Претражи Живе Речи Утехе

Прослава празника Светог Јустина Ћелијској, 14.(1.) 6.2020. И ове године празник светој Јустина Ћелијског прослављен је свечано. Славило се у манастиру Ћелије, где се налазе његове свете мошти, у Врању који је и родно место овог великог светитеља и у Београду у Раковичком насељу Ресник где се налази капела посвећена светом Јустину. Али кренимо редом. Јустинданска светковина у манастиру Ћелије Ава Јустин је истински исповедник вере у Христа Прослава Преподобног оца Јустина у манастиру Ћелије и ове године протекла је у знаку сабрања у молитви и славословљу Господа и богомудрог научника и подвижника, који је у овој светињи служио преко три деценије и у којој је својим светим моштима и данас присутан. Светом архијерејском Литургијом у заветном храму оца Јустина началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслуживање администратора Епархије ваљевске Епископа шабачког г. Лаврентија, Епископа мохачког г. Исихија и свештенослужитеља из више епархија. Након свете Литургије, преломљен је славски колач и приређена свечана академија у манастирској порти. Сабрање је завршено трпезом љубави, коју је ћелијско сестринство, на челу са игуманијом мати Гликеријом, приредило за све госте. -У данашњем дану прослављен је вишеструки празник. Недеља, као Васкрсење Христово, а такође и угодници Божји који су у име Господње поднели разна искушења и страдања, којима је испуњен живот у овоме свету. Свето Јеванђеље нас учи о Господу Христу као добром пастиру који живот полаже за своје стадо. То се односи и на пастире Цркве, угоднике Божје, који понављају Његов подвиг у свом делању – жртвују себе за своје стадо. Као што они Господа прослављају, тако и Господ њих прославља светитељством. Међу њима су и двојица данас прослављених светитаља – Свети Јустин, ранохришћански философ и мученик, и наш савременик, дугогодишњи духовник свете ћелијске обитељи који по њему носи име, Преподобни отац Јустин Ћелијски, казао је у празничном слову Епископ бачки г. Иринеј, један од ученика и духовних синова аве Јустина Ћелијског. Осим што је одржао много непролазних беседа и написао много страница које ће хранити наш верни народ, многе православне, али и неправославне народе на чије језике се његова дела преводе, он је био мученик по своме духу и по својој савести, истински исповедник вере, спреман, ако затреба, и живот свој да положи за доброг пастира Христа и Његово стадо. -Сећам се, казивао нам је, како су га локални властодршци стално држали на оку, претили и њему и манастиру и уходили ко ту долази… Када га је један од њих испитивао, од аве Јустина је добио одговор: `Зар ви мислите да се ја плашим? Да ме убијете, ви ме награђујете, јер ме шаљете у наручје Христово. За мене је то добитак и спасење, ви мени не можете ништа.` Тиме је побеђивао, тим духом Црква побеђује, ево, две хиљаде година. Кад кажемо да Црква побеђује, кажемо да побеђује њена глава – Христос Господ, Отац небески, чији је она дом. Да побеђује Дух Свети, који је душа Цркве, и истински хришћани које видимо у ликовима светих. Ава Јустин током целог земаљског живота чинио је дела Христова. Као исповедник, проповедник, учитељ вере, као дубински зналац богословља, испосник, молитвеник… Имао је бескрајно смирење које имају сви свети, као једини свети, Господ Христос, сећања су владике Иринеја. -Право је чудо да је Бог једном малом, напаћеном и ратовима десеткованом народу подарио такве људе као што су отац Јустин и владика Николај, да постану светима свеколикој православној васељени, а за њихова дела знају и теолози који нису православни. Поред великог дела, остало је његово живо присуство да буде молитвени заступник свима нама, баш како се молио за све људе и сву творевину Божју. Ваљевски крај, поред двају новопросијавших светитеља, благословен је и другим истакнутим пастирима попут блажене успомене владике Јована Велимировића, владике Лаврентија и недавно преминулог владике Милутина. Радост данашњег славља донекле је осенчило упокојење мати Антонине, која је много учинила да беседе оца Јустина буду записане. Господу се преставила у навечерје празника посвећеног светоме старцу чија је, као и све ћелијске сестре на челу са игуманијом мати Гликеријом, била верна ученица, рекао је владика Иринеј, уз наду да ће се и она молити за све нас у насељу праведника. У светој Литургији учествовало је више хиљада верника из разних крајева Србије, али и ван њених граница. Славски обред одслужен је испред тропрестолног храма, након ког је епископ Лаврентије заблагодарио владики Иринеју на принесеним молитвама и у име свештенства Епархије ваљевске га даривао панагијом у част тридесетогодишњице његове архијерејске службе, коју обележава ове године. -Нека Вам Господ да здравља и снаге да издржите у свом неуморном пастирском послу и да помажете браћу архијереје својим великим искуством и својом неуморном активношћу, рекао је владика Лаврентије, уручивши дар брату архијереју. Узвративши благодарјем, владика Иринеј је подсетио на пастирску бригу владике Лаврентија за верни народ од Аустралије до целе Западне Европе. -Ако је неко током целог живота био неуморан, онда је то Преосвећени Владика Лаврентије, истакао је бачки архијереј, дирнут сећањем на његов јубилеј и пажњом која му је указана у ваљевском крају. Он је честитао празник владики Лаврентију, игуманији Гликерији, ћелијским сестрама и свима који су се данас у част оца Јустина сабрали у светињи на обали Градца. -Преподобни отац Јустин појавио се у судбоносним тренуцима у животу српског народа. Зато је у свом времену био прогоњен и затваран. Сваки велики човек и идеја имају своје време. Да ли је данашње време – време оца Јустина, запитао је у својој беседи „Свети Јустин Ћелијски – наш савременик“ на свечаној академији историчар др Милош Ковић. -Отац Јустин је одрастао у времену тенденција западних земаља да изврше утицај на српску културу. Школован по свету, упознао је добро Европу и запад, сазрео је у доба Великог рата и спознао важност угледања на Христа и Светог Саву. Страдање у доба комунизма било је сведочење вере и слање порука народу. Владика Николај је прогнан, али отац Јустин је остао и одбранио темеље наше Цркве на којима она данас почива. Отворимо његове беседе и видећемо како нас описује и какви ми Срби треба да будемо, након свих страдања и заблуда у којима смо се као народ налазили, тежећи ка лажним културама овог света које стоје на „Јудином среброљубљу“. Бити Србин значи Богочовека Христа сматрати за највишу вредност и волети Га више од свега. Увек се, каже ава Јустин, треба определити за Царство небеско, а не земаљско, и све решавати по правди Бога истинога. Зато је отац Јустин наш савременик, тачније, његово време тек долази, део је сјајног излагања др Милоша Ковића. -Отац Јустин нас слуша, осећа, моли за нас и исцељује истом снагом вере као и док је ходао стазама и алејама овог манастирског рајског врта, речи су редитеља и публицисте Драгослава Бокана изговорене у оквиру предавања „Братство и јединство у Господу Христу, као заветна мисао Светог аве Јустина“. -Светитељска култура у српском народу испуњена је мноштвом Божјих угодника, црквених пастира, владара и мученика од средњег века па до оних у страшном судилишту у столећу за нама и данашњим данима. Међу њима се у нашем времену посебно истичу Свети владика Николај и Преподобни отац Јустин, двојица генијалних писаца и равноапостолних проповедника, два посебно сјајна драгуља светитељске круне. Они су духовна и апостолска браћа Свети Петар и Свети Павле православља српског стила и искуства. Имали су неизмерну љубав за свој српски народ и цео живот страдали за њега. Појавили су се у времену страшне таме и Господ нам их је дао да прокрче пут наше духовне обнове. Они су најбољи доказ снаге о непобедивости јеванђељске мисли двојице или тројице праведника који наступају у Христово име. Надахнути песници и тајновидци, молитвеници за читав наш народ, њих двојица су истински анђели Светосавља, рекао је поред осталог Драгослав Бокан, одушевивши све слушаоце у порти манастира Ћелије. У уметничком програму академије наступила је млада уметница Марија Обрадовић, извевши традиционалне композиције на фрули, уз пратњу свог оца Владимира Обрадовића. Епископ бачки г. Иринеј је захвалио предавачима за изврсна излагања. Када је реч о богословљу ученика оца Јустина, много су урадили Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ умировљени захунско-херцеговачки г. Атанасије. Такође, значајан допринос дао је Епископ Руске Заграничне Цркве г. Марко и други који су се надахњивали делом оца Јустина. Што се тиче интелектуалне елите у српском народу, већина можда није чула за оца Јустина и владику Николаја. Неки који јесу - бестидно их клеветају, рекао је владика Иринеј. На сву срећу, поред тог антисрпског псеудоелитизма постоје људи као ови које смо данас слушали, похвалио је бачки архијереј др Милоша Ковића и редитеља Драгослава Бокана, уз наду да ће њихове речи допрети до многих православних Срба. Свечаност у манастиру Ћелије завршена је трпезом љубави, коју је сестринство припремило за све који су дошли да са њима прославе празник Преподобног оца Јустина, великог духовника ове светиње и молитвеника коме из дана у дан у њу притичу боготражитељи са сви страна. J.J Извор: спц.рс

Ове године дочекали смо да нас обасја светлост великог догађаја који заокружује осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве. Тим поводом централна прослава јубилеја одржана је 6. октобра 2019. године у манастиру Жичи. Древна задужбина наших славних предака Немањића дочекала је овај дан у неодузимљивој лепоти коју нису успели да угасе пламенови и бомбе освајача који су вековима покушавали да угасе кандило вере које је у души Србиновој пре осам векова упалио богоносни отац наш Сава. Прослава јубилеја у манастиру Жичи кроз објектив ђакона Драгана Танасијевића Повезане вести: Патријарх Иринеј у Жичи: Данас нам је најпотребније јединство у ономе што је свето и божанско, истинито и непролазно! Посланица поводом осамстогодишњице аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) Првојерарх српске Цркве: Овде смо у манастиру Жичи где је пре осам векова све почело! Због великог броја учесника овог историјског догађаја, којим је почаствована древна светосавска задужбина и Епархија жичка као домаћин, простор за богослужење је уређен на бини која је постављена у источном делу манастирске порте. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење домаћина прославе Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, Високопреосвећене господе Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована, Митрополитâ црногорско-приморског Амфилохија, дабробосанског Хризостома и загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећене господе Епископâ сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, новограчаничко-средњoзападноамеричког Лонгина, канадског Митрофана, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, зворничко-тузланског Фотија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, ваљевског Милутина, рашко-призренског Теодосија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, буеносаиреског и јужно-централноамеричког Кирила, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, стобијског Давида, моравичког Антонија, ремезијанског Стефана, мохачког Исихија, диоклијског Методија, као и умировљених епископа канадског Георгија (Ђокића) и захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића). Молитвено су присуствовали Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије и умировљени нишки Јован. Архијерејима су саслуживали архимандрити студенички др Тихон (Ракићевић), Јован (Радосављевић) и игуман сопоћански Теоктист, протојереји-ставрофори Саво Јовић, Милутин Тимотијевић, Драги Вешковац, Славко Зорица, Зоран Крстић, Љубинко Костић и Владислав Топаловић, протојереји Јован Милановић и Љубомир Пријовић, протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Александар Грујовић, као и јерођакон хиландарски Силуан. Предивним гласовима уз богослужбене мелодије византијског напева појале су монахиње из жичког сестринства. За све присутне ово је био посебан доживљај – чути појање налик ангеоском. Манастирска порта је била мала да прими мноштво верног народа који је овог дана похитао ка нашој великој Жичи, извору наше духовности. Народ је попут реке која се враћа свом извору, дошао из свих крајева где српско име и даље траје. Дивно је било видети призор у коме све генерације, од најмлађих до најстаријих, притичу најмудријој српској глави, али и најлепшем српском детету – светитељу Сави. Свештенство и монаштво, које широм света приноси молитве за цео свет али увек и за свој род светосавски, посведочило је бројношћу да дело великог оца нашег Саве плодове кроз Цркву рађа до данас. Међу присутнима били су Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар спољних послова г. Ивица Дачић, министар културе и информисања г. Владан Вукосављевић и министар за иновације и технолошки развој г. Ненад Поповић, представници цркава и верских заједница, градоначелници, представници Војске, Полиције, Жандармерије, културних и просветних институција. На више места били су распоређени видео бимови како би догађај могли да прате сви присутни. Светом причешћу приступио је велики број верника који су причешћивани од стране свештенослужитеља на више места у кругу манастира. Присутнима се беседом обратио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј: „Ево нас у нашој највећој светињи. Око ње се народ сабирао, молио, веру своју ширио и јачао. Овде је пре осам векова почела историја наше аутокефалности. Стефан Немања и Свети Сава овде су стварали планове. Знали су да народу треба организована и самостална Црква и држава. Њих су оснивали свети људи, велика династија Немањића. Темељи су наши свети. То је тајна на основу које је наша Црква после многих страдања опстала. Наше светиње су страдале. Оне су биле по лепоти понекад и изнад великих византијских светиња. О томе сведочи и наша Жича. Немањићи су учинили апостолско дело, као и наша Црква. Црква је водила своју апостолску мисију у народу. Ширила је истину Божју, градећи храмове али и истину људских бића у светости. Држава је радила свој посао. Хармонија је красила односе Цркве и државе. Оно што морамо данас нагласити је да се морамо вратити путу Христовом и путу Светог Саве. Нико сем Господа није Пут, Истина и Живот. Данас, када славимо осам векова нашег аутокефалног постојања, сећамо се времена када је народ слушао реч своје Цркве. Зато смо доживели овај светли дан у светој Жичи. Многострадална је Жича, али је вером у Бога опстала, и она и народ. Страдали смо за вољену отаџбину, сањали њену слободу. Господ је то и испунио. Благодаримо Богу што можемо да прославимо овај велики дан. Важно је да знамо да је наш народ красило јединство, и то јединство у Цркви, вери и љубави морамо и данас неговати. Поделе и свађе, појединачни интереси, нису прави пут. То не води доброј будућности. Љубав треба да постоји међу нама. Тако ћемо умети поштовати друге, а и они нас. Без обзира на нацију и веру, морамо једни друге волети. То је порука овог великог јубилеја. Тако се одржава и Црква и држава. Имамо примере у прошлости да је најбоље да Црква ради свој посао, а држава свој. Зато поздрављам представнике наше државе, науке и културе. Молим се Богу да нас све благослови, да свој живот и културу наставимо на светосавском путу. Нека сте сви благословени, да са овог места пођемо са заједничком жељом и молитвом за јединство и љубав једних према другима. Нека је Господ са нама, у векове векова. Амин.“ Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније је прочитао посланицу којом се наша Света Православна Црква обратила свим својим духовним чедима. По завршетку божанствене евхаристијске службе, Епархија жичка и сестринство манастира Жиче припремили су послужење за све присутне. У наставку, на бини која је посебно постављена између манастирске капије и велике жичке трпезарије, уприличен је пригодан културно-уметнички програм у режији г. Саше Габрића. Учествовали су КУД ''Абрашевић'', Бора Дугић, ''Косовски божури'', ђаци из Основне школе ''Светозар Марковић'' из Краљева, глумци Катарина Димитријевић и Гојко Балетић који су говорили стихове из дела Светог владике Николаја. У сплету народних игара, звукова традиционалних инструмената и предивних гласова који су певали најлепше српске песме, могло се истински уживати. У радости овог великог дана испуњеног богослужбеним и културним садржајем, сви присутни су из манастира кренули веселих срца и са поносом што смо као генерација почаствовани овим величанственим јубилејем. Нека Свети отац наш Сава моли милостивог Господа да наша Црква и народ дочекају у саборности и јубилеј 900 година аутокефалности. Са дивним песником Војиславом Илићем, сав српски род нека кличе: „Векови су прохујали и многи ће јоште проћи, ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.“ Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице

Срби су примили хришћанство у 7.веку, али тада још нису имали сопствену црквену организацију. Свети Сава(Растко Немањић) је 1219.године рукоположен од стране патријарха Манојла I цариградског у Никеји за ,,архиепископа српских и приморских земаља'', а српска црква добија аутокефалност и достојанство архиепископија. Према историјским подацима, српска племена су веома споро усвајала нову веру, односно споро су се одрицала старих паганских обичаја. Тек после више од две стотина година српски народ је кончано крштен. Примање хришћанске вере код Срба ишло је упоредо са стварањем њихове прве државе, а просветитељи како код Срба тако и код свих словенских народа била су света браћа Кирило и Методије – равноапостоли. Оно што је било пресудно у крштењу, не само Срба него и свих Словена, јесте настанак словенског писма, азбуке. односно глагољице и ћирилице, половином 9. века. Растко Немањић као трећи, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, одлучује да са шеснаест година оде у светогорски манастир – Стари Русик, где монашењем добија име Сава. То је представљало тек почетак свега онога што ће Свети Сава учинити као свој лични подвиг, манастирској братији, родитељима, а онда и целом српком роду. За примером најмлађег сина, монаха Саве, пошао је ускоро и већ остарели Стефан Немања. Он се на државном сабору у својој задужбини манастиру Студеници 1196. год. одрекао владарског престола, а за свога наследника изабрао средњег сина, Стефана. Одмах после тога, примио је монашки постриг и као монах Симеон провео је остатак живота на Светој Гори заједно са Савом. Након упокојења свог оца Светог Симеона, Сава је написао Службу и Житије. Сем тога, написао и Карејски типик за потребе монаха у Карејској испосници, а за манастир Хиландар написао је Хиландарски типик, који се и данас користи. Помиривши своју браћу, монах Сава је пренео мошти Светог Симеона у манастир Студеницу, где се налазе и данас. Под Савиним старатељством Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије,а он је уз остала своја дела, написао и Студенички типик у ком је задао устројење монашког живота у манастиру, чији је архимандрит био све до 1217.године. Сава одлази из Хиландра у Никеју, код византијског цара Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Сарантена молећи их за самосталност српске Цркве. Његова молба бива прихваћена и цариградски патријарх рукоположи Саву за архиепископа српске Цркве у Србији. Тако је српски народ око четири века након примања хришћанства добио духовну самосталност, црквену аутокефалију, чиме је потврђена да може потпуно самостално и одговорно да има сопствену црквену организацију. Осам стотина година након добијања аутокефалности Српске Православне Цркве Срби прослављају и самосталност своје цркве, али и свог првог архиепископа Светог Саву. Јубилеј по благослову Његове Светости патријарха српског г.г.Иринеја, отпочет је у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Расу, а настављен и у свим другим епархијама. Централно место обележавања одржаће се у манастиру Жичи, 6.октобра 2019.године у девет часова, као и у манастиру Студеница. Жича и Студеница представљају срж светосавских беседа којима се и данас враћамо, поучавајући се у вери, идући Савиним путем. Сутрадан (7.окотбра) прослављање ће се наставити у Пећкој Патријаршији и Дечанима, а завршна свечана академија биће 8.октобра у београдском Сава центру. Јубилеј као такав, опомињен нас и на дела Светог Саве, али и на заједницу коју је он устројио прво у својој породици, затим у свом народу, а онда поставши први српски архиепископ и у својој цркви. Главни опит обележавања састоји се управо у литургијском сабрању као подстицај на стварање заједнице.