је штогод тачно и важеће, зашто то нешто не бисмо користили да тестирамо ново, непроверено и сумњиво? Тројка Грешке се јако лако праве. Могу да се сакрију иза потпуно безазлених речи и да остану неприметне и да неосетно скрећу ток мисли на погрешну страну. Нисам упознао никог ко жели да буде у заблуди у вези са нечим до чега му је стало. Четворка Одмах да метнем линк ка „само теорија” причи : http://www.teorijaevolucije.com/samoteorija.html да бисмо прескочили део о разлици између никакве теорије и гранитних закона и да би нам надаље било јасно да су нам теорије све што можемо да имамо. Интересантно је застати и запитати се, како то да се већ неко није досетио да теорију еволуције насуче и разлупа на други закон термодинамике? Хајде онда да видимо шта вели та термодинамичка теорија: Ево га и транскрипт жваке коју су нам продали на јутубу, а који сам ја извукао за вас, али ме мрзи и да га преводим за вас, гуглајте – транслејтујте, сналазите се : Шта ви драге форумашице и форумаши мислите о јајима, фрижидерима, изолованим системима и термалном крају свемира?
  19. „Кампања за легализацију раскола, коју сада покрећу одређене украјинске политичке снаге и медији – то је чиста пропаганда с којом Патријарх Вартоломеј нема никакве везе“, рекао је Митрополит Амвросије током сусрета с Митрополитом запорошким и мелитопољским Луком, објављено је на сајту Запорошке епархије Украјинске православне цркве Московског патријархата. Одговарајући на питање запорошког архијереја да ли Патријарх Вартоломеј жели да потпише у блиској будућности томос о аутокефалности Цркве у Украјини, представник Константинопоља је одговорио да нема такве намјере и православне вјернике посавјетовао да не насједају на пропагандистичке трикове медија. „Док год нема мира и јединства у Украјини, док год се не нађе пут за исцјељење раскола, све док се не покају они који су учинили рану раскола на тијелу Мајке Цркве – говорити о томосу је прерано“, казао је Митрополит Амвросије. Истовремено, истакао је чињеницу да Патријарх константинопољски „једино жели да помогне решавању питања раскола, а не стварање још једног раскола“, стоји на сајту Епархије. Представници двију цркава сусрели су се током недавно завршених торжестава у грчком граду Верија посвећених спомену на Светог апостола Павла.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Патријарх константинопољски Вартоломеј нема никакве везе са „кампањом за легализацију раскола“ у Украјини и нема намјеру у блиској будућности да потписује томос о аутокефалији, а супротне тврдње су „чиста пропаганда“, изјавио је члан Светог синода Васељенске патријаршије Митрополит корејски Амвросије. „Кампања за легализацију раскола, коју сада покрећу одређене украјинске политичке снаге и медији – то је чиста пропаганда с којом Патријарх Вартоломеј нема никакве везе“, рекао је Митрополит Амвросије током сусрета с Митрополитом запорошким и мелитопољским Луком, објављено је на сајту Запорошке епархије Украјинске православне цркве Московског патријархата. Одговарајући на питање запорошког архијереја да ли Патријарх Вартоломеј жели да потпише у блиској будућности томос о аутокефалности Цркве у Украјини, представник Константинопоља је одговорио да нема такве намјере и православне вјернике посавјетовао да не насједају на пропагандистичке трикове медија. „Док год нема мира и јединства у Украјини, док год се не нађе пут за исцјељење раскола, све док се не покају они који су учинили рану раскола на тијелу Мајке Цркве – говорити о томосу је прерано“, казао је Митрополит Амвросије. Истовремено, истакао је чињеницу да Патријарх константинопољски „једино жели да помогне решавању питања раскола, а не стварање још једног раскола“, стоји на сајту Епархије. Представници двију цркава сусрели су се током недавно завршених торжестава у грчком граду Верија посвећених спомену на Светог апостола Павла. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. На полигону „Рајевски“ у Новоросијску припадници Војске Србије и оружаних снага Руске Федерације и Белорусије реализују заједничку вежбу „Словенско братство 2018“. Педесет припадника наше Специјалне бригаде, 300 белоруских и 600 руских војника, од 19. јуна дo прекјуче,увежбавали су различите сегменте вежбе ради припремa за коначну реализацију вежбе која се реализује од 26. до 28. јуна на полигону у Новоросијску. Постројавањем јединица из Русије, Белорусије и Србије на полигону „Рајевски“ у току јучерашњег дана, реализована је церемонија отварања вежбе „Словенско братство 2018“, која је отпочела предајом рапорта генерал—потпуковнику Александру Вјазникову, заменику команданта Ваздушно десантних снага Руске Федерације за мировне операције и снага за брзо реаговање. Сценариом вежбе планирано је извођење противтерористичке акције у насељеном месту, уз извршење специјалног десанта, и пружање помоћи цивилном становништву. На вежби учествују падобранске, противтерористичке, диверзантске јединице уз помоћ авијације и других видова и родова војске. Током вежбе, падобрански састави трију армија решавају задатке који су приближни реалним борбеним ситуацијама и увежбавају методе и поступке у тактици противтерористичке борбе. Вежби у Русији присуствује и делегација Војске Србије коју предводи заменик команданта Копнене војске генерал-мајор Желимир Глишовић, а у којој су и бригадни генерал Зоран Величковић и потпуковник Иван Стојанић. Сарадња између Оружаних снага Руске Федерације и Војске Србије је започета извођењем вежбе „Срем 2014“, која је реализована на полигону „Никинци“. У 2015. године, вежба је организована на територији Руске Федерације под називом „Словенско братство 2015“ и на њој су поред оружаних снага Руске Федерације и Војске Србије први пут учествовали и припадници оружаних снага Републике Белорусије. Претпрошле године, трилатерална вежба „Словенско братство 2016“ је изведена на нашој територији, док је прошле године домаћин вежбе била Белорусија.
  22. Драгана Милошевић

    СПЦ против бисте бога Перуна

    Јавна расправа о постављању споменика у Врњачкој Бањи била је полемична посебно због биста и споменика историјским личностима и боговима фото: М. Дугалић Врњачка Бања – Нема спора о томе да се у Врњачкој Бањи, поводом обележавања 150 година организованог бављења туризмом, мора наћи спомен-обележје Павлу Мутавџићу, намеснику кнеза Милоша Обреновића који је, као окружни начелник, са неколико виђенијих људи 1868. године основао „Фундаторско друштво кисело-вруће воде” у Врњцима. Од тада је и започето озбиљније бављење бањским лечењем и понудама за одмор и забаву у Врњачкој Бањи. Тај предлог, истакнутог културног радника Бошка Руђинчанина, као и онај да се у овој бањи нађе биста Миодрага Б. Протића, познатог сликара и оснивача Музеја савремене уметности у Београду, рођеног у Врњачкој Баљи су у поодмаклој реализацији то јест при крају сложене процедуре одлучивања. политика.рс Ево и целог текста:
  23. Црногорски покрет је у пријави навео да је Митрополит Амфилохије у септембру на литургијама на Цетињу и Црмници повезивао Црногорце са воловима, а Црногорце католичке и исламске вјероисповести са атеистима, те да је изјавом у вези са враћањем крста на подгоричку Сахат-кулу увриједио муслимане и турску државу, са намјером да посије сјеме раздора између подгоричких муслимана и православаца. У пријави Црногорског покрета наведено је да су волови „синоним за менталну заосталост“, те да је Митрополити Амфилохије тим поређењем намјерно нарушио углед националног имена Црногорац. Основно државно тужилаштво је образложило рјешење о одбацивању кривичне пријаве Црногорског покрета на основу транскрибованих излагања. У образложењу пише да се, у цјелини цијенећи, овакви Митрополитови наводи не могу сматрати јавним излагањем порузи било којега народа, већ управо позивом на мир, толеранцију и међусобно поштовање људи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Основно државно тужилаштво на Цетињу одбацило је кривичну пријаву Црногорског покрета против Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија за кривично дјело повреда угледа народа, мањинских народа и других мањинскиих националних заједница и кривично дјело изазивање националне, расне и вјерске мржње. Црногорски покрет је у пријави навео да је Митрополит Амфилохије у септембру на литургијама на Цетињу и Црмници повезивао Црногорце са воловима, а Црногорце католичке и исламске вјероисповести са атеистима, те да је изјавом у вези са враћањем крста на подгоричку Сахат-кулу увриједио муслимане и турску државу, са намјером да посије сјеме раздора између подгоричких муслимана и православаца. У пријави Црногорског покрета наведено је да су волови „синоним за менталну заосталост“, те да је Митрополити Амфилохије тим поређењем намјерно нарушио углед националног имена Црногорац. Основно државно тужилаштво је образложило рјешење о одбацивању кривичне пријаве Црногорског покрета на основу транскрибованих излагања. У образложењу пише да се, у цјелини цијенећи, овакви Митрополитови наводи не могу сматрати јавним излагањем порузи било којега народа, већ управо позивом на мир, толеранцију и међусобно поштовање људи. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×