Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'проповед'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Реч Божја, силом Светога Духа, налазила је у свим временима пут до срдаца њених слушалаца како би их узрастала у меру раста пуноће Христове. Уосталом, оваплоћени Логос Божји и јесте центар и смисао и пуноћа целокупне мисије и послања Цркве у свету те, стога за проповед Христос не може бити ништа мање од онога што је Он за веру Цркве. Црква из њега црпи своје постојање, захваљујући њему живи, Његовим Телом и Крвљу се храни и освећује, и Њиме се нада слави и бесмртном животу у будућем веку. Дакле, почетни и крајњи циљ литургијске проповеди јесте благовест о Царству Божјем. Кроз проповед остварује се Божје деловање. Оно је слично деловању Светих Тајни, јер је део оне божанске тајне којом Бог извршава човеково избављење од греха. Проповедништво је од велике важности за ширење Царства Божјег на земљи, тј. Бог је изабрао проповедање као пут којим његова објава долази до сваког људског бића. У том смислу, проповедник је оруђе проповедања. Бог се служи проповедником да људима саопшти своју реч. О проповеди као саставном делу Литургије речи послушајте у педесет четвртој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – припрема и молитве узимања времена (четрдесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - први део (четрдесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - други део (четрдесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - трећи део (четрдесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – Почетни возглас „Благословено Царство…ˮ (четрдесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - први део (четрдесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - други део (четрдесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Антифони (педесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО
  2. На основу ове истине Црква је увек, почињући од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју истоверну преминулу браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили ка Престолу Божијем ватрене молитве с молбом за упокојење својих преминулих сродника на местима блаженства. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Исусу Христу у јединствено братство. Преминула браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Дакле, Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни загробни свет. Али на који још начин можемо да докажемо своју љубав према онима који су отишли у загробни живот осим помињањем и молитвом? Свако од нас би желео да нас наши ближњи не забораве кад одемо из овог живота и да се моле за нас. Да би се то испунило и ми треба да помињемо упокојене. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7, 2), - каже Спаситељ. Зато ће оне који помињу преминуле поменути Господ, поменуће их и људи кад напусте овај свет. Велику утеху и велику награду добија онај ко ближњег спасава од пролазне несреће, али много већа награда и већа утеха очекују онога ко својим молитвама помогне преминулом ближњем да добије опроштај грехова и да из мрачних паклених тамница пређе у светле обитељи блаженства. Да ли су неопходне наше молитве за преминуле? Јесу, неопходне су, зато што за њих представљају веома велико доброчинство. Ради се о томе што после смрти постоје две вечности: или вечно блаженство праведника, или вечно мучење грешника. Познато је и то да на земљи нема човека који је живео, а да није згрешио. Тако да је тачна тврдња да се у греховима рађамо, у греховима проводимо живот, у греховима и завршавамо своје земаљско постојање. Али да ли сви они који греше приносе потпуно и искрено кајање пре смрти? Јер, понекад смрт задеси човека који се налази у стању тако тешке болести кад губи сећање и кад је његова душа сасвим онемоћала. И јасно је да у таквом стању човек не може да се сети свих својих погрешних поступака и да се покаје за њих, - и умире с греховима. Често смрт човека погоди изненада и он не приневши никакво покајање такође одлази с греховима. И сам себи више ни на који начин не може да помогне. Човек може да промени своју судбину само док је жив чинећи добра дела и молећи се Господу за своје спасење. Управо у таквим случајевима је молитва за покојнике веома потребна и представља изузетно доброчинство за њих. Многих нама блиских људи већ одавно нема на земљи, али срце пуно љубави не може да их заборави, стреми ка њима, чак можда и више него ка живима. На сличан начин и преминули с оног света гледају према нама горећи од љубави према онима који су њиховом срцу били нарочито блиски. А ако је неко од умрлих оправдан пред Богом он нам, узвраћајући на нашу љубав љубављу, шаље одозго небеску помоћ, а ономе ко још није достигао оправдање наша молитва може много да помогне у олакшавању његове загробне судбине. Доћи ће време кад ћемо се видети с њима. Како ћемо се обрадовати кад од њих чујемо реч захвалности за молитву! Рећи ће: ‘Ето, сећао си ме се, ниси ме заборавио, и помогао си ми кад сам био у невољи. Хвала ти.’ И напротив: како ће онима који се нису молили за умрле бити тешко кад чују речи прекора: ‘Ето, ниси ме се сетио, ниси се молио за мене, ниси ми помогао у зао час, прекоревам те.’ Стање преминулих је слично ситуацији у којој се налази човек који плови врло опасном реком. Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ! У вези с тим колико су неопходне молитве за преминуле и о томе да постоји општење са загробним светом сад ћу вам навести чудесну, али истиниту причу из живота једног храма наше Руске Цркве. У селу Лисогорка се упокојио свештеник. На његово место је послат други свештеник – млад, који је за време службе неочекивано преминуо – у самом олтару. Послат је још један свештеник, али се и њему десило исто: првог дана његовог служења, након што су отпевали «Оче наш» и запричесни стих, свештеник дуго није изашао са Светим Даровима и кад је председник црквеног одбора ушао у олтар угледао је свештеника како у потпуном одјејанију лежи мртав пред Светим Престолом. Сви су се ужаснули сазнавши за ову тајанствену смрт и не знајући који је њен узрок, говорили су да је парохија обремењена неким великим грехом, ако су као жртва због њега пала два млада и невина живота. Гласине о томе су се прошириле по читавом округу и нико од свештеника се није усуђиво да оде у ту парохију. Пристао је само један старац-монах. «Свеједно ћу ускоро умрети. Идем тамо да служим прву и последњу Литургију, нико неће остати сироче ако ја умрем.» За време службе, кад је већ наступило време да се поје «Оче наш» инстинкт самоодржања је ипак дошао по своје и старац је наредио да отворе и бочна врата и Царске двери. За време запричесног стиха видео је иза Горњег места неку силуету. Ова силуета је била све јаснија и јаснија и одједном се иза Престола појавио мрачни лик свештеника у одјејанију с рукама и ногама у оковима. Дрхтећи од страха монах је бркао речи молитве. Али је после извесног времена прикупио снагу, охрабрио се и изашао је да причести вернике. Сви су схватили да се десило нешто лоше. А авет је још увек стајала звецкајући синџирима и окованим рукама је показивала према ковчежићу који је стајао у олтару. По завршетку Литургије јеромонах је позвао председника црквеног одбора и отворили су ковчежић у којем су нашли... цедуљице за помен душе. Ради се о томе што су људи давали покојном свештенику цедуљице за помен, а он их није читао, већ је то одлагао за касније. Сад је старац схватио узрок визије и почео је свакодневно да служи парастосе и да чита цедуљице које су се накупиле. У следећу недељу је већ служио Литургију за покој душе преминулог свештеника. Кад су запевали запричесни стих силуета умрлог свештеника се поново појавила. Али он више није био трагичан и страшан као први пут кад се појавио, већ светао, веселог лица и без окова на рукама и ногама. Кад се старац-јеромонах који је служио причестио Светим Тајнама авет се покренула, поклонила му се до земље и нестала је. На овом примеру видимо колико су молитве за преминуле од користи покојнима и како олакшавају њихову судбину. И није случајно што о томе говоримо управо данас. Зато што данас Света Црква обележава посебан дан, који се назива задушницама у месопусну недељу и окупља православце ради заједничке молитве пред Престолом Божијим за нашу истоверну браћу која су отишла у вечни живот. А сутра Света Црква помиње страшни Други долазак Господа и свршетак света. Подстичући своју децу да буду спремна за Страшни суд, Света Црква нас моли да се помолимо Праведном Судији за наше преминуле сроднике, да им се опросте сва сагрешења и да се очисти пред њима пут за прелазак из мрачног подземља у светле обитељи Оца Небеског. Стога узнесимо, драга браћо и сестре, молитву Христу Богу и из свег срца завапимо: Со свјатими упокој, Христе, души раб Твојих, идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја. Амин. Архимандрит Кирилл (Павлов) Са руског Марина Тодић 05 / 03 / 2016 Православие.Ru.
  3. Рече Господ причу ову: „Неки човјек зготови велику вечеру и позва многе“ (Лк. 14, 16). Приближава се Нова Година и у многим, многим домовима, практично у скоро свима, људи ће се такође сабирати на празнични обед, јер је за телесног човека највеће уживање укусна храна, уз пријатно дружење са драгим људима. То као да је кулминација живота. Као што је и Фојербах рекао: „Човек је оно што једе“. Врло тачно примећено. Али неопходно је унети и једну допуну: скоро сваки човек. Појести многу и укусну храну се донекле и да разумети, али здраво попити… а на то се заправо и своди све. Али не би то било то ако још и не бисмо обукли нешто пријатно и скупоцено, а и још се понечим накинђурили, да би били приметни, да би се разликовали од других. Племенити метали, драго камење… Мушкарци су нашли достојан одговор: ручне сатове. Можда неки и не долазе, само издалека сведоче неки, као они сматрају, веома важан бренд. И наравно, ништа без шешира. Зато је Господ, да би објаснио Царство Божје онима који желе да чују, изабрао управо вечеру као слику, јер је и пожељна и свима схватљива. За многе је схватљива и оваква ситуација: једне позивају, а друге чак и не позивају. И онај кога нису позвали улази у велики проблем, јер гордост бива рањена, а она се још умножава и завишћу: другима је омогућено да укусно поједу и попију, а мени не. То ми је тешко да прихватим. А управо је то и главно у мом животу: укусна храна и слатко пиће, и стога и страдам ако бивам лишен тога. Све је јасно. И ево, Господ каже: „Неки човек“. Под тим човеком Он свакако подразумева Себе, јер Господ позива све људе на гозбу. Тако не бива у животу. Увек су VIP особе у једној сали, а оне, мање значајне у другој, и у томе нема ничег понижавајућег јер је немогуће направити гозбу за читав свет. Немогуће је. Не би било довољно ни столова ни столица ни хране. Ничега не би било довољно. То се дешава само у причама: Направио је гозбу за читав свет. И овде је речено: „позва многе“, јер јер неке узалудно звати, будући да они чак ни не чују. …И у вријеме вечере, посла слугу својега да каже званицама: Дођите, јер је већ све готово.И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: Купих њиву и морам изићи да је видим; молим те, изговори ме. И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи (Лк. 14. 17 – 20). Овај се списак може и продужити. Некоме је тетка у болници, некоме је отац умро, нечије дете има испит, неко дочекује куму из Белорусије и тако у недоглед… Неко носи фрижидер на „ремонт“. Постоје озбиљни разлози да се не дође на брачну трпезу. И опет, на свакој гозби, догaђају, празнику, највећи је проблем што су та места празна. Чини се да су раздали све VIP позивнице, откуда празна места? Људима је досадило! Најпре концерт. А шта има да се види на концерту? Шта? Кобзон, Газманов, Маршал – једно те исто. Да а још сам и Розенбаума заборавио. А онда? Шта следи? Испијање. Испијање чега? Па подразумева се: вотке, вискија, коњака, белог и црног вина. А затим? Плави патлиџан, риба: бела, црвена, димљена, сољена… Све једно те исто сваке године! У сваком смислу. Стога се сви труде да избегну. Узрок дакле није у воловима, женидби, не у фрижидеру, већ у том што човек схвата да тамо нема шта да тражи. Али Господ, који стоји иза ове приче, позива на сасвим другачију гозбу. Ово је духовна гозба где људи имају заједницу, где постоји и трпеза са које човек једе, али што је најважније овде је заједница, заједница са самим Богом. Ето где Распети и Васкрсли Господ зове сваког човека ради заједнице са Њим самим. И овде је свакако избор сасвим основан, јер човек треба да схвати ко га позива: Деда Мраз или Сам Господ Исус Христос. Некаква, али заиста суштинска разлика. Јер не позива просто цар или председник, када се сви редом одазивају на време, и нико не касни, већ позива Сами Господ Бог. И не позива само ради радости и весеља, премда је бити у близини Божјој увек радост и весеље, али другачије – узвишено. И то толико узвишено, као што би деца рекла – до неба. А у самој ствари и више од неба. И на ово су сви позвани. Сваки је човек призван на заједницу са Богом, јер је за Бога сваки човек VIP личност. Он воли човека без разлике на узраст, пол, образовање, лепоту, физичку снагу, материјални статус, положај. Богу ово све нје битно. Он позива све. Али на жалост људи пре дају предност разноразним животним околностима, које су саме по себи такође важне, него заједници са Богом. А долази, на жалост, само невелики део. И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгњеви домаћин и рече слуги своме: Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слијепе. И рече слуга: Господару, учињено је како си заповједио, и још има мјеста.(Лк. 14, 21 – 22). Ето! И рече господар слуги: Изиђи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу (Лк. 14, 23). Ево зашто, узгред, у Цркви постоји проповед: да би приволела. Више или мање успешна, више или мање делотворна, али јасно је да нема утицаја на све. Ето због чега. Да би убедила у важност тога. …приволи… да ми се напуни дом, јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних (Лк. 14, 23 – 24). Ово изабрање происходи на неки тајанствен начин. Веома је много људи и добрих и достојних и паметних и веома талентованих. На жалост, ни памет ни таленат не отварају срце аутоматски ка Господу. Човек може да буде, не само талентован, већ и генијалац у својој области и то је предивно. Сам геније је дар Божји овоме човеку, дар који користи многим људима и који доноси другима радост и они хвале овога човека и много тога му праштају, пред много чиме затварају очи, јер су овакви, надарени, људи веома често неподношљиви. И за многе од тих талената, њихова рођена мајка би рекла: „Желела бих да није тако талентован, да је као и сви, али да није чинио то, то и то, што је чинио и да није тако проводио живот, да га није тако протраћио“. Господ зове себи у Царство. Зове ради вечног, сталног, непрекидног заједничарења у љубави. У животу бива тако: човеку је тешко да оцени оно што нема. Али у томе се и састоји прикривени услов, неопходан. Богу је то веома важно. Он жели да му свако од нас поверује, јер је поверење повезано са љубављу. Када се људи воле, а то се пре свега да видети у односу деце према родитељима, они свецело верују једни другима. Када отац узима дете, баца га до плафона, а затим хвата, дете се смеје, премда му је то страшно. Он има поверења, и онда му је читава та процедура весела. Он је на свога оца положио сву своју наду. У очевим снажним рукама њему је топло, добро, радосно, спокојно. Међутим, ако га тата испусти, биће незгодна ситуација. Ипак, дете, премда ће се неко време можда и бојати, ипак ће брзо опростити. Зашто? Јер воли и верује. Тако и Господ жели да човек Њему верује, јер ако човек стекне поверење у Бога, значи да Га воли. А Богу треба једино та свеза љубави између нас и Њега, јер је Он сам љубав и просто не може другачије постојати. Када човек продише мржњом, Господ се тихо удаљује и оставља човека. Бог не може живети у атмосфери злобе, зависти, гордости, осуде, похлепе. Све што противречи љубави, Богу је неподношљиво. Али да би човек учинио први корак, неопходна је вера. Управо ову веру Господ очекује. И уколико она настане, уколико проклија у човеку, Господ је спреман да учини много корака, да би ова вера ојачала. Зато за сваког човека, чије се срце отворило ка Господу, настаје чудесан период живота: ма за шта да замолимо, Господ обично то даје. А када вера ојача, Господ жели, да човек већ почне да живи том вером, не да поступа тако како му је пријатно, како му друштво саветује, како налаже, такозвано, јавно мнење, већ онако како о томе говори вера, па чак и ако је то упркос свима и свему. Чак иако се сви смеју, ако показују прстом, па иако нас прогоне до смрти – све једно. Али то тек када вера ојача. А зашто је Богу тако важна наша вера, да чак и у Светом Писму наилазимо на речи да без вере није могуће угодити Богу? Вера је једноставно речено – виђење, али не виђење телесним очима, већ виђење душе. Када је душа једном осетила присуство Бога у свету, обратила му се, осетила Божји одговор, а понекад се дешава да га чак и директно чује, кроз неког човека, тада човек остаје веран Богу и иде са Њим до краја, верујући свакој Његовој речи. Па чак и уколико нешто не схвата, то није страшно, можда ће човек касније напредовати и схватити. Јасно да ученик првог разреда не може све схватити онако како ученик осмог разреда или студент. И још, млади човек многе ствари не може схватити. Понешто ће схватити тек у старости и у томе нема ничега страшног, само уколико остане са Богом, само уколико се (чврсто) држе за руке. Уколико само човек верује (или има поверење, речи иског корена) своме Богу и воли Га, зато што то и јесте главна заповест која отвара двери, он се већ налази на томе духовном пиру у чијем је центру Сами Бог и не храни се јелима, већ благодаћу Светога Духа. Стога сви наши „важни“ послови (постају мање важни. Читамо) како је један младић рекао: Господе, допусти ми најприје да одем и укопам оца својега (Мт. 8, 21). Сахранити оца је веома важна ствар, то нико не спори, важно је извршити последњу дужност према своме родитељу. А Господ му одговара: остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт. 8, 22). Има ствари тако важних да је чак дозвољено одложити очеву сахрану или је оставити другим људима. Прођи улицама, по њима нема покојника, сви су сахрањени. То постаје неважно у поређењу са оним што му је Господ предлагао: „Пођи за Мном, постани Мој ученик“. У том тренутку, историјском тренутку за биће овог младића, овај призив Божји је био нешто најважније у његовом животу. Господ га зове: Ево управо крећемо на свадбену гозбу, или ћеш ти ипак остати са својим, у потпуности пристојним и приличним пословима овога света. Ово је потребно свагда умети осетити. Уколико човек жели да достигне до Царства Небеског, о коме се и говори овде под видом гозбе, мора управо тако, потребно је постепено оставити све у овоме животу ради тога. Као што купац који тражи скупоцени бисер продаје све да би купио ову драгоценост. Управо тако, јер је ово најважнија, најпожељнија драгоценост. За кога? За Бога. А даље, човече, већ види сам: шта је за тебе важније од Бога? И колико је Он важан за тебе? Удуби се у ово питање. Изволи, одговор је веома прост: само од тебе зависи. На које си место у своме срцу поставио Бога, седмо, четрнаесто…? Или можда о Њему мислиш само онда када ти је нешто потребно. Неправедно је тако се односити према своме Створитељу и вољеноме Оцу, Који је за тебе пролио Своју Крв. Неправилно је с Његове тачке гледишта. Али упркос томе, човек изабира оно што највише воли. Господ нас воли, и зато нас је и изабрао од свих људи и поставио данас на ову службу пред Собом. Он гледа на свакога од нас. Наравно, не гледа на то колико ко има власи на глави и новца у новчанику, већ на срце: колико у срцу има љубави према Богу. На ово, пак, не гледа да би осудио, или казнио, или изгрдио. Сигурно да не. Жели да види да ли је тамо још остало места, као на овој гозби и да Сам Собом попуни ово место, јер љубав увек потребује узајамност без остатка. Бог од нас жели узајамну љубав без остатка и зато је и схватљиво када каже: Ко воли оца или мајку, сина или ћерку више него мене, није Мене достојан. Ове речи звуче застрашујуће, зар не? Али оне само тако звуче, док је у самој ствари истинска, дубока љубав према ближњем могућа једино у љубави према Богу. Да би заволели Бога требамо се одрећи себе. Наш сопствени егоизам нам смета да достигнемо пуноћу љубави према Богу. Тај исти егоизам, који ми одгајамо, култивишемо, у себи, смета нам такође и да волимо наше ближње, наше домаће, наше сроднике, смета нам да заволимо било ког човека у нашој близини, који се налази на растојању пружене руке. Увек је лакше расуђивати о љубави према страдалницима негде далеко, на крају Јужне Америке него о ближњем који је у нашој близини и чија нам је невоља очигледна. Теже је помоћи сиромаху, него водити разговоре на тему сиромаштва. То је увек тако. Христос, пак, од нас очекује делатну љубав и стога нас призива управо у ово Царство. Још ниједан човек није зажалио зато што је његов ближњи заволео Бога, јер од тога свима унаоколо бива добро. Преподобни је говорио: „Стекни смирен дух и хиљаде око тебе ће се спасити“, само од једног одбљеска те светлости коју добијеш од Бога, јер се човек може нахранити и само од одбљеска те светлости. Како се људи хране од те светлости која исијава из талента некога човека? Таленат је такође од Бога, премда је човек, може се рећи, као сасуд: може се насути кристално чиста вода у боцу у којој су пре петнаест минута пливали пуноглавци. Вода као вода је чиста, премда је боца таква да неби пожелео ни у кућу да је унесеш. Ето каква је ово прича, ево шта Господ жели да нам искаже. А ми ово усвајајмо непосредно својим животом, својим разумом, својим срцем. Степен дубине усвајања зависи од свакога од нас и ни од чега више, јер што ми ово боље усвојимо умом, тим ће пре усвојено стићи до нашег срца и тим ћемо се више приближити трпези Господњој. http://manastirpodmaine.org/propoved-protojereja-dimitrija-smirnovao-gozbi-carevog-sina/
  4. Рече Господ причу ову: „Неки човјек зготови велику вечеру и позва многе“ (Лк. 14, 16). Приближава се Нова Година и у многим, многим домовима, практично у скоро свима, људи ће се такође сабирати на празнични обед, јер је за телесног човека највеће уживање укусна храна, уз пријатно дружење са драгим људима. То као да је кулминација живота. Као што је и Фојербах рекао: „Човек је оно што једе“. Врло тачно примећено. Али неопходно је унети и једну допуну: скоро сваки човек. Појести многу и укусну храну се донекле и да разумети, али здраво попити… а на то се заправо и своди све. Али не би то било то ако још и не бисмо обукли нешто пријатно и скупоцено, а и још се понечим накинђурили, да би били приметни, да би се разликовали од других. Племенити метали, драго камење… Мушкарци су нашли достојан одговор: ручне сатове. Можда неки и не долазе, само издалека сведоче неки, као они сматрају, веома важан бренд. И наравно, ништа без шешира. Зато је Господ, да би објаснио Царство Божје онима који желе да чују, изабрао управо вечеру као слику, јер је и пожељна и свима схватљива. За многе је схватљива и оваква ситуација: једне позивају, а друге чак и не позивају. И онај кога нису позвали улази у велики проблем, јер гордост бива рањена, а она се још умножава и завишћу: другима је омогућено да укусно поједу и попију, а мени не. То ми је тешко да прихватим. А управо је то и главно у мом животу: укусна храна и слатко пиће, и стога и страдам ако бивам лишен тога. Све је јасно. И ево, Господ каже: „Неки човек“. Под тим човеком Он свакако подразумева Себе, јер Господ позива све људе на гозбу. Тако не бива у животу. Увек су VIP особе у једној сали, а оне, мање значајне у другој, и у томе нема ничег понижавајућег јер је немогуће направити гозбу за читав свет. Немогуће је. Не би било довољно ни столова ни столица ни хране. Ничега не би било довољно. То се дешава само у причама: Направио је гозбу за читав свет. И овде је речено: „позва многе“, јер јер неке узалудно звати, будући да они чак ни не чују. …И у вријеме вечере, посла слугу својега да каже званицама: Дођите, јер је већ све готово.И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: Купих њиву и морам изићи да је видим; молим те, изговори ме. И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи (Лк. 14. 17 – 20). Овај се списак може и продужити. Некоме је тетка у болници, некоме је отац умро, нечије дете има испит, неко дочекује куму из Белорусије и тако у недоглед… Неко носи фрижидер на „ремонт“. Постоје озбиљни разлози да се не дође на брачну трпезу. И опет, на свакој гозби, догaђају, празнику, највећи је проблем што су та места празна. Чини се да су раздали све VIP позивнице, откуда празна места? Људима је досадило! Најпре концерт. А шта има да се види на концерту? Шта? Кобзон, Газманов, Маршал – једно те исто. Да а још сам и Розенбаума заборавио. А онда? Шта следи? Испијање. Испијање чега? Па подразумева се: вотке, вискија, коњака, белог и црног вина. А затим? Плави патлиџан, риба: бела, црвена, димљена, сољена… Све једно те исто сваке године! У сваком смислу. Стога се сви труде да избегну. Узрок дакле није у воловима, женидби, не у фрижидеру, већ у том што човек схвата да тамо нема шта да тражи. Али Господ, који стоји иза ове приче, позива на сасвим другачију гозбу. Ово је духовна гозба где људи имају заједницу, где постоји и трпеза са које човек једе, али што је најважније овде је заједница, заједница са самим Богом. Ето где Распети и Васкрсли Господ зове сваког човека ради заједнице са Њим самим. И овде је свакако избор сасвим основан, јер човек треба да схвати ко га позива: Деда Мраз или Сам Господ Исус Христос. Некаква, али заиста суштинска разлика. Јер не позива просто цар или председник, када се сви редом одазивају на време, и нико не касни, већ позива Сами Господ Бог. И не позива само ради радости и весеља, премда је бити у близини Божјој увек радост и весеље, али другачије – узвишено. И то толико узвишено, као што би деца рекла – до неба. А у самој ствари и више од неба. И на ово су сви позвани. Сваки је човек призван на заједницу са Богом, јер је за Бога сваки човек VIP личност. Он воли човека без разлике на узраст, пол, образовање, лепоту, физичку снагу, материјални статус, положај. Богу ово све нје битно. Он позива све. Али на жалост људи пре дају предност разноразним животним околностима, које су саме по себи такође важне, него заједници са Богом. А долази, на жалост, само невелики део. И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгњеви домаћин и рече слуги своме: Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слијепе. И рече слуга: Господару, учињено је како си заповједио, и још има мјеста.(Лк. 14, 21 – 22). Ето! И рече господар слуги: Изиђи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу (Лк. 14, 23). Ево зашто, узгред, у Цркви постоји проповед: да би приволела. Више или мање успешна, више или мање делотворна, али јасно је да нема утицаја на све. Ето због чега. Да би убедила у важност тога. …приволи… да ми се напуни дом, јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних (Лк. 14, 23 – 24). Ово изабрање происходи на неки тајанствен начин. Веома је много људи и добрих и достојних и паметних и веома талентованих. На жалост, ни памет ни таленат не отварају срце аутоматски ка Господу. Човек може да буде, не само талентован, већ и генијалац у својој области и то је предивно. Сам геније је дар Божји овоме човеку, дар који користи многим људима и који доноси другима радост и они хвале овога човека и много тога му праштају, пред много чиме затварају очи, јер су овакви, надарени, људи веома често неподношљиви. И за многе од тих талената, њихова рођена мајка би рекла: „Желела бих да није тако талентован, да је као и сви, али да није чинио то, то и то, што је чинио и да није тако проводио живот, да га није тако протраћио“. Господ зове себи у Царство. Зове ради вечног, сталног, непрекидног заједничарења у љубави. У животу бива тако: човеку је тешко да оцени оно што нема. Али у томе се и састоји прикривени услов, неопходан. Богу је то веома важно. Он жели да му свако од нас поверује, јер је поверење повезано са љубављу. Када се људи воле, а то се пре свега да видети у односу деце према родитељима, они свецело верују једни другима. Када отац узима дете, баца га до плафона, а затим хвата, дете се смеје, премда му је то страшно. Он има поверења, и онда му је читава та процедура весела. Он је на свога оца положио сву своју наду. У очевим снажним рукама њему је топло, добро, радосно, спокојно. Међутим, ако га тата испусти, биће незгодна ситуација. Ипак, дете, премда ће се неко време можда и бојати, ипак ће брзо опростити. Зашто? Јер воли и верује. Тако и Господ жели да човек Њему верује, јер ако човек стекне поверење у Бога, значи да Га воли. А Богу треба једино та свеза љубави између нас и Њега, јер је Он сам љубав и просто не може другачије постојати. Када човек продише мржњом, Господ се тихо удаљује и оставља човека. Бог не може живети у атмосфери злобе, зависти, гордости, осуде, похлепе. Све што противречи љубави, Богу је неподношљиво. Али да би човек учинио први корак, неопходна је вера. Управо ову веру Господ очекује. И уколико она настане, уколико проклија у човеку, Господ је спреман да учини много корака, да би ова вера ојачала. Зато за сваког човека, чије се срце отворило ка Господу, настаје чудесан период живота: ма за шта да замолимо, Господ обично то даје. А када вера ојача, Господ жели, да човек већ почне да живи том вером, не да поступа тако како му је пријатно, како му друштво саветује, како налаже, такозвано, јавно мнење, већ онако како о томе говори вера, па чак и ако је то упркос свима и свему. Чак иако се сви смеју, ако показују прстом, па иако нас прогоне до смрти – све једно. Али то тек када вера ојача. А зашто је Богу тако важна наша вера, да чак и у Светом Писму наилазимо на речи да без вере није могуће угодити Богу? Вера је једноставно речено – виђење, али не виђење телесним очима, већ виђење душе. Када је душа једном осетила присуство Бога у свету, обратила му се, осетила Божји одговор, а понекад се дешава да га чак и директно чује, кроз неког човека, тада човек остаје веран Богу и иде са Њим до краја, верујући свакој Његовој речи. Па чак и уколико нешто не схвата, то није страшно, можда ће човек касније напредовати и схватити. Јасно да ученик првог разреда не може све схватити онако како ученик осмог разреда или студент. И још, млади човек многе ствари не може схватити. Понешто ће схватити тек у старости и у томе нема ничега страшног, само уколико остане са Богом, само уколико се (чврсто) држе за руке. Уколико само човек верује (или има поверење, речи иског корена) своме Богу и воли Га, зато што то и јесте главна заповест која отвара двери, он се већ налази на томе духовном пиру у чијем је центру Сами Бог и не храни се јелима, већ благодаћу Светога Духа. Стога сви наши „важни“ послови (постају мање важни. Читамо) како је један младић рекао: Господе, допусти ми најприје да одем и укопам оца својега (Мт. 8, 21). Сахранити оца је веома важна ствар, то нико не спори, важно је извршити последњу дужност према своме родитељу. А Господ му одговара: остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт. 8, 22). Има ствари тако важних да је чак дозвољено одложити очеву сахрану или је оставити другим људима. Прођи улицама, по њима нема покојника, сви су сахрањени. То постаје неважно у поређењу са оним што му је Господ предлагао: „Пођи за Мном, постани Мој ученик“. У том тренутку, историјском тренутку за биће овог младића, овај призив Божји је био нешто најважније у његовом животу. Господ га зове: Ево управо крећемо на свадбену гозбу, или ћеш ти ипак остати са својим, у потпуности пристојним и приличним пословима овога света. Ово је потребно свагда умети осетити. Уколико човек жели да достигне до Царства Небеског, о коме се и говори овде под видом гозбе, мора управо тако, потребно је постепено оставити све у овоме животу ради тога. Као што купац који тражи скупоцени бисер продаје све да би купио ову драгоценост. Управо тако, јер је ово најважнија, најпожељнија драгоценост. За кога? За Бога. А даље, човече, већ види сам: шта је за тебе важније од Бога? И колико је Он важан за тебе? Удуби се у ово питање. Изволи, одговор је веома прост: само од тебе зависи. На које си место у своме срцу поставио Бога, седмо, четрнаесто…? Или можда о Њему мислиш само онда када ти је нешто потребно. Неправедно је тако се односити према своме Створитељу и вољеноме Оцу, Који је за тебе пролио Своју Крв. Неправилно је с Његове тачке гледишта. Али упркос томе, човек изабира оно што највише воли. Господ нас воли, и зато нас је и изабрао од свих људи и поставио данас на ову службу пред Собом. Он гледа на свакога од нас. Наравно, не гледа на то колико ко има власи на глави и новца у новчанику, већ на срце: колико у срцу има љубави према Богу. На ово, пак, не гледа да би осудио, или казнио, или изгрдио. Сигурно да не. Жели да види да ли је тамо још остало места, као на овој гозби и да Сам Собом попуни ово место, јер љубав увек потребује узајамност без остатка. Бог од нас жели узајамну љубав без остатка и зато је и схватљиво када каже: Ко воли оца или мајку, сина или ћерку више него мене, није Мене достојан. Ове речи звуче застрашујуће, зар не? Али оне само тако звуче, док је у самој ствари истинска, дубока љубав према ближњем могућа једино у љубави према Богу. Да би заволели Бога требамо се одрећи себе. Наш сопствени егоизам нам смета да достигнемо пуноћу љубави према Богу. Тај исти егоизам, који ми одгајамо, култивишемо, у себи, смета нам такође и да волимо наше ближње, наше домаће, наше сроднике, смета нам да заволимо било ког човека у нашој близини, који се налази на растојању пружене руке. Увек је лакше расуђивати о љубави према страдалницима негде далеко, на крају Јужне Америке него о ближњем који је у нашој близини и чија нам је невоља очигледна. Теже је помоћи сиромаху, него водити разговоре на тему сиромаштва. То је увек тако. Христос, пак, од нас очекује делатну љубав и стога нас призива управо у ово Царство. Још ниједан човек није зажалио зато што је његов ближњи заволео Бога, јер од тога свима унаоколо бива добро. Преподобни је говорио: „Стекни смирен дух и хиљаде око тебе ће се спасити“, само од једног одбљеска те светлости коју добијеш од Бога, јер се човек може нахранити и само од одбљеска те светлости. Како се људи хране од те светлости која исијава из талента некога човека? Таленат је такође од Бога, премда је човек, може се рећи, као сасуд: може се насути кристално чиста вода у боцу у којој су пре петнаест минута пливали пуноглавци. Вода као вода је чиста, премда је боца таква да неби пожелео ни у кућу да је унесеш. Ето каква је ово прича, ево шта Господ жели да нам искаже. А ми ово усвајајмо непосредно својим животом, својим разумом, својим срцем. Степен дубине усвајања зависи од свакога од нас и ни од чега више, јер што ми ово боље усвојимо умом, тим ће пре усвојено стићи до нашег срца и тим ћемо се више приближити трпези Господњој. http://manastirpodmaine.org/propoved-protojereja-dimitrija-smirnovao-gozbi-carevog-sina/ View full Странице
  5. У име Оца и Сина и Светога Духа! А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), - рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Вољени у Христу браћо и сестре! Света Православна Хришћанска Црква, чврсто верујући у ове истините речи Спаситеља увек гласно исповеда непобитну истину о томе да се живот не прекида човековом смрћу. Шта видимо како умире? Само тело, које је саздано од земље и у земљу се поново враћа. Тело се разлаже и претвара у прах, а човек сам по себи, са свим својим осећањима и са својом бесмртном душом, наставља да живи, само прелазећи из овог света у други, загробни. Дакле, општење између живих и мртвих не бива уништено са доласком смрти, већ се и даље наставља. На основу ове истине Црква је увек, почињући од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју истоверну преминулу браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили ка Престолу Божијем ватрене молитве с молбом за упокојење својих преминулих сродника на местима блаженства. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Исусу Христу у јединствено братство. Преминула браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Дакле, Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни загробни свет. Али на који још начин можемо да докажемо своју љубав према онима који су отишли у загробни живот осим помињањем и молитвом? Свако од нас би желео да нас наши ближњи не забораве кад одемо из овог живота и да се моле за нас. Да би се то испунило и ми треба да помињемо упокојене. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7, 2), - каже Спаситељ. Зато ће оне који помињу преминуле поменути Господ, поменуће их и људи кад напусте овај свет. Велику утеху и велику награду добија онај ко ближњег спасава од пролазне несреће, али много већа награда и већа утеха очекују онога ко својим молитвама помогне преминулом ближњем да добије опроштај грехова и да из мрачних паклених тамница пређе у светле обитељи блаженства. Да ли су неопходне наше молитве за преминуле? Јесу, неопходне су, зато што за њих представљају веома велико доброчинство. Ради се о томе што после смрти постоје две вечности: или вечно блаженство праведника, или вечно мучење грешника. Познато је и то да на земљи нема човека који је живео, а да није згрешио. Тако да је тачна тврдња да се у греховима рађамо, у греховима проводимо живот, у греховима и завршавамо своје земаљско постојање. Али да ли сви они који греше приносе потпуно и искрено кајање пре смрти? Јер, понекад смрт задеси човека који се налази у стању тако тешке болести кад губи сећање и кад је његова душа сасвим онемоћала. И јасно је да у таквом стању човек не може да се сети свих својих погрешних поступака и да се покаје за њих, - и умире с греховима. Често смрт човека погоди изненада и он не приневши никакво покајање такође одлази с греховима. И сам себи више ни на који начин не може да помогне. Човек може да промени своју судбину само док је жив чинећи добра дела и молећи се Господу за своје спасење. Управо у таквим случајевима је молитва за покојнике веома потребна и представља изузетно доброчинство за њих. Многих нама блиских људи већ одавно нема на земљи, али срце пуно љубави не може да их заборави, стреми ка њима, чак можда и више него ка живима. На сличан начин и преминули с оног света гледају према нама горећи од љубави према онима који су њиховом срцу били нарочито блиски. А ако је неко од умрлих оправдан пред Богом он нам, узвраћајући на нашу љубав љубављу, шаље одозго небеску помоћ, а ономе ко још није достигао оправдање наша молитва може много да помогне у олакшавању његове загробне судбине. Доћи ће време кад ћемо се видети с њима. Како ћемо се обрадовати кад од њих чујемо реч захвалности за молитву! Рећи ће: ‘Ето, сећао си ме се, ниси ме заборавио, и помогао си ми кад сам био у невољи. Хвала ти.’ И напротив: како ће онима који се нису молили за умрле бити тешко кад чују речи прекора: ‘Ето, ниси ме се сетио, ниси се молио за мене, ниси ми помогао у зао час, прекоревам те.’ Стање преминулих је слично ситуацији у којој се налази човек који плови врло опасном реком. Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ! У вези с тим колико су неопходне молитве за преминуле и о томе да постоји општење са загробним светом сад ћу вам навести чудесну, али истиниту причу из живота једног храма наше Руске Цркве. У селу Лисогорка се упокојио свештеник. На његово место је послат други свештеник – млад, који је за време службе неочекивано преминуо – у самом олтару. Послат је још један свештеник, али се и њему десило исто: првог дана његовог служења, након што су отпевали «Оче наш» и запричесни стих, свештеник дуго није изашао са Светим Даровима и кад је председник црквеног одбора ушао у олтар угледао је свештеника како у потпуном одјејанију лежи мртав пред Светим Престолом. Сви су се ужаснули сазнавши за ову тајанствену смрт и не знајући који је њен узрок, говорили су да је парохија обремењена неким великим грехом, ако су као жртва због њега пала два млада и невина живота. Гласине о томе су се прошириле по читавом округу и нико од свештеника се није усуђиво да оде у ту парохију. Пристао је само један старац-монах. «Свеједно ћу ускоро умрети. Идем тамо да служим прву и последњу Литургију, нико неће остати сироче ако ја умрем.» За време службе, кад је већ наступило време да се поје «Оче наш» инстинкт самоодржања је ипак дошао по своје и старац је наредио да отворе и бочна врата и Царске двери. За време запричесног стиха видео је иза Горњег места неку силуету. Ова силуета је била све јаснија и јаснија и одједном се иза Престола појавио мрачни лик свештеника у одјејанију с рукама и ногама у оковима. Дрхтећи од страха монах је бркао речи молитве. Али је после извесног времена прикупио снагу, охрабрио се и изашао је да причести вернике. Сви су схватили да се десило нешто лоше. А авет је још увек стајала звецкајући синџирима и окованим рукама је показивала према ковчежићу који је стајао у олтару. По завршетку Литургије јеромонах је позвао председника црквеног одбора и отворили су ковчежић у којем су нашли... цедуљице за помен душе. Ради се о томе што су људи давали покојном свештенику цедуљице за помен, а он их није читао, већ је то одлагао за касније. Сад је старац схватио узрок визије и почео је свакодневно да служи парастосе и да чита цедуљице које су се накупиле. У следећу недељу је већ служио Литургију за покој душе преминулог свештеника. Кад су запевали запричесни стих силуета умрлог свештеника се поново појавила. Али он више није био трагичан и страшан као први пут кад се појавио, већ светао, веселог лица и без окова на рукама и ногама. Кад се старац-јеромонах који је служио причестио Светим Тајнама авет се покренула, поклонила му се до земље и нестала је. На овом примеру видимо колико су молитве за преминуле од користи покојнима и како олакшавају њихову судбину. И није случајно што о томе говоримо управо данас. Зато што данас Света Црква обележава посебан дан, који се назива задушницама у месопусну недељу и окупља православце ради заједничке молитве пред Престолом Божијим за нашу истоверну браћу која су отишла у вечни живот. А сутра Света Црква помиње страшни Други долазак Господа и свршетак света. Подстичући своју децу да буду спремна за Страшни суд, Света Црква нас моли да се помолимо Праведном Судији за наше преминуле сроднике, да им се опросте сва сагрешења и да се очисти пред њима пут за прелазак из мрачног подземља у светле обитељи Оца Небеског. Стога узнесимо, драга браћо и сестре, молитву Христу Богу и из свег срца завапимо: Со свјатими упокој, Христе, души раб Твојих, идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја. Амин. Архимандрит Кирилл (Павлов) Са руског Марина Тодић 05 / 03 / 2016 Православие.Ru. View full Странице
×
×
  • Create New...