Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'прослављен'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 105 results

  1. Поводом празника Преноса моштију Светог Јована Златоустог, славе матураната Богословије Светог Петра Цетињског, који су XXIII генерација обновљене школе (2014-2019), служена је свечана вечерња служба са петохлебницом у Влашкој цркви и Света архијерејска литургија у Цетињском манастиру, са благословом надлежног архијереја Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Звучни запис беседе Вечерњу службу у Влашкој цркви, уочи празника у петак, 8. фебруара, служили су протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и јерођакон Роман Виларет, а петохлебницу је освештао Његово преосвештенство владика Јован (Пурић) . За пјевницом су појали ученици Богословије. Литургијским сабрањем у Цетињском манастиру, у суботу, 9. фебруара, началствовао је Преосвећени Епископ др Јован Пурић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Гојко Перовић, протосинђел Исак Симић, јеромонах Јустин Мреновић, јерођакон Роман Виларет и ђакон Игор Пешикан, а чтецирали су матуранти Богословије Максим Шкрбић, Томислав Поповић и Александар – Саша Дедић. На Литургији су појали сви ђаци школе предвођени матурантима. После прочитаних одјељака из Апостола и Јеванђеља, сабраним монасима, ученицима, професорима и вјерном народу бесједио је владика Јован. Он је у литургијском слову говорио о Пастиру добром, Господу Исусу Христу и његовом вјерном свједоку Светом Јовану Златоустом. Владика Јован је заблагодарио Митрополиту Амфилохију на благослову да служи у цетињској светињи, поред ћивота Светог Петра Цетињског. Епископ Јован је честитао славу разредном старешини професору Слобу Станишићу, ученицима петог разреда који прослављају Светог Јована Златоустог и свим ученицима и професорима Цетињске богословије, упутивши им поуку о љубави према богословљу. Сви ученици су приступили Светој тајни причешћа, показавши литургијску саборност и јединство управо у празновању Светог Јована Златоустог. Празновање празника Преноса моштију Светог Јована Златоустог настављено је освештавањем и резањем славског колача у трпезарији Цетињске богословије. Славски колач освештао је јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира а славском ручку су присуствовали професори, ученици и гости школе. У име наставничког савјета све присутне поздравио је главни васпитач, професор мр протојереј Арсеније Радовић. Отац Арсеније је честитао славу матурантима и њиховом разредном старешини професору мр Слобу Станишићу, са молитвеном жељом да их благослов Господњи и молитве Светог Јована Златоустог прате у све дане њихових живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Свету Литургију на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља - Јовањдан, 20. јануара 2019. године, у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју Српске Православне Цркве у Москви служио је Преосвећени Епископ моравички г. Антоније уз саслужење свештенства Петропавловског храма. Саслуживало је братство Петропавловског храма: архимандрит Александар (Котов), протојереј Дмитриј Калашников, јереј Олег Вишински и ђакон Владислав Соколов. Одговарао је хор Петропавловског храма под руководством диригентице Људмиле Черкасове. После богослужења обављено је освећење славских колача и славског жита великог броја свечара - Срба који живе и раде у Москви. Извор: Српска Православна Црква
  3. ризница богословља

    Божић прослављен у Руској цркви у Београду

    У недељу, 13. јануара 2019. године, торжественом Литургијом прослављено је Рождество Христово у руској цркви Подворја Московске Патријаршије. Божанском службом началствовао је старешина храма протојереј Виталије Тарасјев уз саслужење свештенства из Српске Православне Цркве: протојереја Небојше Тополића, старешине земунске Богородичне цркве, и јереја Ивана Делића из Епархије банатске. Хор Подворја је својим појањем улепшао божићно празниковање. Светим тајнама причешћиван је из три путира христоносни руски и српски народ; највише је било деце која су се окупила у божићној радости. По традицији, у Светотројичном руском храму на Ташмајдану одржана је и ове године прослава Божића - Рождества Христовог са децом. Поздравну реч упутио је отац Виталије. Потом је хор при Светотројичном храму отпевао Тропар Рождество Твоје, док је Дечји хор отпевао Божићни тропар. Владика Николај Велимировић је у свом мисионарском подвигу посебну пажњу посветио празнику Рођења Спаситеља света. Његову песму Ноћ тија отпевао је здружени дечји хор Подворја и земунске Богородичне цркве. Децу из Земуна су припремиле диригенткиња Сањана Николић и вероучитељица при храму Богородичне цркве у Земуну Славица Ивошевић. Своје умеће и таланте којима их је Господ обдарио, у божићној представи, показала су деца која похађају веронауку у храму Свете Тројице на Ташмајдану. У овом програму учествовао је и драмски уметник Андреј Шепетковски. После представе отац Виталије је поделио божићне пакетиће свој деци која су присуствовала Литургији, као и учесницима програма. Божићне дарове припремила је ова Црквена општина. Ученици београдских школа Др Драган Херцог и Миодраг Матић и Удружење Живимо заједно улепшали су својом божићном песмом празник божићне дечје јелке и показали да љубав према Богу превазилази све границе. У цркву су ученици дошли у пратњи родитеља, учитеља и вероучитељице Милице Ракић. Извор: Српска Православна Црква
  4. У капели Духовног центра Српске православне цркве у Загребу евхаристијским сабрањем прослављен је Свети Доситеј Исповедник и свештеномученик загребачки. С верним народом, уз саслужење архимандрита Данила (Љуботине), протонамесника Богољуба Остојића и ђакона Драгана Радића, архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин др Порфирије. Звучни запис беседе Митрополита Порфирија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Традиционално, прослава Светог Доситеја загребачког и карпаторуског окупља поред верника загребачке парохије и бројне чланове руске заједнице из Загреба и Хрватске. Након причешћа Светим Даровима, освештан је славски колач и жито, а потом се беседом окупљенима обратио митрополит Порфирије: „Такав је био и међу свeтима прослављени свети Доситеј загребачки који је живео у тешка времена. Не само када је ушао у почетак своје кончине, када је почео Други светски рат, него и пре тога. Тешка су времена била за хришћане уопште, а нарочито тешка времена за православне на западном делу Европе. Међутим, свети Доситеј је срцем својим, и бићем читавим својим био везан за Христа. И није му главна тема и преокупација била брига о тешкоћама. Није свој поглед, своја размишљања, своје трудове, фокусирао на тешкоће и на искушења. Јер ако то чинимо, а сви имамо тешкоће и искушења, онда се заправо потпуно троше наше духовне снаге које нам је Бог дао, и свако од нас их има. Онда постајемо смућени. Онда постајемо брижни. Онда постајемо уплашени, а Бог нам је дао искушење и тешкоће као задатке које треба да решимо да бисмо решавајући их из њих излазили снажнији, бољи, више везани за Христа, и са већом љубављу према ближњима. Јер та искушења која нам је дао никада нису већа од снаге духовне коју носимо у себи, којом нас је такође Бог обдарио.“ Руска заједница припремила је пригодни програм који је изведен у свечаној сали Духовног центра. Централним делом свечаности постао је видео разговор са руским свештеником - настојатељем храма Преображења Господњег у Зеленоградску, Калининградска област у Руској Федерацији о. Игором и верницима ове парохије. Уз међусобне честитке у поводу празника Рођења Христовог и Светог Доситеја, те благословену предстојећу годину, током овог укључења, размењивале су се традиционалне српске и руске Божићне и богослужбене песме које су изводили чланови парохијског хора из Зеленоградска, Мешовитог хора из Загреба и Дечијег хора Загребачке парохије који води гђа Олена Циглењак. Свечаној прослави присуствовали су амбасадор Руске Федерације у Хрватској Њ. Е. Анвар Сарварович Азимов, саветник у Амбасади Србије у Загребу Ненад Маричић и саборски заступник Вељко Кајтази, члан Клуба заступника националних мањина. Прослава је настављена уз пригодно славско послужење и дружење. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. У светоуспенској Почајевској лаври 1. јануара 2019. године свечано је обележен празник преподобног Амфилохија, чудотворца почајевског, подвижника Православне Цркве у 20. веку. Богослужење је почело свечаним бденијем за време кога је одслужен акатист преподобном Амфилохију. Више од 1000 верних удружило је своје молитве код његових светих моштију. Одслужене су две Божанске Литургије, а другом у 9 часова началствовао је митрополит Хутски и виноградовски Марко уз саслужење двојице митрополита, намесника ове лавре митрополита почајевског Владимира и других архијереја, међу којима је био и ректор Духовне почајевске семинарије епископ шумски Јов, као и манастирска братија и велики број свештенства. За време Литургије изнесена је сугуба молитва за мир у Украјини и јединство Православне Цркве. Проповедао је епископ нежински и прилуцки Климент. После Литургије проведена је огромна литија када су мошти преподобног Амфилохија пренете у Пешчерни храм где иначе почивају. Извор: Српска Православна Црква
  6. Манастир Ватопед који чува лобању Светог Јована Златоустог, панигирском службом прославио је празник овог Светитеља. Богослужењем је началствовао митрополит Халкиде Хрисостом, који је на Литургији рукоположио у ђаконски чин ватопедског монаха Силуана. Извор: Пемптоусиа.гр
  7. На дан Светог Јован Златоуста, Архиепископа константинопољаског, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован прославио је имендан у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста. Вечерњом и празничним бденијем началствовао је Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко. Светом Литургијом началствовао је архиепископ Јован, а празнично слово произнео је Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид. Појао је хор Мојсије Петровић из Београда са протопсалтом Николом Попмихајловим. Извор: Српска Православна Црква
  8. Више стотина верника на прослави ктиторске славе Манастира Високи Дечани У манастиру Високи Дечани и ове године је у присуству више стотина верника свечано прослављена ктиторска слава - Свети Краљ Стефан Дечански. Свету архијерејску Литургију служио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом уз саслужење Епископа рашко-призренског Теодосија и великог броја свештенства и свештеномонаштва Епархије рашко-призренске и Митрополије црногорско-приморске, а празничну Литургију су својим појањем улепшали ученици Богословије у Призрену. И ове године је прослави ктиторске славе Манастира Високи Дечани присуствовао велики број верника, а Светој архијерејској Литургији присуствовао је и велики број представника Међународних канцеларија на Косову и Метохији као и представници КФОР-а. Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије заблагодарио је Богу што се и на овај празник Светог Краља окупило оволико верног народа и људи добре воље: „Благодарност свима који несебично помажу наше светиње, наш народ и све оне којима је потребна помоћ, како Народну кухињу, тако и Богословију у Призрену и све оне који данас опстају на овим просторима и тиме чине да Косово и Метохија и даље је Српско и да се овде прославља име Божије. Нека би нас Свети Краљ подржао на нашем путу и овом подвигу који ни мало није лак а исто тако благодарност и свима онима који пружају своју руку подршке и заштите овој светињи, како представницима КФОРА, тако и представницима међународних организација и амбасадама који су сада овде присутни. Сви они чине свој допринос да ова светиња буде ово што јесте и да се може долазити у ову светињу, што данашњи празник и показује“ – рекао је Епископ рашко-призренски Теодосије. Митрополит дабробосански Хризостом поручио је да су Косово и Метохија у душама сваког Србина „као биће нашег бића, живот нашег живота, срце нашег срца и да га зато нико и не може отети од нас“. „Косово и Метохију нам нико не може одузети. Оно је у нама и ми га носимо свуда, било где да живимо. Оно је ту у срцу нашем. Ми смо браћо и сестре поносни да можемо долазити и бити на Косову и Метохији. Барем за један тренутак, на једа или два дана, ко колико може, али никад Косово не заборављајмо, никад га не остављајмо. Увек памтимо и чувајмо Косово и Метохију као нашу највећу вредност јер је оно наш духовни идентитет“ – поручио је Митрополит дабробосански Хризостом. Игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава је са братијом за све госте приредио и свечану трпезу љубави и захвалио се свима што су данас дошли да заједно прославимо Манастирску славу: „Нека Господ да молитвама Светога Краља и свих Светих да и следеће године у миру и радости прославимо овај празник и да наш народ, наши Манастири, наше Светиње остану и опстану, да буду места која ће нас упућивати ка вечном животу, да очувамо наш идентитет и сачувамо оно што су нам наши преци оставили“ – поручио је отац Сава. Иначе, прослава празника Светог Краља Стефана почела је претходне вечери, 23. новембра служењем празничног бдења којим су началствовали Митрополит Хризостом, Епископ Теодосије уз учешће свештенства, монаштва и верног народа. У синоћњој и данашњој свечаности у манастиру Високи Дечани учестовало је око 1000 верника из централне Србије, Косова и Метохије, Црне Горе, Републике Српске и других крајева. Овогодишња слава у манастиру Дечани протекла је мирно и без инцидената а Манастир су обезбеђивали припадници КФОР-а. фотогалерија
  9. Сабор Светог архангела Михаила, у народу познатији као Аранђеловдан, је дан који велики број православних Срба прославља као своју Крсну славу. У Храму Светог Саве у Краљеву овај празник је посебно свечано прослављен. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, који на овај дан прославља своју Крсну славу. Епископу је саслуживао велики број свештенослужитеља. У евхаристијском сабрању учешће је узело мноштво монаштва, свештенства, као и верног народа Божијег. Присуствовао је и градоначелник града Краљева г. Предраг Терзић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свечаним појањем и благољепијем свештенорадњи овај дан је наликовао ангелском прослављању око Престола Божијег на коме је принето бескрвно свештенодејство. На Малом входу Епископ је у чин архимандрита произвео протосинђела Саву (Илића), секретара при канцеларији Епископа жичког. Уз клицање “Аксиос“ заједница је пројавила сагласност препознајући труд и посвећеност којом отац Сава сведочи своје монашко живљење и служење у Цркви Божијој. Почаствовани Оваплоћењем Сина Божијег који је постао Човек, поставивши људску природу у Својој богочовечанској Личности са десне стране Бога Оца, имали смо радост да учествујемо у најприснијем јединству са Христом кроз причешћивање Телом и Крвљу Његовом. По благослову Епископа, сабранима се беседом обратио архимандрит Сава. Он је изразио захвалност Епископу на чину и поверењу којег га је удостојио. Честитао је славу Епископу Јустину, архимандриту Дамјану (Цветковићу), секретару ЕУО Епархије жичке, игуманији Михаили са сестринством благовештењским, као и у храму присутним свечарима, а потом рекао: – Сабрани смо у овом храму око Свете тајне Евхаристије Духом Светим, прослављајући Светог архангела Михаила и и остале силе небеске. Оне постоје, личности су од Бога створене, што нам поручује и Символ вере говорећи о “Богу Творцу свега видљивог и невидљивог“. Кроз примере Светог Писма Старог и Новог Завета видимо мноштво догађаја јављања небеских сила изабраницима Божијим. Сам Господ је пред страдање рекао да може позвати мноштво легиона анђелских да спрече страдање, али да то не жели да учини. Дужни смо да укажемо поштовање овим неуморним помоћницима рода људског. Човек је по речима Светог Писма привремено мањи од анђела, али Оваплоћеним Сина Божијег почаствован је чашћу већом од анђела, о чему сведоче и богословствују богомудри Свети оци. Нека би Господ дао да и ми уз помоћ Божију и заступништвом небеских сила чујемо глас: Уђи у радост господара својега. Амин. У наставку је освештано славско жито и пререзан славски колач нашег Епископа Јустина. За све присутне припремљено је послужење. У епископском двору где је домаћинско гостољубље пројавио Владика Јустин настављено је заједничење за трпезом љубави у ведром духу и хришћански радосном расположењу. Извор: Епархија жичка
  10. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије прославио је имендан, на празник Преподобног Јоаникија Великог, 17. новембра 2018. године у манастиру Ђурђеви Ступови. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење Преосвећног Владике будимљанско-никшићког г. Јоаникија и свештенослужитељ у молитвеном присуству монаштва и верног народа. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владика Јоаникије је подсетио да је велики угодник Божји Преподобни Јоаникије Велики живео крајем 8. и почетком 9. века. -Васпитан од ране младости у побожности, пројавио је дар молитвености и дубоке побожности. У то вријеме, додао је Владика, завладало је било иконоборство, византијски цареви су прогонили свете иконе, па је, као и многи, и Свети Јоаникије био окрзнут тим лажним учењем, које је порицало оваплоћење Христово. -Неко од великих духовника објаснио је Светом Јоаникију, док је још био у свијету, погубност тог лажног учења и он, без обзира што је био војник византијског цара, попут првих хришћана, јавно је исповједио своју праву, истиниту вјеру, будући обраћен. Он је, у суштини, и претходно правилно вјеровао, али је био мало под тим утицајима, којих се касније ослободио и то је његова велика врлина. Ако се нешто намеће, макар било од царева и владара, уколико је лажно, штетно и погубно, то хришћани не треба да прихватају. Треба да буду слободни да јавно говоре, али да не изазивају братске сукобе, већ да се држе правог пута Божјег, поучавао је епископ Јоаникије. -Угледајући се на велике Свете оце и пророке, Светог пророка Илију, Светог Јована Крститеља, Светог Антонија Великог, Преподобни Јоаникије се подвизавао у малоазијском Олимпу, гдје су, додао је Владика, биле многе монашке заједнице, велики славни манастири још прије Свете Горе Атонске. -Тамо се подвизавао, многе врлине достигао, чак и пророчки дар, и Бог му је због његових подвига, највише због његовог смирења, дао силу да прогони демоне, исцјељује од душевних и тјелесних болести и чинио је премнога чудеса. Његов ученик је патријарх Методије, који је, коначно, оповргао иконоборство и зато читамо Синодик Православља у прву недјељу Часног поста. Његови ученици су, касније, извојевали коначну побједу над иконоборством, али је заслуга Светог Јоаникија Великог у томе огромна, зато што се у најтежим временима држао правог, истинитог учења, беседио је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. Имендан Његовом Преосвештенству Епископу Јоаникију честитао је Преосвештени Владика рашко-призренски г. Теодосије. -Преподобни Јоаникије је био изабран од Бога да буде носилац благодати Божје, да светли другима и буде пример у томе како се служи Богу, какву љубав треба да имамо према Богу своме Створитељу, своме Саздатељу и своме Спаситељу. Гора Олимп у Малој Азији била је претходница Свете Горе Атонске у којој је Пресвета Богородица Игуманија, где се монаси подвизавају и војују против невидљивих непријатеља. Када сте, заједно са владиком Атанасијем и другим студентима походили Малу Азију, прошли сте поред горе Олимпа у Малој Азији, тада се благодат тог места дотакла и вас, тако да сте, касније, на монашењу добили име по Преподобном Јоаникију Великом, рекао је владика Теодосије. Коментаришћу свето Јеванђеље о жени која је била болесна од течења крви, али је имала тако јаку веру да је помислила и учинила да се дотакне само хаљина Господњих па је оздравила, Владика је поручио: -И ми у свом земаљском животу треба да тежимо да се дотакнемо Господа. Да се дотакнемо вером и молитвом, зато долазимо у свете храмове Божје, сабирамо се заједно да се помолимо Господу; а кад се дотакнемо Господа онда сила Божја делује, преноси се на нас и постајемо обожени, охристовљени и спремни да војујемо против греха, страсти и невидљивих непријатеља. А када смо на светој Литургији и причестимо се Телом и Крвљу Господа нашег, не само да смо се дотакли Господа, него је Господ у нама и ми пребивамо у Господу, сједињујемо се са Господом, постајемо тело Христово, јер смо Црква Божја и самим тим постајемо приправни за вечно Царство Христово. Његово Преосвештенство Владика г. Јоаникије захвалио је Преосвећеном Епископу г. Теодосију што је, поред бројних и веома значајних обавеза, и овом приликом, дошао у манастир Ђурђеве Ступове и својим доласком, светом службом и архипастирским речима обрадовао све присутне. -Он је човјек на најсветијем мјесту у нашој Цркви, у нашем народу, на распетом Косову и Метохији, али његова ведрина нас све кријепи и оснажује. Захваљујући њему и светињама косовским све лакше подносимо. Хвала драги Владико, многаја љета и Вама, Вашем свештенству, монаштву и вјерном народу, рекао је епископ Јоаникије. Он је, потом, у епархијском двору, пригодним послужењем, угостио бројне госте и вернике, захваливши свима на честиткама поводом имендана. У току данашње свете службе Божје искушеник Данило Раичевић произведен је у ипођакона. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  11. На празник Светог српског краља Милутина, једног од обновитеља и ктитора манастира Светог Прохора Пчињског Мироточивог, 12. новембра 2018. године, Свету Литургију у овој хиљадугодишњој светињи, служио је Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије, који је уочи ктиторске славе, служио и празнично бденије. Преосвећеном Владици Пахомију, на литургијском сабрању, саслуживали су јеромонах Максим (Петровић), сабрат манастира, јереј Ведран Костић, војни свештеник при 4. бригади Копнене војске и ђакон Далибор Јовић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након Свете Литургије, Епископ Пахомије благосиљао је славски колач и жито, а затим се обратио беседом присутним верницима. Овогодишњи кумови ктиторске славе, господин Горан и госпођа Сузана Петровић, из Кленика, заједно са братством Светопрохорске обитељи, приредили су трпезу љубави. Празновање Светог краља Милутина, заштитника и Крсне славе и Факултета за инжењерски менаџмент из Београда - Одељења у Врању, настављено је у Саборном храму Свете Тројице у Врању, где је Епископ Пахомије благосиљао славски колач и жито ове образовно-васпитне и високошколске установе, у присуству декана, проф. др Слободана Живковића и наставног особља и једног броја студената. На позив декана Факултета за инжењерски менаџмент, Епископ Пахомије присуствовао је пријему и коктелу, који је поводом Крсне славе, приређен у просторијама факултета. Извор: Епархија врањска
  12. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније уз саслужење нишког и војног свештенства. Епископ је у беседи о страдању Светог великомученика Георгија и мучењу свих оних који иду за Христом, нагласио да је српска христољубива војска увек била часна и да ће таква и остати. Сви присутни генерали, официри, подофицири и војници су приступили Светој чаши Тела и Крви Христове, на здравље и спасење српског народа и српске војске. Домаћин славе је био командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић, а овогодишњи славски кум је био бригадни генерал Владета Балтић. У име свих припадника Копнене војске, генерал-потпуковник Милосав Симовић се захвалио Његовом Преосвештенству Епископу нишком господину Арсенију на искреној и плодоносној сарадњи Епархије нишке и Команде Копнене војске.
  13. Са званичне интернет презентације Епархије врањске доносимо фото вест са богослужбеног прослављања празника Преподобног и богоносног оца нашег Прохора Пчињског мироточивог у његовом светом манастиру.
  14. Са званичне интернет презентације Епархије врањске доносимо фото вест са богослужбеног прослављања празника Преподобног и богоносног оца нашег Прохора Пчињског мироточивог у његовом светом манастиру. View full Странице
  15. Свету литургију служили су протојереј Игор Ивковић, архијерејски намесник зајечарски, војни свештеници Стеван Стевановић и Иван Ганић и ђакон Урош Памучар. Уз честитке војницима преломљен је славски колач са домаћином славе мајором Марјаном Стаменковићем. У оквиру касарне освештана је изложбена спомен-соба посвећена свим изгинулим војницима и цивилима у ратним сукобима деведесетих година прошлог века. Отварању су присутвовали и рођаци и пријтељи пострадалих, а за све жртве ратних сукоба служен је парастос. Извор: Епархија тимочка
  16. У четвртак, 29. октобра 2018. у зајечарској касарни ,,Никола Пашић“ прослављен је Свети мученик Лонгин сотник као заштитник и слава Команде за развој Тимочке бригаде. Молитвеног учешћа узели су представници Града Зајечара, културних институција, припадници резервног састава Восјке Србије и борачких удружења. Свету литургију служили су протојереј Игор Ивковић, архијерејски намесник зајечарски, војни свештеници Стеван Стевановић и Иван Ганић и ђакон Урош Памучар. Уз честитке војницима преломљен је славски колач са домаћином славе мајором Марјаном Стаменковићем. У оквиру касарне освештана је изложбена спомен-соба посвећена свим изгинулим војницима и цивилима у ратним сукобима деведесетих година прошлог века. Отварању су присутвовали и рођаци и пријтељи пострадалих, а за све жртве ратних сукоба служен је парастос. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  17. У суботу, дана 20. октобра 2018. године Епархија осечкопољска и барањска је у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Осијеку прославила своје небеске затупнике пред престолом Свевишњега, Светог деспота Стефана и његову супругу Јелену Штиљановић. Колико је велики данашњи дан сведочи и чињеница да се пуноћа Цркве пројавила на евхаристијском сабрању коме је началствовао Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије уз саслуживање Епископа пакрачко-славонског Г. Јована, Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија, Епископа мохачког Г. Исихија и домаћина Епископа осечкопољског Г. Херувима. Епископима су саслуживали свештеници и монаси из осечкопољске и барањске, бачке, бихаћко-петровачке и славонске Епархије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После прочитаног Јеванђелског зачала, свечану беседу је изговорио Епископ Сергије, који је између осталог нагласио: -Да нас је Бог призвао да се угледамо на Његове свете, ради чијег се дивног спомена сабрасмо данас овдје у овај свети храм, прослављајући светога Стефана Штиљановића и свету Јелену. Сабрасмо се овдје ради тог спомена јер Бог љуби своје светитеље, и како нам казује псалмопојац: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Ми смо се данас сабрали овдје не би ли како постали дио Неба, не би ли се како домогли оне друге димензије наше стварности. Оне ставрности коју многи не виде а свима је доступна и докучива, а то је Света Евхаристија. Након што су освећена славска обележја, вино, жито и колач, Епископ Херувим је произнео благодарност свима који су увеличали данашњи дан: -Драга браћо и сестре, Оци и архијереји наши, желим да Вам заблагодарим на љубави и труду што сте данас дошли у ову нашу богоспасавану Епархију да овде прославите нашу Епархијску славу светог Стефана Штиљановића и свету Јелену, који су наши заштитници и молитвеници наши пред Престолом Свевишњега Бога. Посебна ми је част да овде поздравим преузвишенога надбискупа ђаковачко-осјечкога господина Ђуру Хранића који је уложио свој труд и одлучио да својим присуством увелича наше славље. Поздравио бих и све представнике јавног, културног и политичког живота. Данас смо принели бескрвну Жртву молећи се Свевишњем Богу за здравље и спасење рода нашега васколикога. Нек је благословен данашњи дан, и нека сте благословени сви. Ово је заиста велики дан, када наша Епархија прославља своје заштитнике, Стефана и Јелену Штиљановић, јер су они били били наши велики молитвеници и угодници Божији који су превасходно ишли Путем Христовим. Ишли су тим трновитим путем градећи пут ка Царству Божијем. Управо на то ми сви треба да будемо позвани, да изграђујемо у себи ту љубав, љубав која нас узводи ка Вечноме Пристаништу, а то је Царство Божије. Нека сте благословени, и нека је благословена данашња слава, од сада и кроз сву вечност.Амин. Потом је началствујући Епископ Фотије заблагодарио и подучио читаво литургијско сабрање, где је између осталог рекао: -Поздрављам вас и доносим благослове наших манастира, из Зворничко-тузланске Епархије: манастира Тавне, манастира Ловнице, манастира Папраће и манастира Озрена. То су четири темеља, тада посађена и дан данас они тамо литургишу и служе и окупљају нас православни народ са свих страна, из ових простора и из других простора. Дођу људи да се поклоне светим Немањићима и њиховим светим моштима. И свети Стефан Штиљановић је такође припадао, можемо слободно рећи по духу, Немањићима, јер је њихово дело вршио као деспот српски у Аустроугарској и учинио оно што врло тешко данас нама изгледа, да буде неко на власти владар, а да буде свети човек. Треба остати веран Јеванђељу Христовом, треба остати веран Цркви Његовој и проповеди светих Апостола. Зато је величина управо када прослављамо свете Немањиће, светог Стефана Штиљановића и друге угоднике Божије који су управо то успели, а били су некако укључени у буру ветрова световног начина живота. Нису били испосници у некој келији или негде па су се смирено молили Богу. Него су били људи који су живели у свету, али су успели да одрже Реч Божију и да ходе стазом Царства Небескога. Трпеза љубави и радост заједничарења је уприличена у ресторану Музеј Окуса у Осијеку. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  18. У суботу, дана 20. октобра 2018. године Епархија осечкопољска и барањска је у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Осијеку прославила своје небеске затупнике пред престолом Свевишњега, Светог деспота Стефана и његову супругу Јелену Штиљановић. Колико је велики данашњи дан сведочи и чињеница да се пуноћа Цркве пројавила на евхаристијском сабрању коме је началствовао Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије уз саслуживање Епископа пакрачко-славонског Г. Јована, Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија, Епископа мохачког Г. Исихија и домаћина Епископа осечкопољског Г. Херувима. Епископима су саслуживали свештеници и монаси из осечкопољске и барањске, бачке, бихаћко-петровачке и славонске Епархије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После прочитаног Јеванђелског зачала, свечану беседу је изговорио Епископ Сергије, који је између осталог нагласио: -Да нас је Бог призвао да се угледамо на Његове свете, ради чијег се дивног спомена сабрасмо данас овдје у овај свети храм, прослављајући светога Стефана Штиљановића и свету Јелену. Сабрасмо се овдје ради тог спомена јер Бог љуби своје светитеље, и како нам казује псалмопојац: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Ми смо се данас сабрали овдје не би ли како постали дио Неба, не би ли се како домогли оне друге димензије наше стварности. Оне ставрности коју многи не виде а свима је доступна и докучива, а то је Света Евхаристија. Након што су освећена славска обележја, вино, жито и колач, Епископ Херувим је произнео благодарност свима који су увеличали данашњи дан: -Драга браћо и сестре, Оци и архијереји наши, желим да Вам заблагодарим на љубави и труду што сте данас дошли у ову нашу богоспасавану Епархију да овде прославите нашу Епархијску славу светог Стефана Штиљановића и свету Јелену, који су наши заштитници и молитвеници наши пред Престолом Свевишњега Бога. Посебна ми је част да овде поздравим преузвишенога надбискупа ђаковачко-осјечкога господина Ђуру Хранића који је уложио свој труд и одлучио да својим присуством увелича наше славље. Поздравио бих и све представнике јавног, културног и политичког живота. Данас смо принели бескрвну Жртву молећи се Свевишњем Богу за здравље и спасење рода нашега васколикога. Нек је благословен данашњи дан, и нека сте благословени сви. Ово је заиста велики дан, када наша Епархија прославља своје заштитнике, Стефана и Јелену Штиљановић, јер су они били били наши велики молитвеници и угодници Божији који су превасходно ишли Путем Христовим. Ишли су тим трновитим путем градећи пут ка Царству Божијем. Управо на то ми сви треба да будемо позвани, да изграђујемо у себи ту љубав, љубав која нас узводи ка Вечноме Пристаништу, а то је Царство Божије. Нека сте благословени, и нека је благословена данашња слава, од сада и кроз сву вечност.Амин. Потом је началствујући Епископ Фотије заблагодарио и подучио читаво литургијско сабрање, где је између осталог рекао: -Поздрављам вас и доносим благослове наших манастира, из Зворничко-тузланске Епархије: манастира Тавне, манастира Ловнице, манастира Папраће и манастира Озрена. То су четири темеља, тада посађена и дан данас они тамо литургишу и служе и окупљају нас православни народ са свих страна, из ових простора и из других простора. Дођу људи да се поклоне светим Немањићима и њиховим светим моштима. И свети Стефан Штиљановић је такође припадао, можемо слободно рећи по духу, Немањићима, јер је њихово дело вршио као деспот српски у Аустроугарској и учинио оно што врло тешко данас нама изгледа, да буде неко на власти владар, а да буде свети човек. Треба остати веран Јеванђељу Христовом, треба остати веран Цркви Његовој и проповеди светих Апостола. Зато је величина управо када прослављамо свете Немањиће, светог Стефана Штиљановића и друге угоднике Божије који су управо то успели, а били су некако укључени у буру ветрова световног начина живота. Нису били испосници у некој келији или негде па су се смирено молили Богу. Него су били људи који су живели у свету, али су успели да одрже Реч Божију и да ходе стазом Царства Небескога. Трпеза љубави и радост заједничарења је уприличена у ресторану Музеј Окуса у Осијеку. Извор: Епархија осечкопољска и барањска View full Странице
  19. Драгана Милошевић

    У Баошићима прослављен Свети Кирил Цветковић

    У Храму Светог Николе у Баошићима у четвртак, 11. октобра свечано и лутургијски је прослављена 161. година од упокојења Свештеноисповједеника бокешког и далматинског Кирила Цветковића – знаменитог Бокеља и великог борца за вјеру православну. Светом литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Предраг Видаковић уз саслуживање протојереја- ставрофора Вида Вуковића, протојереја Гојка Мрачевића, јереја Небојше Вуловића, ђакона Драгомира Видаковића, као и пароха баошићког јереја Илије Мотике. Да Света Литургија буде још свечанија побринуо се отац Никола Тодоровић заједно са дјецом, полазницима вјеронауке,садашњим и некадашњим као и парохијанкама баошићким које иначе пјевају за пјевницом у славу Божију сваке недеље и празника. О унијатима, погубности њиховог пада и вјере као и покушају од стране епископа далматинског бококоторско-дубровачког Венедикта Краљевића да се Бока- которска и Далмација поунијате као и о отпору тадашњег српског живља на челу са протосинђелом Кирилом Цвјетковићем, говорио је у проповједи парох кумборски отац Гојко Мрачевић. Прота Гојко је објаснио како је лукаво и “ испод жита“ српски народ покушан да буде увучен у унију и остане наизглед православни, а у ствари преко лажних латинских учитеља преобучених у православне свештенике, призна римског папу за свог врховног поглавара и самим тим се одрекне своје вјере. Отац Кирил који је представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније, међу првима је открио погубне намјере Епископа Венедикта да поунијати Далматинску православну епархију и то је саопштио народу: „Свети Кирил који је овде одрастао, у манастиру Савина примио монашки чин и са 26 години рукоположен у свештеника за Боку и Далмацију, открио је шта нам се спрема. Открио је да се школују унијатски свештеници – калуђери, пуштају браду да би споља изгледали као наше свештенства и монаштва и да треба да дођу и отварају школе гдје би се учила католичка вјера.“ Отац Гојко Мрачевић је говорећи о овоме велико светитељу, свештеномученику и подвижнику преподобном калуђеру из Баошића, казао да његов подвиг био раван оцима који нису дали да уђемо у Унију и признамо папу као патријарха, послије раздвајања двије Цркве за вријеме окупација Млетачке и Турске. Подсјетио је да је након побуне шибенских Срба, те организације атентата на неке лажне калуђере и испоснике римске, Свети Кирил био оптужен као организатор и осуђен. Са робије је изашао послије 25 година – 1846. године. Од тада па до краја свог живота био је у румунском манастиру Бездин гдје се и данас налазе његове мошти у Храму Ваведења Пресвете Богородице. Прота Гојко је закључио да је послије 160 година Бог прославио оца нашега Светога Кирила и да ми данас треба да се угледамо на њега и да морамо знати што смо, ко смо и што треба да останемо. Посебан благослов за Храм Светог Николе и вјернике на Светој литургији је била честица моштију Св. Симеона Богопримца. Послије Литургије пререзан је славски колач у славу и част Св. Кирила и постављена трпеза љубави за све присутне вјернике. Трпезу су припремиле попадија и парохијанке уз подршку Удружења жена Баошића. Свети Кирил Цвјетковић је рођен у Баошићима 1791. године у свештеничкој фамилији а крштен је 15-ог септембра исте године у Цркви Светог Николе. Скоро 25 година је тамновао у затворима тадашње Аустро-Угараске гдје је био најстрашније мучен. Издржао је све, побједио и надживио многе непријатеље своје, и Господ га је наградио вјечним животном и славом да свједочи живима о тврдој вјери и колико је Бог милостив према онима који га се не одричу ни за какву славу земаљску. попадија Миомира Мотика линк
  20. У Храму Светог Николе у Баошићима у четвртак, 11. октобра свечано и лутургијски је прослављена 161. година од упокојења Свештеноисповједеника бокешког и далматинског Кирила Цветковића – знаменитог Бокеља и великог борца за вјеру православну. Светом литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Предраг Видаковић уз саслуживање протојереја- ставрофора Вида Вуковића, протојереја Гојка Мрачевића, јереја Небојше Вуловића, ђакона Драгомира Видаковића, као и пароха баошићког јереја Илије Мотике. Да Света Литургија буде још свечанија побринуо се отац Никола Тодоровић заједно са дјецом, полазницима вјеронауке,садашњим и некадашњим као и парохијанкама баошићким које иначе пјевају за пјевницом у славу Божију сваке недеље и празника. О унијатима, погубности њиховог пада и вјере као и покушају од стране епископа далматинског бококоторско-дубровачког Венедикта Краљевића да се Бока- которска и Далмација поунијате као и о отпору тадашњег српског живља на челу са протосинђелом Кирилом Цвјетковићем, говорио је у проповједи парох кумборски отац Гојко Мрачевић. Прота Гојко је објаснио како је лукаво и “ испод жита“ српски народ покушан да буде увучен у унију и остане наизглед православни, а у ствари преко лажних латинских учитеља преобучених у православне свештенике, призна римског папу за свог врховног поглавара и самим тим се одрекне своје вјере. Отац Кирил који је представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније, међу првима је открио погубне намјере Епископа Венедикта да поунијати Далматинску православну епархију и то је саопштио народу: „Свети Кирил који је овде одрастао, у манастиру Савина примио монашки чин и са 26 години рукоположен у свештеника за Боку и Далмацију, открио је шта нам се спрема. Открио је да се школују унијатски свештеници – калуђери, пуштају браду да би споља изгледали као наше свештенства и монаштва и да треба да дођу и отварају школе гдје би се учила католичка вјера.“ Отац Гојко Мрачевић је говорећи о овоме велико светитељу, свештеномученику и подвижнику преподобном калуђеру из Баошића, казао да његов подвиг био раван оцима који нису дали да уђемо у Унију и признамо папу као патријарха, послије раздвајања двије Цркве за вријеме окупација Млетачке и Турске. Подсјетио је да је након побуне шибенских Срба, те организације атентата на неке лажне калуђере и испоснике римске, Свети Кирил био оптужен као организатор и осуђен. Са робије је изашао послије 25 година – 1846. године. Од тада па до краја свог живота био је у румунском манастиру Бездин гдје се и данас налазе његове мошти у Храму Ваведења Пресвете Богородице. Прота Гојко је закључио да је послије 160 година Бог прославио оца нашега Светога Кирила и да ми данас треба да се угледамо на њега и да морамо знати што смо, ко смо и што треба да останемо. Посебан благослов за Храм Светог Николе и вјернике на Светој литургији је била честица моштију Св. Симеона Богопримца. Послије Литургије пререзан је славски колач у славу и част Св. Кирила и постављена трпеза љубави за све присутне вјернике. Трпезу су припремиле попадија и парохијанке уз подршку Удружења жена Баошића. Свети Кирил Цвјетковић је рођен у Баошићима 1791. године у свештеничкој фамилији а крштен је 15-ог септембра исте године у Цркви Светог Николе. Скоро 25 година је тамновао у затворима тадашње Аустро-Угараске гдје је био најстрашније мучен. Издржао је све, побједио и надживио многе непријатеље своје, и Господ га је наградио вјечним животном и славом да свједочи живима о тврдој вјери и колико је Бог милостив према онима који га се не одричу ни за какву славу земаљску. попадија Миомира Мотика линк View full Странице
  21. На дан када прослављамо великог светитеља Руске Православне Цркве светог Сергија Радоњешког прослависмо и имендан нашем оцу протосинђелу Сергију. У току Свете Службе пререзан је и славски колач у част Светог Сергија. Након Службе пожељесмо му многа и блага љета, а славље наставили у манастирској гостопримници. -ФОТОГАЛЕРИЈА- View full Странице
  22. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква
  23. Светом архијерејском Литургијом коју је 2. октобра 2018. године служио Епископ шумадијски г. Јован прослављена је 200-годишњица постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу. Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×