Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'против'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 130 results

  1. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице
  2. Ректор Цетињске Богословије Гојко Перовић казао је синоћ, гостујући на ТВ Нови да је прецизнија формулација ранијег исказа који је имао да су протести надстраначки: Перовић је казао да је народ на улице извео Бог и да је закон усвојен у глуво доба ноћи антиуставан, дискриминаторски и недемократски. „Овај закон је прављен да доноси штету Црној Гори. Ово није борба за права свештеника, већ да светиње које смо добили од предака предамо потомцима. Пребацују нам да литије иду против Црне Горе, таквима поручујем да се ми боримо за Црну Гору. Не може се прихватити антиуставан и дискриминаторски закон, тако се поткопава држава, а ако ово сад прође, донијеће сличан закон за другу област. Ми немамо право да то пустимо. Протести, литије неће стати док овај закон не нестане из правног система државе. Ми се боримо за Црну Гору„, поручио је Перовић. Извор: Радио Светигора
  3. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо
  4. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. У сусрет светлом Празнику, Рођења Христовог, 4. јануара 2020. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем на челу, одржао је седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори; Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Седници су присуствовали и Преосвећена господа викарни епископи ремезијански Стефан и диоклијски Методије. Непосредни повод за ову проширену Синодску седницу било је доношење антиуставног и антицивилизацијског Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница који би правилније било назвати Законом против Православне Цркве у Црној Гори. Са жалошћу је констатовано да је доношење овог Закона већ изазвало многобројне негативне последице у Црној Гори и ширем региону. Свети Архијерејски Синод са Високопреосвећеним и Преосвећеним архијерејима изразио је пуно разумевање за оправдану узнемиреност верујућег православног народа у Црној Гори и дао пуну подршку његовом мирном хришћанском отпору неправди коју Цркви и народу наноси поменути већ изгласани антидемократски и дискриминаторски Закон. Наиме, овим Законом се омогућава отимање и скрнављење светињâ и гажење завештања њихових светих ктитора и задужбинара који су их Богу и Цркви посвећивали, а не било којој држави или власти. До сада се показало да су свенародна окупљања, поводом речене неправде, имала изричито црквени карактер и зато је неопходно да се и убудуће избегну било какве политичке или страначке злоупотребе ових јединствених народних сабрања. Очигледно је да поменути Закон без преседана продубљује већ постојеће поделе и сукобе у црногорском друштву. Свети Архијерејски Синод са ове проширене седнице још једном апелује на државне органе Црне Горе да буду свесни своје одговорности пред историјом и будућношћу и да преиспитају свој став о верским правима и слободама својих грађана и већинске Цркве у Црној Гори. Српска Православна Црква и њене епархије у Црној Гори ће свим расположивим законским и правним средствима штитити верска права и слободе и истовремено позивати све релевантне чиниоце на обнову свестраног дијалога по овом надасве важном и осетљивом питању. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Све више вјерника широм Црне Горе, како православних тако и наше браће римокатолика и муслимана придружује се молитвеном ходу и мирним протестима против Закона о слободи вјероисповјести који је недавно усвојен у Скупштини Црне Горе. Звучни запис разговора Коментаришући свакодневне литије које красе Црну Гору у ове предбожићне дане, протојереј Предраг Шћепановић се запитао: Ако је Бог са нама, ко ће против нас. Извор: Радио Светигора
  6. „Ми смо вечерас овдје били као на покајању, као на сахрани! Сахрањена је правда и сахрањен је правни поредак Црне Горе са овако усвојеним законом, са тако лоше сроченим законом, са злом намјером и са оваквим проблемима које је донио Црној Гори“, казао је јутрос Његово преосвештенство Епископ будимљанско никшићки г. Јоникије. Владика је ово рекао након што је Скупштина Црне Горе изгласала дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести којим се превиђа отимање имовине Православне цркве у Црној Гори. У свом обраћању народу на Блажовом мосту у Подгорици који је све вријеме засједања Скупштине Црне Горе, молитвено протествовао недалеко од зграде парламента, владика се захвалио сабраном народу на подршци: „Ја прије свега желим да се захвалим нашем честитом народу који је дао подршку својој Цркви, и то не само што долази редовно на богослужења и кад приступа ћивоту Светог Василија, него и што је истрајао до краја у овој законитој и борби против неправде, достојанствено, хришћански изражавајући до краја своје неслагање. Можемо рећи, нека су усвојили, тај закон је већ пропао, већ је мртво слово на папиру. Нека су они живи и здрави, али нигдје у свијету нема да се закон о слободи вјере усваја на овакав начин.“ Владика је поручио да то значи да наша борба није престала, већ да ће она само попримити мало другачије облике: „Ми ћемо се организовати. У свим крајевима, у свим градовима, и у свим селима, формираћемо одборе и братства за одбрану светиња. Не можемо допустити да светиње које су наши преци Богу посећивали да се оне скрнаве и да пану у руке безбожника. То неће бити!“ Преосвећени Епископ Јоаникије је констатовао да смо научили да се боримо и главе дајемо за своје светиње, али да иако не желимо да правимо раздоре међу браћом, морамо, кад се браћа овако понашају, томе злу дати отпор, али опет хришћански: „Ми смо са овим потврдили наш карактер иако смо, рекла би се, ову битку изгубили, али ово је велика морална побједа и да вас замолим да тај капитал моралне побједе која остаје за вјекове, сачувамо. Оно што је данас говорио отац Предраг Шћепановић и да ове људе који раде свој посао ни у чему не осудимо, али да знамо ко је ово зло замео у Црној Гори.“ Замолио је сабрану браћу да се достојанствено у миру, како су и дошли из Храма Христовог Васкрсења, разиђу, након што се испред храма помоле Богу: „Ми ћемо нашу борбу свакако против зла и неправде, а нарочито против скрнављења светиња, наставити, и ако се будемо борили као хришћани свакако и добити, а већ смо много добили. Ова наша борба нас је много оснажила, а они који су на овакав начин усвојили један закон, и то закон о слободи вјере, ја мислим да су већ сами себи рупу велику ископали. Како чинили тако им Бог дао. Амин“, поручио је на крају свог обрађања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоникије. Након тога свештенство и монаштво, предвођени владиком Јоникијем су се упутили ка Храму Христовог Васкрсења гдје су се помолили за наш Цркву и сав народ, позивајући све на љубав, мир и слогу. Након тога окупљени народ се у миру разишао. Скупштина Црне Горе је гласовима владајуће коалиције (ДПС, СД, Либерална партија, Бошњачка странка, Хрватска грађанска иницијатива и Форца) и три посланика СДП усвојила дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести којим се превиђа отимање имовине Православне цркве у Црној Гори. Закон, којем се жестоко противи већинска Црна Гора је изгласан након сукоба и инцидената посланика Демократског фронта са представницима владајуће већине у парламенту, због чега су приведени. Вјерни народ са својим свештенством широм Црне Горе је достојанствено окупљањима и блокадом важних саобраћаница подигао глас против усвајања овог закона, апелујући на посланике владајуће коалиције да не доносе правни акт који ће унијети раздор и продубити диобе у црногорском друштву. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његово преосвештенство владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије казао је данас након одслуженог молебана на мосту Блажа Јовановића, на прилазу Скупштине Црне Горе пред полицијским кордоном, да је у Скупштину дошао наказни текст Предлога закона о слободи вјероисповјести који није у складу ни са Уставом нити са међународним стандардима који регулишу вјерска права. „Ми смо се сабрали овдје да изразимо своје неслагање са тим Предлогом закона о слободи вјероисповјести и уопште са таквим поступком до краја. Говори се да је само једна вјерска заједница против тог закона. Подсјећамо да је то Црква која је најдубље утемељена у Црној Гори у цијелој њеној историји и да је то вјера којој припада око 75% становништва Црне Горе. Према томе, кад се каже да је то само једна од многих, заобилази се заправо истина да је тај закон против православља.“ Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је окупљенима на мосту Блажа Јовановића казао да се овим законом припрема удар на православље у Црној Гори, њену дуготрајну традицију која је освећивала наше претке и толико тога створила у Црној Гори, а истовремено се синхронизовано по истом моделу припрема на Косову и Метохији закон помоћу којег би, као у Црној Гори, отели, опљачкали све српске светиње и на КиМ. „Наше је да устанемо против неправде, али не оружјем, нити било каквом силом, него само силом истине и правде, са позивом на братску љубав, разумјевање и слогу. Овај наш данашњи окуп овдје је позив и опомена, али прије свега водимо рачуна, да буде достојанствен, као и сви наши досадашњи скупови. Не дај Боже било какав инцидент, ово није страначки скуп, нити било која странка може да организује свештенство. Ово је народни скуп и ми као свештеници заједно са својим народом“, поручио је владика Јоникије. Нагласио је да се је свештенство данас могло овдје сабрати много већи број људи, али да им то није био циљ: „Добро зна цио православни свијет у Црној Гори, и ван ње, да се овдје врши неправда и ми смо добили подршку са многих високих адреса, од васељенског до руског патријарха, Свете столице, и са том подршком је указано да је наша борба праведна. Надамо се, ако буде разума, да ће то схватити и народни представници да се закон у овом облику не доноси. Ми јесмо за закон, али не за овакав закон који је заправо закон о отимању црквене имовине“, поручио је Његово преосвештенство владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије сабранима на мосту Блажа Јовановића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Од момента отцјепљења Црне Горе од Србије, путем фалсификованог референдума, па све до данас, вјештачка нација грађена искључиво на антисрпској хистерији, слијепој вјери у европске интеграције и сталним притисцима на Српску православну цркву, није успјела да заживи. Очигледно је да фалсификовање историје, антисрпска пропаганда, притисци, условљавања нису дали очекивани резултат, због чега се сада на директном и веома суровом удару нашла Митрополија црногорско-приморска. Препознавши СПЦ као главну препреку на путу ка остварењу безумне идеје стварања новог идентитета, преко кога би се остварили политичко-партијски интереси, политичка елита Црне Горе покренула је отворену борбу против црногорско-приморске митрополије и њених вјерника, иницирањем закона о црквеној имовини на основу којега би сва црквена имовина у Црној Гори изграђена до 1918. била национализована и одузета од СПЦ. Иако у својој суштини приједлог закона грубо нарушава све норме међународног права о слободи религијског исповиједања загарантованог повељом Уједињених нација и по своме садржају противи се самом Уставу Црне Горе, ипак је био одобрен од стране црногорске Владе и послан у скупштинску процедуру. Овакав потез црногорских власти био је кап која је прелила чашу стрпљења свештенства и вјерника Српске православне цркве у овој земљи који су на врло одлучан начин са Сабора одржаног у Никшићу коме је присуствовало више од 20.000 вјерника послали јасан одговор политичком режиму у Црној Гори. Све оно што се дешавало на Сабору, који је организовала Митрополија црногорско-приморска, послало је јасну поруку властима у Црној Гори да у овој земљи “српски Црногорци” и српска црква нису странци, него њени легитимни грађани који као и сви остали имају једнако право на слободу свога религијског исповиједања и право на заштиту своје имовине. У условима кризе самоидентификације једног мањинског дијела црногорског друштва, агресивних покушаја фалсификације националне свијести, Сабор у Никшићу добио је посебан значај за цјелокупно духовно јединство светосавског православља. Солидарност вјерника из Србије и Републике Српске због гоњења вјерника у Црној Гори, посвједочило је непобитну чињеницу да српска Црква као неприкосновени ауторитет остаје у епицентру духовног и културног живота цјелокупног српског народа, без обзира да ли он себе по географском предзнаку мјеста гдје живи сматрао Војвођанином, Крајишником, Црногорцем, Херцеговцем... Јединство виђено у Никшићу показало је спремност народа да кроз одбрану интереса своје Цркве брани свој национални идентитет у који је од његовог самосазнања уткана Српска православна црква са свим својим богатим културно-историјским насљеђем. Одлучност народа да се супротстави мијешању државе у црквени живот говори да је снага српске Цркве као институције одувијек била у њеном вјерном народу. И то повјерење народа темељи се на историјској улози Цркве која је у тешким и кризним тренуцима очувала свој народ и његов национални идентитет, што посебно долази до изражаја у Црној Гори, која у својој славној историји биљежи периоде када су цетињски митрополити уједно били и свјетовни поглавари. Умјесто да гради симфонијски однос са Црквом, који подразумијева заједничке активности ради стварања бољих услова за квалитетнији и сигурнији живот својих грађана, црногорске власти приједлогом скандалозног закона удариле су на сопствени народ, не размишљајући о могућим катастрофалним посљедицама које би посијале само већи раскол у црногорском друштву. Црногорски политичари треба да схвате да је њихова борба против Цркве унапријед осуђена на пропаст и неуспјех. Да је Црква Христова божанска установа коју по ријечима светога Јеванђеља ни врата пакла нису могла савладати, свједочи многовјековна историја њеног постојања. Ни 500 година турског ропства ни 55 година комунистичко-атеистичко-титоистичког режима, који је системски уништавао православну вјеру, нису успјели сломити српску Цркву. Господин Мило Ђукановић треба да има на уму примјер бившег предсједника Украјине Петра Порошенка који је након озакоњења неканонске такозване украјинске цркве доживио катастрофалан пораз на изборима. Управо је његов покушај да се мијеша у унутрашњи живот цркве био жестоко кажњен од стране његовог сопственог народа. Поруке са Сабора у Никшићу довољно су гласне да власт треба да схвати да формирање идеолошких и политичких основа лажног црногорског идентитета преко отворене дискредитације српске Цркве и сопственог народа ствара братоубилачки хаос који никоме не доноси добро. Као што никоме добро не може да донесе жеђ за влашћу која на путу ка остварењу својих интереса не бира средства, не препознаје осјећање да се у светињу не смије дирати и која је толико велика да не узима у обзир вољу сопственог народа. Нажалост, оно што је очигледно и што разара душу и срце сваког православног Србина јесте сазнање да су подјеле у српском народу још увијек присутне. (Аутор текста је старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци и предсједникИмператорског православног палестинског друштва које је један од твораца идеје о изградњи српско-руског храма и културног центра у Бањалуци) Извор: Православие.ру
  9. Zbog tvrdnji o seksualnom zlostavljanju od nekih sveštenika Srpske pravoslavne crkve, uskoro bi trebalo da počne suđenje u Londonu Podnete tužbe protiv SPC zbog pedofilije Britanski advokat Mladen Kesar, potvrdio je za Danas da je podneo tužbe protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC) za šest klijenata zbog seksualnog zlostavljanja od strane sveštenika SPC. Piše: J. Diković21. decembra 2018. 12.30 Izmenjeno: 12.30 Foto: FoNet/ SPC Kako nam je Kesar objasnio, tužbe su podnete Višem sudu u Londonu, i trenutno se zavode u registar, nakon čega će sud odlučiti kada će početi sudska parnica. Nijedan sveštenik neće biti tužen individualno, već celokupna SPC, s obzirom na to da kao verska zajednica ima odgovornost za postupke onih koji je predstavljaju. Zlostavljanje se desilo u Srbiji, Bosni i Hercegovini (BiH) i Hrvatskoj, ali je šest oštećenih – dva đakona, i dve žene, kao i porodica 19-godišnjeg polaznika semeništa koji je preminuo 1999, a za čiju smrt njegova majka krivi sada penzionisanog vladiku Vasilija Kačavendu, pravdu zatražilo u Londonu, jer smatraju da je ne bi bilo pred domaćim sudovima. – Mi smatramo da je ovo u javnom interesu ne samo zato što je žrtvama onemogućena pravna zaštita u matičnim zemljama. Broj pedofila u SPC je nepoznat, ali sigurno nije mali. Oni su zaštićeni, a sveštenike često premeštaju iz jedne eparhije u drugu, uključujući i one u inostranstvu. Mislimo da nije isključeno da su sveštenici skloni takvom ponašanju već dobili premeštaj u zapadne zemlje ili da mogu biti prebačeni u budućnosti – ističe Kesar za Danas. Sveštenik SPC, Bojan Jovanović, jedan od šest tužitelja, izašao je u javnost 2015. s navodima protiv Kačavende, tvrdeći da ga je seksualno uznemiravao i tražio da mu dovodi dečake. Kačavenda je tužio Jovanovića za klevetu i ovaj postupak je i dalje u toku. Jovanović je pre nekoliko meseci izjavio da je o tužbi protiv SPC obavestio i predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerku Anu Brnabić i da im je dostavio svu prateću dokumentaciju. Vasilije Kačavenda se penzionisao 2013. godine, i to nakon što se na internetu pojavio snimak koji ga prikazuje kako ljubi mladića. Majka studenta semeništa Milića Božinovića, koji je preminuo 1999. tvrdi da je njen sin ubijen nakon što je odbio Kačavendu. Prema službenom izveštaju policije on se ubio tako što je aktivirao bombu u manastiru u Šekovićima. Tu je i slučaj vladike Eparhije vranjske Pahomija Gačića, koji je bio optužen za seksualno zlostavljanje četvoro tinejdžera tokom 1999. i 2000. godine. Pahomije je posle četiri godine suđenja proglašen nevinim, da bi Opštinski sud u Nišu potvrdio presudu. Vrhovni sud Srbije je 2007. proglasio ove dve sudske presude nezakonitim, ali nije mogao narediti ponovno suđenje zbog pravila da jednoj osobi ne može biti suđeno dva puta za isti zločin. Jedan 24-godišnjak je 2013. izjavio za „Vranjske novine“, podseća Balkanska istraživačka mreža BiH (BIRN) da ga je Pahomije seksualno zlostavljao tokom perioda od devet godina. BIRN podseća i na slučaj sveštenika Ilariona, koji je 2001. godine uhapšen zbog sumnje da je seksualno zlostavljao maloletnike u manastiru Hopovo. NJega je SPC odmah smenila, da bi u oktobru 2006. bio osuđen na deset meseci zatvora. Kazna mu je kasnije povećana na jednu godinu. Tokom prošle godine Vrhovni sud Srbije je naredio ponovno suđenje, ali predmet nikada nije došao do suda zbog zastarevanja.
  10. Током духовног разговора одржаног 26. новембра 2019, митрополит Морфуа Неофит из Кипарске Православне Цркве одговорио је на више питања присутних. Између осталог, архијереј се осврнуо на духовни догађај в езан за Старца Јефрема Аризонског, а који се тиче садашње украјинске кризе. Старац Јефрем се мирно упокојио у Господу само две недеље након што је разговор одржан. Видео снимак дела разговора доступан је на страници Јутјуба Talks of the Metropolitan of Morphou. Одговарајући одломак почиње око 8:36 минута. Говорећи о украјинској кризи и признању украјинских расколника од стране архиепископа атинског Јеронима, митрополит Неофит се осврнуо на брачни пар у Грчкој који су помишљали да се више не исповедају у Грчкој Цркви, него да присуствовују службама само у представништвима Јерусалимске Патријаршије или Синајске Горе. Међутим, као побожни људи, прво су одлучили да посте и моле се поводом тога. После три дана, старац Јефрем се јавио брачном пару и рекао им да наставе да се исповедају у Грчкој Цркви, али их је утешио додајући да ће се појавити различити проблеми због којих ће архијереји схватити озбиљност своје грешке у препознавању антиканонских дела Цариградске Патријаршије, и да ће бити сазван Сабор који би се бавио украјинском кризом и другим проблемима. Брачни пар је живео у Америци и лично је познавао Старца Јефрема. Помишљајући да би визија могла бити заблуда, брачни пар је одлучио да посети другог светог старца ради савета, али пре него што су још могли да затраже његов савет, он им је одмах рекао да ураде све што им је старац Јефрем био рекао. Током истог духовног разговора, митрополит Неофит је потврдио да Кипарска Црква признаје само Његово Блаженство митрополита кијевског и све Украјинске Онуфрија као канонског предстојатеља Цркве у Украјини. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Сваке године, понављам још једном СВАКЕ ГОДИНЕ на Западу (на главним Западним језицима) се одштампа у просеку мање више око ca. 5 књига/студија и ради се углавном о студијама које фалсификују историју/ дешавања из недавне прошлости, као што је бомбардовање Србије 1999, рат од 1990-95, Српска Црква итдддддддддддд. У великом броју случајева ове књиге су јефтине или су бесплатно доступне на интернету у електронском формату а све са циљем да се то рашири што више и лакше по свету. Ево само један пример где је књига одштампана прошле године и једна од теза је да су Срби 1912 извршили инвазију, преотели Косово: “Serbian invasion of Kosovo in late 1912" https://www.amazon.com/Kosovo-Documentary-History-Library-Studies/dp/1838600035/ref=tmm_pap_swatch_0?_encoding=UTF8&qid=1575443368&sr=8-1 Албанци као и други у Западној европи и Амерци пласирају тезу константно да је Србија протела Косово од Албанаца....као и многи други детаљи што се тиче Цркава и манастира. Ми знамо како ствари стоје али има људи на Западу који то незнају. И има начин како да се допре-дође до тих људи да се чује Српска позиција али треба то неко да уради.... КАКО је могуће да поред толико људи у српским земљама (Србији, Црној Гори, Р. Српској) који имају титуле доктора, магистара и који су на редовном платном списку Цркве или државе, а да нико не може да напише Book Review (једна или две странице текста) и да одштампа у неком од часописа на Западу као одговор, или на неки други примерен начин да одговри на ову појаву. Тачно постоји начин- пут како то да се заврши-одради. Овде се не ради о члаку из неких новина па да сад чоек одговара на то, него се радаи о научним радовима/студијама са Западних универзитета који селективно бирају материјал а све ради фласификовања чињеница и те књиге се налазе на полицама библиотека свих-већине универзитета на Западу.... иста је ситуација и са Русима али Руси имају људе који воде рачуна и одговарају на оваке појаве. Треба рећи да Руси нису усамљени у томе, још неки од народа/држава имају организована државна/ релизгиозна одељења која прате шта се пише у академским круговима у свету и одговарају сваке године шта год да се појави противно чињеницама. Да ли је могуће да ни Црква СПЦ а ни држава (сви доктори, магистри који су на редовном месечном платном списку) не могу да одговоре на 4 или 5 књига који се одштапају сваке године у којима се системаски фалсификују чињенице и ради против нас као народа.????
  12. http://www.seecult.org/vest/apel-protiv-novog-talasa-pseudoistorije-i-mitomanije Ваш коментар на ову тему?
  13. Достојанство личности лица на које се односи информација правно је заштићено. Објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета, односно лице приказује у лажном светлу приписивањем особина или својстава које оно нема, односно одрицањем особина или својстава које има, није допуштено ако интерес за објављивање информације не претеже над интересом заштите достојанства и права на аутентичност, а нарочито ако се тиме не доприноси јавној расправи о појави, догађају или личности на коју се информација односи (Члан 79 Закона о јавном информисању и медијима). Упркос постојању наведеног члана Закона о јавном информисању и медијима, дневни лист Блиц прекршио је основна начела новинарског кодекса, ширио дезинформације уочи мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2018. године, и тиме – у више наврата, тенденциозно и хушкачки – изманипулисао јавност у Србији, а и шире. Виши суд у Београду је усвојио тужбени захтев Преосвећеног владике Иринеја и донео пресуду у његову корист, што је потврђено и пресудом Апелационог суда у Београду, а главном и одговорном уреднику штампаног издања медија Блиц наложено је да – без накнаде и без одлагања, а најкасније у другом наредном штампаном издању наведеног медија, од дана када је достављена другостепена пресуда – објави текст пресуде. Ово је још један у низу примера када у недостатку надахњујућих мисли и искри за писање озбиљних медијских жанрова, новинари често посежу за јефтиним сензационализмом, најчешће из интересних побуда. На крају, Блиц је само делимично поступио по судској пресуди и поново показао колико је далеко од истине и закона, објективног извештавања и моралних начела. Јавности предочавамо предметну пресуду Вишег суда у Београду од 22. марта 2019. године и пресуду Апелационог суда у Београду од 18. септембра 2019. године. Пресуда Апелационог суда у Београду Пресуда Вишег суда у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  14. Достојанство личности лица на које се односи информација правно је заштићено. Објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета, односно лице приказује у лажном светлу приписивањем особина или својстава које оно нема, односно одрицањем особина или својстава које има, није допуштено ако интерес за објављивање информације не претеже над интересом заштите достојанства и права на аутентичност, а нарочито ако се тиме не доприноси јавној расправи о појави, догађају или личности на коју се информација односи (Члан 79 Закона о јавном информисању и медијима). Упркос постојању наведеног члана Закона о јавном информисању и медијима, дневни лист Блиц прекршио је основна начела новинарског кодекса, ширио дезинформације уочи мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2018. године, и тиме – у више наврата, тенденциозно и хушкачки – изманипулисао јавност у Србији, а и шире. Виши суд у Београду је усвојио тужбени захтев Преосвећеног владике Иринеја и донео пресуду у његову корист, што је потврђено и пресудом Апелационог суда у Београду, а главном и одговорном уреднику штампаног издања медија Блиц наложено је да – без накнаде и без одлагања, а најкасније у другом наредном штампаном издању наведеног медија, од дана када је достављена другостепена пресуда – објави текст пресуде. Ово је још један у низу примера када у недостатку надахњујућих мисли и искри за писање озбиљних медијских жанрова, новинари често посежу за јефтиним сензационализмом, најчешће из интересних побуда. На крају, Блиц је само делимично поступио по судској пресуди и поново показао колико је далеко од истине и закона, објективног извештавања и моралних начела. Јавности предочавамо предметну пресуду Вишег суда у Београду од 22. марта 2019. године и пресуду Апелационог суда у Београду од 18. септембра 2019. године. Пресуда Апелационог суда у Београду Пресуда Вишег суда у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. PREDSTAVNICI ABRAHAMSKIH RELIGIJA Katolici, židovi i muslimani objavili zajednički dokument protiv eutanazije i potpomognutog samoubojstva Potpisivanje izjave papi Franji je predložio rabin Avraham Steinberg, a Papa je prijedlog povjerio Papinskoj akademiji za život Foto: Shutterstock Predstavnici monoteističkih abrahamskih religija potpisali su u ponedjeljak 28. listopada u Vatikanu zajedničku izjavu protiv eutanazije i potpomognutoga samoubojstva te za promicanje palijativne skrbi za sve. Kršćani, židovi i muslimani u dokumentu ističu da je skrb za umiruće, kad liječenje više nije moguće, u sklopu bezuvjetne skrbi o božanskom daru života i ujedno znak ljudske i etičke odgovornosti prema onima koji trpe na samrti. Eutanazija i potpomognuto samoubojstvo nedopustivi su i moralno i etički, i trebalo bi ih zabraniti bez iznimke. No, moralna, religijska, socijalna i pravna pitanja liječenja smrtno bolesnih nalaze se među najsloženijim i najčešće raspravljanim temama moderne medicine, ističe se u uvodu dokumenta. Medicinski postupci – liječnički i tehnološki tretmani umirućih – opravdani su samo kad je riječ o ublažavanju boli, ističe se u zajedničkoj izjavi, te se odlučno odbija svaka pomoć pri umiranju kao svjesni i namjerni postupak kojim se prekida život, kao i medicinski potpomognuto samoubojstvo, koje je u potpunoj suprotnosti vrijednosti ljudskoga života, dakle potpuno pogrešno, ističe se u dokumentu. Potpisivanje izjave papi Franji je predložio rabin Avraham Steinberg, a Papa je prijedlog povjerio Papinskoj akademiji za život. Na nacrtu dokumenta radila je međureligijska skupina pod vodstvom Papinske akademije za život, a službeno je usvojen 28. listopada. U dokumentu se ističe da tri abrahamske religije žele surađivati s ostalim religijama i svim ljudima dobre volje u privlačenju pozornosti na pitanje skrbi za umiruće. Zajednička izjava upućuje i posebni apel političarima i djelatnicima u zdravstvu da se upoznaju s nazorima i naukom abrahamskih religija kako bi mogli što bolje pomoći umirućima i njihovim obiteljima koji se drže svojih vjerskih načela. Isto tako upozoravaju da se zdravstvene djelatnike ne bi smjelo prisiljavati da izravno ili neizravno sudjeluju u namjernoj i planiranoj smrti pacijenta kroz potpomognuto samoubojstvo ili bilo koji drugi vid pomoći pri umiranju, osobito kada se to protivi njihovoj vjerskoj savjesti. S katoličke strane dokument su potpisali kurijalni kardinali predsjednik Papinskoga vijeća za promicanje jedinstva kršćana Kurt Koch, predsjednik Papinskog vijeća za međureligijski dijalog Miguel Ayuso, i pročelnik Dikasterija za promicanje cjelovitog ljudskog razvoja Peter Turkson te predsjednik Papinske akademije za život nadbiskup Vincenzo Paglia. Nazočan je bio i predstavnik ruskopravoslavnoga metropolita Hilariona, prenosi Vatican News. IKA | Bitno.net
  16. Само неколико дана након што је архиепископ Јероним признао расколничку „Православну Цркву Украјине“ и Епифанија Думенка као њеног предстојатеља, Пољска Православна Црква је поновила свој чврсти став против ове националистичке групације. Архијерејски Сабор Пољске Цркве, у присуству свих архијереја окупљених у Варшави у уторак 29. октобра 2019, под председавањем Његовог Високопреосвештенства Митрополита пољског Саве, размотрио је више предмета, између осталог, и украјинску кризу. Према архијерејском саопштењу, а после размотрења дописа Његове Светости пaтријарха српског Иринеја, Његовог Блаженства архиепископа албанског Анастасија и самог митрополита Саве цариградском патријарху Вартоломеју, Сабор је решио да „задржи свој став по питању аутокефалности Украјинске Цркве какав је изложен у саборским одлукама од 9.05.2018, 15.11.2018. и 2.04.2019.“ Митрополит Сава је упутио неколико писама у подршку канонској Украјинској Цркви. У октобру 2018. он је писао патријарху Вартоломеју молећи га да сазове свеправославни Сабор који би разрешио украјинско питање, док је у децембру 2018. упутио писмо подршке Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Он је овом првојерарху писао и 13. марта ове године у име целога Архијерејског Сабора поновивши раније црквене одлуке. Даље, ови православни јерарси истичу да њихов став нема ништа са наводним антиукрајинским понашањем, већ са учењем Светог православља: „Пољска Аутокефална Православна Црква није против давања аутокефалности Православној Цркви у Украјини на основу догматских, канонских норми, и то васцелој Цркви, а не групи отпалих расколника“. Са своје стране Сабор истиче да канонска Украјинска Црква под митрополитом Онуфријем нити је тражила нити је желела аутокефалност. „Отпадници од учења Свете Цркве не могу представљати здрав црквени организам. То нарушава евхаристијско јединство свег Православља,“ тврде пољски архијереји. У свом саопштењу од 9. маја 2018. Сабор је истакао важност светих канона и покајања у животу Цркве: „Ми изражавамо јасан став Пољске Православне Цркве, наиме, да црквени живот сваке канонске Православне Цркве почива на начелима догме и светих канона Православне Цркве. Кршење ових начела води у хаос у животу Цркве. Постоје извесне расколничке групе у Украјини које се најпре морају покајати и повратити у канонску Цркву. Једино онда можемо разматрати питање давања аутокефалије... Не сме да нас заведе политичка клима кад су у питању догма и канони.“ У својој саопштењу од 15. новембра 2018. архијерејски Сабор Пољске Цркве тражио је сазивање свеправославног Сабора како би се разрешило украјинско питање и „забранио је свештеницима Пољске Православне Цркве да одржавају литургијско и молитвено општење са свештенством тзв. Кијевске патријаршије и тзв. Аутокефалне Православне Цркве, које су учиниле многа зла у прошлости“. У одлуци од 2. априла 2019. Сабор је навео: „Аутокефалност Црве у Украјини треба да почива на догматским и канонским нормама свеколике Цркве, а не на групама расколника. Они који су се одвојили од Цркве и били лишени својих свештеничких рукоположења не могу представљати здрав црквени организам. Ове неканонске радње нарушавају евхаристијско и међуправославно јединство.“ У јануару ове године Пољска Црква је такође изричито одбацила молбу патријарха Вартоломеја да призна нову Цркву у Украјини створену на „Сабору уједињења“ 15. децембра 2018. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. У својој литургијској омилији у малој цркви Светог Саве на Врачару, протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић пажњу је посветио и разлобличавању срамотног празника под називом "ноћ вештица", и позвао сабрани народ да не учествује у оваквим срамотним и богохулним сабрањима. Извор: Телевизија Храм
  18. „Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви, нити је мени, или било ком свештенику СПЦ, циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. За ИН4С отац Гојко је говорио о прослави 800 година аутокефалности СПЦ, Цариградској патријаршији, црквеној историји, о ”томосу” из Никеје, о Цркви у Краљевини Црној Гори…. Анти-црквени медији у Црној Гори не заустављају своји кампању. У посљедње вријеме потенцирају улогу Цариградске (Васељенске) патријаршије као неког фактора који би у будућности могао самовољно, једним указом, да поремети и промијени црквено-канонско устројство православне Цркве на Балкану, а самим тим и јединство СПЦ. Како то коментаришете? Прво и основно: Најсветији патријарх Цариграда је сам рекао шта о томе мисли. На ту тему, ове године, послао је писмо предсједнику Црне Горе, и дао неколико интервјуа медијима, у којима, не може бити јаснији – да нема никаквих намјера да се мијеша у унутрашња питања СПЦ, па је свако упоређивање црквених прилика у Украјини и на Балкану, силовање и малтретирање истине. Друго, мислим да ти људи, који упркос здравом разуму, инсистирају на таквим темама, морају да се договоре сами са собом. Да ли осим мржње према СПЦ има икаквог другог принципа у њиховом размишљању? Наиме, они данас приказују патријарха у Цариграду врховним (јединим) и изгледа непогрешивим ауторитетом на васељенском нивоу и у спољашњим међуцрквеним (међупомјесним) питањима. А такав став нити је црквен нити је православан. Православна црква није тако устројена. И нико од нас вјерујућих не гледа тако ни на цариградског нити на било код другог црквеног поглавара. Нема, међу људима, јединог и непогрешивог судије. То може бити само Господ. Али што се тиче наших ”аналитичара”, они не разумију ни природу ни историју Цркве па сами себи упадају у уста. А та тематика није ни електро-техника ни атомска физика да би се тешко могла разумјети, али кад нијеси вјерник, кад не живиш црквено, све добија неку другу боју и другачији укус од оног правог. Јер, када тај исти патријарх, у 13. вијеку полемише са охридским архиепископом Хоматијаном, стајући, заједно са осталим источним патријарсима, на страну Светог Саве Немањића, – тада су господа ”аналитичари” на страни Хоматијана! Када је патријарх из Цариграда љут на цара Душана због проглашења патријаршије 1346. г. (а самим тим и уздизања епархије у Зети на ниво митрополије), – онда су сагласни са њим. Када се укида рад Пећке патријаршије 1766.г., онда је то ”добро”, а када се СПЦ даје аутокефалност – онда је то ”неканонски”! Када овај садашњи цариградски патријарх Вартоломеј анатемише г. Мираша Дедејића (кога је цариградски архијереј претходно и запопио), и када пише, да не може бити јасније, писмо црногорском предсједнику у вези свог виђења Цркве у ЦГ, – онда, по њима, он ”тактизира” и ”није отворен до краја”, а кад у прослави 800. г. самосталности Српске цркве не користи ријеч ”аутокефалност” – е тада је, гле чуда, свака ријеч тог човјека – непогрешиво мјерило истине! По њима, испада, да ”непогрешивост” васељенског патријарха има чисто анти-српски карактер. На другој страни, прави хришћани неће никада апсолутизовати одлуке ни једне црквене институције, па ни патријаршије у Цариграду, знајући да сви могу да погријеше по људским слабостима. Ето рецимо, једну од најпознатијих критика Цариградске патријаршије у нашој историји, изнио је митрополит цетињски Сава Петровић, протествујући код руског двора због укидања Пећке патријаршије 1766. г. од стране Цариграда. Владика Сава тада брани Пећки трон . Онај трон који је завладичио и њега и његове претходнике, све цетињске митрополите прије њега. И погледајете сад какав је то парадокс! Цетињски митрополити, као вјерујући људи, стају на страну Пећи, до те мјере да критикују одлуке из Цариграда, – а данашњи декларисани атеисти, говоре ружно о Пећкој патријаршији, бранећи тиме, наводно, државу Црну Гору, измишљају неке непостојеће намјере цариградског патријарха и придајући му својства која он нема, уздижући га у ранг римског папе, а против православног учења. Све раде – наопако! Из ових медија се доводи у питање и сам чин додјеле аутокефалности Српској цркви 1219. г, потенцирањем једне историографске теме, по којој, немамо сачуван ”томос” о аутокефалности који је тадашњи васељенски патријарх дао Светом Сави. Шта кажете на то? Наш чувени правник Валтазар Богишић је инсистирао на томе да се правна питања једног периода не могу изучавати издвојено из свог историјског контекста, и да није ни досљедно ни научно, мјерити их искључиво правним критеријумима неког каснијег времена. Управо се прича о ”никејском томосу” Светосавске цркве, коси са овим Богишићевим истраживачким и правничким начелом. Зашто то кажем? Прво, зато што поступак давања аутокефалности помјесним црквама у 19. и 20. вијеку, по много чему није упоредив са настанком аутокефалних цркава у средњем вијеку (који је и сам периодичан, слојевит и препун недоречености). Нпр – неке данашње помјесне цркве (Кипарска, Антиохијска) своју аутокефалност препознају још из периода васељенских сабора (од 4. до 8. вијека) и то управо одлуком тих сабора. Друге имају, или су имале, непобитну самосталност (Пећка, Грузијска, Бугарска) стотинама година, – а да у вези са њиховим формирањем данас не посједујемо потпуну документацију, нити изворе првог реда. Друго, – какав год да је био административни пут стицања аутокефалности у 13.вијеку, он се, у случају Жичке архиепископије, одвијао у непоновљивим, нарочитим околностима, када је цариградски патријарх био изгнан од крсташа са своје катедре, и када је, силом прилика, деценијама пребивао у Никеји. (Ко боље познаје историју знаће да се нешто слично десило римским папама приликом њихове сеобе из Рима у Авињон неких сто година касније.) А те ванредне околности ни по чему не умањују легитимност и легалност самог поступка о коме је ријеч. Примјера ради, наши црногорски митрополити су често, што милом што (турском) силом, били принуђени да напуштају Цетиње, и да столују на другим мјестима. Ником разумном неће пасти на памет да им, у току тих и таквих изгнанаства, одузимају владичанска својства, нити ће – само због тога – доводити у питање валидност њихових благослова, датих у тим околностима. Већ сам о томе једном говорио – када се столица васељенског патријарха, пола вијека касније, вратила у Цариград, ни једном од тих поглавара Констатинопоља, није пало на памет, да доводи у питање одлуку из 1219. г. Напротив, ових дана је сама Цариградска патријаршија обиљежила 800. од тог догађаја! Ако неко види проблем у томе што се у тој прослави користи ријеч ”хиротонија” а не ”аутокефалност”, – ја бих таквог питао: да ли Цариград сваки час прославља годишњице свих својих хиротонија? Не, не прославља. Ова хиротонија је ипак значајна по нечему. По чему? Одговор на ово питање дат је у саопшењу из самог Цариграда, од прије неки дан гдје се каже: „Мајка-Црква (Васељенска патријаршија) одаје почаст историјској годишњици – прекретници у односима са кћерком-Црквом Србије (θυγατέρα Εκκλησία της Σερβίας)”. Ове ријечи све говоре ономе ко је елементарно богословски писмен. Помињање ”мајке- цркве” и ”ћерке-цркве” могуће је једино кад се говори о двије међусобно независне цркве, од којих је ова друга, некада, једном потекла од ове прве. А израз ”прекратница у историјским односима” између такве двије цркве може се управо односити на моменат када је ”мајка” родила ”ћерку”. Ако Српска црква није тада добила аутокефалност, не би је Цариградска црква сматрала ћерком (него својим неотуђивим дијелом), нити би ове двије помјесне цркве могле имати међусобне односе, па ни ”прекратницу” у тим односима! Треће, овдје расправљамо о појму ”аутокефалности” који се са дашњим значењем искристалисао тек у 9. вијеку. А то и јесте вијек у ком се јављају цијеле области, са не-грчким државама и народима, које се христијанизују, и које, по природи ствари, траже самосталну црквену управу независну од Цариграда. И – добијају је! Прије тога, појам црквене самосталности, или појава термина ”аутокефалност” нити имају, нити могу имати данашње значење. Имамо, наравно, одувјек представу о самосталним црквеним областима – али не овакву као данас. Зато је Богишићева примједба нешто што свакако морамо имати на уму када о овоме расправљамо. Ријеч је о терминима црквене администрације и црквеног права, а не о универзалним, свеверемним јеванђелским истинама живота и спасења. Ваљда ће сваком бити јасно ако све то упоредимо са политичким и државним питањима, и ако кажемо да појам ”међународно признате државе” није и не може бити исти у 10, 15. и рецимо 21. вијеку. Добар познавалац права може да пореди и да налази сличности у политичким процесима који су међусобно удаљени вјековима, али такав никад неће поистовјећивати ријечи и појмове који су настали у различитим околностима. О томе говори Богишић. Да ли то онда значи да не можемо ни знати ни тачно одредити шта је то ”аутокефалност? Ако се тај појам развијао вјековима и ширио своје значење – занчи ли то да га не можемо ни дефинисати, и да је све, у том погледу, релативно? Није баш све, у тој мјери, историјски релативно. Утемељну на битним саборским одлукама (2. Вас. саб 2; 3. Вас. саб 8; 4. Вас. саб 28…..), данас имамо готово уџбеничку дефиницију да је аутокефалност (читај: потпуна црквена самосталност неке области) својство неке помјесне цркве да сама бира сопствено црквено поглаварство и ниже свештенство, и да за то не тражи одобрење неког ”трећег” или ”вишег” центра. И то је оно што је темељ прославе 800. годишњице аутокефалности СПЦ, и што је везано баш за 1219. г. Колико је, у том погледу, битан фактор државне независности? Да ли се дефиниције аутокефалности тиче чињеница што је нека држава самостална и што се на њеној територији налази православна Црква? Треба ли, по неком аутоматизму, такву цркевну област одмах сматрати аутокефалном или је бар кандидовати за аутокефалност? И поред тога што се државна независност појављује као чест и оправдан мотив за покретање питања нове аутокефалности, она није никад, нити може бити, једини или неопходан услов за стицање црквене самосталности. ”На четвртој сједници Халкидонског (4. Вас. саб.) сабора ријешено је да у раздјељењу црквених граница важе одлуке црквених власти на основу канона, а не одлука државних власти”. Често помињано правило истог сабора (поновљено и у правилима Шестог васељенског сабора) о томе да црквене границе имају пратити границе државне администрације, уопште се не односи на питање аутокефалних цркава (рекох прије да у то вријеме и немамо ”аутокефалност” у данашњем смислу ријечи), него на разграничење епархија унутар једне помјесне цркве. Јер, да су то правило људи у Византији тада тумачили како га тумаче наши ”аналитичари” данас – древне патријаршије Антиохијска, Јерусалимска или Александријска, које су постојале унутар византисјког царства, овом би саборском одлуком моментално биле збрисане! Напротив, и црквени канони (4. Вас 28.) а и вјековна црквена пракса дозвољавају да се једна аутокефална црква простире у више држава. Ствари слично стоје и са чувеним 34. апостолским правилом у ком се појављује израз ”народ” као један параметар црквене самосталности. ”Епископи једног народа (етнос) треба да познају првог међу собом и да га сматрају као поглавара, и да ништа важније не предузимају без њега”. Из контекста каснијих правних зборника (Антиохијски сабор, дјела Стефана Ефеског, дјела Светог Саве) који преузимају ову одредницу ипак је јасно да се термин ”етнос” овдје користи за област а не за неки посебан народ – што је и разумљиво с обзиром на вријеме настанка и употребе овог текста, у ком је некакакв етнички принцип црквене дјелатности, у то доба, био занемарљив. Он ће, много касније, са изласком Цркве ван граница Византије, постати доминантан, али – на сву срећу – никад преовлађујући. Новонастали ”истраживачи црквене историје” сензационалистички су открили како се у два житија Св. Саве, која су написали Теодосије и Доментијан, не појављује исто име цариградског патријарха који је додијелио самосталност Српској цркви. Из тога извлаче закључак да је то доказ непоузданости тих хагиографских изјештаја. Да ли је то тако? Да, такав је тај извјештај. У житију Св. Саве се појављује име патријарха Германа Другог, који је управљао Васељенском патријаршијом тек од 1222.г. А име патријарха који је хиротонисао Светог Саву и дао му аутокефалност је – Манојло (1217-1222)! Али, колико год нам изгледало да је на помолу неко историографско ”откриће Америке” ствар је много једноставнија и безазленија него што изгледа. Наиме, неких десетак година касније, послије боравка Светог Саве у Никеји, бугарски цар Јован Асен и њихов патријарх Јоаким тражили су од истог овог патријарха у Никеји Германа Другог, – аутокефалност за Трновску (Бугарску) патријаршију. Тај поступак је покренут 1232. г. а окончан 1235. г. и описан је у старом бугарском рукопису ”Синодик цара Борила” (опет, извор другог реда!). Зашто је све трајало три године? Зато што, како се наводи у поменутом спису, Герман Други није хтио да изда сагласност по том питању, док се не консултује са тројицом поглавара древних патријаршија на Истоку: јерусалимским, антиохијским и александијским. Тек кад је добио и њихов пристанак, Герман је потписао сопствену сагласност по питању Трновске аутокефалије. Ова бугарска аутокефалност биће канонска и општепризната од 1235. све до 1393.г. – када бугарска пада под Турке, а њена Црква се враћа под окриље Цариграда (све до обнове њене аутокефалности крајем 19. и почетком 20. вијека). Зашто сам све ово испричао? Патријарх Герман је већ 1232.г. дао начелан пристанак, али званично проглашење аутокефалије Цркве у Трнову услиједило је тек за три године. Није искључено, пошто се ради о истовјетној теми, истим људима, истом времену, сличним околностима и приближно истовјетном исходу – да је и у случају Савине хиротоније 1219.г. – патријарх Манојло дао начелни, а Герман, три године потом, званични благослов за српску аутокефалију. У том случају није тешко претпоставити да су писци житија, из овог разлога, два догађаја – саставили у један, и пермутовали године и имена. А све то, без већег (значајнијег огрешења о истину. Додуше, ми не знамо да ли је у случају Св. Саве, спроведена оваква процедура чекања одговора од три источна патријарха, али знамо да је Свети Сава, по утврђењу и уређењу своје архиепископије, два пута обишао Свету Земљу, и том приликом посјетио лично сва три ова патријарха, који су га дочекали са почастима, као поглавара Жичке архиепископије. Па само то знати, довољно би било разумном, да се не доводи у питање претходни чин у Никеји. (Неки истраживачи сумњају да је друго путовање Св. Саве у Свету Земљу било узроковано – поред осталог – и тим што је Светитељ хтио да помогне Трновску патријаршију у добијању њене самосталности, обилазећи источне патријархе. Треба се подсјетити да је Свети Сава окончао то путовање, па и свој живот – доласком у Трново и служењем Свете литургије на Богојављење, заједно са Трновским патријархом, и то баш у вријеме добијања бугарске аутокефалности.) Него, има још. Када се Српска православна црква изнутра ујединила 1920. г, чекао се благослов Цариградске патријаршије – како у погледу 8 епархија које су овим уједињењем прешле под пећку јурисдикцију, тако и у погледу благослова ”Мајке Цркве” да се обнови рад укинут 1766. И шта се десило? Како је те године, престо цариградског патријарха био упражњен, одласком патријарха Германа Петог 1918. г, – Синод у Цариграду издаје начелни благослов 19. марта 1920. г. (одлука бр. 2056). Међутим, Томос о томе да ”Велика црква” признаје уздизање Српске цркве на степен патријаршије, потписао је нови патријарх Мелетије Четврти, тек 19. фебруара 1922.г. и специјалном делегацијом послао у Београд, – гдје је прочитан на свечаном богослужењу, у Саборној цркви, (у садашњој улици краља Петра – како то воле овдје да нагласе, а ни мени не смета да поновим) 02. априла 1922. г. Е сад, можете ли да замислити неке полузаинтересоване и погрешно информисане атеисте, који кроз неко вријеме, ”брижљиво анализирају” супротстављеност извјештаја о томе ”како се не зна” да ли је Београд добио аутокефалност 1920. или пак 1922.? До прије неку годину, ја не бих вјеровао да је тако нешто могуће, – али кад читам шта све пишу неупућени људи по Црној Гори – сад могу. Јесмо ли ми противници или мрзитељи Црне Горе, ако негирамо потребу да Црква на њеној територији има аутокефалност, или ако доводимо у питање валидност и каноничност оне ”аутокефалности” која је уписана у Уставу Краљевине Црне Горе из 1905. г? Нити се 1918. г. ико од свештенства и вјерног народа међу Црногорцима, побунио против црквеног уједињења, нити данас ико од свештеника и вјерног народа тражи (захтјева) издвајање Цркве у Црној Гори из окриља Пећке патријаршије. Тачка. Ја имам пуно познаника и пријатеља који би радо промијенили многе ствари у црквеном животу (некоме се не свиђају неке заставе, други не воле неке пјесме, трећи би мијењали боју крова на храмовима, четврти би вољели да се мало више потенцирају неке теме на уштрб других, пети да се смањи пост, шести да се продужи….итд ), али неки јасан став до нивоа захтјева, или уопште свијест о томе шта би такво издвајање донијело (а шта одузело) Цркви у Црној Гори, ја још нити чух, нити виђех….међу свештенством и вјерницима. А знамо се више сви. Да би нека црквена област уопште претендовала да има сопствену самосатлност (или потпуну аутокефалност, ако ћемо данашњом терминологијом) према битним канонима васељенских сабора (Првог, 4. правило и Седмог, 3. правило) она мора имати најмање три епископа – који би били у стању да рукоположе неког четвртог, новог епископа, или да сами себи изаберу поглавара. (Поменута Апостолска правила говоре о двојици или тројици епископа). Зато, и поред обилне политизације ове теме, морамо имати искључиво канонско расуђивање да је Жичка (Пећка) архиепископија (а од 1766. до 1918.г. Карловачка митрополија) увјек имала ту способност. Црква у Црној Гори (као вјековни саставни дио Пећке архиепископије и патријаршије), нити је имала тај број епископа (све до 1912.г) нити су постојећи епископи показивали интересовање да се одрекну сопственог светосавског насљеђа и титуле ”егзарха пећког трона”. Први и једини, да га тако називемо – ”трећи епископ” те црквене области био је др Гаврило Дожић који је управо понио титулу пећког митрополита! Занимљиво, ето и у томе се показало, да Православне цркве у Црној Гори нема без Пећи. А да не говоримо о томе да је управо тај митрополит Гаврило био један од вођа (уз двојицу старијих архијереја Цркве у Краљевини ЦГ) црквено-народног покрета уједињења црногорске црквене области у ширу црквену заједницу. Он је то био до те мјере – да је касније постао најприје митрополит Црногорско-приморски СПЦ, а потом и српски патријарх! Инсистирање на статуту Синода Цркве у Краљевини, насупрот јасно израженој вољи све тројице епсикопа те Цркве, и свег свештенства, и цијелог народа – јесте упрво сувопарно и нецрквено резоновање. Јер рецимо 99. и 118. правило чувеног Картагинског сабора, истичу народну вољу као пресудну у таквим граничним и преломин ситуацијама. ”Ако послије смрти свог епсикопа, народ није хтио имати свога епископа, него је зажелио придружити се области другог неког епископа, ово му се не мора забранити”! А ствар је још очигледнија када су у питању судске инстанце неке самосталне цркве (без којих опет, нема говора о пуној аутокефалности). Црквени канони Првог, Другог и Четвртог васељенских сабора прописују четири или више епископа као минималан број да би се могло евентуално судити једном епископу, ако дође до тога. Знам да ће се неки људи запитати зар све ове ствари није знао епископ др Никодим Милаш, чувени црквени правник, – када је писао уставе за ”Св Синод” и за ”православне конзисторије” у Краљевини Црној Гори (у којима Цркву у Црној Гори назива ”аутокефалном”) и онда када је у једном другом свом дјелу ”Православно црквено право” поновио тај исти став? Нека ми се не замјери ако се присјетим једне полемике два сарадника и научника Димитрија Руварца и Никодима Милаша у вези оправданости проглашења ”српске патријаршије” у Сремским Карловцима 1848.г.? Не зна се ко је већи и плоднији научник од њих двојице, али су се по овом питању разилазили. У тој међусобној преписци, др Никодим Милаш, на једном мјесту признаје да је њему била непозната грамата којом је 1710.г. пећки патријарх Калиник дао аутономију Карловачкој (Крушедолској) митрополији. А данас, о тој важној грамати, уче средњошколци у богословијама. Ово вјероватно није једини доказ против Милашеве ”непогрешивости” кад је у питању његово сагледавање историје Балкана и свих њених детаља. Јер, једно је познавати и тумачити каноне, па и историју Цркве на подручју Хабзбуршке монархије, гдје је живио и дјеловао, и имао приступе архивама др Никодим Милаш, – а нешто сасвим друго бити познавалац савремених црквених прилика изван државе у којој живи. О томе бјелодано свједочи и Милашево позивање на атинску Синтагму као извор става о ”аутокефалности цркве у ЦГ”. Прочитате ли пажљиво навод о аутокефалности у тој Синтагми из 1855.г., видјећете да се њени аутори ограђују од поменутог става и позивају се на Цркву у Русији. (Опет, занимљиво је да се у том исказу као поглавар те ”аутокефалне” цркве помиње владика Петар Патровић – не знамо тачно који од двојице Његоша – и да му се наводи титула ”егзарх пећког трона”. Вјерујем да су очигледно недовољно информисани аутори овог списа могли да нагађају око канонско-правног статуса Цркве у Црној Гори, али откуд њима ”егзарх пећког трона” везан за Петра Патровића, ако ову титулу збиља нијесу носили Свети Петар Цетињски или Петар Други Петровић Његош? А ако ико зна да наша Црква у Црној Гори није имала капацитета за ”аутокефалност” – то су Руси. Они су нам рукополагали кандидате за владике. Они су давали благослове за план и програм богословије на Цетињу, и новац за рад – како те школе, тако и тзв. Дјевојачког института. Високо теолошко образовање, код њих су стицали наши клирици. Они су штампали наше црквене књиге… Круг се, очигледно затвара, пред непобитном чињеницом да је епископ Никодим Милаш и устврдио и правно уобличио а самим тим и разгласио ”аутокефалност” Цетињске митрополије, упркос њеној крајњој атипичности. Зашто? Како би Његош рекао ”Не хће Србин издати Србина”. И Никодим Милаш, и краљ Никола и Митрофан Бан, поред своје конфесионалне православне припадности, били су заокупљени једном истом националном идејом српског уједињења и ослобођења. Није било основа да Србин Милаш, у ери национал-романтизма, њему савремну Црну Гору види и доживи другачије до као једну од двије српске краљевине (како је то децидно и јасно именовао и сами црногорски господар). У том контексту, он се није налазио у својству инспектора који ”све зна” и који онда неће да одобри ствари са конструкционом грешком. Не, напротив! Он одобрава и предвиђа недостатке, управо зато, јер је био у улози „старијег брата“ који, баш зато што „све зна“ (или „види доста“) – жмури на једно око или гледа кроз прсте, да би млађем помогао да устане и стане на ноге. Ја бар то тако видим. Хоће ли Вас сада неко оптужити за српски национализам, и за ”наметање српства” – Црногорцима? Ја уопште не говорим о савременом националном осјећају код било кога од читалаца овог текста. Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви. Нити је мени, или било ком свештенику СПЦ циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији. Или сам нешто пропустио? Ово у вези епископа Никодима Милаша је само осврт на чињенице прошлости из којих свак може да извуче свој закључак. Неко ће наћи разлога да се поистовјети са тим чињеницама, а неко ће их осудити и свој идентитет градити супротно од њих. Епископ Даламатински др Никодим Милаш, митрополит Цетињски Митрофан Бан и краљ Црне Горе Никола Петровић били су Срби, и то они ”велики” – у смислу њиховог националног рада и ангажовања. А с обзиром да они дјелују у епохи израженог национал-романтизма, слободан сам да протумачим да је тај њихов осјећај био јака покретачка снага свих њихових дјела (па погледајте само списе које су они оставили за собом и све ће вам бити јасно). Отуда закључујем да је и овај подухват у вези цркевних устава у Црној Гори био вођен више тиме него бригом о канонима. Понављам, Никодим је у Црној Гори гост, није упознат са свим детаљима и нијансама наше црквене реалности. А хоће да помогне, да се нађе Николи при руци – што се каже. Овоме треба додати да је он, прије постављења за епископа Далматинског (и прије писања црквених устава за Црну Гору), једно вријеме боравио у Србији и чак је тамо кратко био изабран за ректора Београдске богословије. Отуда је буквално, на правди Бога, протјеран због спллетки и неповјерења неких људи, под оптужбама да је дошао ”да шири унију и папски утицај” у Србију. Збиља парадоксално, – јер нема већег ни плодоноснијег борца против уније и покатоличења Срба у Далмацији, од њега. То га је тешко погодило, и као православца и као Србина, и више никад није хтио тамо да се врати, иако су га касније звали да буде Београдски митрополит. Ја бих у том свјетлу посматрао све ово. Њему је Црна Гора, као држава са тада израженом српском националном идеологијом, била онај покретач тзв. Пијемонт будућег свесрпског уједињења. И зато му није био проблем да мало дода, да уљепша ствари – како би се прилике у тој земљи административно уредиле. Није на одмет поменути и оно о чему пише др Љ. Д. Јакшић да ових ”устава за синод и конзисторије” у ЦГ, нема на обимном и детаљном списку ауторских дјела Никодима Милаша које је он, пред крај живота, сам сачинио. Можда је просто заборавио да наведе, а можда је сматрао да то и нијесу била дјела која најбоље репрезентују његов научни реноме. На крају, да Вас питамо, и за Ваш лични став по питању црквених прилика у Православљу? Видите ли јасан излаз из ове новонастале ситуације, у којој указ Цариградског патријарха о Цркви у Украјини – не признаје већина других помјесних цркава? Ситуација је баш тешка, али не вјерујем да је непремостива. Како је лијепо формулисао декан Богословског факултета у Фочи, др Дарко Ђого, није само проблем може ли данас или не може Цариград тако једнострано издавати указе о аутокефалији (видјели смо како су то радили цариградски патријарси у 13. вијеку, – ништа без консултације са другим патријарсима), него је изгледа, још већи проблем, што је некоме у Цариграду пало на памет да, за нове потребе, одређује потпуно ново значење појма аутокефалности. Ђого је то генијално одредио као пост-модернистички поглед на црквене односе, по ком ”Велика црква” има моћ да одреди значење, и да ”успостави чињенице”. ”Аутокефалија није оно што аутокефалија јесте, него оно што Цариград нуди као аутокефалију”- каже о. Дарко. У ”томосу” који је Цариград ”дао” групи свештеника у Украјини, међу којима има оних који немају ”апостолско прејемство” пише нешто што није писало ни у једном, до сада издатом акту Цариграда о црквеној самосталности неке помјесне цркве. Тамо се каже да ”Аутокефална Црква у Украјини за своју главу познаје Најсветији Апостолски и патријаршијски Престо, управо као и остали патријарси и предстојатељи”…. па се додаје да је ”Његово Блаженство Митрополит кијевски дужан да се…у случају већих питања црквене, догматске и канонске природе…обрати патријаршијском и васељенском Престолу, тражећи његово ауторитативно мишљење и поуздано разумјевање”. Е па ово није аутокефалија. Као што ни поменута група ”свештеника” на које се овај текст односи – нијесу Црква. Оваква ”аутокефалија” и овакве формулације, – у односу на оно што су добиле Жичка архиепископија и Трновска патријаршија у 13. вијеку – збиља јесте нешто ”ниже од аутономије”. Иза ријечи изложених у овом ”томосу” не стоји сила црквеног предања, ни утврђених канона, – него, могуће, трагови пастирске жеље за компромисом. Али и најбоља намјера, без истине, не доноси плода. Због тога се наша помјесна СПЦ није сагласила са чином Васељенске патријаршије, ма (к)ако иза ње стајале добре немјере и хришћанска снисходљивост цариградских архијереја. Наиме, ”остали патријарси” и ”предстојатељи” других помјесних цркава, не признају цариградски патријаршијски престо ”за своју главу”. У питању је нејасноћа или самообмана која ником не може бити од користи, и коју Цариград, до сада, никад није практиковао. Али баш у контрадикторности и неодрживости оваквих формулација, лежи моја нада и вјера, да Господ неће дозволити да опстане ова намјера да једни друге лијечимо неистинама. Ја очекујем да ће управо Најсветији Цариградски патријаршијски престо, први сам увидјети да је ушао на странпутицу и слијепу улицу кад је у питању административно поступање, или – да ће можда, још и прије тога, видјети, да већинска Црква (бројне душе жељне спасења) у Украјини, под поглаварством митрополита Онуфрија УПЦ, чекају да им се врати ”залутала/изгубљена овца”, а не да се њена ”изгубљеност” показује као ”пут Спасења”. Већина помјесних аутокефалних цркава православне Васељене, није пристала уз ову најновију одлуку Цариграда, а благост и опрезност у тону њихових саопштења израз су бриге и напора да се јединство Цркве по сваку цијену сачува. Управо би такав однос сестринских цркава према тренутном несналажењу Цариграда, могао бити од помоћи ”Великој цркви” да се врати на мјесто које јој припада – Првог међу једнакима, у непрегледном шару васељенског паравославља. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Разговор великих умова који увелико отвара очи. Све похвале и најљепше жеље модераторици трибине:
  20. Pored TV Pinka koji je generalno najgore što može da zrači sa TV ekrana, postoje još neke bljuvotine koje se provlače po raznim televizijama. Ceca i Anabela ušle kao gošće na Farmu. Svi na Pink!!! Peticija Pinku sutra za reprizu
  21. Црногорске власти најављују пријаву због „кршења закона, истицање симбола других држава, скрнављење државне химне и политичких и националистичких порука” . Хуманитарни концерт за Косово у Херцег Новом ПОДГОРИЦА - Министарство културе Црне Горе најавило је кривичну пријаву против организатора мултимедијалног концерта одржаног у понедељак у оквиру програма „Трг од ћирилице” у Херцег Новом, због, како се наводи, кршења низа законских одредби, истицање симбола других држава, скрнављење државне химне и готово незаобилазних политичких и националистичких порука. Из тог ресора поручују да су сигурни да постоји много бољих начина за промоцију домаћег, регионалног и ширег музичког стваралаштва током сезоне - довољно је видети, заправо, остале фестивале на црногорском приморју. С тим у вези они су поздравили одлуку будванске општине да, након оштрих реакција црногорске јавности, одустане од идеје организације концерта трубача из Гуче у том граду. „Али, на 'програме' налик прексиноћњем, Министарство културе и Држава Црна Гора неће ћутати - напротив. Од сада, свако коме концепт 'манифестација културе' буде параван за националистичке поруке и кршење закона, одговараће на начин како је то регулисано прописима ове државе, поручили су из Министарства културе, пренео је портал Аналитика. Сматрају да смотре културе не смеју да буду изговор за организацију националистичких скупова, а посебно када се, како кажу, као у случају Херцег Новог, њима негира црногорски идентитет. „Жалимо што је Херцег Нови био домаћин овог програма, тим пре јер смо недавно на истом месту могли да испратимо фестивал сасвим другачијег типа - који у много лепшем светлу промовише и тај град и Црну Гору”, наводи се у саопштењу, преноси Танјуг. Политика Online - Кривичне пријаве против организатора концерта у Херцег Новом WWW.POLITIKA.RS Министарство културе Црне Горе најавило је кривичну пријаву против организатора мултимедијалног концерта одржаног у понедељак у оквиру програма „Трг од ћирилице”...
  22. Речено је да је мучеништво највећи доказ истинског сведочења. Смрт, као последња провера, искључује могућност камуфлаже пред Богом, собом, људима и светом. Док у аскетском подвигу има простора за „симулирање“ дотле суоченост мученика или мученице са смрћу не оставља простора за тако нешто. Истовремено, у мучеништву су равноправни и слаби и јаки: обичан хришћанин задобија исту снагу као и онај јачи, те прихвата мучење и страдање, и саму смрт, мирно и радосно – и добија венац победе. Првомученик – Христос није био пасивна жртва него победитељ, чак и у крајњем понижењу. Неправедна пресуда, клевета, ругање, пљување, бијење, крст и смрт претворили су се у силу у немоћи. Може се рећи да је победа остварена не толико у васкрсењу (то је сувише очигледно) колико на Крсту. Зато Њега прикованог за Крст и уснулог називамо – Цар славе! Откуд камуфлажа међу хришћанима? Зашто они који су добили благодат и моћ од Бога могу тако тешко да промаше и дубоко падну? Ако је хришћанин посебан антрополошки тип, онда имамо један занимљив феномен: када је врлински, тада надилази сваког врлинског човека (религиозног или нерелигиозног). Али, када греши, онда је гори грешник и од најгорих нехришћана. Хипокризију је Христос највише проказивао. Лицемерје омогућава да своју грешност на вешт начин сакријеш од себе. Да нису највећи греси они које игноришемо, негирамо да постоје, а не они свесни греси? Савремени хришћани – јерархија и „царско свештенство“ – требало би да мање верују у своје способности расуђивања и да почну усрдније да расуђују умом Христовим. Да би до тога дошли потребно је, између осталог, да усвоје критеријум будућности, тј. да допусте и ту могућност да њихови садашњи судови могу да буду ужасно погрешни. Целе цркве могу да погреше. Пре двадесетак година (15. јануара 1998) Александријска патријаршија је затражила опроштај од Св. Нектарија Егинског због тога што га је 1889. године као Пентапољског епископа неправедно прогонила, оптужила и отерала из Каира. За то недело нису успели да нађу ниједан формални или теолошки разлог осим спомена да се млади епископ не подудара са њиховим амбијентом (клима). „Ако ми дате неколико редова написаних руком најпоштенијег међу људима, наћи ћу нешто у њима што ће га обесити“, рекао је кардинал Ришеље. Ипак, невољна страдања, о којима говоре Оци, помажу на више начина: када изгубиш положај – смирењем добијаш неслућене благослове. Чак и кроз произвољне, исувише људске поступке представникâ Цркве, оне који у очима света изгледају скандалозни и негативни, Бог, не оправдавајући те поступке, дела, користећи их и управљајући историју ка својим циљевима. Бог то чини не ex machina, него „споро и достижно“ као праведни Судија. Верујем да је апофатички метод у богословљу један од могућих приступа опрезнијој процени људи и њихових поступака. Апофатика је пример релативизације како логоцентричног размишљања и тако и позитивистичког морализма. Наравно, није довољно само знати разликовати апофатичко и катафатичко богословље. Потребно је препознати унутарњу апофатичку логику постојања. На једном месту један савремени теолог бележи: „Наша вера и битовање, скоро сва наша историја и наше данашње стање, јесу апофатички, а апофатика захтева велики интелектуални и још већи духовни напор и подвиг“. Како је за Свете Оце говорио Св. Варсануфије, „Не мислите да су, ако су и били Свети, могли дубине Божје да потпуно схвате“. Један пример из неурологије може нам помоћи да схватимо да ми скоро по правилу имамо привид истине. Мислимо да нам наш мозак даје реалну слику света, а он, у ствари, гради слику на основу претпоставки. На твитеру се недавно вирално ширила црно-бела фотографија која, захваљујући исцртаним колорним линијама преко ње, оставља утисак слике у боји. Сви су мислили да та слика јесте у боји. Оно што се десило јесте да је мозак – инхерентним начинима кроз претпоставке, искуство, обрасце – „обојио“ фотографију. Наравно, ми тек a posteriori сазнајемо да је у питању грешка, јер слика реално није у колору. Дубља поука из овога је да ми, скоро у свим доменима живота, чинимо сличне грешке и при томе верујемо да савршено разумемо реалност. Један од коментара на твитеру гласио је да на тај начин функционишу међуљудски односи, преговори, трговина, политика и укупна људска комуникација. У сликарству, боја настаје у корелацији више топлих и хладних нијанси; она није самопостојећа. У музици, тон је стицај висине, јачине, трајања и боје. У свим случајевима, реч је односу посматрача са посматраним/слушаним. Личност (и мозак) примаоца поруке ће допунити празнине на основу поменутих инхерентних претпоставки. Стога и није увек потребно све рећи у детаље: ако је неко вешт говорник, постићи ће жељени утисак без много речи. Сликар ће достићи нови ликовни израз без много потеза (византијска иконографија је врхунски пример те врсте апстраховања). Ради ли се о манипулацији или о релационој стварности? Можда је по среди теологија односа! Међутим, да ли је слобода на цени у црквеној стварности или је она hybris који води „немесису“? У грчкој трагедији, ὕβρις указује на претерано самопоуздање јунака драме које изазива бес богова и доводи до νέμεσις, заслужене одмазде. Шта се историјски дешавало кад би неко слободно формулисао истину вере на другачији начин, супротно мејнстриму, а да није рањавао Тело Христово неким неправилним учењем? Биће да је ситуација била другачија него у наше дане. Наиме, видећемо да Црква на Истоку није судила ни забрањивала слободу личног мишљења. За Св. Јустина Ћелијског је казано да је, као слободни и одговорни члан Цркве Христове, пророчки опомињао кад је требало и писмено критиковао званичну Цркву, пишући критичка писма патријарху и синоду. Историчар Болотов примећује: „Личности које су одушевљене искреном љубављу према истини и добру Цркве, као што је Григорије Богослов, понекад су упадале у тешку сумњу у вези са сврсисходношћу црквених тела као што су сабори и синоди“. Велики Оци Цркве су ауторитарну црквену власт критиковали понекад као болест; критичке речи једног Златоуста или Григорија Богослова на њен рачун су преоштре чак и за данашњи осећај. Стога речи историчара Хенрија Адамса, који је власт описао као „неку врсту тумора који се завршава тако што убија саосећање код њених носилаца“, не звуче ни ново ни сувише метафорично. Дахер Келтнер, професор психологије на Берклију, на основу лабораторијских експеримената дошао је до закључка да се појединци под дејством власти понашају као да су претрпели трауматичну повреду мозга – постају импулсивнији, мање свесни ризика својих одлука, и, што је пресудно, мање кадри да на ствари гледају из угла других људи. Када се у теологији водимо мотивима спасења човека, тада наши изрази нису пресудни. Како каже владика Атанасије (Јевтић) у својој Патрологији (објавио пет томова), Кирило Александријски се у христологији руководио првенствено сотириолошким разлозима. „И поред све неизбежне полемике, он се ипак не спори око појединих богословских ‘формула’, не везује се само ‘за речи’. Штавише, он сâм није увек строго пазио на своје речи и изразе, те их и не употребљава увек тачно и истоветно“. Дисиденти из система тоталитарних једнопартијских држава су прогањани због другачијег мишљења, па и погрешно изговорене или написане речи. Модерни damnatio memoriae у неким срединама се одвија поступно: најпре вас ућуткају у установама, а онда следи даље искључивање из званичних форума. Сазерцавајући о колективној трауми прогона из Совјетске Русије, Флоровски је далеке 1930. писао: „Посебно је трагично да је пре неколико година, наредбом совјетских власти, велика група руских философа изагнана из властите земље. Прогнани су управо као философи. Ово је био симболичан чин који је означавао негирање креативности и слободе. Философија је постала бескорисна и забрањена у Совјетској Русији управо због тога што су философски патос и креативност изрази духовне слободе. Совјетски животни стил, на другој страни, јесте вољно одбацивање и гашење слободног духа“. Многи млади људи се данас осећају попут једног од јунака из драме Тенесија Вилијамса, Мачка на усијаном лименом крову, па потресно, а лаконски, исповедају: „Не живим са вама – ми само заузимамо простор у истом кавезу; то је све“. Тамо где нема Христа губе се истински односи. Све губи смисао, што можда и нехотице показује најновији Тарантинов филм „Било једном у Холивуду“. Неумољиви утисак током гледања је да у свеукупном сплету збивања – на врхунцу бљеска контракултуре, у време хипи револуције – одсуствују реални људски односи. Велики оци и учитељи никада нису поробљавали, него су остављали следбенике слободним, говорећи попут Св. Варсануфија: „Нисам те свезао, брате, нити сам ти дао заповест, него савет, како хоћеш, тако учини“! Уводећи своје читаоце у мисао Отаца Цркве Владика Атанасије је као верни ученик о. Георгија Флоровског написао следеће значајне речи: „Читаоци ће у књизи видети да је било и признатих Црквених Отаца и Писаца са извесним богословским схватањима несагласним са вером и искуством Саборно-Католичанске Цркве, и нису за то били суђени“. Кад је пак реч о јеретицима, по речима овог водећег српског теолога, „они су издвојени као јеретици не зато што су имали своја лична мишљења – Црква, бар на Истоку, није судила ни забрањивала слободу личног мишљења – него зато што су рањавали и расецали јединствено Тело Христово, Цркву као нешивени Хитон Христов“. У историји Цркве су постојале школе мишљења и Црква их је дочекивала са добродошлицом. Школе, правци, изрази… све је то био и остао део јединственог Предања. Право питање односа између познатих школа и њиховог учења у древној Цркви огледа се у оквиру питања истинитости личности Христове (Александријци су одбацили аутономно човештво у Христу да човек не би био схваћен независно од заједничарања са Богом). Понекад би између две доминантне школе, попут александријске и антиохијске, нови и свежији богословски приступ послужио као трећи пут, или „други угао“ посматрања, и тиме извео из заплета. То је била кападокијска школа. Запад је, такође, имао свој летитимни приступ, као и сиријска традиција. Но, оно што нас овде занима јесте чињеница да другачији нагласак у богословљу није представљао проблем. Оно што се кроз целокупну историју дешавало јесте да Црква није санкционисала слободу личног мишљења и говорења, него је отклањала апокрифе и фалсификате. И верујем да је у нашем времену куцнуо час да нови нараштај породи нови израз. За то постоје претпоставке у неопатристичкој синтези коју је инаугурисао васељенски протојереј о. Г. Флоровски. Потребан је излаз из круте и стерилне сцене, уз помоћ богослова који обликују теолошки курикулум, јер су се научили „Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо“ (Мт. 13,52). На том путу, не треба да нас растужи ако понекад оманемо у настојању да достигнемо велики узор. Ван Гог је без успеха покушавао да имитира Милеа (Millet) који је био сав његов свет и идеал (други узори су му били Коро и Курбе). Но, утешно је то што Ван Гог није достигао Милеа; заузврат му је дато нешто много веће! Савремени богослови су позвани да воде „гигантомахију“ око суштинских питања живота друштва и човечанства. Егзистенцијално тумачење догмата и језик који „говори“ савременом свету јесте богословље које није догматско у уском смислу речи него је то „стваралачко разрешење животних задатака“, по неопатристичком обрасцу богословља „за живот света“. У том подухвату теолози не треба да се боје ни науке ни философије, као што се нису бојали ни Оци, који су и сâми имали извесних јелинистичких, неоплатонских мотива; они су сасвим смело користили Платона, стоике, Филона, Оригена, али се нису заустављали на њима, него су смело износили „црквену науку“. Примера ради, није било класичног философског и књижевног дела које млади Константин (Кирило Словенски) није прочитао и проучио у Фотијевој школи. А ту школу су тадашње Игнатијеве присталице карактерисале као назадовање у антику. Наизглед парадоксално! У приказу житија великих симфоничара под називом Распеване виолине, Рудолф Тил каже да су многи музичари судбином својих живота били илустрација моћне музичке револуције која се тада била распламсавала, а на коју се с почетка гледало као на произвољност или назадовање. „Међутим“, каже он, „из тог пада фантастичном брзином је изникла нова музика симфонијске епохе“. Кад је видео како се снобови оног доба исмевају са импресионистима, Сезан је у инат њима рекао да ће све учинити да импресионизам добије место у музејима уметности. Слава Цркве је симфонија Васкрсења и смерно сведочење тог тријумфа. „Видевши васкрсење Саздатеља, Апостоли се дивљаху (ἐθαύμασαν), појући хвалу ангелску: ово је слава Цркве (αὕτη ἡ δόξα τῆς Ἐκκλησίας), ово је богатство Царства“ (Октоих, глас 7, поема Јована Дамаскина). Како је било на почетку са првим martyres Васкрсења и Педесетнице (уп. ДАп 2,32: „чему смо сви ми сведоци“), тако и данашњи теолози, испуњени патосом слободе, настављају да стваралачки сведоче испуњење спасења у Васкрслом Господу, исповедајући догађаје спасења свештене историје и у нашем времену. Каменчиће које уграђују у Предање неће нико моћи да одбаци. Извор: Теологија.нет
  23. У ауторском тексту “О лицемјерју” који је објавио на свом блогу (vladikagrigorije.info), Епископ диселдорфско-немачки Григорије истакао је да је “лицемјерје духовни кукавичлук”, те да “лажљива уста и лицемјеран живот сведоче људску помраченост” али и то да је “лицемјерје грех против истине и искрености и да се зато увек скрива иза лажи или полуистина”. Ауторски текст Владике Григорија преносимо у целости: Ниједан гријех није Христос силније изобличавао од лицемјерја, хипокризије (грч. – претварање, претворство, лицемјерство). Заиста, ниједан гријех тако очигледно не пројављује демонско посуновраћење човјекове личности, као што то чини лицемјерје. Док друга сагрешења потичу или од неког несвјесног покрета пале природе, или од зле навике, или од страсти које човјеком овладавају, лицемјерје је увијек свјесно, прорачунато пристајање на зло и на неки начин „предумишљај“ многих других зала која њиме започињу и њиме се крунишу. Лицемјерје је гријех против истине и искрености и зато се увијек скрива иза лажи или полуистина. Оно је гријех људи који живе и дјелају иза леђа других, хранећи се клеветама, оговарањима и подозрењима. Зато оговарачи и клеветници никада не говоре лицем у лице, јер лице човјека је – о томе смо већ говорили – увијек суд нама и суд над нама. „Чувајте се квасца фарисејскога, а то је лицемјерје“ (Лк. 12,1), говорио је Господ својим ученицима. Јер „то мало квасца све тијесто укисели.“ Човјек покретан лицемјерјем увијек се креће у мочварним и тамним дубинама људске природе, газећи тако достојанство и своје и других. Зато лицемјерје неријетко води ка најтежим гријесима. Лицемјеран човјек је неспособан и неспреман да своје лице, дакле – своје биће, пружи и окрене свецијело, безрезервно, ка лицу другог. Увијек прорачунато, увијек мјерено и „кројено“ према сопственој скривеној намјери, његово лице је – безлична маска. Зато је лицемјерје не само дволично већ, у својој удаљености од Онога у Чијој свјетлости видимо свјетлост, увијек помрачено, тамно и потпуно безлично. Дволичност, коначно, води у безизлазност, јер сам носилац те маске кад-тад ће морати себи да постави питање: ко је он уствари? Лицемјерје, без сумње, своју храну тражи на њивама лажи. Ава Доротеј, велики наставник духовног живота, говорио је да лаж није само и једино изговорена неистина, и да се, осим у ријечи, може лагати и мишљу, али и животом. Треба знати да ниједно зло, ниједна неистина, чак ни сам ђаво који је „отац лажи“, не могу преварити човјека уколико не узму лик врлине. И Апостол Павле говори у Светом Писму да се „и сам ђаво претвара у анђела свјетлости (2Кор. 11,14). Наш велики писац и мислилац Иво Андрић, човјек сложеног живота али свакако богатог искуства написао је: „Кад видиш овако човјека сувише сигурна у себе и у оно што каже, хитра и слатка на ријечи, који ти нуди што му не тражиш, одобрава што кажеш а остаје при ономе што је намислио, знај да је бестидник и бездушник, и клони га се колико можеш.“ Најочигледнија пројава лицемјерја, не само у ово наше вријеме већ и у сва времена, јесте људска склоност оговарању, тј. лажном свједочењу на ближње своје у њиховом одсуству. То тако очигледно одсуство љубави помрачује и трује не само оне који то (не)дјело творе, већ и оне који су пасивни слушаоци, који се ћутањем саглашавају и наслађују. И тада и тако страдају многи, и многи трпе штету. Ова очигледна помраченост израз је једне суштинске духовне неслободе, јер слобода је својство личности, дакле својство онога ко своје лице огледа у лицу другога, јасно и искрено. Бјежање од лица другога, тј. скривање од сопственог одраза на њему, пројављује велико духовно сиромаштво. Човјек који гази Лик Божији у ономе кога клевеће, увијек је човјек скучен и тјескобан, затворен у сопственом малом свијету самообмане; то је човјек за кога Апостол Павле са правом каже: „Вама није тијесно у нама, него вам је тијесно у срцима вашим“ (2Кор. 6,12). То је човјек тужан и злокобно мрачан; то је биће без радости. За онога ко лицемјерно живи други је увијек препрека, пријетња, опасност, а никада брат, никада саставни дио његовог бића, никада сапутник и сапатник на путу спасења. Такав у себи нема благодати Божије која нам даје живот, јер Бог је истина а лицемјерје је живот у лажи. Оно је духовни кукавичлук, који се скрива иза подозрења или ласкања. Оно је суштинско окретање леђа животу и одбијање да се живот прихвати као што јесте: сапостојање, сарадња, смирено свједочење Истине хођењем у свјетлости Лица Божијег а прије свега радост и нада на живот вјечни. Лицемјерје, као зла и злокобна наклоност душе, за своје најубојитије оружје има управо ријеч људску. Оно што би требало да је орган словесности, боголикости, посебности човјекове спрам све творевине, тако постаје орган и оруђе злобе, лукавства и сваке лажи. У Светом Писму стоји: „Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело“(Јак. 3,2). Заиста је језик „мала ватра, а како велике ствари запали“(Јак. 3,5). А још у старозавјетно вријеме, премудри цар Соломон је говорио: „Покривају непријатељство усне праве, а који износе оговарања најнеразумнији су. У многом причању нећеш избјећи гријех, а чувајући уста своја бићеш разуман“ (Прем. Сол. 10.гл.). Лажљива уста и живот лицемјеран огледало су унутрашње помрачености човјекове, јер уста увијек говоре „од сувишка срца.“ Такав човјек показује дубоку подвојеност и разореност своје личности. Не може се сопствени идентитет градити на поништењу тј. негирању личности другога, а нарочито не на прљању лица другог. Напротив, други је темељ на коме тај идентитет треба градити. Вријеме у коме живимо све отвореније пројављује очигледну девалвацију духовних и уопште животних вриједности. Све чешће постављају се пред нас циљеви који то нипошто не би смјели бити. Човјек је све навикнутији да живи сам, немајући притом свијест о томе да је такав живот – притајено лагано умирање. Дуго промовисани индивидуализам показује се као велики промашај, или као успјешно изведен пројекат пун туге која води у смрт. Потребно је оживјети и непрекидно оживљавати у себи свијест о томе да једино мјерило нашег живота, дјелања и свих наших односа треба да је Христос, Који је Пут, Истина и Живот. Побунити се против лажи у себи и око себе, и живјети и ходити у истини. Размислити о ријечима надахнутог јеванђелиста који говори: „Ако ли у свјетлости ходимо, као што је Он Сам у свјетлости, имамо заједницу једни са другима“ (Јн. 1,6-7). Једино тако, не заборављајући ову небопарну, громку ријеч Спаситељеву: „Чувајте се квасца фарисејског, а то је лицемјерје“, можемо стећи наду да ће на нама, иако смо људи који у свијету живе и гријеше, починути Цар Небесни, Утјешитељ, Дух Истине Који ће нас очистити од сваке нечистоте и спасити душе наше. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...