Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пророк'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. У празничном прилогу прочитајте: Катихета Бранислав Илић: Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог Житије и чудеса Светог славног Пророка Илије Свети Пајсије Светогорац о пророцима Преподобни отац Јустин Ћелијски: Беседа на празник Светог Пророка Илије Патријарх Иринеј: Беседа на празник Светог Пророка Илије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Светог Пророка Илије Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Беседа на празник Светог Пророка Илије Епископ др Атанасије: Беседа на празник Светог Пророка Илије Архимандрит Тимотеј: Беседа на празник Светог Пророка Илије Презвитер др Оливер Суботић: Беседа на празник Светог Пророка Илије Презвитер Горан Димић: Беседа на празник Светог Пророка Илије Презвитер Ђорђе Стојисављевић: Беседа на празник Светог Пророка Илије Катихета Данило Михајловић: Старозаветни Пророци Радио Беседа: Свети Пророци Радио Светигора: Свети пророк Илија - Илиндан Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, Свети Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља, као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм сиријскоме Богу Ваалу и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина, прорече Ахаву да ће му пси крв лизати, и Језавељи да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану; и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити да сузбије силу Антихристову (Откровење Јованово 11). Ризница литургијског богословља и живота: Свети славни и свехвални Пророк Илија BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  2. Свети пророк Малахија родио се у Софи, у племену Завулоновом, после повратка Јевреја из ропства Вавилонског. Још из младости водио је живот чист и непорочан. Пророковао је: о доласку Господњем, о Страшном суду, о промени прописа и закона Мојсијева на бољи, и о новој жртви. Његово име Малахија значи анђео. Народ га је назвао анђелом, или што лицем беше необично леп као анђео, или што живљаше анђелски чисто и свето, и друговаше с анђелима. Често је разговарао с анђелом, који му је тајне Божје открио и будуће ствари му казао. Дешавало се да су и други, који су достојни, чули глас анђелски, али нису могли да виде самог анђела. Свети Малахија је говорио с анђелом лице у лице, као што човек говори са пријатељем својим. Овај свети пророк беше последњи по времену од пророка. Јер после њега не би другога у Израиљу до Јована Крститеља. Преставио се Богу млад, и био сахрањен крај својих предака. Свети мученик Гордије Мученик Христов Гордије роди се у Кесарији Кападокијској од хришћанских родитеља, и би одгајен у хришћанској вери. A када одрасте, би изабран за војску, и постаде официр у римској војсци, јер је телесном снагом и душевним јунаштвом превазилазио друге. У то време римски цар Ликиније изли на хришћане отров свога насилништва, и своју богоборну руку подиже на Цркву Христову. На све стране слате су цареве заповести и наредбе да се нико не клања Христу. А ко поступи противно томе, да буде кажњен смрћу. И постављаху свуда камене и дрвене идоле, дела руку људских, да им се сви клањају као вечитоме Богу. А који се не повинују, да се на то приморају мукама. И настаде лом у целом граду Кесарији: отимаху хришћанску имовину, пљачкаху хришћанске домове, тела хришћана на муке стављаху, благочестиве жене по улицама злостављаху, не беше милости према младости, ни поштовања према старости. Најневинији људи страдаху као злочинци. Тамнице беху тесне. А чувене и богате куће опустеше, док се пустиња испуни изгнаницима, чија једина кривица беше у томе што верују у Христа. Отац предаваше сина на смрт, син гоњаше оца на суд; брат беснијаше на брата; слуга устајаше на господара. Неку језиву ноћ безумља навуче ђаво на душе људске, те један другога не распознаваху као у мраку. А сврх свега тога, безбожне руке молитвене домове разораваху, свете олтаре уништаваху: а не беше ни приноса, ни кандила, ни места за службу Божју; све беше захватила невоља као црни облак. Божји угодници беху прогнани, свештена лица страховаху од свирепог насилништва, а демони ликоваху скрнавећи васељену воњом и крвљу одвратних жртава. Видећи такву невољу, свети Гордије изабра себи добровољно прогонство: збаци са себе официрске знаке, презре славу овога света, остави богатство, сроднике, пријатеље, слуге, спокојан живот, и све што је светољубивим и сластољубивим људима драго, и отиде у пуста и неприступачна места, желећи радије да живи са зверима него са идолопоклоницима, ревнујући као свети пророк Илија. Јер овај свети пророк, видевши сидонско идолослужење, удаљи се на гору Хорив, и усели се у пећину, тражећи да види Бога, као што и виде уколико Га људске очи могу видети. Тако и Гордије: побеже од градске вреве, пијачне вике, величања велможа; побеже од оних што се тужакају, продају, купују, куну се, лажу, говоре срамне речи; побеже од игара и забава и смехотворства што бивају по градовима. А сам имађаше чист слух, чисте очи, и пре свега срце очишћено које може Бога видети. И удостоји се божанских откривења, и научи се великим тајнама не од људи, него стекавши великог учитеља истине, Духа Светог. Размишљајући о овоме животу како је ништаван и краткотрајан као сан и сенка, силна га жеђ обузе за вечним животом у оном свету. И као снажан борац, он се глађу, бдењима, молитвама и духовним поукама припреми за борбу. Нарочито пак ишчекиваше дан, у који цео град празнује празник поганог бога Mapса, или боље - демона који воли ратове. А када дође тај дан, сав град изиђе на тркалиште да гледа коњске трке, и са високих места посматраху сви. He остаде тада у граду ни Јеврејин, ни Јелин, па чак и многи хришћани, који немарно живе и не склањају се од сујетних скупова, беху тамо да посматрају брзину коња и вештину јахача. Toг дана и робови беху слободни од рада, те се и они слегоше тамо. А и ђаци беху дотрчали тамо. И жене блудне и развратне беху такође тамо. Уопште, гледалиште беше препуно људи, који су ревносно посматрали коњске трке. Тада храбри и велики душом Гордије сиђе с планине и дође на тркалиште. He зачуди се народу, нити помисли у колико се непријатељских руку сам предаје. Као густо камење или дрвеће људи су седели на гледалишту. Без имало страха у ерцу и плашње у души, Гордије утрча и стаде усред гледалишта, испуњујући реч Светога Писма: Праведник је као лав без страха (Прич. Сол. 28, 1). И не само то, него стојећи потпуно слободно усред гледалишта, изговори громко речи пророка Исаије које свети апостол наводи: Нађоше ме који ме не траже; и јавих се онима који за ме не питају (Рм. 10, 20 Ис. 65, 1). Овим речима јасно показа да није силом доведен, него добровољно предаје себе на мученички подвиг. У томе се угледа на Господа Христа, који сам предаде себе у руке Јеврејима када су га у ноћном мраку тражили. И одмах свети Гордије сврати на себе све погледе. Био је страшан по изгледу: због дугог боравка по горама коса му је била пуна праха, имао је дугачку браду, у бедној одећи, телом потпуно сув, одевен у врећу, са штапом у руци. Све је то изазивало страх код оних који су га гледали. А усто је и нека божанска благост обасјавала његово лице. А када се сазнаде ко је, настаде силна граја: хришћани су од радости пљескали, а незнабошци су довикивали судији да нареди да га убију. Викало се и грајало на све стране; нико не гледаше на коње, нико не обраћаше пажњу на јахаче, узалуд су колеснице проламале ваздух. Сваки је хтео да гледа само Гордија, да слуша само шта он говори. Граја испуњаваше цело гледалиште као хука силног ветра, од које се није чуло трчање коња. Онда проповедник даде знак народу да ућути. И умукоше трубе, ућуташе свирале, престаде музика. Једино се свети Гордије и видео и чуо. А ту на гледалишту беше и кнез који је руководио тркама и делио награде тркачима. К њему доведоше светитеља, и он га упита ко је и откуда је, каква је рода и где му је постојбина. Светитељ му исприча све о себи, какав је чин имао, зашто га је одбацио, отишао у пустињу, и ради чега се вратио. Вратио сам се, рече, да јавно покажем како твоја наређења не сматрам низашта, а исповедам Христа Исуса, наду моју и заштиту моју. И пошто сам чуо да си ти веома опак човек, изабрао сам нарочито овај дан и згодно време да остварим своју намеру и испуним свој завет. При овим речима гнев се кнежев као огањ запали, и он сав бес што беше у њему искали на светог Гордија: Доведите ми, рече, мучитеље. Где су бичеви? где оловне кугле? где точкови? Нека буде растегнут на њима, и нека се издроби тело његово! Нека буде обешен на дрвету! Нека се за мучење донесу смртоносне справе! Нека буде бачен зверовима! Нека буде посечен мачем! Нека буде вргнут у провалију! Али, све је то ипак мало за гадног човека, који треба да погине не од једне него од многих смрти. А Гордије свети рече: Заиста бих нанео себи велику штету, када не бих желео да разним смртима умрем за Христа. Ове речи још више разјарише кнеза, и он својој природној љутини додаде још врло велику јарост, и беше све беснији и беснији, уколико свети мученик Гордије показиваше у мукама све веће и веће јунаштво. Никакве муке, никаква смртоносна оружја и оруђа не могаху га одвратити од намере, него подижући очи к небу он певаше псаламске стихове: Господ ми је помоћник, и не бојим се; шта ће ми учинити човек? (Пс. 117, 6). И опет: Нећу се бојати зла, јер си Ти са мном (Пс. 22, 4). И друге сличне речи, које је из Божанских Књига научио, говораше, побуђујући себе на јунаштво и трпљење. Толико беше неустрашив, да сам на себе призиваше муке. "Зашто оклевате? говораше он. Зашто стојите? Хајде, стружите тело моје и на парчад га издробите! Мучите ме како хоћете! He лишавајте ме добре наде: јер уколико ме свирепије будете мучили, утолико ћу већу награду примити од Господа мог. Муке овога живота донеће вечно весеље, и ми ћемо, место рана које задајете телу нашем, обући светле хаљине при општем васкрсењу; место бешчешћа - венци ће нам процветати; место осуде са злочинцима - живећемо с анђелима. Ваше претње су семе које сејете по мени, да бих, када поново дођем, с радошћу однео снопове своје (Пс. 125, 6)". И пошто не могаде кнез да бесом својим и мучењем одврати светог Гордија од вере, настаде, лукав, да га ласкавим речима преласти. Јер је ђаво навикао да плашљиве застрашује, а јуначке ласком омекуши и раслаби. Велике даре нуђаше мучитељ светоме, и још му веће од цара обећаваше. Цар ће ти дати, рече, најистакнутије место у војсци, много имања, богатства, славу, и све што хоћеш. А светитељ, чувши његова обећања, насмеја се његовом безумљу, говорећи: Зар ми можеш дати ишта што би било боље од царства небеског? Тада незнабожни кнез потрже и гњев и мач, и нареди џелату да приђе, и издаде му заповест и руком и поганим језиком да посече светог Гордија. И пошто је светитељ имао бити посечен пред толиким светом, опколише га познаници са свих страна: грљаху га и последњи му целив даваху, и плачући мољаху га да се не предаје добровољно на смрт, да не уништава цвет свога живота, и да не напушта ово слатко сунце. И саветоваху да се само устима одрекне Христа. И говораху му: Једном речју избави себе од смрти, одрекавши се Христа језиком, а срцем веруј у Њега како хоћеш, јер Бог неће послушати језик него оно што ум говори. Урадиш ли тако, ти ћеш и гњев судије укротити, и Бога према себи умилостивити. - А он стајаше као непоколебљива стена усред мора, коју са свих страна запљускују и ударају морски таласи. И као што дом мудрога човека, сазидан на камену, не могу оборити ни силни ветрови, ни велике кише, ни набујале реке, тако овај јуначни муж стајаше непоколебљив у вери. И видећи својим духовним очима где ђаво облеће његове познанике, и једнога потстиче на сузе, другога на преклињање и давање некорисног савета, упути онима што плачу, реч Господњу: He плачите за мном (Лк. 23, 28), него плачите за непријатељима Божјим, који гоне хришћане. Плачите, кажем, за њима, који нама огањ спремају, а себи пакао зажарују, и гнев за Дан гнева сабирају. Престаните да ми срце цепате, јер сам ја готов не само једанпут него много пута за име Господа нашег Исуса Христа умрети. - А онима који му саветоваху да се језиком одрекне Христа, овако одговори: Језик, који благодаћу Христовом имам, не могу покренути да се одрекне Творца свога, јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 11). Како ћу се одрећи Господа мог, кога од детињства обожавам, и васпитан сам у светој вери? Неће ли уздрхтати небо горе, ако се одрекнем Бога? Неће ли светила небеска сакрити светлост своју од мене? А земља, да ли ће ме поднети, и зар ме неће прогутати жива? He варајте се, Бог се не да ружити, и по устима ће нам нашим судити: по нашим ће нас речима оправдати, и по нашим речима осудити. Нисте ли чули страшну претњу Господњу: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт.10, 33). Зашто ми саветујете да се одрекнем Бога мог? да ли да живот свој продужим? или да смрт за извесно време избегнем? или да неколико дана животу свом додам? Онда ћу лишити себе вечног, бесконачног живота. Или да избегнем телесне муке? Онда нећу угледати добра Праведника тамо где нема мука. Очигледно је безумље: краткотрајним животом купити себи вечне муке и пропасти с душом. Но и вама саветујем: помишљате ли зло, онда се научите благоразумности и истини, и одбацивши лаж, говорите истину; реците да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца. Јер ће овај глас испустити језик, када се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и у преисподњи (Флб. 2, 11, 10). Рекавши то, свети Гордије се прекрсти и неустрашиве душе пође на посечење. И не измени се у лицу. И стаде на место посечења, као да нема џелата за собом, него као да анђеле види пред собом и жели да им у руке преда душу своју. И би посечен, 320 године. И доби блажени живот, као Лазар однесен у брујању радости на место вечнога покоја, где примајући награду за свој подвиг, са анђелима слави вечито Подвигоположника, за кога пострада. Светом мученику Гордију написао је похвално слово Св. Василије Велики као архиепископ Кесарије Кападокијске, где се родио и пострадао свети Гордије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Родитељи Светог Јована Претече и Крститеља Господњег. Захарије беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Беше началник свештеника из рода Авијева, које држаше осму чреду служења у храму Јерусалимском. Жена му беше Јелисавета кћи Совије, сестре Свете Ане, матере Пресвете Богородице. ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ЗАХАРИЈЕ И СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ, РОДИТЕЉИ СВ. ЈОВАНА ПРОРОКА, ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊЕГ Свети пророк Захарија, отац светога Јована Претече и Крститеља Господњег, беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Он имађаше жену Јелисавету, која такође бејаше из племена Аронова; она беше сестра свете Ане мајке Пресвете Богородице Свето Еванђеље сведочи о њима да беху украшени свима врлинама и провођаху живот беспрекорно. Свети еванђелист Лука вели за њих: Бејаху обоје праведни пред Богом, и живљаху у свему по заповестима и уредбама Господњим без мане (Лк 1, 6). Очигледан доказ чесног живота љиховог јесте свети изданак њихов чесни и славни пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. У Светом Писму је речено: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16): од доброг дрвета род не може бити рђав; да се збуде по речима Светога Писма: Ако је корен свет, то су и гране (Рм. 11, 16). Стога и света грана Јован могла је израсти из светог корена. Свети Захарија, отац Претечин, свештениковаше у Јерусалиму за царовања Ирода. Он бејаше од дневне чреде Авијине, тојест од рода Авије, чија је чреда падала осме седмице. О тим чредама казује се следеће: Цар Давид, видећи да се Ароново племе толико намножило да је немогуће било да сви заједно служе у храму, раздели Аронове потомке на двадесет четири чреде или лика, да би они једни за другима, сваки држећи своју седмицу, вршили службе у храму. У свакој посебној чреди цар изабра по једног најчеснијег мужа и постави им га за началника, те је сваки лик имао свога главног свештеника; а сваки лик је имао више од пет хиљада свештеника. Но да међу главним свештеницима не би било спора око тога који ће од њих са ликом својим служити прву седмицу, који другу, који трећу, и тако редом до двадесет четврте, они бацише коцку, и по коцки направише распоред; и држаху се тог распореда све до нове благодати, јер потомци свакога свештеника држаху свој ред према коцки која је пала њиховом претку. Осма чреда паде свештенику Авији (1 Дневн. 24, 10), чији потомак беше и свети Захарија; стога он у току осме седмице и вршаше службе у храму, началствујући над осталим свештеницима своје чреде. Једном када Захарија служаше према својој чреди пред Богом, догоди му се да по обичају свештенства уђе у храм Господњи да кади, и гле, њему се јави анђео Господњи који стајаше с десне стране олтара кадионога. Видевши анђела Захарија се уплаши, али анђео одагна страх од њега рекавши: „Не бој се, Захарија“. И утеши га објављујући му да је молитва његова благопријатна Богу, и да му ње ради Господ дарује милост: благосиља жену његову Јелисавету, иако је нероткиња и временита, да му роди сина Јована, имењака благодати, који ће рођењем својим обрадовати не само родитеље него и многе људе. Анђео објави Захарији и то, да ће син његов бити велики пред Богом не телом него духом; и да ће бити такав постник и уздржаник, као нико други. И стварно, то сведочи за њега и сам Господ Христос, говорећи о њему: Дође Јован Крститељ који ни једе хлеба ни пије вина (Лк. 7, 33). Анђео предсказа за њега, да ће се он још у утроби матере своје напунити Духа Светога и да ће многе синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; да ће бити Христов Претеча у духу и сили пророка Илије, и да ће припремити народ за пријем Господа Спаситеља (Лк. 1 , 8-17). Слушајући све то, Захарија се чуђаше и не вероваше ономе што говораше анђео, зато што Јелисавета беше нероткиња, и обоје већ беху стари. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? јер сам ја стар и жена је моја временита. – Одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом и да ти јавим ову радост. И ево, онемићеш и нећеш моћи проговорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време. Пошто се у овом разговору са анђелом Захарија задржа у олтару, народ који беше у храму чуђаше се што се он забави. А кад Захарија изиђе не могаше да им говори него им знацима показиваше да је онемио. Тада људи разумеше да је имао виђење у олтару (Лк. 1, 18-22). А кад Захарија заврши своју чреду врати се кући својој, која се налазила у планинском крају, у Хеврону, граду Јудину. Јер тај град бејаше један од оних градова који коцком припадоше племену Јудином и бише одређени за становање свештеницима (Ис. Нав. 21, 13; 1 Дневн. 6, 65). Када се зби речено анђелом и нероткиња Јелисавета роди Јована, Захарија чим написа то име на дашчици, одмах му се отворише уста и одреши језик, и он стаде говорити благосиљајући Бога. И испуни се Духа Светога Захарија, и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој, и подиже нам рог спасења у дому Давида слуге свога, као што говори устима светих пророка својих од века … И ти, дете, назваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут (Лк. 68-70.76). А када се роди Господ наш Исус Христос у Витлејему, и мудраци дошавши са Истока казаше Ироду о новорођеном Цару, тада Ирод посла војнике у Витлејем да побију сву децу, при чему нарочито спомену Захаријина сина Јована, о коме је много слушао. Јер Ирод беше сазнао све што се збило у време рођења Јованова, пошто страх беше ушао у све околне житеље и све се то беше разгласило по свом планинском крају Јудеје, и сви Јудејци говораху о томе. И сви који то чуше, метнуше у срце своје говорећи: Шта ли ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66 ). Сетивши се тог тренутка Јована, Ирод помисли у себи: „Неће ли тај бити цар Јудејски?“ И одлучивши да га убије, Ирод одвојено посла убице кући Захаријиној, али они ие нађоше светог Јована. Јер када безбожни покољ деце отпоче у Витлејему, кукњава и запомагање чуше се у Хеврону, граду Јудином, где живљаху свештеници, пошто се налазио не много далеко од Витлејема. Житељи брзо дознаше ради чега је та кукњава. Тада света Јелисавета узе своје дете Јована, коме беше година и по дана, и побеже с њим у горе. А свети Захарија у то време беше у Јерусалиму на својој свештеничкој дужности у храму, у време своје чреде. Кријући се по горама, Јелисавета се са сузама мољаше Богу да је заштити са дететом. И када са врха горе угледа војнике који су марљиво тражили бегунце, она у страху повика каменој гори: „Горо Божја, прими матер с дететом!“ И одмах се отвори стена и сакри у себи мајку и дете од убица који су их гонили. И не нашавши онога кога су тражили, убице се празни вратише цару. Тада Ирод посла к Захарији у храм наређење, да му преда сина свог Јована. Свети Захарија одговори на то: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је. Разгневљени Ирод по други пут посла к њему, и нареди да убију самог Захарију ако им не да свога сина. Свирепе убице појурише као зверови да изврше наређење, и с јарошћу повикаше на свештеника Божјег: Где си сакрио сина свога? Дај нам га, јер цар наређује; а ако нам не даш сина, онда ћеш одмах погинути. – Свети Захарија одговори: Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју. – Убице онда скочише на Захарију и убише га пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова. Јелисавета пак с Јованом, Богом чувана, борављаше у стени која се отвори. По Божјем наређењу тамо се створи пећина, протече извор воде и израсте родна палма над пећином, препуна рода. И кад год је мајка са сином хтела да једе, дрво се савијаше пружајући им род свој, па се затим опет усправљаше. Четрдесет дана по смрти Захаријиној престави се у пећини и света Јелисавета, мати Претечина, а младенац Јован оста у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим промислом све до дана јављења свог на Јордану. Извор: Ризница литиргијског богословља и живота
  4. Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Светог пророка Самуила са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је и Самуило, последњи пророк из Старог завјета, као и Јован Крститељ после њега – рођен од нероткиње. Звучни запис беседе „На молитве његове мајке и напаје њеног срца Бог јој је послао утјеху и радост, али не само њој него је послао живога свједока свога и истине своје овдје на земљу – Светога Самуила“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Самуило остао да свједочи долазак Бога у овај свијет и да буде благослов за изабрани Божји народ. „А у исто вријеме, да по Божјем знамењу, благослови првога цара изабранога Божјега народа Саула. А онда, послије њега, такође, пошто је и Саул скренуо са пута Божјега, пошто га је одбацио Господ, онда је изабрао Давида, оно дијете Божје које је у Витлејему чувало стада, па га је удостојио Бог да буде у оној пећини и да га спасе сила Божја од змије отровнице“, казао је он. Рекао је да су дивни Божји пророци и прије и послије Самуила. „Сви су они посвједочили истину Божју. Међу њима пророк Самуило заиста заузима једно изузетно мјесто. Заиста је он онај слуга испуњен огњем и вјере и богољубља и ббратољубља. И као такав остао је свједок Христов до наших времена, свједок да сви они који иду путем Божјим, и који ходе за Господом и испуњавају Његов закон задобијају благослов Божји. А оне који су имали благослов, али су га погазили, Господ одбацује као што је одбацио Саула и многе Сауле до наших времена“, закључио је Митрополит Амфилохије. На данашњој Литургији Митрополиту Амфилохију је саслуживало свештенство из Боке, из архијерејских протопрезвитеријата: бококоторског, будванског и херцегновског. Након Литургије Владика је са свештенством ових протопрезвитеријата одржао састанак. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. На дан када прослављамо Светог пророка Илију, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Сирчи код Краљева. Храм у Сирчи, уједно је данас прославио и своју славу, тако да је архипастирска посета Епископа Јустина увеличала овај велики дан за парохију сирчанску. Његовом Преосвештенству саслуживали су: Архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Мирољуб Јосифовић, протојереј-ставрофор Станоје Лазаревић, протојереј Драган Јовић, протонамесник Дејан Марковић и протођакон Александар Грујовић. Храм Светог пророка Илије био је испуњен верним народом и децом из сирчанске парохије, који су дошли по благослов и благу реч од свог пастира. Уз прелепо византијско појање појаца из Краљева, уверили смо се зашто се Литургија и сматра предукусом Царства Божијег. Епископ је, у својој богонадахнутој беседи, подсетио верни народ на значај Светог пророка Илије за нас. Подсетио нас је на време великог незнабожја рода Израиљевог, коме је Господ Бог дао написане таблице како да се владају, да по томе живе и да се припремају за спасење. А Господ Бог Саваот, припремио је за људе спасење преко Христа, само преко Христа. Своју беседу наставио је једним освртом на данашње време. Тај осврт односи се на оне који нам данас говоре, да су застареле ствари оно што ми данас радимо. Да је то време прошлости, а да је данас време технолошког развоја. У време пророка Илије исто су тако говорили, да није више време да се клањају у Скинији, већ да треба салити неко златно теле и њему се клањати. Пророк Илија показао им је шта је истинита вера. Као пример, навео је старозаветно сведочанство, када су жречеви безуспешно покушавали да на жртвенику спале жртву. Пророк Илија се помолио Богу који је послао огањ и спалио жртву. Показао је тада, да је права вера, вера у Бога Истинитог. Сада је та вера код нас сакривена. Сакривена је јер не можемо да досегнемо висине Божије. Нити смирења имамо, нити љубави имамо. Ни братољубља ни човекољубља. Само се боримо у трци за материјалним богатством, за положајем у друштву. И баш због тога, појединим људима се чини да вера више није актуелна. И данас је човек салио једно златно теле, а то теле је мисао да је све у материјлном. Међутим, људи духовни виде да, како време одмиче, све је ближе дан када ће доћи поново пророк Илија. Доћи ће као сведок Другог доласка Христовог. Такође, Епископ нас је подсетио да је други долазак вечни суд. Да је први долазак био привремени суд, како би се дозвали на покајање, молитве, како би душама наших покојника било боље. Христос је тада пролио своју Пречасну Крв, ради нас грешних. Страдао је и васкрсао да би ми живели. Други долазак, биће непристрасни суд. Суд оног Боговидца и човековидца, Који све зна и све види. Јер је он створио све видљиво и невидљиво. Преосвећени Владика, завршио је своју беседу једном важном поруком: људи који су се удаљили од свега истинитог, удаљили су само себе и оне које су убедили да је време Цркве прошло. Ми треба да следимо живот својих светитеља, који се нису задовољили тиме што су свети. Они и даље помажу и даље су ту када их призовемо да притекну у помоћ. Јер они стално служе Господу Богу и ближњем свом. „Наше време тек долази. А долази када дође време да напустимо овај свет. И да оно привремено проживимо благочестиво у складу са Богом, а онда ће Господ Бог да нас обрадује заједно са Оцем и Духом Светим у све векове и сву вечност. Амин“, завршио је Епископ Јустин. Велики број људи, приступио је Светој Чаши Крви и Тела Христовог. Један диван призор после кога можемо сви заједно рећи да је радост у оним људима који су гладни и жедни Светога Причешћа и близине Божије, који обнављају свој живот у Светој Литургији. Након Свете Литургије, приступило се трпези љубави коју су припремили домаћини данашње славе. Деца из КУД-а, у част посете Његовог Преосвештенства, одиграла су сплет српских кола. Извор: Епархија жичка
  6. У навечерје великог празника Светог пророка Илије – Илиндана, 1. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Велико вечерње са петохлебницом у манастиру Светог пророка Илије на Јабуци код Пријепоља. Саслуживали су парох сељански протојереј-ставрофор Слободан Симић, настојатељ Светоуспењског манастира у Сељанима јеромонах Петар и ђакон Горан Крстић а за певницом је одговарао архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић са настојатељицом манастира игуманијом Аном. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Честитајући навечерје празника манастирском сестринству и свима присутнима Епископ је нагласио да је велики дар Божији што имамо такве ревнитеље, огњене молитвенике пред Богом: – Међу таквима који највише сијају и истичу се јесте и Свети пророк Илија. Њега Света Црква сутра саборно слави, и ми му се обраћамо, поштујући њега и његову веру, његову ревност, да се молитвено заузима за нас, да Бог и нама да од силине и снаге те вере коју је он показао. Да нам да моћ те љубави у Христу, богољубља, човекољубља, ревности и истрајности, да можемо и ми проћи кроз ноћ овога живота успешно, као људи, и прибројати се онима у Царству Небескоме. Након вечерњег богослужења Епископ Атанасије је обишао радове на проширењу монашког конака који су у току. Како је све већи број посетилаца ове свете обитељи указала се потреба да се прошири гостопримница како би могли угостити све госте, али и да се прошири број соба за смештај за случај да се укаже прилика да се монашка обитељ прошири. – Изузетно сам задовољан што има добре жеље и добре намере да се помогне овој светој обитељи, јер ако има добре намере онда ће Господ да учини да се то и оствари. Ето, већ су се јавили добри људи који су вољни да помогну, на чему смо им веома захвални, јер они тиме исказују своју љубав и приврженост пре свега Богу али и овој светињи, рекао је Епископ Атанасије, видно одушевљен током и развојем радова. Игуманија Ана је предочила Епископу све што је до сада урађено, као и оно што се планира даље радити уз помоћ добрих људи спремних и вољних да помогну. Епископ Атанасије је исказао своју подршку и благословио све да истрају у том добром и богоугодном делу. Након краћег разгледања и разговора сви су прешли у манастирску гостопримницу где је мати Ана са својим помоћницама припремила послужење. Преосвећени Владика је на дан молитвеног прослављања Светог Илије, 2. августа 2019. године, предстојао литургијским сабрањем у Светониколајевкој обитељи у Бањи Прибојској, која је прославила храмовну славу. Саслуживали су умировљени парох руђански Митрополије дабробосанске протојереј-ставрофор Саво Брадоњић, архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Драган Видаковић, парох прибојски протојереј-ставрофор Јово Андан, парох ариљски Епархије жичке протојереј Мирчета Крупниковић, архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, настојатељ Светоуспењског манастира у Сељанима код Пријепоља јеромонах Петар и протођакон Никола Перковић. – Свако сабрање у име Божије нас чини јачима, јер се сабирањем на светим местима ради прослављања светих угодника Божијих ми напајамо Божијом добротом, Његовом снагом, Његовом љубављу, подсетио је Епископ Атанасије велики број верних, сабраних са разних страна, из разних места и земаља на овај велики сабор у манастиру Светог Николаја у Прибојској Бањи и наставио: – Бог у својој доброти, када је створио овај свет, није све завршио с њиме него је наставио да му показује своју доброту, указује му своју љубав и води овај свет. Бог је присутан у овом свету, сабира око себе, призива к себи. И нас је данас призвао овде у овај свети храм. И не само данас, Бог овде призива људе већ преко осамстотина година. На овом месту се људи сусрећу са Богом и бивају од Њега учени, вођени, помагани, напајани Његовом силом. – Данас је посебан дан јер данас прослављамо једнога од многих који је такође сакупљао око себе у име Божије, Светог Илију пророка, који је сав свој живот само то радио, призивао у име Божије, указивао на Бога, око Бога окупљао, Божијим законима и путем водио људе. Свети пророк Илија нас својим животом подсећа да Бог чује наше вапаје и да се Богу вреди обраћати, да има користи од обраћања Богу. Бог чује и услишава и уважава добра дела која чине људи и награђује свако добро дело. Зато не губимо наду у Бога, имајмо поверење у Бога, сигурно корачајмо Његовим путем, од Њега се учимо, Његовом силом се напајајмо, сусрећимо се са Богом и Његовим угодницима и једни са другима, као што смо се данас сусрели овде са разних страна, указао је Епископ Атанасије присутнима на једини прави пут у живот вечни. У Светој Литургији узели су учешће председник општине Прибој г. Лазар Рвовић, г. Дмитриј Александрович Вдових из Русије као и многи гости и званице са разних страна, из Србије, Републике Српске, Црне Горе. На крају Литургије Владика је освештао славско жито и пререзаo славски колач које је припремио настојатељ манастира високопреподобни игуман Теофило са својим у Христу братством, а затим је у порти храма приређен културно-уметнички програм и заједничка трпеза за све присутне. Међу гостима манастира Бање поводом храмовне славе били су и чланови делегације Фонда социјално културних иницијатива из Русије коју је предводио г. Дмитриј Александрович Вдових, који је овом приликом Епископу Атанасију на дар уручио књигу Свети Равноапостолни кнез Владимир и кнегиња Олга. Фонд је основала супруга премијера Рускe Федерације гђа Светлана Медведева, а делегација борави у Србији у Дечијем кампу Школа пријатељства који се већ 19 година одржава на Тари. Извор: Епархија милешевска
  7. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник св. пророка Илије, 02. августа 2019. године, свету Архијерејску Литургију у храму Св. пророка Илије у Миријеву, који је ове године обележио 185 година постојања. Поред старешине храма, проте Милоша Мићића, Патријарху Иринеју је саслуживало свештенство из АЕМ, уз учешће појаца и бројног верног народа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након свете Архијерејске Литургије, Патријарх Иринеј је предводио литију око храма, а потом је са верним народом пререзао славски колач. Након резања славског колача, Његова Светост Патријарх Иринеј је у надахнутој беседи поучио свештенство иверни народ АЕМ, у којој је износећи живот и дело св. пророка Илије указао да је пророк Илија био човек исто као и ми, али да је имао пламену веру и љубав у живог Господа и зато му је Господ дао велики дар и благодат Своју да позива људе на покајање. На крају, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је одлоковао протојереја Милоша Мићића старешину храма Св. пророка Илије у Миријеву правом ношења напрсног крста, а за његово несебично залагање и уложен труд приликом подизања нових и обнављању старих храмова на подручју АЕМ. Према подацима из књиге „Православна српска црква у краљевини Србији 1895“, храм Св. пророка Илије у Миријеву озидан је 1873. године, од тврдог материјала и „има једну парохију која се састоји из села Миријево, Малог и Великог Мокрог Луга. Данашња црква подигнута је 1834. године на месту на коме се раније налазила мања црква, од лошијег материјала. У архиву из 1823. године као парох миријевски уписан је свештеник Јован Недељковић, што треба да значи да је пре 1834. године (пре градње нове цркве) на истом месту постојала нека мања црква, саграђена од лошијег материјала. Црква је обновљена 1873. године када су извршене извесне измене у њеном изгледу. Том приликом је дограђена и данашња припрата са звоником. Црква је у основи једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом са тространом апсидом споља и изнутра, са припратом и две бочне певнице које имају правоугаону основу. У једном тешком и смутном времену у храму Св. пророка Илије били су склоњени списи св. владике Николаја Жичког. Ти списи су касније били штампани у Диселдорфу у Западноевропској епархији, за време владике Лаврентија. Велика захвалност за то припада покојном проти Милисаву Протићу који их је, у рукописима, у три примерка, сместио на три различита сигурна места и тако сачувао. У то време свештеник у Миријеву је био прота Десимир Никитовић који је о томе знао, али никоме, па ни члановима породице то није причао. Кћерка покојног проте Десимира, др Љиљана Милић, каже да ни она нити ко од чланова породице није знао да се на звонику чувају списи Св. владике Николаја. Извор: Радио Слово љубве
  8. На дан када Православна Црква прославља Светог Пророка Илију, у петак 02. августа, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овом Светитељу у Сијаринској бањи у општини Медвеђа. Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј Далибор Стефановић, намесник јабланички, протојереј Братислав Мијалковић, јереји Бобан Вуковић и Драган Илић и ђакон Ђорђе Филиповић, а са певнице су одговарали студенти теологије. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након заамвоне молитве, уследио је трократни опход око храма уз читање Јеванђеља, а потом су освећени славски дарови и пререзан колач. Свети пророк Илија слави се као патрон Сијаринске бање, па је уз бројни народ на Светој Литургији био и председник општине Медвеђа др Небојша Арсић, а Његово Преосвештенство је након Свете службе честитао мештанима славу и пожелео им да се на многа љета у овом храму сабирају и узносе молитве Богу живом и истинитом и Светом Илији, великом угоднику Божјем. Извор: Радио Глас
  9. Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог. Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  10. Пророк Амос је први пророк писац. Био је родом из Текоје, градића у Јудеји, која се налазила јужно од Јерусалима. Дѣловао је негдѣ око 750. године пХ, у Сѣверном царству, за врѣме Јеровоама II, док је у Јудеји владао Озија. Амос је био пастир, а потом је узгајао смокве (1, 1; 7, 14). Иако је потицао из Јужног царства, пророковао је у Сѣверном. Ветиљски свештеник Амасје оптуживао га је код цара Јеровоама да подиже буну (7, 10-11). Амасја га је као јужњака упућивао у Јудеју да тамо пророкује: „видѣоче, иди, бѣжи у земљу Јудину, и ондѣједи хлеб свој и пророкуј. У Ветиљу више не пророкуј, јер је светиња царева и дом царски“ (7, 12-13). Међутим, Амос се није осѣћао као професионални пророк, него као човѣк који је добио посебан позив од Бога (7, 15). Књига пророка Амоса, као и други пророчки списи, представља збирку пророштава и визија, које је пророк имао. Те збирке не чине хронолошку и композиционо осмишљену цѣлину. Пророчке говоре сабрали су њихови следбеници, касније су их обликовали приређивачи (редактори), који су сабрани материјал међусобно повезали, уносећи неке податке из пророкова живота и извѣсна егзегетска појашњења. У Амосово врѣме Израил је био на врхунцу економског благостања. Јеровоам и Озија су владали у међусобном миру. Чак су успѣли да прошире територије. Озија је додатно утврдио Јерусалим, унапредио војску. Процвѣтале су пољопривреда и трговина, чему је допринело и оживљавање Соломонових рудника. Јеровоам је подизао велелѣпне грађавине у Самарији. Повољан политички и економски амбијент допринѣо је да се један број људи знатно обогати. Некада егалитарна заједница почала је да се социјално разслојава. Појавили су се богати земљопосѣдници и трговци, чије је богатство расло на уштрб других. Богатство је доносило друштвену моћ. Земљопосѣдници су на разне начине – често бескрупулозно – долазили до нових посѣда. Данашњим језиком речено, било је то доба друштвене транзиције у којем се један број обогатио, а већи део осиромашио. Многи су били принуђени да продају имања и постану најамници. У таквим условима богатим се отворала могућност за све већом манипулацијом. Амос то овако карактерише: „Не знају чинити право, говори Господ, сабирају благо насиљем и грабежом у дворовима својим“ (3, 10). Нешто даље наставља: „Чујте ово који прождирете убоге и сатирете сиромахе у земљи. Говорећи: кад ће проћи младина да продајемо жито и субота да отворимо пшеницу? Умањујете ефу и повећавате сикал и варате лажним мѣрилима“ (8, 4-5). Стицање материјалног богатства је умножавало неправду. У суштини, монархијским устројством фаворизовани су поједини слојеви који су имали управљачку функцију, и били стабилна подршка царевима. Раслојеним друштвом било је лакше владати, чега су антички владари били итекако свѣсни. Добитници транзиције су у своме успеху видѣли прст Божији. Материјално благостање за њих је био знак посебне милости Божије. Стога су многи испуњавали богослужбене ритуале, очекујући „дан Господњи“ као дан велике побѣде. У суштини, славили су Бога отаца као хананско божанство Вaала. Ваал је био бог посѣдник (господар), који стоји на страни моћних. Често је представљан као бик, што је символисало његову моћ. Приклањање Ваалу значило је подршка богу који омогућује постојање, насупрот деструктивних сила – Мота или Јама. Са таквом религијском свешћу, друштвени живот се претварао у сурову борбу за доминацијом, онаквом каква влада у космичким оквирима. Тадашњим Израилом је преовладавао верски синкретизам, у којем се практиковала ‘хананска побожност’. Наравно, хананска побожност није особена само за Хананце. То је универзалан религијски феномен, гдѣ се испољавање вѣре углавном заснива на ритуалу и формалном испуњавању култа. У свему томе има доста магијских елемената. Бог се приношењем жртава и култским обредима на неки начин ‘привољава’ да дѣлује у корист вѣрника. Израилци који су на тај начин практиковали веру нису се разликовали од суседних Хананаца. Насупрот таквих схватања иступао је Амос – пророк правде Божије: „Зато што газите сиромахе и узимате од њих жито у данак, саградисте куће од тесаног камена, али нећете сѣдити у њима; насадисте лѣпе виногаде, али нећете пити вина из њих. Јер знам безакоња ваша, којих је много, и грѣхе ваше који су велики, који мучите праведника, примате поклоне и изврћете правду убогоме на вратима“ (5, 11-12). Израилци су издали Савез, издали су га управо због неправде која је завладала. Велики број народа нашао се у невољи, коју су им наносили њихови саплеменици. Амос је то сматрао страшним грѣхом. Наношење неправде ближњем био је акт усмѣрен против Бога, који је склопио Савез са читавим Израилом. Бог је Обећану земљу поделио по племенима и породицама – свом Израилу. Званични верски представници – иначе блиски владајућој структури – нису подизали глас против такве неправде, што се види на примеру свештеника Амасје који је деловао против Амоса. Иако су формално могли призивати Божије име Јахве, у суштини они су служили Ваалу, богу добити и богатства. Стога Амос жестоко критику такав култ: „Мрзим на ваше празнике, одбацио сам их, и нећу да миришем светковина ваших. Ако ми приносите жртве паљенице и приносе своје, нећу их примити, и нећу погледати на захвалне жртве од угојене стоке ваше. Уклони од мене буку пѣсама својих, и свирања псалтира твојих нећу да чујем“ (5, 21-23). Пророк таквом култу супротставља идеал правде: „Него суд нека потече као вода и правда као силан поток“ (5, 24; уп. 5, 15). Само у чињењу правде истински се може служити Богу. Култови су били одлика тадашње религиозности широм Блиског истока. Међутим, вѣра у Бога отаца није се могла заснивати на таквом култу. Будући да су били изабрани народ, Бог је од Израилаца тражио да живе на другачији начин: „Само вас познах између свих племена земљаских, зато ћу вас походити за сва безакоња ваша“ (3, 2). Израил је требао да живи супротно од онога што је било својствено паганским вѣровањима. Однос према ближњем је чинио срж разлике. Нарочито према угроженим и обесправљеним. Амосова критика није тек ствар једног историјског амбијента у којем је Израил одступио од Савеза. Да је тако, ова књига не би ушла у канон као богонадахнута. Нису само тадашњи Израилци у својој похлепи и среброљубљу чинили неправду. Среброљубље је одлика људског бића, његове пале природе. Друга битна ставка је критика верског формализма и ритуализма. Наравно, Амос нигде не устаје против култа као таквог. Међутим, он у култном ритуализму, у којем недостаје човѣково морално усмѣрење, види издају Савеза са Богом. У том смислу, Амосова теологија може бити стално актуелна. Поготово у друштвима која пролазе кроз транзицију. Нажалост, управо то недостаје савременој православној теологији. Свих ових година није се подигао глас против друштвених неправди, против корумпираних политичара или против оних који су се обогатили отимајући од других. Остали смо заробљени у богословским спекулацијама, ритуалима, канонима, звоницима… Изостала је брига за обичног, малог човѣка. Управо оног због којег је Амос подигао свој глас. Извор: Теологија.нет
  11. Свети пророк Малахија родио се у Софи, у племену Завулоновом, после повратка Јевреја из ропства Вавилонског. Још из младости водио је живот чист и непорочан. Пророковао је: о доласку Господњем, о Страшном суду, о промени прописа и закона Мојсијева на бољи, и о новој жртви. Његово име Малахија значи анђео. Народ га је назвао анђелом, или што лицем беше необично леп као анђео, или што живљаше анђелски чисто и свето, и друговаше с анђелима. Често је разговарао с анђелом, који му је тајне Божје открио и будуће ствари му казао. Дешавало се да су и други, који су достојни, чули глас анђелски, али нису могли да виде самог анђела. Свети Малахија је говорио с анђелом лице у лице, као што човек говори са пријатељем својим. Овај свети пророк беше последњи по времену од пророка. Јер после њега не би другога у Израиљу до Јована Крститеља. Преставио се Богу млад, и био сахрањен крај својих предака. Свети мученик Годије Мученик Христов Гордије роди се у Кесарији Кападокијској од хришћанских родитеља, и би одгајен у хришћанској вери. A када одрасте, би изабран за војску, и постаде официр у римској војсци, јер је телесном снагом и душевним јунаштвом превазилазио друге. У то време римски цар Ликиније изли на хришћане отров свога насилништва, и своју богоборну руку подиже на Цркву Христову. На све стране слате су цареве заповести и наредбе да се нико не клања Христу. А ко поступи противно томе, да буде кажњен смрћу. И постављаху свуда камене и дрвене идоле, дела руку људских, да им се сви клањају као вечитоме Богу. А који се не повинују, да се на то приморају мукама. И настаде лом у целом граду Кесарији: отимаху хришћанску имовину, пљачкаху хришћанске домове, тела хришћана на муке стављаху, благочестиве жене по улицама злостављаху, не беше милости према младости, ни поштовања према старости. Најневинији људи страдаху као злочинци. Тамнице беху тесне. А чувене и богате куће опустеше, док се пустиња испуни изгнаницима, чија једина кривица беше у томе што верују у Христа. Отац предаваше сина на смрт, син гоњаше оца на суд; брат беснијаше на брата; слуга устајаше на господара. Неку језиву ноћ безумља навуче ђаво на душе људске, те један другога не распознаваху као у мраку. А сврх свега тога, безбожне руке молитвене домове разораваху, свете олтаре уништаваху: а не беше ни приноса, ни кандила, ни места за службу Божју; све беше захватила невоља као црни облак. Божји угодници беху прогнани, свештена лица страховаху од свирепог насилништва, а демони ликоваху скрнавећи васељену воњом и крвљу одвратних жртава. Видећи такву невољу, свети Гордије изабра себи добровољно прогонство: збаци са себе официрске знаке, презре славу овога света, остави богатство, сроднике, пријатеље, слуге, спокојан живот, и све што је светољубивим и сластољубивим људима драго, и отиде у пуста и неприступачна места, желећи радије да живи са зверима него са идолопоклоницима, ревнујући као свети пророк Илија. Јер овај свети пророк, видевши сидонско идолослужење, удаљи се на гору Хорив, и усели се у пећину, тражећи да види Бога, као што и виде уколико Га људске очи могу видети. Тако и Гордије: побеже од градске вреве, пијачне вике, величања велможа; побеже од оних што се тужакају, продају, купују, куну се, лажу, говоре срамне речи; побеже од игара и забава и смехотворства што бивају по градовима. А сам имађаше чист слух, чисте очи, и пре свега срце очишћено које може Бога видети. И удостоји се божанских откривења, и научи се великим тајнама не од људи, него стекавши великог учитеља истине, Духа Светог. Размишљајући о овоме животу како је ништаван и краткотрајан као сан и сенка, силна га жеђ обузе за вечним животом у оном свету. И као снажан борац, он се глађу, бдењима, молитвама и духовним поукама припреми за борбу. Нарочито пак ишчекиваше дан, у који цео град празнује празник поганог бога Mapса, или боље - демона који воли ратове. А када дође тај дан, сав град изиђе на тркалиште да гледа коњске трке, и са високих места посматраху сви. He остаде тада у граду ни Јеврејин, ни Јелин, па чак и многи хришћани, који немарно живе и не склањају се од сујетних скупова, беху тамо да посматрају брзину коња и вештину јахача. Toг дана и робови беху слободни од рада, те се и они слегоше тамо. А и ђаци беху дотрчали тамо. И жене блудне и развратне беху такође тамо. Уопште, гледалиште беше препуно људи, који су ревносно посматрали коњске трке. Тада храбри и велики душом Гордије сиђе с планине и дође на тркалиште. He зачуди се народу, нити помисли у колико се непријатељских руку сам предаје. Као густо камење или дрвеће људи су седели на гледалишту. Без имало страха у ерцу и плашње у души, Гордије утрча и стаде усред гледалишта, испуњујући реч Светога Писма: Праведник је као лав без страха (Прич. Сол. 28, 1). И не само то, него стојећи потпуно слободно усред гледалишта, изговори громко речи пророка Исаије које свети апостол наводи: Нађоше ме који ме не траже; и јавих се онима који за ме не питају (Рм. 10, 20 Ис. 65, 1). Овим речима јасно показа да није силом доведен, него добровољно предаје себе на мученички подвиг. У томе се угледа на Господа Христа, који сам предаде себе у руке Јеврејима када су га у ноћном мраку тражили. И одмах свети Гордије сврати на себе све погледе. Био је страшан по изгледу: због дугог боравка по горама коса му је била пуна праха, имао је дугачку браду, у бедној одећи, телом потпуно сув, одевен у врећу, са штапом у руци. Све је то изазивало страх код оних који су га гледали. А усто је и нека божанска благост обасјавала његово лице. А када се сазнаде ко је, настаде силна граја: хришћани су од радости пљескали, а незнабошци су довикивали судији да нареди да га убију. Викало се и грајало на све стране; нико не гледаше на коње, нико не обраћаше пажњу на јахаче, узалуд су колеснице проламале ваздух. Сваки је хтео да гледа само Гордија, да слуша само шта он говори. Граја испуњаваше цело гледалиште као хука силног ветра, од које се није чуло трчање коња. Онда проповедник даде знак народу да ућути. И умукоше трубе, ућуташе свирале, престаде музика. Једино се свети Гордије и видео и чуо. А ту на гледалишту беше и кнез који је руководио тркама и делио награде тркачима. К њему доведоше светитеља, и он га упита ко је и откуда је, каква је рода и где му је постојбина. Светитељ му исприча све о себи, какав је чин имао, зашто га је одбацио, отишао у пустињу, и ради чега се вратио. Вратио сам се, рече, да јавно покажем како твоја наређења не сматрам низашта, а исповедам Христа Исуса, наду моју и заштиту моју. И пошто сам чуо да си ти веома опак човек, изабрао сам нарочито овај дан и згодно време да остварим своју намеру и испуним свој завет. При овим речима гнев се кнежев као огањ запали, и он сав бес што беше у њему искали на светог Гордија: Доведите ми, рече, мучитеље. Где су бичеви? где оловне кугле? где точкови? Нека буде растегнут на њима, и нека се издроби тело његово! Нека буде обешен на дрвету! Нека се за мучење донесу смртоносне справе! Нека буде бачен зверовима! Нека буде посечен мачем! Нека буде вргнут у провалију! Али, све је то ипак мало за гадног човека, који треба да погине не од једне него од многих смрти. А Гордије свети рече: Заиста бих нанео себи велику штету, када не бих желео да разним смртима умрем за Христа. Ове речи још више разјарише кнеза, и он својој природној љутини додаде још врло велику јарост, и беше све беснији и беснији, уколико свети мученик Гордије показиваше у мукама све веће и веће јунаштво. Никакве муке, никаква смртоносна оружја и оруђа не могаху га одвратити од намере, него подижући очи к небу он певаше псаламске стихове: Господ ми је помоћник, и не бојим се; шта ће ми учинити човек? (Пс. 117, 6). И опет: Нећу се бојати зла, јер си Ти са мном (Пс. 22, 4). И друге сличне речи, које је из Божанских Књига научио, говораше, побуђујући себе на јунаштво и трпљење. Толико беше неустрашив, да сам на себе призиваше муке. "Зашто оклевате? говораше он. Зашто стојите? Хајде, стружите тело моје и на парчад га издробите! Мучите ме како хоћете! He лишавајте ме добре наде: јер уколико ме свирепије будете мучили, утолико ћу већу награду примити од Господа мог. Муке овога живота донеће вечно весеље, и ми ћемо, место рана које задајете телу нашем, обући светле хаљине при општем васкрсењу; место бешчешћа - венци ће нам процветати; место осуде са злочинцима - живећемо с анђелима. Ваше претње су семе које сејете по мени, да бих, када поново дођем, с радошћу однео снопове своје (Пс. 125, 6)". И пошто не могаде кнез да бесом својим и мучењем одврати светог Гордија од вере, настаде, лукав, да га ласкавим речима преласти. Јер је ђаво навикао да плашљиве застрашује, а јуначке ласком омекуши и раслаби. Велике даре нуђаше мучитељ светоме, и још му веће од цара обећаваше. Цар ће ти дати, рече, најистакнутије место у војсци, много имања, богатства, славу, и све што хоћеш. А светитељ, чувши његова обећања, насмеја се његовом безумљу, говорећи: Зар ми можеш дати ишта што би било боље од царства небеског? Тада незнабожни кнез потрже и гњев и мач, и нареди џелату да приђе, и издаде му заповест и руком и поганим језиком да посече светог Гордија. И пошто је светитељ имао бити посечен пред толиким светом, опколише га познаници са свих страна: грљаху га и последњи му целив даваху, и плачући мољаху га да се не предаје добровољно на смрт, да не уништава цвет свога живота, и да не напушта ово слатко сунце. И саветоваху да се само устима одрекне Христа. И говораху му: Једном речју избави себе од смрти, одрекавши се Христа језиком, а срцем веруј у Њега како хоћеш, јер Бог неће послушати језик него оно што ум говори. Урадиш ли тако, ти ћеш и гњев судије укротити, и Бога према себи умилостивити. - А он стајаше као непоколебљива стена усред мора, коју са свих страна запљускују и ударају морски таласи. И као што дом мудрога човека, сазидан на камену, не могу оборити ни силни ветрови, ни велике кише, ни набујале реке, тако овај јуначни муж стајаше непоколебљив у вери. И видећи својим духовним очима где ђаво облеће његове познанике, и једнога потстиче на сузе, другога на преклињање и давање некорисног савета, упути онима што плачу, реч Господњу: He плачите за мном (Лк. 23, 28), него плачите за непријатељима Божјим, који гоне хришћане. Плачите, кажем, за њима, који нама огањ спремају, а себи пакао зажарују, и гнев за Дан гнева сабирају. Престаните да ми срце цепате, јер сам ја готов не само једанпут него много пута за име Господа нашег Исуса Христа умрети. - А онима који му саветоваху да се језиком одрекне Христа, овако одговори: Језик, који благодаћу Христовом имам, не могу покренути да се одрекне Творца свога, јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 11). Како ћу се одрећи Господа мог, кога од детињства обожавам, и васпитан сам у светој вери? Неће ли уздрхтати небо горе, ако се одрекнем Бога? Неће ли светила небеска сакрити светлост своју од мене? А земља, да ли ће ме поднети, и зар ме неће прогутати жива? He варајте се, Бог се не да ружити, и по устима ће нам нашим судити: по нашим ће нас речима оправдати, и по нашим речима осудити. Нисте ли чули страшну претњу Господњу: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт.10, 33). Зашто ми саветујете да се одрекнем Бога мог? да ли да живот свој продужим? или да смрт за извесно време избегнем? или да неколико дана животу свом додам? Онда ћу лишити себе вечног, бесконачног живота. Или да избегнем телесне муке? Онда нећу угледати добра Праведника тамо где нема мука. Очигледно је безумље: краткотрајним животом купити себи вечне муке и пропасти с душом. Но и вама саветујем: помишљате ли зло, онда се научите благоразумности и истини, и одбацивши лаж, говорите истину; реците да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца. Јер ће овај глас испустити језик, када се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и у преисподњи (Флб. 2, 11, 10). Рекавши то, свети Гордије се прекрсти и неустрашиве душе пође на посечење. И не измени се у лицу. И стаде на место посечења, као да нема џелата за собом, него као да анђеле види пред собом и жели да им у руке преда душу своју. И би посечен, 320 године. И доби блажени живот, као Лазар однесен у брујању радости на место вечнога покоја, где примајући награду за свој подвиг, са анђелима слави вечито Подвигоположника, за кога пострада. Светом мученику Гордију написао је похвално слово Св. Василије Велики као архиепископ Кесарије Кападокијске, где се родио и пострадао свети Гордије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. На празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра 2018. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Рођења Светог Претече на Централном гробљу. Саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Топаловић и Драган Павловић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Драган Танасијевић. На крају свете Литургије, Патријарх је произнео беседу о Светом Јовану Претечи. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Једина сличност са пророцима је то што се о њему приповеда слично пророцима Илији и Јелисеју. Читава приповест о Јони је у садржинском и литерарном смислу кратка и језгровита, али идејно-теолошки слојевита и вишезначна. Време настанка Књиге je период после ропства у Вавилону. Постоји неколико озбиљних историјских и језичких аргумената који на то указују. Комплексно је питање књижевне врсте у којој је састављен овај спис. Књига не представља збирку пророчких говора, као што је то случај код других пророчких текстова. С обзиром на то да се описују неке згоде из живота пророка, раније се спис доживљавао као историјско штиво. Међутим, темељније историјско-филолошке анализе показују да књига није писана као историјски извештај, који за предмет има историјску причу која се односи на пророка Јону и Израил из његовог доба. Наиме, није познато ни из каквих историјских извора да се Нинива обратила и прихватила библијског Бога. Такав догађај не био могао остати не забележен. Чак, Нинива у 8. веку – када је све ово требало да се деси – није ни била престоница Асирије. Сам опис Ниниве је невероватан, јер је писац представља као „град врло велик, три дана хода“ (3, 3). То би данашњим мерилима значило да му је пречник био преко 100 километара, што је превелико и за данашње метрополе. Иначе, стара Нинива је откопана и пречник најудаљених тачака је износио око 5 километара, а обим зидина око 12, 5 километара. Са књижевне стране текст је пун преувеличавања и приповедачких манира који указују на литерарну димензију текста. Упадљиво се често користи придев велики (велики град, велика риба, велики ветар, велики страх). „Три дана хода“ треба управо схватити из тога угла. Сама књижевна структура и композиција дела су добро осмишљени. Први (пг. 1–2) и други (пг. 3–4) део се у многим тачкама поклапају (нпр. брод – Нинива, морнари – Нинивљани, капетан – цар, итд), што је знак да није у питању класичано историјско штиво. Затим, само име главног јунака је такође карактеристично. Јона на јеврејском значи голуб, док се име његовог оца изводи од речи истина, те би Јона син Аматијев требало да значи голуб син истине. Голуб у старосавезним списима често означа несталност, и у том смислу се понегде појављује као символ Израила (Ос 7, 11). Јасно је да је за разумевање битно одређење самог жанра у којем је писац саставио спис. Начелно, Књига се жанровски сврстава у прозну, приповедачку књижевност, осим псалма у другом поглављу (2, 3–10). Најближа је новели, са извесном аромом сатире и ироније; такође делом посећа на мидраше, са наглашеним дидактичким елементом. Јона је средишњи лик Књиге, а читаво приповедање се одвија кроз интеракцију Јоне и осталих ликова. Као и у другим библијским приповедањима, и овде је сама радња, карактеризација ликова и остали наративни елементи прилично једноставни. Библијски писац једноставним и сведеним начином приповедања говори о пророку Јони. Међутим, литерарна једноставност стоји наспрам теолошко-идејног богатства који доноси овај текст. Једноставна радња остављала је доста простора за дотумачивања текста кроз читаву историју њене рецепције. Многи теолози су у тексту видели различите аспекте о којима сам писац није непосредно говорио. Ипак су их они херменеутички легитимно ишчитали. Иринеј Лионски и Методије Олипски су на основу Јоне побијали гностичко учење које је искључивало васкрсење тела. Слично је и Кирило Јерусалимски расправљао са Јеврејима о васкрсењу као феномену који се дешавао већ у Старом Савезу. Ориген је Јонин боравак у уроби кита сматрао метафором искушења и потребом за молитву. Велики коментатори (Теодор Мопсуестијски, Кирил Александријски, Јероним и Теодорит Кирски) су сваки на свој начин увиђали неке карактеристичне елементе у Књизи. Јона је из различитих углова реципиран у иконографији, богослужењу и аскетици. Представљање Јоне, или такозвани Циклус о Јони је био чест мотив ранохришћанске уметности. Књигу пророка Јоне су тумачили и многи савремени библисти, такође увиђајући различите значењске аспекте. Све то говори о идејном богатству овог релативно кратког текста. Поред могућих – већ наведених – тумачења, Књига садржи неколико важних теолошких идеја, које је писац вешто уплео у саму нарацију. Једна од главних идеја јесте да покаже да Бог није само Бог Израилаца него свих људи. Контекст настанка овог списа на то недвосмислено указује. Наиме, Књига је настала у доба после Јездрине и Немијине мисије у Јерусалиму. Једна од одлика тога периода било је јаче разграничење Јудејаца од осталих народа. После Јездрине и Немије реформе појавила се јака струја која је своју теологију темељила на националистичким уверењима. Таква наглашено националистичка свест је од Бога често чинила јеврејског идола. Писац кроз приповест енергично полемише против тога, жестоко се супротстављајући национализму и верском партикуларизму. Полемички моменат је нарочито наглашен у опису догађања на броду. Упадљиво је да су морнари представљени као изразито морални људи који се моле Богу, док Јона то не чини. Јона чак не показује знаке забринутости за дешавања, него мирно спава у унутрашњости брода. Пагански морнари су представљени побожнијим од Јоне, који се иначе хвалисао да је Јеврејин. Једна наизглед парадоксална ситуација – незнабошци се моле истинском Богу, док Јона спава. Затим, морнари имају и веће поштовање према људском животу, јер су невољно бацили пророка у море. Нинивљани се, такође, кају и препознају Божију вољу, насупрот тврдоглавог пророка. Писац овим јасно одбацује идеју националног Бога, указујући да је Бог истински Бог свих људи. У томе погледу у Књизи се заговара универзализам, и ослања се на неке раније пророчке списе (уп. Ис 56, 1–8; 60, 1–5; 66, 18–24; Јер 25, 5; 26, 3; 36). Наглашавање овакве идеје непосредно је условљено развојем монотеистичке свести код тадашњих Израилаца – Бог је један, Господ свих људи. У књизи се он именује као „Бог небески“ (1, 9), што у преводу значи Бог читавог света. Друго, што се одмах везује за изречено јесте питање: какав је тај Бог? Да ли је у питању неки строги Господар или је реч о благом и човекољубивом Богу. Сам носилац радње на више места каже за Бога да је „милостив и сажаљив, спор на гнев и обилан мислосрђем“. Јонин Бог је милостив и толерантан. Ово је свакако важна ставка. Није познато у античком свету да се изражавала вера у сопственог Бога који има толико милосрђе према другима. Чак у овом случају према противничком народу. Наиме, Јона је из Северног царства којеје уништила Асирија 721. године пХ. Политеистички богови нису имали љубав према туђим народима. Они су могли бити заштитници народа који им се клањао. Дакле, Јонин Бог је Бог љубави и праштања. Исто онај Бог за којег се у потоњим новозаветном списима каже: „Бог је љубав“ (1Јн 4, 8). Трећи аспект који се овде открива, а происходи из наведених, јесте могућност покајања, односно преумљења. Писац тиме имплицитно, али недвосмислено показује да се истински однос између Бога и човека не заснива на формално верској или националној основи. Сви они који се истински обрате отварају могућност општења са Богом и могу се надати његовом милосрђу. Огреховљени Нинивљани кроз покајање избегавају казну, чиме се показује да се човек у својој слободи може окренути према Богу и избећи пропаст. То су управо учинили Нинивљани. У том смислу Књига пророка Јоне је афирмација људске слободе и могућности, не само за Израилце него и остали. Овде писац изражава истоветну идеју као Јер 18, 7–8: Ако се народ против којег сам говорио, обрати од греха и зла, тада ћу се ја покајати за зло које му бејах наменио. Чак се и Божија намисао може опозвати, ако се човек усмери путем добра. Човек својом одлуком и односом утиче на догађаје који су изван његових, самољудских могућности. То се види и на примеру самог пророка. Јона је помилован када се нашао у утроби рибе, јер се у молитви обратио Богу. Тиме се превазилази теолошки концепт којим се нужно повезују преступ (грех) и казна. Примери Јахвеове милостивости и сажаљивости виде се како у случају Нинивљана, тако и на самоме пророку. У лику пророка могу се сагледати још неки важни аспекти. Наиме, у Књизи пророка Јоне видљив је на врло илустративан начин приказан, за библијско предање, особен однос између Бога и човека. У личности Јоне огледа се бунтовни карактер човека као таквог. Видљива је човекова склоност да се супротставља Богу и истрајава на сопственим позицијама, иако су оне упитне и нестабилне. Јасно се показује колико је човек спреман да делује на сопствену штету. Јона у два наврата пада у такву јарост да тражи од Бога да му узме живот: Боље је за мене да умрем него да живим (4, 3.8). Из тога угла гледано, Јона типски представља човека – он је типичан „Адам“, бунтовник. Приповест о Јони су још свети Иринеј Лионски и Методије Олимпски упоредили са Адамовим грехопадом. Јонино истрајавање у својевољности и немирење са Божијом вољом саобразно је са Адамовим грехом. Иако све зависи од Бога, Јона се као и Адам руководи сопственим поривима. Писцу је лик пророка послужио да у њему сагледа неке типске одлике човека уопште, што Књигу чини стално актуелном. Управо у тој дијалектици односа, огледа се један од најзначајних тео-антрополошких феномена особених за библијско схватање међусобног односа Бога и човека. У приповести се показује непосредан и слободан саоднос, ослобођен било каквог верског формализма. Пророк је приказан као жив и слободан човек, који своју слободу пројављује у непосредном сучељавању са Богом. Наизглед парадоксално, Јонина религиозност се оглада у његовој слободи да се супротставља Богу. Само истински религиозан човек може бити тако слободан. Јона тешко схвата науме Божије што и јесте људска особина, али је у свом поимању и делању искрен. Стога је Бог пун разумевања према бунтовном пророку. Књига се чак и не завршава Јониним покајањем, него Божијим питањем. Бог оставља Јони простора да још промисли, то јест сваком човеку. То је задивљујући моменат ако се узму у обзир данас присутне ‘религијске стеге’, које верујуће људе усмеравају ропској и лицемерној побожности. Данас се побожност углавном одликује ‘скрушеношћу’ и покорношћу, као идеалима верског живота. То је модел који се развио и учврстио кроз средњи век, где је се улога Цркве делом састојала у томе да „укроти народ“ и од њега учини скрушене поданике царства и своје сопствене. Тај вид побожности потпомогнут је и јаким монашким упливом. Тако се истинска побожност напунила страха, а ауторитет строгог Бога непрестано лебди пред очима верујућих, који сваки свој потез мере уским религијским категоријама. Наравно да такво стање има везе и са човековим урођеним страховима од оностраног и сопствене коначности. Међутим, такву слику побожности управо разара лик бунтовног пророка Јоне, који јесте символ реалне људске слободе и побожности. Занимљиво је да је Јона био врло инспиративан у егзегези црквених отаца, као и ранохришћанској иконографији. Често је у светоотачким богословским узлетима искрсавао надахњујући лик пророка. Данас је лик Јоне у теолошким промишљањима готово ишчезао, иако је он на задивљујући начин апотеоза људске слободе и Божијег милосрђа. Извор: Теологија.нет
  14. По много чему је Књига пророка Јона особита у односу на остале пророчке списе. Од пророчких елемената у њој се налази само једно пророштво (3, 4), које се није испунило на начин и време када га је пророк најавио. Необично је и то што он није пророковао у Израилу, него га Бог шаље у Ниниву. Једина сличност са пророцима је то што се о њему приповеда слично пророцима Илији и Јелисеју. Читава приповест о Јони је у садржинском и литерарном смислу кратка и језгровита, али идејно-теолошки слојевита и вишезначна. Време настанка Књиге je период после ропства у Вавилону. Постоји неколико озбиљних историјских и језичких аргумената који на то указују. Комплексно је питање књижевне врсте у којој је састављен овај спис. Књига не представља збирку пророчких говора, као што је то случај код других пророчких текстова. С обзиром на то да се описују неке згоде из живота пророка, раније се спис доживљавао као историјско штиво. Међутим, темељније историјско-филолошке анализе показују да књига није писана као историјски извештај, који за предмет има историјску причу која се односи на пророка Јону и Израил из његовог доба. Наиме, није познато ни из каквих историјских извора да се Нинива обратила и прихватила библијског Бога. Такав догађај не био могао остати не забележен. Чак, Нинива у 8. веку – када је све ово требало да се деси – није ни била престоница Асирије. Сам опис Ниниве је невероватан, јер је писац представља као „град врло велик, три дана хода“ (3, 3). То би данашњим мерилима значило да му је пречник био преко 100 километара, што је превелико и за данашње метрополе. Иначе, стара Нинива је откопана и пречник најудаљених тачака је износио око 5 километара, а обим зидина око 12, 5 километара. Са књижевне стране текст је пун преувеличавања и приповедачких манира који указују на литерарну димензију текста. Упадљиво се често користи придев велики (велики град, велика риба, велики ветар, велики страх). „Три дана хода“ треба управо схватити из тога угла. Сама књижевна структура и композиција дела су добро осмишљени. Први (пг. 1–2) и други (пг. 3–4) део се у многим тачкама поклапају (нпр. брод – Нинива, морнари – Нинивљани, капетан – цар, итд), што је знак да није у питању класичано историјско штиво. Затим, само име главног јунака је такође карактеристично. Јона на јеврејском значи голуб, док се име његовог оца изводи од речи истина, те би Јона син Аматијев требало да значи голуб син истине. Голуб у старосавезним списима често означа несталност, и у том смислу се понегде појављује као символ Израила (Ос 7, 11). Јасно је да је за разумевање битно одређење самог жанра у којем је писац саставио спис. Начелно, Књига се жанровски сврстава у прозну, приповедачку књижевност, осим псалма у другом поглављу (2, 3–10). Најближа је новели, са извесном аромом сатире и ироније; такође делом посећа на мидраше, са наглашеним дидактичким елементом. Јона је средишњи лик Књиге, а читаво приповедање се одвија кроз интеракцију Јоне и осталих ликова. Као и у другим библијским приповедањима, и овде је сама радња, карактеризација ликова и остали наративни елементи прилично једноставни. Библијски писац једноставним и сведеним начином приповедања говори о пророку Јони. Међутим, литерарна једноставност стоји наспрам теолошко-идејног богатства који доноси овај текст. Једноставна радња остављала је доста простора за дотумачивања текста кроз читаву историју њене рецепције. Многи теолози су у тексту видели различите аспекте о којима сам писац није непосредно говорио. Ипак су их они херменеутички легитимно ишчитали. Иринеј Лионски и Методије Олипски су на основу Јоне побијали гностичко учење које је искључивало васкрсење тела. Слично је и Кирило Јерусалимски расправљао са Јеврејима о васкрсењу као феномену који се дешавао већ у Старом Савезу. Ориген је Јонин боравак у уроби кита сматрао метафором искушења и потребом за молитву. Велики коментатори (Теодор Мопсуестијски, Кирил Александријски, Јероним и Теодорит Кирски) су сваки на свој начин увиђали неке карактеристичне елементе у Књизи. Јона је из различитих углова реципиран у иконографији, богослужењу и аскетици. Представљање Јоне, или такозвани Циклус о Јони је био чест мотив ранохришћанске уметности. Књигу пророка Јоне су тумачили и многи савремени библисти, такође увиђајући различите значењске аспекте. Све то говори о идејном богатству овог релативно кратког текста. Поред могућих – већ наведених – тумачења, Књига садржи неколико важних теолошких идеја, које је писац вешто уплео у саму нарацију. Једна од главних идеја јесте да покаже да Бог није само Бог Израилаца него свих људи. Контекст настанка овог списа на то недвосмислено указује. Наиме, Књига је настала у доба после Јездрине и Немијине мисије у Јерусалиму. Једна од одлика тога периода било је јаче разграничење Јудејаца од осталих народа. После Јездрине и Немије реформе појавила се јака струја која је своју теологију темељила на националистичким уверењима. Таква наглашено националистичка свест је од Бога често чинила јеврејског идола. Писац кроз приповест енергично полемише против тога, жестоко се супротстављајући национализму и верском партикуларизму. Полемички моменат је нарочито наглашен у опису догађања на броду. Упадљиво је да су морнари представљени као изразито морални људи који се моле Богу, док Јона то не чини. Јона чак не показује знаке забринутости за дешавања, него мирно спава у унутрашњости брода. Пагански морнари су представљени побожнијим од Јоне, који се иначе хвалисао да је Јеврејин. Једна наизглед парадоксална ситуација – незнабошци се моле истинском Богу, док Јона спава. Затим, морнари имају и веће поштовање према људском животу, јер су невољно бацили пророка у море. Нинивљани се, такође, кају и препознају Божију вољу, насупрот тврдоглавог пророка. Писац овим јасно одбацује идеју националног Бога, указујући да је Бог истински Бог свих људи. У томе погледу у Књизи се заговара универзализам, и ослања се на неке раније пророчке списе (уп. Ис 56, 1–8; 60, 1–5; 66, 18–24; Јер 25, 5; 26, 3; 36). Наглашавање овакве идеје непосредно је условљено развојем монотеистичке свести код тадашњих Израилаца – Бог је један, Господ свих људи. У књизи се он именује као „Бог небески“ (1, 9), што у преводу значи Бог читавог света. Друго, што се одмах везује за изречено јесте питање: какав је тај Бог? Да ли је у питању неки строги Господар или је реч о благом и човекољубивом Богу. Сам носилац радње на више места каже за Бога да је „милостив и сажаљив, спор на гнев и обилан мислосрђем“. Јонин Бог је милостив и толерантан. Ово је свакако важна ставка. Није познато у античком свету да се изражавала вера у сопственог Бога који има толико милосрђе према другима. Чак у овом случају према противничком народу. Наиме, Јона је из Северног царства којеје уништила Асирија 721. године пХ. Политеистички богови нису имали љубав према туђим народима. Они су могли бити заштитници народа који им се клањао. Дакле, Јонин Бог је Бог љубави и праштања. Исто онај Бог за којег се у потоњим новозаветном списима каже: „Бог је љубав“ (1Јн 4, 8). Трећи аспект који се овде открива, а происходи из наведених, јесте могућност покајања, односно преумљења. Писац тиме имплицитно, али недвосмислено показује да се истински однос између Бога и човека не заснива на формално верској или националној основи. Сви они који се истински обрате отварају могућност општења са Богом и могу се надати његовом милосрђу. Огреховљени Нинивљани кроз покајање избегавају казну, чиме се показује да се човек у својој слободи може окренути према Богу и избећи пропаст. То су управо учинили Нинивљани. У том смислу Књига пророка Јоне је афирмација људске слободе и могућности, не само за Израилце него и остали. Овде писац изражава истоветну идеју као Јер 18, 7–8: Ако се народ против којег сам говорио, обрати од греха и зла, тада ћу се ја покајати за зло које му бејах наменио. Чак се и Божија намисао може опозвати, ако се човек усмери путем добра. Човек својом одлуком и односом утиче на догађаје који су изван његових, самољудских могућности. То се види и на примеру самог пророка. Јона је помилован када се нашао у утроби рибе, јер се у молитви обратио Богу. Тиме се превазилази теолошки концепт којим се нужно повезују преступ (грех) и казна. Примери Јахвеове милостивости и сажаљивости виде се како у случају Нинивљана, тако и на самоме пророку. У лику пророка могу се сагледати још неки важни аспекти. Наиме, у Књизи пророка Јоне видљив је на врло илустративан начин приказан, за библијско предање, особен однос између Бога и човека. У личности Јоне огледа се бунтовни карактер човека као таквог. Видљива је човекова склоност да се супротставља Богу и истрајава на сопственим позицијама, иако су оне упитне и нестабилне. Јасно се показује колико је човек спреман да делује на сопствену штету. Јона у два наврата пада у такву јарост да тражи од Бога да му узме живот: Боље је за мене да умрем него да живим (4, 3.8). Из тога угла гледано, Јона типски представља човека – он је типичан „Адам“, бунтовник. Приповест о Јони су још свети Иринеј Лионски и Методије Олимпски упоредили са Адамовим грехопадом. Јонино истрајавање у својевољности и немирење са Божијом вољом саобразно је са Адамовим грехом. Иако све зависи од Бога, Јона се као и Адам руководи сопственим поривима. Писцу је лик пророка послужио да у њему сагледа неке типске одлике човека уопште, што Књигу чини стално актуелном. Управо у тој дијалектици односа, огледа се један од најзначајних тео-антрополошких феномена особених за библијско схватање међусобног односа Бога и човека. У приповести се показује непосредан и слободан саоднос, ослобођен било каквог верског формализма. Пророк је приказан као жив и слободан човек, који своју слободу пројављује у непосредном сучељавању са Богом. Наизглед парадоксално, Јонина религиозност се оглада у његовој слободи да се супротставља Богу. Само истински религиозан човек може бити тако слободан. Јона тешко схвата науме Божије што и јесте људска особина, али је у свом поимању и делању искрен. Стога је Бог пун разумевања према бунтовном пророку. Књига се чак и не завршава Јониним покајањем, него Божијим питањем. Бог оставља Јони простора да још промисли, то јест сваком човеку. То је задивљујући моменат ако се узму у обзир данас присутне ‘религијске стеге’, које верујуће људе усмеравају ропској и лицемерној побожности. Данас се побожност углавном одликује ‘скрушеношћу’ и покорношћу, као идеалима верског живота. То је модел који се развио и учврстио кроз средњи век, где је се улога Цркве делом састојала у томе да „укроти народ“ и од њега учини скрушене поданике царства и своје сопствене. Тај вид побожности потпомогнут је и јаким монашким упливом. Тако се истинска побожност напунила страха, а ауторитет строгог Бога непрестано лебди пред очима верујућих, који сваки свој потез мере уским религијским категоријама. Наравно да такво стање има везе и са човековим урођеним страховима од оностраног и сопствене коначности. Међутим, такву слику побожности управо разара лик бунтовног пророка Јоне, који јесте символ реалне људске слободе и побожности. Занимљиво је да је Јона био врло инспиративан у егзегези црквених отаца, као и ранохришћанској иконографији. Често је у светоотачким богословским узлетима искрсавао надахњујући лик пророка. Данас је лик Јоне у теолошким промишљањима готово ишчезао, иако је он на задивљујући начин апотеоза људске слободе и Божијег милосрђа. Извор: Теологија.нет View full Странице
  15. Са интернет странице Телевизије Храм доносимо видео запис емисије Тајна празника у којој је тема била празник Светог Славног Пророка Илије, чији молитвени спомен у данашњи дан савршавамо. View full Странице
  16. Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог. Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. Свети пророк Илија – други претеча доласка Христовог Међу празницима у част Светих славних и свехвалних старозаветних пророкâ посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети апостол и еванђелист Матеј у свом Јеванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на Таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин Ћелијски казује да Црква Светог пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног и толико изузетног да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у III веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у VIII веку. У част Светог pророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован, Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, pророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин Ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог пПророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог. Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) Бранислав Илић, теолог Вера
  18. Свети пророк Илија – други претеча доласка Христовог Међу празницима у част Светих славних и свехвалних старозаветних пророкâ посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети апостол и еванђелист Матеј у свом Јеванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на Таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин Ћелијски казује да Црква Светог пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног и толико изузетног да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у III веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у VIII веку. У част Светог pророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован, Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, pророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин Ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог пПророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог. Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) Бранислав Илић, теолог Вера View full Странице
  19. Ова књига изашла је из штампе 1994. године у издању манастира Хиландара, по благослову игумана архимандрита Мојсија.Књигу су превели хиландарски монаси. Читање: https://svetosavlje.org/duhovno-rukovodjenje/ Слушање: Први део / Други део
  20. По благослову Епископа сремског Господина Василија, на дан када наша Света Црква прославља Светог пророка Илију, прослава дана рода авијације почела је у осам часова торжественом Литургијом у богослужбеном простору посвећеном овом Божјем угоднику. Началствовао је јереј Стеван Стевановић, војни свештеник Команде за обуку а саслуживали су војни свештеници: отац Горан Сандић, потпоручник, из Специјалне Бригаде из Панчева и домаћин сабрања војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде на аеродрому Батајница презвитер Предраг Докић. Дан авијације прославља се 2. августа, у спомен на дан када је, 1893. године, наређењем краља Александра Обреновића предвиђено да се у свакој дивизији образују ваздухопловна одељења. До 1941. године тај дан се традиционално прослављао као слава свих пилота и летача. Отац Предраг Докић се старао и данас о сабрању своје посебне пастве, команданата, пилота, летача, професора, особља запосленог на аеродрому, и био узоран домаћин породицама запослених, пријатељима. Камерни хор из Батајнице „Свети Андреј Првозвани“ је својим појањем улепшао и увеличао данашње славско сабрање. После причешћивања светим тајнама и Литургије, славски колач је пререзао и жито освештао часни војни свештеник Стеван Стевановић. Било је величанствено слушати како славски тропар данас заједно певају припадници 204. ваздухопловне бригаде, чувари нашег неба, богољубива чеда и духовна чада наше Свете Цркве. Кратку војничку проповед произнео је отац Горан Сандић из Специјалне бригаде у Панчеву казавши: „Свети пророк Илија нас је научио својим животом вери у Господа нашег. Та реченица би војнички могла да гласи и овако: Господ Бог не гледа на бројно стање.“ Образложио је отац Горан то једноставним речима о борби жречева и Пророка Илије у којој је Пророк против бројчано надмоћних жречева, призвао молитвом огањ Господњи и победио силом Господњом њих који су се сигурно и бранили и имали своју војску. „Сила Господња је помогла Светом пророку Илији. Нека би Господ Бог дао да никада не заборавимо, да ако је Господ против нас, бројно стање не игра улогу.“ Честитајући данашњу славу команданту 204. бригаде пуковнику Жељку Билићу, презвитер Предраг Докић је произнео празнично слово о Светом Илији, боговидцу и славном ревнитељу за Бога, изобличитељу безаконих царева, коритељу људи који су одступили од Бога, казнитеља лажних пророка и дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху. „Свети пророк Илија је огњеном љубављу и том љубављу смо се и ми сабрали у нашем малом војном храму на аеродрому и захвални смо благодати његовој, молимо га да нас укрепи, да нам да снаге да ми следујемо њега који се борио за истину и праву веру “ казао је отац Предраг Докић. Капетан Игор Демировић са породицом био је кум овогодишње славе, а кумство за наредну годину преузео је командант 204. бригаде пуковник Жељко Билић. Славско послужење је припремљено у сали преко пута параклиса где се и налази свештеничка канцеларија презвитера Предрага Докића који се стара о свима на аеродрому у Батајници и чија паства непрестано нараста, а њој се придружују и богољубива браћа из Инђије, пријатељи и бројни сарадници, запослени на војном аеродрому, као и они који су свој радни век завршили у Војсци Србије, по ономе: Једном војник, увек војник. После Литургијског сабрања са почетком у 10 часова одржан је свечани дефиле припадника Бригаде на писти аеродрома. Поздравом српској застави и химном Боже правде свечаност под небом који су кроз историју само бранили војници нашег рода, уследила је смотра лепога, доброга, вреднога, племенитога, поузданога, јер док ми спавамо – чувари неба и граница су увек ту. Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са сарадницима присуствовали су централној свечаности поводом Дана авијације, 2. августа, одржаној на аеродрому Батајница у Команди 204. ваздухопловне бригаде. Свечаности су присуствовали заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић, досадашњи команданти и бивши припадници 204. ваздухопловне бригаде, представници локалне самоуправе, Српске Православне Цркве, бројних удружења и пријатеља јединице. После обраћања министра Вулина, пилотима пуковнику Саши Мијаиловићу, потпуковнику Бели Герстмајеру и мајорима Ђурици Марићу и Миломиру Маљковићу додељен је златни летачки знак, а затим су прочитане наредбе о награђеним и похваљеним припадницима 204. ваздухопловне бригаде. На крају свечаности одржан је дефиле јединица. У 11 часова оквиру обележавања Дана авијације на аеродрому је одржан помен а потом освештано спомен обележје Нико није рекао не, подигнуто у кругу касарне и посвећено погинулим припадницима Ратног ваздухопловства. Спомен обележје је подигнуто уз помоћ Српске Православне Цркве, Општине Стара Пазова и залагањем припадника 204. ваздухопловне бригаде. Помен и освећење спомен обележја је учино протојереј-ставрофор Миле Јокић архијерејски намесник старопазовачки уз саслужење војних свештеника и вероучитеља Светогора Сандића Крстоносни прота Миле Јокић је о овом дану и чину казао: „Ово спомен обележје Нико није рекао не, симбол је снаге и свих авијатичара, не само погинулих и пострадалих већ и ваздухопловаца који су показали изузетне резултате током борбених дејстава. Срби су врло рано добили ратна крила и нико их никада није сломио почев од првог пилота Михајла Петровића и прве жртве српског ваздухопловства, заједно са Шестим ловачким пуком који су неустрашиво полетели у сусрет бројним немачким ескадрилама 6. априла 1941. године. Дугачак је списак имена који би данас читали, помињући наше пилоте и ваздухополовце. Незабораван је и Миленко Павловић Зоран Радосављевић, Арисановић, Перић… Сви су они мир бранили и сви су се звали Миломири и Миомири. Борили су се против знатно јачег непријатеља НАТО агресора. Данас, на овај велики празник Светог пророка Илије, празник који спаја небо и земљу, који земљу уздиже к небу, а небо спушта на земљу, на празник Старог и Новог завета, сећамо се свих жртава и можемо да се поучимо којим путем и куда ићи и како ваља живети.“ У војничкој трпезарији где је приређен славски ручак, а за ову прилику, приређен је део изложбе коју је поводом стогодишњице српске авијације и погибије првог нашег пилота Михајла Петровића (20. марта 1913) приредило УПВЛПС. Аутори изложбе су пуковници авијације у пензији г. Златомир Грујић и г. Војислав Стојановић из Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије. Епархија сремска фото: Вујичић Хаџи Марко
  21. Слава рода Авијације и слава 204. ваздухопловне бригаде на аеродрому у Батајници. Освештано спомен обележје Нико није рекао нећу По благослову Епископа сремског Господина Василија, на дан када наша Света Црква прославља Светог пророка Илију, прослава дана рода авијације почела је у осам часова торжественом Литургијом у богослужбеном простору посвећеном овом Божјем угоднику. Началствовао је јереј Стеван Стевановић, војни свештеник Команде за обуку а саслуживали су војни свештеници: отац Горан Сандић, потпоручник, из Специјалне Бригаде из Панчева и домаћин сабрања војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде на аеродрому Батајница презвитер Предраг Докић. Дан авијације прославља се 2. августа, у спомен на дан када је, 1893. године, наређењем краља Александра Обреновића предвиђено да се у свакој дивизији образују ваздухопловна одељења. До 1941. године тај дан се традиционално прослављао као слава свих пилота и летача. Отац Предраг Докић се старао и данас о сабрању своје посебне пастве, команданата, пилота, летача, професора, особља запосленог на аеродрому, и био узоран домаћин породицама запослених, пријатељима. Камерни хор из Батајнице „Свети Андреј Првозвани“ је својим појањем улепшао и увеличао данашње славско сабрање. После причешћивања светим тајнама и Литургије, славски колач је пререзао и жито освештао часни војни свештеник Стеван Стевановић. Било је величанствено слушати како славски тропар данас заједно певају припадници 204. ваздухопловне бригаде, чувари нашег неба, богољубива чеда и духовна чада наше Свете Цркве. Кратку војничку проповед произнео је отац Горан Сандић из Специјалне бригаде у Панчеву казавши: „Свети пророк Илија нас је научио својим животом вери у Господа нашег. Та реченица би војнички могла да гласи и овако: Господ Бог не гледа на бројно стање.“ Образложио је отац Горан то једноставним речима о борби жречева и Пророка Илије у којој је Пророк против бројчано надмоћних жречева, призвао молитвом огањ Господњи и победио силом Господњом њих који су се сигурно и бранили и имали своју војску. „Сила Господња је помогла Светом пророку Илији. Нека би Господ Бог дао да никада не заборавимо, да ако је Господ против нас, бројно стање не игра улогу.“ Честитајући данашњу славу команданту 204. бригаде пуковнику Жељку Билићу, презвитер Предраг Докић је произнео празнично слово о Светом Илији, боговидцу и славном ревнитељу за Бога, изобличитељу безаконих царева, коритељу људи који су одступили од Бога, казнитеља лажних пророка и дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху. „Свети пророк Илија је огњеном љубављу и том љубављу смо се и ми сабрали у нашем малом војном храму на аеродрому и захвални смо благодати његовој, молимо га да нас укрепи, да нам да снаге да ми следујемо њега који се борио за истину и праву веру “ казао је отац Предраг Докић. Капетан Игор Демировић са породицом био је кум овогодишње славе, а кумство за наредну годину преузео је командант 204. бригаде пуковник Жељко Билић. Славско послужење је припремљено у сали преко пута параклиса где се и налази свештеничка канцеларија презвитера Предрага Докића који се стара о свима на аеродрому у Батајници и чија паства непрестано нараста, а њој се придружују и богољубива браћа из Инђије, пријатељи и бројни сарадници, запослени на војном аеродрому, као и они који су свој радни век завршили у Војсци Србије, по ономе: Једном војник, увек војник. После Литургијског сабрања са почетком у 10 часова одржан је свечани дефиле припадника Бригаде на писти аеродрома. Поздравом српској застави и химном Боже правде свечаност под небом који су кроз историју само бранили војници нашег рода, уследила је смотра лепога, доброга, вреднога, племенитога, поузданога, јер док ми спавамо – чувари неба и граница су увек ту. Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са сарадницима присуствовали су централној свечаности поводом Дана авијације, 2. августа, одржаној на аеродрому Батајница у Команди 204. ваздухопловне бригаде. Свечаности су присуствовали заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић, досадашњи команданти и бивши припадници 204. ваздухопловне бригаде, представници локалне самоуправе, Српске Православне Цркве, бројних удружења и пријатеља јединице. После обраћања министра Вулина, пилотима пуковнику Саши Мијаиловићу, потпуковнику Бели Герстмајеру и мајорима Ђурици Марићу и Миломиру Маљковићу додељен је златни летачки знак, а затим су прочитане наредбе о награђеним и похваљеним припадницима 204. ваздухопловне бригаде. На крају свечаности одржан је дефиле јединица. У 11 часова оквиру обележавања Дана авијације на аеродрому је одржан помен а потом освештано спомен обележје Нико није рекао не, подигнуто у кругу касарне и посвећено погинулим припадницима Ратног ваздухопловства. Спомен обележје је подигнуто уз помоћ Српске Православне Цркве, Општине Стара Пазова и залагањем припадника 204. ваздухопловне бригаде. Помен и освећење спомен обележја је учино протојереј-ставрофор Миле Јокић архијерејски намесник старопазовачки уз саслужење војних свештеника и вероучитеља Светогора Сандића Крстоносни прота Миле Јокић је о овом дану и чину казао: „Ово спомен обележје Нико није рекао не, симбол је снаге и свих авијатичара, не само погинулих и пострадалих већ и ваздухопловаца који су показали изузетне резултате током борбених дејстава. Срби су врло рано добили ратна крила и нико их никада није сломио почев од првог пилота Михајла Петровића и прве жртве српског ваздухопловства, заједно са Шестим ловачким пуком који су неустрашиво полетели у сусрет бројним немачким ескадрилама 6. априла 1941. године. Дугачак је списак имена који би данас читали, помињући наше пилоте и ваздухополовце. Незабораван је и Миленко Павловић Зоран Радосављевић, Арисановић, Перић… Сви су они мир бранили и сви су се звали Миломири и Миомири. Борили су се против знатно јачег непријатеља НАТО агресора. Данас, на овај велики празник Светог пророка Илије, празник који спаја небо и земљу, који земљу уздиже к небу, а небо спушта на земљу, на празник Старог и Новог завета, сећамо се свих жртава и можемо да се поучимо којим путем и куда ићи и како ваља живети.“ У војничкој трпезарији где је приређен славски ручак, а за ову прилику, приређен је део изложбе коју је поводом стогодишњице српске авијације и погибије првог нашег пилота Михајла Петровића (20. марта 1913) приредило УПВЛПС. Аутори изложбе су пуковници авијације у пензији г. Златомир Грујић и г. Војислав Стојановић из Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије. Епархија сремска фото: Вујичић Хаџи Марко View full Странице
  22. Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11) Св. Илија патријарх Јерусалимски и св. Флавијан патријарх Антиохијски. Велики ревнитељи вере и бранитељи Православља. Умрли обојица у изгнанству куда их прогна јеретички цар Анастасије. Тачно провидели смрт цара Анастасија и своју. Истовремено писали су они један другом, из удаљених места: „Анастасије цар данас умре, пођимо и ми на Суд Божји с њим.“ И после два дана оба светитеља скончају, 518. године. РАСУЂИВАЊЕ Пишући о животу своје сестре св. Макрине св. Григорије Ниски устеже се да набраја чудеса њена, „да не будем, вели виновник греху неверовања немоћних људи.“ Он назива немоћним оне који не верују. И заиста, ништа немоћније нема од човека без вере. Безверник верује у моћ мртвих ствари и мртвих стихија природних, но не верује у моћ Божју нити у моћ људи Божјих. То је тупост духовна, а та тупост равња се са смрћу духовном. И тако живе душе верују а мртве неверују. Живе душе верују у моћна чудеса пророка Илије; њих та чудеса радују и храбре, јер оне знају да је то пројава моћи Божје. Кад Бог пројављује своју моћ кроз мртве ствари и стихије, како да је не пројављује кроз живе и свете људе? Оно што нарочито радује верне јесте то што се пророк Илија јавио жив на гори Тавору, у време преображења Господњега. За живота на земљи овај велики пророк давао је доказе постојања јединог и живога Бога, а по смрти, и то после неколико стотина година, својом појавом на Тавору дао је људима јаван доказ живота после смрти. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесну помоћ Божју у ратовима Израиљевим (V Мојс. 2-3), и то: 1. како Мојсеј победи незнабожачке цареве, Сиона Аморејског и Ога Васанског, јер Бог обрече ове на пропаст; 2. како Мојсеј не може да узме земљу Моавску, јер Бог то не хтеде због потомства праведнога Лота; 3. како уопште победе и порази у ратовима не бивају без допуштања Божјег. БЕСЕДА о личном сведочанству апостола „Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи.“ Овај глас ми чусмо гдје сиђе с неба кад бијасмо с њим на светој гори. (II Пет. 1,17-18) Чујмо сведоке верног и истинитог, који на крст би распет због сведочанства свога. Чујмо апостола Петра, који што не може доказати речима доказа смрћу својом крвавом на крсту будући распет наопако од незнабожаца. Он сведочи, да је био на светој гори, т. ј. гори Таворској, онда када се Господ преобразио, када се јавио Мојсеј с Илијом, и када се чуо глас с небеса: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи. На овоме месту апостол не говори, што су он и његови другови видели на гори светој – то је речено у Јеванђељу – него понавља само оно што су чули. Оно што су чули исто је тако важно као и оно што су видели. Нека чују, дакле, народи, да апостоли видеше Господа Исуса преображена у чудесној светлости небеској и нека знају, да је Он – Син Божји. Нека чују још народи, да апостоли видеше живе Мојсеја и Илију, и нека знају, да постоји живот после смрти и Суд Божји. Нека чују још, да је Господ Исус назват Сином Божјим не од људи него од самога Бога Оца. Верни су и истинити сведоци, који ово говоре народима, и саопштавају оно што њихове очи видеше и њихове уши чуше. Ко не верује апостолима, тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону, гонитељима апостола и издајницима истине. Ко не верује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће ни зашто друго него да се људи определе за једне или за друге. О Господе спаситељу и Просветитељу наш, просвети душе наше речима Твојим светим, за које апостоли Твоји пострадаше. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...