Претражи Живе Речи Утехе

Од 1994. године Римски Акаба пројекат [Roman Aqaba Project] истражује античку римску луку Аила [Aila], која се налази у данашњем граду Акаби [Aqaba] на југу Јордана. Аила, коју су Набатејци основали у првом веку старе ере, била је важна међународна лука на Црвеном мору. Производи попут тамјана, смирне, зачина, уља, вина, предмета од метала, керамике и финог посуђа преношени су бродовима и караванима камила између Римског царства и његових источних суседа. Римљани су анектирали Набатеју 106. године, када је Аила постала јужни крак величанственог пута, via nova Traiana, повезујући Сирију са Црвеним морем. Лука је наставила да се развија током византијског периода и у време раног исламског периода. Наш пројекат је фокусиран на привреду Аиле током периода Рима и Византије. Остаци цркве у Акаби Грађевина која се лагано појавила из пешчане дине поред обале мора је рана хришћанска црква датирана на крај трећег или почетак четвртог века н. е. Утврђено је да је ово здање хришћанска црква на основу његове оријентације, свеукупног плана, артефакта (попут фрагмената стаклених уљаних лампи) и придруженог гробља са западне стране зграде. Паралеле за сличне али мало касније изграђене цркве од непечене цигле познате су нам из Египта. Епископ Аиле је био присутан на Никејском Сабору 325. године, што наговештава да је у то време у граду постојала значајна хришћанска заједница. Црква (димензија око 26х16 м) је изграђена већим делом од непечене цигле, док су јој темељи од камена. Унутар грађевине се налазе лучни улази и сводови. Камено степениште наговештава да је постојао и други спрат. Неки зидови су били украшени живописом, премда је тешко на основу њихових фрагментарних остатака разазнати изворни дизајн. План цркве наводи на помисао да се ради о базилици, уз чији се средишњи брод налазе бочне лађе. Скица позноримске цркве у Акаби (древна Аила). Зидови цркве, изграђени око 300. г., приказани су као пуне линије. На дну скице (јужно) се налази остатак рановизантијских градских зидина Аиле, изграђених око 400. г. када црква више није коришћена. У цркву се улазило кроз двоја врата са северне стране, која су омогућавала приступ у припрату. Источно од припрате налазе се брод цркве и олтар. У правоуглу апсиду на источној страни здања се улазило из олтара, кроз два засвођена пролаза. Одаја која је идентификована као ризница [„sacristy” – сакристија – прим. прев.] налази се северно од апсиде. У цркви је пронађено неколико стотина кованица (новчића), од којих су најпознији датирани на период између 337. и 363. године. Грнчарија обухвата и посуде увезене из Туниса од афричке црвене глине [ради се о посебној подврсти луксузне римске керамике, Terra Sigillata – нап. прев.]. Датум уништења здања је известан. Најпознији од преко стотину новчића откривених у наслагама уништења су новчићи Констанција II (337–361), нарочито из последње деценије његове владавине током педесетих година 4. века. Ово се тачно подудара са увозном афричком црвеном керамиком и са налазима стакла, који су такође датирани на позни трећи или четврти век. Црква је имала катастрофалан крај, можда за време земљотреса који се догодио 19. маја 363. године, а који је тешко оштетио и друга места у тој области. Током ископавања 1998. године у две дубоке сонде пред главним зидовима ове структуре појавило се прво убедљиво сведочанство за датирање здања. Грнчарија из обе сонде наговештава да се градња цркве датира на позни трећи век или на почетак четвртог века. Новчић пронађен у темељима је нажалост тешко оштећен и натпис на њему није могуће прочитати. Али величина и тежина новчића одговарају Диоклецијановим апоенима искованим током последње деценије трећег века. Ово се поклапа са датирањем грнчарије. Укратко, ова црква спада у најстарије познате цркве на свету. Ако се прихвати предложено датирање изградње на око 300. годину после Христа, то би заправо била најстарија грађевина изграђена као црква, датирана мало пре цркава у Палестини које је убрзо после 325. године подигла Јелена, мајка Константина Великог. Ове цркве су подигнуте после периода великог гоњења [„Great Persecution“] хришћана између 303. и 311. године. Међутим, Јевсевије Кесаријски (Црквена историја 8.1.5) каже да су пре великог прогона у многим градовима биле подигнуте многе велелепне цркве, вероватно током периода defacto толеранције између 260. и 303. године. Могуће је да је црква у Аили била једна од тих грађевина. Но већина ових других древних цркава је највероватније уништено током великог гоњења. Познато је и неколико древнијих здања која су коришћена као цркве, међутим, ове грађевине су изворно саграђене као куће а затим претворене у цркве. Друге древне хришћанске цркве су коришћене и обнављане током векова, што онемогућава распознавање њихове изворне архитектуре. Али новооткривена црква у Акаби је коришћена мање од једног века пре него што у позном четвртом веку није била разорена. Грађевина је тада напуштена и убрзо је прекривена песком, што је очувало зидове до висине од четири метра. Тако је ова црква ванредно добро сачувана, што овај налаз чини изузетно значајним. Извор: S. Thomas Parker, „An Early Church, Perhaps the Oldest in the World, Found at Aqaba“, Near Eastern Archaeology 61 (1998), 254. Превод: Маријана и Срећко Петровић. View full Странице

Од 1994. године Римски Акаба пројекат [Roman Aqaba Project] истражује античку римску луку Аила [Aila], која се налази у данашњем граду Акаби [Aqaba] на југу Јордана. Аила, коју су Набатејци основали у првом веку старе ере, била је важна међународна лука на Црвеном мору. Производи попут тамјана, смирне, зачина, уља, вина, предмета од метала, керамике и финог посуђа преношени су бродовима и караванима камила између Римског царства и његових источних суседа. Римљани су анектирали Набатеју 106. године, када је Аила постала јужни крак величанственог пута, via nova Traiana, повезујући Сирију са Црвеним морем. Лука је наставила да се развија током византијског периода и у време раног исламског периода. Наш пројекат је фокусиран на привреду Аиле током периода Рима и Византије. Грађевина која се лагано појавила из пешчане дине поред обале мора је рана хришћанска црква датирана на крај трећег или почетак четвртог века н. е. Утврђено је да је ово здање хришћанска црква на основу његове оријентације, свеукупног плана, артефакта (попут фрагмената стаклених уљаних лампи) и придруженог гробља са западне стране зграде. Паралеле за сличне али мало касније изграђене цркве од непечене цигле познате су нам из Египта. Епископ Аиле је био присутан на Никејском Сабору 325. године, што наговештава да је у то време у граду постојала значајна хришћанска заједница. Црква (димензија око 26х16 м) је изграђена већим делом од непечене цигле, док су јој темељи од камена. Унутар грађевине се налазе лучни улази и сводови. Камено степениште наговештава да је постојао и други спрат. Неки зидови су били украшени живописом, премда је тешко на основу њихових фрагментарних остатака разазнати изворни дизајн. План цркве наводи на помисао да се ради о базилици, уз чији се средишњи брод налазе бочне лађе. У цркву се улазило кроз двоја врата са северне стране, која су омогућавала приступ у припрату. Источно од припрате налазе се брод цркве и олтар. У правоуглу апсиду на источној страни здања се улазило из олтара, кроз два засвођена пролаза. Одаја која је идентификована као ризница [„sacristy” – сакристија – прим. прев.] налази се северно од апсиде. У цркви је пронађено неколико стотина кованица (новчића), од којих су најпознији датирани на период између 337. и 363. године. Грнчарија обухвата и посуде увезене из Туниса од афричке црвене глине [ради се о посебној подврсти луксузне римске керамике, Terra Sigillata – нап. прев.]. Датум уништења здања је известан. Најпознији од преко стотину новчића откривених у наслагама уништења су новчићи Констанција II (337–361), нарочито из последње деценије његове владавине током педесетих година 4. века. Ово се тачно подудара са увозном афричком црвеном керамиком и са налазима стакла, који су такође датирани на позни трећи или четврти век. Црква је имала катастрофалан крај, можда за време земљотреса који се догодио 19. маја 363. године, а који је тешко оштетио и друга места у тој области. Током ископавања 1998. године у две дубоке сонде пред главним зидовима ове структуре појавило се прво убедљиво сведочанство за датирање здања. Грнчарија из обе сонде наговештава да се градња цркве датира на позни трећи век или на почетак четвртог века. Новчић пронађен у темељима је нажалост тешко оштећен и натпис на њему није могуће прочитати. Али величина и тежина новчића одговарају Диоклецијановим апоенима искованим током последње деценије трећег века. Ово се поклапа са датирањем грнчарије. Укратко, ова црква спада у најстарије познате цркве на свету. Ако се прихвати предложено датирање изградње на око 300. годину после Христа, то би заправо била најстарија грађевина изграђена као црква, датирана мало пре цркава у Палестини које је убрзо после 325. године подигла Јелена, мајка Константина Великог. Ове цркве су подигнуте после периода великог гоњења [„Great Persecution“] хришћана између 303. и 311. године. Међутим, Јевсевије Кесаријски (Црквена историја 8.1.5) каже да су пре великог прогона у многим градовима биле подигнуте многе велелепне цркве, вероватно током периода defacto толеранције између 260. и 303. године. Могуће је да је црква у Аили била једна од тих грађевина. Но већина ових других древних цркава је највероватније уништено током великог гоњења. Познато је и неколико древнијих здања која су коришћена као цркве, међутим, ове грађевине су изворно саграђене као куће а затим претворене у цркве. Друге древне хришћанске цркве су коришћене и обнављане током векова, што онемогућава распознавање њихове изворне архитектуре. Али новооткривена црква у Акаби је коришћена мање од једног века пре него што у позном четвртом веку није била разорена. Грађевина је тада напуштена и убрзо је прекривена песком, што је очувало зидове до висине од четири метра. Тако је ова црква ванредно добро сачувана, што овај налаз чини изузетно значајним. Извор: Теологија.нет View full Странице

Предсједник Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији Симо Спасић говори о недавно пронађеној масовној гробници у Ђаковици и страдању српског народа на Светој српској земљи- Косову На периферији Ђаковице пронађена је масовна гробница у коју су, како се сумња, бацана тијела отетих и звјерски убијених Срба. Тијела убијених су годинама трулила на депонији, а сумња се да се се у њој налазе посмртни остаци двадесетак људи. Предсједник Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији г. Симо Спасић каже да је вијест о масовној гробници узнемирила Србе чији би се најмилији могли наћи у њој. Патолози из Комисије за нестала лица у сарадњи са патолозима ЕУЛЕКСА раде на расвјетљавању овог злочина а посмртни остаци ће бити однијети на Институт за патологију ЕУЛЕКСА у Приштини, тако да би убрзо требало да буде урађена ДНК анализа и откривен идентитет пронађених. Ово Удружење ће 14. маја, у Спомен соби Косметских жртава, у палати ,,Београд“ у Београду обиљежити 20.-у годишњицу од отмице прве српске жртве на Косову и Метохији. “Тог дана отет је мој рођени брат Жарко Спасић из копа Белаћевац, а касније и мој други брат Вељко Спасић. По нашим евиденцијама од 1998.године, од прве жртве Жарка Спасића до задње жртве Оливера Ивановића, киднаповано је и убијено 2.500 Срба. Рачунајући и жртве страдале од НАТО агресије од Кошара до Хоргоша цифре достижу и преко 3.670 несталих и убијених Срба и неалбанаца на простору цијеле Србије“-каже Сасић. Он додаје да су из Удружења упутили писма челницима државе Србије: “Ми одговорно тврдимо да се испод пута Приштина-Бондстил-Дреница-Метохија-Жута кућа-Тирана налазе масовне гробнице Срба које су бетониране аутопутем, и бојим се да никад нећемо званично сазнати гдје се налазе наши мученици“-каже г. Симо Спасић. Фото: © Kompanija Novosti https://svetigora.com/predsjednik-udruzenja-porodica-kidnapovanih-i-ubijenih-na-kosovu-i-metohiji-simo-spasic-govori-o-nedavno-pronadjenoj-masovnoj-grobnici-u-djakovici-i-stradanju-srpskog-naroda-na-svetoj-srpskoj-zemlji/ 05_06.2018_-SIMO-SPASIC_DJAKOVICA.m4a

ТАЈНУ о страдању између 200 и 300 српских младића, старих од 16 до 20 година, на измаку Другог светског рата, крила је пећина у селу Мушвете на Златибору. На дну јаме Церова, фрескописац и спелеолог Димитрије Мирко Ћелић пронашао је скелете страдалника чије су руке биле везане жицом, а пре него што је изашао из масовне гробнице, успео је да преброји десетак костура, док су испод велике хрпе камења извиривале кости ко зна колико још несрећника. Тако се предање најстаријих живих Златибораца, немоћних да своје речи о свирепом убиству заробљених четника на крају рата поткрепе доказима, после седам деценија показало истинитим. - Радећи иконостас у једној златиборској цркви, упознао сам радника овдашњег јавног предузећа који ми је испричао предање о две јаме, масовне гробнице у овом крају - објашњава Ћелић. - Пошто сам се раније активно бавио спелеологијом, одлучио сам да са колегама из београдског клуба "Асак" истражим оближњу пећину. После пешачења кроз шипражје, на брду Церова нашли смо улаз у пећину широк пола метра. Иза пролаза дугог два метра отвара се пространа дворана богата пећинским накитом, на дубини од око 15 метара. У делу јаме најудаљенијем од отвора, Ћелић је угледао десетак људских костура. Испод самог отвора, неко је набацао камење. Одатле је вирило још костију, па се не зна колико је још људи овде скончало у мукама. - Сваки скелет има жицу везану око ручних зглобова. Видео сам још и опанке, цокуле, појасеве, табакере, огледалца, личне ствари настрадалих... Војних обележја није било, јер су их четници највероватније поскидали страхујући од освете и надајући се да ће преживети рат. Видео сам тек на једном каишу значку Савеза скаута Краљевине Југославије - говори Ћелић. - Пећина има још два неистражена крака и засада није познато да ли и тамо има посмртних остатака. О овом открићу сам обавестио тужилаштво у Ужицу и председника Општине Чајетина Милана Стаматовића, који је обећао да ће жртвама бити подигнуто достојно обележје. Сваки скелет има жицу око ручних зглобова Фото Д. М. Ћелић Ћелић се по открићу јаме посветио истраживању усуда златиборских страдалника. Према подацима доступним из скромне историјске литературе и предањима мештана, јама на Церови у Мушветама је масовна гробница српских младића четника који су се, после пораза, из правца Босне, преко Дрине враћали својим кућама. Ишли су за Косјерић, Ваљево, у села западне и југозападне Србије... Ликвидирани су надомак својих домова.- Ови подаци говоре да је реч о позадинцима, без значајног удела у сукобима. Када су распуштени, обећано им је да неће бити кажњени. Они су, међутим, хватани и сурово ликвидирани током 1944. и 1945. године. У литератури се спомиње да их је било између две и три стотине. Те бројке би требало узети с резервом, јер сада када имамо материјалне доказе, злочин је могуће даље истражити - додаје Ћелић. Према сећањима најстаријих Златибораца, повратницима из рата победници су обећавали слободу "ако нису окрвавили руке". Истакнути комунисти су их убеђивали да се предају и говорили им да ће их вратити кућама. Одвођени су у кафану у центру Чајетине, где су славили крај рата и какав-такав срећан усуд, јер им је глава остала на раменима. Међутим, одатле су, уместо кућама, одвођени над јаме и ту без пресуде ликвидирани. Спуштање у јаму - Долазили су у Мушвете годинама људи из Косјерића, очајни, тражећи кости својих предака, да их достојно сахране. Нису нашли најмилије. Надам се да ће се даљим истраживањем доћи до тога да се сазнају имена страдалника, да ће се због њихових породица сазнати ко су - завршава своју причу Ћелић, над црним безданом јаме на Церови. Ту, на Златибору, кости безимених, дуже од седам деценија, чекају да се врате у памћење живих. ПОСВЕЋЕНОСТ СВОМ РОДУ ДИМИТРИЈЕ Мирко Ћелић (34), из Пригревице код Апатина, посвећен је проучавању историје Другог светског рата и злочина над српским народом. Дипломирао је на Ликовној академији Српске православне цркве, смер фрескопис, а спелеологијом се бавио активно током студија. Аутор је споменика страдалим Крајишницима на Банстолу, као и споменика страдалим Апатинцима у ратовима деведесетих година. Писац је "Мигине књиге" о Момчилу Кузминцу Миги, четнику који је убијен 1946. године, у двадесетој години. Пре ликвидације, Мига се две године скривао на Церу, где је писао песме и приповетке, а Ћелић је ове изгубљене, потресне рукописе пронашао и објавио. Димитрије Мирко Ћелић СТАМАТОВИЋ: МЕМОРИЈАЛ ЖРТВАМА - ПЛАН општине је да пећину у Мушветама уреди за туристичке посете. Претходно желимо да откријемо шта се тачно на овом месту догодило и да српским младићима трагично страдалим од братске руке подигнемо меморијални комплекс. Желимо да пронађемо потомке жртава и да сурово убијене младиће достојно сахранимо по православном обреду - истиче Милан Стаматовић, председник Општине Чајетина. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:689418-Predali-se-partizanima-pa-zavrsili-na-dnu-jame

Археолози су у бугарској тврђави Русокрасто у југоисточној Бугарској откопали ретку икону на слоновачи из 10. века, за коју се верује да је припадала неком члану из византијске царске породице. Тврђава Русокрасто је била поприште последње веће војне победе средњовековног Бугарског царства пре него што је то место пало у турске руке касније током истог тог века. У тој борби цар Александар Другог бугарског царства поразио је византијског цара Андроника III Палеолога. Икона на слоновачи, на чијој су предњој страни изображени Арханђел Гаврило и Свети Василије Велики са урезана два крста на реверсу, „представља крајње редак и племенит проналазак“, речено је у покрајинском Историјском музеју у Бургасу. Верује се да је лик Арханђел Гаврило био саставни део композиције Благовести и да је икона била једна у саставу триптиха. Византијска царска породица је била „једна од ретких која је могла набавити слоновачу која је иначе била веома скупа у средњем веку – скупља од злата“, речено је у овом саопштењу, где је такође истакнуто да таквих икона на слоновачи у свету нема више од 15. Само је једна таква позната у Бугарској – икона Успења Пресвете Богородице у Великом Трнову. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава | View full Странице

Вјеровали или не, на слици једно од најсветијих мјеста у нашој земљи. Ево приче о њему. Брдо Жидовар, на пола пута између Вршца и Беле Цркве На око пола пута између Вршца и Беле Цркве у Банату налази се ово, четрдесетак метара високо заравњено брдо. Већ неко вријеме је познато као археолошко налазиште изузетног значаја, и крије у себи грађевине неколико археолошких слојева. Познато је под својим необичним именом, забиљеженим у доба ослобођења од Турака – као ЖИДОВАР. Име „Жидовар“ није тешко разјаснити – то би могло да буде мјесто Жидова или јевреја, или неких људи који су древне људе подсјећали на њих. То је једно од тумачења. Археолошка истраживања су дошла до нечег мало другачијег – испоставило се да је на врху овог узвишења било ГУМНО – односно мјесто гдје се врше жито, а гумно је од праисторијских времена на овим нашим просторима било свето мјесто; једно од светих мјеста на којима се божански благослов који се излива кроз сунчеву енергију на злато житних поља, претвара у брашно, брашно у тијесто, а тијесто у свету храну – хљеб. Углавном, на гумнима су од праисторијских времена грађени ХРАМОВИ. Према томе – необично име овог локалитета могло би да потиче и од „Жетвар“. Панорама Жидовара Археолози су испрва мислили да је Жидовар или Жетвар био келтско утврђено насеље, ваљда због самог изгледа и лакоће одбране од евентуалног непријатеља. Међутим, оно што су половином ’90-их година прошлог вијека пронашли српски археолози, може се рећи – окренуло је археолошки свијет наглавачке. Шта се десило? Наиме, у археолошким налазиштима постоје слојеви – старији слојеви испод, они новији изнад.. На тај начин археологија постаје „умјетност копања“ у којој се што идемо дубље у наслаге и слојеве, спуштамо даље у прошлост. На Жидовару има више таквих слојева; а најважнији је онај најмлађи за који је утврђено да потиче из 1. вијека наше ере. У том слоју је пронађено нешто необично – на врху овог узвишења налазиле су се неке грађевине већих димензија, прекривене бијелим кречом, што значи да се радило о репрезентативним грађевинама које нису биле намијењене за становање. А оно што је у њима пронађено, шокирало је и одушевило наше археологе – нађена је велика количина сребрног накита, и посебно дијелова неке раскошне ношње. Најважније од ових налаза биле су богато украшене сребрне копче; а онда се један од чланова тима сјетио да су слични налази пронађени и у сусједној Румунији гдје су их научници убиљежили као „дијелове свештеничке ношње“. Нашим научницима никако није било јасно одакле ова квалификација, док се један од њих ко је нешто боље познавао Библију није сјетио да копче које су пронашли, као и други дијелови те ношње, заправо подсјећају на опис свештеничке ношње коју је носио Арон, Мојсијев брат и свештеник. То је била изненађујућа констатација, и траг који би могао да разјасни мистерију имена и сврхе овог мјеста. Међутим, оно што се затим десило оставило их је без текста. Међу налазима је био и велики број сребрних кутија. Ове кутије су углавном биле разбијене, али је била и једна цијела. Богато украшена сребрна кутија са амблемом крста на поклопцу; дакле – КРСТ на налазу већ из првог вијека наше ере! А у раскошној, сребрној кутији налазила су се два прстена од бронзе – један већи и један мањи. Питање које се само по себи поставило било је – зашто би неко ставио предмет од једног јефтиног материјала као што је најобичнија бронза, у једну тако раскошну кутију од племенитог метала као што је сребро? – Логичан закључак је био да се радило о прстеновима који имају неко посебно значење, несамјерљиво кроз пуку вриједност материјала од којег су израђени. Прстење са хришћанским симболима пронађено на брду Жидовар А затим је дошло и рјешење ове загонетке – на једном од прстенова – оном мањем, могла су да се разазнају три угравирана облика: 1. Риба, 2. Добри пастир и 3. Палмина грана. Риба (Ихтус) је симбол Христа, а Добри пастир такође, док су палмина грана и палма симболи Раја.. Односно – значење би било сљедеће – ко вјерује у Исуса Христа као Бога и Спаситеља („Ихтус“), њега ће Добри пастир, односно Христ однијети у Рај. Наши археолози и научници су занијемили – пред собом су имали најстарије прстење са јасним симболима Хришћанства! Међутим, чему је служило ово прстење? Одговор се крије како у упадљивој чињеници да се ради о ПАРУ прстенова, као и у томе да је један већи, а други мањи, али и у самом материјалу, тој чудесној легури – БРОНЗИ. Да ли је случајно био одабран овај материјал да се од њега направи прстење? – Никако! Бронза се састоји од бакра и калаја. Бакар је послије злата, први метал који су древни људи упознали и који су користили; црвене је боје – везује се за исто тако црвену планету Марс, а Марс је божанство рата, повезано са мушком, тестостеронском енергијом; оном која је ван спајања са женском енергијом – деструктивна. Калај је с друге стране бијели метал, боје Мјесеца и млијека, везан за женски принцип.. У бронзи дакле имамо СПОЈ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ. Али ни то није све. Бакар је – кад је сам – НЕПОСТОЈАН метал. Он није трајан и када се нађе у земљи или у додиру са влагом, он лагано кородира и распада се, враћајући се као и човјек, у земљу од које је и узет. Претварајући се у прах, у своју руду, у потенцијал, у нереализовану могућност. С друге стране, Калај, на температури изнад 13 степени (дакле – на топлоти), задржава своју металну форму, али на температури нижој од те подлијеже једној чудној појави коју називају „калајна куга“ – губи сјај и тамни, и лагано се распада. Као и жена чија душа сија када је грије топлина љубави, и која вене и тамни када те топлине нема. Одвојени једно од другог дакле, и бакар и калај, и мушко и женско су НЕПОСТОЈАНИ и сами себи недовољни да би опстали у овом свијету. Међутим, када се споје у светој легури бронзе, односно светој тајни брака, они творе један нови материјал којег у природи НЕМА, и који има потпуно другачија својства, трајности и снагу.. „И нека буде двоје једно тијело..“ Наше археологе је обузело и страхопоштовање и дивљење – из дубоког сна земље извукли су на свјетлост НАЈСТАРИЈЕ ХРИШЋАНСКО ВЈЕНЧАНО ПРСТЕЊЕ НА СВИЈЕТУ. Поред тога, нађени су и бројни бријачи за косу што значи да се овдје изводио и један обред у коме се и данас скраћује коса – ОБРЕД КРШТЕЊА. Наши археолози су заправо открили примитивну цркву. НАЈСТАРИЈУ ПРОНАЂЕНУ ЦРКВУ НА СВИЈЕТУ, чак из 1. вијека наше ере. Скривену у забити јужног Баната, усред Србије, светињу чији значај не можемо ни да појмимо. Бријач пронађен у Жидовару Цијела ова прича се поклапа са Посланицама апостола Павла који је написао да је „проповиједао у Илирику“ (а то је она огромна област Динарског масива и шире око њега), као и са документима који приповиједају о томе да је Апостол прошао кроз наше крајеве на својим знаменитим путовањима и да је поставио прве епископе њиховим тадашњим становницима које званична историјска наука назива Илирима и сматра прецима данашњих Албанаца. Међутим, прећуткује се чињеница да данашњи Албанци у АНТРОПОЛОШКОМ СМИСЛУ већински не припадају динарском типу људи (који је историјски гледано без изузетка СЛОВЕНСКИ антрополошки тип, а међу Словенима доминантно српски), као и да Албанци НЕМАЈУ НИКАКВЕ ЛЕГЕНДЕ О АПОСТОЛУ ПАВЛУ У СВОЈОЈ ТРАДИЦИЈИ, док Јужни Словени, опет – доминантно Срби и њихови потомци имају. Међутим, тиме нас ова прича води на једно поље интересовања које заслужује посебно истраживање и анализу. Нека буде довољно да што више Срба и наших сусједа сазна да се у нашој земљи, у релативној близини наше пријестонице налазе остаци НАЈСТАРИЈЕ ПРОНАЂЕНЕ ЦРКВЕ НА СВИЈЕТУ, невјероватног открића наших научника археолога са Проф. др Ђорђем Јанковићем, и мјесто гдје су се наши преци још прије скоро 2 хиљаде година пред својим Добрим пастиром завјетовали на вјечну љубав и вјерност у добру и злу, сливајући свој бакар и калај у неуништиву бронзу, а душе и тијела у нешто ново и Једно. Romen Louis http://www.rasen.rs/2016/12/pored-vrsca-je-pronadjena-najstarija-hriscanska-crkva-na-svetu/#.WSbURMYlEuX