Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пророчки'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Зоран Ђуровић: Никодемо плете Ави венац пророчки У више наврата је о. Зоран Ђуровић, познатији као Ава Римски, писао јавно о тлапњама Архимандрита др Никодима Богосављевића, али сам писао и неколицини Епископа упозоривши их на штетни рад овог солунског доктора. Тамо и написах да ће отићи у секту, а то се сада и оствари, јер је јуче, Јул 10, 2018, публиковао на свом блогу[1] Објава прекида помињања и општења. Општење је прекинуо са Његовим Преосвештенством Господином Милутином, Епископом ваљевским. Да колеги није било добро, видело се одавно, а ствари су се отеле контроли кад је успео је да произведе 3 књиге у 2017: 1) Ипак се не окреће, лудачка теза да је земља равна плоча и да све око ње кружи; 2) Против учења еп. Игњатија (Мидића), нешто слично што уради и Артемије; 3) Прилог измирењу раскола еп. Артемија. Доброобавештени тврде да му је Митрополит Амфилохије обећао да ће га прогурати за Владику, па је овај напустио своју закониту супругу и замонашио се. По свој прилици, његов spiritus movens треба тражити у вирусу који се зове митризам. У сврху богаћења свог курикулума, докторира у Солуну, али како митра није стизала, омрну му дух на Митрополита, па написа урадке и против њега, од којих је најпознатији: О канонизацији Петра Другог Петровића Његоша, али никад није пропуштао прилику да га спомене и за друге ствари. Уместо да га рашчини, Амфилохије се повео оном: Бриго моја пређи на другога, па му даје отпуст за Милутина ваљевског. Тамо је удомио и већ прослављеног черногорског проповедника, монаха Арсенија. Чисто сујмам да ће икога више тамо моћи послати. Милутин поставља Никодема у црквени суд и за духовника епархије. Такође он одобрава свештеницима шта могу да публикују. Сасвим је јасно да Владика Милутин није обдарен разликовањем духова, па је ову штеточину поставио на битна места. Јер, Никодемо није полудео јуче. Болест има своју историју. Који нормалан човек може говорити данас да је земља равна плоча и да се звезде развозе по небу у неком малом црвеном аутомобилу? И још напише књигу о томе! И одатле сумашедшији равноземљаши црпу ауторитет за бесмислене тезе како Библија, Оци и Црква тврде да је земља равна! Тако ми један другар изађе и рече да то Црква тврди јер је читао Никодимову књигу. Ја сам покушао да му објасним да је то приватно Никодемово издање, а не црквено, јер нема од Цркве Nihil obstat quominus imprimatur. Но, објаснити нешто равноземљашу је немогућа мисија, поготово кад види овог шарлатана који се стално потписује са Архимандрит др. Незналице је титулама лако завести. Милутин, у ствари, није ни могао помоћи Никодему, јер је и сам познат по неким бриљантним излетима: „Поред многих јереси, нећемо заборавити римску јерес – римског папу, који је највећу јерес прогласио на овоме свету, када је рекао, да је он намесник Сина Божијег, vicarius filii dei. Како то, папо римски, како ти, смртан човек, можеш бити наследник, намесник Сина Божијег? – Није истина, ма колико то било тешко да разумеју и да схвате. Он је родио Мартина Лутера, а Мартин Лутер на хиљаде секти које харају светом, које често пута крв људску пију, децу убијају да би крв пили, разне секте ужасне, које су плод, рекао сам чији“.[2] Одавде је следећи корак направио Никодемо, тврдећи како папе пију крв деци коју жртвују Сатани. Пише: „И за крај најважније: „Жртвени култ ‘Девети круг’, стар је најмање две стотине година. Суд је покренуо историјски процес за злочине трговине децом и култних ритуалних убистава. Поведена су два судска поступка против садашњег папе Франциса. Током другог заседања Суда (ICLCJ) у Бриселу, одржаном 17. августа 2014. пет судија и 27 чланова пороте из шест земаља укључујући САД, разматрали су доказе о нестанку преко 50.000 деце у Канади, САД, Аргентини и Европи која су била жртве Деветог круга ритуалног жртвовања деце. Током заседања, главни тужилац Трибунала представио је документ Католичког језуитског реда под називом ‘Magisterial Privilege’ датиран на 25. децембар 1967. у коме се каже да је сваки нови Папа дужан да учествује у Деветом кругу сатанских ритуалних жртвовања живорођене деце, укључујући и пијење њихове крви. Документ је написан на латинском језику, прибављен је из тајних ватиканских архива и јасно указује на то да су језуити вековима имали утврђен план да ритуално убијају киднаповану новорођенчад и потом пију њихову крв. План потиче од идеје о стицању спиритуалних моћи испијањем крви невиних, што је требало да осигура политичку стабилност папства у Риму. Почевши од 1773, овај план се спроводи од стране Римокатоличке цркве, језуита, сваког папе и кандидата за папу који, да би постао папа, мора да буде део ових жртвених ритуалних права, која укључују силовања, тортуру и убиство новорођене деце и адолесцената… Пред Судом у Бриселу покренут је и процес против садашњег Папе Франциса за злочине трговине децом и учествовања у ритуалним убиствима Деветог круга жртвовања“.[3] Све је у реду док се против Папе и католика изричу овакве опсцене ствари, и нико из СПЦ не реагује, уместо да се позову на одговорност због ширења лажи и језика мржње, који је у супротности са Исусовом молитвом Ut Unum Sint (Да сви буду једно!), а зашта се молимо на свакој литургији! Како писах за артемите: Почели су са мржњом према католицима, а онда су омрзли све православне! Мржња дегенерише. Она је прогресивна болест. Завршна разматрања Има једна ствар око које се слажем са Никодемом, а то је да је Милутин одговоран за потоп Ваљева и околине 2014! Тако он пише: „Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег... Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења“. Амфилохије је рекао да је ово била Божија казна због геј параде, а Никодемо због екуменизма. Ја сам пак рекао да је Милутин пре тога направио литију за кишу, што је истина, али да су се премолили па зато потоп. Јасно је да је ово моје било шала, јер нисам тумач знакова као ови упућени. Одавде сада следи моја аргументација, која је као воденички камен и за артемите: Зашто 2014 ниси напустио СПЦ? Ови се све сете пост фестум, односно, пале се на гурку. Треба да прођу године да би разумели да су Патријарх и Сабор СПЦ јеретици! Да Дух Свети има смисла за хумор, остварило се и на Никодемовом случају, јер га суде речи које је написао: „Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревде, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак... Колико је велико дело разобличавање и осуђивање јереси, толико је, можда и веће, дело умирења раскола“.[4] Да сам Никодемо, као и артемити, накнадно тражи оправдање, говори хронологија догађаја: Ник: А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси. б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста. в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору. Ава: Зашто тада ниси напустио СПЦ? Дакле, ако су сада ово валидни аргументи за отпадање од СПЦ, зашто ти тада нису пали на памет? Никодемо, накнадно тражећи канонско оправдање за свој поступак, вели: „Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона“. Ава: Зашто си остао у СПЦ после ових саборских осуда? Требало ти је 35 година да схватиш да је ово био валидни сабор? Па није био валидни и прихваћени. Важио је само за РЗПЦ, како су и сами изјавили, јер су остали у општењу са „екуменистичком СПЦ“. РЗПЦ је сада сједињена са Москвом, која је такође „екуменистичка“. Само дубоко поремећена особа која се посвађала са памећу може да прибегне оваквом аргументу. Такође, Грузијска ПЦ је у канонском општењу са осталим „екуменистичким ПЦ“. Превелика влага у ваљевској је изгледа нагризла Никодемов мозак, па је заборавио симпозион Пирејског, чији текст је он сам превео. Наиме, сами Борбаши за неверу стоје иза позиције овог скупа, а он је: Све док Васељенски или Велики Сабор не осуди екуменизам као јерес, не можемо прекидати општење са Епископством.[5] Врљави Максим, познат као хорепископ артемита, осудио је Владу Димитријевића и Никодима за млакост, да су ни тамо ни амо. Њему се не свиђа шта чита у Закључци богословског семинара на тему „15.правило двократног сабора и прекидање црквеног општења“: „3. Речено свештено правило... допушта прекид помињања клирика од његовог надлежног епископа још и пре његове саборске осуде, само у случају да проповеда јавно јерес „која је од светог Сабора или Отаца осуђена“. Овај услов је веома важан... Зато што није надлежност сваког члана Цркве да жигоше и распознаје са сигурношћу јереси, јер нема одговарајуће духовне предуслове... 4. Наведено свештено правило треба да се тумачи у духу и међузависности са два претходна, 13. и 14. правилом, са којима сачињава једно тематско јединство... Једина разлика у односу на два претходна свештена правила се састоји у томе да, када је узрок ограђивања пад у „осуђену“ јерес, онда се допушта ограђивање још и пре саборског суђења палога јеретичког епископа. Одсецање од тела Цркве се не дешава на невидљив и аутоматски начин, због саме јереси, чим, наиме, падне јеретик у јерес, већ са одређеном саборском одлуком осуде. Ако одсецање јеретика бива аутоматски, због саме јереси, онда би била излишна његово саборска осуда. 5. Оци, писци 15. свештеног правила, нису одредили обавезно ограђивање од јеретичких епископа. Ово правило не озакоњује обавезу, већ просто даје право... Ако би свештено правило имало обавезујући карактер, требало је да свакако постоји одговарајући исказ за све оне, који настављају да имају црквено општење са јеретичким епископом пре његове саборске осуде, и да у овом исказу постоји предвиђена казна, пошто је у питању једна тако озбиљна тема, као што је јерес. Осим тога, да је Црква сматрала за обавезу клирика да се одмах одвоје од епископа, који је пао у јерес, она би прописала нарочите, веома строге, каноне на темељу овог питања. Не би било довољно да говори у вези овог питања као у загради, тј. не би било довољно да просто уметне један изузетак у свештена правила, која су установљивана ради спречавања и кажњавања раскола. 6. У супротстављању јересима опредељујућа и одлучујућа је помоћ Светих Отаца... 7. Сигурни руководитељи црквеног тела у његово стајање против савремене свејереси екуменизма јесу новији просветљени Преподобни Оци, као Преп. Јустин Поповић, Св. Старац Пајсије Светогорац... и други, који су жигосали екуменизам, али се нису ограђивали од њихових месних епископа, утврђујући истовремено потребу саборске осуде ове јереси, као и оних који је покрећу... 8. Чињеница да у савременој свејереси екуменизма постоје елементи старијих јереси, саборски осуђених од Цркве, не оповргавају потребу њене савремене саборске осуде, сагласно духу и препоруци Преп. Јустина Поповића. Ка овом циљу су клир и верни народ Божији дужни да окрећу своје борбене покушаје и да дејствују снажнијом антијеретичком борбом, док се наша јерархија, приморана од клира и народе, не позабави овом свејереси, осуди је саборски, именује њене следбенике и позове их на покајање.“ Према томе, сасвим је јасно да Никодимови аргументи не стоје, него да сам накнадно тражи канонско оправдање за свој поступак. Шта је узрок његовој отпадији? Можда се Владика Милутин пробудио због разних притисака и припретио Никовиму? Могуће. Верујем да нисам само ја писао протоколарна писма Епископима. Такође су почели да круже гласови о „догмату“ Равне земље и слично. Ја нисам лично писао Милутину јер се никад нисмо упознали. Друга могућност је митритис. Да су артемити обећали владичанство Никодиму. У његовом одрицању од СПЦ налазимо све артемитске аргументе, за које је и раније знао, али је сада наједном постао сензибилан на њих, као и више удварачких израза, а најачи је где Владику Теодосија назива оцеубицом. Никодим нема економских основа као артемити и мораће да им се удвара. Могуће је да ће артемити само тражити да се одрекне „догмата“ Равне земље, јер они то не исповедају. Мада могу и да зажмуре на једно око, јер су виши циљеви у питању. Ово је интересна група. Савез би направили и са црним ђаволом. [1] http://nikodimbogosavljevic.com/objava-prekida-pominjanja-i-opstenja [2] https://istinoljublje.wordpress.com/%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B2%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8/. [3] http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1012-nikodim-bogosavljevicsusret-kirila-i-pape [4] http://nikodimbogosavljevic.com/prilog-pomirenju [5] http://borbazaveru.info/content/view/10813/1/
  2. У својој критици позивали су се на Закон који је Мојсије предао Израиљу под Синајем (који можемо читати у деловима Књиге изласка, Левитске и Поновљених закона). Тај закон је прописивао, осим Десет Божијих заповести и култно-етичких прописа, и једно специфично виђење израиљског друштва. Наиме, будући да су Израиљци били робови у Египту, Савез са Богом је подразумавао да у њиховом друштву није требало да се неко толико уздигне да може (поново) да подјарми своју браћу. Другим речима, суштина тог Савеза је да Бог жели да се Израиљци не понашају један према другом као Египћани према њима. Тај Закон је заговарао друштвену егалитарност и након насељења у Ханану (Палестини) протекло је читава два века до успостављања монархије (12. до 10. век пре Христа). До тада је постојао само савез (конфедерација) израиљских племена уједињених заједничком вером, а одлуке су се доносиле на племенским већима. Рекло би се, из садашње перспективе, прилично ʼдемократичнијеʼ и правичније уређење с обзиром на положај људи под фараоном у Египту или царем у Вавилону. Ова друштвена ситуација се мења када Израиљ увиђа да је за опстанак била неопходна стајаћа војска и централна управа те успоставља монархију. Пророк Самуило помазује Саула за цара који је у литератури назван „цар сељак“: он наставља да оре њиву, живи у свом селу, нема двор, палату ни престоницу. „Златно доба“ Израиља наставља се владавином Давида и Соломона који успостављају систем судства, војске и економије. Синајски закон заговара концепт егалитарнијег друштва (супротно од робовласничког које имају у непосредном окружењу) и ограничених права монарха (насупрот неограниченој моћи владара у суседним империјама). Као пример можемо навести стихове из Књиге поновљених закона 17, 14-20: „Кад уђеш у земљу коју ти даје Господ Бог твој да је наслиједиш, и населиш се у њој, ако речеш: да поставим себи цара, као што имају сви народи око мене, […] да не држи много коња, и да не враћа народа у Мисир […], и да нема много жена, да се не би отпадило срце његово, ни сребра ни злата да нема врло много. А кад сједе на пријесто царства својега, нека препише себи у књигу овај закон од свештеника Левита; И нека га држи код себе и нека га чита док је жив, да се учи бојати се Господа Бога својега, држати све ријечи овога закона и ове уредбе, и творити их; Да се не би подигло срце његово изнад браће његове, и да не би одступило од ове заповијести ни надесно ни налијево, да би дуго царовао он и синови његови у Израиљу.“ „Да не враћа народа у Мисир“ значи да се не враћа робовласничком концепту друштва, „да нема много коња“ – читај да нема много аутомобила и „да нема превише сребра и злата“ – читај да не буде пребогат. Дакле, израиљски цар, па и сваки други владар према Библији, постаје и остаје цар само онда када је његова владавина у складу са Законом – ни цар не може бити изнад Закона. У периоду од 9-6. века пре Христа било је доста злоупотреба власти и управо је одржање егалитарног концепта друштва био највећи изазов за Израиљ. Зато су пророци и устајали да подсећају на синајски Закон. Прва ситуација у којој почиње пророчки бунт јесте под пророком Илијом за време цара Ахава (874-853. г. пХ). Наиме, Прва књига о царевима нас извештава како је Ахав желео да поред своје летње палате у Језраелу направи повртњак како би снадбевао двор. С том намером отишао је до Навутеја, обичног израиљског сељака чији се виноград наслањао на двор, и предложио му да откупи ту земљу. Навутеј му објашњава да је немогуће да му да земљу, иако је цена добра, зато што је ту земљу добио у наслеђе током насељавања у Ханану. Навутеј је размишљао следећом логиком: земља је Божија, а он је одлучио да је дарује његовим прецима те сада не може он да је продаје и раздаје, она мора остати у његовом власништву (уп. Лев 25). Ахав одлази љутит у двор због Навутејевог одбијања, али не предузима ништа, јер и даље поштује синајски закон. Његова жена Језавеља, међутим, не жели да се ствар тако заврши. Поносна и сурова феничанска принцеза била је у својој земљи навикла на другачију праксу: цар је просто узимао оно што је желео. Она подмићује два сведока да пред монтираним судским процесом оптуже Навутеја да је хулио на цара и Бога (вербални деликт и бласфемија) те Навутеја осуде на смрт и убију, а Језавеља у Ахавово име конфискује земљу. У тренутку када се Језавеља и Ахав шетају Навутејевим виноградом пред њих излази пророк Илија, обучен у козје коже и преплануо од пустињског сунца и говори им да „Господу није право што учини“ и да ће их стићи смртна казна. Треба се упитати колико би људи данас на очигледно кршење закона и злоупотребу владарског положаја имало храбрости да стане јавно пред лице власти и да „припрети“. Због овог чина пророк Илија изложен је немилосрдном прогонству због којег бежи из земље. Коначно, незадовољство Ахавовом владавином кулминирало је за време Јуја и тада је наступио крај његове династије која је у крви истребљена, а сам Ахав страдао је у бици против дамаштанске војске. Када је у питању злоупотреба владарског положаја, није згорег да се подсетимо и Авесалома који је покушао да отме престо свом оцу, Давиду. Био је висок, имао је дугу косу, наочит, али ташт и суров. Да би то успео, он је стајао са својим друштвом на градским вратима и сачекивао свакога ко би ишао ка цару говорећи му како ће му он судити у корист, како се цар за њега не брине и како ће све бити добро када он дође на власт. Све је обећавао људима, бољи живот, веће плате, можда чак и неки „Јерусалим на води.“ То је било, рекло би се, нека врста политичког маркетинга у Рано гвоздено доба. Авесаломова буна се распала, а пророци Гад и Натан нису му пружили подршку и остали су уз прогоњеног цара. За време цара Јеровоама II (783-743. г. пХ) уследило је релативно мирно време у Израиљу, то је био период ширења трговине и јачања привреде. Међутим, у то време је дошло до наглог богаћења богатих и великог осиромашења обичних Израиљаца. С обзиром да у време суше нису могли прехранити породице, многи су узимали кредит и са каматом од око 30% које им је давала властела нису могли да врате дуг те су постајали дужничко робље, а земља се гомилала у рукама велепоседника. У такво време појављујe се пророк Амос. У Књизи пророка Амоса друштвена критика почиње критиком корумпираних државних чиновника у Самарији који „суде криво“, примају мито и „продају праведнике за новце“, као и богаташa који продају сиромахе на тржницама за „пар обуће“, а „вино оглобљених“ пију у кућама својим. Даље наставља Амос: „Не знају чинити право, говори Господ, сабирају благо насиљем и грабежем у дворима својим“. Стога, Амос пророкује следеће: „Зато што газите сиромаха и узимате од њега жито у данак, саградисте куће од тесана камена, али нећете сједјети у њима; насадисте лијепе винограде, али нећете пити вина из њих (…) И ударићу кућу зимну и љетну кућу, и пропашће куће од слонове кости, и нестаће великих кућа, говори Господ.“ Амос прориче, дакле, да је такав неправедни систем неодржив и да ће се у крви затрети. Решење које предлаже Амос може се сажети у следећој реченици: „Него суд нека тече као вода и правда као силан поток“, али Амоса не слушају, него прогањају. Коначно, Самарија (главни град Израиљског царства) је пала 722. г. пХ после исцрпљујуће асирске опсаде и никада се више није опоравила. Читав век касније у Јерусалиму делује пророк Јеремија (626-586 г. пХ). Време деловања пророка Јеремије је доба дубоких политичких криза и подела. Јудеја се налази распета између два царства, Египта и Вавилона, која шире свој утицај и присиљавају је на вазални однос, а јерусалимски цареви се колебају између провавилонске и проегипатске странке. Јеремија поручује да је Вавилон јачи, да му се треба приклонити и не треба бусати у груди, јер је народ са све царем и племством веома грешан и Бог му неће дати подршку уколико једном откаже послушност и зарати са другим. Насупрот томе, цар и читав народ сматрају да су неуништиви, да Бог „станује“ у Храму на Сиону и да је победа независно од њиховог моралног стања загарантована. Свест у Јерусалиму би се могла свести у две нама познате пароле: „Не може нам нико ништа, јачи смо од Вавилона (судбине)“ или „Бог чува Израиљце!“. Да ствар буде гора, читав скуп тзв. „лажних пророка“ је подгревао овакво расположење. Лажни пророци су били тзв. „професионални пророци“, а не истински, нешто попут јавног мњења, аналитичара и саветника, били су често уз корумпиране чиновнике, војни естаблишмент и непосредно царско окружење. Они оптужују Јеремију да је мрачњак, дефетиста и издајник, јер просто њима није „нормално“ да он једини не увиђа како држава незадрживо „напредује“ и како економија „остварује суфицит“. Иначе је прорекао цару Јоакиму да ће због безакоња која је чинио бити сахрањен као магарац, без икаквих обележја и почасти, и да ће Јерусалим бити срушен. Зато је под оптужбом за издају бачен у затвор. Међутим, то се управо и десило, Јерусалим и Храм је срушио вавилонски цар Навуходоносор, Јоаким је умро у изгнанству, а Јеремија је све са великом тугом посматрао. Други пророк, Језекиљ, видео је како „слава Господња одлази из Храма“ односно, Бог напушта народ у којем су претворност, користољубље, ароганција и среброљубље завладали преко сваке мере. Кроз искуство вавилонског ропства, израиљски народ је прошао кроз катарзу и схватио пророчке поуке. Зато се поуке великих пророка и поред свих критика не завршавају поражавајуће. На самом крају, након свих криза и пораза, „праведни остатак“ ће поново успоставити државу, овога пута правичнију, солидарнију и достојнију живота „малог човека“. Из свега овога можемо извући следеће закључке: данашњи хришћани носе одговорност за савремено друштво и дужност да устају на неправду, корупцију, на лаж и претворност. Православна црква која у себи баштини пророчког Духа, односно Духа Светог, такође је позвана да се критички осврће на појаве у друштву попут мита, неправде, прогона неистомишљеника, злоупотребе власти и изградње тоталитарног друштва, јер је на то обавезује Свето Писмо. Извор: Теологија.нет
  3. Пророчки бунт Ненад Божовић Бенкси, Бунтовник Када се у свакодневном говору употреби реч пророк, обично се мисли на особу која „прориче“ будућност. Међутим, овакво разумевање речи не одговара библијској дефиницији овог појма. Библијски пророци су, осим објављивања будућности, били активни критичари власти, корумпираних државних чиновника, израиљских богаташа, као и феномена јавног разврата и идолопоклонства. У својој критици позивали су се на Закон који је Мојсије предао Израиљу под Синајем (који можемо читати у деловима Књиге изласка, Левитске и Поновљених закона). Тај закон је прописивао, осим Десет Божијих заповести и култно-етичких прописа, и једно специфично виђење израиљског друштва. Наиме, будући да су Израиљци били робови у Египту, Савез са Богом је подразумавао да у њиховом друштву није требало да се неко толико уздигне да може (поново) да подјарми своју браћу. Другим речима, суштина тог Савеза је да Бог жели да се Израиљци не понашају један према другом као Египћани према њима. Тај Закон је заговарао друштвену егалитарност и након насељења у Ханану (Палестини) протекло је читава два века до успостављања монархије (12. до 10. век пре Христа). До тада је постојао само савез (конфедерација) израиљских племена уједињених заједничком вером, а одлуке су се доносиле на племенским већима. Рекло би се, из садашње перспективе, прилично ʼдемократичнијеʼ и правичније уређење с обзиром на положај људи под фараоном у Египту или царем у Вавилону. Ова друштвена ситуација се мења када Израиљ увиђа да је за опстанак била неопходна стајаћа војска и централна управа те успоставља монархију. Пророк Самуило помазује Саула за цара који је у литератури назван „цар сељак“: он наставља да оре њиву, живи у свом селу, нема двор, палату ни престоницу. „Златно доба“ Израиља наставља се владавином Давида и Соломона који успостављају систем судства, војске и економије. Синајски закон заговара концепт егалитарнијег друштва (супротно од робовласничког које имају у непосредном окружењу) и ограничених права монарха (насупрот неограниченој моћи владара у суседним империјама). Као пример можемо навести стихове из Књиге поновљених закона 17, 14-20: „Кад уђеш у земљу коју ти даје Господ Бог твој да је наслиједиш, и населиш се у њој, ако речеш: да поставим себи цара, као што имају сви народи око мене, […] да не држи много коња, и да не враћа народа у Мисир […], и да нема много жена, да се не би отпадило срце његово, ни сребра ни злата да нема врло много. А кад сједе на пријесто царства својега, нека препише себи у књигу овај закон од свештеника Левита; И нека га држи код себе и нека га чита док је жив, да се учи бојати се Господа Бога својега, држати све ријечи овога закона и ове уредбе, и творити их; Да се не би подигло срце његово изнад браће његове, и да не би одступило од ове заповијести ни надесно ни налијево, да би дуго царовао он и синови његови у Израиљу.“ „Да не враћа народа у Мисир“ значи да се не враћа робовласничком концепту друштва, „да нема много коња“ – читај да нема много аутомобила и „да нема превише сребра и злата“ – читај да не буде пребогат. Дакле, израиљски цар, па и сваки други владар према Библији, постаје и остаје цар само онда када је његова владавина у складу са Законом – ни цар не може бити изнад Закона. У периоду од 9-6. века пре Христа било је доста злоупотреба власти и управо је одржање егалитарног концепта друштва био највећи изазов за Израиљ. Зато су пророци и устајали да подсећају на синајски Закон. Прва ситуација у којој почиње пророчки бунт јесте под пророком Илијом за време цара Ахава (874-853. г. пХ). Наиме, Прва књига о царевима нас извештава како је Ахав желео да поред своје летње палате у Језраелу направи повртњак како би снадбевао двор. С том намером отишао је до Навутеја, обичног израиљског сељака чији се виноград наслањао на двор, и предложио му да откупи ту земљу. Навутеј му објашњава да је немогуће да му да земљу, иако је цена добра, зато што је ту земљу добио у наслеђе током насељавања у Ханану. Навутеј је размишљао следећом логиком: земља је Божија, а он је одлучио да је дарује његовим прецима те сада не може он да је продаје и раздаје, она мора остати у његовом власништву (уп. Лев 25). Ахав одлази љутит у двор због Навутејевог одбијања, али не предузима ништа, јер и даље поштује синајски закон. Његова жена Језавеља, међутим, не жели да се ствар тако заврши. Поносна и сурова феничанска принцеза била је у својој земљи навикла на другачију праксу: цар је просто узимао оно што је желео. Она подмићује два сведока да пред монтираним судским процесом оптуже Навутеја да је хулио на цара и Бога (вербални деликт и бласфемија) те Навутеја осуде на смрт и убију, а Језавеља у Ахавово име конфискује земљу. У тренутку када се Језавеља и Ахав шетају Навутејевим виноградом пред њих излази пророк Илија, обучен у козје коже и преплануо од пустињског сунца и говори им да „Господу није право што учини“ и да ће их стићи смртна казна. Треба се упитати колико би људи данас на очигледно кршење закона и злоупотребу владарског положаја имало храбрости да стане јавно пред лице власти и да „припрети“. Због овог чина пророк Илија изложен је немилосрдном прогонству због којег бежи из земље. Коначно, незадовољство Ахавовом владавином кулминирало је за време Јуја и тада је наступио крај његове династије која је у крви истребљена, а сам Ахав страдао је у бици против дамаштанске војске. Када је у питању злоупотреба владарског положаја, није згорег да се подсетимо и Авесалома који је покушао да отме престо свом оцу, Давиду. Био је висок, имао је дугу косу, наочит, али ташт и суров. Да би то успео, он је стајао са својим друштвом на градским вратима и сачекивао свакога ко би ишао ка цару говорећи му како ће му он судити у корист, како се цар за њега не брине и како ће све бити добро када он дође на власт. Све је обећавао људима, бољи живот, веће плате, можда чак и неки „Јерусалим на води.“ То је било, рекло би се, нека врста политичког маркетинга у Рано гвоздено доба. Авесаломова буна се распала, а пророци Гад и Натан нису му пружили подршку и остали су уз прогоњеног цара. За време цара Јеровоама II (783-743. г. пХ) уследило је релативно мирно време у Израиљу, то је био период ширења трговине и јачања привреде. Међутим, у то време је дошло до наглог богаћења богатих и великог осиромашења обичних Израиљаца. С обзиром да у време суше нису могли прехранити породице, многи су узимали кредит и са каматом од око 30% које им је давала властела нису могли да врате дуг те су постајали дужничко робље, а земља се гомилала у рукама велепоседника. У такво време појављујe се пророк Амос. У Књизи пророка Амоса друштвена критика почиње критиком корумпираних државних чиновника у Самарији који „суде криво“, примају мито и „продају праведнике за новце“, као и богаташa који продају сиромахе на тржницама за „пар обуће“, а „вино оглобљених“ пију у кућама својим. Даље наставља Амос: „Не знају чинити право, говори Господ, сабирају благо насиљем и грабежем у дворима својим“. Стога, Амос пророкује следеће: „Зато што газите сиромаха и узимате од њега жито у данак, саградисте куће од тесана камена, али нећете сједјети у њима; насадисте лијепе винограде, али нећете пити вина из њих (…) И ударићу кућу зимну и љетну кућу, и пропашће куће од слонове кости, и нестаће великих кућа, говори Господ.“ Амос прориче, дакле, да је такав неправедни систем неодржив и да ће се у крви затрети. Решење које предлаже Амос може се сажети у следећој реченици: „Него суд нека тече као вода и правда као силан поток“, али Амоса не слушају, него прогањају. Коначно, Самарија (главни град Израиљског царства) је пала 722. г. пХ после исцрпљујуће асирске опсаде и никада се више није опоравила. Читав век касније у Јерусалиму делује пророк Јеремија (626-586 г. пХ). Време деловања пророка Јеремије је доба дубоких политичких криза и подела. Јудеја се налази распета између два царства, Египта и Вавилона, која шире свој утицај и присиљавају је на вазални однос, а јерусалимски цареви се колебају између провавилонске и проегипатске странке. Јеремија поручује да је Вавилон јачи, да му се треба приклонити и не треба бусати у груди, јер је народ са све царем и племством веома грешан и Бог му неће дати подршку уколико једном откаже послушност и зарати са другим. Насупрот томе, цар и читав народ сматрају да су неуништиви, да Бог „станује“ у Храму на Сиону и да је победа независно од њиховог моралног стања загарантована. Свест у Јерусалиму би се могла свести у две нама познате пароле: „Не може нам нико ништа, јачи смо од Вавилона (судбине)“ или „Бог чува Израиљце!“. Да ствар буде гора, читав скуп тзв. „лажних пророка“ је подгревао овакво расположење. Лажни пророци су били тзв. „професионални пророци“, а не истински, нешто попут јавног мњења, аналитичара и саветника, били су често уз корумпиране чиновнике, војни естаблишмент и непосредно царско окружење. Они оптужују Јеремију да је мрачњак, дефетиста и издајник, јер просто њима није „нормално“ да он једини не увиђа како држава незадрживо „напредује“ и како економија „остварује суфицит“. Иначе је прорекао цару Јоакиму да ће због безакоња која је чинио бити сахрањен као магарац, без икаквих обележја и почасти, и да ће Јерусалим бити срушен. Зато је под оптужбом за издају бачен у затвор. Међутим, то се управо и десило, Јерусалим и Храм је срушио вавилонски цар Навуходоносор, Јоаким је умро у изгнанству, а Јеремија је све са великом тугом посматрао. Други пророк, Језекиљ, видео је како „слава Господња одлази из Храма“ односно, Бог напушта народ у којем су претворност, користољубље, ароганција и среброљубље завладали преко сваке мере. Кроз искуство вавилонског ропства, израиљски народ је прошао кроз катарзу и схватио пророчке поуке. Зато се поуке великих пророка и поред свих критика не завршавају поражавајуће. На самом крају, након свих криза и пораза, „праведни остатак“ ће поново успоставити државу, овога пута правичнију, солидарнију и достојнију живота „малог човека“. Из свега овога можемо извући следеће закључке: данашњи хришћани носе одговорност за савремено друштво и дужност да устају на неправду, корупцију, на лаж и претворност. Православна црква која у себи баштини пророчког Духа, односно Духа Светог, такође је позвана да се критички осврће на појаве у друштву попут мита, неправде, прогона неистомишљеника, злоупотребе власти и изградње тоталитарног друштва, јер је на то обавезује Свето Писмо. http://teologija.net/prorocki-bunt/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  4. Danijela

    Пророчки бунт

    Ненад Божовић Бенкси, Бунтовник Када се у свакодневном говору употреби реч пророк, обично се мисли на особу која „прориче“ будућност. Међутим, овакво разумевање речи не одговара библијској дефиницији овог појма. Библијски пророци су, осим објављивања будућности, били активни критичари власти, корумпираних државних чиновника, израиљских богаташа, као и феномена јавног разврата и идолопоклонства. У својој критици позивали су се на Закон који је Мојсије предао Израиљу под Синајем (који можемо читати у деловима Књиге изласка, Левитске и Поновљених закона). Тај закон је прописивао, осим Десет Божијих заповести и култно-етичких прописа, и једно специфично виђење израиљског друштва. Наиме, будући да су Израиљци били робови у Египту, Савез са Богом је подразумавао да у њиховом друштву није требало да се неко толико уздигне да може (поново) да подјарми своју браћу. Другим речима, суштина тог Савеза је да Бог жели да се Израиљци не понашају један према другом као Египћани према њима. Тај Закон је заговарао друштвену егалитарност и након насељења у Ханану (Палестини) протекло је читава два века до успостављања монархије (12. до 10. век пре Христа). До тада је постојао само савез (конфедерација) израиљских племена уједињених заједничком вером, а одлуке су се доносиле на племенским већима. Рекло би се, из садашње перспективе, прилично ʼдемократичнијеʼ и правичније уређење с обзиром на положај људи под фараоном у Египту или царем у Вавилону. Ова друштвена ситуација се мења када Израиљ увиђа да је за опстанак била неопходна стајаћа војска и централна управа те успоставља монархију. Пророк Самуило помазује Саула за цара који је у литератури назван „цар сељак“: он наставља да оре њиву, живи у свом селу, нема двор, палату ни престоницу. „Златно доба“ Израиља наставља се владавином Давида и Соломона који успостављају систем судства, војске и економије. Синајски закон заговара концепт егалитарнијег друштва (супротно од робовласничког које имају у непосредном окружењу) и ограничених права монарха (насупрот неограниченој моћи владара у суседним империјама). Као пример можемо навести стихове из Књиге поновљених закона 17, 14-20: „Кад уђеш у земљу коју ти даје Господ Бог твој да је наслиједиш, и населиш се у њој, ако речеш: да поставим себи цара, као што имају сви народи око мене, […] да не држи много коња, и да не враћа народа у Мисир […], и да нема много жена, да се не би отпадило срце његово, ни сребра ни злата да нема врло много. А кад сједе на пријесто царства својега, нека препише себи у књигу овај закон од свештеника Левита; И нека га држи код себе и нека га чита док је жив, да се учи бојати се Господа Бога својега, држати све ријечи овога закона и ове уредбе, и творити их; Да се не би подигло срце његово изнад браће његове, и да не би одступило од ове заповијести ни надесно ни налијево, да би дуго царовао он и синови његови у Израиљу.“ „Да не враћа народа у Мисир“ значи да се не враћа робовласничком концепту друштва, „да нема много коња“ – читај да нема много аутомобила и „да нема превише сребра и злата“ – читај да не буде пребогат. Дакле, израиљски цар, па и сваки други владар према Библији, постаје и остаје цар само онда када је његова владавина у складу са Законом – ни цар не може бити изнад Закона. У периоду од 9-6. века пре Христа било је доста злоупотреба власти и управо је одржање егалитарног концепта друштва био највећи изазов за Израиљ. Зато су пророци и устајали да подсећају на синајски Закон. Прва ситуација у којој почиње пророчки бунт јесте под пророком Илијом за време цара Ахава (874-853. г. пХ). Наиме, Прва књига о царевима нас извештава како је Ахав желео да поред своје летње палате у Језраелу направи повртњак како би снадбевао двор. С том намером отишао је до Навутеја, обичног израиљског сељака чији се виноград наслањао на двор, и предложио му да откупи ту земљу. Навутеј му објашњава да је немогуће да му да земљу, иако је цена добра, зато што је ту земљу добио у наслеђе током насељавања у Ханану. Навутеј је размишљао следећом логиком: земља је Божија, а он је одлучио да је дарује његовим прецима те сада не може он да је продаје и раздаје, она мора остати у његовом власништву (уп. Лев 25). Ахав одлази љутит у двор због Навутејевог одбијања, али не предузима ништа, јер и даље поштује синајски закон. Његова жена Језавеља, међутим, не жели да се ствар тако заврши. Поносна и сурова феничанска принцеза била је у својој земљи навикла на другачију праксу: цар је просто узимао оно што је желео. Она подмићује два сведока да пред монтираним судским процесом оптуже Навутеја да је хулио на цара и Бога (вербални деликт и бласфемија) те Навутеја осуде на смрт и убију, а Језавеља у Ахавово име конфискује земљу. У тренутку када се Језавеља и Ахав шетају Навутејевим виноградом пред њих излази пророк Илија, обучен у козје коже и преплануо од пустињског сунца и говори им да „Господу није право што учини“ и да ће их стићи смртна казна. Треба се упитати колико би људи данас на очигледно кршење закона и злоупотребу владарског положаја имало храбрости да стане јавно пред лице власти и да „припрети“. Због овог чина пророк Илија изложен је немилосрдном прогонству због којег бежи из земље. Коначно, незадовољство Ахавовом владавином кулминирало је за време Јуја и тада је наступио крај његове династије која је у крви истребљена, а сам Ахав страдао је у бици против дамаштанске војске. Када је у питању злоупотреба владарског положаја, није згорег да се подсетимо и Авесалома који је покушао да отме престо свом оцу, Давиду. Био је висок, имао је дугу косу, наочит, али ташт и суров. Да би то успео, он је стајао са својим друштвом на градским вратима и сачекивао свакога ко би ишао ка цару говорећи му како ће му он судити у корист, како се цар за њега не брине и како ће све бити добро када он дође на власт. Све је обећавао људима, бољи живот, веће плате, можда чак и неки „Јерусалим на води.“ То је било, рекло би се, нека врста политичког маркетинга у Рано гвоздено доба. Авесаломова буна се распала, а пророци Гад и Натан нису му пружили подршку и остали су уз прогоњеног цара. За време цара Јеровоама II (783-743. г. пХ) уследило је релативно мирно време у Израиљу, то је био период ширења трговине и јачања привреде. Међутим, у то време је дошло до наглог богаћења богатих и великог осиромашења обичних Израиљаца. С обзиром да у време суше нису могли прехранити породице, многи су узимали кредит и са каматом од око 30% које им је давала властела нису могли да врате дуг те су постајали дужничко робље, а земља се гомилала у рукама велепоседника. У такво време појављујe се пророк Амос. У Књизи пророка Амоса друштвена критика почиње критиком корумпираних државних чиновника у Самарији који „суде криво“, примају мито и „продају праведнике за новце“, као и богаташa који продају сиромахе на тржницама за „пар обуће“, а „вино оглобљених“ пију у кућама својим. Даље наставља Амос: „Не знају чинити право, говори Господ, сабирају благо насиљем и грабежем у дворима својим“. Стога, Амос пророкује следеће: „Зато што газите сиромаха и узимате од њега жито у данак, саградисте куће од тесана камена, али нећете сједјети у њима; насадисте лијепе винограде, али нећете пити вина из њих (…) И ударићу кућу зимну и љетну кућу, и пропашће куће од слонове кости, и нестаће великих кућа, говори Господ.“ Амос прориче, дакле, да је такав неправедни систем неодржив и да ће се у крви затрети. Решење које предлаже Амос може се сажети у следећој реченици: „Него суд нека тече као вода и правда као силан поток“, али Амоса не слушају, него прогањају. Коначно, Самарија (главни град Израиљског царства) је пала 722. г. пХ после исцрпљујуће асирске опсаде и никада се више није опоравила. Читав век касније у Јерусалиму делује пророк Јеремија (626-586 г. пХ). Време деловања пророка Јеремије је доба дубоких политичких криза и подела. Јудеја се налази распета између два царства, Египта и Вавилона, која шире свој утицај и присиљавају је на вазални однос, а јерусалимски цареви се колебају између провавилонске и проегипатске странке. Јеремија поручује да је Вавилон јачи, да му се треба приклонити и не треба бусати у груди, јер је народ са све царем и племством веома грешан и Бог му неће дати подршку уколико једном откаже послушност и зарати са другим. Насупрот томе, цар и читав народ сматрају да су неуништиви, да Бог „станује“ у Храму на Сиону и да је победа независно од њиховог моралног стања загарантована. Свест у Јерусалиму би се могла свести у две нама познате пароле: „Не може нам нико ништа, јачи смо од Вавилона (судбине)“ или „Бог чува Израиљце!“. Да ствар буде гора, читав скуп тзв. „лажних пророка“ је подгревао овакво расположење. Лажни пророци су били тзв. „професионални пророци“, а не истински, нешто попут јавног мњења, аналитичара и саветника, били су често уз корумпиране чиновнике, војни естаблишмент и непосредно царско окружење. Они оптужују Јеремију да је мрачњак, дефетиста и издајник, јер просто њима није „нормално“ да он једини не увиђа како држава незадрживо „напредује“ и како економија „остварује суфицит“. Иначе је прорекао цару Јоакиму да ће због безакоња која је чинио бити сахрањен као магарац, без икаквих обележја и почасти, и да ће Јерусалим бити срушен. Зато је под оптужбом за издају бачен у затвор. Међутим, то се управо и десило, Јерусалим и Храм је срушио вавилонски цар Навуходоносор, Јоаким је умро у изгнанству, а Јеремија је све са великом тугом посматрао. Други пророк, Језекиљ, видео је како „слава Господња одлази из Храма“ односно, Бог напушта народ у којем су претворност, користољубље, ароганција и среброљубље завладали преко сваке мере. Кроз искуство вавилонског ропства, израиљски народ је прошао кроз катарзу и схватио пророчке поуке. Зато се поуке великих пророка и поред свих критика не завршавају поражавајуће. На самом крају, након свих криза и пораза, „праведни остатак“ ће поново успоставити државу, овога пута правичнију, солидарнију и достојнију живота „малог човека“. Из свега овога можемо извући следеће закључке: данашњи хришћани носе одговорност за савремено друштво и дужност да устају на неправду, корупцију, на лаж и претворност. Православна црква која у себи баштини пророчког Духа, односно Духа Светог, такође је позвана да се критички осврће на појаве у друштву попут мита, неправде, прогона неистомишљеника, злоупотребе власти и изградње тоталитарног друштва, јер је на то обавезује Свето Писмо. http://teologija.net/prorocki-bunt/
×
×
  • Create New...